Herman Grim.

Literarni pristup
Koristio je literarni pristup u istoriji umetnosti. Definisao je iu kao pisanje, kao
vrstu knjizevnosti. Usmeravao je svoje interesovanje na licnost istaknutih
umetnika. Tako je ulazio u proucavanje njihovih biografija i objavljivao ih je
gotovo u romansiranom obliku. Na ovaj nacin, H. Grim je vratio istoriju umetnosti
na istoriju umetnika i priblizio je knjizevnosti.

Herman Grim je tezio da u istoriji umetnosti afirmise takav pristup proucavanju

koji bismo mogli oznaciti literarni. Studirao je istoriju umetnosti u Berlinu.
Uporedo sa iu, bavio se i knjizevnoscu. Pisao je novele, eseje i drame. Kao
knjizevnik, smatra se da pripada tradiciji koju su zapoceli njegov otac Vilhelm
Grim i njegov stric Jakov Grim.

Smatrao je da istoricar umetnosti mora biti kreativan. Da mora negovati svoj jezik i
biti u stanju da svoje ideje saopsti ostalima, i to ne samo usko strucnim krugovima,
nego velikom broju citalaca; ako zelite da pisete knjigu, zapisao je, onda morate
biti ubedjeni da vas napeto ceka million citalaca. U ovom Grimovom stavu ne radi
se (samo) o stilu, o popularnom nacinu izlaganja naucnih saznanja, nego o samom
pristupu; za njega je iu neka vrsta knjizevnosti, a ne istrazivanje. To se vidi iz
njegovog izbora tema, iz posebnog odnosa prema podacima i osobenog nacina
njihovog predstavljanja, tumacenja i objasnjavanja.

Za Grima, kako su primetili njegovi savremenici, vredno je bilo samo ono sto je
veliko, vazno, znacajno za covecanstvo i davalo trajni doprinos njegovom razvoju;
znacajnim mu se cinilo samo ono sto u sebi sadrzi izraz snazne licnosti,
individualnosti, herojstva umetnika; male i anonimne stvaraoce rado je ostavljao
po strani; cenio je (u svim oblastima) ljude koji su se samostalno razvijali. U
ovome se prepoznaje jedan “romanticarski” pogled, koji daje prednost geniju.
Izgradio je svoj sistem vrednosti jos u ranoj mladosti. U kuci svojih roditelja, koja
je bila svojevrsno steciste naucnika i umetnika, Grim je razvio dosta visok
kriterijum vrednovanja pojava i ljudi. U umetnosti, glavnu ulogu je davao
knjizevnosti, koju je posebno voleo. Za njega su velikani svetske literature bili
Homer, Dante, Sekspir i Gete, stoga je smatrao da ima bas malo mesta za likovne
umetnike. (Rafael i Mikelandjelo).

Polazeci od svog shvatanja da dogadjaje i opste tokove umetnosti odredjuju i

usmeravaju istaknuti pojedinci, Grim se orijentisao na tumacenje velikih umetnika.
Posto je smatrao da se kod njih radi o presudnom uticaju licnosti, posebnu paznju
je obratio na njihov razvoj, formiranje i zivot. Pojedinacna likovna dela su mu
malo znacila, sluzila su mu kao izvor ili dokumentacija o zivotu umetnika, izvor za
biografiju. Tako je vratio iu na istoriju umetnika. Grim je na toj osnovi definisao i
zadatke istorije umetnosti: da pomogne da se sagledaju zivoti ljudi koji su kao
sredstvo koristili likovnu umetnost, da bi se otkrio i spoznao njihov duh; potom bi
se umetnicka proslost rasclanila sama od sebe. Smatrao je da velike majstore treba
uzeti kao jezgro oko kojih bi trebalo zapoceti studije i sakupljanje dela. Objavio je
knjigu o Rafaelu.

Shvatanja koja je imao Grim o znacaju velikih licnosti vazila su i za njegovo

sagledavanje nauke. U tom svetlu mozemo tumaciti njegovu odbranu Getea kao
istrazivaca umetnosti. Grim se osecao i kao neposredni naslednik Getea u toj
oblasti. Smatrao je svojom duznoscu, ne samo da nastavi njegovo delo, nego i da
tumaci i brani od zamerki koje su dolazile iz krugova tadasnjih istrazivaca
umetnosti. Zanimljivo je da je u polemici Grimov postupak bio literaran; on
pokazuje, ne dokazuje, on nalazi primere, pravi analogije, ima i emotivnih
argumenata.
U nauci nije previse prihvacen, uglavnom zbog toga sto je svoj postupak sveo
samo na literarni pristup, kome su nadjeni mnogi nedostaci. Springer je ostro
kritikovao Grima zbog proizvoljnosti, improvizacija i romanticarskih mistifikacija,
nazivajuci njegove tekstove slabom literaturom. Grim je dugo drzao katedru za iu i
preko nje ostvario uticaj na razvoj ove nauke. Njegov literarni pristup predstavljao
je anahronizam u razvoju iu, koja je u to vreme vec tezila ekzagtnosti i naucnoj
preciznosti. Moglo bi se reci da je time doprineo stagnaciji tzv. Berlinske skole
istorije umetnosti. Primat u skolovanju nemackih istoricara umetnosti tada je uzeo
univerzitet u Lajpcigu (Springer). Grimov naslednik na katedri, Velflin, uvesce
sasvim drugaciji metod.