ČUDO SVETOG DIMITRIJA

Radmila Mišev

SVETI RATNIK

Podne u Solunu nalik je podnevima u svim velikim lučkim gradovima. To je

trenutak kada se vreva stišava. Jesen rujem boji drveće, retke prolaznike mami
miris ribe iz taverni. Iz daljine se čuju sirene brodova koji pozdravljaju grad,
odlazeći na daleka putovanja. Pokatkad krikne galeb, nagoveštavajući jugo.
Bat koraka po kamenim pločnicima je sve ređi i tiši. A more i nebo su izmešali
boje.

U crkvi svetog Dimitrija je tihi polumrak. Nekoliko žena posluje po crkvi,

nečujno se krečući, kao da ne dodiruju mermerni pod. Ništa ne narušava sveti
mir hrama. Pred oltarom dve žene u crnini šapuću molitve povremeno
podizući suzne oči ka Ikonama Svetitelja.

Predane svojim poslovima i molitvama nisu videle kada je i kako u crkvu

ušao neobično obučen čovek, ali su sve, u isti mah postale svesne njegovog
prisustva. Prekinule su molitve i poslove i pošle mu u susret.

On, izmučen, u okrvavljenoj odori, koračao je prema oltaru. Sakupile su se

oko njega, pitajući da li mu nešto treba, ko je i odakle dolazi.

Zatražio je vode i rekao: „Ja sam ovdašnji, a dolazim iz Bosne, tamo je borba
za Pravoslavlje!“.

Žene su pretrnule. Jedna od njih je otišla po vodu, a druga da pozove

sveštenika. Žena u crnini, ona mlađa, grozničavo je gledala vojnika,
prepoznala ga, i kao ptica pogođena u letu, tiho kriknuvši, onesvestila se.
Starija je pokušavala da je osvesti. Ostale žene su stajale skamenjene, bez glasa
i pokreta, a vojnik u odori vizantijskog ratnika, lagano je išao prema grobu
Svetog Dimitrija i nestao u njemu.
Tišina se zgusnula, ostao je samo blagi miris bosiljka ili smirne, nisu bile
sigurne šta je, ali da je miomiris, jasno su osetile.

Žena koja je donosila vodu, ušla je istovremeno sa svestenikom. Mlađa žena

je, došavši sebi, klekla pred ikonu svetog Dimitrija i molila se kroz suze,
čelom dodirujući pod.

Sveštenik je pitao žene šta se dogodilo. One su mu ispričale sve o dolasku

nepoznatog čoveka, njegovom odgovoru na pitanje ko je i odakle dolazi. Pitao
ih je zatim kako je bio obučen, a one su, opet, sve do jedne rekle: „Isto kao
Sveti Dimitrije na ovoj Ikoni“.

Na to je sveštenik učinio veliku metaniju pred Ikonom Svetog Dimitrija, klekli

su i toplo se, usrdno i dugo, dugo molili u nebeskoj tišini.

Kasnije je, mnogo kasnije, sveštenik ispričao da se sveti Dimitrije poslednji put
javio 1804. godine.

To je bila godina Prvog srpskog ustanka.

Događaj se zbio u Solunu pre slave Svetog Dimitrija,

8. novembra 1991. godine.