ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА - Авва ЈУСТИН Ћелијски

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА
БОГОСЛОВА
АВВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА
СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА
УВОД
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ

ПРВА ГЛАВА
ДРУГА ГЛАВА
ТРЕЋА ГЛАВА
ЧЕТВРТА ГЛАВА
ПЕТА ГЛАВА
ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ
ПОСЛАНИЦЕ
ТУМАЧЕЊЕ ТРЕЋЕ
ПОСЛАНИЦЕ
УПОРЕДНИ ТЕКСТ
ПОСЛАНИЦA [DOC]
УПОРЕДНИ ТЕКСТ
ПОСЛАНИЦA [PDF]
АВВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА
СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА
ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ
Издаје: Манастир Ћелије код Ваљева Објављено: 9. март 2007.

Уредници: јм АТАНАСИЈЕ Јевтић Издаје: © Svetosavlje.org
и јм ИРИНЕЈ Буловић Уредник: прот. Љубо Милошевић
Рецензенти: јм АТАНАСИЈЕ Јевтић Основни формат: Владимир Благојевић
и јм ИРИНЕЈ Буловић Дигитализација: Зоран А. Ст.
Издато: 1982. Коректура: Зоран А. Ст.
Штампа: „Просвета“ – Београд Дизајн странице: Иван Ташић
Тираж: 3000
РЕЧ О ОВОМ ИЗДАЊУ
Ово Тумачење Посланица Св. Апостола Јована Богослова – издавано сада о

трогодишњици блаженог престављења (+ Благовести, 1979-82) преподобног Оца
Јустина – писао је овај неуморни Благовесник Христов пре скоро 40 година, у
околностима донекле сличним онима у којима је писао своја света Писма Свети
Еванђелист Христов Јован. Ово Тумачење рађено је негде у Овчарским
манастирима (писано је такорећи на колену, са обичном оловком, ситно и сабијено,
у простој свесци са коцкама), да ли са претходним концептом или директно – тешко
бисмо могли са сигурношћу сада рећи. Тек, писано је „од сувишка срца“, са
надахнућем свише („у Духу“ Св. Јована Богослова – ср. Апк. 1,9-10), а писано је у
дане Господње, између Пасхе и Спасовдана. Тачније речено, за свега 17 дана (од
среде 4. недеље по Ускрсу до Спасовдана, на који је те године падао и Св. Јустин
Мученик и Философ) завршено је тумачење све Три Пославнице Светог Јована. Пре
тога пак, око самог Ускрса исте године, Ава Јустин је протумачио укратко и
Еванђеље истог Светог Еванђелиста (завршивши пре тога Тумачење Матејевог
Еванђеља, које смо штампали 1979 г.). Затим, по завршетку тумачења Треће
Посланице Св. Јована, прешао је даље на тумачење Посланица Св. Апостола Павла
(Ефесцима, па Филибљанима, итд.).
На већину од својих ранијих тумачења Еванђеља и Посланица Отац Јустин се
касније поново враћао и проширивао их. На тумачење пак Посланица Св. Јована
Богослова није се више враћао нити допуњавао, као обично, светоотачким
тумачењима (рукопис је само прекуцан машиницом у манастиру Ћелијама пред
Ускрс 1958 г., без икаквих измена или допуна). А није се на ово тумачење враћао,
сигурно, не зато што није имао љубави према Светом Апостолу Љубави. Напротив,
управо радећи на опширнијем тумачењу његовог Светог Еванђеља нови српски
Благовесник се и пре-ставио (израз μετα-στασις је из службе Апостолу Јовану, 26.
септембра) и преселио у бољи свет, ка омиљеном „Ученику кога Исус љубљаше“,
то јест ка заједничком им Љубљеноме и Љубећем – Једином Човекољупцу Христу.
Биће пре да Ава Јустин није ништа мењао од свог првог тумачења Посланица
Светог Воанергеса зато што је, можда, хтео да остане неизмењено оно прво
надахнуће, као сведочанство апокалиптичких збивања и догађаја, проживљених и
преживљених заједно са народом својим, са Црквом Божјом (у Ефесу ли? у Смирни
ли? у Пергаму ли?). Какво је било, и до данас остало, то надахнуће, читалац ће и
сам видети.
Примера ради, навешћемо само један одломак: „Свети Богослов благовести:
„Љубљени, да љубимо један другога; јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав
од Бога је рођен, и познаје Бога. А који нема љубави, не позна Бога, јер је Бог
љубав“ (1. Јн. 4,8). – Љубав је божанска морална сила која нас рађа од Бога, усињује
Богу, обожује, чини Божјима. Бог је љубав, зато је љубав боготворна морална сила,
обожујућа сила. Прожме ли човеково биће, љубав га прожме божанским силама
које човека препорађају, преображавају у ново биће, у нову душу, у ново срце, у нов
разум, у нов живот. У њега су онда и све мисли од Бога, и сва осећања, и сва дела. И
он зна Бога на један нови начин: најстварније и најубедљивије. Само то стварно,
органско јединство са Богом, које се постиже рађањем од Бога љубављу, даје
истинско познање о Богу. Не роди ли се човек љубављу од Бога, он и не може
познати Бога. Не познаје ли пак човек Бога, он Га обично и не признаје. Пошто је
Бог љубав, то нас љубав веже и духовно приближава, сједињује са свима Божјим
створењима, најпре са људима. Који љуби браћу, има Бога, зна Бога, јер је рођен од
Бога. Који не љуби браћу, нема Бога, не зна Бога, не види божанска, боголика бића
у људима, јер није рођен од Бога … Љубав низводи Бога у душу, те човек живи
Њиме, и на тај начин види Бога, који је иначе невидљив. Бог је љубављу постао
видљиви човек, оваплотио се, очовечио се. Тако и човек: љубављу се обожује,
обоготворава, постаје бог по благодати. Невидљиви Бог постаје љубављу
оваплотљив, видљив. Јер је божанска љубав оваплотитељска сила: она љубећег
преноси у љубљеног … Тако живе сви чланови Цркве Богочовека Христа. То је оно
што је речено у Делима Апостолским: „А у народа који верова (тј. у првој Цркви)
беше једно срце и једна душа; и све им беше заједничко“ (Д. А. 4,32).
Своје тумачење на II Пославницу Св. Јована завршава Отац Јустин речима
посвећеним самом Апостолу и Еванђелисту, „највећем Громовнику новозаветне
Истине и новозаветне Љубави“: „Од сусрета са њим, са тако необичним Апостолом
Христовим, мора да се по душама људским рађала и у све бескрајности разливала
нека изузетна радост и изузетно усхићење“. Верујемо и заједничком љубављу
осећамо да је такав био и небески сусрет блаженог Оца Јустина, ретког
Христољупца и Богољупца у нашем роду и нашем веку, са Првоврховним
Апостолом богочовечанске Љубави, у Христу Богочовеку – Богу Љубави и Једином
Човекољупцу. И још, верујемо и надамо се да ће понешто од тог сусрета доживети и
љубављу руковођени читаоци ових светих Писама и овог надахнутог тумачења.
Издавач и уредници
I Јованова 1,1-10 [2]
1. Јн. 1,1-10: 1 Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима
својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота; 2 И
Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који
бјеше у Оца и јави се нама; 3 Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с
нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом
Христом. 4 И ово вам пишемо да радост наша буде потпуна. 5 И ово је обећање
које смо чули од њега и јављамо вама, да је Бог свјетлост, и таме у њему нема
никакве. 6 Ако речемо да имамо заједницу с њим и у тами ходимо, лажемо и не
творимо истину. 7 Ако ли у свјетлости ходимо, као што је Он сам у свјетлости,
имамо заједницу једни са другима, и крв Исуса Христа, Сина његова, очишћава нас
од свакога гријеха. 8 Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у
нама. 9 Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости
гријехе, и очисти нас од сваке неправде. 10 Ако речемо да нисмо сагријешили,
правимо га лажом и ријеч његова није у нама.
1,1
Основна благавест, и мисао, и истина: Бог Логос се оваплотио, да бисмо се ми

Њему саоваплотили; Он се очовечио, да би нас обожио; Он – Живот вечни – јавио
се на земљи, да бисмо имали заједницу са Њим живећи Њиме. „Περὶ τοῦ Λόγου τῆς
ζωῆς = О Логосу живота“, то је тема овог Еванђеља. Као да свети Богослов жели
да нам да ново објашњење основне благовести свога Еванђеља: „Логас постаде
тело“ (Јн. 1,14). Бог Логос, који је Вечни Живот, прешао је к нама: то „што беше од
почетка – Ὃ ἦν ἀπ’ ἀρχῆς“, тј. Вечно, сиђе на земљу, пастаде тело, постаде наша
земаљска стварност, приступачно нашим чулима, нашем сазнању и осећању; и то је
оно „што чусмо“: чусмо благовест Бога Логоса; то је оно „што видесмо очима
својим“: видесмо Бога у телу, Бога у свету, Бога међу нама; то је оно „што
расмотрисмо – ὃ ἐθεασάμεθα“: разгледасмо, посматрасмо Бога у човеку; то је оно
„што руке наше опипаше“: опипаше тело Бога Логаса, како пре његове крсне
смрти, тако и после васкрсења његовог из мртвих. „Чусмо, видесмо, размотрисмо,
опипасмо“ – Реч живота, Логос живота, Бога живота. Бог Логос је постао наша
најближа стварност; и ми то проверавамо на најочигледнији, најексперименталнији
начин. Метод је чисто екеперимеиталан, опитан. „Логос живота“ је уствари
Логика живота, Мудрост живота, Реч живота. До Њега – живот је био алогосан,
бесмислен; до Њега – живот је био алогичан, и стога нелогичан, у њему није било
неке сношљиве логичности, све – хаос, све – „сајам бесмислени“; до Њега – Речи
живота – живот је био нем и немушт, није умео да говори, да каже, да изрази, да
изрече себе, своју тајну, своју муку, свој бол, своју радост. Са Њим – живот све то
добија; живот је проговорио, јер се ологосио; живот се осмислио, јер се ологосио;
живот се освемудрио, јер се ологосио. А живот је био постао алогосан, алогичан –
бесмислен, бесциљан, глуп – грехом и због греха.
Оно што је за људску мисао, била она грчка, римска, индијска или која друга, било
и остало идеал или идеја, апстракција и оностраност, оваплоћењем Бога Логоса
постало је живот, наш земаљски живот. За Логосом и Логиком живота не треба ,ићи
у онај свет, јер је Логика и Логос живота ту, међу нама. Ми имамо Логос живота,
зато знамо Логику живота, циљ живота, смисао живота. Ако нисмо знали почетак
живота, ево га Бог Логас, јер је то оно „што беше од почетка – ἀπ’ ἀρχῆς“. Живот
није нешто бесмислено, већ од самог почетка нешто божански логично. А грех је
сила која све делогосира, лишава божанске логике и логичности, божанског смисла
и осмишљености. Уствари, грех је једини обесмислитељ живота.
1,2
До оваплоћења Бога Логоса као да није било живота на земљи. Уколико га је било,
то је било наличје живота, сурогат живота, фалсификат живота; просто:
псевдоживот. Јер какав је то живот, у коме има смрти, и који се завршава смрћу? То
је пре неко постепено умирање. А то значи – постепено мучење. Само онај живот је
достојан назива живота који не умире, који се не завршава смрћу, већ савлађује
смрт и васкрсењем прави мост у бесмртност. Уствари живот је једино Живот Вечни.
А тај живот се први пут јавио у нашем човечанском свету са Богом Логосом:
Богочовеком Христом. Зато свети Богослов благовести: „И живот се јави, и
видесмо, и сведочимо, и јављамо вам живот вечни, који беше у Оца, и јави се
нама“. Живот и Вечни живот су синоними. Нема живота без Вечнога живота. Са
Богочовеком „живот се јави“ у нашем свету смрти и псевдоживота. Тек у Њему
„видесмо“ прави живот, „видесмо“ шта је живот; видесмо и видимо да је само
вечни живот – прави живот. То је оно што је најочигледније у Богочовеку. Сав
Богочовек, и све његово, дише и зрачи вечним животом: нема његове мисли која не
извире из вечног живота и не увире у њега; тако и свака његова реч, и дело, и
осећање. У свему његовом осећа се присуство Вечнога; и валови вечнога живота
запљускују нас из свега његовог. Хоћеш да видиш како живи Вечни у времену, –
гледај Исуса. Из свега његовог кључа вечни живот, и то сав – онакав какав је и у
оном свету; не, какав је у самом Богу Оцу, јер Он „тако и Сину даде да има живот у
себи“ (Јн. 5,26). То је сведочанство очевидаца. Они и изјављују са бескрајном
сигурношћу: „сведочимо, и јављамо вам живот вечни, који беше у Оца, и јави се
нама“. До његове пајаве смрт је била у нама и око нас; људи нису могли ни знати
ни стећи живот вечни док се Он сам није спустио у наш свет и јавио нам се.
1,3
Откуда у светог Богослова овакво смело сведочанство? Од личног искуства: јер је

сам окусио вечни живот, ступио у заједницу са њим, узео учешћа у њему преко
Господа Исуса. Живети у заједници са Господом Исусом, имати заједницу –
κοινωνίαν – са Њим, и јесте налазити се у вечном животу. Тај живот је уствари
заједница са Тројичним Божанством. Утројичити се преко Богочовека, и отројичити
се, и није друго него живети вечним животом. И онда човек у себи самом осећа и
види вечни живот. И стално се налази у заједници вечних људских бића. Јер
хришћани се тиме одликују од осталих људи што имају вечни живот, и живе њиме
овде на земљи. Стога и јављају живот вечни. Све је код њих у том погледу
засновано на личном искуству, на личном општењу са Вечним. Стога очевидац
свети и истинити благовести: „Што видесмо и чусмо то јављамо вама да и ви
имате заједницу с нама – κοινωνίαν … μεθ’ ἡμῶν, а наша је заједница са Оцем и са
Сином његовим Исусом Христом“. Живот хришћана је живот са Божанском
Тројицом: заједница, општење са Њом, са њеним животворним, стваралачким,
вечним силама и светињама. Општење са Вечним и даје људима вечни живот. То
није неко спољашње посматрање, већ унутрашње доживљавање Свете Тројице. То
је уистини κοινωνία – заједничарење човека са Богом, саоваплоћавање Богу. Све је
ту лично, опитно, животно, све ново. Сав Бог Логос ушао је у човека, учовечио се;
ушао је у тело, оваплотио се. Логос је у телу, у човеку, ту с нама и међу нама и у
нама; а са Њим и сав Живот вечни, и сва Истина вечна, и сва Љубав вечна, и сва
Светлост вечна, и сва савршенства његова вечна; да бисмо преко Њега имали
заједницу са свима божанским, вечним савршенствима. Свети Богослов је јасан:
живот хришћана је сав у Светој Тројици – од Оца кроз Сина у Духу Светом; то је
заједница са Светом Тројицом: „наша је заједница са Оцем и са Сином Његовим
Исусом Христом“. Јер Бог је међу нама, да би био у нама; Он је и са нама, да би
био у нама.
1,4
Од тог живота у Светој Тројици, од те заједнице са Оцем и Сином и Св. Духом биће
се људско испуњује истинском радошћу, која и није друго до божанско блаженство.
Без тога, људско је биће испуњено тугом, чемером, јадом. А чиме би га, ако не тиме,
и могла испунити смрт, а пре ње грех? Кроз сваки грех у душу навре, ако не бујица
горчине, оно бујица греховне сласти која се постепено претвара у горчину. У сваком
случају, сваки учињен грех спусти у душу бар кап горчине која се неосетно разлије
по души, и кад дође време разраста се у огромну тугу. И често пута, човек и не зна
откуда му тута у души, у срцу. А заједница са Христом, и његовим светим
врлинама, испуњује биће људско непролазном радошћу. Од живљења љубављу
Христовом – душа се људска испуни неисказаном радошћу; тако и од живљења
правдом Христовом, добротом Христовом, смерношћу и кротошћу Христовом. И
кад човек погледа у себе, а оно – гле, сав је испуњен божанском радошћу, и у Њему
нема ни туге од греха, ни страха од смрти. Стога свети Богослов благовести: „И ово
вам пишем да радост ваша буде испуњена – πεπληρωμένη“.
1,5
„И ово је вест – ἡ ἀγγελία – коју чусмо од њега и јављамо вама – ἀγγέλλομεν ὑμῖν[3]
– да је Бог светлост φῶς и таме у њему нема никакве“. У томе је изузетна
благовест Богочовекова: „Бог је светлост“. Значи: Он је узрок и извор свега
светлог, свега истинитог, свега доброг, свега праведног, свега бесмртног; а нипочему
није ни узрок ни саузрок, ни извор ни саизвор – зла, греха, смрти, лажи. Ову вест је
Христос казао и животом својим показао да је Бог заиста светлост, и да у Њему
нема никакве таме. Где је тама у Богочовеку? где је грех у Њему? Покаже ли неко
грех у Њему, показао је таму. Али то није у стању нико показати. Тама је од греха, а
грех је од ђавола, који је сав тама. Јер ђаво је тиме ђаво што је у свему и по свему
сушта супротност Богу. „Бог је светлост“, ђаво је тама; Бог је живот, ђаво је смрт;
Бог је истина, ђаво је лаж. Зато је Господ Христос, као истинити Бог, и могао рећи
за себе: „Ја сам светлост света“, „Ја сам светлост живота“. А ђаво би могао с пуним
правом рећи за себе: ја сам тама света; ја сам тама живота. Само због њега, људи не
виде смисао света и циљ живота. Он тамом својом чини те очи људске не виде ни
шта је уствари свет, ни шта живот. Јер да би очи могле видети, потребна је светлост.
А њу има, и стога и даје, само Богочовек Христос. Ми светлошћу видимо. Узалуд су
нам очи без светлости.
1,6
И ова благовест о Богу као светлости је посведочена искуством, опитом. И то

искуством и личним опитом свих правих хришћана. Јер су се лично осведочили да
живећи Христом и у Христу они стварао живе светлошћу и у светлости. Нема таме
из које их Христос не изведе; нема греха који они Христом не победе. Као што
испред сунца иде праскозорна светлост, тако и испред Христа – Светлости света и
живота – иде праскозорна светлост његових светих врлина. Почне ли их човек
упражњавати, оне по души његовој разливају праскозорну светлост која најављује
рађање вечног Сунца правде, које кад се роди у души, никад више не заходи. Али,
исто тако, тама грехова иде испред таме творца грехова. Навру ли у душу, они
разлију по њој таму, све гушћу и гушћу, те човак и не примети када се у њу увуче
сам творац таме и греха – ђаво. Ко живи у греху, у тами живи, те не зна куда иде.
Сваки грех вуче у царство греха -смрт; и свака тама вуче у царство таме – пакао. А
и у царству смрти и у царству таме један је цар, један господар – ђаво. Свети
Еванђелист благовести: „Ако речемо да имамо заједницу с њим а у тами ходимо,
лажемо и не творимо истине – οὐ ποιοῦμεν τὴν ἀλήθειαν“.
1,7
Бог Логос, који је Светлост, постао је човек, да би своју Божанску Светлост дао
људима, учинио је приступачном за њих; да би она постала њиховом својином.
Уопште, својим оваплоћењем Бог Логос хоће да све што је Божје учини
заједничким за људе, оваплотљивим у људском животу и свету. Гесло је: „као што
је Он сам“ – тако и ми треба да будемо. Као што је Он сам светлост, тако и ми треба
да постанемо светлост; као што је Он сам у светлости, тако треба и ми да будемо.
Исто тако, као што је Он сам у Истини, тако и ми треба у њој да будемо. Све што је
његово оваплоћењем постало је наше. Сам вечни Живот Он је снео с неба на земљу,
а са њим и све оно чиме вечни живот живи; а то је: вечна Истина, вечна Светлост,
вечна Правда, вечна Љубав, вечна Доброта, вечна Мудрост, и сва остала вечна
савршенства божанска. И то је снео с неба на земљу, да би све то постало наше,
људско. Јер вечни Живот постаје наш, ако живимо у свима овим вечним
савршенствима богочовечанским. Живимо ли тако, божанске силе тих вечних
савршенстава изгоне из нас сваки грех, очишћују нас од сваке нечитоте. Разуме се,
сва та савршенства сачињавају суштину Богочовекове Личности; она су крв његова,
тело његово; а где је света крв његова – ту је и сав вечни живот; јер је у крви
Његовој Богочовечанској – живот његов. А кроз Њега, и од Њега, и због Њега – и
наш. Богочовак је тај који раздајући вечни живот људима, и своја вечна
савршенства, помоћу њих сједињује људе у једну нову заједницу, бесмртну,
богочовечанску, вечну: у једно тело – Цркву, кроз које струји и тече богочовечанска
крв Христова која очишћава од свакога греха све заједничаре, све сутелеснике
његовог Богочовечанског тела. Крв пресвета умива нас Светлошћу, умива Истином,
умива Правдом, Љубављу. И људско биће заблиста у невиђеној чистоти. Стога
Еванђелист и благовести: „Ако ли у светлости ходимо, као што је Он сам у
светлости – ἐν τῷ φωτὶ, имамо заједницу један с другим – κοινωνίαν ἔχομεν μετ’
ἀλλήλων, и крв Исуса Христа, Сина Његова, очишћава нас од свакога греха“.
1,8
Као што је Светлост у Христу, тако је тама у нама. Тама од греха. Тама греха је
разливена по сваком људском бићу без изузетка, зато ниједан човек, па ни „највећи
између рођених од жена“ није „светлост истинита“. „Светлост истинита“ је само
оно људско биће које је потпуно без греха: безгрешно. А такво једино биће у роду
људском јесте Богочовек Христос (ср. Јн. 1,8-9). Штавише, због присутности таме у
природи ниједан човек није не само „истинита светлост“, него „светлост“ уопште.
Зато се и за Претечу вели: „Он не беше светлост“ (Јн. 1,8). То осећање и то сазнање
да је све људско под грехом и у греху, основно је у истинском човекопознању,
поготову у хришћанској антропологији. Ко супротно учи, себе вара, и нема истине у
њему. Свако друго учење о човеку – лажно је. А такво је хуманистичко учење о
човеку: оно апотеизира човека у његовој датости, непрочишћеној и неочишћеној од
греха и његових злосила. Хуманизам је уопште идолопоклонство најгоре врсте, јер
је човекопоклонство. Заснован на начелу: човек је по природи добар и сам себи
довољан, – он заступа најтрагичнију неисстину, која је толике трагедије изазвала у
свету хуманистичке науке, просвете, културе. Јер их је то одвело до таквог гордог
самохвалисања, и величања човека као таквог, да су одрекли и само постојање
греха. „Нема греха“, – то је једна од основних етичких максима хуманистичких. А
сама људска стварност толико је препуна недостатака, мана, пукотина, трагедија, да
најречитије сведочи о присуству негативних, рушилачких сила у човеку, које и нису
друго до силе греха. То и хуманизам признаје посредно својом теоријом о прогресу,
који треба да људе излечи од свих негативитета, недостатака, мана, злосила. Само,
такав лек, такво спасавање човека самим собом, личи на дављеника који себе хоће
да спасе на тај начин што диже себе за косу. И – брзо се удави, разуме се. Нема
трагичнијег схватања човека, и поступања са човеком, од хуманистичког. Јер одводи
људе у најстрашније катастрофе. Стога свети Философ, истински познавалац
човека и природе људске, саветује: „Ако речемо да греха – ἁμαρτίαν – немамо, себе
варамо, и истине нема у нама – ἡ ἀλήθεια ἐν ἡμῖν οὐκ ἔστιν“.[4] – И заиста, нико
тако не вара себе, као хуманисти, као човекопоклоници свих врста. У њима нема
истине о човеку.
1,9
Истина о човену је на супротној страни: у осећању и сазнању и признању да су сви
људи под грехом и у греху. Јер само то осећање, то сазнање, то признање побуђује
људе да траже спасење од греха и његових злосила, да траже Спаситеља. А
Спаситељ од греха може бити само онај који је без греха. Такав није нико од људи;
такав је у роду људском само Бог и Гопод наш Исус Христос. Сведок тога је –
свеколико искуство рода људског. Сви остали такозвани „спасиоци“ човечанства,
самозванци су, самохвалисавци су, јер сви без изузетка спасавају и лече ћовека од
његових површинских, кожних обољења, али не и од његове главне, суштинске
болести, болести бића његовог: греха, и у греху – смрти. Зато је за све њих: смрт –
неопходност људског бића. А ово тврђење укључује у себи још и ово: грех је
неопходност. На таким апсурдностима градити дом човекова бића и просперитета,
трагичан је подухват, који се увек завршава катастрофом. Излаз из тога је један:
непристрасно гледање у човека, у његове стварности, и сагледање конкретно
присутних у њему, и разливених по бићу његовом, злосила греха; констатовање
тога, и признање да нас од тога може спасити само безгрешни Богочовек Христос.
Такво признање, такво исповедање побуђује човекољубивог и свеправедног
Господа, да нам притекне у помоћ и – спасе нас од греха. Без тог признања Он не
долази, да не би наметао Себе силом, и тиме уништио у човеку слободу и љубав, на
којима човек стоји, и ради којих и постоји. Богочовек је савршено праведан; то Му
даје и право и власт да опрашта грехе. А усто, савршена богочовечанска праведност
даје Му моћ те може опраштати грехе, и отпуштати. А то је моћ коју има само
Безгрешни Богочовек. Свети Богослов благовести: „Ако признајемо – ὁμολογῶμεν –
грехе своје, веран је и праведан (πιστός ἐστι καὶ δίκαιος) да нам опрости грехе наше,
и очисти нас од сваке неправде“. Πιστός: веран, чему? веран човеку, из љубави
веран: веран боголикој души човековој; верује да она ослобођена греха, може
човека одвести кроз еванђелске подвиге у божанско савршенство; верује да човек
може израдити из себе „човека савршена“, да може бити диван: и побожан, и
праведан, и истинољубив, и добар, и кротак, и свим светим врлинама украшен. Од
нас се тражи једно: признање да смо грешни, а све остало чини Он, човекољубац
једини, и Спаситељ једини: отпушта грехе, очишћава нас од сваке неправде; и као
„праведан и веран“ даје нам божанске силе да истрајемо у новом животу, животу „у
правди и светињи истине“ (Еф. 5,24).
1,10
„Ако речемо да не сагрешисмо, градимо га лажом – ψεύστην ποιοῦμεν αὐτὸν, – и

реч његова није у нама“. Спаситељ је дошао у наш свет, да нас спасе од греха. Он
то сам непрестано наглашава у своме Еванђељу. Ако пак ми станемо тврдити да не
сагрешисмо, да немамо греха, онда Спаситеља правимо лажљивцем. Јер каже да је
дошао да нас спасе од греха, а ми грехе немамо. Он је дошао у свет, зато што смо
грешни, робави греха и смрти. Признајемо ли грешност своју, ми признајемо
потребу за Спаситељем и спасењем. Онда је „реч Његова у нама“. А реч Његова је
Еванђеље његово, Еванђеље спасења. Човекопоклоници говоре: ми греха немамо,
какав нам је Спаситељ потребан? Није нам потребан Спасистељ, јер нема од чега да
нас спасава. Ако имамо неке недостатке, ми ћемо то исправити просветом,
културом, науком, техником. Бог нам уопште није потребан. – Тако
човекопоклоници оглашују Спаситеља за самохвалисавог лажљивца, и тиме за
непријатеља човечанства.
НАПОМЕНЕ:
1. При корекцији ових авиних „Тумачења посланица Св. Јована Богослова“
користили смо издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1982; а за
корекцију старо-грчког текста посланицa користили смо: Η ΚΑΙΝΗ
ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ,
ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ «Ο ΣΩΤΗΡ» ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, и
интернет издање Myriobiblos – Home of the Greek Bible – Library of the
Church of Greece, на линку: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp
(Зор. А. Ст.).
2. На одговарајућим местима смо убацили текст посланица Св. ап. Јована
(пошто је у штампаном издању из неких разлога изостављен), а према
преводу Комисије Св. Архијер. Синода СПЦ, 3. исправљено издање, Београд
1997. год., и интернет издању Библиотеке Светосавље.орг, на линку:
http://svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/NoviZavet/NoviZavet.htm (Зор. А.
Ст.).
3. Ова два места у изворном грчком тексту који смо користили при корекцији
гласе: ἡ ἐπαγγελία (обећање) … ἀναγγέλλομεν ὑμῖν; вероватно није у питању
штампарска грешка, него авино наглашавање смисла речи ангелиа – вест,
јављаљње (Зор. А. Ст.).
4. Овде је унеколико испомеран ред речи у односу на изворни грчки текст – ἡ
ἀλήθεια οὐκ ἔστιν ἐν ἡμῖν (Зор. А. Ст.).
I Јованова 2,1-17
1. Јн. 2,1-17: 1 Дјечице моја, ово вам пишем да не сагријешите; и ако неко
сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. 2 А
он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега
свијета. 3 И по томе знамо да смо га познали, ако заповијести његове
држимо. 4 Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи,
лажа је, и у њему истине нема; 5 А који држи ријеч његову, заиста је у
њему љубав Божија достигла савршенство; по томе знамо да у њему
јесмо. 6 Онај који говори да у њему пребива, дужан је да као што Он
поживје и сам тако живи. 7 Браћо, не пишем вам заповијест нову, него
заповијест стару коју имасте од почетка. Заповијест стара јесте ријеч
коју чусте од почетка. 8 Опет вам пишем заповијест нову, оно што је
истинито у њему и у вама: да тама пролази и свјетлост истинита већ
сија. 9 Онај који говори да је у свјетлости, а мрзи брата својега, у тами
је све до сада. 10 Онај који љуби брата својега, у свјетлости пребива, и
саблазни у њему нема; 11 А који мрзи брата својега, у тами је, и у тами
ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслијепи очи. 12 Пишем вам,
дјечице, да су вам опроштени гријеси ради Имена његова. 13 Пишем вам,
оци, јер сте познали Онога који је од почетка. Пишем вам, младићи, јер
сте побиједили нечастивога. Писах вам, дјецо, јер сте познали Оца. 14
Писах вам, оци, јер сте познали Онога који је од почетка. Писах вам,
младићи, јер сте јаки и ријеч Божија у вама пребива и побиједили сте
нечастивога. 15 Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби
свијет, љубави Очеве нема у њему; 16 Јер све што је у свијету: похота
тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од
свијета. 17 И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу
Божију остаје вавијек.
2,1-2
Што јаче осећање и сазнање греха у човеку, то јача чежња за

Спаситељем од греха. И Он – „веран и праведан“ – долази и
„очишћава нас од свакога греха“, и даје нам божанске силе за живљење
у светом и праведном животу. Христов човек плаши се греха као
живе ватре. Јер је грех заиста огањ који спаљује у човеку оно што је
добро и богочежњиво. Главно је: не дати у души својој места
грехољубљу. Онда ће човек и моћи избегавати веће грехове. А
наилазиће на њега, и он ће каткад и падати у оне који се чине
несвесно, новољно. Падне ли и у већи грех, христољубив човек ће
покајнички прибећи човекољубивом Спаситељу, који је увек готов
да нас очисти од греха, да нам опрости грех, и да посредује за нас
код Бога Оца. Главно је: носити и гајити у души христољубље. А
човекољубиви Господ зна слабости људске природе, стога и
опрашта грехове ономе који признаје, који иоповеда своје грехе, тј.
који се каје за њих. Покајање и јесте мржња на грехе, борба са
гресима до њиховог потпуног уништења благодатном помоћу
човекољубивог Спаситеља. Богослов пише: „Дечице моја, ово вам
пишем, да не грешите, и ако ко сагреши, имамо заступника –
Παράκλητον – код Оца, Исуса Христа праведника. И Он је
умилостивљење за грехе наше – ἱλασμός ἐστι[1] περὶ τῶν ἁμαρτιῶν
ἡμῶν, и не само наше него и свега света“. Господ Христос је
умилостивљење Оца за грехе наше: јер молећи се Оцу за нас грешне
телоносце, Он указује на савоје ране ради нас, на своје тело, људско
тело, које је било на земљи безгрешно, и занавек такво и остало. Он
је умилостивљење Оца и за грехе целога света: јер је ради нас свих, и
место нас свих, и у име нас свих поднео безбгројна страдања од
колевке па све до крсне смрти, те свежртве; и то поднео из
бескрајног човекољубља. Да није тог Спаситељевог умилостивљења
за грехе света, свет би досада по правди Божјој требало да буде
много пута уништен због грехова својих.
2,3
„И по томе знамо да га познасмо – ἐγνώκαμεν, ако заповести његове

држимо“. Мерило нашег христознања је просто и једноставно,
мерило и провера: држање заповести Христових. Држи ли човек
заповести његове, значи: познао је у Њему Бога и Спаситеља.
Човеково познање Христа развија се творењем заповести Христових.
Свака испуњена заповест повећава човеково знање о Христу.
Најбоље Христа зна, ко највише заповести Његове испуњава. А
најсавршеније Га зна, ко заповести најсавршеније испуњава. То су
Светитељи. Христа не зна ко не држи заповести Његове. Пут је по
свачему строго експерименталан, прагматичан, опитан. У то се
сваки може уверити само личним опитом.
2,4
Без држања заповести Христових, Христос се не може истински

познати. Ко тврди да може, неистину тврди, „лажа је“. Зато што се
држањем заповести Христових долази до познања Христа, њега
подједнако лако може познати и учењак и простак, и школован и
нешколован, и писмен и неписмен, и богат и сиромах, и цар и
говедар. Јер је за творење заповести Христових потребна: љубав
према Христу. Свети Богослов благовести: „Који говори: познајем га, а
заповести његове не држи, лажа је – ψεύστης ἐστί – и у њему нема
истине“. Истина о Христу расте у човеку држањем заповести
Христових. Зато истину о Христу знају само „творци речи“, а не
„слушачи“ (Јак. 1,22).
2,5
Љубав према Христу је она сила која подстиче, одушевљава и даје

моћи човеку да држи заповести његове (Јн. 14,21). Христопознање је
плод христољубља. А христољубље се изражава у држању
заповести Христових, Еванђеља његовог. Јер, Еванђеље од почетка
до краја и сачињава све заповести његове. Еванђелски практичар,
еванђелски прагматичар зна Христа и истину о Христу, јер љуби
Христа. Ко хоће да провери, и измери себе, своје знање о Христу,
нека погледа на своја еванђелска дела; а ко хоће да провери колико
воли Христа, нека опет погледа на дела своја еванђелска. Она ће му
тачно казати и колика је љубав његова према Христу и колико је
знање његово о Христу. Зато свети Богослов благовести: „А који
држи реч његову, у њему је заиста љубав Божја савршена – τετελείωται;
по томе познајемо да смо у њему“. – Сва из љубави, еванђелска дела
јој се на тај начни достојно одужују што се она кроз њих усавршава
и достиже своје савршенство. А савршена је љубав – када? Када сву
душу човекову кроз еванђелски живот унесе у Христа, и она свим
бићем живи у Њему и ради Њега. Савршена љубав држи све
заповести Христове: „По томе познајемо да смо у Њему“. Нема ли
тога у нама – нисмо у Њему, већ у себи или у супротном Њему.
2,6
„Који говори да у Њему обитава – αὐτῷ μένειν – и тај треба тако да

ходи – οὕτω περιπατεῖν – као што је Он ходио – περιεπάτησε“.
Божански јасно речено. Заиста, свака реч по гром истине божанске.
Сад савршано знамо шта је хришћанин: хришћанин је који ходи као
што је Христос ходио. Друкчије се не може ни постати ни остати
хришћанин. Рашчлањена та истина, гласила би: хришћанин је ко
живи као што је Христос живео; ко воли као што је Он волео; ко
истинује као што је Он истиновао; ко је праведан, и свет, и кротак, и
смирен, и милостив, и благ, и дуготрпељив, и богољубив, и
човекољубив, и жалостив, и добар као – Он. Јер је Он све то био, и
све то остао, да бисмо и ми то постали. Јер Он није дошао у наш
свет само да нам покаже своја божанска савршенства, па да их онда
сва повуче у онај свет, а нас остави задивљене и – разочаране. Него
их је показао, и заувек на земљи оставио, да би она постала наша, те
да бисмо помоћу њих ходили као што је Он ходио, живели као што
је Он живео.
2,7
Заповест, или боље, свезаповест за хришћане јесте „реч“ Христова –

Еванђеље Христово. Како је пошла од Христа, та реч непрестано
тече, не прекида се, не престаје. Јер је она у исто време и божанска
сила, благодатна и бесмртна и вечна. Шта је Еванђеље? Заповест
Христова, која сама даје човеку силе да је остварује. То није реч
књишка, сува, параграфска, већ реч – жива сила, која је „од почетка“
иста, и трајући непрестано као иста, постала је живо предање, које
се каналима живе вере предаје с једног на другог, из века у век, тако
– до краја векова. Зато је то „стара заповест“. И још је „стара“ зато
што је остала онаква каву ју је Христос дао, нико ништа јој није
додао ни одузео. Она се прелива као жива стваралачка сила,
божанска сила, из једног поколења вере у друго, и тако док траје
рода људског. Божанском Истином својом, Божанском Правдом
својом, Божанском Мудрошћу својом, Божанском Силом својом
Еванђеље је старо као и Бог, а на земљи – као и Богочовек. Зато је та
стара Истина увек и нова, и та стара Правда увак и нова, те и
Богочовеков завет чини Новим Заветом, вечито новим, у коме
никада не старе вечне божанске силе, које спасавају свет од греха,
смрти и ђавола. Чувати „реч“ Христову онаквом какву ју је дао сам
Господ Христос, то је прва и највећа дужност најпре светих
Апостола а затим и свих хришћана. Сви су они имаоци, чувари и
проповедници једног истог Еванђеља, једне исте „старе заповести“.
По томе се и распознају. Свети Боогослов благавести: „Љубљени, не
пишем вам нову заповест, него заповест стару коју имасте од почетка –
ἣν εἴχετε ἀπ’ ἀρχῆς. Заповест стара јесте реч коју чусте од почетка“.
2,8
Али по сили божанској која ствара нови живот у људима, нове

мисли, нова осећања, новог човека, та „стара заповест“ је увек нова.
Јер стално извире из Бога и навире у људе кроз свете врлине. Нема
сумње: „Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек“ (Јевр. 13,8):
тј. исти Богочовек, Исус из Назарета, али су спасилачке силе његове
увек исте, увек свеже, увек и старе и нове, јер су вечне. Вечно не
стари; оно је увек ново и младо, зато животворно и стваралачко.
Када човек нашега века вером усвоји Богочовека, кроз њега одмах
заструје и разлију се божанске животворне силе, које човека
обнављају потпуно: дају му мисли нове, осећања нова, живот нов; а
то су мисли бесмртне, осећања бесмртна, живот бесмртни и вечни.
И уколико човек помоћу светих тајни и светих врлина више усељује
у себе божанске силе Христове, утолико оне више потискују грех и
таму греха из њега, потискују их својом божанском светошћу и
светлошћу. Тада човек доживљује и себе и свет око себе као нешто
истински ново, божански ново, јер и себе и свет око себе гледа и
види у логосној светлости: и доживљује их као логосну творевину.
Свети Богослов благовести: „Опет вам пишем нову заповест, што је
истинито у њему и у вама; јер тама пролази, и светлост истинска већ
светли – τὸ φῶς τὸ ἀληθινὸν ἤδη φαίνει.“ „Истинита светлост“
улази у човека вером у Богочовека, и васцелог човека рађа Богом
(Јн. 1,9-13), препорађа Богом помоћу божанских сила које су у
светим врлинама: љубави, правди, молитви, посту, кротости,
смерности. Кроз оваку од њих „светлост истинита“ се разлива по
целом бићу човековом и „светли“, светли и самом њему и људима
око њега.
2,9-11
Шта је тама? – Грех, сваки грех. Већи грех је већа тама, мањи –
мања. Када се човек налази у тами? – Када живи у греху. А када се
човек налази у светлости? – Када живи Еванђељем Христовим,
еванђелским; врлинама Христовим. Свака од њих је спроводник
„истините светлости“ из Христа у душу човекову. Што више
врлина, то више спроводника „истините светлости“. Еванђелска
љубав према људима испуњује човека „истинитом светлошћу“, и
помоћу ње он осветљује бића људска, и открива у њима боголику
браћу своју. Он види осветљене све путеве који душу људску везују
са Богом. А пре свега види јасно пут који душу његову везује са
Богом, води Богу. Он онда јасно зна божански циљ и смисао свога
бића, и остварује их помоћу свог еванђелског живљења. Он зна
куда људско биће иде: кроз овај свет путем еванђелских врлина – у
онај, божански свет; из овог живота – у онај, божански живот,
надсмртни и вечни. Не верује ли човек у Господа Христа, у ту једину
„истиниту светлост“, он не зна куда иде, не зна прави циљ и
смисао свога живота на земљи, нити види нити зна прави животни
циљ и смисао и осталих људи, јер нема „истините светлости“, која
једино осветљава сва људска бића до дна, до његовог божанског
циља, тако и свет. На пример: мржња је тама; мрзи ли човек некога,
он га уствари мрзи, јер га не види као божанско створење, не
распознаје као боголико биће; није нашао пут у његову душу, јер
нема „истините светлости“ у себи која би му осветлила биће брата
кога мрзи, и показала са његове вечне, бесмртне стране. У тој тами,
у том незнању о човеку живе сви који своде човека на смртно биће,
или на тело, или на животињског потомка, или на животињу. А то
уствари и јесте права мржња према човеку: одрицати му небеско,
божанско порекло, боголику душу, и сводити га на смрдљиву и
црвљиву лешину. Свети Богослов пише: „Који говори да је у
светлости, а мрзи на свога брата, још је у тами“. Права, једина права
и једина истинска љубав према човеку јесте: сматрати човека за
боголико и вечно биће; видети у њему свога бесмртног и вечног
брата, брата не само у овом него и у оном свету. Само таква љубав
зна човека истински; само се таква љубав не саблажњава о човека.
Свети Богослов благовести: „Који љуби брата свога, у светлости живи
– ἐν τῷ φωτὶ μένει, и саблазни у њему нема“. Љубав еванђелска и
јесте најбоље и најсигурније средство за правилно познање човека. У
човекољубљу је метод човекопознања. А у човекомржњи – узрок
човеконезнања. Љубав отвара очи на све светове, те човек помоћу
„истините светлости“ види логосна језгра свих створења и твари,
види и зна куда иде. А мржња заслепљује очи, те човек не види у
човеку ни логосно биће, ни брата; тако ни у свету, у природи, не
види Божју творевину, већ дело или случаја, или слепе силе, или
неке неопходности. А све су то лажни богови, идоли: идеје = идоди,
идеје = богови, тако су то уствари идолопоклоници, поклоници
мртвим и лажним боговима. Они заиста у тами ходе, и не знају
куда иду и сами, и овај чудни свет Божји. Еванђелист изјављује:
„Који мрзи на свога брата, у тами је и у тами ходи, и не зна куда иде,
јер му тама заслепи очи – ἡ σκοτία ἐτύφλωσε τοὺς ὀφθαλμοὺς
αὐτοῦ.“ Као што је љубав жива стваралачка сила божанска, тако је и
мржња жива стваралачка сила демонска. Што важи за љубав, важи
за све еванђелске врлине; али исто тако, што важи за мржњу, важи
за све грехе. Као што свака врлина лучи светлост, тако сваки грех
лучи таму. Стога врлине отварају очи човеку, а греси их заслепљују.
2,12
Нема страшније силе од греха, јер једино он производи смрт. А шта

је страшније од смрти? Сигурно, само творац греха и смрти. Над
овим троглавим чудовиштем ко може имати власти? Само онај који
је стварно без греха. А као такав показао се у роду људском само
један: Богочовек Христос. Иако стварни човек, Њега нико није
могао окривити за грех: ни људи међу којима је живео (Јн. 8,46), ни
ђаволи на чије је очи радио (Јн. 14,30). Значи: први и једини човек у
чијем васцелом бићу нема ни клице, ни трунке греха, ни атома
греховне силе. Зато што је такав, Он – „Син Човечји има власт на
земљи опраштати грехе“ (Мт. 9,6). И заиста, Он је, у начелу,
опростио роду људском грехе својим целокупним богочовечанским
подвигом на земљи: од рођења, па кроз крштење, проповед,
чудотворство, преображење, крсну смрт, страдање, васкрсење и
вазнесење. И то учинио из неизмерног човекољубља, које врхуни у
крсној смрти и васкрсењу. Да Он има право, и може, опраштати
људима грехе, доказ је то што је својом добровољном смрћу и
васкрсењем победио свесилу греха – смрт. А да је стварно опраштао
грехе, доказ је Закхеј, који је у томе и кроз то добио силу да
препороди себе (Лк. 19,1-10); Марија Магдалина, Савле, Кифа. А по
силаску Светога Духа, у Цркви и кроз Цркву – безброј доказа о
томе. Зато свети Богослов благовести: „Пишем вам, дечице, да вам се
опраштају греси имена његова ради – διὰ τὸ ὄνομα αὐτοῦ“.
2,13
Кроз опроштај грехова Господ даје силе човеку да се бори са

гресима, и да их савлада и победи. А побеђујући грехе човек кроз
њих побеђује и творца њиховог: ђавола. У нашем човечанском свету
грех изгледа нека безлична сила, тако и зло. Отуда у многих
лакомислено уверење да је лако победити грех и зло. Али чим се
тога подухвати, човек одмах и увиди како је грех нека страшна сила,
иза које стоји нешто много јаче од њега. А кад се озбиљно протрага
за кореном греха, сваког греха, увек нас сваки грех одводи своме
корену: ђаволу. Тако, иза сваког зла таји се зли: ὁ πονηρός =
нечастиви. Ко се једанпут озбиљно борио са својим грехом, сазнао је
да га не може савладати без помоћи Безгрешнога. Поготову ако се
борио са многим гресима, јер се кроз њих борио са творцем
њиховим, и браниоцем, и апологетом: ђаволом. Само Христом
човек постаје свемоћан у борби против греха и ђавола. Ту важи
апостолска благовест: „Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје“
(Флб. 4,13). Зато свети Богослов благовести: „Пишем вам, оци, јер
познасте онога који је од почетка. Пишем вам, младићи, јер надвладасте
нечастивога – νενικήκατε τὸν πονηρόν (= злог). Пишем вам, децо, јер
познасте Оца“.
2,14
„Победисте нечастивога“, „победисте Злог“ и сва његова зла. Чиме?

Силом еванђелском; силом доживљеног Еванђеља, речи Божје. Јер
свака доживљена еванђелска врлина испуњује човека божанском
свепобедном силом. Живе ли у човеку све еванђелске врлине, ето –
свепобедне божанске силе. Њој се не може супротставити никаква
сила греха и зла, па ни сам творац њихов. Човек је јак Богом. Јак и
непобедив Богочовеком. То објашњава свети Богослов: „Писах вам,
младићи, јер сте јаки, и реч Божја, ὁ λόγος τοῦ Θεοῦ – у вама борави, и
надвладасте нечастивога“.
2,15
„Не љубите свет ни што је на свету – τὰ ἐν τῷ κόσμῳ“. Зашто? Зато

што „сав свет лежи у злу“ (1. Јн. 5,19), што се помешао и изједначио
са злом. Грех се тако вешто, помоћу најневидљивијих капилара,
размрежио у свету, да их је тешко, и немаогуће, разлучити,
раздвојити. И кроз капиларе своје пустио отров свој кроз природу и
биће света. Грехољубљем својим свет се толико изједначио са злом,
да су зло и свет постали синоними. Отуда је љубав према свету
уствари љубав према греху и злу. Зато свети Богослов пише: „Ако
ко љуби свет, нема љубави Очине (ἡ ἀγάπη τοῦ πατρὸς) у њему“. А
љубав Очева = Очина? То је љубав према свему божанском,
бесмртном, вечном: према Божанском Добру, према Божанској
Истини, Правди, Љубави, Мудрости. То је засебан свет, сав
изграђен од онога што је божанско, бесмртно, истинито, праведно,
свемудро, вечно.
2,16
Шта разуме под „светом“, свети Богослов нам објашњава: „Јер све
што је на свету (πᾶν τὸ ἐν τῷ κόσμῳ) – телесна жеља (ἡ ἐπιθυμία τῆς
σαρκὸς), и жеља очију (ἡ ἐπιθυμία τῶν ὀφθαλμῶν), – и гордост
живота (ἡ ἀλαζονεία τοῦ βίου), – није од Оца, него је од света“. Свет –
ὁ κόσμος који свети Еванђелист мисли јесте грехољубље: жеља,
похота тела; похота очију; гордост живота: главни греси, и главни
органи греха. Својим грехољубљем тело је постало жариште греха,
обиталиште греха, расадник греха. А очи? Ненаситне очи су увукле
род људски у грех; и највише га оне и увлаче. Очи – то су
најгладнији и најпрождрљивији шакали греха. Ако их човак не
обузда целомудријем, и не обнови умилењем, укроти покајањем,
разнежи сажаљењем, оне тако халапљиво гутају грехе, да они ипуне
и опустоше сву душу његову. Тешко човеку све док очи своје даје
греху „за оружје неправде“ (Рим. 6,13). Али је срећа његова што он
може сва своја чула, па и очи, дати Богу „за оружје правде“ (Рим.
6,1З). Трећи грех, који синтезира све грехе света, јесте: „гордост
живота“. То је први грех у свима световима: грех Сатане. И извор
свих грехова. То је био, то и занавек остао. Могло би се рећи:
гордост је свегрех. Сваки грех својим животним нервом излази из
ње, и држи се њоме. „Гордост живота“ – саткана је од безброј
најразноврснијих гордости, великих и малих, малотрајних и
дуготрајних. Да споменемо најглавније: гордост због славе
(научничке, државничке, уопште положајне), гордост због лепоте,
гордост због богатства, гордост због доброчинства, гордост због
смерности (да! због смерности), гордост због милостивости, гордост
због успеха … Која је то врлина, коју гордост не претвори у порок.
Ено, гордост због молитве, претвара молитвеника у фарисеја, и
испосника у – самоубицу. Тако, сваки грех је уствари грех
гордошћу, јер је Сатана уствари Сатана гордошћу. Да није
гордости, не би било греха ни у анђелском ни у човечанском свету.
Све то „није од Оца“. Од Оца је – јединородни Син Божји. А Он је –
оваплоћена и оличена смерност при свима својим божанским
савршенствима. И у његовом Еванђељу почетна врлина, свеврлина
је – смерност (ср. Мт. 5,3). Да, смерност, као једини лек од гордости,
и свих осталих грехова.
2,17
„И свет пролази, и жеља његова; а који твори вољу Божју остаје

занавек“. Свет греховних сласти је пролазан, јер грех и јесте сила
мрачна која једина усмрћује биће људско, тј. чини га смртним,
пролазним. Кроз све грехе човек уствари испуњује вољу творца свих
грехова – ђавола, која и одвлачи човака у све смрти, у све
пролазности. Грех најпре разори у човеку, преврне и изврне,
мисаоне органе: и човек залуди, те почне пролазне ствари, и идеје,
и страсти, да проглашује за своја божанства, за свају главну бригу,
циљ и смисао живота. Ту је главни узрок свих идолопоклонстава
људских: и културних, и научних, и философских, и уметничких, и
политичких, и религиозних.
Насупрот томе стоји Богочовек, који показује како човек савлађује
све пролазности и све смрти, и постаје бесмртан и вечан. Како? –
Творећи вољу Божју: „Који твори вољу Божју остаје занавек“. Воља
Божја где је изражена? – У Богочовеку Христу и у његовом светом
Еванђељу. Испуњујући Еванђеље човек испуњује себе
бесмртношћу, вечним животом, и постаје непролазан. Ко је
истински бесмртник? – Само прави хришћанин.
1. Јн. 2,18-29: 18 Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да Антихрист

долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је
посљедњи час. 19 Од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од
нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас. 20 А ви имате
Помазање од Светога и знате све. 21 Не писах вам зато што не знате
истину, него што је знате, и да никаква лаж није од истине. 22 Ко је
лажљивац ако не онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је
антихрист, који одриче Оца и Сина. 23 Сваки који одриче Сина, ни Оца
нема; а који признаје Сина, има и Оца. 24 Ви, дакле, што чусте од
почетка, то у вама нека остане; ако у вама остане то што од почетка
чусте, и ви ћете остати у Сину и у Оцу. 25 А ово је обећање које нам
Он обећа, живот вјечни. 26 Ово вам написах о онима који вас варају. 27 А
ви, Помазање које примисте од Њега, у вама остаје, и нема потребе да
вас ико учи; него како вас то исто Помазање учи о свему, и истинито је
и није лаж, и као што вас научи, останите у њему. 28 И сада, дјечице,
останите у њему да када се јави имамо свјетлост, и да се не постидимо
пред њим о Доласку његовом. 29 Ако знате да је Он праведан, знајте да је
сваки који твори правду од њега рођен.
Свети богослов мисли у антитезама, јер су његова сагледавања
најдубља, и откривења највећа; Он јасно види те антитезе; његово је
Еванђеље пуно њих: Бог и ђаво, Христос и Антихрист, Истина и
лаж, љубав и мржња, светлост и тама, правда и неправда, добро и
зло, живот и смрт, врлина и грех. Све то он види до у корен; види и
у свима размерама; види сваку тезу и антитезу у њиховој
савршености и довршености, у његовој апсолутности и
свеконкретности. У њега све је то: визија, откривење, опит,
доживљај. Највећи тајновидац – „ученик кога љубљаше Исус“, зато
и први Богослов, прави Богослов. А са њим, и за њим још двојица:
Свети Григорије Богослов и Свети Симеон Нови Богослов.
2,18
Против Христовог добра у свету је устало све сатнско зло, против

његове Истине – сва сатанска лаж, против његове Љубави – сва
сатанска мржња, против његовог Бога – сав ђаво. Речју: насупрот
Христу јавља се Антихрист. Анти-Христ = ἀντί-χριστος: место
Христа, уместо Христа, против Христа. Да, Антихристова главна
жеља, и суштина његовог бића: да замени Христа, да заузме његово
место. Ради остварења тога он се служи свима средствима. Најпре –
лукавим, маскираним, тобож еванђелским средствима: има изглед
побожности, а силе се њезине одрекао; има изглед смирености, а
њоме покрива и сакрива гордост; има изглед добротвора, а у срцу је
злотвор; има изглед човекољупца, а у ствари је човекоубица. Све је
он то само да би саблазнио изабране, саблазнио што већи број
људи, све људе. Антихрист ће бити као неко оваплоћење ђавола,
јер је Христос – оваплоћење Бога; Антихрист ће бити оличење зла,
мржње, лажи, гордости, неправде, јер је Христос – оличење добра,
љубави, истине, смирености, правде. Такав ће бити онај главни
Антихрист, који ће се јавити пред Други долазак Господа Христа,
стати на место Божје и прогласити себе за Бога (ср. 2. Сол. 2,4). А
пре њега – безброј је његових претеча, безброј антихриста. Јер је
антихрист сваки који жели да заузме Христово место; антихрист је
сваки који хоће да место Христове Истине стави своју истину, место
Христове Правде – своју правду, место Христове Љубави – своју
љубав, место Христовог Добра – своје добро, место Христовог
Еванђеља – своје еванђеље. Поготову је антихрист сваки противник
Христов: сваки који се бори против Христове Личности, против
Христове Истине, Љубави, Правде; једном речју: против Христовог
Еванђеља = против Христове Цркве, јер је Црква – оваплоћено
Еванђеље. Да, оваплоћено Еванђеље, пошто је она – Тело Христово.
Свети Тајновидац благовести: „Децо, последње је време, и као што
чусте да ће доћи Антихрист, и сад многи антихристи посташе; по
том познајемо да је последњи час“.
2,19
Откуда антихристи? „Од нас изиђоше, али не бише од нас – ἀλλ’ οὐκ
ἦσαν ἐξ ἡμῶν – ; кад би били од нас онда би остали с нама; али да се јаве
да нису сви од нас“. Хришћанин се постаје, и хришћанин се остаје,
једино по слободној вољи. А слободна воља тиме је слободна што
увек има и моћи и права да се определи за добро или зло, за
истину или лаж, за љубав или мржњу, за правду или неправду, за
Бога или ђавола, за Христа или антихриста. Хришћани који
отпадну од Христа показују да се нису помоћу светих тајни и светих
врлина укоренили и утемељили и учврстили у Христу. А то нису
зато што су тако хтели по својој слободној вољи. Прави хришћани
су утемељени у Христу, сутелесници су Тела Његовог
Богочовечанског – Цркве, заједничари су Божји, „домаћи су Богу“
(Еф. 2,19), живе са светима (Еф. 2,19), и то „са свима светима“ (Еф.
3,18), удови су међу собом, удови једног Тела: Христовог Тела, иако
су многи – „једно су тело“ (1. Кор. 12,12): „јер смо један хлеб, једно
тело многи“ (1. Кор. 10,17), зато они што отпадају од Христа: „не
бише од нас“, јер „кад би били од нас – остали би с нама“.
2,20
„И ви имате помазање од Светога – ἀπὸ τοῦ ἁγίου – и знате све“.

„Знате све“: и Бога и Сатану, и Христа и Антихриста, и Добро и зло,
и живот и смрт, и правду и неправду. За вас су решена сва главна
питања; у вас нема колебања, недоумице, сумње. Ви знате све путеве
који воде Богу, као и оне који воде ђаволу. Откуда знате? – „Од
Светога“. Јер се само Светим зна ове. „Помазање од Светога“, то је –
освећење васцелог бића човековог, а на првом месту његових
органа познања: ума, разума, душе, срца. Испуни ли себе светошћу
Светога, човек и долази до правог, истинског знања о Светоме, тј. о
Богу, а помоћу Њега и о свему осталоме што је човековом бићу
потребно. Само живећи светим животом; само живећи Светим и у
Светоме – човек се оспособљује за истинско знање о свему што је
потребно човеку у свима световима његовог постојања. Отуда су
само Светитељи – истински зналци и света, и човека, и Бога, и
Истине, и Правде, и Живота; исто тако и ђавола, и свега што је од
њега. „Ми знамо шта Сатана мисли“ (2. Кор. 2,11), изјављује свети
Апостол. А светост чува Светитеље да се они, знајући зло и све
саблазни његове, не саблазне.
2,21
Они до последњих танчина знају и тајну добра и тајну зла, и тајну

истине и тајну лажи; они са највећом сигурношћу и јасношћу знају
да нема никакве заједнице између Светлости и таме, Бога и ђавола,
Истине и лажи, Добра и зла. Зато свети Тајновидац благовести: „Не
писах вам као да не знате истине, него што је знате, и да никаква лаж
(πᾶν ψεῦδος) – није од истине“.
2,22
Хришћани су тиме хришћани што знају Истину. А шта је Истина? –

Богочовек Христос. А шта је лаж? – Ђаво, „јер је лажа и отац лажи“
(Јн. 8,44). У чему се састоји главана лаж његова? – У одрицању
Богочовека Христа: у тврђењу да Исус није Бог, није Месија =
Христос, није Спаситељ. Стога је то исти посао и Антихриста.
Главни лажљивац у свету је ђаво, а са њим – Антихрист. Разуме се,
лажљивац је сваки који ма на који начин пориче да је Исус – Бог,
Месија, Спаситељ. То је главна лаж у свету; а ове остале лажи, или
су од ње, или су на путу да то постану. Када би се ове лажи слиле у
јадну лаж, у свелаж, она би гласила: Исус Назарећанин није Бог,
није Месија, није Спаситељ. Свети Тајноводац са божанским правом
тврди: „Ко је лажљивац – ὁ ψεύστης – осим онога који одриче – ὁ
ἀρνούμενος – да Исус није Христос. Ово је антихрист, који одриче Оца
и Сина“. У чему је Антихрист и цело антиеванђеље његово? – У
одрицању Тројичног Божанства: Оца и Сина и Светога Духа.
2,23
Нема Бога сем Тројичног Божанства. Ко не признаје Христа за Бога,

тај је и незнабожац и безбожник. Зна Бога, зна све, који Христа за
Бога признаје. А ко то признаје, он у Тројично Божанство верује, јер
Господ Христос, као Син Божји, сваког следбеника свог приводи
Оцу свом небеском. Порекне ли се Син, пориче се у исто време и
Отац, јер је Отац тиме Отац што има Сина. А Господ Христос
целокупним својим животом на земљи најочигледније доказује да је
све у Њему божанско, да је по свима особинама – сав од Бога Оца, и
сав на Оца. Свети Богослов благовести: „Који год одриче – ὁ
ἀρνούμενος – Сина, ни Оца нема; а који признаје – ὁ ὁμολογῶν –
Сина, и Оца има“. Однос према Христу одређује однос човеков
према Богу. Јер нема Бога осим Христа ни на небу, ни на земљи, ни
под земљом.
2,24
„Ви дакле што чусте из почетка нека стоји у вама (ἐν ὑμῖν μενέτω);
ако у вама остане што чусте из почетка, и ви ћете остати у Сину и у
Оцу“. Од самог почетка Еванђеље Христово је Еваиђеље Свете
Тројице и о Светој Тројици. Човек постаје хришћанин ако прими
то Еванђеље, а остаје хришћанин ако живи њиме, и ако оно стоји у
њему. А кроз Еванђеље у човеку стоји, борави, живи сама Света
Тројица; Она и даје човеку силе да живи еванђелски. Шта је живот
хришћанинов? – Стално лично општење његово са Оцем и Сином и
Светим Духом помоћу светих тајни и светих врлина. Утројичење и
отројичење је непрекидан благодатни подвиг хришћанинов.
2,25
А таквим подвигом постиже се главтни циљ човекова постојања у

свету: живот вечни. И тиме испуњује главно обећање Господа Христа
и Његовог Еванђеља. Јер све што је био, чинио и учио, и био је и
чинио је и учио је да би људима осигурао и дао живот вечни. Зато
свети Благовесник благовести: „И ово је обећање које нам он обећа,
живот вечни“.
2,26-27
Само живећи Истином човек се оспособљава да се брани, и увек

одбрани, од свих саблазни које налећу на њега. Истина сама себе
брани, само човек треба да је, живећи њоме и ради ње, претвори у
своју природу. Онда ће га она сама бранита, и увек одбранити, од
сваке неистине и лажи. Истинита је реч Истине: „Истина ће вас
ослобдити“ (Јн. 8,32): ослободити од сваког греха, од сваког зла,
сваког ђавола. Сама Истина, борави ли у нама, учи нас истини,
свакој истини. Учи нас кроз свете врлине, и борави у нама помоћу
светих врлина и светих тајни. Нема сумње, Свети живи у нама
помоћу светих тајни и светих врлина, које све наше мисли и
осећања и жеље претварају у свете. И кроз њих свете Свети нас учи
свему што нам је потребно за побожност и живот вечни и у овом и у
оном свету. Свете ствари сазнају се светошћу. Јер са Светим се
ошпти светошћу, који нас преко светости непосредно учи свакој
истини. Стога свети Тајнозналац благовести: „И ви помазање што
примисте од Њега, у вама стоји – ἐν ὑμῖν μένει, и немате потребе да
вас ко учи; него како вас то само помазање учи о свему, и истинито је, и
није лаж, и као што вас научи останите у њему – μενεῖτε ἐν αὐτῷ.
2,28
Нема живота, ни истине ван Њега – Христа. Свети Богослов не

престаје благовестити главну истину Божјег Еванђеља: борављење
човеково у Њему и Његово у човеку и јесте сав хришћанинов живот
и у овом и у оном свету. Сва је новозаветна истина у овоме:
Богочовек да буде у нама и ми у Њему. А са тим биће и Истина у
нама и ми у њој, и Правда у нама и ми у њој, и Љубав у нама и ми у
њој, и Вечност у нама и ми у њој, и сва савршенства Божја у нама и
ми у њима. То је оно што нас чини децом Божјом, те као деца
имамо слободу пред Оцем: „И сад, дечице, останите у Њему – μένετε
ἐν αὐτῷ ( = обитавајте у њему) -, да имамо слободу кад се јави, и да се
не осрамотимо пред Њим о доласку његовом“.
2,29
„Ако знате да је праведник, знате (γινώσκετε) да је сваки који твори

правду – ὁ ποιῶν τὴν δικαιοσύνην, од Њега рођен“. Правда је у
Праведнику, и праведност је од Праведника. Само Праведник има
правду и зна правду; а сву правду, Божанску Правду, Свеправду
има и зна Божански Праведник, Свеправедник – Господ Христос.
Ко у Њему стоји, у правди стоји; и опет: у коме Он стоји – стоји
свом Правдом својом; – и то човек показује својом праведношћу, јер
се из Праведника лије правда и праведност као из сунца светлоет,
из босиљка мирис. Правду има, правду зна само онај који се са
Јединим Праведником помоћу светих врлина сроди, и од Њега
духовно роди. Стога сваки праведник личи на Њега –
Свеправедника: „који правду твори праведник је, као што је Он
праведан“ (1. Јн. 3,7).
НАПОМЕНЕ:
1. ово ἐστι изостављено код аве, иако га има у изворном тексту.
1. Јн. 3,1-10: 1 Видите колику нам је љубав дао Отац, да се дјеца Божија
назовемо и будемо; зато нас свијет не познаје, јер њега не позна. 2
Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а
знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо га видјети као
што јесте. 3 И сваки који ову наду има у њега, очишћава себе, као Он
што је чист. 4 Сваки који чини гријех и безакоње чини; а гријех јесте
безакоње. 5 И знате да се Он јави да гријехе наше узме; и гријеха у њему
нема. 6 Сваки који у њему пребива не гријеши; сваки који гријеши није га
видио нити га је познао. 7 Дјечице, нико да вас не вара: који твори правду
праведан је, као што је Он праведан; 8 Онај који твори гријех од ђавола
је, јер ђаво гријеши од почетка. Ради тога се јави Син Божији да разори
дјела ђавоља. 9 Сваки који је рођен од Бога не чини гријех, јер сјеме
Његово остаје у њему, и не може гријешити, јер је од Бога рођен. 10 По
овоме се познају дјеца Божија и дјеца ђавоља: Сваки који не твори правду
није од Бога, ни онај који не воли брата својега.
3,1
„Видите какву нам је љубав – ποταπὴν ἀγάπην (= какве врсте, начина

љубави) – дао Отац, да се деца Божја – τέκνα Θεοῦ – назовемо и будемо;
зато свет не познаје нас, јер Њега не позна“. Христова, богочовечанска
љубав је изузетна, јединствана врста љубави: по свему божанска,
савршена, па ипак оваплоћена, очигледна стварност: „видите“. Та се
љубав да видети, размотрити, чути, опипати. Суштина је њена у
овоме: Бог Отац нам је кроз Сина свог Јединца дао силе да
постанемо и назовемо се деца Божја, ми који смо гресима постали
деца ђавола чинећи „дела оца свога“ (Јн. 8,41.8). Другим речима,
дао нам богоусиновљење. То наше усиновљење Богу бива Сином
Божјим, Гасподом Христом. Он који је Син Божји по природи,
постао је Сии Човечји, да би нас учинио Синовима Божјим по
благодати. Сила којом Он то остварује јесте божанска љубав, света
љубав, благодатна љубав. Она васцело биће људско препорађа, и од
Бога рађа. Ако је мисао, ова је тако препорађа, да се она увек од
Бога рађа, рађа као богомисао; ако је воља, она је тако препорађа,
да се она увек од Бога рађа, рађа као боговоља: јер увек хоће оно
што и Бог; ако је осећање, расположење, душа, ум – исто тако. На
тај начин постајемо деца Божја. Та љубав је стваралачка, обожујућа
сила: остварење „прве и највеће заповести“ свим срцем, свом
душом, свом мишљу, свом снагом. Тиме се испуњује Богом цело
срце, цела душа, цео ум, сва снага, и Он их онда прерађује,
пречишћава, преображује, препорођује, поново рађа, и сав човек
постаје дете Божје. Једиом речју: Бог обожује човека боготворећом
силом своје божанске љубави. Човек проходи свим бићем својим
сав процес спасења: од самоодречења до обожења, од богорођења
до богообожења. То је дубоко и свестрано лични доживљај, или
боље: лично доживљавање Бога човеком, уживљавање у Бога,
живљење Богом. Зато свет то не види, нити познаје, нити може. Све
је то зато што „Њега не позна“. А Он се упознаје само личним
доживљавањем његове љубави као своје: као живота свога живота,
као душе своје душе, као срца свога срца, као савести сваје савести.
Другим речима: Христос се може познати ухристовљењем и
охристовљењем: најпре човек путем светих тајни и светих врлина
уноси себе у Христа, ухристовљује себе, а затим непрекидно живи
Њиме и ради Њега, охристовљује себе. Зато свети Богослов с
правом вели: „свет не познаје нас, јер Њега не позна“. А ми смо од
Њега: деца Божја.
3,2
„Љубљени, сад смо деца Божја“, а деца су Божја тиме деца Божја што
„расту растом Божјим“ (Кол. 2,19) „у човека савршена“, „у меру
раста висине Христа“ (Еф. 4,13), и то расту у Цркви и Црквом, расту
у телу Цркве заједно „са свима светима“ (Еф. 4,11-16.18; Кол. 2,19).
Спаситељ нам је у телу свом Богочовечанском дао све божанске
животворне силе, које су нам потребне ради ухристовљења и
охристовљења, ради уцрквљења и оцрквљења: „бићемо као и Он =
ὅμοιοι αὐτῷ ἐσόμεθα. То охристовљење, то Христоуподобљење даје
човеку потпуну визију Богочовека, у васцелом блеску свих Његових
богочовечанских савршенстава: „јер ћемо Га видети као што јесте –
καθώς ἐστι“. Најпотпуније и најреалније, и једино могућно
христопознање бива кроз ухристовљење, кроз охристовљење, кроз
христоликост. Јер само ходећи „као што је Он ходио“ (1. Јн. 2,6), ми
постајемо „као и Он“.
3,3
„И сваки који ову наду има у њега, чисти се, као и Он што је чист
(ἁγνός). Ко има за циљ христоликост, ухристављење: чисти себе
помоћу божанских сила светих тајни и светих врлина. Његов је
стални идеал: постати „као и Он што је“. Да то оствари, он сву наду
полаже у Њега – бескрајно човекољубивог и снисходљивог.
Очистити себе „као и Он што је чист“; осветити себе „као и Он што
је свет“ (ср. 1. Петр. 1,15-16); ољуботворити себе „као и Он што
је“Љубав; омилостивити себе „као и Он што је милостив“. Јер је Он
и постао као што смо ми, да бисмо ми постали „као што је Он“. Он
је „пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2,9), да бисмо ми постали
пуноћа Божанства духовно, благодатно. Он се очовечио, да бисмо се
ми обожили. Он нас „очишћава од свакога греха“ (1. Јн. 1,7), да
бисмо постали чисти „као и Он што је чист“. То је чистота коју Он
даје и тражи од нас. Биће људско није за грех и његову
прљавштину, већ за Бога и његову чистоту.
3,4
Грех скрнави човека, његово богоздано и боголико биће. То је

основна нечистота, пранечистота, и извор свих нечистота. Чистота
је уствари чистота од греха и његове прљавштине. А то је светост.
Јер само помоћу светих божанских сила, које добија преко светих
тајни и светих врлина, човек држи себе чиста од греха. Та чистота,
света чистота је божански закон људског бића. Та чистота се
постиже и одржава живљењем у доброти, у љубави, у молитви, у
правди, у кротости, у посту, у уздржљивости, и осталим
еванђелским врлинама; једном речју: у светости, као синтези и
јединству свих светих врлина и благодатних сила. Насупрот
чистоти, светости као закону, божанском закону људског бића,
стоји грех као прво и основно безакоње. Грех свим својим бићем као
да вели пркосно Богу: Нећу твој закон; нећу да знам за њега ни за
тебе; хоћу да будем далеко од тебе, и ван свега твога. Чинећи грех,
човек нарушава све Божје законе, и заводи безакоње, и кроз
безакоње – безвлашће, неред, хаос. „Грех је безакоње“, безакоње
према закону Божјем. Закон је од Бога, безакоње од ђавола. Закон
Божји је Еванђеље; безакоње је грех. Његов је једини закон: бити без
закона Божјег, и против закона Божјег. У суштини, закон, и
законито, је само оно што је Божанско, еванђелско; безакоње је све
што је супротно томе, што није божанско, еванђелско. А то је грех,
и отац греха – ђаво. Он је једини прави безаконик; а безакоње међу
људима дошло је од греха и преко греха. Шта је закон и за самог
Бога? – Светост, Љубав, Правда, Доброта, Мудрост, и остала
савршенства. То је закон и за људе, јер су боголика бића. Један је
закон и за Бога и за људе: Еванђеље. Зато наш народ и назива
Еванђеље законом; и главну боговаплотитељску силу: свето
Причешће – законом: „примио сам закон“, каже наш народ кад се
причести. Ко не живи по том закону, већ је безаконик. „Грех је
безакоње“, врлина је закон. „Сваки који чини грех и безакоње чини“.
3,5
„И знате да се Он јави да грехе наше узме; и греха у њему нема (οὐκ

ἔστι). Циљ оваплоћења Бога Логоса: „да грехе наше узме“: да нас
ослободи безакоња и страшне силе његове. Једино што у нама није
од Бога јесу греси; они нам и спречавају да општимо са Богом, да
видимо Бога, да познамо Бога. Зато се Бог Логос и јавио „да грехе
наше узме“, и тако нам омогући да познамо Бога, да Га видимо, да
општимо са Њим. Греси су једина човекоубилачка сила; да није
њих, човек би био сав бесмртан. Они усмрћују и осмрћују све што је
људско. Како их онда Господ Христос може „узети“, а да се не
огрехови, не усмрти и осмрти. Тако, што је без греха: „греха у њему
нема“. Зато грех не може разлити по бићу његовом своју
човекоубилачку силу: смрт. Грех је жалац смрти; чим убоде човека,
он разлије по њему отров смрти. Он то није могао учинити са
Богочовеком, јер је својом савршеном светлошћу јачи од сваког
греха и силе његове. У Богочовеку нема безакоња, јер нема греха. То
је прави човек: сав у закону Божјем – сав у Божанској Љубави,
Истини, Правди, Доброти, Мудрости и осталим Божанским
Савршенствима.
3,6
„Који год у њему обитава – ὁ ἐν αὐτῷ μένων -, не греши“, јер му даје

своје божанске силе које га чувају од греха. Он је дошао у наш свет,
не да остане усамљен у својој праведности и светости, него да их и
нама додели, дa, саопшти. Постао је човек, да би све то предао
човеку, људима. Постао је тело, и то – Богочовечанско тело: Црква,
да би све саоваплотио себи, унео у себе, учланио у тело своје,
накалемио на себе као лозе на Чокот, Божански Чокот. Отуда и све
његове божанске силе, ти животворни сокови светости, љубави,
правде, доброте, мудрости, кротости, смирености струје из Њега
кроз све лозе, кроз све „који год у Њему стоје“, обитавају. „У Њему
обитава“ ко у Божанској Љубави обитава, у Божанској Доброти = у
Еванђељу Његовом. Ко обитава: ὁ μένων = борави, стоји, живи у
Њему и Њиме – „не греши“. Јер се у Њему борави помоћу светости,
која неће грех, одгони га, убија га. А светост није друго до живот у
вери, у љубави, у молитви, у посту, у правди, и осталим врлинама.
„Који год греши, не виде га, нити га позна – οὐχ ἑώρακεν, αὐτὸν[1] οὐδὲ
ἔγνωκεν αὐτόν.“
Грех је жива тама, жива тамна сила која не да човеку да види Бога и
Божје, Христа и Христово, и да Га позна. Грех држи човека у
незнабоштву, у безбоштву. Он је сила која обезбожује,
онезнабожује. Он не зна Бога, и не признаје Бога: без Бога је: „нема
Бога“. Да, нема Бога у греху; он се стога и труди да и свима људима
докаже како „нема Бога“, и да им то сазнање и убеђење наметне.
„Чисти срцем“ виде Бога, нечисти Га не виде, нити познају. Грех
квари, разара, умртвљује душу, ум, срце, сав човеков
инструментаријум осећања и сазнања, те човек нити осећа Бога,
нити Га види, нити познаје. Значи: познање Бога је чисто морални
плод, етички подвиг и процес. Због живљења у греху човек не види
и не зна Бога: незнабожац је, безбожник је: „Који год греши – не види,
не зна“ ни Бога ни Божје. Значи: за здраво сазнање и осећање, и
расуђивање неопходно је најпре морално оздравити. А човек
морално оздрављује када творењем светих врлина исцељује себе од
сверазорне моралне болести: греха. За правилно и нормално
мишљење нужна је морална чистота: „као и Он што је чист“; а она
се постиже светим еванђелским животом.
3,7
„Дечице, нико да вас не вара: који правду твори – ὁ ποιῶν τὴν

δικαιοσύνην, праведник је, као што је Он праведан“. Мерило правде:
Богочовек. Он – савршени Праведник, зато правда у Њему. Правду
зна само Праведник, јер је он и има. Људска мисао и савест не може
без Христа – Праведника ни знати ни имати правду. Без Њега и
изван Њега она може постојати као појам, као теорија, као
апстракција. Али тек у Њему ми видимо само лице Правде,
оличење, оваплоћење савршене правде. Шта је правда? – Богочовек
Христос, јер је Он „правда Божја“, Он – и Његово Еванђеље. Стога,
ко Еванђеље твори праведник је „као што је Он праведник“. Само се
праведношћу може сазнати и познати правда. Људи постају
праведници „као што је Он праведник“, јер им Он даје силе за то. А
човек уноси у тај подвиг све силе своје: и срце, и душу, и ум, и снагу.
Али главна је сила коју Он даје. Она чини те се човек, творећи
Еванђеље Христово, срођује са Христом, и рађа од Христа
Праведника: „Сваки који твори правду од Њега је рођен“ (1. Јн.
2,29). Да, духовно срођавање са Христом, и духовно рађање од
Христа бива творењем еванђелске правде.
3,8
У овом свету човек је или у духовном сродству са Богом или са

ђаволом, те је по духовном пореклу свом и рођењу или од Бога или
од ђавола. Творећи правду, а правда није друго до скуп свих
еванђелских врлина, човек се рађа од Бога; творећи пак грех – рађа
се од ђавола. „Који твори грех, од ђавола је – ἐκ τοῦ διαβόλου ἐστίν –
јер ђаво греши од почетка“. И кад човек греши, он уствари ђаволом
греши, јер нема греха да није од ђавола, посредно или непосредно.
Кроз сваки свој грех човек се директно везује духом са ђаволом, те
тако рађа од њега. Јер нема греха који није од ђавола. Сваки грех
човеков је увек и ђаволов. Човек и твори грех због духовне сарадње
са ђаволом. Јер је прасуштина, прасила сваког људског греха у
ђаволу; а човек је само његов сарадник у томе. Ђаво ради, човек
сарађује. Најочигледнији пример: Јуда Искариотски. Тек пошто је
ђаво ушао у њега, они су заједнички извели најстрашнији грех у
историји ове планете. Греси и јесу дела ђавоља. Свети Богослов
благовести: „Зато се јави Син Божји да разори дела ђавоља“. Дела ђавола
су: злоба, пакост, мржња, блуд, и остали пороци и греси од првог
до последњег. Кроз све њих ђаво директно ради у човеку као у некој
својој радионици („дјелателишче диаволе“). Спас разара све те
центре ђаволове делатности у човеку; уништава дела његова, а
спасава човека.
3,9
„Који год је рођен до Бога не чини греха, јер његово семе стоји у њему –
σπέρμα αὐτοῦ ἐν αὐτῷ μένει -, и не може грешити, јер је рођен од
Бога“. Творећи врлине човек се рађа од Бога, твори ли љубав, он се
рађа од Бога, јер љубав изгони из њега мржњу, те је он не чини („не
чини греха“); тако се рађа од Бога помоћу осталих светих тајни и
светих врлина, које све изгоне грехе, сатиру их, те их човек не чини.
Првобитно „семе Божје“ налази се у боголикости душе, ума, воље
људске. Но нарочито се много семена Божјег посеје у човеку кроз
свете тајне и свете врлине еванђелске. Свете тајне и свете врлине и
јесу „семе Божје“ у човеку, које кроз дела клија, расте и сазрева.
Пример: свето Причешће – семе Божје, у коме сав Богочовек;
човеков је подвиг да то семе узрасте кроз цело биће своје, кроз све
мисли, кроз сва осећања, кроз целокупну природу своју, да прожме
сву душу, све срце, сав ум, сву снагу своју ревносном и неуморном
делатношћу еванђелском. Негујући еванђелске врлине у себи, човек
„семе“ њихово води од клијања до потпуне зрелости, до рода
врлина, и при томе уништава у себи сваки грех и силу греховну – „и
не може грешити“. „Не може грешити“, јер је рођен од Бога: сав
припада Богу, и свим се бићем рађа непрестано од Бога: свака
његова мисао рађа се од Бога и преображава у богомисао, свако
осећање – у богоосећање, свако дело – у богодело. „Не може
грешити“ зато што неће; а неће зато што сву вољу своју (1. Јн. 5,18),
сва хтења њена, непрестано рађа, изводи из Бога, преображавајући
их у богохтења, у боговољу. За богорођаног човека сасвим је
природно и логично чинити оно што је Божје; као што је опет за
ђаворођеног човека природно и логично чинити оно што је ђавоље.
3,10
„По томе се познају деца Божја и деца ђавоља: који год не твори правде,
није од Бога, и који не љуби брата свога“. По правди и љубави
распознају се деца Божја у овом свету од деце ђавоље. А деца ђавоља
распознају се по неправди и мржњи, по греху и безакоњу. Уствари,
постоје у свету две породице: Божја и ђавоља. Сваки човек мора
припадати једној од њих. Ако је пвравдољубив, припада Божјој; ако
је грехољубив – ђавољој. „Није од Бога“ не само који твори неправду,
него и „који год не твори правде“; „није од Бога“ не само који мрзи
брата свога, него и „који не љуби брата свога“. То је непогрешиво
еванђелско богочовечанско мерило које тачно показује којој од двеју
породица припада сваки човек: Божјој или ђавољој. Правда и
љубав: правда као скуп свих еванђелских врлина, љубав – као
божанска сила која их остварује, – и јесу ознаке деце Божје, синова
Божјих у овом свету; за њих и у њима они живе, ради њих и умиру.
Неправда и мржња ознаке су деце ђавоље у овом свету; за њих и у
њима она живе, ради њих и умиру. Људско биће улази у породицу
Божју, у царство Божије, само ако је правда његова „већа него
правда књижевника и фарисеја“ (Мт. 5,20), тј. ако је божанска,
богочовечанска, а не људска, хуманистичка, хоминистичка.
(I Јованова 3,11-24)
1. Јн. 3,11-24: 11 Јер ово је порука, коју чусте од почетка, да љубимо

једни друге. 12 Не као што Каин бјеше од нечастивога и закла брата
својега. А због чега га закла? Јер дјела његова бијаху зла, а брата му
праведна. 13 Не чудите се, браћо моја, ако вас свијет мрзи. 14 Ми знамо
да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби
брата остаје у смрти. 15 Сваки који мрзи брата својега јесте
човјекоубица; а знате да ниједан човјекоубица нема вјечни живот који
остаје у њему. 16 По томе смо познали љубав што Он за нас живот свој
положи; и ми смо дужни полагати живот за браћу. 17 А који има
богатства овога свијета, и види брата својега у невољи, и затвори срце
своје од њега, како онда љубав Божија борави у њему? 18 Дјечице моја, не
љубимо ријечју ни језиком, него дјелом и истином. 19 И по томе знамо
да смо од истине, и успокојићемо пред њим срца своја: 20 Јер ако нас
осуђује срце, Бог је већи од срца нашег и зна све. 21 Љубљени, ако нас срце
наше не осуђује, смјелост имамо пред Богом; 22 И што год иштемо,
примамо од њега, јер заповијести његове држимо и чинимо што је угодно
њему. 23 А ово је заповијест његова: да вјерујемо у име Сина његова Исуса
Христа, и да љубимо једни друге као што нам је дао заповијест. 24 И
онај који држи заповијести његове у њему пребива, и Он у њему. И по
томе знамо да Он пребива у нама, по Духу којега нам је дао.
3,11
По светом Богослову, рајска заповест, празаповест, заповест ἀπ’

ἀρχῆς јесте љубав међусобна. Та љубав показује да је човек од Бога, и
да су људи од Бога, по пореклу и по поновном, духовном рођењу.
Нема ли човекољубља тог, онда се не може ни знати право,
онтолошко, истинско порекло човека; онда се лута по тами и тражи
његово порекло међу животињама, стихијама, стварима овога света.
А човекољубље, а љубав активна одводи човеково осећање и
сазнање Богу: и он и себе и брата кога воли види у Богу и Богом, и
открива да је и његово порекло и порекло његовог брата у Богу, од
Бога. Зато је заповост о љубави – празаповест, свезаповест и за
Господа Христа. По самој природи својој љубав је логосна,
божанска; а и човек је по природи својој логосан, боголик; зато је и
та божанска, логосна, богочовечанска љубав за њега нешто
конгенијално, сродно, природно. А Бог Логос је и постао човек, да
би показао сву ту сродност између Бога и човека, то јединство при
свој разноликости природа и бића. Ако је реч о роду људском, онда
је „заповест да љубимо један другога“ „од почетка“ самог рода људског.
Ако је реч о новом човечанству, о човечанству Христовом, о
богочовечанству, онда је опет та заповест „од почетка“. И то све зато,
да бисмо били свесни овога божанског порекла, јер „није од Бога
који не љуби брата свога“ (1. Јн. 3,10). Љуби ли брата свога, човек
одмах осети да су и он и брат његов „од Бога“. Стога и поступа са
братом својим божански, јер љубав и јесте божанско поступање
љубећег са љубљеним. Мрзи ли човек брата свога, изгубио је
осећање и сазнање и о његовоме божанском пореклу, те и себе, па и
душу своју, изводи, свесно или несвесно, од ђавола, јер „који год
твори грех – од ђавола је“ (1. Јн. 3,8).
3,12
Такав човек не сматра ни себе ни људе за створења Божја, за децу

Божју, стога и поступа с њима као са маловредносним или
безвредносним бићима, а често их и лако уништава. Пример: Каин.
Заклао невиног брата, јер му мржња помрачила духовни вид, те у
своме брату није видео ни свога брата по телу ни свога божанског
сабрата по духу. Пореклом од ђавола, мржња га је и сродила с
ђаволом, и духовно породила од ђавола, те је све мисли и хтења
изводио из ђавоље лабораторије зла. Отуда је против свег Божјег у
брату свом: најпре против праведности његове. И он убија невиног
брата свог: „јер дела његова беху зла, а брата му праведна“. Зло је
постало не само главна стваралачка сила његовог сазнања и логике,
него и врховни критериј свега, отуда је Каин свесни убица, убица са
„разумских“, „логичких“ разлога: свесни братоубица, а тиме и
богоубица. Јер хоће да убије оно што је од Бога у његовом брату:
праведност његову, „праведна дела“ његова. Нико као свети
Богослов није тако јасно и свеобухватно осећао и сагледао да се све у
нашим људским световима своди на два праизвора, на два
праначела: Бога и ђавола. Сва добра у нашем човечанском свету
имају свој праизвор у Богу, а сва зла – у ђаволу. Продужено до
краја, свако добро одводи Богу; продужено до краја, свако зло
одводи ђаволу. Кроз своја „зла дела“ Каин је претворио зло у своју
навику, у своју природу, у своју логику; и то га је ородило и сродило
са Злим, са ђаволом. Тако је он добровољно родио себе духовно од
ђавола, постао „дете ђавола“. Насупрот томе, кроз добра дела човек
претвара добро у своју навику, у своју природу, у своју логику, у свој
карактер; и то га орођује и срођује са Добрим, са Богом. На тај
начин човек се добровољно рађа духовно од Бога, постаје „дете
Божје“, Син Божји.
3,13
„Не чудите се, браћо моја, ако свет мрзи на вас“, мрзи без разлога као
и Каин брата свог. Или боље: мрзи свесно, са свесних разлога, јер су
дела његова зла, а ваша праведна. Зло је тиме зло што мрзи на све
што је добро, и хоће да га уништи. Јер је крајња жеља зла: да не
буде добра. У природи је зла бити увек противник добра. Јер је у
природи ђавола бити увек противник Бога. Јер чим би то престао
бити, ђаво би престао бити ђаво, и зло – зло. Зато свети Богослов
вели: „Не чудите се“, што зло мрзи на добро, и неправедник на
праведника, јер је то у самој природи и у самој логици зла. Свет је
усвојио зло као метод свога живота (modus vivendi); а логику зла
прогласио за метод мишљења (modus cognoscendi), и онда – за
мерило свега и свачега. То је разлог што свет мрзи на све што је
добро, праведно, божанско, еванђелско, богочовечанско: „на вас“
који сте оваплоћење, оличење тога. Иако сте у овом свету, ви сте од
оног света, од Бога, од Христа.
3,14
„Ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу“. – Ето

васцеле тајне хришћанске: љубављу се прелази из смрти у живот
бесмртни и вечни. Љубав је једини мост преко провалије смрти из
овог у онај свет, из овог привременог у вечни живот. По природи
својој богочовечанска љубав је вечна; сва је од Вечнога; из Њега и
црпе силу којом обесмрћује, овечнује. Љубав силом Бесмртнога
савлађује све смрти и уводи у живот вечни. Њоме се уствари
васкрсава из духовне смрти, из грехољубља, и оживљује за Бога и
живи Богу. Хришћани љубављу постају „мртви греху а живи Богу у
Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 6,11). „Ми знамо“, ми смо
свесни да смо прешли из смрти у живот, тј. да смо бесмртни и вечни.
Хришћани имају ново осећање и себе и браће, ново сазнање:
осећају и себе и браћу као бесмртна и вечна бића. То испуњује
њихово срце божанском радошћу, јер је еванђелска љубав сила која
живот претвара у божанску радост. Зар има веће радости од ове:
осећати и знати да је биће које волиш – бесмртно и вечно, а и ти
сам? На тај начин, једино на тај начин живот престаје бити терет,
очајање, проклетство, и постаје благослов, усхићење, блаженство.
„Ми знамо“ тајну смрти и живота, јер савладасмо смрт и уђосмо у
живот божанском љубављу. Љубав нас најпре сједини са Богом,
који је извор свеживота, па онда са браћом која су такође вечна у
Богу.
Ван љубави је смрт, мртвило, смртност: „јер ко не љуби брата остаје
у смрти – μένει ἐν τῷ θανάτῳ“. Зашто? Зато што једино љубав
разбија тамннцу себичности, изводи душу из саможивости, и
самозатворености, из себичне усамљености, и доводи у везу са
братом, као живим бићем, као носиоцем живота. „Ко не љуби –
остаје у смрти“, у себичним, уским, пролазним осећањима,
мислима, расположењима, увек затворен у себе, у тамницу своје
себичности, саможивости, због чега и трули душа у њему, труле
мисли, труле осећања, и умиру, умиру, умиру. И он сав заудара на
смрт: „smells of mortalitу“. Душа која „остаје у смрти“ заудара на
смрт; тако и све њене мисли, осећања, жеље, расположења. Из те
свеосмрћености само божанска љубав васкрсава душу и преводи је
у живот вечни. Тада сва душа замирише бесмртношћу. Једино
љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога. Живећи
еванђелском љубављу, хришћани постају „Христов мирис Богу“, јер
Господ Христос, који је сав – Љубав, сав мирише на бесмртност, на
љубав којом бесмртност постоји и живи. Стога свети Апостол
благовести: „Ми смо Христов мирис Богу“ (2. Кор. 2,15). Љубав –
победитељ смрти; љубав – спаситељ од смрти. Љубави, како ти је
име, ако не Христос? Јер Он и јесте победитељ смрти, који љубављу
побеђује смрт у људима. Љубав обесмрћује људско биће, јер га
испуњује божанским животом. Она: обожујућа, боготворећа сила.
Хоћеш ли да се осетиш бесмртан у овом свету? – Љуби браћу; љуби
људе као браћу. У томе се и састоји истинска радост живота, радост
коју нико не може одузети човеку ни у овом ни у оном свету:
„радости ваше нико неће узети од вас“ (Јн. 16,22). – „Остаје у
смрти“: остаје у ономе што смрти претходи и смрт произвади. А то
су греси; и у њима пакао; и у паклу ђаво. Јер он упорно и
непрестано тарди: смрт је нешто природно и логично, нешто са
чим се треба помирити, са чим се не треба борити, јер је смрт –
природни закон, неопходност. – А хришћанин је сав на супротној
страни: он љубављу савлађује смрт, и све њене претече,
произвођаче и пратиоце: грехе, ђаволе и пакао. Јер љубав је
свеврлина; као „прва и највећа“ врлина она живи и постоји кроз
остале свете врлине: молитву, пост, кротост, смерност, трпљење,
милостивост, и др. Стога који љуби брата, он се и моли за њега, и
пости за њега, и милостив је према њему, и кротак, и смеран, и
трпељив. Тако љубав помоћу свих тих врлина савлађује у човеку све
што је смртно, тј. греховно, демонско, зло.
3,15
Као што је љубав – свеврлина, тако је мржња – свепорок. Јер мржња

чини свако зло брату. Све што је зло уствари је њено. Она живи
кроз пакост, злобу, оговарање, злопамћење, клеветање, свађу,
лукавство, убиство, и остала зла. Кроз сва та зла она врши једно:
убија и духовно и физички. Као што љубав обесмрћује, тако мржња
убија, усмрћује. И то најпре убија самог свог носиоца и гајитеља:
убија му душу. Тако човек који мрзи већ је убица, и то самоубица, јер
је мржњом убио душу своју. А кад се мржња излије и у убиство
мрженога, ето двоструког убице. У сваком случају, мржња је ова
увек против свега бесмртнога. Она је по природи сејач смрти,
убица, човекоубица, јер из њеног носиоца, човека, увек истера све
што је бесмртно, божанско, вечно, и тако у човеку створи осећање и
сазнање да је сав смртан, и да уствари нема бесмртне душе. А када
човек не признаје у себи бесмртну душу, онда је не признаје ни у
осталим људима. За њега су људи – смртна бића; нема у њима ни
бесмртне душе, ни бесмртног, вечног живота. Стога је мрзилац
заиста човекоубица: убија и себе и све људе, убија их јер им пориче
бесмртну душу и живот вечни. А то је ваистину прави човекоубица,
прави крвник људски. Стога свети Богослов пише: „Сваки који мрзи
на брата свога човекоубица је – ἀνθρωποκτόνος ἐστί – ; и знате да ни
један човекоубица нема у себи вечнога живота“. Немајући „у себи
вечнога живота“, мрзилац га одриче и у другим људима. И тако их
све своди на пролазна, смртна бића, и на тај начин их све убија. Али
човекоубица је увек и богоубица. Јер за кога не постоји бесмртна
душа, не постоји ни Бог. Када би постојала бесмртна душа, она би
могла бити творевина само бесмртног Бога. Но пошто нема
бесмртне душе, то нема ни Бога. Таква је философија живота сваког
човекоубице, па био он идејни, духовни човекоубица или физички.
Идејни, духовни човекоубица је сваки који одриче Бога и бесмртност
душе. Човекоубица је сваки који не признаје у људима ништа
вечно, божанско, бесмртно. А такав је „сваки који мрзи на брата
свога“. Но такав човекоубица је увек најпре самоубица: „нема у себи
вечнога живота“. А нема га у себи, јер су му мржња и остала зла
парализовала осећање божанског, бесмртнога, вечнога, избацила
све то из његовог сазнања, те он нити осећа нити признаје ишта
божанско, бесмртно, вечно. У своме осећању и у своме сазнању он је
убио и Бога и душу. Зато је он и богоубица и човекоубица, а пре
свега – самоубица.
3,16
Шта је љубав? – обесмрћење онога кога љубиш; давање божанскога,

бесмртнога, љубљеноме; давање вечнога живота љубљеноме. То пак
значи: давање љубљеноме вечне Божанске Истине, Божанске
Правде, Божанске Љубави, Божанеке Вечности, и осталих
Божанских савршенстава. То је права, божанска вечна љубав. Њу
нам је у савршенству, па ипак у свакодневној човечанској
стварности, показао Господ Христос. И усто дао нам силе да је и ми
доживљујемо као своју. Свети Богослов благовести: „По томе
познасмо љубав што Он за нас душу своју положи; и ми смо дужни – καὶ
ἡμεῖς ὀφείλομεν – полагати душе за браћу“. Богочовек је душу своју
положио за нас: из човекољубља предао себе добровољно на крсну
смрт, да би нам, победивши смрћу смрт, васкрсењем даровао
живот вечни и бесмртност. То је у нашем свету једина истинска,
једина божанска, једина бесмртна љубав. Стога „и ми смо дужни
полагати душе за браћу“, тј. све жртвовати, да бисмо у њима изазвали
и развили осећање божанског, бесмртног, вечног; да бисмо им кроз
своје христолико самопожртвовање дали Бога, бесмртност, живот
вечни, убедивши их у све то.
3,17
Права је љубав она која љубљеноме даје, осигурава бесмртност и

живот вечни. А то је само она која у човеку изазива и развија
осећање Бога и осећање бесмртности. Таква љубав је увек жртвена,
увек самопожртвована: увек полаже душу за браћу. Скала љубави
је огромна: полази од најмање, завршава највећом жртвом. Главно
је у свакој тој жртви да је живо осећање љубави за брата. А то
осећање лако нађе саосећање у љубљеноме, лако изазове саљубав.
Таква је права љубав, „љубав Божја“: љубав Христова, љубав
еванђелска. Она потстиче човака на сваку жртву за браћу. Свети
Богослов вели: „Који дакле има богатства овога света, и види брата
свога у невољи, и затвори срце своје од њега, како љубав Божја обитава у
њему“? Када „љубав Божја“ обитава у срцу, онда је оно отворено за
сву браћу: да им послужи имањем, и молитвом, и постом, и
правдом, и добротом, и истином, и милостињом, и трпљењем, и
кротошћу, и смерношћу, и сваком личном жртвом која иде до
полагања за браћу и највеће вредности човекова бића: душе.
3,18-19
Јер „љубав Божја“ живи у човеку и дела у њему и око њега кроз
остале божанске врлине и свете силе. Она се кроз њих пројављује,
реализује, конкретизује; то су дела њена, сведочанства њена,
истинитост њена. По тој богочовечанској делотворности и
истинитости она се и разликује од осталих назовиљубави,
псевдољубави: апстрактних, пролазних, уобразиљних,
хуманистичких, хоминистичких. Љубав је онда истинита када чини
за браћу сва еванђелска дела: правду, милостињу, молитву и др. То
су њене ознаке, њени знаци распознавања, њен живот. Јер она живи
и постоји кроз њих и помоћу њих. Стога свети Богослов благовести:
„Дечице моја, да се не љубимо речју ни језиком, него делом и истином –
ἐν ἔργῳ καὶ ἀληθείᾳ. И по томе дознајемо да смо од истине – ὅτι ἐκ
τῆς ἀληθείας ἐσμέν, и пред њим тешимо срца своја“. Божанска
Истина је душа Божанске љубави; а у њој има од свих божанских
савршенстава, јер су у њој присутне и Божанска правда, и Божанска
доброта, и сва остала савршенстсва. То је оно што заиста теши срце
људско, срце које воли и жртвује се за браћу. Јер сва та божанска
савршенства преко својих божанских сила развијају, обогаћују,
обезграничују човеково самоосећање личне бесмртности и вечнога
живота, а тиме и осећање бесмртности и вечнога живота браће.
3,20-22
Зазире ли срце наше пред величином подвига божанске љубави, и

рекне ли себи прекорно и осудилачки: не, ја нисам способно за
такву божанску љубав, – треба се тешити мишљу и сазнањем: „Бог
је већи од срца нашег и зна све“; – као већи даће нашем малом срцу
потребне силе и храбрости да истраје у саможртвеном подвигу
љубави; као свезнајући Он зна кад и шта треба дати срцу човечјем,
да би се у њему множила божанска љубав, расла растом Божјим, и
водила човека из подвига у подвиг, из једне свете врлине у другу.
Али све то Бог даје на молитву, тј. када се љубав наша омолитви, и
молитва јој притиче у помоћ. Јер љубав нарочито расте и
усавршава се молитвом. Што већа молитвеност у човека, то и љубав
савршенија. Отуда најсавршенију љубав имају најмолитвенији људи
– Светитељи. Истинита је реч св. Исака Сирина: „Љубав је од
молитве“. Да, она се измоли од Бога као најсавршенији дар. Јер „Бог
је љубав“, и дајући љубав своју човеку Бог му уствари даје себе сама.
У божанској, еванђелској љубави све зависи од молитвености
љубећих. Зато свети Богослов благовести: „Слободу имамо пред
Богом; и што год заиштемо – ὃ ἐὰν αἰτῶμεν -, примићемо од њега, јер
заповести његове држимо и чинимо што је Њему угодно – τὰ ἀρεστὰ
ἐνώπιον αὐτοῦ ποιοῦμεν“. Бог испуњује човекове молитве, када
човек испуњује његове заповести: „Послушај Бога у заповестима,
вели Свети Златоуст, да би Он послушао тебе у молитвама“. Човек
који држи заповести Божје, увек је и мудар и истрајан и искрен у
молитвама: зна шта треба, кад треба, и како треба да иште од Бога.
И увек иште само оно што је корисно по спасење душе, тј. оно што
је еванђелско, божанско, бесмртно, вечно. Свети Богослов нам је
казао; сад знамо тајну молитве. Она је: у држању заповести Божјих.
Еванђелско је правило: Који држи заповести Божје, Бог му испуњује
сваку молитву. Пример: Светитељи држе заповести Божје, зато Бог
испуњује њихове молитве, били они на небу или на земљи.
3,23
„И ово је заповест његова да верујемо у име Сина његова Исуса Христа, и

да љубимо један другог као што нам је дао заповест“. – Ето скраћеног
Еванђеља спасења: вера у Христа и божанска љубав. То двоје уствари
је једна заповест, јер сачињава једно осећање и једно расположење:
ко верује у Христа, верује зато што Га љуби. Из вере израста љубав, и
из љубави вера. Јер једно кроз друго расте и усавршава се. То су
духовни близанци. Љубав расте вером, али и вера љубављу. Који
љуби Господа Христа он и верује у Њега, у све његово, јер има
повероње у Њега, поверење које му улива љубав. Вера казује човеку
тајну Богочовекову: и уколико више човек вером упознаје Господа
Христа, утолико Га више и љуби; и уколико Га више љуби, утолико
му се више открива тајна Христова. Посведочено је еванђелско
искуство: Христос се вером усељује у човека, а човек се љубављу
укорењује у Христу (Еф. 3,17). Ова двоједна врлина (љубав и вера)
порађа у души остале еванђелске врлине; а кроз све њих Господ
обитава у човеку и човек у Господу. Стога Св. Богослов благовести:
3,24
„И који држи заповести његове у Њему обитава, и Он у њему“. Јер Он је

благодатном силом присутан у свакој заповести („Господ је скривен
у заповестима својим“, вели Св. Марко Подвижник), и свакоме
трудбенику помаже у држању заповести. При томе се увек одржава
еванђелско начело богочовечанске сарадње: Богочовек сарађује
човеку, а човек остаје самостална личност, иако је свим бићем у
Господу Христу, иако „у Њему обитава“. Исто тако и Господ
Христос обитава у човеку, не губећи ништа од пуноће своје
Личности. Но то живљење човека у Христу, и Христа у човеку, та
богочовечанска симбиоза бива Духом Светим и у Духу Светом. Дух
Свети и даје човеку благодатне силе за тај живот. Господ Христос је
Духом Светим присутан у човеку. Стога Св. Богослов благовести:
„И по томе познајемо да обитава у нама – μένει ἐν ἡμῖν -, по Духу кога
нам је дао“. – Значи: хришћанин никад није сам, он је обиталиште и
радионица Трисветог Божанства. Све томе води. Држање заповести
утројичује човека, јер га ухристовљује и удуховљује. Сав је
хришћанинов живот један непрекидан недељиви подвиг
охристовљења, одуховљења, обожења = отројичења.
НАПОМЕНЕ:
1. ово αὐτὸν пропуштено, иако га има у изворном тексту (Зор.

А. Ст.).
1. Јн. 4,1-21: 1 Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове

јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет. 2 По овоме
распознавајте Духа Божијег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос
у тијелу дошао, од Бога је; 3 А сваки дух који не признаје да је Исус
Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега
сте чули да долази, и сада је већ у свијету. 4 Ви сте од Бога, дјечице, и
побиједили сте их, јер је већи Онај који је у вама неголи који је у свијету.
5 Они су од свијета, зато говоре од свијета, и свијет их слуша. 6 Ми смо
од Бога; који познаје Бога слуша нас, који није од Бога не слуша нас. По
овоме познајемо духа истине и духа обмане. 7 Љубљени, љубимо једни
друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје
Бога. 8 Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав. 9 У томе се показа
љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у
свијет да живимо Њиме. 10 У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога,
него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за
гријехе наше. 11 Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни
љубити једни друге. 12 Бога нико никада није видио; ако љубимо једни
друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама. 13 По овоме
знамо да у Њему пребивамо, и Он у нама, што нам је дао од Духа својега.
14 И ми смо видјели и свједочимо да је Отац послао Сина – Спаситеља
свијета. 15 Који призна да је Исус Син Божији, Бог у њему пребива и он у
Богу. 16 И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама.
Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. 17
Тиме се љубав показала савршеном у нама, да бисмо имали смјелости на
Дан суда; јер као што је Он, и ми смо у овоме свијету. 18 У љубави нема
страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху
мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. 19 Ми љубимо њега, јер
Он први заволи нас. 20 Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега,
лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити
Бога, којега није видио? 21 И ову заповијест имамо од њега: Који љуби
Бога, да љуби и брата својега.
4,1-3
Шта је дух? Суштину духа не знамо, али његове пројаве знамо и на
оонову њих закључујемо: дух је бестелесно биће, личност која
располаже разумом и слободом; и као личност поступа и
пројављује се. Суштину духа исто тако мало знамо као и суштину
материје. Оне су обавијене непрозирним велом тајанствености.
Нема сумње, и суштина духа и суштина материје казују себе
делимично, донекле, преко својих пројава. Човек је духотеласно
биће. Али, иако дух сачињава оно што је битно у човеку, ипак ни
сам човек не зна суштину свога духа. Он њиме мисли, осећа, живи,
гледа, чује, па ипак не зна шта је суштина духа. Не зна његову грађу,
од чега је. Духом сазнаје и себе и свет око себе, а не зна суштину
сазнања, од чега је, од какве грађе. На таквој је тајанствености
саграђено људско биће. На основу свога духа човек закључује и о
постојању других духова, и на основу њихових пројава. Различни су
духови, јер су различне и пројаве њихове. Тек од силаска Светова
Духа на дан св. Педесетнице људима је конкретно показан Дух
Божји, шта је и какав је. И на тај начин први пут им дата могућност
и мерило за правилну оријентацију у свету духовног. Од св.
Педесетнице ми знамо шта је Дух Божји. Знајући то, ми у исто
време знамо и шта није Дух Божји: све што није као Он, што не
личи на Њега већ има супротне особине, тај дух није од Бога. То је
најсигурније мерило. Дух Божји, Дух Свети сав је у сведочењу да је
Исус – Син Божји, Бог и Господ, Спаситељ света. Сва његова
делатност у свету своди се на то сведочанство: да је Исус –
Богочовек. Дух Свети то сведочи свима својим пројавама, делима,
чудесима, благодатним силама. И то у Цркви преко духоносних
људи. Нарочито преко светости њиховог живота.
4,1
Наш земаљски свет је обиталиште духова, разноврсних и многих. За

хришћанско сазнање он је просто пробалиште, кушалиште духова.
И врло је тешко снаћи се. Јер разликовање духова у исто време је и
дар Светога Духа и подвиг човеков. То је читава наука. Дух Свети
даје човеку дар „да разликује духове – διακρίσεις πνευμάτων“ (1.
Кор. 12,10). И то даје га за веру и остале врлине, које сачињавају
један недељив еванђелски подвиг. Тај подвиг је истовремено и дело
благодати Божје и дело слободног труда човековог. Дуго се човек
обучава и вежба у разликовању духова; постепено се усавршава; и
само савршени имају дар за разликовање духова, за сасвим јасно
оријентисање, за сасвим јасно знање и сагледање добра и зла у
њиховој суштини. Зато духоносни Апостол и благовести:
„Савршених је тврда храна, који имају осећања – τὰ αἰσθητήρια (=
чула, чувства) дугим вежбањем обучена – γεγυμνασμένα (=
извежбана) за разликовање – πρὸς διάκρισιν – и добра и зла“ (Јевр.
5,14). Значи: способност за разликовање добра и зла, добрих и злих
духова се стиче духовним вежбањем, духовном „гимнастиком“,
духовним подвигом. То је пре свега благодатна пракса, којом се
постиже благодатна мудрост која једина и уме да се правилно снађе
у човечанском свету духова, и да тачно разликује духове јесу ли од
Бога или нису. Зато свети Богослов са много љубави и бриге
саветује хришћанима: „Љубљени, не верујте свакоме духу, него
кушајте духове – δοκιμάζετε τὰ πνεύματα (пробајте духове) јесу ли од
Бога; јер многи лажни пророци изиђоше на свет“. – Блатодатним
подвизима извежбана чула, и спољашња и унутрашња, могу са
сигурношћу одредити је ли неки дух од Бога или није. Τὰ
αἰσθητήρια[1] се вежбају помоћу свих благодатних еванђелских
врлина; молитвом, да би сва чула постала омолитвљена
(омолитвљено око); љубављу, да би сва била ољуботворена;
милостивошћу, да би сва била омилостивљена, итд. Неизвежбана,
необлагодаћена чула лако заведу и саблазне лажни пророци.
4,2-3
Уствари, сви се духови своде на две врсте: на оне од Бога и оне од

ђавола. Од Бога су они који признају, исповедају да је Исус –
оваплоћени Бог Логос, Господ и Спаситељ; а од ђавола су они ,који
то не признају. Ђаволова је философија сва у овоме: не признати
Бога у свету: не признати његово присуство у свету; не признати
његово оваплоћење у свету; тврдити и проповедати: нема Бога ни у
свету, ни у човеку; нема Бога ни у Богочовеку; бесмислица је
веровати да се Бог оваплотио у човека, и да може живети у човеку;
човек је сав без Бога, биће у коме нема Бога, нити ишта Божје, ишта
божанско, бесмртно, вечно; човек је сав пролазан, сав смртан; по
свему он припада животињском свету, и готово се ни по чему не
разликује од њих, зато је и природно да живи као животиње, које су
му једини законити претци и прапретци а и природна сабраћа.
Таква је уствари философија Антихриста, који по сваку цену хоће
да замени Христа, да заузме његово место у свету и у човеку. Свети
Богослов јасно показује ту истину: „По овоме познајте Духа Божјега, и
духа лажнога: сваки дух који признаје – ὁμολογεῖ (= исповеда) да је Исус
Христос у телу дошао, од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус
Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за кога чусте
да ће доћи, и сад је већ на свету – ἐν τῷ κόσμῳ“. „Сваки дух“: дух може
бити личност, или учење, или идеја, или мисао. Свако учење, свака
идеја, свака мисао која не признаје да је Исус – Бог и Спаситељ,
оваплоћени Бог, Богочовек, – води порекло од антихриста,
антихристовска је. А таквих је и личности, и учења, и идеја било од
саме појаве Христове у свету, зато свети Тајновидац и вели за
Антихриста: „и сад је већ у свету“. Сваки човек, свака идеја у свету
која одриче Цркву Христову од антихриста је. Сваке
антихришћанске идеологије творац је антихрист, посредно или
непосредно. Уствари, све се идеологије могу свести на две врсте: оне
за Христа и оне за антихриста. Човек је у овом свету да реши један
проблем уствари: да ли је за Христа или против Христа? И сваки
човек, хтео или не, само тај проблем и решава. Он је или
Христољубац или Христоборац, – трећега нема. Христопоклоник
или Христоненавидник.
4,4
Овај је свет бојиште на коме се стално бије бој за Христа и против

Христа, ратиште на коме се стално ратује за Христа и против
Христа. Они који су „од Бога“ боре се за Христа, и надвлађују оне што
су против Христа, надвлађују их Христом Богом који је у њима. А
Он је у нашим човечанским световима једини Победитељ греха,
смрти и ђавола, и свега шго је од њих и ради за њих, па била то
наука, или култура, или религија, или уметност, или философија,
или која друга делатност људска. Робље антихришћанских (а то је
увек антихристовских) идеја је разноврсно и многобројно, и оно се
свим средствима бори против Христа. Заиста, „наш рат није са
крвљу и са телом, него с поглаварима и властима и управитељима
таме овога света, с духовима зла ипод неба“ (Еф. 6,12). Оружје
нашег војевања су еванђелске врлине: трпљење, љубав према
непријатељима, молитва, пост, истина, правда, доброта, кротост,
смерност и др. (ср. Еф. 6,13-18). Војујући тим оружјем ми увек
односимо победу помоћу Господа Христа који нас љуби (Рим. 8,37).
Стога свети Богослов благовести: „Ви сте од Бога – ἐκ τοῦ Θεοῦ ἐστε
-, дечице, и надвладасте – νενικήκατε – их (= победисте их), јер је већи
који је у вама него ли који је у свету“.
4,5
„Они су од света – ἐκ τοῦ κόσμου εἰσί: зато говоре од света, и свет их

слуша“. Знамо им порекло: од света су и духом и учењем, и
васцелим бићем својим и делатностима својим. Све што је њихово –
заудара на свет, мирише на земљу. Све што живи у свету они
изводе „од света“; све што постоји у свету они изводе из стихија
света: и биље, и животиње, и људе, и дух, и тело, и мисао, и
осећање, и хтење. Одакле је човек? „од света“, од стихија света, „од
природе“. А остала бића? – сва су „од природе“, од света. А дух
човеков, а мисао, а свест, а савест? – опет „од природе“, од земље, од
материје: све се то лучи из разних стихија света, из њихових
комбинација, релација, асоцијација. Све што говоре „говоре од
света“, уроњеви у свет и поробљени светом; све им заудара на
иловачу, на земљу, на земаљскост, пролазност. „И свет их слуша“,
јер му говоре оно што му годи, што га не замара, не плаши ни
дубинама ни висинама ни бескрајностима. Мисли су им уске као
свет, плитке као свет, кратке као свет, ограничене као свет, зато су и
лако схватљиве. У свему овоме свет се замишља као нешто ван Бога,
без Бога; као нешто у чему нема Бога, и чему не треба Бог; као
нешто што је против Бога.
4,6
А ми хришћани, одакле смо ми? „Ми смо од Бога – ἐκ τοῦ Θεοῦ

ἐσμεν -; који познаје Бога – ὁ γινώσκων τὸν Θεὸν – слуша нас, а који
није од Бога не слуша нас. По овоме познајемо духа истине и духа преваре
– τὸ πνεῦμα τῆς πλάνης. „Ми смо од Бога“ боголиком душом; а
светим крштењем „ми смо од Бога“ поново рођени, свим бићем
рођени. Или тачније: ми се непрестано рађамо од Бога. Верујемо ли,
волимо ли, молимо ли се, постимо ли, творимо ли ма који
еванђелски подвиг, ми се кроз сваки рађамо од Бога, постајемо
Божји: изводимо из Бога све мисли своје, сву душу своју, све срце
своје, сву снагу своју, сав живот свој. И заиста с правом тврдити:
„Ми смо од Бога“. Живећи у светим тајнама и у светим врлинама ми
уствари живимо у Богу: „јер у Њему живимо, и мичемо се, и јесмо“
(Д. А. 17,28). Стога и смело тврдимо: „Ми смо од Бога“. Све што
имамо -Божје је: и дух, и душа, и срце, и тело, и имање, и учење, и
мисли, и дела, и живот, и постојање. Отуда, који познаје истинитог
Бога „слуша нас“, јер се слично познаје сличним. Који год дух не
слуша Бога, не признаје Бога, ни богоносце, није од Бога, није од
Истине, него је дух преваре. Дух преваре вара људе учећи их лажно
о пореклу света и човека, о смислу живота и смрти, о добру и злу,
уопште о свему и свачему. „Кад лаж говори, своје говори“ (Јн. 8,44),
и слушају га сви који воле лаж. А основна је лаж „оца лажи“ да
Христос није Бог. А из ње се изводи друга главна лаж: нема Бога. Од
ових двеју лажи изројиле су се све остале лажи у свима световима:
„Дух преваре“ је сав саткан од њих.
4,7-8
„Ми смо од Бога“, – на који начим? – Љубављу. Јер љубав и јесте

божанска морална сила која нас рађа од Бога, усињује Богу,
обожује, чини Божјима. „Бог је љубав“, зато је љубав боготворна
морална сила, обожујућа сила. Прожме ли човеково биће, љубав га
прожме божанским силама, које човека препорађају,
преображавају у ново биће, у нову душу, у ново срце, у нов разум, у
нов живот. У њега су онда и све мисли од Бога, и сва осећања, и сва
дела. И он зна Бога на један нови начин: најстварнији и
најубедљивији. Само то стварно, органско јединство са Богом, које
се постиже рађањем од Бога љубављу, даје истинско познање о
Богу. Не роди ли се човек љубављу од Бога, он и не може познати
Бога. Не познаје ли пак човек Бога, он Га обично и не признаје.
Пошто је Бог љубав, то нас љубав веже и духовно приближава,
сједињује са свима Божјим створењима, најпре са људима. Који
љуби браћу, има Бога, зна Бога, јер је рођен од Бога. Који не љуби
браћу, нема Бога, не зна Бога, не види божанска, боголика бића у
људима, јер није рођен од Бога. Свети Богослов благовести:
„Љубљени, да љубимо један другога; јер је љубав од Бога, и сваки који има
љубав – ὁ ἀγαπῶν (= који љуби, који воли) од Бога је рођен, и познаје
Бога. А који нема љубави – ὁ μὴ ἀγαπῶν – не позна Бога – οὐκ ἔγνω τὸν
Θεόν -; јер је Бог љубав – ὁ Θεὸς ἀγάπη ἐστίν“. Од љубави је и
човеково богорођење и његово богопознање. Без љубави нити се
човек рађа од Бога, нити зна Бога: незнабожац је, безбожник је.
4,9
„У томе се показа љубав Божја к нама што Бог Сина свог Јединородног
посла на свет да живимо кроза Њ – ἵνα ζήσωμεν δι’ Αὐτοῦ“. Заиста се
љубав Божја према људима није могла ничим боље испољити него
тиме: послати у свет Бога Логоса да би људи живели Њиме. Божји
живот оваплоћењем Логоса постао је наш, људски живот; Логос је
постао човек, да би човеку дао живот Божји, научио га томе животу
и дао му силе да може остваривати тај живот у земаљским и
човечанским условима. Шта је божански живот? – Живот Исуса
Христа на земљи. У чему се састоји тај божанаки живот? – У
живљењу божанском Истином, божанском Љубављу, божанском
Правдом, божанском Светошћу, и осталим божанским особинама.
Све те божанске животне силе Богочовек је пренео у наш
човечански свет и претворио их у наш људски живот. Он је ушао у
наш живот, унео у њега силе божанског живота, и тако наш људски
живот претворио у богоживот. Бог Логос је постао Богочовек, да би
наш живот учинио богоживотом. У томе је сва тајна; у томе сва
љубав Божја према нама људима. Тако је Богочовек на
најсавршенији начин решио проблем живота људског. Људи су
ради таквог богоживота и саздани боголикима. Да су људи живели
силама боголикости и богочежњивости, они би све више и све
потпуније остваривали богоживот, и тако занавек остали у рају. Јер
рај није друго до живот у Богу, живљење Богом: богоживот. Чим је
човек унео грех у себе, у свој живот, он је почео претварати свој
живот у ђавоживот. Јер живети грехом значи живети ђаволом, јер
ђаво и живи само грехом. Хоћеш да сазнаш чиме живи ђаво? –
Чини грех и – сазнаћеш. Јер је у греху сва тајна његовог живота.
Ђаво је сав у греху, и нимало га нема ван греха. А где је ђаво, ту је и
пакао. Пакао и није друго до живљење у гресима. Уствари,
богоживот и ђавоживот, богољубље и ђавољубље, су једина два
начина људског живота на земљи и у осталим световима, једине две
категорије људског постојања у ма коме свету. То су две вечне
детерминанте људског бића; човек никако не може ван њих. Када
би их се могао ослободити, он би престао бити људско биће.
„Да живимо кроза Њ“, „да живимо Њиме“ = Христом: δι’ Αὐτοῦ. А ми
живимо Њиме, када? – Када живимо његовом Истином, његовом
Љубављу, његовом Правдом, његовом Добротом; једном речју: када
живимо његовим Еванђељем, његовом Црквом. Јер је не само
његово Еванђеље у Цркви, већ и Он сам, чудесни Богочовек, са
свима својим савршенствима, и свима својим светим силама и
врлинама. И још је нешто више посреди: Црква је вечноживо Тело
Богочовека Христа, вечноживи организам његов, а чланови Цркве
су молекули и ћелијице тог организма, и сви живе Њиме –
Богочовеком, живе од Њега и кроз Њега. Отуда се велика благовест
св. Воанергеса: „да живимо Њиме“ – стално остварује у Цркви, у
свима њеним члановима, од почетка па до данас: јер сви они живе
Њиме и кроз Њега; то је један непрекидни процес богоживота. У
њега се улази светим тајнама; у њему се занавек остаје светим
врлинама. Јер Црква и није друго до Богочовек – продужен кроза
све векове, а у Њему – богоживот.
4,10
„У овоме је љубав: не да ми показасмо љубав к Богу, него да Он показа

љубав к нама – ἠγάπησεν ἡμᾶς, и посла Сина свог – умилостивљење за
грехе наше – ἱλασμὸν περὶ τῶν ἁμαρτιῶν ἡμῶν“. – Не би било ништа
нарочито да смо ми, грешни и порочни људи, показали најпре љубав
према Богу, који нам очигледно стално чини безбројна
доброчинства. Јер љубав према неуморном и свеиздашном
Добротвору наша је прва дужност. Али ни то нисмо учинили, јер су
нас греси учинили непријатељима Божјим и огорчили на све што је
Божје. Грех је непријатељство према Богу. И још: грех је мржња
према Богу. Понесени грехољубљем, људи љубе грехе и сласти
њихове, а мрзе Бога и светиње његове. Који воли грех, не може
волети Бога, јер грех је по природи својој противбожја сила,
богопротивна и богоборна. Потчињавајући себе гресима
добровољно, људи уносе у себе силу која стално ратује са Богом,
непријатељствује против Бога, мрзи Бога. Са временом та сила
толико парализује душу људску, да она не осећа Бога, па чак и не
признаје Бога, и почне тврдити како нема Бога. Грехољубље увек, на
крају крајева, одведе безбожништву и богоборству: одриче Бога и
ратује против Бога и свега Божјег.
Љубав Божја према грешним људима јесте највеће чудо милосрђа
Бажјег. Јер је само она могла послати Сина Божјег у богоборни свет
људски, да спасе људе од греха својим безгранично човекољубивим
подвигом. Целокупном личношћу својом, Господ Христос
претставља и јесте једино истинско човекољубље, због чега се и
назива Јединим Човекољупцем и Богом човекољубља. Јер се љубав
у томе и састоји: смиловати се на грешника, а осудити грех; спасти
грешника, а уништити грех; одвојити грех од човека, па
помиловати човека а осудити грех. У томе се састоји једино право
човекољубље. Богочовек је из човекољубља свог сав ἱλασμὸν,
умилостивљење за грехе наше: сав милост, сав саучешће, сав
сажаљење. И помоћу тога, и ради тога – спасење. Он се смиловао на
род људски, као што нико никада није могао замислити. Јер је само
Бог човекољубља могао измислити и остварити тако савршени
начин спасења људи од греха: Богочовеком, његовим животом од
рођења па све кроз крсну смрт, васкрсење и вазнесење спасти људе
од греха, смрти и ђавола. То је заиста љубав којој нема равне; заиста
човекољубље које с правом носи то име. То је заиста једина стварна
милост према људима. Зато је то и једино умилостивљење пред
Богом за грешни род људски. Само је бескрајно човекољубива
жртва Христова за грешни род људски могла умилостивити Бога
према упорно и безумно грехољубивом роду људском. Својим
безгранично човекољубивим подвигом спасења људи од греха,
Богочовек је постао и заувек остао „умилостивљење за грехе наше“.
4,11
„Љубљени, кад је Бог тако показао љубав к нама – ἠγάπησεν ἡμᾶς -, и

ми смо дужни љубити један другога – ὀφείλομεν ἀλλήλους ἀγαπᾶν“.
Образац љубави и човекољубља, и то савршени и свесавршени
образац, јесте Господ Христос. Пошто смо ми доживели, и
непрестано доживљујемо ту љубав Христову, коју ничим не
заслужујемо, то смо дужни њоме, из ње и ради ње, љубити један
другога. То је нова љубав, и нова заповест о љубави; нова, јер љуби
човека и у греху његовом; нова, јер милује грешника а осуђује грех
његов; нова, јер не убија грешника због греха, него убија грех а
спасава грешника. Зато што је ова Христова љубав тако савршена и
тако спасоносна, она је постала првом дужношћу хришћана: „Ми
смо дужни љубити један другога“. Јер вршећи ову дужност ми
продужавамо Богочовеково дело спасења људи: спасавамо себе и
друге, или тачније: спасавамо себе кроз друге. Спасење, то је
продужење Христове љубави кроза све људе који верују у Њега.
Спасавамо се од греха, смрти и ђавола Христовом љубављу,
Христовим човекољубљем.
4,12
„Бога нико није видео никад; ако љубимо један другога, Бог у нама
обитава – ὁ Θεὸς ἐν ἡμῖν μένει -, и љубав је његова савршена у
(τετελειωμένη) нама“. Љубав низводи Бога у душу, те /чо/век[2]
живи Њиме, и на тај начин види Бога, који је иначе невидљив. Бог је
љубављу постао човек, оваплотио се, очовечио се. Тако и човек:
љубављу се обожује, обоготворава, постаје „бог по благодати“.
Невидљиви Бог љубављу пастаје оваплотљив, видљив. Јер је
божанска љубав оваплотитељска сила: она љубећег преноси у
љубљеног, оваплоћује га у њему: њихови се животи стапају у један
живот, њихове душе у једну душу, њихова срца у једно срце. И они
осећају себе као једно, иако остају две посебне личности. То важи за
све чланове Цркве: они се међусобном љубављу оваплоћују један у
другоме, један у свима, и сви у једноме; живе један у другоме: један
у свима, и сви у једноме; исто тако и мисле, и осећају, и делају
заједнички, саборно, „са свима светима“ (Еф. 3,18). То је оно што је
речено у Делима Апостолоким: „А у народа који верова беше једно
срце и једна душа; и све им беше заједничко“ (Д. А. 4,32). –
Доживљавањем Христове љубави, човек усељује Бога у душу своју,
живи Њиме, мисли Њиме, осећа Њиме, дела Њиме; једном речју:
„Бог у њему обитава“. Зато је Бог за њега најнепосреднији доживљај
његов, најнепосреднија стварност, најочигледнији опит,
најексперименталније искуство. А кад Бог у човеку обитава, Он и
љубав човекову усавршава. Јер из Њега се постепено разлива по
души човековој божанска љубав, расте у све савршенију љубав кроз
остале свете врлине, док најзад не ољуботвори цело биће његово. И
оно онда не зна за границу љубави, јер „Бог је љубав“, зато божанска
љубав и нема граница. Бог љубављу обитава у души људској. Зато је
она и савршена.
4,13-15
„По томе дознајемо да у њему обитавамо (μένομεν), и Он у нама, јер

нам је дао од Духа свога – ἐκ τοῦ Πνεύματος αὐτοῦ“. Опет непосредно
искуство о Духу Светом. Ушавши сам у наш живот, Богочовек је
увео у њега и Духа Светог. Спаситељ је на Тајној Вечери обећао
својим светим Ученицима, а кроз њих и свима својим
следбеницима да ће Дух Свети сведочити за Њега (Јн. 15,26). И
заиста, обећање се испунило: Господ Христос даје Духа Светог
следбеницима својим, и Он их испуњује осећањем, и сазнањем, и
убеђењем: да је Христос – Богочовек и Спаситељ; да је свим бићем,
и свим светињама својим, и свим светим силама својим, остао у
Цркви, борави у њој; и да ми, боравећи у Цркви, боравимо у Њему
кроз светиње његове и свете силе његове. Зато свети Богослов
благовести да је живот у Христу – живот у Духу Светом, живот у
Светој и нераздељивој Тројици. Дух Свети нам даје духовни вид,
којим видимо да Бог Отац посла Сина да спасе свет. Тако сва Света
Тројица учествује у спасењу света. Ма како приступали Господу
Христу и његовом домостроју спасења, увек се осећа и види да је Он
– Син Божји, послан од самог Бога Оца, да изврши дело спасења
света. То су нарочито осетили и видели очевици оваплоћеног Сина
Божјег, због чега и овај свети очевидац изјављује: „И ми видесмо, и
сведочимо да Отац посла Сина да спасе свет – (= посла Сина –
Спаситеља света)“. Господ Христос је у бескрајном човекољубљу
свом извршио спасење света благовољењем Оца и сарадњом Духа.
Али, то је дело ипак толико његово лично дело, да му је и име
Спаситељ – Σωτήρ, јер то значи Исус. Зато Исусом није назван ни
Бог Отац, ни Бог Дух Свети. Очигледно је из целокупног домостроја
спасења, извршеног Исусом, да је Он заиста Син Божји, заиста
Друго Лице Свете Тројице, заиста Бог Логос. Који то увиђа, и то
исповеда – сав је у Богу Спаситељу, и Бог у њему. Јер га то увиђање
одушевљава те радосно испуњава све заповести спасења. А у
заповестима спасења присутан је својим светим свеспасилачким
силама сам Бог Спаситељ. Стога свети Богослов благовести: „Који
год призна – ὁμολογήσῃ (= исповеди) да је Исус Син Божји, Бог у њему
обитава (μένει), и он у Богу“.
4,16
„И ми познасмо и веровасмо љубав коју Бог има к нама“: познасмо љубав
Божју кроз Спаситеља. Дотле, ми уствари ни знали нисмо шта је
права љубав. Тек у Спаситељу смо сазнали да је права љубав; у
спасењу људи од греха, смрти и ђавола. До Њега су постојале приче
и бајке о божанској љубави; она је тек са Њим ушла први пут
стварно у наш земаљски свет. Ми познасмо божанску љубав и
поверовасмо у њу. Јер ушта бисмо ми, кукавни заробљеници смрти,
греха и ђавола, поверовали, и веровали, ако не у Онога који нас
спасава од те сверушилачке и свеубилачке троједне силе: греха,
смрти и ђавола? Спаситељ нам је показао да је Бог љубав; и да само
из љубави и љубављу обитава у човеку и спасава га од смрти, греха
и ђавола, и тако даје силе човеку да и он љубављу борави у Богу и
доприноси своме спасењу живећи из љубави по Божјим
заповестима. До појаве Богочовека Христа, и спасења света које је
Он извршио, није се могло показати ни доказати да је Бог Љубав.
Али са Богочовеком и кроз Богочовека то постаје најочигледнија
истина, прва истина и прва стварност. Истина коју сваки може
проверити својим личним искустовом, личним опитом. Бог
љубављу у човеку обитава и љубављу га спасава; тако и човек
љубављу у Богу обитава и љубављу се спасава. Свети Благовесник
објављује највећу, но и најконкретнију, благовест новозаветну: „Бог
је љубав, и који обитава у љубави – ὁ μένων ἐν τῇ ἀγάπῃ -, у Богу
обитава – ἐν τῷ Θεῷ μένει – и Бог у њему“.
4,17
„Тиме се љубав у нама усаврши (τετελείωται ἡ ἀγάπη) да имамо

слободу на дан суда“. „Тиме“ што Бог у нама обитава, Бог који је
љубав; и ми обитавајући у Богу растемо непрестано у љубави,
усавршавамо се у њој бескрајно и безгранично. Као свемоћна
божанска сила, љубав изгони из нас сваки грех, држи нас у светом
животу, богоживоту, те нам то и даје слободу да се не плашимо
судњег дана. Да, ми смо у свету зла и греха, али се не бојимо ни зла
ни греха, јер Христом Богом живимо; Он је тај који у нама
божанском силом својом побеђује свако зло, савлађује сваки грех.
Нисмо од света, али живимо Христом у свету, и тако савлађујемо
грехе своје и зла своја: „јер као што је Он и ми смо у свету овом“.
Његов живот у овом свету образац је и углед и пример за наш
живот у овом свету. Иако је ово писао далеко после вазнесења
Спаситељеваг на небо, свети Богослов употребљава садашње време:
„Као што је Он и ми смо у свету овом“. Тиме нам открива једну
велику тајну: Господ Христос је непрестано у овом свету Црквом.
Јер боравећи у њај, Он непрестано борави у овом свету са нама;
савреманик је сваком члану Цркве земаљске у току свих векова.
Стога свако поколење верних може са светим Воанергесом рећи:
„Као што је Он и ми смо у свету овом“. У свету овом живимо Њиме:
„као што је Он“ у Истини, у Правди, у Љубави – и ми смо. Све што
је његово – наше је. Јер нам је Он свега Себе оставио у Цркви, и
стално нам даје Себе, нарочито кроз свету тајну Причешћа, и
остале свете тајне и свете врлине. Даје нам свега Себе, те можемо
живети у овом свету на начин на који је Он живео: еванђелски,
богочовечански. Основно је еванђелско правило за следбенике
Христове: „као Он = καθὼς ἐκεῖνός“ – тако и ми живимо; „као Он“ –
тако и ми мислимо; „као Он“ – тако и ми осећамо; „као Он“ – тако и
ми поступамо; „као Он“ – тагсо и ми гледамо на овај свет и на све
светове.
4,18
Кроз све то води нас, и у свему томе држи нас, божанска љубав
Христова. Зато нема страха за нас: нас не плаши ни смрт, ни грех,
ни ђаво, ни муке, ни патње, ни страдања. У Христовој љубави су
присутне све божанске силе Христове, – а шта је то што њих може
уплашити? да ли смрт, или грех, или пакао, или све силе зла и
пакла? Та љубав, увек савршена, ако је у нама – изгони сваки страх
из нас. Зато су хришћани једини истински хероји у свету, једини
неустрашиви победници на свима бојиштима у свима световима.
Само је пут којим се љубав Христова усавршава у нама врло дугачак
и тежак. Јер тај пут сачињавају све еванђелске врлине: јер
еванђелска љубав расте, и живи, и усавршава се само кроз остале
еванђелске врлине: молитву, пост, кротост, смиреност, трпљење,
наду, веру и др. То је пут на коме бива и сустајања и посртања, али
једини пут који одводи савршеној љубави. Зато св. Богослов
благавести: „У љубави нема страха, него савршена љубав – ἡ τελεία
ἀγάπη – изгони страх напоље; јер страх има муку. А ко се боји није
савршен у љубави – οὐ τετελείωται ἐν τῇ ἀγάπῃ“.
4,19
„Ми имамо љубав к Њему (ἀγαπῶμεν αὐτόν) у јер Он најпре показа

љубав к нама (ἠγάπησεν ἡμᾶς). Ето одговора на питање: зашто
волимо Христа? Волимо Га, јер Он најпре показа љубав према нама.
На који начин? – Што за нас и место нас победи смрт, грех и ђавола,
и дарова нам бесмртност и живот вечни. То и јасте једина истинска
љубав; све остале љубави су истинске уколико су од ње, и уколико
су као она. Наше христољубље је природни одговор на Христово
човекољубље. Ниједна љубав на земљи није тако потпуно
оправдана и заслужена као љубав наша према Христу. Нема ли
човек љубави за Христа, зар је уопште човек? и зар је остао човек?
То је знак да се у њему спарушило оно што је највредносније,
најузвишеније, најчовечније, оно што га је чинило човеком, те је
дегенерисао у неку наказу, у неко чудовиште, и сав се отиснуо у
неку проклетост, у неку демонскост, у којој је сав пакао и све смрти.
Тако нам постаје јасна она необична реч великог Апостола: „Ако ко
не љуби Господа Исуса Христа – да буде проклет“ (1. Кор. 16,22). Јер
ван христолуубља нема благослова за људско биће, нема мира,
нема радости, нема Истине, нема Правде, нема Бесмртности, нема
Вечности, нема раја, нема блаженства.
4,20-21
Христољубље се грана у братољубље, у истинољубље, у

правдољубље, у добротољубље, у светољубље, у мирољубље, у
чистољубље, у љубав за све што је божанско, у љубав за све што је
бесмртно, у љубав за све што је вечно. Све су ове љубави божанске,
свете и вечне, јер им је корен – божански, свет и вечан. Корен:
христољубље. Све су оне и природне и неопходне манифестације
христољубља. Његове објективације, пројекције, реализације.
Његова оваплоћења и остварења. Његови животи и начини
постојања. Нема ли њих, нема христољубља. Нема ли христољубља,
нема ни истинског богољубља ни истинског човекољубља. Христос
је Богочовак, и љубав према Њему увек је и љубав према Богу и
љубав према човеку: богољубље и човекољубље. У хришћанству:
човекољубље је доказ богољубља, а богољубље – доказ
човекољубља. Љубав према Богу се природно пројављује у љубави
према човеку као боголиком бићу; а то значи: као божанском брату
и вечном сабрату. Стога свети Богослав изузетно истиче ову
благовест: „Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата свога, лажа је;
јер који не љуби брата свога, кога види, како може љубити Бога, кога не
види? И ову заповест имамо од Њега: који љуби Бога да љуби и брата
свога“. Само осећан Богом, гледан из Бога, човек је човеку божански
брат, бесмртни сабрат. А тако осећа, и тако гледа и види људе само
човек који је у Христу Богу, у његовој божанској љубави.
НАПОМЕНЕ:
1. осећања, чула, чувства (Зор. А. Ст.).

2. штампарска грешка, исправљено по смислу (Зор. А. Ст.).
II Јованова 1-13
2. Јн. 1-13: 1 Старјешина изабраној госпођи и дјеци њезиној, коју ја волим

у истини, и не само ја, него и сви који су познали истину, 2 Ради истине
која остаје у нама и с нама ће бити вавијек: 3 Да буде с вама благодат,
милост, мир од Бога Оца и од Господа Исуса Христа, Сина Очева, у
истини и љубави. 4 Обрадовах се веома што сам нашао неке од дјеце
твоје да ходе у истини, као што примисмо заповијест од Оца. 5 А сад,
молим те, госпођо, не као да ти нову заповијест пишем, него коју
имадосмо од почетка, да љубимо једни друге. 6 А ово је љубав: да ходимо
по заповијестима његовим. Ово је заповијест, како чусте од почетка, да
по њој ходите. 7 Јер многе варалице изиђоше у свијет, који не признају
Исуса Христа да је дошао у тијелу; такав је варалица и антихрист. 8
Чувајте се, да не изгубимо оно што урадисмо, него да примимо потпуну
плату. 9 Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога
нема; а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. 10 Ако
неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не
поздрављајте се. 11 Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим
дјелима. 12 Имао бих много да вам пишем, али не хтједох на хартији и
мастилом, него се надам да ћу вам доћи и усмено вам говорити, да
радост наша буде потпуна. 13 Поздрављају те дјеца сестре твоје
изабране. Амин.
II,1
Нема сумње, нико није тако савршено знао и тако савршено

поседовао љубав Христову као апостол љубави – свети Богослов.
Она је из њега засењујуће зрачила, као светлост из сунца. Ученик
„кога Исус љубљаше“ знао је тајну божанске љубави савршеније
него ико од људи, ваљда најсавршеније после Бога љубави –
чудесног Господа Христа. Зато је његово Еванђеље првенствено
Еванђеље љубави. И са њим – истине, вечне божанске Истине,
онако чаробно оличене у Сладчајшем. Љубав и Истина су
једносушне; оне се међусобно проничу, прожимају до у све
бескрајности и бесконачности. За њих се може рећи: Љубав живи
Истином; Истина живи Љубављу. Ако Љубав има језик, онда је то
Истина; и обратно: ако Истина има језик, онда је то Љубав. Истину
има ко Љубави има.
II,2
Истина не може живети у души у којој Љубав не обитава, јер је

Љубав – живот Истине, ваздух Истине, срце Истине. Колико
Истине има у човеку показује његова Љубав. Где нема Истине, нема
ни Љубави. Пример: ђаво. Он је изван Истане, јер је изван Љубави.
Он „не остаде у Истини“ (Јн. 8,44), већ отпаде од Истине и испаде из
Истине, зато је „лажа, и отац лажи“, и „кад говори лаж, своје
говори“ (Јн. 8,44). Зато је ђаво оличење мржње према Истини. Лаж
и мржња су једносушни, као што су Истина и Љубав. За прво:
пример – ђаво и његови следбеници; за друто: пример – Господ
Христос и његови следбеници. Господ Христос је у исто време и
савршена Истина и савршена Љубав; оне су у Њему неодвојиве као
зеница од ока. Без Истине Љубав би била без вида, потонула би у
мрак и ослепила; без Љубави Истина би се спарушила и занавек
умрла.
II,3
Истина и Љубав су свети и несломљиви сасуди благодати Божје, и

милости Божје, и мира Божјег. Душа која њих има, брзо се испуњује
благодаћу, милошћу и миром Божјим. Јер се ово троје даје за Љубав и
Истину које су у човеку. И то даје од саме Пресвете Тројице.
II,4
Шта значи бити хришћанин? – Ходити у Истини, бити сав у

Истини и од Истине. То осигурава човеку бесмртност и живот
вечни, јер га спасава од греха, од те основне и главе лажи, свелажи.
Грех у свима својим безбројним облицима само једно ради: лаже
човека да му може дати живот а сурвава га у смрт, да му може дати
рај а одводи га у пакао, да га може учинити богом а претвара га у
ђавола. Који то грех није лаж, и којим то грехом човек не лаже себе?
Ето гордости. Зар гардошћу не лаже човек себе, јер сматра себе
великим, а уствари је прах и пепео? Ето славољубље. Зар
славољубљем не лаже човек себе, јер сматра себе славним, а уствари
је буњиште, пуно црва и смрада? Ето властољубље. Зар човек не
лаже себе властољубљем, јер сматра да је силан и моћан, а уствари
је бедни роб смрти и гроба? Ето сластољубље. Зар човек не лаже
себе сластољубљем, јер сматра да ће му дати рајска уживања, а
уствари свака се сласт завршава горчином? Тако, грех до греха –
лаж до лажи, и све се оне сливају у једну бескрајну лаж, која увек
одводи човека „оцу лажи“, том човекоубици „од почетка“ (Јн. 8,44).
Зато основна заповест Тројичног Божанства јесте: ходити у истини.
Јер само они „који ходе у истини“ Христови су, и лаж нема власти
над њима.
II,5
Они „који ходе у истини“ доказују то међусобном љубављу. Истина

која је у једноме потстиче га на Љубав према Истини која је у
другима. А то је једна и иста божанска Истина, која све „који ходе у
истини“ сједињује у једну целину, у јеедно биће, у једно тело –
Цркву, каја је стога „стуб и тврђава Истине“ (1. Тим. 3,15). Тако се
заповест о хођењу у истини и заповести о љубави међусобној стапају у
једну заповест, због важности своје увек нову и увек стару.
II,6
И ова је љубав да живимо по заповестима његовим – κατὰ τὰς ἐντολὰς

αὐτοῦ (= да ходимо по …). Ова је заповест, као што чусте из почетка,
да у њој живите – περιπατῆτε (= да у њој ходите)“. – Божанска
Истина се садржи и налази у заповестима Еванђеља. А божанска
љубав нам даје воље, и силе, и истрајности „да живимо по
заповестима“ Божјим, „да ходимо“ у њима и са њима. Наша љубав и
према Господу Христу и према људима састоји се у живљењу по
заповестима Христовим. Јер се све оне, на крају крајева, своде на
двоједну заповест: заповест о љубави према Богу и ближњему. Зато
свети Богослов све заповести своди на ову једну заповест: „Ова је
заповест, … да у њој живите“. Сад знамо да се цело Христово
Еванђеље своди на једну заповест, заповест о љубави. Ко у њој
живи, живи у Христу Богу. И тако испуњује Еванђеље Божје, које
важи и за небо и за земљу.
II,7-8
Треба утврдити себе у Истини Христовој живећи по заповестима

његовим. На тај начин ћемо сачувати себе од обмане која пустоши
свет и убија душе људске и савести људске. Та је обмана у овоме:
Исус Христос није Богочовек, није оваплоћени Бог Логос, није Бог и
Спаситељ. У овој обмани је сав антихрист. А сва је истина у
супротноме: Исус Христос је оваплоћени Бог Логос, Богочовек, Господ
и Спаситељ. На безброј начина антихрист ради, да би својим
учењем о Христу саблазнио што више људи. Хришћани се бране од
тога, чувају од тога живећи по заповестима Христовим, живећи у
Љубави његовој и у Истини његовој. За њих је Господ Христос – све
богатство њихово, живот њихов, вечност њихова, рај њихов. То они
зарађују својим еванђелским подвизима. И још на земљи осећају
чудесну радост од тога, предосећају оно неисказано блаженство које
ће они у потпуности уживати у ономе свету вечито и неизменљиво.
Имајући то у виду, свети Воанергес саветује хришћане да се чувају
од антихристовске обмане: „Јер многе варалице изиђоше на свет који
не признају да је Исус Христос дошао у телу; ово је варалица и
антихрист. Чувајте се да не изгубимо што смо зарадили – ἃ
εἰργασάμεθα -, него да примимо потпуну награду – μισθὸν πλήρη“.
II,9
„Који год преступа и не стоји у науци Христовој – μὴ μένων ἐν τῇ

διδαχῇ τοῦ Χριστοῦ, нема Бога – Θεὸν οὐκ ἔχει -; који стоји – ὁ μένων
– у науци Христовој, онај има и Оца и Сина“. „Нема Бога“ онај који не
живи по науци Христовој; „нема Бога“ онај који не стоји у Истини
Христовој; „нема Бога“ онај који умом и разумом не стоји у Господу
Христу. Сматра ли пак неко да, и не признавајући Христа за Бога,
верује у Бога, има Бога, тај себе вара, јер је неког лажног бога, неког
небога прогласио за Бога. И тако је он уствари идолопоклоник,
незнабожац, безбожац. Ко Христову науку прима и стоји у њој
срцем и умом, тај васцелог истинитог Бога има: Оца и Сина и
Светога Духа. Стога је само хришћанин прави богопоклоник,
богозналац, богоималац.
II,10-13
„Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га у кућу, и не

питајте се с њим. Јер ко се пита с њим, прима удела у његовим злим
делима – κοινωνεῖ τοῖς ἔργοις αὐτοῦ τοῖς πονηροῖς (= суделује у
његовим злим делима)“. – Обратити сву пажњу на ове речи, јер их
говори апостол Љубави. Али он их баш зато и говори што је у исто
време и апостол Истине. А Љубав стоји и постоји Истином; без
Истине она пада и пропада. У љубави према Истини је и сва
ревност његова за Истину. А Љубав према Истини и ревност за
Истину су до савршенства оличене у светом Воанергесу. Он је у исто
време највећи Громовник новозаветне Истине и највећи Громовник
новазаветне Љубави. У своме христољубљу он је потпуно сјединно
савршену божанску Љубав и савршену божаннску Истину, зато га је
свезнајући Господ још унапред назвао Воанергесом. А то своје ново
име, коме је кумовао сам свезнајући Господ, свети Син Грома је
потпуно оправдао. Од сусрета са њим, тако необичним Апостолом,
морала се по душама људским рађати и у све бескрајности
разливати нека изузетна радост и изузетно усхићење.
Спасовдан
1. / 14. – VI – 1945. год.
Дучаловић – Акс.
III Јованова 1-15
3. Јн. 1-15: 1 Старјешина Гају љубљеноме, којега ја заиста љубим. 2 Љубљени,

молим се да у свему добро напредујеш, и здрав да будеш, као што ти добро
напредује душа. 3 Јер се обрадовах веома када дођоше браћа свједочећи о истини
твојој, како ти у истини живиш. 4 Од тога немам веће радости него да чујем како
моја дјеца живе у истини. 5 Љубљени, вјерно чиниш што год радиш за браћу и за
намјернике, 6 Који посвједочише твоју љубав пред Црквом; и добро ћеш учинити
ако их испратиш достојно Бога. 7 Јер Имена његова ради изиђоше, не примајући
ништа од незнабожаца. 8 Ми смо, дакле, дужни примати такве, да будемо
сарадници Истини. 9 Писах Цркви; али Диотреф, који жели да буде први међу
њима, не прима нас. 10 Зато, ако дођем, споменућу његова дјела која твори,
ружећи нас злим ријечима; и није му то доста, него сам браће не прима, и
забрањује онима који би хтјели да их примају, и изгони их из Цркве. 11 Љубљени, не
угледај се на зло, него на добро. Који добро чини од Бога је, а који зло чини није
видио Бога. 12 О Димитрију су посвједочили сви, и сама истина; а и ми свједочимо;
и знате да је свједочанство наше истинито. 13 Много имадох да пишем, али нећу
мастилом и пером да ти пишем; 14 Него се надам да ћу те ускоро видјети и
усмено ћемо говорити. 15 Мир ти! Поздрављају те пријатељи. Поздрави
пријатеље по имену. Амин.
III,1
Ево љубави која је сва заснована на истини, сва ограђена истином, сва стоји „у
истини“. Свети Благовесник благовести о ономе што је у њему самом жива
благовест, жива стварност, жива истина. Он пише о новазаветној љубави која је у
исто време његово лично искуство: божанска љубав која се претворила у
човечанско осећање, у човечанско искуство, у човечанску стварност. Такве су
уствари све божанске благовести еванђелске: претворене у људско искуство, у
људску стварност, оваплоћене и увек оваплотљиве, остварене и увек остварљиве,
учовечене и увек учовечљиве. Ако је реч о љубави, хришћанин треба да љуби
„делом и истином“ (1. Јн. ЗД8); ако је реч о молитви, треба да се моли „делом и
истином“; исто тако, ако је реч о посту, о смерности, о трпљењу, о доброти, о
правди, – све се то има изражавати „делом и истином“.
III,2
„Љубљени, молим се Богу да у свему напредујеш – εὔχομαί σε εὐοδοῦσθαι – и да

будеш здрав, као што душа твоја напредује – εὐοδοῦταί σου ἡ ψυχή“. Хришћанин у
свему напредује Богом, расте силом Божјом. Он никад није довољан сам себи,
аутаркичан, већ увек потребује за све своје помоћ Божју, силу Божју. У свему он
напредује помаган, подржаван, одушевљаван благодаћу Божјом: и у љубави, и у
молитви, и у посту, и у кротости, и у правди, и у трпљењу, и у свакој врлини и
светињи еванђелској. Само тако и „напредује душа“ његова. Али, ево наставак те
благовести: само тако напредује и телесно здравље његово. Јер и за њега је
неопходна помоћ Божја, сила Божја, благодат Божја, поред старања његовог. И у
томе он није сам себи довољан, аутаркичан. Еванђелске врлине сачињавају здравље
душе, али исто тако и у многоме здравље тела. Не само у многоме, него потпуно.
Јер наши прародитељи нису знали за болести тела док нису унели грех у себе. А
Еванђеље и стоји на тој истини: све болести и душе и тела дошле су од греха; и
људска их се природа ослобођава ослобођавајући се од грехова Спаситељем.
Неоспорна је еванђелска истина: људска природа назадује кроз грехе до у смрт и
пакао, а напредује кроз врлине до у бесмртност и рај.
III,3-4
„Душа напредује“ када човек живи истином, ходи у истини. А он то чини када
живи Господом Христом и у Госиоду Христу, јер је у Њаму сва Истина, и Он је сама
Истина. Божанска Истина се његова грана кроз заповести његовог светог Еванђеља,
кроз еванђелске свете тајне и свете врлине. Ко у њима живи – у истини живи; ко у
њима ходи – у истини ходи. Све су то сведоци који непоречно сведоче да је у души
његовој жива Истина Христова. А она увек живи хранећи се светим врлинама и
светим расположењима, светим мислима и светим осећањима душе. Где њих има,
ту истинске радости има. Свети апостол Истине се топи од радости када види децу
своју где живе у Истини Христовој и Истина у њима. Он пише своме љубљеном
ученику: „Обрадовах се врло кад дођоше браћа и посведочише твоју истину – σου
τῇ ἀληθείᾳ -, како ти у истини живиш – καθὼς σὺ ἐν ἀληθείᾳ περιπατεῖς. Немам веће
радости од ове да чујем да деца моја у истини ходе – τὰ ἐμὰ τέκνα ἐν ἀληθείᾳ
περιπατοῦντα“. „Твоју истину“, јер живећи Истином Христовом ти си је учинио
својом, претворио у своју Истину. А циљ је вере еванђелске да све што је Христово
претворимо у Своје, у наше, у људско.
III,5-6
Истина живи љубављу и сведочи о себи љубављу. То је врховни закон у

богочовечанском бићу Цркве. У томе је суштина вере еванђелске. Христова се
истина најуспешније проповеда љубављу. Љубав је најбољи благовесник. Она нађе
пут и у најокорелију душу за Истину Христову. Раскрави је, разнежи је и оспособи
за живот у светој заједници Цркве. Врховно је правило у саборном животу Цркве:
све радити „достојно Бога“. Свака мисао члана Цркве треба да буде достојна
Христа, Бога и Господа; тако и свако осећање, и свако дело, и свако расположење.
Ако је гостољубље, нека буде достојно Христа Бога: на спасење душе и
гостопримцу и гостима. Свети Воанергес благовести: „Љубљени, верно радиш што
чиниш браћи и гостима, који посведочише твоју љубав пред Црквом; и добро ћеш
учинити ако их спремиш као што треба пред Богом – ἀξίως τοῦ Θεοῦ (= достојно
Бога)“.
III,7-8
Хришћани су „сарадници Истине“. То је њихов позив и њихова дужност.

Нехришћани су, свесно или несвесно, сарадници лажи. Јер ако човек не служи
истинитом Богу – Христу, он служи ма ком другом богу, другом „идеалу“; а сваки је
други бог, други идеал – лажни бог. Незнабоштво је, идолопоклонство је служити
ма коме или ма чему сем Христу Богу, па служио као богу ма ком људском бићу:
хероју, пророку, мудрацу, генију, војсковођи, научнику; или ма ком живом бићу: од
црва до Анђела; или ма којој твари: од атома до васионе; или ма каквој идеји,
култури, цивилизацији, философији, науци, уметности, техници. Види ли човек
циљ и смисао свога живота ма у чему другом сем у Христу – идолопоклоник је,
незнабожац је. А самим тим сарадник је лажи. Хришћани се тиме и одликују од
осталих људи што знају Истину, имају Истину, сарађују Истини, те на тај начин
знају смисао и циљ и човека и света, и као „сарадници Истине“ раде на томе дан и
ноћ. Свети Богослав и вели зато: „Ми смо дужни … да будемо сарадници Истине –
συνεργοὶ τῇ ἀληθείᾳ„.
III,9-10
Нигде властољубље није тако страшан грех као у Цркви. Увуче ли се у срце човеку,
оно прогони из њега љубав, и са љубављу истину. И на место њих зацари свако зло.
А у Цркви се влада љубављу и истином: највећи с љубављу служи најмањом;
најстарији је свима слуга, увек по угледу на свесавршеног Господа Исуса који није
дошао у наш земаљски свет „да му служе, него да служи и да душу своју да у откуп
за многе“ (Мт. 20,26-28). То издваја Цркву од свих организација у свету; то је оно
што је чини не од овога света и што показује да је сва од онога света, од света
божанске љубави и истине Христове.
III,11
„Љубљени, не угледај се на зло него на добро – μὴ μιμοῦ τὸ κακόν, ἀλλὰ τὸ ἀγαθόν -.

Који добро чини од Бога је – ὁ ἀγαθοποιῶν ἐκ τοῦ Θεοῦ ἐστιν; а који зло чини не виде
Бога“. Иза сваког добра стоји Добри, Сведобри. Он и даје силе, Он и побуђује
човека да чини добро. Чини ли човек добро, знак је да се духовно сјединио са
Једино Добрим, са Богом, толико сјединио, да се у Њему све духовне силе рађају од
Бога, исходе од Бога. Нема добра у човеку да није од Бога; али исто тако нема зла у
човеку да није од ђавола. Од чињења зла у души се диже нека црна магла, која
заклања Бога од духовног вида, те човек не види Бога ни у себи ни над собом, ни у
свету ни над светом. „Који зло чини“, чини га зато што је увек, свесно или
несвесно, у духовној вези са творцем зла. Чињење зла ослепи човека, те не види
Бога, па често почне и тврдити како нема Бога. Рђави људи су по правилу
безбожници, јавни или тајни. Веле: има и безбожника добрих људи. Да,
безбожници могу бити: привремено добри, површно добри, фарисејски добри. Али,
безбожник не може бити истински добар, трајно добар, дубоко добар, бесмртно
добар, јер је за то потребно бити у духовној вези, у духовном сродетву са стварно
Једино Добрим и Вечно Добрим: Богом и Господом Христом. Истинита је кроза све
векове божанска реч Спаситељева: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15,5).
III,12-15
У Цркви сама Истина сведочи за себе, а сведоче за њу и сведоци Истине. Сама

Истина је Господ Христос, а сведоци Истине су Апостоли, Светитељи и сви
верници. Уствари, Црква и није друго до непрекидно сведочанство о Христу – Богу
и Спаситељу света и човека. Јер у њој непрекидно живи и дела Богочовек Христос
и сва његова божанска савршенства са свима божанским силама: „Исус Христос
јуче је и данас онај исти и увек“ (Јевр. 13,8): увек је иста и његова животворна и
чудотворна сила, увек је иста и његова Љубав, и Његова Истина, и Његова Правда, и
Његова Доброта, и Његова Вечност; увек је исто и Његово Еванђеље. Ко има очи да
види, може то и данас видети, као што су то и пре две хиљаде година видели они
који су хтели да виде.
На Св. Никифора Исповедника

и Св. свештмуч. Еразма Охридског
2. / 15. – VI – 1945.
Дучалавић – Акс.

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА - Авва ЈУСТИН Ћелијски

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА - Авва ЈУСТИН Ћелијски

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ

АВВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

Издаје: Манастир Ћелије код Ваљева Објављено: 9. март 2007.

Ово Тумачење Посланица Св. Апостола Јована Богослова – издавано сада о

Основна благавест, и мисао, и истина: Бог Логос се оваплотио, да бисмо се ми

Откуда у светог Богослова овакво смело сведочанство? Од личног искуства: јер је

И ова благовест о Богу као светлости је посведочена искуством, опитом. И то

„Ако речемо да не сагрешисмо, градимо га лажом – ψεύστην ποιοῦμεν αὐτὸν, – и

Што јаче осећање и сазнање греха у човеку, то јача чежња за

„И по томе знамо да га познасмо – ἐγνώκαμεν, ако заповести његове

Без држања заповести Христових, Христос се не може истински

Љубав према Христу је она сила која подстиче, одушевљава и даје

„Који говори да у Њему обитава – αὐτῷ μένειν – и тај треба тако да

Заповест, или боље, свезаповест за хришћане јесте „реч“ Христова –

Али по сили божанској која ствара нови живот у људима, нове

Нема страшније силе од греха, јер једино он производи смрт. А шта

Кроз опроштај грехова Господ даје силе човеку да се бори са

„Победисте нечастивога“, „победисте Злог“ и сва његова зла. Чиме?

„Не љубите свет ни што је на свету – τὰ ἐν τῷ κόσμῳ“. Зашто? Зато

„И свет пролази, и жеља његова; а који твори вољу Божју остаје

1. Јн. 2,18-29: 18 Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да Антихрист

Против Христовог добра у свету је устало све сатнско зло, против

„И ви имате помазање од Светога – ἀπὸ τοῦ ἁγίου – и знате све“.

Они до последњих танчина знају и тајну добра и тајну зла, и тајну

Хришћани су тиме хришћани што знају Истину. А шта је Истина? –

Нема Бога сем Тројичног Божанства. Ко не признаје Христа за Бога,

А таквим подвигом постиже се главтни циљ човекова постојања у

Само живећи Истином човек се оспособљава да се брани, и увек

Нема живота, ни истине ван Њега – Христа. Свети Богослов не

„Ако знате да је праведник, знате (γινώσκετε) да је сваки који твори

1. ово ἐστι изостављено код аве, иако га има у изворном тексту.

„Видите какву нам је љубав – ποταπὴν ἀγάπην (= какве врсте, начина

Грех скрнави човека, његово богоздано и боголико биће. То је

„И знате да се Он јави да грехе наше узме; и греха у њему нема (οὐκ

„Који год у њему обитава – ὁ ἐν αὐτῷ μένων -, не греши“, јер му даје

„Дечице, нико да вас не вара: који правду твори – ὁ ποιῶν τὴν

У овом свету човек је или у духовном сродству са Богом или са

1. Јн. 3,11-24: 11 Јер ово је порука, коју чусте од почетка, да љубимо

По светом Богослову, рајска заповест, празаповест, заповест ἀπ’

Такав човек не сматра ни себе ни људе за створења Божја, за децу

„Ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу“. – Ето

Као што је љубав – свеврлина, тако је мржња – свепорок. Јер мржња

Шта је љубав? – обесмрћење онога кога љубиш; давање божанскога,

Права је љубав она која љубљеноме даје, осигурава бесмртност и

Зазире ли срце наше пред величином подвига божанске љубави, и

„И ово је заповест његова да верујемо у име Сина његова Исуса Христа, и

„И који држи заповести његове у Њему обитава, и Он у њему“. Јер Он је

1. ово αὐτὸν пропуштено, иако га има у изворном тексту (Зор.

1. Јн. 4,1-21: 1 Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове

Наш земаљски свет је обиталиште духова, разноврсних и многих. За

Уствари, сви се духови своде на две врсте: на оне од Бога и оне од

Овај је свет бојиште на коме се стално бије бој за Христа и против

„Они су од света – ἐκ τοῦ κόσμου εἰσί: зато говоре од света, и свет их

А ми хришћани, одакле смо ми? „Ми смо од Бога – ἐκ τοῦ Θεοῦ

„Ми смо од Бога“, – на који начим? – Љубављу. Јер љубав и јесте

„У овоме је љубав: не да ми показасмо љубав к Богу, него да Он показа

„Љубљени, кад је Бог тако показао љубав к нама – ἠγάπησεν ἡμᾶς -, и

„По томе дознајемо да у њему обитавамо (μένομεν), и Он у нама, јер

„Тиме се љубав у нама усаврши (τετελείωται ἡ ἀγάπη) да имамо

„Ми имамо љубав к Њему (ἀγαπῶμεν αὐτόν) у јер Он најпре показа

Христољубље се грана у братољубље, у истинољубље, у