Mesečina

Naslov originala Moonlight (1993)

Prvi put izvedeno u Almeida Theatre, u Londonu 7. septembra 1993.

Lica:
ENDI, oko pedeset godina
BEL, pedesetogodišnjakinja
DŽEJK, dvadeset osam godina
FRED, dvadeset sedam godina
MARIJA, pedesetogodišnjakinja
RALF, oko pedeset godina
BRIDŽET, šesnaest godina

Tri glavna mesta dešavanja:

1. Endijeva spavaća soba lepo uređena.
2. Fredova spavaća soba bedna. (Ove sobe su na različitim mestima.)
3. Prostor u kome se pojavljuje Bridiet, kroz koji se noću kreće Endi i u kome Džejk, Fred i Bridžet
igraju svoje scene.

BRIDŽET pod slabom svetlošću.

BRIDŽET: Ne mogu da spavam. Nema meseca. Tako je mračno. Mislim da ću sići dole i prošetati se.
Neću praviti galamu. Biću vrlo tiha. Niko me neće čuti. Tako je mračno a znam da je sve tiše kada je
mrak. Ali ne želim da iko zna da se krećem kroz noć. Ne želim da probudim oca i majku. Tako su
umorni. Toliko su žrtvovali za mene i moju braću. Čitav svoj život, u stvari. Svu svoju energiju i svu
svoju ljubav. Potrebno im je da spavaju na miru i probude se odmorni. Moram da se postaram da tako
bude. To mi je dužnost. Jer znam da kada pogledaju u mene vide da sam ja sve što im je ostalo od
života.
Endijeva spavaća soba. ENDI u krevetu. BEL sedi. Ona veze.
ENDI: Gde su dečaci? Jesi li ih pronašla?
BEL: Pokušavam.
ENDI: Pokušavaš nedeljama. I ne uspevaš. Čak ti se i mačka podsmeva. Imamo li mi mačku?
BEL: Imamo.
ENDI: Podsmeva li se?
BEL: Puca od smeha.
ENDI: Kome se smeje? Meni, pretpostavljam.
BEL: Zašto bi se tvoja draga mačka meni podsmevala? Mačka koja je bila tvoja omiljena mačkica kada
je bila mladu, i kad si ti bio, ta mačka koju si toliko mazio i milovao i tetošio i voleo, zašto bi ona, kako
bi ona mogla da se podsmeva svome gospodaru? To nije nimalo verovatno.
ENDI: Ali ona se nekome podsmeva?
BEL: Podsmeva se meni. Mojoj nesposobnosti. Tome što ne uspevam da pronađem dečake, ne uspevam
da dečake dovedem do samrtne postelje njihovog oca.
ENDI: Hm, to je već bolje. Ti si prava meta za mačkino podsmevanje. A kako sam te voleo. (Pauza.)
Kakva si divna žena bila. Imala si tako veliko srce. I još imaš, naravno. Čujem ga odavde. Otkucava.
Pauza.
BEL: Osećaš li nešto? Šta osećaš? Osećaš li vrelinu? Ili hladnoću? Ili i jedno i drugo? Šta osećaš? Osećaš li
hladnoću u nogama? Ili vrelinu? A tvoji prsti? Šta je s njima? Jesu li hladni? Ili topli? Ili ni hladni ni topli?
ENDI: Je l' ovo neka šala? Bože, ona me podjebava. Moja sopstvena žena. Na samrtnoj postelji. Nije
bolja od te proklete mačke.
BEL: Možda je to zbog mog strogog obrazovanja ali izraz "podjebavati" nekako me dovodi u nepriliku.
ENDI: U nepriliku! Ti u čitavom svom pohlepnom, pohotnom, razvratnom životu nisi bila u neprilici.
BEL: Ti možda umireš ali to ne znači da baš treba da praviš toliku budalu od sebe.
ENDI: Zašto ja uopšte umirem? Nikom živom nisam naudio. Ne umire se ako si dobar. Umireš ako si loš.
BEL: Mi, devojke, svakako smo bile svesne glagola "jebati", o, da, u šestom razredu, naravno. Ja jebem,
ti jebeš, ona jebe, itd.
ENDI: Mi, devojke! Isuse!
BEL: Izraz "podjebavati", medutim, nije nam bio poznat.
ENDI: On znači podrugivanje! Znači podrugivati se. Znači podrugivanje! Podrugivanje! Podrugivanje!
BEL: Zaista? Baš čudno. Postoji li racionalno objašnjenje za to?
ENDI: Racionalizam je propao ima tome čitava večnost, i otada nije viđen. Sva ta tvoja famozna
racionalnost pliva naokolo u deplasiranoj govnologiji. Podriguje i prdi u septičkoj jami, bez prestanka.
To sudbina govori, dušice! To je oduvek bila sudbina tvoje famozne racionalističke nteligencije, da se
udavi u kiseloj pavlaci i splačinama.
BEL: O, smiri se, zaboga.
ENDI; Zašto? Zašto? Pauza. Šta hoćeš da kažeš?
Fredova spavaća soba. FRED u krevetu. DŽEJK ulazi i krene ka njemu.
DŽEJK: Brate.
FRED: Brate.
DŽEJK sedne kraj kreveta.
DŽEJK: Pa kako je moj mali brat?
FRED: Veseo, mada sumoran. Nestabilno uravnotežen.
DŽEJK: Sve će biti u redu. I sve ove stvari će se srediti.
Pauza.
FRED: Kakav raspust mi spremaš ove godine? Umetnost ili plažu?
DŽEJK: Mislim da čoveku tvog kalibra treba malo od obe.
FRED: Ili ništa od obe.
DŽEJK: Veoma je važno da fa kljun ostane dignut.
FRED: Koliko dignut?
DŽEJK: Pa... na primer... koliko i Kinezu?
FRED: Toliko.
DŽEJK: Tačno tako.
Pauza.
FRED: Ti si pisao pesme još kada si bio dete, zar ne?
DŽEJK: Pisao sam pesme pre nego što sam naučio da čitam.
FRED: Slušaj. Slučajno znam da si pisao pesme pre nego što si progovorio.
DŽEJK: Ej! Pisao sam pesme pre nego što sam se rodio.
FRED: Znači, rekao bi da si bio baš pravu.
DŽEJK: Autentičan proizvod.
FRED: Nikad svesno prodat ispod cene.
DŽEJK: Upravo tako.
Tišina.
FRED: Slušaj. Razmislio sam o svemu. Reći ću ti šta nam je potrebno. Potreban nam je kapital.
DŽEJK: Imam ga.
FRED: Imaš ga?
DŽEJK: imam ga.
FRED: Odakle ti?
DŽEJK: Božansko pravo.
FRED: Isus.
DŽEJK: Jako je.
FRED: Sališ se.
DŽEJK: Ne, ne, moj otac je sve pažljivo izvagao na dan mog rođenja.
FRED: O, moj otac? Je li to onaj koji je spavao s tvojom majkom?
DŽEJK: Sve je on izvagao. Izvagao je sve argumente za i proiiv a onda bez ustručavanja sazvao sastanak.
Sazvao je sastanak upravnog odbora svog preduzeća, znaš, da prodiskuiuju sve te argumente za i protiv.
Moj otac je bio veoma temeljan čovek. Uvek je sastanke sazivao u pravom trenutku i o malom trošku, i
uvek je dobro pazio na bogohuljenje, pohlepu i blud.
FRED: Bio je prava kritička snaga?
DŽEJK: Nije se time bavio zbog zadovolistva ili stave. Da ti to razjasnim. Priznanja su ga mimoilazila. A
nije ih ni tražio. Zahvalnost ga je mimoilazila. A nije je ni tražio. Masturbucija ga je mimoilazila. A nije
je ni tražio. Izvini mislio sam ponvala ga je mimoilazila...
FRED: O, zaista?
DŽEJK: A nije je ni tražio. (Pauza.) Izvinjavam se zbog onoga što jedino mogu da opišem kao omašku
koncentracije.
FRED: To može svakome da se dogodi.
Pauza.
DŽEJK: Moj otac se strogo pridržavao zakonskih pravila.
FRED: Koja nisu daleko od proizvoijnih pravila.
DŽEJK: Ne, u direktnom pravcu nisu.
FRED: Ali članovi upravnog odbora se, pretpostavljam, ne mogu, ni najbujnijom mastom, opisati kao
naročito šarenoliko društvance?
DŽEJK: Ni šarenoliko a ni nasumično izabrano. Držani su, međutim, pod strogom i neumoljivom
kontrolom. Bilo im je dozvoljeno da idu u toalet samo jednom u toku sastanka. Prazniti su se po
časovniku.
FRED: I predlog je prihvaćen?
DŽEJK: Predlog je prihvaćen sa devet glosova prema četiri, Džoroks je bio uzdržan.
FRED: Ne baš lep prizor, kako se čini.
DŽEJK: Župnik je ustao. Rekao je da je to veoma neuobičajena stvar, zaista retka i neuobičajena stvar
da čovek u najboljim godinama ostavi bez dodatnih uslova i ograničenja svoje lično bogatstvo tek
rođenom sinu i to na dan bebinog rođenja pre nego što je dečko uopšte imao priliku da progovori ili da
pokaže težnju ka nesaznatljivom, ili da potraži partnere ili da se ulaguje ribicama, ili da se uvlači u
zadnjicu...
FRED: Čiju zadnjicu?
DŽEJK: Bio je to čin, nastavio je župnik, koji je, zbog krajnje neustrašive dalekovidosti, nepopustljive
moralnosti, nepokolebljive intelektualne vizije, klasične filozofske objektivnosti, strastvenog
religioznog žara, duboke emocionalne snage, uzavrelog duhovnog zanosa, očaravajuće metafizičke
drskosti bio jedinstven.
FRED: Ravan saltu unazad iz lotos poze.
DŽEJK: Bio je to čin, nastavio je župnik, bez i trunke pohlepe, s pregršti sjaja.
FRED: Znači, župnik je bio oduševljen?
DŽEJK: Jedini od svih članova odbora koji nije bio oduševljen bio je moj ujka Rufus.
FRED: Hoćeš da kažeš da si imao ujaka po imenu Rufus. To hoćeš da mi kažeš?
DŽEJK: Ujka Rufus nije bio oduševljen.
FRED: Zašto nije? Znam li ja odgovor? Mislim da znam. Mislim da znam. Znam li?
Pauza.
DŽEJK: Mislim da znaš.
FRED: I ja tako mislim. Mislim da znam.
DŽEJK: I ja tako mislim.
Pauza.
FRED: Odgovor je da je tvoj otac bio kratak u kešu.
DŽEJK: Ostao je bez love na prilično spektakularan način.
FRED: Izgubio je, samo nekoliko noći ranije, ogromne pare na pristaništu, u Bognor Ridžisu.
DŽEJK: U potrazi za sitnom ribom.
FRED: Njegov kockarski život bio je propala stvar.
DŽEJK: Srebrna kofa prazna.
FRED: Kao i zlatna.
DŽEJK: Bez ijednog dijamanta.
FRED: Bez ijednog brilijanta.
DŽEJK: Bez brilijanata i na Vol stritu...
FRED: U banci tropa.
DŽEJK: Da to se mora reći, i biće rečeno: govor koji je moj otac održao na sastanku članova upravnog
odbora tog čudesno blagog letnjeg jutra u Kotsvoldsu pre toliko godina bio je ili govor šarlatana deteta
nadriadvokata lude hulje...
FRED: Ili sveca.
MARIJA ulazi. DŽEJK ustane.
MARUA: Sećate li me se? Bila sam najbolja prijateljica vaše majke. Obojica ste baš visoki. Sećam vas se
kada ste bili mali dečaci. I Bridžet, naravno. Jednom sam vas sve vodila u zoološki vrt, s vašim ocem.
Pili smo čaj. Sećate li se? Dolazila sam na čaj, s vašom majkom. Pili smo baš mnogo čaja u to vreme!
Moja trojka je u strašno dobroj formi. Sari ide fantastično, Lusijen napreduje u konzulatu a što se
Suzane tiče, nju je nemoguće zaustaviti. Ali zar se ne sećate igara s rečima, svi smo se igrali? Onda
bismo se prošetali pokraj parka. Tu smo i sreli Ralfa. Bio je sudija na fudbalskoj utakmici. Sudio je, oh,
ne znam, s takvom sigurnošću, s takvom liderskom odlučnošću. Vaša majka i ja bile smo baš...
oduševljene. Uvek je bio ispred svih. Znao je kuda će lopta krenuti pre nego što je i šutnuta. Osmoza.
Mislim da je to prava reč. On je još uvek osmotskiji od svih koje sam ikad srela. I to mnogo osmotskiji,
naravno. Većina uglavnom nema nikakvih osmotskih kvaliteta. Ali, naravno, u to vreme neču to poricati
vas otac mi se mnogo sviđao. Kao i vašoj majci. Vaš otac nije bio mnogo sklon ozmozi ali svoju ranjivost
nije prikrivao. Mislim, nije se pretvarao, nije gubio dragoceno vreme. A kako je samo igrao! Kako je
igrao! Jedan od velikih igrača valcera. S elegancijom i otmenošću davno nestalim. S čvrstinom i
autoritetom koji se tako retko sreću. I gledao bi vas pravo u oči. Nepokolebljivo. Dok vas je okretao po
podijumu. Redak talenat. Ali bila sam mlada tada. Kao i vasa majka. Majka vam je bila čudesno mlada i
sve življa i življa. Ja sam moram to da kažem pogotovo kada sam videla vašu majku kako je vaš otac
okreće na podijumu osećala kao da svuda okolo lete pupoljci. Mislila sam da ću poludeti.
Endijeva soba. ENDI i BEL.
ENDI: Ispričaću ti nešto o sebi. Preznojavao sam se nad usijanom klupom čitavog svog radnog života i
niko nikada nije našao mrlju u mom načinu rada. Niko nikada nije otkrio ni najmanji trag nemara niti
prekršaj. Nikad. Bio sam primer za ugled. Mladi ljudi i mlade žene, sa svih strana, ugledali su se na
mene. Učili su od mene to da prionu na posao i svojski zapnu i da po svaku cenu sačuvaju veru u
strukturu koja je, na kraju krajeva, obezbeđivaia sređeno rukovodenje životima svih nas, koja se
savršeno brinula o nama, koja nas je privijala na grudi, takoreći. Bjo sam prvoklasan državni činovnik.
Bio sam cenjen i poštovan. Ne kažem da sam bio voljen. Nisam ni želeo da budem voljen. Ljubav je
atribut kome nijedan pravi državni činovnik ne bi pridavao značaj. Izlišan je. Najobičnija izrasiina. Ne,
ne, reći ću ti šta sam bio. Bio sam snaga kojoj su zavideli i koje su se plašili u hramovima pravde.
BEL: Ali nikad nisi psovao u kancelariji?
ENDI: Nikada nisam upotrebljavao prostački jezik u kancelariji. Naravno da nisam. Čuvao sam svoj
prostački jezik za svoj dom, gde i pripada. (Pauza.) O, ima nešto što sam zaboravio da ti kažem.
Natrčao sam na Mariju pre neki dan, dan pre nego što sam doživeo udar. Pozvala me je u svoj stan na
kolače. Rekao sam joj: ako imaš bedra, pripremi se da ih sada otkriješ.
BEL: Da, oduvek si gajio zdravu žudnju prema njoj.
ENDI: Zdravu žudnju? Tako misliš?
BEL: A i ona prema tebi.
ENDI: Je li to bio šapat duž belih peščanih plaža plavih Kariba? Umirem. Umirem li?
BEL: Da umireš, bio bi mrtav.
ENDI: Kako si dosla do toga?
BEL: Bio bi mrtav da umireš.
ENDI: Ponekad mi se čini da sam se oženio pobesnelom ludačom! Ali uvek sam spreman da stvari
posmatrani s pozitivne strane. Misliš, videću ponovo proleće? Videću još jedno proleće? Sve one
rascvetale ukrase?
BEL: Kakva ljupka upotreba jezika. Znaš, nikada nisi tako upotrebljavao jezik. Nikada tako nešto nisi
rekao.
ENDI: O, pa šta? Govorio sam druge stvari, zar ne? Mnogo drugih stvari. Čitavog života. Čitavog svog
života govorio sam mnoge druge stvari.
BEL: Da, sasvim je tačno da je u čitavom tvom životu, u svim tvojim ličnim i društvenim sklonostima
jezik koji si koristio bio uglavnom nepristojan, sirov, šupalj, detinjast, bestidan i ogavan u velikoj meri.
Većina ljudi je posle deset minula provedenih u tvom društvu spremna da povrati. Ali to ne znači da
ispod te zle, neko bi rekao sulude spoljašnosti ne postoji fina, čak i poetska senzibilnost, senzibilnost
mladog ždrepca u zlatno doba, u zlatnoj prošlosti nalih predaka.
Tišina.
ENDI: Pa ipak, priznaj. I ti si oduvek gajila zdravu žudnju prema Mariji. A i ona prema tebi. I dopusti mi
da nešto definitivno razjasnim. Nikada nisam bio ljubomoran. Nisam bio ljubomoran tada. Niti sam
ljubomoran sada.
BEL: Zašto bi ti bio ljubomoran? Ona ti je bila ljubavnica. Tokom svih ranih i lepih dana našeg braka.
ENDI: Mora da me je podsećala na tebe. (Pauza.) Prošlost je magla. (Pauza.) Jednom... Sećam se
toga... jednom... jedna žena mi je prišla u zamračenoj sobi. Pauza.
BEL: To sam bila ja.
Pauza.
ENDI: Ti?
Treći prostor. Slabo svetlo. BRIDŽET.
BRIDŽET: Polako hodam neprohodnom prašumom. Ali ne gušim se. Mogu da dišem. Zato što kroz lišće
mogu da vidim nebo. (Pauza.) Okružena sam cvećem. Hibiskus, olijander, bugenvilija, gardenija.
Mahovina pod mojim nogama je mekana. (Pauza.) Prošla sam mnoge užasne predele da bih dovde stigla.
Trnje, kamenje, koprive, bodljikave žice, kosture muškaraca i žena u jamama. Tamo nije bilo skrivanja.
Nije bilo popuštanja. Nije bilo olakšanja, niti zaklona. (Pauza.) Ali ovde postoji zaklon. Mogu da se
sakrijem. Sakrivena sam. Cveće me okružuje ali me ne sputava. Slobodna sam. Sakrivena ali slobodna.
Nisam više zatvorenik. Više nisam izgubljena. Niko ne može da me pronađe ili vidi. Mogu da me vide
jedino oči džungle, oci u lišću. Ali one ne žele da me povrede. (Pauza.) Osećam miris paljevine.
Baršunast miris, veoma dubok, eho kao zvono. (Pauza.) Niko na sveiu ne može da me pronađe.
Fredova spavaća soba. FRED i DŽEJK sede za stolom.
DŽEJK: Kako ono rekoste da vam je ime? Negde sam zapisao.
FRED: Makferson.
DŽEJK: Čudno. Mislio sam da je Gonzales. Bio bih u pravu kada bih rekao da ste rođeni u Tuting
Komonu?
FRED: Došao sam ovamo po vašem hitnom zahtevu. Želeli ste da me pitate za savet.
DŽEJK: Zar sam tako daleko otišao?
FRED: Kada kažem "vi", naravno da ne mislim na vas lično. Mislim na "vas".
DŽEJK: Mislite: Kelavej?
FRED: Kelavej? Ne znam Kelaveja.
DŽEJK: Ne znate?
FRED: Dato mi je vaše ime.
DŽEJK: Koje je to bilo ime?
FRED: Sonders.
DŽEJK: Baš tako.
FRED: Nisu pominjali Kelaveja.
DŽEJK: Kada kažete "oni", pretpostavljam da ne mislite "oni"?
FRED: Mislim na čoveka po imenu Sims.
DŽEJK: Džim Sims?
FRED: Ne.
DŽEJK: E pa, ako nije Džim Sims, ne mogu da zamislim o kom to Simsu uopšte govorite.
FRED: To me se uopšte ne tiče.
DŽEJK: Svim srcem se nadam da ste u pravu. (DŽEJK pregleda papire.) Oh, uzgred, Maning će za neki
minut svratiti da vas vidi.
FRED: Maning?
DŽEJK: Da, samo da vas pozdravi. Ne može da se zadržava. Ide u Hadersfild.
FRED: Maning?
DŽEJK: Hadersfild, da.
FRED: Ne znam nikakvog Maninga.
DŽEJK: Znam da ne znate. Zato će i svratiti da vas vidi.
FRED: Slušajte sada. Mislim da sve ovo malo počinje da škripi. Prvo Kelavej, onda Maning. Dva čoveka
koja ne samo da nikad nisam sreo nego i nikad nisam čuo za njih. Bojim se da ću morati da ovo
prenesem mojim ljudima. Moraću da zatražim dalja uputstva u vezi s ovim.
DŽEJK: O, strašno mi je žao naravno; mora da Maninga znate pod njegovim drugim imenom.
FRED: A to je?
DŽEJK: Rolins.
FRED: Rolinsa znam.
DŽEJK: Nemam dozvolu da ga zovem Maning.
FRED: Dobro, ako je on Rolins koga ja znam.
DŽEJK: On je Rolins koga znate.
FRED: Pa ovo nas sasvim jasno vraća pravo na Kelaveja. Koje je Kelavejevo drugo ime?
DŽEJK: Sonders.
Hauza.
FRED: Ali to je tvoje ime.
RALF DŽEJKU i FREDU.
RAlF: Jeste ii bili napaljeni za fudbal kao klinci, a, deco? Verovatno niste. Verovatno ste mislili na druge
stvari. Ljubljenje devojaka. Stranu literaturu. Bilijar. Znam kako to ide. Pogadam po tenu, pogađam po
držanju tela, po tome kako se čovek drzi pogađam da li je po prirodi sklon sportu. Vaš otac nikad ne bi
mogao da bude opisan kao rođeni sportista. Ni izdaleka. Čovek je bio mislilac. Dobro, ima u ovom svetu
mesta i za razmišljanje, to nikako ne bih porekao. Nevolja s tolikim razmišljanjem, doduše, ili s tim što
se naziva razmišljanje, u tome je što je to kao kad Eni Lori prducka kroz ključaonicu. Traćenje vašeg i
mog vremena. Šta mislite da se ovo razmišljanje pretvara da radi? A? Pretvara se da stvari čini
jasnijima, znate, pretvara se da razjašnjava stvari. Ali šta stvarno čini? A? Šta mislite? Reći ću vam.
Zbunjuje vas, oslepljuje vas, zavrće vam mozak, ošamućuje vas, tako vas ošamućuje da do kraja dana
više ne znate da li ste na dupetu ili na laktu, nemate pojma šta se uopšte sa vama događa. Ja sam
oduvek bio vrlo energičan čovek. U prošlosti sam bio pomorac. Bio sam kapetan jedrenjaka. Nostromo
se zvao Riper. Ali posle toliko godina na moru, odlučio sam da se u potpunosti prepustim umetnosti.
Malo sam se bavio amaterskim suđenjem, ali nije išlo. A bio sam prirodno nadaren za glumu a i svirao
sam klavir, i slikao. Ali, trebalo je da budem arhitekta. Tu se vrte pare. Vaši otac i majka bili su ti koji
su mi otvorili oči ka poeziji i umetnosti. Oni su promenili moj život. A onda sam se, naravno, oženio
svojom ženom. Fina žena, ali zahtevna. Njoj su trebali odlučnost i čvrstina. Oči su joj bile crne i
zastrašujuće. Obarala me je s nogu. Tada je to bilo tako, sve ili ništa. Ljubav, fudbal, umetnost,
povremeno pivo. Ali, pravo da vam kažem, ja sam više voleo mirišljava bela vina, mada u to vreme
niste mogli to da kažete.
Treći prostor.
Džejk (18), Fred (17), Bridžet (14). BRIDŽET i FRED na podu. DŽEJK stoji. Čuje se kaseta.
FRED: Zasto ne mogu i ja da pođem?
DŽEJK: Rekao sam ti. U kolima nema mesta.
BRIDŽET: Oh. povedi ga sa sobom.
DŽEJK: U kolima nema mesta. Kola nisu moja. Ja sam samo putnik. Srećan sam što uopšte hoće da me
povezu.
FRED: Ali ako ne mogu s tobom, šta da radim čitave noći? Moraću da ostanem ovde s njom.
BRIDŽET: O bože, želela bih da ga povedeš sa sobom. Inače ću morati da ostanem ovde s njim.
DŽEJK: Pa, vi ste rod.
FRED: U tome je problem.
BRIDŽET (FREDU): I ti si mu rod.
FRED: Da, ali na toj svirci bismo se rastali. Više se ne bismo videli. On je samo sredstvo transporto.
Emocije ili porodična odanost tu se ne računaju.
BRIDŽET: E pa idi onda s njim.
DŽEJK: Rekao sam ti, ne može. U kolima više nema mesta. To nisu moja kola. Ja nemam kola.
FRED: To je ono što je u celoj stvari tragično. Da imaš kola, ništa od ovoga se ne bi dešavalo.
BRIDŽET: Slušaj, ne želim da on ostane sa mnom, to je sigurno; u stvari, želim da budem sama.
FRED: Greta Garbo! Bićeš filmska glumica kad porasteš?
BRIDŽET: O, umukni. Znaš šta ću da budem.
FRED: Šta?
BRIDŽET: Psihijatar.
DŽEJK: Biće veliki psihijatar.
FRED: Moraće da pušta veoma umirujuću muziku da pacijenti ne bi primetili svoju patnju.
BRIDŽET: Pre neki dan sam ti masirala vrat i nisi se žalio.
FRED: Tačno.
BRIDŽET: Imao si grč i ja sam ti pomogla.
FRED: Tačno.
BRIDŽET: Tada se nisi žalio.
FRED: Ne žalim se ni sad. Mislim da si sjajna. Znam da si sjajna. I znam da ćeš biti sjajan terapeut. Ali
ja još uvek želim da odem na tu svirku u Ameršam. To ne znači da ne mislim da si sjajna.
BRIDŽET: Oh, idi već jednom u taj Ameršam, molim te! Ne misliš valjda da mi neko treba da ostane
ovde, a? Nisam dete. Na kraju, čitam ovu knjigu.
DŽEJK: Ne želiš da budeš potpuno sama.
BRIDŽET: Želimda budem potpuno sama. Želim da čitam ovu knjigu.
FRED: Ja čak ni knjigu nemam. Mislim imam knjige, ali su sve apsolutno nečitljive.
DŽEJK: E pa, odoh ja do Ameršama.
FRED: A ja?
BRIDŽET: Oh, zaboga, vodi ga sa sobom u Amerštam, ili nemoj da ga vodiš sa sobom u Amerštam, ili
umuknite! Obojica!
Pauza.
DŽEJK: E pa, odoh ja do Amerštama.
Odlazi.
BRIDŽET i FRED ostaju da sede. Čuje se muzika.
Endijeva soba, ENDI i BEL
BEL: Danas sam ti spremila omlet s pečurkama i malo zelene salate i jednu jabuku.
ENDI: Baš si ti ljubazna. Bez tebe bih bio izgubljen. To je istinu. Ne bih opstao bez tebe. Raspao bi se.
Dobro, ja se takoreći već raspadam ali, da nemam tebe, ne bih imao nikakve šanse.
BEL: Nisi ti loš čovek. Ti si samo ono što zovemo alapača. Ništa tu ne možeš. Takva ti je priroda. Da si
samo više držao jezik za zubima, život s tobom mogao je biti podnošljiv.
ENDI: Dozvoli mi da ti poljubim ruku. Dugujem ti sve. (Posmatra njen vez.) O, hteo sam da te pitam šta
to pravis. Mrtvački pokrov? Hoćeš li me u to umotati kad krepam? Bolje bi ti bilo da požuriš. Ja ću brzo.
(Pauza) Gde su oni? (Pauza) Dva sina. Odsutni. Nezainteresovani. Njihov otac umire.
BEL: Dobri su to dečaci bili. Sećam se kako su mi pomagali pri pranju i sušenju. Spremanje stola, pranje
i brisanje sudova. Sećaš li se?
ENDI: Misliš u sumrak? Nežna svetlost ulazi kroz kuhinjski prozor? U pabu iza ugla zvono poziva na
večernju službu? (Pauza) Bili su prave hulje. Obojica. Oduvek. Sećaš li se kada sam namolio Džejka da
očisti ostavu? Dobro rekao sam mu, priznajem nisam ga zamolio, rekao sam mu da je ostava užasno
prljava a da on čitave nedelje nije makao ni malim prstom. Ni onaj drugi nije. Lenji dokoni lezilebović.
Najzad, samo sam ga zamolio veoma učtivo da očisti prokletu ostavu. Njegov inat! Sećaš li se kako me
je pogledao? Njegov inat! (Pauza) A pogledaj ih sad. Šta su postali! Vaćaroši, parazitski par probisveta.
Sisaju državnu sisu. Sisaju državnu sisu! A kladim se da ih i ti kljukaš sitnišem iz tvoje kasice, a? Jer
uvek su voleli svoju ljubljenu majku. Pomagali su joj pri pranju! (Pauza) Moram da protegnem noge. Da
prošetam do parka, odgledam utakmicu, pa šta bude. Kako se zvaše onaj moj stari drugar? Sudio je na
amaterskim utakmicama svakog vikenda? U parku? Simpatičan tip. Odvratno su se ponašali prema
njemu. Predmet izrugivanja. Nijednu njegovu odluku nikad nisu poštovali niti se s njom složili. Drali su
se na njega, vikali na njega, nazivali ga svakojakim imenima. S užasom sam posmatrao sa aut-linije.
Uvek ću se sećati njegove nemoćne pištaljke. Godinama mi zviždi u mislima, prigušena i zaludna. Kako
se zvao? Ja sada umirem a on je verovatno mrtav.
BEL: Nije mrtav.
ENDI: Zašto nije? (Pauza) Kako se zvao?
BEL: Ralf.
ENDI: Ralf? Ralf? Da li je moguće? (Pauza) Dobro, čak i da se zvao Ralf, ipak je bio najsenzibilniji i
najinteligentniji od svih. Moj najstariji prijatelj. Ali je bio patološki osoben, ako je išta bio. Bio je
prilično pouzdan u sedećem položaju, ali kada bi ustao, nikada nisi bio načisto s njim, mislim kada bi
bio u pokretu, kada bi s njim išao ulicom. Bio je ćutljiv čovek, znaš. Malo je govorio, ali je uvek
razmišljao. A nevolja je bila korak mu je išao ukorak s mislima. Ako bi razmišljao sporo, koračao bi kao
da gaca kroz blato ili se izvlači iz šerpe džema. Ako bi razmišliao brzo, hodao bi strelovito, nisi mogao
da ga pratiš, bio bi na kolenima u slivniku dok bi on u tren oka bio iznad horizonta. Uvek mi se mnogo
sviđala njegova seksualna partnerka, ma koja ona bila. Hoću da kažem u jednom momentu bio bi
fanatik hiljadu revolucija u sekundi a narednog bi zastrašujuće, smrtonosno stao. Bio je svoja sopstvena
urođena ručna kočnica. Jadna devojka. Mora da postoje lakši načini da se preživi. (Pauza) U svakom
slučaju, zanemarićemo ga, ako nemaš ništa protiv, na nekoliko minuta. Gde je Marija? Zašto nije ovde?
Ne mogu da umrem bez nje.
BEL: O, još kako možeš. I hoćeš.
ENDI: Ali pomisli na našu prošlost. Svi smo bili tako bliski. Pomisli na mesece kada sam te varao s njom.
Kako ona može da zaboravi? Pomisli na to čudo. Prevario sam te s tvojom sopstvenom devojkom, ona te
je prevarila s svojim mužem i prevarila je sopstvenog muža i mene s tobom! Sve moguće rekorde je
oborila! Bila je genije i sjajna jebačica.
BEL: Bila je veoma šarmantna i privlačna žena.
ENDI: Zašto onda nije ovde? Volela me je, da i ne pominjem rebe. Zašto nije ovde da te uteši u tvojoj
tuzi.
BEL: Verovatno je zaboravila da umireš. Ako se uopšte i setila.
ENDI: Šta! Šta! (Pauza) Imao sam je u našoj spavaćoj sobi, uzgred, jednom ili dva put, na našem
kreveta. Bio sam muškarac u to vreme. (Pauza) I ti si je verovatno imala na istom mestu. U našoj
spavaćoj sobi, na našem krevefu.
BEL: Ja "nemam" ljude.
ENDI: Mene si imala.
BEL: O, tebe. Tebe još uvek mogu da imam.
ENDI: Šta hoćeš da kažeš? Pretiš mi? Šta ti dolazi na um? Napad? Predlažeš li to da me imaš sada i ovde?
Bez ustručavanja? Da li bi bilo neprikladno da te podsetim da sam na samrti? Ili je to kršenje pravila
pristojnosti? Kakav je plan, da me ubiješ tokom samog čina, kao bogomoljka? Koliko seksualnih sokova
leš zadržava i koliko dugo, za ime boga? Istina je da sam ja u suštini nevin. Malo znam o ženama. Ali
sam se naslušao stravičnih priča. Uglavnom od svog starog drugara, sudije. Ali to su sve verovatno bile
fantazije i izmišljotine, i nikakve veze s realnošću nisu imale.
BEL: O, misliš? Zaista tako misliš?
Fredova soba. FRED i DŽEJK za stolom.
DŽEJK: Sastanak je zakazan za pola sedam. Belami predsedava biće pnsutni Prat, Hokaj, Belčer i Rauš,
Horkfal. Potpukovmk Silvio d'Oranžeri će govoriti nezvanično, tačno u sedam i petnaest.
FRED: Ali Horstal će biti prisutan?
DŽEK: O, Horstal je uvek spreman za paradiranje. Pored toga, ja lično sam odredio gde će ko sedeti.
FRED: Šta si pa ti, stalni sekretar?
DŽEJK: Baš to. Baš to.
FRED: Zanimljivo: Hokaj i Rauš za istim stolom. Jesi li to pomenuo i Bigzbija?
DŽEJK: Zašto, je l’ se Hokaj spetijao s Raulom na Brumliju? Ne, nisam pominjao Bigzbija.
FRED: Biji su na krv i nož u Istburnu.
DŽEJK: Šta, dok je Bakminster vladao?
FRED: Bakminster? Nisam pominjao Bakminstera.
DŽEJK: Pomenuo si Bigzbija.
FRED: Nećeš valjda da kažeš da Bigzbi ima ikakve veze sa Bakminsterom? Ili da Bakminster i Bigzbi...?
DŽEJK: Ne, to ne kažem. Bakminster i Bigzbi su dva sasvim različita čoveka.
FRED: To je oduvek bilo i moje čvrsto ubeđenje.
DŽEJK: Po, hvala bogu da se u nečemu slažemo.
FRED: Nikad nisam ni mislio da smo toliko daleko.
DŽEJK: Misliš, u suštinskim stvarima?
FRED: Tačno. Reci mi nešto više o Belčeru.
DŽEJK: Belčeru? Ko je Belčer? O, Belčer! Izvini. Za trenutak sam pomislio da si Belčera pomešao s
Belamijem. Zbog slova B. Pratiš li me?
FRED: Svaka pometnja u toj oblasti pada na tvoju dušu, stari moj.
DŽEJK: Nije li to malo netaktično, a? Jesi li uvek tako netaktičan? Najzad, ja ovde imam stalan posao,
što se za tebe ne može reći.
FRED: Slušaj, sinko. Prevalio sam dug put dovde da bih prisustvovao nizu veoma poverljivih sastanaka u
kojima se moje učešće smatra glavnim faktorom. Prevalio sam dug put a ljudi koje sam ostavio da
upravljaju prokletom firmom sasvim jasno su mi izložili izvestan broj svojih vrlo teških sumnji. Ali ja
sam insistirao i evo me ovde. Hoću da vidim Belamija, hoću da vidim Belčera, treba da vidim Rauša,
Piaf je smrad ali Hokaj je najvažniji. Pobrkaj bilo šta od ovoga i zažalićeš.
DŽEJK: Jedino mogu da se nadam da potpukovniku Silviju d'Oranžeriju nećeš biti toliko odbojan kao što
si meni. On je veoma naprasit čovek.
FRED: Poznajem Silvija.
DŽEJK: Poznaješ ga? Kako to?
FRED: Bili smo zajedno u Torkiju.
DŽEJK: O, shvatam. (Pauza) A Horstal?
FRED: Horstal je tvoj.
Endijeva soba. ENDI i BEL
ENDI: Gde je ona? Od svih ljudi na svetu znam da bi ona sada želela da bude sa mnom. Jer ona se,
znam, seća svega. Kako sam je grlio i pevao joj, kako sam je čuvao od košmara, kako je spavala na
mojim grudima.
BEL: Molim te. O, molim te.
(Pauza)
ENDI: Dolazi li da mi dovede unuke da me vide? Dolazi li? Da me vide poslednji put, da ih blagoslovim?
(BEL ukočeno sedi.) Jadni mali klipani, širom otvorenih očiju, tako plavih, tako crnih, jadni malisani,
majušni mališančići, jadni mali majušni mališančići, da izgube svog dedicu na vrhuncu njegovih moći,
kada je skoro nabasao na nove rezerve duhovnih slasti, kada su se vrata skoro otvorila za nove
beskrajne nepregledne horizonte.
BEL: Aii dragi, smrt će biti tvoj novi horizont.
ENDI: Šta?
BEL: Smrt je tvoj novi horizont.
ENDI: Može biti. Može biti. Ali veliko je pitanje hoću li ga preći za vreme dok umirem ili tek kad umrem?
Ili ga možda uopšte neću preći. Možda ću se jednostavno zagubiti usred horizonta. U tom slučaju, mogu
li da vidim iza njega? Mogu li da vidim drugu stranu? Ili je horizont beskrajan? I kakvo je tamo vreme?
Promenljivo s pljuskovima ili sunčano sa izmaglicom? Ili neprestano mesečina bez oblaka? Ili mrkli mrak
zauvek? Možeš da kažeš da nemaš apsolutno nikakvo jebeno mišljenje o tome, i bićeš u pravu. Ali ja
lično ne verujem da će biti mrkli mrak zauvek jer ako je mrkli mrak zauvek, prvo i prvo, kakvog bi
imalo smisla raspravljati o svim ovim iritirajućim zagonetkama. Mora da postoji neka rupa. Jedini
problem je u tome šta ne mogu da je pronađem. Kad bih je samo pronašao, izmigoljio bih se kroz nju i
sreo sebe kako se vraćam. Kao vrisak od straha zbog neznanca koji te je zaplašio a posle shvatiš da je to
tvoj lik u ogledalu. (Pauza) Ali šta ako pređem ovaj horizont pre nego što mi unuci stignu? Neće znati
gde sam. Šta će reći? Hoćeš li mi ikad kazati? Hoćeš li mi ikad reći šta oni kažu? Plakaće ili neće plakati,
tuga preduboka za suze, ali oni su samo bebice, šta oni mogu da znaju o smrti?
BEL: O, oni najmanji mislim da znaju ponešto o smrti, znaju oni o smrti više nego mi. Mi smo zaboravili
smrt ali je oni nisu zaboravili. Sećaju je se. Jer se neki od njih, oni koji su zaista mladi, sećaju trenutka
pre nego što je njihov život počeo nije to za njih davno prošlo vreme, žnaš a u trenutku pre nego što im
je život počeo, naravno da su bili mrtvi. (Pauza)
ENDI: Zaista?
BEL: Naravno.
Polusvetlo preko cele scene. Duboka tišina. U Fredovoj sobi zvoni telefon. Zvoni šest puta. Prestane.
Tišina.
Zamračenje.
Treći prostor.
Slabo svetlo. ENDI se kreće u mraku. Čuje se zvuk koraka.
ENDi: Sranje. (Odlazi do niše.) Zašto da ne? Nema tih pedera, nema zajebavanja. Nek se nose svi oni. Ja
ću u svakom slučaju malo da cugnem. Nek se nose svi oni, ko ih jebe. (Zvuk otvaranja boce. Sipanje.
Pije, uzdiše.) Ah, bože. To je potrebno. Samo. posao. Nek se nose svi oni. (Ponovo sipa, pije. Sve jača
mesečina ocrtava BRIDŽET u pozadini, kako mirno stoji. ENDI se pojavljuje na svetlu i stane,
osluškujući. Tišina.) Ah, draga. Ah, moja draga. (Pojavljuje se BEL. Ulazi na mesečinu. ENDI i BEL se
gledaju. Okrenu se jedno od drugoga. Stoje ukočeno, osluškuju. BRIDŽET ostaje nepomična, u pozadini.
Tišina. Svetlo se smanjuje sa ENDIJA i BEL. BRIDŽET stoji na mesečini. Svetlo se smanjuje.
Fredova soba.
DŽEJK i FRED. FRED je u krevetu.
DŽEJK: Kako tvoje konzumiranje vode ovih dana?
FRED: Napustio sam sve to.
DŽEJK: Zaista?
FRED: O, da. Odlučio sam da napustim put puritanstva i uzdržavanja i prihvatim se propisne teologije.
Od sada pa nadalje to su za mene Mišlenov vodič i Orijent ekspres - takve stvari.
DŽEJK: I ja sam jednom živeo životom Rajlija. ['The life of Riley' lagodan, grofovski život (neprevodiva
igra reči u kontekstu daljeg razgovora. Prim. prev.)]
FRED: Kakav je on bio?
DŽEJK: Nikada ga nisam lično sreo. Ali sam postao veoma, veoma blizak prijatelj sa ženom s kojom je
pobegao.
FRED: Kladim se da te je naučila ponečemu.
DŽEJK: Ničemu što i sama nije naučila pod stopama učitelja.
FRED: Zar Rajli nije bio poznat i pod drugim imenom, kao Šeik od Arabije?
DŽEJK: To je on. Majka mu je bila jedna od najboljih trbušnih igračica svih vremena a otac jedan od
poslednjih velikih seoskih starešina.
FRED: Čudesni ljudi.
DŽEJK: I ponosni.
FRED: Oprezni.
DŽEJK; Budni.
FRED: Osetliivi.
DŽEJK: Bodljikavi.
FRED: Osvetoljubivi.
DŽEJK: Potpuno divlji, da budemo sasvim iskreni.
FRED: Sutnu te u muda čim te vide.
DŽEJK: Ali znaš li kako su postali takvi muškarci?
FRED: Kako?
DŽEJK: Pili su vodu. Običnu, hladnu, kristalnu planinsku vodu.
FRED: I to ih je napravilo muškarcima?
DŽEJK: I bogovima.
FRED: I ja ću onda malo popiti. Oduvek sam želeo da budem Bog.
DŽEK (sipa) Ispij!
FRED: Slušaj. Mogu li da ti postavim jedno veoma lično pitanje? Misliš li da mi živci popuštaju? Misliš li
da me živci zezaju?
DŽEJK: Moraćemo još nekoga da pitamo za mišljenje.
FRED: A čije pa imamo?
DŽEJK: Ne, ne, uvek se računa ono poslednje mišljenje, svaka budala to zna. Ali imam drugi predlog.
FRED: Koji?
DŽEJK: Šta kažeš na jednu šetnju oko bloka?
FRED: O, ne. Mnogo sam srećniji u krevetu. Odgovaru mi ležanje u krevetu. Bio bih veoma nesrećan da
ustajem iz kreveta i izlazim i susrećem se sa strancima i sve te stvari. Zaista više volim da ostanem u
svom krevetu. (Pauza) Bridžet bi razumela. Bio sam njen brat. Ona me je razumela. Uvek je razumela
moja osećanja.
DŽEJK: I mene je razumela. (Pauza) I mene je razumela.
Tišina.
FRED: Slušaj. Imam čudan osećaj da mi je ravnoteža narušena.
DŽEJK: O, zaista? Znaš, te stvari sada se mogu naučno dokazati. Lepo te molim da to upamtiš.
FRED: Zaista?
DŽEJK: O, da. Sada postoje stvari kao što je merač svetlosti.
FRED: Merač svetlosti?
DŽEJK: O, da. Mogu da izmere kvalitet svetlosti u delić santimetimetra, čak i ako je mrkli mrak.
FRED: Mogu da izmere koliko je svetlosti ostalo u mraku?
DŽEJK: Da, mogu. Mogu da je lociraju. Onda je stave u malu kutiju. Zamotaju je i vežu vrpcu okolo i
dobiješ je bez takse, kao nagradu za sav svoj trud i veru i svu brigu i staranje o drugima koje si
govornički vrlo uverljivo tako dugo pokazivao.
FRED: A hoće li mi to služiti kao svetlost na kraju tunela?
DŽEJK: Služiće ti kao baklja, kao plamen. Služiće ti kao tvoja sopstvena večna svetlost.
FRED: Fantastično.
DŽEJK: To je ono što možemo da učinimo za tebe.
FRED: Ko to?
DŽEJK: Zajednica. (Pauza.)
FRED: Slušaj. Voleo bih ako nemaš ništa protiv da se vratimo na ono o čemu si ranije pričao o svom ocu i
o svom nasledstvu koje možda nije bilo sasvim onakvo kakvo je li trebalo da bude, koje nije bilo,
recimo, baš valjani pozlaćeni testament kao što su glasine pretpostavljale nego je bilo u stvari po
informacijama koje sada imamo na najnižem nivou intrigantske fantazije...
DŽEJK: Da, ali čekaj malo! Sto je ovde tačno bilo rečeno o mom tati? Šta je rečeno? Šta je to? To
očigledno nije bila rasprava o poraženom ili jadikovka za izgubljenim, je li tako? Ne, ne, reći ću ti sta je
to. Jedan zverski pristrasan i nezakonit napad na slabe i nepostojane. Razumei li me? Šta je onda ovo?
Ja imam pravo da pitam. Šta je rečeno? Šta je ovde bilo rečeno? Šta je zapravo to što je bilo rečeno
ovde ili tamo? Postavljam to pitanje. Drugim rečima, postavljam sledeće pitanje: Šta je konačno bilo
rečeno? (Pauza) Čitavog svog života moj otac je bio proganjan mržnjom i klevetama. Oduvek je
proganjan i maltretiran od zloćudne sile koja je do dana današnjeg ostala tajanstvena, sile koja izmiče
definisanju i klasifikovanju. Kakva je to sila i kakve su njene težnje? Ti ćeš da odgovoriš na to pitanje,
ne ja. Ti ćeš, u miru i olakšanju koje će ti doći, a sigurno će ti doći, u svoje vreme, pre nego što počne
poslednja trka, odgovoriti na to pitanje, ne ja. Ja ću reći samo ovo: tvrdim da izvrgavaš ruglu čoveka
koji je bio i molim te sada za razumevanje nedužni posmatrač svoje sopstvene mučnine. Već u trećoj
godini taj čovek je bio na ivici nerava. Nije ni čudo da je žudeo da svom voljenom sinu ostavi u naslecte
sve što je bilo najbolje i najvrednije u njegovom životu, i smrti. Voleo me je. I jednoga dana ja ću
voleti njega. Voleću ga i biću srećan da platim punu cenu te ljubavi.
FRED: Koja je cena smrti.
DŽEJK: Cena smrti, da.
FRED: Od koje nema veće cene.
DŽEJK: Od koje?
FRED: Od koje. (Pauza) Smrt...
DŽEJK: Koja je i cena ljubavi.
FRED: Ogromna ogromna cena.
DŽEJK: Ogromna i smrtonosna cena.
FRED: Ali strogo u saglasnosti s Božjom voljom.
DŽEJK: I zakonima prirode.
FRED: I prostom astrološkom logikom.
DŽEJK: To je prvi aksiom.
FRED: I poslednji.
DŽEJK: Lako može da bude i tautološki i kontradiktoran.
FRED: Ali, u svakom slučaju, tvori neospornu filozofsku tvrdnju v koja će u konačnom razračunavanju
biti viđena kao takva.
DŽEJK: Verujem da je tako, da. Verujem da je to tako i želeo bih da podignem čašu za sve one koje smo
ostavili iza, za sve one koji su poklekli na prvim i svim sledećim preprekama. Dižu čaše.
FRED: Živeli.
DŽEJK: Živeli.
Piju.
PRED: Da kažem i ovo: poznavao sam tvog oca.
DŽEJK: Jesi, zaista.
FRED: Bio sam mu blizak.
DŽEJK: Jesi, zaista.
FRED: Možda bliskiji i od tebe.
DŽEJK: O tome se može raspravljati. Bio si, zaista, njegov najmlađi i najmiliji sin.
FRED: Tačno tako. Zato mi dopusti da kažem i ovo: on je bio čovek, kada se sve sabere i oduzme,
kakvog nikada više v neću sresti.
DŽEJK: Baš si me dirnuo.
Pauza.
FRED: Neki naravno kažu da je on bio duhovno mutan, politički propao, moralno bestidan i intelektualno
pokvaren.
Pauza.
DŽEJK: Lažu.
FRED: U svakom slučaju, piće je voleo.
DŽEJK: I mogao je biti na mahove razuzdan.
FRED: Veruj mi, mnogo devojaka bi to posvedočilo.
DŽEJK: Jeste, sve poetsko u njemu bilo je ugroženo...
FRED: Ali duboko zapavši u poniranje u vlastitu unutrašnjost ostao je ponosan i strastan.
DŽEJK: I ja ga još uvek zovem tata.
Pauza.
FRED: Kakav je on u stvari bio u pravom životu? Kako bi ga ti opisao?
DŽEJK: Pravi vođa.
Pauza.
FRED: Koji su mu poznati nadimak dali njegovi prijatelji, s ljubavlju, strahopoštovanjem i divljenjem?
DŽEJK: Glavešina. Budi kod "Vranca" večeras tačno u sedam i deset. Glavešina će biti tamo, u svom
uglu, i častiće pićem.
FRED: Svi do jednog su stajali iza njega.
DŽEJK: Razumeo se u pivo i znao je klasičnu formulu kako da se nosi s problematičnim tipovima.
FRED: A ona je bila?
DŽEJK: Mesarska kuka.
Pauza.
FRED: Pričaj mi o svojoj majci.
DŽEJK: Ne pominji mi te prljavštine.
Endijeva soba. ENDI i BEL
BEL: Kada smo Marija i ja prvi put zajedno ručale u restoranu zamolila sam je da naruči i za mene. Bila
je u sivom. Sivoj haljini. Rekla sam: molim te, naruči za mene, molim te, uzeću šta god ti odlučiš, tako
mi više odgovara. A ona me je uzela za ruku i stegla me i osmehnula se i naručila za mene.
ENDI: Video sam kada je to učinila. Video sam je, čuo sam da je naručila za tebe.
BEL: Rekla sam: biću zaista srećna da uzmem šta god li naručiš.
ENDI: Ribu. Odlučila se za ribu.
BEL: Pitala me je o mom devojaštvu.
ENDI: Kučka.
BEL: Pričala sam s njom onako kako nikad ni s kim nisam pričala. Ispričala sam joj o svom devojaštvu.
Pričala sam joj o jurcanjima po liticama s mojom braćom, tako sam brzo trčala, tamoamo po vresu,
ostajala sam bez daha, inorala da stanem, da padnem na vres, da odskočim, oni bi pali pokraj mene, i
sav taj vetar. Ispričala sam joj o vetru i mojoj braći koji su trčali za mnom po ivicama litica i padali
pokraj mene. (Pauza) Pričala sam s njom onako kako nikad ni s kim nisam pričala. Događa se to
ponekad, zar ne? Razgovaraš s nekim i iznenada otkriješ da si drugačija osoba.
ENDI: Ko?
BEL: Ti. Pauza. Mislim, ne ti. Ja.
ENDI: Prisustvovao sam svemu tome, uzgred budi rečeno.
BEL: O, bio si tamo?
ENDI: Špijunirao sam vas sa stola u uglu, iza vaze s cvećem i Braće Karamazovih.
BEL: A onda je ona rekla da žene imaju nešto što muškarci nemaju. Imaiu izvesne kvalitete koje
muškarci jednostavno nemaju. Pitala sam se govori li ona to o meni. Ali onda sam, naravno, shvatila da
ona govori o ženama uopšte. Onda je pogledala u mene i rekla: Ti, na primer. Ali ja sam rekla sebi: I
muškarci mogu da budu lepi.
ENDI: Bio sam tamo. Čuo sam svaku reč.
BEL: Ne i moje misli.
ENDI: Čuo sam i tvoje misli. Mogao sam da čujem tvoje misli. Pomislila si: I muškarci mogu da budu lepi.
Ali nisi se usudila da to kažeš. Ali si se usudila da pomisliš. (Pauza) Da te samo podsetim, i ona je isto
pomislila. Znam da jeste. (Pauza) S njom je trebalo da se i ti i ja venčamo.
BEL: O, ne, ne mislim tako. Mislim da je trebalo da se ja udam za tvog prijatelja Ralfa.
ENDI: Ralfa? Kog, Ralfa sudiju?
BEL: Da.
ENDI: Ali on je bio zaista užasan sudija! Bio je tako beznadežan sudija.
BEL: Nisam ja sudiju volela.
ENDI: Nego muškarca! (Pauza) E, đavo me odneo. Ovo je divno. Ja ovde umirem a ona mi kaže da je
volela sudiju. Da čovek povrati. (Pauza) A kako sam te samo voleo. Nikad neću zaboraviti najranije i
najlepše dane našeg braka. Ponudila si mi svoje telo. Ti si to, rekla si jednog dana, evo mog tela. O,
hvala ti, rekao sam, baš lepo od tebe, šta želiš da učinim s niim? Učini šta hoćeš, rekla si. Moraću malo
da razmislim, rekao sam.
Znaš šta, zadrži ga još nekoliko minuta, hoćeš? Zadrži ga dok ne pozovem pandure.
BEL: Ralf je imao tako prefinjene manire i tako lep muzikalan glas. Nikada neću razumeti zašto nije
postao profesionalni tenor. Ali mislim da je problem bio u putovanjima koja idu uz takav život.
Postojala je tu neka priča o staroj majci, i o nekoj poluludoj tetki. Nešto što ga je pritiskalo. Nikaad u
potpunosti nisam znala šta da verujem.
ENDI: Ne, ne, ti misliš na nekog drugog tipa. Moj Ralf je bio pravi pedant i učenjak. Nikada nije izostao
s časova u večernjoj školi. Velikih ušiju ali malih stopala. Nikad nasejan. Mada je jednoga dana ipak
nešto rekao. Povukao me je ka ulazu u kuću. Šaputao mi je u uvo. Znaš li šta mi je rekao? Rekao mi je
da muškarci imaju nešto Što žene jednostavno nemaju. Pitao sam ga šta je to. Ali, naravno, nije bilo
načina da odgovori na to pitanje. Znaš li zašto? Jer sudije nisu dužne da odgovaraju na pitanja. Sudije
su zakon. Oni su zakon u dejstvu. Imaju pištaljku. Duvaju u nju. I ta pištaljka je artikulacija božanske
pravde.
MARIJA i RALF ENDIJU i BEL
MARIJA: Kako divno oboje izgledate. Sto godina je prošlo. Mi više ne živimo ovde, naravno.
RALF: Našli smo jedno mesto van grada.
MARIJA: Pre mnogo godina.
RALF: Deset. Pre deset godina.
MARIJA: Sprijateljili smo se s toiiko mnogo krava, zar ne, dragi? Sari ide fantastično, Lusijen napreduje
u konzulatu a što se Suzane tiče, nju je nemoguće zaustaviti. Svi liče na Ralfa. Zar ne, dragi? Mislim
fizički. Mentalno i umetnički su na mene. Imamo prilično trošnu ali veliku kuću. Nije baš zamak. I malo
jezerce.
RALF: Pre ribnjak.
MARUA: Pre jezerce, rekla bih.
ENDI: Znači, napustio si suđenje.
RALF: O, da. Napustio sam. I nisam zažalio.
ENDI: Misliš, nije to bilo iz srca?
RALF: Nisam bio za to.
ENDJ: Pa, svakako nisi bio baš najbolji u tome.
Pauza.
RALF: Reci mi nešto. Ja često mislim na prošlost. A ti?
ENDI: Prošlost? Koiu prošlost? Ne sećam se nikakve prošlosti. Na koju si prošlost mislio?
RALF: Setnje niz Ulicu Bols Pond, na primer.
ENDI: Nikad nisam prišao ni blizu Ulici Bols Pond. Bio sam državni činovnik. Nisam imao prošlosti. Ne
sećam se nikakve prošlosti. Nikada se ništa nije dogodilo.
BEL: Da, jeste.
MARIJA: O, jeste. Da, jeste. Mnoge stvari su se dogodile.
RALF: Da, stvari su se dogodile. Stvari su se svakako dogodile. Svakakve stvari su se dogodile.
BEL: Svakakve stvari su se dogodile.
ENDI: Pa, ja se ne sećam nijedne od tih stvari. Ne sećam se nijedne od tih stvari.
MARIJA: Na primer, tvoja deca! Tvoja ljupka mala devojčica! Bridžet! (Smeje se) Mala devojčica! Mora
da je sada majka.
Pauza.
ENDI: Ja imam troje lepe unučadi. (BEL) Zar ne?
Pauza.
BEL: Uzgred, nije mu dobro. Jeste li primetili?
RALF: Kome?
BEL: Njemu.
MARIJA: Nisam primetila.
RALF: U čemu je problem?
BEL: On odlazi.
Pauza.
RALF: Stari Endi? Ni govora. Uvek je bio zdrav kao dren. Snažan kao bivo.
MARIJA: Ljudi kao Endi ne umiru. To je najlepše u vezi s njirna.
RALF: Odlično izgleda.
MARIJA: Možda je pomalo slabašan ali izgleda odlično. Ubrzo će trčkarati okolo. Pazite šta kažem. Ima
da zaigra valcer pre nego što se i okrenete.
RALF: Dok dlanom o dlan. Pa, moramo da brišemo.
RALF i MARIJA odlaze. BEL odlazi do telefona, okreće brojčanik. Svetlo na njoj. Osvetljava se Džejkova
soba. Telefon zvoni. DŽEJK podigne slušalicu.
DŽEJK: Kineska praonica?
BEL: Otac vam je veoma bolestan.
DŽEJK: Kineska praonica?
Tišina.
BEL: Otac vam je veoma bolestan.
DŽEJK: Sačekajte, daću vam kolegu.
FRED uzima slušalicu.
FRED: Kineska praonica?
Pauza.
BEL: Nije važno.
FRED: O, moja draga gospodo, apsolutno sve je važno kada je reč o pranju.
BEL: Ne. Nije važno. Nije važno.
Tišina. DŽEJK uzima slušalicu, pogleda u nju, prisloni je uz uho. BEL drži slušalicu. FRED ščepa
slušalicu.
FRED: Ako imate neki ozbiljan prigovor, prosledićemo vas našoj centrali.
BEL: Da li radite hemijsko čišćenje?
FRED se ne miče. Onda pruži slušalicu DŽEJKU.
DŽEJK: Alo. Mogu li da vam pomognem?
BEL: Da li radite nemijsko čišćenje?
DŽEJK se ne miče. BEL spusti slušalicu. Zvuk prekinute veze. DŽEJK spusti slušalicu.
DŽEJK: Naravno da radimo hemijsko čišćenje! Naravno da radimo hemijsko čišćenje! Kakva bi to jebena
praonica bila ako nema hemijsko čišćenie!
Endijeva soba. ENDI i BEL
ENDI: Gde su oni? Moji unuci? Bebe? Moja kćerka? (Pauza) Čekaju li napolju? Zašto ih držiš napolju?
Zašto ne mogu da uđu? Šta čekaju? (Pauza) Šta se dogada? (Pauza) Šta se događa?
BEL: Umireš li?
ENDi: Umirem li?
BEL: Zar ne znaš?
ENDI: Ne. Ne znam. Ne znam kako to da osetim. Kako se to oseća?
BEL: Ne znam.
Pauza.
ENDI: Zašto ne ulaze? Jesu li uplašeni? Reci im da se ne plaše.
BEL: Nisu ovde. Nisu došli.
ENDI: Reci Bridžet da se ne plaši. Reci Briazet da ja ne želim da se plaši.
Fredova soba.
DŽEJK i FRED.
FRED je van kreveta. Ima na sebi šorts. Obojica koračaju po sobi, s rukama na leđima.
DŽEJK: Šteta što nisi bio na Oranžerijevoj komemoraciji.
FRED: Plašim se da sam bio prikovan za krevet smrtonosnom bolešću.
DŽEJK: Shvatam. Šteta. Bilo je sjajno.
FRED: Je li?
OŽEJK: O, jeste. Svi su bili.
FRED: Zaista? Ko?
DŽEJK: O... Denton, Alabaster, Tuniklif, Kvin.
FRED: E?
DŽEJK: O, da. Keli, Mortlejk, Longman, Smol.
FRED: Blagi bože.
DŽEJK: Da, da. Veterbi, Vajt, Hočkis, de Grot... Blekhaus, Garland, Gipte, Tejt.
FRED: Pazi, pazi!
DŽEJK: Citava ekipa. Donovan, Ajronsajd, Volas, Makul... Otuna, Magridž, Karpentije, Fin.
FRED: A govori?
DŽEJK: Dirljivi.
FRED: Ko je govorio?
DŽEJK: O... Hejzeldin, Mokormik, Bugoti, Blek, Forester, Galovej, Springfild, Gont.
FRED: Mnogo su ga voleli.
DŽEJK: Pa i ti si ga voleo, zar ne?
FRED: Voleo sam ga. Voleo sam ga kao oca.
Treći prostor.
BRIDŽET: Neko mi je jednom rekao mislim da je to bila moja majka ili moj otac u svakom slučaju, rekli
su mi: Pozvani smo na zabavu. I ti si pozvana. Ali moraćeš da dođeš sama. I ne treba da se doteruješ.
Samo treba da sačekaš da rnesec zade. (Pauza.) Rekli su mi gde je zabava. U kući na kraju uličice. Ali
rekli su mi da zabava neće početi dok mesec ne zade. (Pauza.) Obukla sam nešto staro i čekala da
mesec zađe. Dugo sam čekala. Onda sam krenula ka toj kući. Mesec je bio sjajan i potpuno nepomičan.
(Pauza.) Kada sam došla do kuće, bila je okupana mesečinom. Kuća, proplanak, uličica, sve se kupalo u
mesečini. Ali unutrašnjost kuće je bila u mraku i svi prozori su bili mračni. Nije se čuo nikakav zvuk.
(Pauza.) Stajala sam pod mesečinom i čekala da mesec zađe.