Desmond Morris 

 
 
 

UPOZNAJTE 
SVOJU MAČKU 
 
Sve »tajne« ponašanja vaše kućne 
ljubimice 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
PROSVJETA Zagreb 1994 
 
 Sadržaj 
 

Uvod .........................................................................................6
Mačka .....................................................................................17
Zašto mačke »predu«? ...........................................................28
Zašto mačke vole da ih gledate? ............................................30
Zašto mačka čupa presvlaku vašeg najdražeg naslonjača? ....31
Zašto se mačka izvali na leđa kad vas ugleda? .......................33
Zašto se mačka trlja tijelom o vaše noge  
kad vas pozdravlja? ................................................................34
Zašto se neke mačke dižu na stražnje noge kad nas 
pozdravljaju? ..........................................................................36
Zašto mačke vole gaziti po vašem krilu prednjim šapama? ...38
Zašto mačke zakopavaju svoj izmet? .....................................40
Zašto mačke tako revno timare svoje krzno?.........................42
Zašto mačka maše repom?.....................................................47
Zašto mužjaci prskaju mokraćom vrtni zid? ...........................49
Koliko je velik teritorij mačke? ...............................................52
Koliko su mačke društvena bića? ...........................................56
Zašto mačke cvile da ih pustimo iz kuće, a onda opet cvile da 
ih pustimo natrag? .................................................................59
Šta mačke signaliziraju ušima? ...............................................61
Kako se mačke bore?..............................................................64
Zašto mačka savija leđa u luku kad spazi nepoznatog psa? ...68
Zašto mačka sikće? .................................................................70
Zašto mačka maše repom kad se prikrada  
ptici koju hoće uloviti? ...........................................................72
Zašto mačka cvokoće zubima kad kroz prozor spazi pticu? ...75
Zašto mačka maše glavom lijevo‐desno dok zuri u lovinu? ...77
Zašto se mačka ponekad igra s plijenom  
prije nego što ga ubije? ..........................................................78
Kako mačka priprema svoju hranu? .......................................81
Koliko je mačka efikasna kao tamanitelj štetočina?...............84
Zašto mačke donose i nude lovinu svojim gospodarima?......86
Zašto mačke jedu travu? ........................................................88
Kako se mačka služi svojim brkovima?...................................90
Zašto oči mačaka svjetlucaju u mraku?..................................92
Zašto zjenica mačke ima okomit prorez? ...............................93
Mogu li mačke razabirati boje? ..............................................94
Kako mačka postupa s novorođenim mačićima? ...................95
Zašto se mačići ne guraju i ne svađaju dok se hrane 
majčinim mlijekom? ...............................................................98
Kakvim se tempom razvijaju mačići? .....................................99
Zašto mačka seli mačiće u drugo gnijezdo? .........................101
Kako mačići uče ubijati? .......................................................104
Kako mačići uče ubijati? .......................................................104
Zašto mačići ponekad bacaju u zrak predmete 
s kojima se igraju? ................................................................106
Kada mačke spolno sazrijevaju?...........................................109
Kada mačke spolno sazrijevaju?...........................................109
Kako se brzo razmnožavaju mačke? ....................................111
Kako mačke obavljaju ljubavno udvaranje? .........................113
Zašto mužjak za vrijeme parenja hvata  
ženku zubima za vrat? ..........................................................116
Zašto ženke »vrište« za vrijeme spolnog akta?....................118
Zašto se mačke kese? ...........................................................120
Kako mačkama uspijeva da se uvijek »dočekaju« na noge? 122
Kako se mačke ponašaju kad ostare?...................................123
Zašto mačke ližu njušku kad ona nije prljava? .....................127
Zašto mačke tako snažno reagiraju na mačju metvicu?.......129
Kako mačka pronalazi put kući? ...........................................132
Mogu li mačke predskazati zemljotres? ...............................135
Kako mačke spavaju? ...........................................................137
Zašto su vlasnici mačaka zdraviji od drugih ljudi?................139
Zašto se kaže da mačka ima »devet života« ........................140
Zašto Anglosasi ženku mačke zovu »kraljicom«?.................140
Zašto se u slavnom crticu »Tom i Jerry«  
mačak zove upravo Tom?.....................................................141
Odakle izraz »mačak u vreći«? .............................................142

 
 Uvod 
 
 
MAČKA  je  životinja  puna  kontradikcija.  Nijedna 
životinja  nije  uspostavila  tako  prisan  i  intiman  odnos  s 
ljudima,  istovremeno  zahtijevajući  i  postižući  visok 
stupanj  samostalnosti  u  pogledu  kretanja  i  akcije.  Pas 
može biti čovjekov najbolji prijatelj, on to i jest, ali mu se 
rijetko dozvoljava da luta iz vrta u vrt i sam skita ulicama. 
Poslušnog  psa  izvodi  u  šetnju  njegov  gospodar. 
Tvrdoglava mačka šeće sama. 
Mačka zapravo živi dvostrukim životom. Kod kuće je 
samo izrasla mačkica, koja mazno gleda svoje vlasnike, a 
kad se popne na krov kuće ili izađe na asfalt, odjednom 
se  pretvara  u  odraslu  životinju  i  postaje  svoj  vlastiti 
gazda — slobodno divlje stvorenje, dovoljno samo sebi, 
sposobno  da  se  samo  snalazi  i  u  trenutku  potpuno 
zaboravi  na  svoje  ljudske  zaštitnike,  kao  da  uopće  ne 
postoje.  Uzbudljivo  je  promatrati  ove  nagle  prijelaze  iz 
stanja  kućne  ljubimice  u  stanje  divlje  životinje  —  i 
natrag.  Kako  to  izgleda,  zna  svaki  vlasnik  mačke,  koji 
slučajno  naiđe  na  svoju  ljubimicu,  negdje  izvan  kuće, 
potpuno  zaokupljenu  kakvom  mačjom  »sapunskom 
operom«  seksa  ili  nasilja.  U  jednom  trenutku  mačka  je 
potpuno zaokupljena intenzivnom dramom udvaranja ili 
dramom borbe za status, a onda, sasvim neočekivano za 
nju,  krajičkom  oka  spazi  svog  vlasnika  kako  sve  to 
promatra.  Slijedi  šizoidni  trenutak  borbe  između  dviju 
kontradiktornih  ličnosti,  kratko  oklijevanje,  a  onda  ipak 
pritrči vlasniku, počne se trljati tijelom o njegove noge i 
opet postaje kućna maza. 
Mačka  uspijeva  ostati  pitoma  životinja  zahvaljujući 
načinu njezina odgajanja. Živeći kao mladunče zajedno s 
drugim mačkama (to jest s majkom i sestrama, odnosno 
s braćom iz istog legla) i s ljudima (porodicom koja ju je 
adoptirala), ona postaje privržena i jednima i drugima te 
» smatra « da pripada objema vrstama. Ona je kao dijete 
koje  je  provelo  djetinjstvo  u  stranoj  zemlji  i  savršeno 
naučilo  dva  »materinja«  jezika:  jezik  svojih  roditelja  i 
jezik  zemlje  u  kojoj  je  provelo  djetinjstvo.  Takvo  dijete, 
kako se to stručno kaže, postaje bilingvalno (dvojezično). 
Mačka  postaje  »dvomentalna«.  Ona  je  fizički mačka,  ali 
mentalno, psihički, ona je i mačka i čovjek. Međutim kad 
potpuno  odraste,  najveći  dio  njezinih  reakcija  ipak  su 
mačje  reakcije,  a  na  ljude  reagira  na  samo  jedan  način: 
tretira  ih  kao  svoje  pseudoroditeije.  To  se  događa  zato 
što ljudi mačke oduzimaju njihovim pravim materama u 
jednom  vrlo  osjetljivom  razdoblju  njihova  razvoja,  i  dok 
dalje rastu daju im mlijeko, krutu hranu i pružaju ljubav. 
To  se  prilično  razlikuje  od  tipa  veze  koja  se  stvara 
između čovjeka i psa. Jednako kao mačka i pas gleda na 
svoje  ljudske  vlasnike  kao  na  pseudoroditeije.  U  tom 
pogledu proces povezivanja je isti. Međutim kada je riječ 
o  psu  postoji  još  jedna  veza.  Društvo  pasa  ima  grupnu 
organizaciju, a mačje društvo nema. Psi žive u čoporima 
u  kojima  među  pojedincima  postoje  i  vladaju  strogo 
kontrolirani statusni odnosi. Neki su psi na vrhu, drugi su 
negdje  u  sredini  hijerarhijske  ljestvice,  a  treći  su  na 
samom  dnu.  U  prirodnim  uvjetima  oni  se  druže,  ali 
neprestano vode računa o svom statusu i kontroliraju ga. 
Zato  odrasli  psi‐ljubimci  smatraju  članove  svoje  ljudske 
obitelji ne samo pseudoroditeljima, nego i dominantnim 
članovima  svog  čopora.  Otuda  potječe,  a  tako  zapravo 
nastaje i stvara se njihova reputacija pokornih i čovjeku 
odanih  životinja.  Mačke  imaju  složenu  društvenu 
organizaciju, ali nikad ne love u čoporu. U divljini najveći 
dio  dana  provode  u  prikradanju  lovini.  Zato  mačke  ne 
privlači  odlazak  u  šetnju  sa  čovjekom.  A  što  se  tiče 
zapovijedi,  kao  što  su  »K  nozi!«  ili  »Sjedni!«,  »Lezi!«, 
»Stani!« i slično – o ne ih naprosto ne zanimaju. Ovakvi 
manevri nemaju za njih nikakav smisao. 
Kad jednom nekoj mački uspije »nagovoriti« čovjeka 
da joj otvori vrata (taj najomraženiji ljudski pronalazak), 
ona  kroz  njih  izjuri  i  ne  pogledavši  čovjeka.  Prešavši 
preko  kućnog  praga  mačka  se  odjednom  transformira. 
Kao da se radi o djelovanju nekog električnog prekidača, 
u  mozgu  mačke  »ugasi«  se  sjećanje  da  je  kućna 
mezimica,  a  »upali«  da  je  divlja  zvijer.  U  istoj  takvoj 
situaciji  pas  bi  se  barem  okrenuo  da  vidi  hoće  li  mu  se 
čovjek (kao pripadnik istog čopora) pridružiti u razonodi 
istraživanja.  Mački  to  jednostavno  ne  pada  na  pamet. 
Njen mačji duh uplovio je u drugi, potpuno mačji svijet, u 
kojem nema mjesta čudnim dvonogim majmunima. 
Zbog  ove  suštinske  razlike  između  mačaka  i  pasa 
ljubitelji mačaka obično se prilično razlikuju od ljubitelja 
pasa. Vrijedi pravilo da su ljubitelji mačaka, kao ličnosti, 
više  skloni  samostalnom,  nezavisnom  mišljenju  i  akciji. 
Umjetnici  vole  mačke,  vojnici  vole  pse.  Mnogo  hvaljeni 
fenomen  »grupne  lojalnosti«  stran  je  i  mačkama  i 
ljubiteljima  mačaka.  Ako  ste  vjeran  funkcionar  kakve 
kompanije,  član  neke  »bande«  ili  »klape«,  jedan  od 
»momaka«, »lafčina« ili član neke sportske ekipe, velika 
je vjerojatnost da vas kod kuće ne čeka mačka, nego pas. 
Ambiciozni  mladi  poslovni  ljudi,  političari  koji  »prave 
karijeru« ili profesionalni nogometaši nisu tipični vlasnici 
mačaka.  Teško  je  zamisliti  igrača  kakve  grube  igre,  na 
primjer,  ragbijaša,  s  mačkom  u  krilu:  mnogo  ga  je  lakše 
zamisliti kako vodi psa u šetnju. 
Znanstvenici  koji  proučavaju  vlasnike  mačaka  i 
vlasnike  pasa,  kao  dvije  zasebne  skupine,  otkrili  su  da 
postoje  i  razlike  uvjetovane  spolom.  Vlasnici  mačaka 
obično  su  žene.  To  nas  ne  može  iznenaditi  ako  vodimo 
računa  o  podjeli  rada  u  toku  ljudske  evolucije. 
Prethistorijski  muškarci  specijalizirali  su  se  kao  grupni 
lovci,  dok  su  se  prethistorijske  žene  koncentrirale  na 
sakupljanje  hrane  i  odgoj  djece.  Ova  razlika  imala  je  za 
posljedicu  stvaranje  muškog  »mentaliteta  čopora«,  koji 
je  mnogo  manje  prisutan  kod  žena.  Vukovi,  divlji  preci 
naših pasa, također su lovili u čoporima, pa zato današnji 
pas  ima  više  sličnosti  s  ljudskim  mužjakom,  nego  s 
ljudskom  ženkom.  Kakav  ženomrzac  mogao  bi  stoga 
prigovoriti ženama da im nedostaje »ekipni duh«; kakav 
mrzitelj  muškaraca  mogao  bi  muškarcima  i  psima 
odgovoriti da su rođeni da budu gangsteri. 
Prepirka  će  trajati  vječno:  mačja  samodostatnost  i 
individualizam  nasuprot  pseće  druželjubivosti  prema 
ljudima.  Međutim  važno  je  da  ne  smetnete  s  uma  da 
sam donekle karikirao dva stava. Ustvari ima mnogo ljudi 
koji  podjednako  uživaju  u  društvu  pasa  i  mačaka.  Još 
nešto, gotovo svi mi, ljudi, imamo u našoj ličnosti i mačje 
i pseće elemente. Ponekad želimo biti sami, udubljeni u 
vlastite  misli,  a  ponekad  u  samom  središtu  bučne, 
prepune sobe. 
I  psi  i  mačke  su  životinje  s  kojima  smo  mi,  ljudi, 
utanačili  pogodbu.  S  njihovim  divljim  precima  sklopili 
smo nepisani pakt; dajemo im hranu, piće i zaštitu, a oni 
zauzvrat  obavljaju  stanovite  –  za  nas  korisne  –  radnje. 
Dužnosti  i  obaveze  pasa  bile  su  uvijek  kompleksne. 
Pomagali  su  ljudima  u  lovu,  čuvali  njihovu  imovinu, 
branili  ih  od  napada,  služili  kao  tegleće  životinje  vukiići 
kolica  ili  saonice.  U  današnje  doba  psi  su  dobili  još  veći 
asortiman  dužnosti:  na  primjer  vode  slijepce,  hvataju 
zločince i utrkuju se. 
Uvjeti  drevne  pogodbe  s  mačkom  bili  su  mnogo 
jednostavniji,  a  to  su  i  ostali.  Zapravo  su  mačke  uvijek 
imale  jedan  prvenstveni  i  jedan  sekundarni, 
drugostepeni  zadatak.  Hvatale  su  kućne  štetočine  i 
služile  ljudima  kao  kućni  ljubimci.  Budući  da  su  mačke 
samotni lovci na malu lovinu, nisu mogle ljudima mnogo 
koristiti  u  njihovu  lovu.  A  budući  da  ne  žive  u  čvrsto 
organiziranim društvenim skupinama, u kojima opstanak 
svakog  člana  i  grupe  kao  cjeline  ovisi  o  uzajamnoj 
pomoći  i  suradnji,  mačke  ne  dižu  uzbunu  ako  neki  uljez 
uđe u kuću, pa zato ne vrijede kao čuvari imovine ili kao 
branioci  gospodara.  Zbog  toga  što  su  tako  malene  i 
zapravo  slabašne,  također  se  ne  mogu  upotrebljavati 
kao  vučne  ili  kao  tegleće  životinje.  U  novije  vrijeme 
mačke  nisu  umnogostručile  svoju  korisnost  ljudima. 
Jedino  dijele  sa  psima  položaj  kućnih  mezimaca  i 
ponekad nastupaju u filmovima ili na televiziji. 
Unatoč  uskosti  takvog  sudjelovanja  u  životu  ljudi, 
mačka  je  uspjela  sačuvati  njihovu,  ljudsku  ljubav  i 
naklonost.  Na  Britanskom  otočju,  prema  najnovijim 
procjenama,  broj  mačaka  je  gotovo  ravan  broju  pasa: 
pet  milijuna  mačaka  prema  šest  milijuna  pasa.  U 
Sjedinjenim  Državama  ovaj  je  omjer  nepovoljniji  za 
mačke: tamo danas živi dvadeset i tri milijuna mačaka i 
četrdeset milijuna pasa. Ipak i to je ogroman broj, a osim 
toga  možda  je  prenisko  procijenjen.  Premda  i  danas  u 
Americi ima mačaka koje se »bave« hvatanjem miševa i 
štakora, ogromna većina mačaka u današnjoj Americi su 
ili  kućni  ljubimci,  ili  skitnice  (»klate«).  Od  kućnih 
ljubimica  neke  su  razmažene  mace  s  pedigreom,  ali  su 
većina  mješanke.  Omjer  broja  čistokrvnih  mačaka  s 
pedigreom  i  mješanki  možda  je  manji  nego  omjer 
čistokrvnih,  rasnih,  pasa  i  mješanaca.  Iako  je  borba  na 
izložbama  rasnih  mačaka  jednako  »bijesna«  kao  na 
izložbama  čistokrvnih  pasa,  ovakvih  natjecanja  mačaka 
ima  manje  nego  natjecanja  pasa  u  ljepoti,  a  osim  toga 
broj  čistokrvnih  rasa  mačaka  je  manji  od  broja 
čistokrvnih  rasa  pasa.  Budući  da  je  broj  nekadašnjih 
funkcija  mačaka  manji  od  broja  takvih  funkcija  pasa,  a 
pogotovo  je  manji  danas,  nije  postojao  u  prošlosti  veći 
poticaj  za  selektivni  uzgoj  radi  specijalizacije.  Zapravo 
među  mačkama  i  nema  specijalizacije  u  pogledu 
zadataka.  Sve  rase  mačaka  su  dobri  lovci  na  miševe  i 
štakore, a više se od njih nije ni tražilo. Zbog toga svaka 
promjena u pogledu dužine dlake, njezine boje ili šara na 
njoj, ili svaka promjena tjelesnih proporcija mogla je biti 
samo  rezultat  lokalnih  preferencija  uzgajivača  i  njihovih 
»mušica«  u  tom  pogledu.  To  je  dovelo  do  uzgoja 
prekrasnih  rasa,  ali  ne  i  do  golemog  asortimana  rasa 
kakav nalazimo kod pasa. Ne postoji mačji ekvivalent za 
danske  doge,  bernardince  ili  jazavčare.  Postoje  velike 
razlike u tipu i boji dlake ili krzna, ali samo male razlike u 
obliku i veličini tijela. Neka doista velika mačka teška je 
otprilike  devet  kilograma,  a  najmanja  rasa  ima  oko 
kilogram  i  pol.  To  znači  da  su  velike  mačke  najviše  šest 
puta teže od najmanjih, dok u svijetu pasa, bernardinac 
može  biti  tri  stotine  puta  teži  od  malog  jorkširskog 
terijera. Drugim riječima, raspon težine pasa je pedeset 
puta veći od raspona težine mačaka. 
Kad je riječ o napuštenim mačkama i mačkama koje 
su po vlastitom izboru »podivljale«, dolazi do izražaja još 
jedna  razlika  između  mačaka  i  pasa  koji  žive  u  takvim 
okolnostima.  Psi  skitnice  često  stvaraju  čopore  koji  se 
sami »izdržavaju« i snalaze bez ljudske pomoći, ako žive 
u  kakvom  zabačenom  »divljem«  kraju.  Međutim  u 
urbaniziranim i suburbaniziranim zonama danas jedva da 
ih ima. U gusto naseljenoj Evropi više gotovo ne postoje, 
čak ni u ruralnim područjima. Ako se negdje formira neki 
čopor,  brzo  ga  unište  seljaci  da  bi  spriječili  napade  na 
svoju  stoku.  »Kolonije«  (»naseobine«)  podivljalih 
mačaka nešto je sasvim drugo. Ima ih, u velikom broju, u 
svakom većem gradu. Pokušaji da ih se uništi propadaju, 
jer  uvijek  dolaze  prinove.  Osim  toga  potreba  da  takva 
kolonija bude uništena, iskorijenjena nije tako velika, kao 
kad  se  radi  o  podivljalim  psima,  zbog  toga  što  često 
mogu  preživjeti  tamaneći  štetočine  obavljajući  tako 
svoju drevnu zadaću. Međutim tamo gdje ljudi otrovom 
unište štakore i miševe, mačke se moraju snalaziti kako 
god  znaju  i  mogu,  pa  se  hrane  otpadom  u  kantama  za 
smeće  ili  prosjače  hranu  od  ljudi.  Mnoge  ove  mačke 
skitnice,  »klate«,  bijedna  su  i  sažaljenja  vrijedna 
stvorenja što žive na samom rubu smrti od gladi. Njihova 
otpornost  zapanjuje  i  zapravo  pokazuje  da  su  unatoč 
milenijima  pripitomljavanja  mačji  mozak  i  tijelo  ostali 
upadljivo »divlji«. 
S druge strane upravo je ova njihova silna otpornost i 
izdržljivost  kriva  za  njihove  patnje.  Budući  da  se  zna  da 
mačka može preživjeti, ako je izbacite iz kuće i pustite da 
se sama snalazi kako god zna i umije, ljudi se lako odluče 
da  upravo  tako  postupe.  Činjenica  da  većina  tako 
odbačenih  mačaka  provede  ostatak  života  u  užasnim 
urbanim  uvjetima  –  hraneći  se  otpacima  ljudskog 
društva – potvrda je njihove velike žilavosti. No takav je 
život travestija mačjeg bivstvovanja. A okolnost da to mi, 
ljudi,  podnosimo  i  da  u  tome  sudjelujemo,  predstavlja 
još  jedan  primjer  sramotnog  kršenja  drevne  pogodbe  s 
mačjim  rodom.  Doduše,  to  što  se  danas  događa  nije 
ništa  u  usporedbi  s  okrutnošću  s  kojom  smo  stoljećima 
mučili  i  zlostavljali  mačku.  One  su  često  bile meta  krivo 
usmjerene  agresivnosti,  na  njima  su  se  iživljavali  ljudi 
koji  svoju  agresivnost  i  komplekse nisu  mogli  na  nečem 
drugom  iživjeti.  Zašto  baš  mačke?  Zato  što  su  bile  na 
samom dnu društvene ljestvice. U to se možemo uvjeriti 
i danas. 
 Na svu sreću slobodno se može reći da većina obitelji 
koje  drže  mačke  postupaju  s  njima  brižno  i  s 
poštovanjem.  Mačke  se  znaju  umiliti  svojim  vlasnicima, 
ne  samo  maznim  »mačkastim«  ponašanjem,  koje  u 
ljudima stimulira jake roditeljske osjećaje, nego i svojom 
dražešću.  Mačka  posjeduje  urođenu  eleganciju  i 
samosvijest,  što  se  sviđa  ljudima  i  privlači  ljudsko  oko. 
Osjećajan  čovjek  smatra  gotovo  privilegijem  što  može 
dijeliti  sobu  s  mačkom,  izmjenjivati  s  njom  poglede, 
slušati  njezino  umiljato  predenje  ili gledati  kako  se,  kao 
kakva dlakava živa kugla, meškolji na divanu. Za milijune 
osamljenih ljudi, koji su fizički nesposobni da vode psa u 
šetnju,,  mačka  je  kao  stvorena  da  im  pravi  društvo. 
Druženje  s  mačkom,  pogotovo  psihološki,  nagrađuje 
one, koji u staroj životnoj dobi moraju živjeti sami. 
Tako  smo  došli  do  svrhe  knjige  koju  upravo  čitate 1 . 
Kao  zoolog  brinuo  sam  se  u  raznim  razdobljima  svoje 
karijere 2   i  bio  u  prilici  da  kroz  moje  ruke  prođu  gotovo 
svi  pripadnici  roda  mačaka,  od  velikih  tigrova  do  sitnih 
mačaka  tigrica,  od  snažnih  leoparda  do  minijaturnih 
mačaka—leoparda,  od  moćnih  jaguara  do  rijetkih  malih 
jaguarondija.  Dok  sam  bio  dijete  uvijek  smo  držali  kod 
kuće  barem  jednu  mačku  mješanku,  koja  bi  me 
dočekivala,  kad  sam  se  vraćao  iz  škole,  ponekad  s 
ormarom  punim  mačića.  Kao  dječak,  koji  je  rastao  na 
selu u grofoviji Wiltshire, znao sam satima ležati u travi i 

1
Originalni naziv Catwatching znači »Promatranje mačaka«
2
bio je duže vrijeme upravitelj Odjela za sisavce
Desmond Morris
londonskog zoološkog vrta, gdje je osnovao vlastitu ekipu za
izučavanje ponašanja životinja. (Op. prev.)
promatrati  kako  se  seoske  mačke  stručno  prikradaju 
lovini ili kako u »gnijezdima« u hambaru hrane, odnosno 
doje  mladunčad.  Naviku  promatranja  mačaka  stekao 
sam  veoma  rano  i  ostao  joj  vjeran  i  danas,  pedeset 
godina  kasnije.  Budući  da  se  profesionalno  bavim 
životinjama, ljudi mi često postavljaju svakakva pitanja o 
ponašanju  mačaka  i  tako  često  dolazim  u  priliku  da  se 
iznenadim  kako  zapravo  slabo  poznaju  ove  zanimljive 
životinje.  Čak  i  oni  koji  su  gotovo  »zaljubljeni«  u  svoje 
mačke mezimice često samo nejasno shvaćaju složenost 
društvenog  života  mačaka,  njihov  seksualni  život, 
njihovu  agresivnost  i  lovačke  sposobnosti,  te  o  svemu 
tome  imaju  samo  mutne  ili  pogrešne  predodžbe.  Oni 
prepoznaju promjene raspoloženja mačke, oni se za njih 
brinu  i  revno  ih  njeguju,  ali  ih  ne  izučavaju.  Donekle  im 
se  zbog  toga  ne  može  prigovarati,  jer  se  velik  dio 
ponašanja  mačaka  zbiva  izvan  »baze«,  to  jest  kuhinje  i 
sobe  za  dnevni  boravak.  Zato  se  nadam  da  će  čak  i  oni 
koji  misle  da  intimno  poznaju  svoju  vlastitu  mačku 
saznati nešto više o njima čitajući ovu knjigu. 
Metoda  koju  sam  izabrao  sastoji  se  u  postavljanju 
niza  temeljnih  pitanja  i  davanju  jednostavnih,  lako 
razumljivih  odgovora.  U  prodaji  ima  mnogo  dobrih, 
rutinskih  knjiga  o  njegovanju  mačaka,  o  njihovu 
smještavanju  i  o  veterinarskoj  njezi,  zajedno  s 
klasifikatorskom  listom  raznih  rasa  mačaka  i  njihovih 
karakteristika.  Ovdje  se  te  pojedinosti  ne  ponavljaju. 
Umjesto da napišem još jednu takvu knjigu odlučio sam 
se  napisati  sasvim  drukčiju,  knjigu  koja  će  se 
koncentrirati na ponašanje mačaka i pružiti odgovore na 
pitanja  koja  mi  ljudi  uvijek  postavljaju.  Ako  sam  uspio 
ostvariti  ono  što  sam  naumio  i  ukoliko  pročitate  ovu 
knjigu,  moći  ćete,  kada  se  opet  jednom  budete  sreli  s 
nekom mačkom, vidjeti svijet više mačjim, nego ljudskim 
očima. A kad se to dogodi, možda ćete postavljati nova 
pitanja  o  njihovom  fascinantnom  svijetu,  a  možda  čak 
osjetite i potrebu da se upustite u ozbiljno promatranje 
ponašanja mačaka. 
Mačka 
 
Znamo  posve  sigurno  da  je  mačka  bila  potpuno 
domesticirana  još  prije  3.500  godina.  To  nam  dokazuju 
zapisi  iz  starog  Egipta.  Međutim  mi  ne  znamo  kada  je 
započeo proces domestikacije. Ostaci mačaka nađeni su i 
u  neolitskom  nalazištu  Jerihonu,  koje  je  staro  9.000 
godina,  ali  nema  dokaza  da  su  to  bile  domesticirane, 
pripitomljene  mačke.  Problem  je  u  tome  da  se  skelet 
mačke  neznatno  promijenio  u  razdoblju  u  kojem  je  od 
divlje postala pitoma. Zato samo tamo gdje pronađemo 
izričite  zapise  i  detaljne  crteže  —  kao  među 
staroegipatskim  nalazima  –  možemo  biti  sigurni  da  se 
transformacija  divlje  mačke  u  domaću  životinju  doista 
dogodila. 
Jedna  je  stvar  jasna:  pripitomljavanje  mačke  nije 
moglo  doći  prije  agrikulturne  revolucije  (u  neolitiku  ili 
novom  kamenom  dobu).  U  tom  pogledu  mačka  se 
razlikuje od psa, koji je mogao igrati važnu ulogu i prije 
pojave  zemljoradnje.  U  paleolitiku  (starom  kamenom 
dobu)  prethistorijski  lovci  mogli  su  dobro  koristiti 
superiorni  njuh  i  sluh  svojih  četveronogih  pratilaca. 
Međutim  mačka  nije  bila  korisna  čovjeku  sve  dok  nije 
ušao  u  fazu  zemljoradnje  i  počeo  uskladištavati  velike 
količine  hrane.  Sigurno  je  da  su  zalihe  žitarica  privlačile 
svu  silu  miševa  i  štakora  još  od  trenutka  kad  se  čovjek 
lovac skrasio na jednom mjestu i postao zemljoradnik. U 
prvim gradovima, gdje su se stvarale velike zalihe hrane, 
ljudski čuvari naprosto ne bi mogli pohvatati sve miševe 
da  ih  tako  istrijebe  ili  barem  zaustave  njihovo  silno 
razmnožavanje.  Masovne  najezde  glodavaca  sigurno  su 
bile  jedna  od  prvih  nevolja  što  su  snalazile  urbanog 
čovjeka.  Zato  je  svaki  mesožder,  koji  je  lovio  miševe  i 
štakore  i  tako  ih  uništavao,  bio  dočekan  kao  »od  boga 
poslan.« 
Lako je zamisliti kako je netko jednog dana slučajno 
opazio  da  se  nekoliko  divljih  mačaka  »mota«  oko 
spremišta žita i tamo hvata miševe. Zašto ih ne potaknuti 
da  to  nastave?!  –  možda  se  netko  zapitao  i  rekao 
drugima.  Sa  stajališta  mačaka  scena  je  bila  gotovo 
nevjerojatna.  Posvuda  oko  njih  muvali  su  se  miševi, 
gozba  kakvu  dotad  nisu  mogle  ni  zamisliti.  Prošlo  je 
zauvijek  vrijeme  beskonačnog  čekanja  u  zasjedi  u  travi. 
Sada  je  odjednom  bilo  dovoljno  dogegati  se  do  kakvog 
većeg  skladišta  žita  gdje  ih  je  čekala  golema,  neiscrpna 
samoposluga  debelih,  tustih  glodavaca.  Od 
gorespomenute  spoznaje  ili  zapažanja  do  držanja  i 
uzgajanja mačaka radi uništavanja štetočina bio je samo 
jedan  korak,  i  to  lagan,  jer  je  odgovarao  objema 
stranama, i ljudima i mačkama. 
Danas,  kad  raspolažemo  efikasnim  metodama 
uništavanja  štetočina,  teško  možemo  sebi  predstaviti 
značenje  mačke  u  tim  ranim  civilizacijama,  ali  će  nam 
nekoliko  jednostavnih  podataka  o  stavu  starih  Egipćana 
pokazati kakvu su joj važnost oni pridavali. Mačke su, na 
primjer,  bile  smatrane  svetim  životinjama,  a  kazna  za 
njihovo ubojstvo bila je smrt. Ako bi u nekoj kući mačka 
uginula  prirodnom  smrću,  svi  članovi  obitelji  morali  su 
ući  u  punu  korotu,  kao  da  je  umro  neki  njihov  bliski 
rođak, Čak su morali i obrve obrijati. 
Kad  bi  neka  egipatska  mačka  uginula,  njezino  bi 
truplo  bilo  balzamirano,  a  njuška  pokrivena  drvenom 
skulpturiranom  maskom,  u  obliku  mačje  glave.  Neke 
mačke stavljene su u drvene mrtvačke sanduke, izrađene 
u obliku mačjeg tijela, a neke u pletene mrtvačke korpe. 
Sahranjivane  su  u  ogromnim  mačjim  grobljima,  kojih  je 
broj ponegdje premašivao milijune. 
Boginja mačaka zvala se Bastet, što je značilo »Ona‐
iz‐Basta«. 
Bast  je  bio  grad  u  kojem  se  nalazio  glavni  hram 
posvećen mačkama. Svakog proljeća tamo bi se okupilo 
do  pola  milijuna  hodočasnika  da  sudjeluju  u  svetom 
festivalu  posvećenom  mačkama.  Na  svakom  od  tih 
festivala  bilo  bi  sahranjeno  otprilike  100.000 
mumificiranih mačaka u čast mačje boginje‐djevice (koju 
neki smatraju prethodnicom kršćanske Bogorodice). Ovi 
festivali  bili  su  najpopularniji  i  najbolje  posjećivani 
egipatski  festivali,  što  možda  nije  bilo  bez  veze  sa 
činjenicom  da  su  se  upravo  na  njima  priređivale 
masovne  orgije  i  »ritualna  mahnitanja«.  Kult  mačke  bio 
je  tako  popularan  da  se  održao  gotovo  2.000  godina. 
Službeno je zabranjen tek 390. godine naše ere, kada je 
već ionako bio u ozbiljnom opadanju. U svojoj zlatnoj eri, 
dok  je  bio  na  vrhuncu  popularnosti,  ovaj  je  kult  vjerno 
odražavao ogromno poštovanje i ugled što su ga mačke 
uživale  u  drevnoj  egipatskoj  civilizaciji.  Do  danas  su  se 
sačuvale  brojne  prekrasne  brončane  skulpture  mačaka 
koje  nam  pokazuju  koliko  su  stari  Egipćani  znali  cijeniti 
njihov elegantni izgled. 
Tužan  kontrast  drevnom  obožavanju  mačke  je 
vandaliziranje mačjih groblja što su ga u prošlom stoljeću 
izvršili  Britanci.  Dovoljno  je  spomenuti  samo  jedan 
primjer:  u  Liverpool  je  jednom  dopremljeno  300.000 
mumificiranih  mačaka  i  tamo  su  samljevene  da  bi 
poslužile kao gnojivo na poljima lokalnih farmera. Jedino 
što  se  sačuvalo  je  jedna  mačja  mumificirana  lubanja, 
koja se danas nalazi u Britanskom muzeju. 
Stari  Egipćani  bi  po  svoj  prilici  zahtijevali  da  zbog 
takvog  svetogrđa  bude  smaknuto  300.000  ljudi.  Da  se 
oni  s  tim  nisu  šalili  pokazuje  slučaj  jednog  rimskog 
vojnika  kojeg  je  rastrgala  svjetina  samo  zato  što  je  na 
ulici  povrijedio  jednu  mačku.  Egipćani  nisu  samo 
obožavali  svoje  mačke,  nego  su  i  zakonom  zabranili 
njihov  eksport.  To  je  imalo  za  posljedicu  da  su  stranci 
uporno  pokušavali  iz  Egipta  prokrijumčariti  po  koju 
mačku  te  prodavati  je  u  vlastitoj  zemlji,  kao  kućnu 
ljubimicu,  koja  će  ujedno  služiti  i  kao  visoki  statusni 
simbol  svom  novom  vlasniku.  Feničani,  koji  su  u 
tadašnjem svijetu bili ono što su danas trgovci polovnih 
automobila,  vidjeli  su  u  spomenutoj  zabrani  izazov  za 
svoje  trgovačke  sposobnosti  i  uskoro  su  za  velik  novac 
prodavali  mačke  skitnice  bogatašima  u  zemljama 
Sredozemlja.  To  je  sigurno  ljutilo  Egipćane,  ali  je  bilo  i 
dobra  novost  za  mačke,  jer  su  tako  dospjele  na  nova 
područja gdje će se s njima više nego dobro pustupati. 
Silne najezde glodavaca što su se obarale na Evropu 
pružale su mačkama novu priliku da se istaknu kao lovci i 
utamanjivači  štetočina,  pa  su  se  brzo  proširile  po 
čitavom  evropskom  kontinentu.  Za  to  su  bili  najviše 
zaslužni  Rimljani,  i  upravo  su  oni  donijeli  mačke  u 
Britaniju. Da se s mačkama u narednim stoljećima dobro 
postupalo  znamo  po  kaznama  propisanim  za  ubojstvo 
mačaka. Te kazne nisu bile tako ekstremne, kao u starom 
Egiptu, ali kažnjavanje plaćanjem jednog janjeta ili jedne 
ovce  za  svaku  ubijenu  mačku  nije  se  moglo  smatrati 
beznačajnim. Kazna koju je izmislio jedan velšanski kralj 
u  desetom  stoljeću  pokazuje  koliko  je  njemu  bilo  stalo 
do  ubijene  mačke.  Tijelo  mačke  obješeno  je  okomito  o 
rep, tako da joj je vršak njuške dodirivao zemlju, a onda 
je  krivac  morao  da  je  cijelu  zatrpa  žitom.  Količina 
nasutog  žita,  koja  je  dakako  bila  kasnije  konfiscirana, 
odgovarala je, po mišljenju kralja, količini žita koju bi ta 
mačka,  da  je  ostala  živa,  spasila  od  proždrljivih 
glodavaca. 
Međutim ovim lijepim vremenima za mačke nije bilo 
suđeno  da  dugo  potraju.  Na  poticaj  Crkve  mačja 
populacija  Evrope  prošla  je  kroz  nekoliko  stoljeća 
mučenja, progona i ubijanja. Budući da su, ne znajući ni 
same,  sudjelovale  u  nekadašnjim  paganskim  ritualima, 
mačke  su  sada  proglašene  opakim  stvorenjima, 
agentima Sotone i družbenicama vještica. Od kršćana se 
svugdje tražilo da ih što više muče i zlostavljaju. Ono što 
je  nekad  bilo  sveto  (riječ  je  o  mački)  sada  je  postalo 
prokleto.  Na  kršćanske  blagdane  mačke  su  javno 
spaljivane.  Na  stotine  tisuća  živih  mačaka  je  oderano, 
pribijeno  na  križ,  premlaćeno,  spaljeno  i  bačeno  sa 
crkvenih zvonika. Sve se to radilo na nagovor svećenika, 
kao  dio  okrutne  »čistke«,  uperene  protiv  navodnih 
neprijatelja Krista. 
Na svu sreću jedino što smo naslijedili iz tog bijednog 
razdoblja povijesti je praznovjerna tlapnja da crna mačka 
ima vezu sa srećom (odnosno nesrećom). Ova veza nije 
sasvim i uvijek jasna. Naime u nekim zemljama se vjeruje 
da crne mačke znače nesreću, a u drugim se opet vjeruje 
da  donose  sreću.  U  Britaniji,  na  primjer,  crna  mačka 
nagovještava  ovakav  ili  onakav  sretan  događaj,  a  u 
Americi  i  kontinentalnoj  Evropi  obično  nagovještava  ili 
»donosi«  nesreću.  U  nekim  krajevima  svijeta  i  danas  se 
na  to  gleda  prilično  ozbiljno.  Jedan  primjer:  prije 
nekoliko  godina  (kako  su  to  kasnije  pisale  talijanske 
novine)  neki  bogati  vlasnik  restorana  vraćao  se  jedne 
noći  kući  u  blizini  Napulja,  kada  je  mačka  prešla  cestu 
ispred  njegova  automobila.  On  je  odmah  zaustavio 
automobil i sklonio ga na rub ceste, duboko vjerujući da 
ne  smije  nastaviti  vožnju  prije  nego  što  mačka  opet 
prijeđe preko ceste suprotnim smjerom i tako  »izbriše« 
prijetnju  nesrećom.  Vidjevši  osamljeni  automobil,  kako 
stoji zaustavljen na rubu ceste, zaustavila se pokraj njega 
motorizirana  policijska  patrola  i  policajci  su  ga  zapitali 
zašto tu stoji. Kad im je on objasnio što se dogodilo, oni 
su  se  tako  uplašili  da  su  svoj  automobil  također  sklonili 
uz rub ceste i čekali sve dok se mačka nije vratila. 
Iako  su  ova  praznovjerja  još  živa,  mačke  su  danas 
opet  kućne  ljubimice  kao  što  su  bile  u  starom  Egiptu. 
Doduše više ih nitko ne smatra svetim životinjama, ali ih 
ljudi  svejedno  mnogo  poštuju.  Obični  ljudi  odavno  su 
odbacili crkvene progone mačaka, a u XIX stoljeću došlo 
je  do  nove  faze  klanjanja  mačkama  u  obliku 
natjecateljskih mačjih izložbi i u obliku uzgajanja mačaka 
s pedigreom. 
Kao što smo već spomenuli, mačke nisu, za razliku od 
pasa,  bile  selektivno  uzgajane  za  obavljanje  određenih 
radnih  zadataka,  ali  je  gotovo  slučajno  došlo  do 
stvaranja  raznih  lokalnih  rasa,  koje  su  se  razlikovale 
izgledom, bojom dlake, šarama na tijelu, dužinom dlake. 
Putnici u XIX stoljeću počeli su sakupljati te mačke čudna 
izgleda i donositi ih u viktorijansku Englesku. Tamo su ih 
dalje  selektivno  uzgajali  da  bi  se  tako  pojačale  njihove 
specifične  karakteristike!  Izložbe  mačaka  postajale  su  iz 
godine  u  godinu  sve  popularnije  i  u  posljednjih  150 
godina standardizirano je i registrirano oko 100 različitih 
čistokrvnih »pedigrejskih« rasa. 
Sve te brojne rase pripadaju istoj vrsti: Felis sylvestris 
(divlja mačka) i mogu se međusobno pariti, jedna rasa s 
drugom  i  svaka  rasa  s  divljom  mačkom.  U  samom 
početku  pripitomljavanja  mačke,  Egipćani  su  počeli 
pripitomljavati  sjevernoafričku  rasu  Felis  sylvestrisa.  Još 
nedavno  se  vjerovalo  da  je  to  posebna  vrsta  i  zvala  se 
libijska mačka (Felis lybica). Danas se zna da je to samo 
posebna  rasa  i  zove  se  Felis  sylvestris  lybica.  Manja  je  i 
vitkija  od  evropske  divlje  mačke  i  očito  se  mogla  lakše 
pripitomiti.  Međutim  kad  su  se  Rimljani,  na  svojim 
pohodima  i  osvajanjima,  počeli  širiti  Evropom  noseći  sa 
sobom  svoje  domaće  mačke,  neke  su  se  parile  s 
robustnijim sjevernim divljim mačkama i kotile krupnije, 
robustnije potomke. To dolazi do izražaja kod današnjih 
potomaka mačaka, pa su neke velike i robustne, a druge 
su vitkije i mršavije kao, na primjer, rasa sijamske mačke. 
Zato  je  najvjerojatnije  da  su  sijamske  mačke,  kao  i 
pripadnice  drugih  vitkih  rasa  bliže  u  pogledu  srodstva 
egipatskim  originalima,  čiji  su  se  preci,  domaće  mačke, 
raspršile  po  svijetu  bez  kontakta  s  robustnim  sjevernim 
divljim mačkama. 
Premda o tome postoje različita mišljenja i hipoteze, 
danas  se  smatra  veoma  malo  vjerojatnim,  čak 
nevjerojatnim, da je u evoluciji današnje domaće mačke 
sudjelovala bilo koja druga vrsta divlje mačke. Mi znamo 
da  je  kod  starih  Egipćana  veliku  popularnost  uživala  još 
jedna,  krupnija  mačka,  tzv.  Felis  chaus  (mačka  iz 
džungle),  koja  je  veoma  rano  ispala  iz  konkurencije. 
Možemo  ipak  biti  sigurni  da  je  u  prvo  vrijeme  bila 
ozbiljan  kandidat  za  domestikaciju.  Naime,  naučno 
ispitivanje mumificiranih mačaka pokazalo je da su neke 
imale mnogo veću lubanju nego druge ili većina drugih, 
da  su  imale  lubanju  kakvu  ima  mačka  iz  džungle. 
Međutim, iako mačke iz džungle pokazuju blagu ćud kad 
se  nađu  u  ropstvu,  one  su  naprosto  ogromne  u 
usporedbi  s  najvećim  primjercima  današnjih  domaćih 
mačaka,  pa  je  stoga  malo  vjerojatno  da  su  imale  bilo 
kakvu ulogu u kasnijim fazama domestikacije. 
Ovo  nije  mjesto  da  se  opisuju  detalji  modernih  rasa 
mačaka,  ali  će  nam  kratka  povijest  njihova  uvođenja  u 
naš život pružiti kakvu‐takvu predodžbu o tome zašto je 
danas tako rasprostranjena ljubav prema mačkama. 
Najstarije rase su razne kratkodlake mačke, i potječu 
od mačaka koje su po Evropi rasprostranili Rimljani. Sve 
do  šesnaestog  stoljeća  nije  se  dogodila  nikakva 
promjena,  a  onda  su  počeli  stizati  na  otok  Man  (u  La 
Mancheu)  brodovi  s  čudnim  mačkama  bez  repa  — 
pripadnicama  slavne  rase  manx.  Zbog  čudnog,  kao 
osakaćenog  izgleda  ova  rasa  nije  nikad  stekla  veliku 
popularnost,  iako  ima  i  danas  poklonika.  Otprilike  u  to 
isto vrijeme donijete su u Evropu prve dugodlake mačke 
—  prekrasne  angorske  mačke.  Donijete  su  iz  njihove 
postojbine  Turske.  Kasnije,  u  XIX  stoljeću,  angorsku  je 
mačku  zasjenila  ljepotom  još  spektakularnija  perzijska 
mačka  iz  Male  Azije,  sa  svojom  gustom  i  raskošnom 
dlakom. 
A  onda  je,  kao  potpuna  suprotnost  angorskoj  i 
perzijskoj  mački,  stigla  u  Evropu  vitka  i  dugoljasta 
sijamska  mačka.  Zbog  svoje  jedinstvene  individualnosti 
—  mnogo  je  ekstrovertnija  od  drugih  mačaka  –  ona  je 
privukla  sasvim  drugačiji  tip  vlasnika.  Dok  je  perzijska 
mačka  predstavljala  upravo  savršen  dežmekasti  čupavi 
nadomjestak  za  dijete,  sa  svojom  pljosnatom  njuškom, 
sličnom  dječjem  licu,  sijamska  mačka  predstavljala  je 
mnogo aktivnijeg druga u igri sa čovjekom. 
Otprilike  u  isto  vrijeme  kad  se  u  Evropi  pojavila 
sijamska mačka, iz Rusije je importirana elegantna ruska 
plava  mačka,  a  iz  današnje  Etiopije  smeđkastožuta 
abesinska mačka divljeg izgleda. 
U  našem  stoljeću  tridesetih  godina  donesena  je  u 
Ameriku  (i  odatle  u  Evropu)  burmanska  mačka. 
Šezdesetih  godina  pojavilo  se,  kao  plod  naglih  i 
nenadanih  mutacija,  nekoliko  novih  neobičnih  rasa: 
bizarna  sfinga,  kanadska  »gola  mačka«;  kovrčasta  rasa 
rex  iz  Devona  i  Cornwalla  (u  Engleskoj)  i  mačka 
polegnutih  ušiju  iz  Škotske.  Sedamdesetih  godina 
uvezena  je  iz  Japana  u  Ameriku  japanska  mačka  s 
repićem  (bobtail  cat);  kovrčasta  oštrodlaka  mačka 
nastala  je  kao  produkt  mutacije  u  Americi;  a  patuljasta 
»mačka  iz  oluka«  (tako  nazvana  zbog  toga  što  su  se  u 
Singapuru, koji joj je postojbina, morale zavlačiti u oluke 
pred  tamošnjim  ljudima  koji  ne  vole  mačke)  pojavila  se 
na američkoj sceni pod egzotičnim nazivom singapura. 
Treba  na  kraju  svakako  spomenuti  i  neobičnu 
»mačku lutku od krpe« (ragdoll cat), koja ima najčudniji 
temperament  od  svih  mačaka.  Ako  je  uzmete  u  ruku  i 
dignete u zrak, ona apatično visi kao kakva lutka od krpe. 
Tako  je  mirna  da  pobuđuje  dojam  kao  da  je  vječno 
drogirana. Ništa je ne može uzrujati ili uzbuditi. 
Ovo je sve prije nego kompletan spisak rasa, ali nam 
daje predodžbu o rasponu rasa što se nude pasioniranim 
prijateljima čistokrvnih rasa. Postoji mnogo različitih rasa 
koje  se  jedna  od  druge  silno  razlikuju  po  izgledu  i  boji 
dlake.  Kad  god  se  na  nekoj  izložbi  pojavi  neka  sasvim 
nova  rasa,  »leti  perje«  —  ne  od  mačaka  koje  se  tuku, 
nego  od  pravih  bitaka  što  se  vode  između  isuviše 
strastvenih  poklonika  nove  rase  i  nepotrebno 
autokratskih  autoriteta  što  »drmaju«  izložbama. 
Najnovija  rasa  koja  je  izazvala  nesmiljenu  borbu  bila  je 
»mačka  lutka  od  krpe«,  kao  stvorena  za  invalide,  kažu 
njezini  pasionirani  zagovornici;  previše  sklona 
povredama, dodaju njezini protivnici. 
Ne  postoji  samo  trajno  trvenje  među  pojedincima, 
autoritetima  za  izložbe,  nego  i  među  raznim 
udruženjima.  Čak  ponekad  nastane  i  prava  zbrka;  na 
primjer,  Britansko  društvo  uzgajivača  mačaka  priznaje 
nove  rase  koje  priznaje  i  Američko  društvo  uzgajivača 
mačaka, ali se često dogodi da dva društva dadu drukčije 
nazive  istoj  rasi.  To  doduše  ne  stvara  nikakvu  spomena 
vrijednu  štetu,  nego  samo  povećava  žučljivost  ionako 
uzbudljive  debate.  Same  pedigrejske  mačke  imaju  od 
toga koristi, jer se povećava zanimanje za njih. 
Ozbiljnost  s  kojom  se  organiziraju  i  provode 
takmičarske  izložbe  možda  indirektno  pomaže  da  se 
poboljša  status  svih  mačaka,  pa  tako  od  toga  imaju 
koristi  i  »klate«.  A  one  čine  golemu  većinu  današnjih 
domaćih  mačaka,  jer  za  većinu  ljudi,  kako  je  to  rekla 
Gertrude Stein, mačka je mačka i — gotovo! Razlike, pa 
ma  kako  bile  fascinantne,  ostaju  u  krajnjoj  liniji  ipak 
samo  površinske.  Svaka  mačka  nosi  u  sebi  drevno 
naslijeđe  zapanjujućih  senzornih  sposobnosti,  divne 
oblike glasanja i govora tijelom, vještinu u lovu, duboko 
razrađenu  sposobnost  pokazivanja  teritorijalnog 
gospodstva  i  statusa,  čudno  složeno  seksualno 
ponašanje i roditeljsku odanost. Mačka je životinja puna 
iznenađenja,  što  će  se  lijepo  vidjeti  na  stranicama  koje 
slijede. 
 

 
Zašto mačke »predu«? 
Odgovor na ovo pitanje kao da je jasan:sam po sebi: 
mačka  koja  prede  je  zadovoljna  mačka.  Međutim  takav 
odgovor ipak nije točan. Brojna promatranja pokazuju da 
često  predu  i  mačke  koje  nešto  boli,  koje  su  ranjene  ili 
koje  upravo  kote  mladunčad,  što  je  također  bolno. 
Mačke u takvim situacijama nikako ne možemo smatrati 
sretnima, zadovoljnim mačkama. Točno je da zadovoljne 
mačke također predu, ali zadovoljstvo nipošto nije jedini 
preduvjet  predenja.  Točnije  objašnjenje,  koje  odgovara 
svim  slučajevima,  glasi:  predenjem  se  signalizira 
naklonost  nekom  ili  nečem,  dakle,  naklono  socijalno 
raspoloženje.  Njime  se,  na  primjer,  može  signalizirati 
veterinaru  da  neka  ranjena  mačka  osjeća  potrebu  za 
prijateljstvom  ili  se  može  emitirati  vlasniku  kao  signal 
zahvalnosti za nešto što je za nju uradio. 
Mačke  počinju  presti  kad  su  stare  samo  tjedan  i  to 
dok sisaju. Predenje je signal za majku da sve ide u redu i 
da mlijeko teče kako treba. Ona tako može na miru ležati 
znajući  da  mlijeko  stiže  tamo  gdje  treba.  Može  to 
saznavati  a  da  ne  gleda  mačiće.  I  ona  prede  i  tako  daje 
mačićima  na  znanje  da  je  i  ona  zadovoljna.  Gotovo  je 
sigurno  da  je  podrijetlo  predenja  među  odraslim 
mačkama  (i  među  odraslim  mačkama  i  ljudima) 
sekundarno,  odnosno  da  potječe  od  tog  praiskonskog 
signala na vezi roditelji — mladunčad. 
Jedna  od  važnih  razlika  između  malih  mačaka  (kao 
što su na primjer naše domaće mačke) i velikih mačaka 
(kao što su lavovi ili tigrovi) je u tome da velike mačke ne 
predu. Neki veliki tigar pozdravit će vas zvukom nalik na 
gunđanje,  koji  proizvede  jednosmjernim  izdisanjem 
zraka. On ne može proizvesti dvosmjerni zvuk predenja, 
što ga proizvodi mačka, zvuk koji je neprestan i proizvodi 
se  jednako  i  udisanjem  i  izdisanjem.  Izdisajno‐udisajni 
ritam  mačjeg  predenja  može  mačka  proizvoditi  .i 
potpuno  zatvorenim  ustima  (ili  ustima  u  kojima  je 
majčina sisa) i može neprekidno trajati satima, ako su za 
to  povoljne  okolnosti.  U  tom  su  pogledu,  eto,  male 
mačke  u  prednosti  pred  svojim  divovskim  rođacima,  ali 
velike mačke to nadoknađuju jednom sposobnošću koju 
male mačke ne posjeduju: mogu rikati. 
 
Zašto mačke vole da ih gledate? 
 
Zato što na ljude gledaju kao na svoje majke. Dok su 
još sasvim mali, mačiće njihove majke neprestano ližu, a 
glađenje  ljudskom  rukom  stvara  sličan  osjećaj.  Za  malu 
mačku  njegova  je  majka  »ono  biće  koje  je  hrani,  čisti  i 
štiti«.  Budući  da  to  ljudi  rade  svojim  ljubimcima  dugo  i 
nakon  što  one  više  nisu  mladunčad,  domesticirane 
mačke zapravo ne odrastu. Izrastu u odrasle i seksualno 
zrele  mačke,  ili  u  odnosu  prema  svojim  ljudskim 
vlasnicima ostaju mačići. 
Upravo zato mačke (čak i starije mačke) uporno dalje 
traže »materinsku« pažnju od svojih vlasnika, prilaze im, 
taru  se  o  njihove  noge  i  čeznutljivo  ih  gledaju,  čekajući 
da pseudomaterinja ljudska ruka počne oponašati veliki 
mačji  jezik  i  gladiti  njihovu  dlaku.  Jedna  od  veoma 
karakterističnih  tjelesnih  radnji  je  okomito  dizanje 
ukrućenog  repa.  To  je  tipična  poza  mačića  koje  njeguje 
majka: poziv da im majka pregleda i očisti analnu zonu. 
 

 
Zašto mačka čupa presvlaku vašeg 
najdražeg naslonjača? 
 
Obično se tvrdi da ona na taj način oštri pandže. To 
je  točno,  ali  ne  u  smislu  i  na  način  kako  to  većina  ljudi 
zamišlja.  Ljudi  naime  obično  misle  da  mačka  »brusi« 
kandže slično kao što ljudi bruse tupe noževe. Međutim, 
ovdje  se  radi  o  nečem  posve  drugom.  Mačka  zapravo 
ljušti  staru,  istrošenu  presvlaku  kandža.  To  je  više  nalik 
na  mijenjanje  kože  kod  zmija  nego  na  oštrenje 
kuhinjskog  noža.  Ponekad,  kad  prijeđemo  rukom  po 
mjestima  na  namještaju  gdje  je  neka  mačka  grebla 
pandžama, nailazimo  na  komade  pandži  i  mislimo  da  ih 
je mačka slučajno otkinula kad joj je neka pandža zapela 
o  materijal  kojim  je  presvučen  naslonjač.  Međutim, 
»otkinuta pandža« nije ništa drugo nego stari vanjski sloj 
kojem je došlo vrijeme da bude odstranjen. 
Zanimljivo  je  da  tu  radnju  mačke nikad  ne  obavljaju 
stražnjim  nogama.  Stari,  dotrajali  sloj  na  pandžama 
stražnjih nogu one odstranjuju zubima. 
Druga važna funkcija ovakvog grebanja je vježbanje i 
jačanje mišićja za ispruživanje i uvlačenje pandži, što igra 
veliku  i  životno  važnu  ulogu  u  hvatanju  plijena,  borbi 
protiv rivala i penjanju. 
Treća  funkcija  o  kojoj  većina  ljudi  nema  pojma  je 
markiranje  mirisom.  Na  donjem  dijelu  šapa  prednjih 
nogu u mačke se nalaze specijalne žlijezde koje izlučuju 
određene  mirise  i  te  se  žlijezde  taru  o  materijal  koji 
mačka  grebe.  Ritmičko  trljanje  —  (lijeva  noga  –  desna 
noga)  istiskuje  miris  iz  spomenutih  žlijezda  na  tkaninu 
naslonjača  i  utire  ga  u  nju,  pa  tako  mačka  ostavlja  svoj 
lični  »potpis«  na  namještaju.  Upravo  zato  mačka 
najradije  bira  naslonjač  na  kojem  njen  gospodar 
najradije  sjedi,  jer  tako  reagira  na  njegov  osobni  miris  i 
dodaje  mu  svoj.  Neki  ljudi  kupuju  u  trgovinama  za 
životinjske  potrepštine  skupe  stupove  za  grebanje  i 
obično se razočaraju kad ih mačka potpuno ignorira te i 
dalje grebe namještaj. To se eventualno može izbjeći na 
taj  način  da  se  na  taj  predmet  objesi  kakva  iznošena 
prljava  majica  ili  potkošulja,  ali,  ako  je  mačka  već 
izabrala određeni naslonjač ili komad namještaja, gotovo 
je nemoguće promijeniti tako stečenu naviku. 
Neki  vlasnici  padnu  u  očaj  i  pribjegnu  okrutnom 
postupku  rezanja  pandži.  Osim  što  to  zadaje  mački 
fizičku bol, takav postupak je za nju i psihički štetan, jer 
takvo  rezanje  predstavlja  za  mačku  veliki  hendikep  u 
penjanju,  lovnim  aktivnostima  i  društvenim 
»međumačjim«  odnosima.  Mačka  koja  nema  pandže 
više nije prava mačka.  

 
 
Zašto se mačka izvali na leđa kad vas 
ugleda? 
 
Ako uđete u sobu u kojoj spava vaša mačka i ako je 
pozdravite  s  nekoliko  prijaznih  riječi,  ona  često  reagira 
tako  da  se  izvali  na  leđa,  protegne  noge  koliko  može, 
počne  zijevati  i  lagano  trese  vrškom  repa.  Dok  to  radi, 
gleda  vas  i  tako  provjerava  vaše  raspoloženje.  Na  ovaj 
način  mačka  vam  zapravo  nudi  pasivno  prijateljsko 
ponašanje. To je nešto što mačke rade samo u susretu s 
osobama  koje  pripadaju  intimnom  obiteljskom  krugu. 
Gotovo  da  nema  mačke  koja  bi  riskirala  takav  pozdrav 
ako  bi  u  sobu  ušao  neki  stranac,  jer  je  poza  s  trbuhom 
okrenutim  prema  gore  čini  jako  ranjivom.  Zapravo 
ovakvim  ponašanjem  mačka  pokazuje  krajnje 
prijateljstvo. Ona zapravo daje na znanje: »Izvrnula sam 
se  na  leđa  i  pokazala  sam  ti  trbuh  zato  da  ti  ovakvim 
ponašanjem  pokažem  koliko  ti  vjerujem  i  da  se  usudim 
zauzeti pred tobom ovako ranjivu pozu.« 
Kakva  živahnija  i  aktivnija  mačka  dići  će  se,  dotrčati 
gospodaru i početi se trljati tijelom o njegove noge, dok 
će  ona  mačka  u  lijenom,  pospanom  raspoloženju, 
izabrati kao oblik pozdrava prevrtanje na leđa. Zijevanje i 
protezanje  nogu  i  tijela  znak  su  njezine  pospanosti. 
Lagano  podrhtavanje  vrška  repa  pokazuje  da  se  u  psihi 
mačke  dogodio  mali  konflikt  –  sukob  između  želje  da 
ostane ležati i želje da pritrči gospodaru. 
Nije  uvijek  uputno  pretpostaviti  da  je  mačka  koja 
vam  pokazuje  trbuh  spremna  da  vam  dozvoli  da 
pogladite njezinu mekanu i osjetljivu donju stranu. Takva 
poza može dati na znanje da mačka želi da joj pogladite 
trbuh, ali će ona često na vaš prijateljski pokret reagirati 
zamahom  šape.  Područje  trbuha  mačka  tako  energično 
brani da joj je neugodan svaki tuđi kontakt s njim, osim 
ako  je  sa  svojim  ljudskim  gospodarom  stvorila  veoma 
prisan  društveni  odnos.  Takva  mačka  ima  tako  veliko 
povjerenje u svoju ljudsku obitelj da joj dopušta gotovo 
sve. Međutim, tipični ja je sumnjičava reakcija. 
 

Zašto se mačka trlja tijelom o vaše noge 
kad vas pozdravlja? 
 
Dijelom  je  tu  posrijedi  želja  za  prijateljskim  fizičkim 
dodirom,  ali  ipak  nije  riječ  samo  o  tome.  Mačka 
započinje  trljanje  vrhom  glave,  ili  lijevom,  ili  desnom 
stranom  njuške,  zatim  se  trlja  čitavom  lijevom,  ili 
desnom  stranom  tijela  i,  najzad,  vam  obavi  je  rep  oko 
noge.  Nakon  toga  vas  pogleda  i  ponovi  čitavu  radnju, 
ponekad  nekoliko  puta  uzastopce.  Ako  se  sagnete  i 
pogladite  mačku,  ona  će  pojačati  trljanje  i  često  će 
dodirnuti  jednom  stranom  njuške  vašu  ruku  ili  glavom 
trljati  vašu  nogu.  Kad  to  obavi,  napustit  će  vas,  otići  od 
vas,  i  zatim  sjesti  i  početi  lizati  jednu  stranu  tijela. 
Ceremonija pozdravljanja će tako biti završena. 
Svaki  od  ovih  elemenata  ima  posebno  značenje.  U 
biti se u svemu ovom radi o tome da mačka razmjenjuje 
svoj  miris  s  vašim  mirisom.  Na  sljepoočicama  i  u 
uglovima usta mačke nalaze se posebne mirisne žlijezde. 
Druga  takva  žlijezda  smještena  je  pri  korijenu  repa.  Bez 
vašeg  znanja  ili  bilo  kakve  vaše  spoznaje  o  tome  mačka 
vas zapravo markira mirisom tih žlijezda. Ti su mirisi tako 
delikatni,  slabašni  da  ih  naši  ljudski  nosevi  ne  mogu 
osjetiti,  ali  je  za  mačku  važno  da  druge  mačke,  koje 
pripadaju njezinoj vlastitoj obitelji, na neki način podijele 
s njom te mirise. Mačka se tako osjeća ugodnije i prisnije 
u društvu ljudi koji su joj gospodari. Osim toga za mačku 
je  važno  da  »čita«  naše,  ljudske  mirise,  naše  mirisne 
signale.  To  ona  postiže  elementom  pozdrava  koji  se 
sastoji u trljanju vlastitog tijela o naše tijelo. Poslije toga 
ona, kako smo spomenuli, sjedne i zatim jezikom »kuša« 
naše  mirise,  lizanjem  onog  dijela  svog  tijela  kojim  se 
trljala o naše tijelo. 
 
Zašto se neke mačke dižu na stražnje 
noge kad nas pozdravljaju? 
 
Jedan od problema s kojima se suočavaju mačke kad 
se  žele  prilagoditi  svojim  ljudskim  vlasnicima  nastaje 
zbog  toga  što  smo  mi  za  njih  previsoki.  One  čuju  naše 
glasove iz visine koja je za njih veoma velika i zato im je 
teško  pozdravljati  takve  divove,  na  uobičajeni  mačji 
način. Kako da obave tipični mačji pozdrav koji se sastoji 
u uzajamnom trljanju njuški? Nikako. Mačke to naprosto 
ne  mogu.  One  to  mogu  nadomjestiti  trljanjem  o  naše 
noge  ili  o  ruku  koju  im  pružimo.  Međutim  u  prirodi  je 
mačke da teži da njen pozdrav bude bliže zoni glave, pa 
zato  ona  izvrši  neku  vrstu  pokušaja  da  to  uradi:  neku 
vrstu  skoka  s  ukočenim  nogama  pri  čemu  se  prednje 
noge na trenutak podignu s poda ili sa zemlje, a tijelo na 
trenutak  ispruži  u  okomitom,  uspravnom  položaju. 
Odmah potom padne natrag i opet je u svojoj prirodnoj 
četveronožnoj  pozi.  Ovaj  skok  je  stoga  ritualni  ostatak 
kontakta glava‐glava. 
Ključ za rješenje ove zagonetke daje nam način kako 
mačići  ponekad  pozdravljaju  majku  kad  se  ona  vrati  u 
gnijezdo. Ako su im se noge dovoljno razvile i ojačale da 
mogu  »skočiti«  oni  će  izvršiti  skromnu  varijantu  ovog 
pokreta  gurajući  glavu  prema  glavi  majke.  Zapravo  se  i 
ne moraju mnogo truditi jer im majka pomogne tako da 
sagne  glavu  prema  njima.  Međutim  da  se  ovdje  radi  o 
skoku  ili  barem  pokušaju  skoka  jasno  je  već  na  prvi 
pogled. 
 Jednako kao pozdrav trljanjem tijela o tijelo tako je i 
dodir  glava‐glava  jedan  od  načina  da  se  pomiješaju 
osobni  mirisi  i  da  se,  tako  pomiješani,  stope  u 
»obiteljski«  miris.  Neke  mačke  na  sličan  način 
pokušavaju  pojačati  kontakt  sa  čovjekom,  koji  im  je 
vlasnik  i  to  tako  da  s  njim  pokušavaju  uspostaviti  takav 
odnos  glava‐glava.  Umjesto  dirljivog  simboličnog  skoka, 
one se popnu na kakav komad namještaja da bi se tako 
približile  gospodaru  i  njegovoj  glavi  i  da  bi  se  trljale  o 
njegovo lice. 

 
Zašto mačke vole gaziti po vašem krilu 
prednjim šapama? 
 
Svi  vlasnici  mačaka  doživljavaju  da  im  njihove 
ljubimice  skoče  u  krilo  i  smjeste  se  u  njemu.  Nakon 
nekog vremena, obično kratkog, mačka počne pritiskivati 
gospodarevu  nogu  prvo  jednom,  a  onda  drugom 
prednjom  šapom,  ritmički  »gazeći«  po  njoj.  Ritam 
gaženja,  naizmjence  lijevom  i  desnom  šapom  je  spor  i 
pravilan. Ako se ubrza, čovjek prije ili kasnije osjeti ubod 
pandža. To mu počne ići na živce i on ili odgurne mačku, 
ili  je  nježno  uhvati  i  spusti  na  pod.  Mačku  to  očigledno 
uzruja,  a  uzruja  se  i  vlasnik  kad,  odstranjujući  rukom 
nekoliko dlaka, osjeti da je mačka ispustila na to mjesto i 
nekoliko kapljica sline. Sto sve to zapravo znači? 
Da bi se došlo do pravilnog odgovora na ovo pitanje 
treba  promatrati  ponašanje  mačića  kada  su  »na  sisi«. 
Oni  svojim  šapicama  kao  da  odguruju  od  sebe  majčin 
trbuh. Svrha je tih kretnji da se stimulira dotok mlijeka u 
sise, a puštanje sline podsjeća nas na »puštanje sline« u 
ustima  ljudi  kad  se  spremaju  da  pojedu  nešto  što  im 
posebno  prija.  Zato  se  gaženje  krila  gospodara  može 
protumačiti  kao  oblik  infantilnog  ponašanja  odrasle 
mačke. Čini se da situacija koja tu nastaje izgleda ovako. 
Čovjek  opušteno  sjedi  s  mačkom  u  krilu  i  signalizira  joj: 
»Ja  sam  tvoja  majka,  spremna  da  te  podojim!«  Odrasla 
mačka  vraća  se  u  takvoj  situaciji  u  vlastito  djetinjstvo, 
zadovoljno  prede  i  vrši  kretnje  stimuliranja  dotoka 
mlijeka. 
 Sa stajališta mačke to je prisna situacija puna ljubavi i 
zato joj nije jasno zašto ju je vlasnik grubo odgurnuo od 
sebe  ili  uhvatio  i  spustio  na  pod.  Jer,  tako  se  ne  bi 
ponijela  ni  jedna  dobra  mačja  majka.  Ljudi  reagiraju 
drugačije.  Za  mačku  su  sasvim  sigurno  materinska  bića, 
jer  je  hrane  mlijekom  (doduše  u  zdjelici)  i  drugom 
hranom, sjedaju pokazujući svoju donju stranu, kao da je 
pozivaju da dođe da se nahrani, a kada to ona uradi oni 
se  odjednom  naljute  »bez  ikakva  razloga«  i  potjeraju  je 
od sebe. 
Ovo je klasičan primjer koji pokazuje kako interakcije 
ljudi i mačaka mogu dovesti do kojekakvih nesporazuma. 
Mnogi  se  takvi  nesporazumi  mogu  spriječiti  tako  da  se 
jednom zauvijek shvati da i odrasla mačka ostaje mače u 
odnosu prema čovjeku, kao svom lažnom roditelju. 
 
Zašto mačke zakopavaju svoj izmet? 
 
Ovo  se  gotovo  uvijek  objašnjava  kao  znak  velike 
mačje urednosti i ljubavi prema čistoći. Vlasnicima pasa 
koji  zagađuju  sobe  to  često  stavljaju  pod  nos  vlasnici 
mačaka,  kao  dokaz  superiornosti  mačaka  nad  psima. 
Međutim  ovo  popularno  tumačenje  zakapanja  izmeta, 
kao  znaka  sklonosti  mačaka  prema  higijeni,  ne  može 
izdržati pomnije istraživanje. 
Stvar je u tome da mačke zakapaju svoj izmet zato da 
bi tako prigušile i svoje druge mirise. Zatrpavanje izmeta 
je čin podređene mačke, one koja živi u strahu zbog svog 
niskog  društvenog  položaja.  Dokaz  za  to  pronađen  je 
prilikom pomnog promatranja života podivljalih mačaka. 
Pokazalo se, naime, da dominantnim mužjacima ne pada 
na  pamet  da  zatrpavaju  svoj  izmet.  Naprotiv,  oni  ga 
stavljaju na za to pogodne uzvišice na tlu da bi se njihov 
miris  rasprostro  što  dalje.  Svoj  izmet  sakrivaju  samo 
slabe,  podložne,  podređene  mačke.  Činjenica  da  naše 
mačke  ljubimice  uvijek  brižno  zatrpavaju  svoj  izmet 
može  nam  poslužiti  kao  mjerilo  o  tome  koliko  se  one 
smatraju podređene nama (i možda drugim mačkama u 
susjedstvu).  To  nas  ne  bi  trebalo  mnogo  iznenaditi.  Mi 
smo  od  njih  fizički  neusporedivo  jači,  a  osim  toga 
potpuno  vladamo  jednim  nadasve  važnim  elementom 
mačjeg života ishranom. Naše gospodstvo nad mačkama 
započinje  u  razdoblju  dok  su  one  još  mačići  i  nikada 
poslije ne dolazi u pitanje. Čak i velike mačke, kao što su 
na  primjer  lavovi,  mogu  biti  držane  u  podređenom 
položaju  prema  čovjeku  do  kraja  života.  Kad  to  znamo 
teško  nas  može  iznenaditi  činjenica  da  mala  domaća 
mačka živi u trajnom strahopoštovanju prema nama i da 
iz tog razloga uvijek zatrpava svoj izmet. 
Zatrpavanje  izmeta  ne  može,  naravno,  potpuno 
odstraniti  njegov  mirisni  signal,  ali  ga  može  drastično 
smanjiti.  Mačka  tako  može  i  nadalje  signalizirati  svoju 
nazočnost  drugim  mačkama,  ali  ne  u  takvoj  mjeri  da  bi 
se to moglo shvatiti kao ozbiljna prijetnja ili izazov. 
Zašto mačke tako revno timare svoje 
krzno? 
Odgovor koji se sam nameće je da to isključivo rade 
da budu čiste. Taj je odgovor točan, ali samo djelomice. 
To,  naime,  nije  jedina  svrha  timarenja.  Osim  što  se 
lizanjem  krzna  odstranjuju  prašina  i  ostaci  posljednjeg 
obroka, lizanje pomaže da krzno ostane glatko i da služi 
kao  efikasniji  zaštitno‐izolacijski  sloj.  Neuredno, 
raščupano krzno slab je toplotni izolator, pa to može biti 
i opasno po mačku za hladna vremena. 
Čuvanje  od  hladnoće  nije  jedini  problem.  Ljeti  se 
mačka  lako  pregrije,  i  ona  tada  najčešće  timari  krzno  iz 
jednog posebnog razloga. Mačke, naime, nemaju kao mi, 
znojne  žlijezde  po  čitavom  tijelu,  pa  stoga  ne  mogu 
koristiti  znojenje  kao  brzi  postupak  hlađenja  tijela. 
Dahtanje  doduše  pomaže,  ali  ne  dovoljno.  Problem  o 
kojem  govorimo  mačka  rješava  tako  da  neprestano  liže 
svoju  dlaku  i  nastoji  da  na  njoj  ostavi  što  više  sline. 
Isparavanje  sline  tada  djeluje  jednako  kao  isparavanje 
znoja iz ljudskog tijela. 
Ako su izložene suncu, mačke se još više ližu. To nije 
zato  što  im  je  na  suncu  toplije,  nego  zato  što  se 
djelovanjem  sunčanih  zraka  na  njihovo  krzno  stvara 
važni vitamin D. Ovaj ključno važan dodatak hrani mačke 
primaju ližući jezikom suncem zagrijanu dlaku. 
Timarenje  postaje  još  aktivnije  kad  se  mačka  zbog 
nečeg uzbudi. Znanstvenici misle da se radi o aktivnosti 
kojoj  je  svrha  popuštanje  psihičke  napetosti,  izazvane 
uzbudljivim  društvenim  susretima.  Kada  se  čovjek  nađe 
u  stanju  psihičkog  konflikta,  on  se  često  češe  po  glavi. 
Mačka  koja  se  nađe  u  takvim  okolnostima  ili  u  takvoj 
situaciji liže svoju dlaku. 
Svaki  vlasnik  mačke  zna  kako  se  ona  ponaša  nakon 
što  ju  neko  vrijeme  drži  u  naručju,  u  krilu  ili  je  na  neki 
drugi način mazi: mačka se malo udalji od njega, sjedne 
na  pod  i  gotovo  odmah  počne  samu  sebe  timariti. 
Dijelom to čini da izgladi svoju raščupanu dlaku, dijelom 
zato jer postoji još jedan važan razlog takvom ponašanju. 
Naime,  mazeći  mačku  mi  i  dalje  »predajemo«  nešto 
našeg mirisa, što u stanovitoj mjeri maskira njen miris. A 
lizanjem  dlake  uspostavlja  se  red  i  vraća  situacija  u 
normalu, oslabljuje vaš miris, a jača miris same mačke na 
njenom  tijelu.  Našim,  ljudskim  životom  dominiraju 
vizualni  signali,  a  u  životu  mačke  mnogo  važniju  ulogu 
igraju  mirisi.  Stoga  svaka  prevelika  doza  ljudskog  mirisa 
poremećuje ravnotežu i uznemirava, pa se situacija mora 
odmah  popraviti  i  vratiti  »na  normalu«.  Osim  toga  kad 
mačka  liže  dlaku,  koju  je  čovjek  dodirivao,  ona  zapravo 
»kuša«  čovjeka  i  »čita«  signale  što  ih  proizvodi  miris 
njegova  znoja.  Mi  ne  možemo  osjetiti  miris  naših 
vlastitih dlanova, ali mačka može. 
Još nešto: snažno cupkanje dlake, radnja koja je tako 
tipična  za  mačje  timarenje,  igra  posebnu  ulogu,  jer 
nadražuje  lojne  žlijezde  što  se  nalaze  u  korijenu  svake 
dlake.  Izlučevine  ovih  žlijezda  veoma  su  važne,  jer  čine 
krzno nepropusnim za vodu. Na taj način čupanje dlaka 
zapravo  pospješuje  proces  stvaranja  nepropusnosti  za 
vodu koji ima kao krajnju svrhu zaštitu mačkina tijela od 
kiše. 
 Kao što vidimo, timarenje je mnogo više od običnog 
čišćenja.  Ližući  vlastitu  dlaku  mačka  zapravo  štiti  samu 
sebe ne samo od prljavštine i bolesti, nego i od studeni, 
od  pregrijavanja,  od  posljedica  pomanjkanja  vitamina 
(avitaminoze),  od  socijalne  napetosti,  od  stranih  i  tuđih 
mirisa,  te  od  kiše.  Zato  nas  ne  smije  mnogo  začuditi 
činjenica da mačke veliki dio dana posvećuju upravo ovoj 
aktivnosti, ovom tipu ponašanja. 
U  ovoj  se  aktivnosti  krije  i  jedna  opasnost.  Mačke 
koje  mijenjaju  dlaku  i  mačke  koje  imaju  veoma  dugu 
dlaku  brzo  nakupe  veliku  količinu  dlaka  u  probavnom 
traktu.  Dlake  se  tamo  nakupljaju  u  lopte,  koje  mogu 
izazvati  začepljenje  probavnog  trakta.  Ako  se  situacija 
razvija normalno, mačka izbljuje te lopte ili kugle bez bilo 
kakve  smetnje,  ali  ako  kugle  postanu  prevelike  mogu 
izazvati ozbiljne smetnje. Od takvih smetnji često boluju 
nervozne  mačke,  koje  se  »iz  puke  nervoze«  pretjerano 
timare.  Da  bi  se  riješio  njihov  problem  treba  u  prvom 
redu  otkriti  što  izaziva  njihovu  uzbuđenost  i  nervozu,  i 
onda  taj  uzrok'  ukloniti.  Kad  je  riječ  o  mačkama  koje 
sezonski  mijenjaju  dlaku,  koje  se  linjaju  ili  pak  o 
dugodlakim  mačkama,  jedini  lijek  je  redovno  timarenje, 
koje  obavlja  vlasnik  češljem  i  četkom,  da  bi  se  tako 
odstranjivala suvišna dlaka. 
Mačke  počinju  same  sebe  timariti  u  starosti  od  tri 
tjedna, ali im majka također timari krzno još od rođenja. 
Tako  zapravo  postoje  dva  oblika  timarenja: 
»autotimarenje«  (timarenje  samog  sebe)  i 
»alotimarenje«  (kad  jedna  mačka  timari  drugu).  Ovaj 
drugi oblik timarenja česta je pojava ne samo u odnosu 
majka‐mladunče,  nego  i  među  odraslim  mačkama,  i  to 
onim koje su zajedno odrasle i tako među sobom stvorile 
prisnu  društvenu  vezu.  Zanimljivo  je  da  primarna 
funkcija  uzajamnog  timarenja  među  odraslim  mačkama 
nije  održavanje  higijene,  nego  učvršćivanje  prisne 
prijateljske  veze.  Još  nešto;  lizanje  na  onim  mjestima 
tijela  koja  su  samoj  mački  nedostupna  ima  posebnu 
privlačnost. Zato mačke naročito vole ako ih netko gladi 
iza ušiju, pa je glađenje iza ušiju veoma popularan oblik 
kontakta između vlasnika i njegove mačke. 
Kad mačka poduzme »totalno čišćenje i uređivanje«, 
taj  se  »posao«  često  obavlja  određenim,  jednakim 
slijedom. Evo kako izgleda jedan takav tipičan redoslijed: 
1.  lizanje usana 
2.  lizanje  jedne  strane  šape  dok  ne  postane  mokra 
od sline 
3.  trljanje glave i svih njezinih dijelova tom mokrom 
šapom 
4.  ovlaživanje druge šape na isti način 
5.  trljanje druge strane glave 
6.  lizanje prednjih šapa i ramena 
7.  lizanje bokova 
8.  lizanje genitalija 
9.  lizanje stražnjih nogu 
10. lizanje repa od korijena do vrška 
Ako  u  bilo  kojoj  fazi  ovog  procesa  mačka  naiđe  na 
kakvu  zapreku  —  na  primjer  zapleteni  čvor  dlake  –  ona 
prestane na trenutak lizati to mjesto i lizanje zamjenjuje 
grickanjem. Naročito često je grickanje stopala i kandža, 
jer  se  tako  s  tih  mjesta  odstranjuje  prljavština.  Ovaj 
komplicirani slijed čišćenja tijela razlikuje se od čišćenja 
što ga obavljaju druge životinje. Tako, na primjer, štakori 
i  miševi  upotrebljavaju  čitavu  prednju  nogu  dok  timare 
svoju  glavu,  a  mačka  upotrebljava  samo  jednu  stranu 
same  šape  i  dio  podlaktice.  Glodavci  sjednu  na  stražnje 
noge  i  timare  se  upotrebljavajući  istovremeno  obje 
prednje  noge,  dok  mačka  upotrebljava  naizmjenično 
lijevu  i  desnu  nogu  naslanjajući  tijelo  na  onu  nogu  koja 
momentalno  nije  u  upotrebi.  Ljudi  rijetko  zapažaju  te 
razlike.  Međutim  svako  pomnije  promatranje  životinja 
dok  se  timare  pokazuje  da  svaka  vrsta  obavlja  taj 
»posao« na način koji je karakterističan samo za nju.  
Zašto mačka maše repom? 
 
Većina  ljudi  misle  da  je  mačka  koja  maše  repom 
ljutita, gnjevna, no, to je samo djelomično točno. Mačka 
koja maše repom je mačka u stanju unutrašnjeg sukoba. 
Ona  istovremeno  želi  uraditi  dvije  stvari,  ali  se  ta  dva 
impulsa uzajamno blokiraju. Na primjer, ako neka mačka 
cvili da bismo je noću pustili iz kuće i ako, kad se otvore 
vrata,  vidi  da  vani  pljušti  kiša,  ona  će  početi  mahati 
repom.  Ako  istrči  kroz  vrata  napolje  i  nađe  se  na  jakoj 
kiši,  počet  će  još  jače  mahati  repom.  Nakon  nekog 
vremena, obično kratkog, donijet će konačnu odluku, pa 
će ili utrčati natrag u kuću, gdje je toplo, ugodno i suho, 
ili  će,  ne  obazirući  se  na  kišu,  krenuti  u  noćnu  patrolu. 
Čim  jednom  stvori  odluku,  ovakvu  ili  onakvu,  mačka 
prestane mahati repom. 
U  ovakvom  slučaju  ne  može  se  raspoloženje  mačke 
opisati  kao  gnjev.  Gnjev  implicira  frustrirani  poriv  za 
napad, ali mačka koja se nađe na jakoj kiši nije agresivna. 
Ne frustrira se njezina agresivnost (koje nema), nego se 
frustrira  poriv  za  istraživanjem,  koji,  sa  svoje  strane, 
frustrira  jaku  želju  svake  mačke  da  bude  na  toplom  i 
suhom. Kad su ova dva suprotna poriva jednako snažna, 
mačka ne može poslušati ni jedan ni drugi. Dok je dvije 
suprotne  sile  vuku  svaka  na  svoju  stranu,  ona  stoji  na 
mjestu  –  i  maše  repom.  Takvu  istu  reakciju  izazvat  će 
bilo koja dva suprotna poriva. Samo onda kada je jedan 
od njih poriv za napad, a drugi, suprotni, strah – mačka 
maše repom zato jer je ljuta. 
 Ako  je  mahanje  repom  manifestacija  akutnog 
unutrašnjeg  konflikta,  postavlja  se  pitanje  kako  je  ono 
nastalo.  Da  biste  shvatili  o  čemu  se  radi  promatrajte 
mačku koja balansira na vrhu nekog jako uskog zida ili na 
nekoj  drugoj  uskoj  površini  ili  podlozi.  Ako  osjeti  da  se 
previše  nagnula  na  jednu  stranu  i  da  bi  mogla  pasti, 
mačka  brže‐bolje  pomakne  rep  na  drugu  stranu,  kao 
organ za održavanje ravnoteže. Ako stavite mačku u krilo 
i  naginjete  ga  čas  na  jednu  čas  na  drugu  stranu,  vidjet 
ćete da se i njen rep pomiče čas na jednu čas na drugu 
stranu,  kao  da  njime  ritmički  maše.  Eto,  tako  se  rodilo 
mahanje  repom  u  konfliktnim  situacijama.  Dok  dva 
suprotna poriva vuku mačku svaki na svoju stranu, njezin 
rep  reagira  kao  da  se  ona  naginje  čas  na  jednu,  čas  na 
drugu stranu. 
U  toku  evolucije  ovo  mahanje  repom  čas  na  jednu 
čas na drugu stranu postalo je koristan signal u mačjem 
govoru  tijelom.  Njegov  se  tempo  ubrzao  da  bi  postalo 
lakše  uočljivo  i  prepoznatljivo,  što  svaki  pravi  signal  i 
treba da bude. Danas je ovakvo mahanje repom mnogo 
brže  i  ritmičnije  od  mahanja  repom  radi  održavanja 
ravnoteže. Zato se već na prvi pogled može ustanoviti da 
je sukob što se zbiva u mački emocionalan i da tu nema 
govora o bilo kakvom fizičkom uzroku. 
  
 
  
Zašto mužjaci prskaju mokraćom vrtni 
zid? 
 
Mužjaci  mačke  »markiraju«  granice  svog  teritorija 
tako da usmjere, prema natraške, snažan mlaz mokraće 
na  bilo  kakav  vertikalni  predmet  na  svom  teritoriju.  Na 
taj  način  gađaju  zidove,  grmove,  panjeve,  stupove 
ograde i tome slično. Naročito ih privlače mjesta koja su 
prije njih na isti način obilježili drugi mužjaci. 
Poznato  je  da  mokraća  mužjaka  mačke  ima  veoma 
snažan  miris,  tako  snažan  da  ga  osjeća  čak  i  neefikasni 
ljudski  nos.  Ljudima  je  taj  miris  naročito  neugodan  i 
mnogi  daju  zbog  toga  kastrirati  svoje  ljubimce.  Drugi 
mačji  mirisi  su  za  ljude  gotovo  neprimjetni.  Tako,  na 
primjer, posebne žlijezde na glavi mačke, koje ona tare o 
razne  objekte  da  bi  tako  ostavila  svoju  mirisnu 
»posjetnicu«,  izlučuju  jedan  miris  koji  ima  za  mačke 
veliko značenje, ali ga čovjek naprosto ne primjećuje, jer 
ga ne osjeća. 
Neki znanstvenici tvrde da miris mokraće djeluje kao 
signal  prijetnje  drugim  mužjacima.  Čvrstog  dokaza  za 
ovu  hipotezu  nema.  U  toku  bezbrojnih  sati  strpljivih 
terenskih  promatranja  nije  nikad  zapaženo  ponašanje 
koje bi potvrdilo ovu hipotezu. Da miris što ga je ostavio 
neki mužjak doista služi kao prijetnja drugim mužjacima, 
vjerojatno  bi  ih  zastrašio  kad  bi  ga  njuškali.  Morali  bi 
ustuknuti  u  strahu  i  panici  i  pobjeći  s  tog  mjesta. 
Međutim  njihova  je  reakcija  potpuno  obratna.  Umjesto 
da  ih  ovakve  oznake  mokraćom  natjeraju  da  ustuknu, 
oni  se  ponašaju  kao  da  ih  one  privlače  i  njuškaju  ih  s 
velikim zanimanjem. 
Ako, dakle, ne služe kao prijetnja, kakvo je značenje 
teritorijalnih  mirisnih  oznaka?  Kakve  signale  emitiraju? 
Može  se  slobodno  reći  da  imaju  sličnu  funkciju  kakvu  u 
našem, ljudskom, životu imaju novine. Mi svakog jutra ili 
svakog  dana  pročitamo  ili  barem  prelistamo  novine  da 
bismo  »bili  u  toku«  s  onim  što  se  događa  u  svijetu  oko 
nas.  Mačke  lutaju  po  svojim  teritorijima,  njuškaju 
mirisne  oznake  i  tako  saznaju  sve  novosti  o  kretanju, 
dolascima i odlascima drugih mačaka. 
Mogu  saznati  koliko  je  vremena  prošlo  od  njihove 
zadnje  posjete  tom  mjestu  (po  tome  koliko  je  oslabio 
njihov  mirisni  signal)  i mogu  saznati  koji  je  drugi  mačak 
prošao  ovim  putem  i  prije  koliko  vremena.  Svaki  takav 
mirisni  signal  nosi  u  sebi  i  značajne  podatke  o 
emocionalnom stanju onog tko ga je ostavio i o njegovu 
identitetu.  Kad  neki  mačak  odluči  da  i  sam  poprska 
mokraćom to mjesto, on zapravo postupa kao čovjek koji 
napiše pismo za rubriku čitalaca nekih novina, kao čovjek 
koji  objavi  pjesmu  koju  je  napisao  ili  kao  netko  tko  u 
tuđem stanu ostavi svoju posjetnicu. 
Moglo  bi  se  tvrditi  da  je  koncept  signaliziranja 
mirisom  nategnut  i  zapravo  izmišljen  i  da  je  prskanje 
mokraćom  naprosto  oslobađanje  tijela  od  otpadnih 
tvari,  pa  nema  nikakvo  drugo  značenje  ili  svrhu.  Ako  je 
mokraćni  mjehur  mačke  pun,  ona  će  mokriti,  ako  je 
prazan,  ona  neće  mokriti.  Međutim  takvo  mišljenje 
opovrgavaju  činjenice.  Pomna  promatranja  života  i 
ponašanja  mačaka  pokazuju  da  one  obavljaju  prskanje 
mokraćom  rutinski,  bez  obzira  na  stanje  mokraćnog 
mjehura. Ako je mokraćni mjehur »pun do vrha«, svako 
je  prskanje  mokraćom  snažno  i  intenzivno.  Ako  je 
mokraćni  mjehur  gotovo  prazan,  mokraća  se 
»racionira«.  Broj  prskanja  i  zona  koja  se  markira  ostaju 
isti, bez obzira na to koliko je tekućine mačka prije toga 
popila.  Ako  je  neki  mačak  ostao  bez  kapi  mokraće  u 
mjehuru,  on  ipak  obavlja  kompletni  slijed  markiranja, 
obiđe sva mjesta koja treba markirati, okreće stražnjicu 
prema  njima,  očigledno  se  »muči«  da  istisne  koju 
kapljicu  i  nastavlja  obilazak.  Drugim  riječima,  čin 
prskanja  mokraćom  ima  zasebnu  motivaciju,  što  je 
pouzdan  i  jasan  znak  njegove  važnosti  u  društvenom 
životu mačaka. 
Premda  to  golema  većina  ljudi  ne  zna,  ženke  i 
kastrirane  mačke  obaju  spolova  također  prskaju 
mokraćom,  jednako  kao  »pravi«  nekastrirani  mužjaci. 
Jedina je razlika u tome da one to čine rjeđe i da je miris 
njihove  mokraće  mnogo  slabiji,  pa  ga  jedva 
primjećujemo. 

 
Koliko je velik teritorij mačke? 
 
Pripadnice  divljeg  izdanja  domaće  mačke  imaju 
golemi teritorij. Mužjaci patroliraju na prostoru površine 
i do 40 hektara. Domaće mačke koje su podivljale i žive u 
zabačenim  područjima  s  neograničenim  slobodnim 
prostorom  imaju  impozantno  velike  teritorije.  Tipične 
seoske mačke također zauzimaju veliki prostor, mužjaci i 
do  60  hektara.  Ženke  su  skromnije.  Zadovoljavaju  se 
teritorijem  od  samo  6  hektara.  U  gradovima  i  njihovim 
predgrađima populacija mačaka postaje gotovo isto tako 
pregusta, kao i ljudska. Zato se teritoriji gradskih mačaka 
sužavaju  na  samo  neznatan  djelić  teritorija  njihovih 
seoskih rođakinja. Tako se, na primjer, procjenjuje da na 
svaku  londonsku  mačku  otpada  teritorij  veličine  0,008 
hektara.  Prostor  kojim  »raspolažu«  razmažene  kućne 
mačke,  koje  žive  u  kućama  svojih  vlasnika,  još  je 
skučeniji,  i  ovisi  o  veličini  vrta  koji  pripada  kući. 
Maksimalna  registrirana  gustoća  »naseljenosti«  iznosila 
je »jedna mačka na 0,05 hektara«. 
Ove velike razlike u pogledu veličine mačjih teritorija 
pokazuju  koliko  je  velika  elastičnost  mačaka.  Jednako 
kao  ljudi,  one  se  mogu  priviknuti  na  silno  sužavanje 
njihova teritorija a da pritom ne pate mnogo. Brojke koje 
smo naveli pokazuju da bi se 8.750 mačaka, koje žive kao 
kućne ljubimice, moglo komotno smjestiti na teritorij što 
ga  »zauzima«  i  smatra  svojim  jedna  jedina  divlja  mačka 
koja živi u nekom zabačenom dijelu svijeta. Činjenica da 
društveni  život  gusto  naseljenih  mačaka  ne  postaje 
kaotičan  i  opak,  pokazuje  nam  kako  je  velika  društvena 
tolerancija  mačaka.  To  donekle  iznenađuje,  jer  smo 
navikli  da  se  govori  o  velikoj  društvenosti  pasa  i  o 
»nedruštvenosti«  mačaka.  Mačke  doduše  vole  živjeti 
same,  daleko  od  drugih  mačaka,  ali  ako  se  moraju  s 
njima »gurati« na malom i u ograničenom prostoru, one 
se  s  tim  lako  mire  i  u  takvim  se  situacijama  dobro 
snalaze. 
Mačke  to  postižu  na  nekoliko  načina.  Najvažniji 
faktor  njihove  tolerantnosti  je  okolnost  da  im  hranu 
osiguravaju njihovi vlasnici, pa mačke ne moraju svakog 
dana  odlaziti  na  velike  lovne  izlete.  To  doduše  ne 
otklanja poriv da odlaze u lov – i dobro hranjena mačka 
ostaje  lovac  —  ali  smanjuje  tvrdokornost  koju  stvara 
prazan želudac. Ako se mačkama dogodi da se nađu na 
nekom  susjednom  teritorija,  one  naprosto  odustanu  od 
lova  bez  straha  da  će  ostati  praznog  želuca.  Ako  zbog 
sputavanja lovačkih aktivnosti mačka postane neefikasan 
lovac nju to, doduše, može frustrirati, ali ne može imati 
za  posljedicu  smrt  od  gladi.  Istraživanja  i  promatranja 
pokazuju  slijedeće:  što  neka  gradska  mačka  dobiva  više 
hrane od svog vlasnika, to se više smanjuje njen teritorij. 
Još  jedan  faktor  koji  ide  u  prilog  mačkama  je  način 
kako  njihovi  vlasnici  odvajaju  svoje  »teritorije«: 
ogradama,  živicama  ili  zidovima  kojima  odjeljuju  svoje 
vrtove.  Tako  nastaju  prirodne  granice  koje  se  lako 
prepoznaju  i  štite  od  uljeza.  Osim  toga  postoji  dopustiv 
stupanj  »preklapanja«  mačjih  teritorija.  Ženke  često 
imaju  specijalne  zone  u  kojima  se  sastaje  i  preklapa  po 
nekoliko  teritorija  i  gdje  se  one  mogu  sretati  na 
neutralnom tlu. Mužjaci – čiji su teritoriji u pravilu deset 
puta  veći  od  teritorija  ženki,  bez  obzira  na  gustoću 
naseljenosti  —  pokazuju  još  veću  tolerantnost  prema 
preklapanju  teritorija.  Svaki  mužjak  luta  teritorijem  koji 
obuhvaća teritorije nekoliko ženki, što mu omogućuje da 
bude  neprestano  obavještavan  o  tome  koja  se  ženka 
tjera u danom trenutku. 
Preklapanje  je  dopustivo  zbog  toga  što  mačkama 
obično  uspijeva  da  izbjegnu  međusobne  direktne 
susrete.  Ako  se  dva  mužjaka  ipak  slučajno  sretnu  dok 
patroliraju, ili će neko vrijeme jedan drugom prijetiti, ili 
će  se  obojica  povući  i  potom  čekati  na  svoj  red  da 
posjete određenu zonu. 
Broj  kućnih  mačaka  ljubimica  određuju  naravno 
njihovi ljudski vlasnici i to škopljenjem odraslih mužjaka, 
uništavanjem  neželjenih  legala,  prodajom  ili 
poklanjanjem  suvišnih  mačića.  Međutim,  kako 
teritorijalni  »dogovori«  podivljalih  mačaka  odolijevaju 
stvaranju sve brojnijeg potomstva? Promatranje mačaka 
u  jednoj  engleskoj  luci  pokazalo  je  da  je  tamo  na 
prostoru od 85 hektara živjelo 95 mačaka. Svake godine 
ženke bi okotile prosječno 400 mačića. To je mnogo, jer 
to znači da svaka ženka koti prosječno 10 mačića ili dva 
legla  godišnje.  Teoretski,  iz  tih  brojki  bi  proizašlo  da  se 
populacija  svake  godine  povećava  pet  puta.  Međutim, 
ona  je  godinama  ostajala  ista,  stabilna.  Mačke  su 
»podijelile«  teritorij  (luku)  i  onda  se  »držale«  te 
»pogodbe«.  Daljnja  istraživanja  pokazala  su  da  je  samo 
svaki  osmi  mačić  doživio  odraslo  doba.  Drugim  riječima 
populacija  je  svake  godine  dobivala  po  pedeset  novih 
članova,  ali  je  to  bilo  poravnavano  smrću  pedeset 
odraslih,  starijih  mačaka.  Glavni  uzrok  smrti  bilo  je 
gaženje automobilom.  
Koliko su mačke društvena bića? 
 
O  mačkama  se  često  govori  da  su  osamljene  i 
samožive  životinje,  koje  najveći  dio  vremena  provode  u 
samotnim  šetnjama,  a  s  drugim  mačkama  sastaju  se 
samo zato da bi se s njima tukle ili parile. Kad mačke žive 
u  divljini,  gdje  raspolažu  gotovo  neograničeno  velikim 
prostorom,  njihovo  se  ponašanje  poklapa  s  ovom 
predodžbom o njima, ali treba napomenuti da su one i te 
kako sposobne promijeniti takvo ponašanje i takav način 
života,  ukoliko  žive  u  gušćim  populacijama.  Naime,  one 
koje  žive  u  gradu  i  u  kućama  svojih  vlasnika,  pokazuju 
neočekivano visok stupanj društvenosti. 
Svakog  tko  u  to  posumnja  treba  upozoriti  na 
okolnost  da  smo,  u  očima  naše  mačje  mezimice,  mi, 
ljudi,  zapravo  divovske  mačke.  Činjenica  da  domaća 
mačka  »bez  problema«  dijeli  kuću  s  ljudskom  obitelji, 
dovoljan  je  dokaz,  sam  po  sebi,  velike  društvene 
fleksibilnosti mačke. Međutim to je ipak samo dio priče. 
Postoje  i  mnogi  drugi  načini  i  oblici  spremnosti  na 
suradnju,  na  obostranu  i  uzajamnu  pomoć  i  za 
toleranciju.  To  naročito  jasno  dolazi  do  izražaja  kad 
mačka ima mlade. Druge ženke pomažu joj kao »babice« 
da  pregrize  pupčanu  vrpcu  i  očisti  novorođenu 
mladunčad.  Kasnije  joj  također  pomažu  u  čuvanju 
mladunčadi, nose joj hranu, a ponekad i doje uz vlastitu 
mladunčad  i  tuđu.  Čak  i  mužjaci  ponekad  pokažu 
roditeljsku  brigu  i  pažnju,  pa  čiste  mačiće  i  igraju  se  s 
njima. 
 To nisu uobičajeni oblici ponašanja, ali ipak pokazuju 
da  se  u  stanovitim  okolnostima  mačke  mogu  ponašati 
manje  sebično  i  samoživo,  nego  što  se  to  od  njih 
očekuje. 
Teritorijalno  ponašanje  također  povlači  za  sobom 
stanovitu suzdržljivost u ophođenju s drugim mačkama i 
izvjesnu  sklonost  diobi.  Mačke  se  u  pravilu  trude  da 
jedna  drugu  što  više  izbjegavaju,  pa  često  koriste  isti 
teren  u  različito  vrijeme,  samo  zato  da  izbjegnu  bilo 
kakav  sukob.  Osim  toga  postoje  posebne  zone  koje 
istovremeno  pripadaju  svim  mačkama,  koje  čine  neku 
vrstu  »ničije  zemlje«  i  gdje  može  doći  do  stvaranja 
»klubova«  mačaka.  To  su  zone  u  kojima  vlada  vječno 
primirje  i  u  kojima  se  mačke  sastaju  i  dolaze  u  kontakt 
bez  sukoba.  To  se  često  događa  među  gradskim 
podivljalim  mačkama,  na  mjestima  gdje  mačke  lako 
dolaze do hrane. Ako im ljudi na takva mjesta dobacuju 
hranu, one će se mirno okupiti da tu hranu podijele bez 
sukoba.  Približavanje  jedne  mačke  drugoj  i  ostalim 
mačkama  u  takvoj  zoni  tolerira  se  na  način  koji  bi  bio 
nezamisliv da se radi o »bazi« neke određene mačke. 
Razmislivši  o  ovim  činjenicama  neki  su  znanstvenici 
otišli tako daleko da su zaključili kako su mačke zapravo 
druželjubive  životinje  i  da  je  njihovo  društvo 
kooperativnije  od  društva  pasa.  Međutim  to  je 
romantično  pretjerivanje.  Kad  se  radi  o  društvenom 
životu,  mačka  je  oportunist.  Ona  može  ili  prihvatiti  ili 
odbaciti takav život, a pas ne može. Samotni pas je jadna 
životinja;  samotna  je  mačka  zapravo  zadovoljna  što  je 
druge mačke puštaju na miru. 
 Ako  je  sve  to  točno,  kako  da  objasnimo  gore 
navedene  primjere  uzajamnog  pomaganja?  Neki  se 
mogu  objasniti  okolnošću  da  smo  naše  kućne  mačke 
pretvorili u prerasle mačiće. Hraneći ih i vodeći o njima 
brigu  mi  zapravo  produžujemo  njihove  »djetinje« 
osobine u odraslo doba. Kao Petar Pan, mačke nikad ne 
odrastu mentalno, nego sam fizički sazriju. Vole se igrati 
s drugim mačićima i prijazne su s njima, a to znači da su 
navikle  da  se  kasnije  okupljaju  u  male  skupine  i  lijepo 
»surađuju«.  Ova  njihova  vrlina  može  se  dodati  kasnijim 
odraslim  aktivnostima,  pa  takve  mačke  postaju  manje 
sklone  samoći  i  manje  su  kompetitivne  u  odnosu  na 
druge. Podivljale mačke koje žive u gradu, gdje ima malo 
slobodnog prostora ili ga uopće nema, naviknu se na to 
da dijele teritorij s drugim mačkama. 
Neke životinje mogu živjeti samo u prisno povezanim 
društvenim  skupinama.  Druge  podnose  samo  potpuno 
samotan  život.  Fleksibilnost  mačke  pokazuje  da  ona 
može  prihvatiti  bilo  koji  od  ova  dva  načina  života,  a 
upravo  je  to  ključni  faktor  njezina  uspjeha  za  vrijeme 
hiljada godina domestikacije. 
Zašto mačke cvile da ih pustimo iz kuće, a 
onda opet cvile da ih pustimo natrag? 
Mačke  mrze  vrata.  Vrata  naprosto  nemaju  mjesta  u 
evoluciji  porodice  mačaka.  Ona  neprestano  sprečavaju 
patrolnu aktivnost i ne daju mačkama da odlaze (kad im 
se  to  prohtije)  u  istraživanje  svog  teritorija  i  da  se  (kad 
im se prohtije) vraćaju u svoju sigurnu bazu. Ljudi često 
ne  razumiju  koliko  je  mački  potreban  kratak  obilazak 
njezinog  terena  da  bi  tamo  pokupila  informacije  o 
aktivnostima  drugih  mačaka  iz  susjedstva.  Mačka  voli 
često  odlaziti  u  takve  inspekcije,  ali  ne  želi  ostati  dugo 
napolju,  osim  ako  je  došlo  do  neke  posebne  ili 
neočekivane promjene u stanju mačje populacije. 
Rezultat  svega  toga  je  prividna  hirovita  svojeglavost 
mačke. Kada je u kući, ona želi izaći napolje; kada je vani, 
želi se vratiti unutra. Ako vlasnik mačke nema na barem 
jednim  vratima  vratanca  za  mačku,  u  obliku  malog 
zastora, njegova će mačka neprestano i uporno tražiti da 
joj  on  pomogne  u  obavljanju  redovite  teritorijalne 
inspekcije.  Jedan  od  razloga  da  se  te  inspekcije  moraju 
ponavljati u kratkim vremenskim razmacima jest u tome 
da  sistem  signaliziranja  mirisnim  markiranjem  ima 
ugrađen  »sat«.  Svaki  puta  kad  neka  mačka  protrlja 
tijelom  neko  mjesto  (zid,  ogradu  ili  stup)  ili  ga  poprska 
mokraćom,  ona  na  taj  način  tamo  ostavlja  svoj  osobni 
miris,  koji  odmah  počne  gubiti  snagu.  Ovo  smanjivanje 
intenziteta  mirisa  odvija  se  uvijek  istim  tempom  i  zato 
mačka  može  njuhom  odrediti  koliko  je  vremena  prošlo 
od  trenutka  kad  je  neki  miris  bio  tamo  ostavljen.  Još 
jedan  razlog  zbog  kojeg  mačke  redovito  i  često  obilaze 
svoj  teritorij  je  potreba  da  reaktiviraju  svoje  mirisne 
signale. Kad obavi tu »dužnost« mačku svlada čežnja za 
udobnošću  doma  i  sigurnošću  koju  joj  on  pruža,  pa  se 
njezina zabrinuta njuška opet pojavljuje na prozoru! 
  
Šta mačke signaliziraju ušima? 
 
Za razliku od ljudi mačke imaju veoma izražajne uši. 
Uši mačke ne samo da mogu mijenjati smjer, dok mačka 
osluškuje zvukove što dolaze s raznih strana, nego mogu 
zauzimati  i  specijalne  poze,  koje  odražavaju  njezino 
emocionalno raspoloženje. 
Postoji  pet  osnovnih  ušnih  signala,  koji  su  povezani 
sa  slijedećim  raspoloženjima:  opuštenost,  alarmiranost, 
uzbuđenost, defanzivnost i ofanzivnost (agresivnost). 
Kad  je  mačka  opuštena,  relaksirana,  njezine  su  uši 
okrenute  prema  naprijed  i  lagano  ustranu.  U  tom 
raspoloženju  ona  mirno  osluškuje  zanimljive  zvukove  ili 
šumove. 
Kad  se  mačka,  koja  je  do  tog  trenutka  spavala  ili 
drijemala,  probudi  i  počne  meškoljiti  ili  kad  kakav 
uzbudljiv  detalj  u  okolini  izazove  njen  interes,  položaj 
ušiju  se  promijeni  i  one  zauzmu  »alarmnu  pozu«.  Dok 
mačka  zuri  u  točku  u  prostoru  koja  je  pobudila  njen 
interes,  uši  se  potpuno  usprave  i  rotiraju  tako  da  se 
okrenu  ravno  prema  naprijed,  u  smjeru  u  kojem  je 
okrenuta  glava.  One  ostanu  tako  uspravljene  sve  dok 
mačka  gleda  ravno  prema  naprijed.  Jedina  promjena 
položaja  događa  se  ako  mačka  začuje  neki  iznenadni 
zvuk  koji  dolazi  sa  strane.  U  tom  slučaju  jedno  uho  se 
nakratko okrene u smjeru iz kojeg je došao taj novi zvuk, 
ali oči mačke ostaju uperene u prvobitni cilj ili metu. 
Uzbuđena mačka, koja se nađe u stanju unutrašnjeg 
konflikta,  frustracije  ili  straha,  često  nervozno  trese 
ušima.  Kod  nekih  vrsta  divljih  mačaka  ovo  je  reagiranja 
veoma upadljivo jer imaju na ušima duge čuperke dlake, 
dok  domaća  mačka  te  čuperke  nema,  pa  je  tresenje 
ušima rijetka pojava. Neke rase posjeduju takve čuperke, 
naročito abesinska mačka, ali ono što ona ima upravo je 
sitnica  u  usporedbi  s  dugačkim  čupercima  dlaka  na 
ušima pustinjskog risa. 
Mačka  koja  se  nalazi  u  defanzivnom  raspoloženju 
priljubi  uši  uz  glavu.  Taj  položaj  ušiju  je  prikladan  za 
zaštitu  ušiju  u  borbi.  Poderane  uši  ratobornih  mužjaka 
živi su dokaz potrebe da se što više zaštiti ovaj osjetljivi 
dio  mačje  anatomije  od  pandži  protivnika.  Kad  se  uši 
tako  spljošte,  odnosno  priljube  uz  glavu,  one  postaju 
gotovo  nevidljive  (ako  ih  gledamo  od  naprijed)  a  glava 
zadobiva  okrugliji  oblik.  Postoji  jedna  dosta  čudna  rasa 
mačaka,  tzv.  škotski  fold,  koja  drži  uši  neprestano 
priljubljene uz glavu, pa se tako uvijek doima defanzivno 
bez  obzira  na  raspoloženje.  Teško  je  zamisliti  kakve 
posljedice to ima u društvenom životu ove mačke. 
Agresivna  mačka,  koja  je  neprijateljski  raspoložena  i 
koja  se  ne  boji,  ima  posebnu,  specijalnu  pozu  ušiju. 
Njezine  uši  se  okreću,  rotiraju,  ali  se  ne  priljubljuju 
sasvim  uz  glavu.  Tako,  kad  se  mačka  gleda  od  naprijed, 
postaje  vidljiva  stražnja  strana  njenih  ušiju.  To  je 
najopasniji  signal  što  ga  neka  mačka  može  emitirati.  U 
početku  je  to  bila  poza,  napola  alarmna,  a  napola 
defanzivna — drugim riječima, poza na pola puta između 
poze uspravljenih ušiju, okrenutih prema naprijed i poze 
kad  su  uši  položene  natraške  i  priljubljene  uz  glavu. 
Ustvari to je poza koja daje na znanje »Spremna sam za 
gužvu«!  Životinja  time  poručuje:  »Ja  sam  spremna  da 
napadnem,  a  ti  me  ne  plašiš  dovoljno  da  bih  zbog  toga 
stavila uši u zaštitni (priljubljeni) položaj!« A zašto mačka 
»pokazuje«  stražnju  stranu  ušiju?  Ne  radi  se  tu  ni  o 
kakvom »pokazivanju«. Da bi se mogle potpuno priljubiti 
uz  glavu  uši  se  moraju  prvo  okrenuti  prema  natrag.  Uši 
su u pozi »spreman za priljubljivanje za svaki slučaj«, to 
jest, za slučaj da protivnik izvrši napad. 
Agresivna  poza  ušiju  u  svijetu  mačaka  dovela  je  do 
stvaranja  nekih  zanimljivih  »markacija«  kod  nekih  vrsta 
divljih  mačaka.  Tako,  na  primjer,  tigar  ima  na  stražnjoj 
strani svakog uha golemu bijelu okruglu pjegu, omeđenu 
crnim  »prstenom«.  Kad  se  tigar  naljuti,  ne  može  biti 
sumnje  o  njegovu  raspoloženju,  jer,  ako  stojite  ispred 
njega,  odjednom  spazite  dvije  velike  bijele  mrlje  na 
stražnjoj strani ušiju, što su se okrenule prema vama. Da 
kažemo  još  jednom:  domaće  mačke  nemaju  takve 
markacije. 

 
Kako se mačke bore? 
 
U  divljim  uvjetima,  borbe  mačaka  veoma  su  rijetke, 
jer  tamo  ima  više  nego  dovoljno  slobodnog  prostora. 
Međutim  u  gusto  naseljenim  urbanim  i  suburbanim 
zonama, teritoriji mačaka se previše prislanjaju jedni uz 
druge,  a  ponekad  se  i  prepliću.  To  ima  za  posljedicu 
brojna trvenja i ozbiljne mačje dvoboje, pogotovo među 
mužjacima. Ovi dvoboji ponekad završe smrću jednog od 
protivnika. 
Glavni  cilj  svake  mačke  koja  napada  je  da  zada 
protivniku smrtonosni ugriz u grlo i to sličnom tehnikom 
koju  primjenjuje  kada  ubija  plijen.  Međutim,  budući  da 
su  protivnici  obično  više—  manje  jednako  veliki  i  teški, 
do ovog smrtonosnog ugriza rijetko kada dođe. Zapravo 
čak  se  i  najkukavičnija  mačka  brani  u  stanovitoj  mjeri. 
Zbog  svega  toga  je  ugriz  u  grlo  gotovo  nemoguće 
ostvariti. 
Treba  s  ovim  u  vezi  voditi  računa  o  jednoj  važnoj 
okolnosti.  Naime,  čak  i  »najpomamniji«  dominantni 
mačak  boji  se  posljedica  »posljednje  očajničke  obrane« 
svog  inferiornog  protivnika.  Stjeran  u  kut,  slabić  će 
pokušati  sve  samo  da  bi  se  spasio.  Mahat  će  šapama, 
koje su naoružane oštrim pandžama i možda povrijediti 
svog nadmoćnog protivnika tako da posljedice te ozljede 
mogu  ozbiljno  ugroziti  buduće  lovačke  uspjehe 
pobjednika,  pa  time  i  sam  njegov  opstanak.  Zato,  kad 
jednom  započne  borba,  čak  i  najagresivniji  napadač 
osjeća mješavinu straha i agresivnosti. 
 Tipična  borba  mačaka  izgleda  ovako:  dominantna 
životinja  spazi  rivala  i  počne  mu  se  približavati  zauzevši 
veoma karakterističnu pozu prijetnje, to jest, hodajući s 
potpuno ispruženim i ukočenim nogama tako da izgleda 
veća nego što je ustvari. Ovaj se učinak pojačava tako da 
se  nakostriješi  dlaka  na  leđima.  Budući  da  je  krzno 
mačke  duže  na  stražnjem  dijelu  tijela,  silueta  leđa  se 
uspinje  prema  repu  što  daje  mačku,  koji  je  krenuo  u 
napad,  siluetu  koja  je  sušta  suprotnost  čučećoj  silueti 
slabijeg  protivnika,  koji  spušta  stražnji  dio  tijela  prema 
zemlji. 
Sa  stražnjom  stranom  ušiju,  okrenutom  prema 
naprijed i s mnogo režanja, mijaukanja, psikanja i raznih 
drugih  borbenih  zvukova,  napadač  se  polagano  kreće 
prema  naprijed  pazeći  da  na  vrijeme  zapazi  svaku 
iznenadnu  reakciju  očito  uplašenog  protivnika.  Zvukovi 
koje  ispušta  napadač  zapanjuju  svojom  agresivnošću  i 
teško  je  razumjeti  zašto  su  neki  ljudi  proglasili  ove 
potpuno  agresivne  zvukove  mačkovim  »ljubavnim 
pijevom«.  Trebalo  bi  se  zapitati  kako  izgleda  ljubavni 
život tih ljudi. Razumije se da ovo glasanje nema nikakvu 
vezu s mačjim udvaranjem. 
Kad se napadač već jako približio protivniku, on izvrši 
čudan  ali  veoma  karakterističan  pokret  glavom. 
Približivši se protivniku na udaljenost od otprilike jednog 
metra, napadač malo podigne glavu, a onda ju nagne na 
jednu  stranu,  neprestano  fiksirajući  protivnika 
pogledom.  Zatim  učini  polagani  korak  naprijed  i  nagne 
glavu na drugu stranu. Ovo se ponekad ponovi nekoliko 
puta i pobuđuje dojam kao da se zapravo radi o prijetnji 
ugriza u grlo, jer je glava nagnuta u položaj za ujedanje, 
kao  da  napadač  želi  saopćiti  protivniku:  »Evo  što  te 
čeka!« Drugim riječima, napadač izvrši »kretnju kojom se 
objavljuje namjera«, u ovom slučaju namjera da se izvrši 
napad. Ova je kretnja tipična za čitav mačji rod. 
Ako se sretnu dvije mačke jednakog ili istog statusa i 
počnu  prijetiti  jedna  drugoj,  nakon  onog  što  smo 
maloprije  opisali  slijedi  razdoblje  »pat‐pozicije«  u  kojoj 
obje  mačke  vrše  jednako  neprijateljsko  približavanje 
ponašajući se kao da su jedna drugoj slika u ogledalu. Što 
se više približavaju jedna drugoj to su polaganije i kraće 
njihove kretnje. Najzad se obje ukoče u pat‐poziciji, koja 
može  potrajati  nekoliko  minuta.  Čitavo  to  vrijeme  one 
ne  prestaju  urlikati,  zavijati  i  režati  plašeći  tako  jedna 
drugu, iako ni jedna strana još nije spremna kapitulirati. 
Ponekad  se  dogodi  da  se  jedna  od  druge  odvoje 
nevjerojatno  polaganim  pokretima.  Povećati  brzinu  tih 
kretnji povlačenja značilo bi priznati vlastitu slabost, što 
bi  odmah  izazvalo  protivnika  da  napadne,  pa  se  iz  toga 
razloga – dakle, da bi sačuvali status — protivnici moraju 
povlačiti gotovo neprimjetnim kretnjama. 
Ako se ove prijetnje i protuprijetnje izrode u ozbiljnu 
borbu,  ona  započinje  tako  da  jedan  od  protivnika  izvrši 
skok  u  pokušaju  da  zubima  uhvati  protivnika  za  vrat. 
Protivnik reagira tako da se munjevitom brzinom okrene 
(povlači se) i brani zubima, dok istovremeno zamahuje i 
udara prednjim šapama, te se hvata prednjim nogama za 
tijelo  protivnika  i  divljački  ga  grebe  snažnim  stražnjim 
nogama.  To  je  faza  u  kojoj  doslovno  »frca  dlaka«.  Dvije 
se  životinje  tada  valjaju  po  zemlji,  grizu  jedna  drugu, 
grebu pandžama uz neprestano zavijanje i urlikanje. 
Ova  faza  ne  traje  dugo  jer  je  isuviše  intenzivna. 
Protivnici se brzo razdvoje i opet zauzmu pozu prijetnje 
fiksirajući jedan drugog i režeći. Napad se zatim ponovi, 
možda  čak  nekoliko  puta.  Borba  traje  sve  dok  jedan  od 
protivnika ne odustane i to pokaže tako da ostane ležati 
na zemlji s ušima priljubljenim uz glavu. Pobjednik tada 
obavi  jednu  veoma  karakterističnu  radnju:  okrene  se 
prema  protivniku  pod  pravim  kutom,  a  onda,  s  velikom 
koncentracijom,  počne  njuškati  tlo  kao  da  mu  odatle 
dopire  nekakav  neodoljivo  privlačan  miris.  Životinja  se 
tako  silno  udubi  u  to  njuškanje  da  se  može  dobili 
pogrešan  dojam  da  provjerava  mirise  kao  kad  je  u 
»patroli«. Međutim ovo je samo ritualni čin, izražavanje 
vlastite  pobjede  i  nadmoći,  kojim  se  poraženoj  životinji 
poručuje  da  je  njezina  kapitulacija  prihvaćena  i  da  je 
borba  završena.  Poslije  tog  ceremonijala  pobjednik 
dostojanstveno  ode  s  poprišta,  a  kratko  vrijeme  nakon 
toga poprište napusti i poražena životinja. 
Ne  vode  se  ipak  sve  borbe  s  tako  velikim 
intenzitetom.  Blaži  sukobi  rješavaju  se  najčešće 
»zamasima  šapa«  prema  protivniku.  To  su  uglavnom 
sukobi  bez  prave  ritualne  borbe,  koju  smo  upravo 
opisali. 
  
Zašto mačka savija leđa u luku kad spazi 
nepoznatog psa? 
 
Ako mačka dobije dojam da joj neki veliki pas prijeti, 
ona  se  uspravi  na  potpuno  izduženim  nogama  i  savije 
leđa u obliku naopako postavljenog slova U. Svrha je ove 
poze  da  mačka  izgleda  što  veća  i  da  se  psu  »dade  na 
znanje« da ima posla s opasnim protivnikom. Ako želimo 
znati  porijeklo  ove  poze,  moramo  u  prvom  redu  vidjeti 
što  se  događa  kada  mačke  prijete  jedna  drugoj.  Ako  je 
jedna vrlo agresivno raspoložena prema drugoj i ukoliko 
ne  osjeća  strah,  približit  će  se  protivniku  hodajući  na 
potpuno  ispruženim  nogama  i  ravnih  leđa.  Ako  je 
protivnik  jako  uplašen  i  nema  agresivne  osjećaje,  on  će 
saviti  leđa  i  čučnuti  na  zemlju.  U  slučaju  kada  se  mački 
približava  nepoznati  pas,  u  njoj  se  istovremeno 
sukobljuju  intenzivna  agresivnost  i  intenzivan  strah. 
Upravo to konfliktno »dvostruko« raspoloženje ima kao 
posljedicu  opisanu  pozu.  Mačka  preuzima,  da  tako 
kažemo,  ili  posuđuje  najupadljiviji  element  reakcije 
gnjeva  (ukrućene  noge}  i  najupadljiviji  element  reakcije 
straha  (savijena  leđa)  kombinirajući  ih  da  bi  izgledala 
većom.  Da  je  posudila  druge  elemente  —  ravna  leđa 
gnjeva i čučeću pozu straha — krajnji rezultat bio bi sve 
prije nego impresivan. 
Ovoj  »transformaciji«  izgleda  pomaže  i  činjenica  da 
mačka  koja  izdužuje  noge  i  savija  leđa  ujedno  kostriješi 
dlaku,  kao  i  činjenica  da  se  uvijek  postavlja  tako  da  je 
bokom  okrenuta  prema  psu.  Ova  četiri  elementa, 
upotrijebljena  zajedno,  stvaraju  dojam  najvećeg 
povećanja  tijela.  Čak  ako  se  mačka  malo  povuče  ili  ako 
krene prema psu, ona neprestano vodi računa o tome da 
mu bude okrenuta bokom, kojim »maše« kao što borac s 
bikovima maše svojim plaštom. 
Dok je u ovoj pozi, mačka zlokobno psiče kao zmija, 
ali  se  ovo  psikanje  pretvara  u  urlikanje,  ako  zaključi  da 
joj  neposredno  prijeti  napad.  A  onda,  ako  prva  krene  u 
napad, mačka tome doda i eksplozivno »pljuvanje« sline. 
Iskusne mačke brzo shvate da je, u susretima s agresivno 
raspoloženim  psima,  napad  najbolja  taktika,  ali  je  jasno 
da za to treba imati petlju, jer pas je nekoliko puta veći 
od mačke. Alternativa, tj. bijeg mnogo je riskantnija, jer 
kad jednom mačka počne bježati sasvim je sigurno da će 
probuditi  lovačke  nagone  psa.  »Objekt  koji  bježi«  znači 
za  psa  samo  jedno  –  hranu  —  a  teško  je  »iskopčati« 
lovačko raspoloženje kad se ono jednom »ukopča«. Čak 
ako se mačka zaustavi i suprotstavi psu, ima malo nade 
da  će  preživjeti,  jer  je  krv  psa  uskiptila  i  on  će  izvršiti 
napad  pa  kud  puklo  da  puklo.  Međutim  ako  se  mačka 
suprotstavi  odmah  na  samom  početku,  ona  ima  dobre 
izglede  da  će  pobijediti  svog  mnogo  većeg  i  jačeg 
protivnika.  Kad  osjeti  kako  mu  oštre  pandže  paraju 
nježnu  i  osjetljivu  njušku  i  kako  ga  obliva  krv,  pas  će 
zaključiti  da  će  biti  bolje  za  njega  ako  se  povuče  na 
dostojanstven način i ostavi bijesnu furiju da se na drugi 
način iživljava. Prema tome, kada su posrijedi susreti sa 
psima,  vrijedi  pravilo:  što  je  mačka  hrabrija,  tim  je 
sigurnija. 
 
Zašto mačka sikće? 
 
Čini se vjerojatnim da sličnost siktanja zmije i mačke 
nije slučajna. Neki tvrde da je mačje siktanje jedan oblik 
samozaštitne mimikrije. Drugim riječima, mačka sikće da 
bi  njen  neprijatelj  dobio  dojam  da  je  i  ona  otrovna  i 
opasna. 
Kvaliteta mačjeg i zmijskog siktanja svakako je slična. 
Mačka  kojoj  zaprijeti  pas  ili  neki  drugi  grabežljivac 
proizvodi  zvuk  koji  je  gotovo  identičan  siktanju  zmije 
kada  se  nađe  u  sličnoj  situaciji.  Grabežljivci  gaje  veliko 
strahopoštovanje  prema  zmijama  otrovnicama,  i  to  s 
dobrim  razlogom,  pa  često  zastanu  dovoljno  dugo  da 
zmija  uspije  pobjeći.  Ovo  je  oklijevanje  obično  rezultat 
urođenog reagiranja. Priroda se pobrinula da napadač ne 
mora  učiti  da  izbjegava  zmije.  U  ovakvom  kontekstu 
učenje  putem  iskustava  ne  bi  imalo  smisla  jer  bi  prva 
lekcija  bila  ujedno  i  posljednja.  Dakle,  mačka,  koja  se 
nađe  u  bezizglednoj  situaciji,  može  Uznemiriti  ili  čak 
uplašiti  napadača  izazivajući  u  njemu  instinktivni  strah 
od zmija, što joj svakako daje veliku prednost. Vjerojatno 
je to i najbolje objašnjenje postanka mačjeg siktanja. 
U  prilog  ovoj  ideji  govori  činjenica  da  mačka  koja 
sikće  to  često  kombinira  s  pljuvanjem  sline  prema 
protivniku.  A  pljuvanje  je  također  još  jedan  od  načina 
reagiranja  ugrožene  zmije.  Mačka  koja  biva  stjerana  u 
škripac  maše  repom  na  poseban  način,  što  podsjeća  na 
pokrete zmije koja se sprema da napadne ili pobjegne. 
 Na kraju, treba napomenuti još nešto: kad takozvana 
tabby  mačka  (koja  ima  slične  oznake  na  krznu  kao 
pramačka) leži na grani ili panju, ili na kakvom kamenu, 
ona  svojim  okruglim  oblikom  i  bojama  krzna  upravo 
sablasno  podsjeća  na  smotanu  zmiju.  Još  u  prošlom 
stoljeću  neki  su  tadašnji  učenjaci  tvrdili  da  obrazac 
markacija na krznu ove mačke nije direktna, jednostavna 
kamuflaža,  nego  imitacija  šara  na  tijelu  zmije.  Stoga  će 
orao,  vidjevši  mačku  koja  spava,  dobro  promisliti  prije 
nego što se odvaži da je napadne. 
 
 
 
 

 
  
Zašto mačka maše repom kad se prikrada 
ptici koju hoće uloviti? 
 
Prizor  je  poznat  većini  vlasnika  mačaka.  Gledajući 
kroz  prozor  okrenut  prema  vrtu  vlasnik  će  primijetiti 
kako se njegova mačka šulja prema ptici spuštene glave i 
tijela  priljubljenog  zemlji.  Međutim  ovo  oprezno 
nastojanje  da  se  bude  što  manje  upadljiv  odjednom  i 
dramatski  uništi  životinjin  rep,  kojim  počinje  da  maše 
natrag i naprijed. To je kao da netko maše ptici zastavom 
da  je  upozori  na  opasnost.  Ptica  naravno  odmah  poleti 
ostavivši  frustriranog  i  pokislog  mačjeg  lovca  da 
bespomoćno zuri u zrak. 
Vlasnici  mačaka  kojima  se  pružila  prilika  da  to  vide 
ne  mogu  shvatiti  glupu  nespretnost  svojih  ljubimica. 
Zašto rep mačke na tako glup način izdaje ostatak tijela? 
Nije  li  samo  po  sebi  razumljivo  da  divlji  preci  naše 
domaće  mačke  ne  bi  preživjeli  da  su  imali  jednu  tako 
ozbiljnu  grešku  u  svojoj  tehnici  lova?  Mi  znamo  da  je 
upadljivo  mahanje  repom  socijalni  signal  kojim  se 
izražava  neki  akutni  konflikt.  Ovaj  je  signal  koristan  u 
susretima mačaka s drugim mačkama i predstavlja važan 
dio  mačjeg  govora  tijelom.  Međutim  kad  se  prijeđe  u 
lovni  kontekst,  gdje  su  jedine  oči  koje  će  ga  vidjeti 
upravo oči ptice, koja je kandidat da bude ulovljena, ovaj 
će signal upropastiti čitav pothvat. Pa zašto se evolucija 
nije pobrinula da on nestane? 
Da  bismo  odgovorili  na  ovo  pitanje  moramo  prvo 
pogledati kako izgleda normalna »tehnika lova« mačaka. 
Normalni  lov  se  ne  obavlja  na  goloj  livadi  ili  na  tratini  i 
malo je poznat vlasnicima mačaka zbog toga što iziskuje 
mnogo čekanja i skrivanja. Ako vlasnik slučajno naiđe na 
lov  koji  je  u  toku,  on  će  ga  automatski  poremetiti,  pa 
neće ostati ništa što bi se moglo promatrati. Uznemireni 
plijen  će  naprosto  pobjeći,  a  mačka  odustati.  Zato  nije 
lako  istraživati  ovu  pojavu.  To  iziskuje  sistematsko, 
potajno  promatranje  mačaka.  Kad  se  to  uradi  izađu  na 
vidjelo brojne činjenice. 
U  prvom  redu  mačka  mnogo  koristi  zaklon.  Provodi 
velik  dio  vremena  napola  skrivena  u  travi  ili  niskom 
grmlju, često tako dobro skrivena da joj se vide samo oči 
i  dio  njuške.  Rep  je  obično  potpuno  skriven.  Drugo, 
mačka  nikad  ne  skače  na  plijen  prije  nego  što  mu  se 
sasvim približi. Ona nije lovac koji lovi gonjenjem. Može 
pretrčati  nekoliko  koraka  dok  se  prikrada  plijenu,  ali  se 
onda  zaustavlja  i  ostaje  neko  vrijeme  nepomična  da  bi 
onda  opet  pretrčala  nekoliko  koraka  tijela  priljubljenog 
uz  tlo.  Treće,  normalna,  uobičajena  lovina  mačke  nisu 
ptice,  nego  glodavci.  Jedno  istraživanje  ponašanja 
podivljalih  mačaka  u  Sjedinjenim  Državama  pokazalo  je 
da na ptice otpada samo 4 posto količine njihove hrane, 
jer  odličan  vid  ptica,  te  njihova  sposobnost  da  u  trenu 
oka  vertikalno  uzlete  u  zrak  čini  ih  vrlo  neprikladnom 
lovinom za mačke. 
Ove  tri  okolnosti  mogu  nam  lako  objasniti  dilemu 
prigradske mačke, koja bi željela uhvatiti pticu na tratini. 
U  prvom  redu  glatka,  nisko  košena  površina  tratine 
lišava  mačku  prirodnog  zaklona  i  izlaže  vidjelu  čitavo 
njezino  tijelo.  To  je  dvostruko  loše  za  mačkine  šanse. 
Ona  se  ne  može  neprimjetno  prišuljati  dovoljno  blizu 
ptici  da  bi  je  mogla  šćepati  iznenadnim  skokom,  pa  u 
mački  nastaje  akutni  konflikt  između  želje  da  ostane 
nepomična (i »nevidljiva«) i želje da jurne u napad. Zbog 
tog  konflikta  ona  nezaustavljivo  maše  repom,  i  onda  je 
samo po sebi jasno da je ptica naprosto mora spaziti. 
Ako  je  svaki  pokušaj  da  se  ulovi  ptica  na  tratini 
unaprijed  osuđen  na  neuspjeh,  zašto  mačke  to  i  dalje 
pokušavaju? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan: radi 
se o tome da u svakoj mački postoji snažan nagon da u 
redovnim vremenskim razmacima odlazi u lov. Međutim 
ovaj  nagon  jako  sputavaju  uspjesi  što  ih  je  čovjek 
postigao u borbi protiv štetočina. Naime, u gradovima su 
zahvaljujući  modernim  tehnikama  borbe  protiv 
štetočina,  desetkovane  populacije  glodavaca,  što  su 
nekad  živjeli  po  kućama.  Vrtne  ptice  jesu  doduše 
štetočine, ali ih je okolnost da nam nisu »mrske« spasila 
od  sličnog  masakra.  Zbog  svega  toga  mačka  koja  je 
navikla  da  lovi  glodavce  sada  odjednom  živi  u  svijetu  u 
kojem  ima  neprirodno  malo  glodavaca  i  neprirodno 
mnogo  ptica.  U  takvim  okolnostima  ona  ne  može 
koristiti svoje prirodno stečene lovačke vještine. Upravo 
je ova situacija tjera da se bespomoćno šulja po tratini i 
čeznutljivo gleda ptice koje ne može uloviti. 1 zato kada 
mačka  mahne  repom  i tako  sebi  upropasti  lov,  nije  ona 
glup  lovac,  nego  smo  glupi  mi,  jer  smo  nehotice  prisilili 
jednog lukavog lovca da se laća neostvarivih zadataka. 
  
Zašto mačka cvokoće zubima kad kroz 
prozor spazi pticu? 
 
Ovu  pojavu  ne  uspijeva  vidjeti  svaki  vlasnik  mačke, 
ali  je  tako  čudna  da  se  »jednom  viđena  nikad  ne 
zaboravlja«.  Sjedeći  u  prozoru  mačka  spazi  ptičicu  kako 
poskakuje u vrtu. Čim se to dogodi, ona počne cvokotati 
zubima. Šta to znači i zašto se to događa? 
Ovo je pojava koja spada u kategoriju onih, nazvanih 
vakuumska  aktivnost.  Mačka  naime  izvodi  »u  prazno« 
svoje visoko specijalizirane ugrize kao da je već nesretnu 
pticu  zgrabila  zubima.  Pažljiva  promatranja  načina  kako 
mačke  ubijaju  plijen  pokazala  su  da  one  upotrebljavaju 
jednu  posebnu  kretnju  čeljustima  koja  izaziva  gotovo 
trenutačnu  smrt  žrtve.  Za  mačke  je  to  važno,  jer  uvijek 
postoji opasnost da će se ulovljena žrtva oteti, izmigoljiti 
pobjeći.  Osim  toga  mačka  se  mora  čuvati  oštrih  zubi 
glodavaca oštrih kljunova ptica. Zato ona ne smije gubiti 
vrijeme. Nakon početnog napada u kojem zgrabi i čvrsto 
drži  plijen  svojim  snažnim  prednjim  šapama  i  oštrim 
pandžama,  ona  naglo  ugrize  žrtvu  u  potiljak.  Naglim 
pokretima  čeljusti  zabije  joj  očnjake  u  vrat  zarine  ih 
između kičmenih pršljenova, da bi prekinula splet živaca 
u  kičmenoj  moždini.  Ovaj  ugriz  trenutačno  onesposobi 
žrtvu,  upravo  ove  specifične  pokrete  čeljusti  mačka  na 
prozoru  oponaša,  nesposobna  da  se  savlada  dok  gleda 
zamamnu ptičicu koju ne može dohvatiti. 
Usput rečeno ona točno zna gdje treba ugristi, jer joj 
to pokazuje jedna udubina na silueti plijena – udubina na 
zatiljku  gdje  se  spajaju  tijelo  i  glava,  kako  kod  malenih 
glodavaca tako i kod malih ptica. Neke žrtve primjenjuju 
obrambenu taktiku koja se sastoji u tome da zgrbe tijelo 
ne bi li tako sakrile tu udubinu i na taj način postigle da 
mačka promaši cilj. Ako ovaj trik uspije, mačka će ugristi 
žrtvu u bilo koji dio tijela gdje ugriz neće biti trenutačno 
smrtonosan i (doduše sasvim rijetko) žrtva će uspjeti da 
se izmigolji i pobjegne u trenutku kada se mačka opusti 
misleći da je zadala smrtonosni ugriz. 
  
Zašto mačka maše glavom lijevo‐desno 
dok zuri u lovinu? 
 
Dok  se  mačka  priprema  da  skoči  na  plijen,  ona 
ponekad  polagano  maše  glavom  lijevo‐desno.  Radi  se  o 
postupku  što  ga  primjenjuju  mnogi  grabežljivci  s 
binokularnim  vidom.  Svrha  ovog  mahanja  glavom  je  da 
se  točno  izmjeri  udaljenost  plijena.  Ako  mašete  glavom 
lijevo‐desno uočit ćete da što je neki predmet bliže vama 
to  će  se  upravo  zbog  toga  više  prividno  premještati. 
Mačka  vrši  ovaj  manevar  da  bi  točno  na  centimetar 
izmjerila udaljenost plijena, jer njen skok mora biti tako 
odmjeren. 
 
 
 
 
 

 
  
Zašto se mačka ponekad igra s plijenom 
prije nego što ga ubije? 
 
Vlasnici  mačaka  ponekad  dozive  pravi  šok  vidjevši 
kako  njihova  ljubimica  muči  uhvaćenog  miša  ili  malu 
pticu.  Umjesto  da  odmah  zada  smrtonosni  ugriz,  koji 
trenutačno ubija,  mačka  se  okrutno  poigrava  sa  svojom 
žrtvom  tako  da  je  naizmjence  pušta  i  opet  hvata.  Cesto 
se  dogodi  da  žrtva,  izbezumljena  od  straha,  ugine  od 
šoka prije nego što joj mačka zada onaj smrtonosni ugriz. 
Zašto  to  mačka  radi,  ako  je  već  tako  efikasan  stroj  za 
ubijanje? 
U prvom redu treba napomenuti da to divlje  mačke 
nikad  ne  čine.  U  to  se  upuštaju  samo  dobro  hranjene 
kućne mačke, kojima je oduzeta svaka lovačka aktivnost 
zbog  života  u  »totalno  higijenskom«  ambijentu  —  u 
urednim  gradovima  i  dobro  uređivanim  selima  gdje  su 
ljudi  još  odavno  uništili  štetočine  pomoću  otrova.  Za 
takvu  mačku  je  povremeno  hvatanje  kakvog  poljskog 
miša ili male ptice veliki događaj. Ona ne može podnijeti 
ni  samu  pomisao  na  to  da  lov  mora  jednom  doći  kraju, 
pa ga produžuje sve dok žrtva ne ugine. Nagon za lovom 
je neovisan o nagonu za hranom u što će se uvjeriti svaki 
vlasnik mačke kad vidi kako ona juri za nekom pticom u 
vrtu,  neposredno  nakon  što  se  do  sila  nažderala  mačje 
hrane iz konzerve. Jednako kao što glad raste usporedo s 
pomanjkanjem hrane, raste i nagon za lovom usporedo s 
pomanjkanjem  lova.  Kućna  mačka  naprosto 
prekomjerno  reagira  na  taj  nagon  a  rezultat  je  to  da 
žrtva ugiba polaganom smrću. 
Polazeći  od  toga  može  se  pretpostaviti  da  se 
podivljale  mačke  ili  seoske  mačke,  koje  seljaci 
upotrebljavaju  kao  profesionalne  utamanjivače  miševa, 
neće  upuštati  u  ovakve  okrutne  igre  s  napola  mrtvim 
plijenom. U većini slučajeva to je doista tako, ali su neki 
istraživači  otkrili  da  se  ženke  seoskih  mačaka  ipak 
ponekad upuštaju u ovakve igre. Za njih postoji posebno 
objašnjenje.  Kao  brižne  majke  one  će  nastojati  da 
donesu  mačićima  još  živog  miša  da  bi  im  mogle  zorno 
pokazati kako se ubijaju miševi. 
Postoji još jedno objašnjenje za ovo naizgled okrutno 
ponašanje.  Kad  mačke  napadaju  na  štakore,  one  se  ne 
baš  malo  boje  sposobnosti  lovine  da  se  brani.  Kakav 
veliki štakor može gadno ugristi mačku koja ga je napala, 
i ona ga treba svladati prije nego što pokuša izvršiti onaj 
ugriz koji ubija. Mačka to postiže tako da udara štakora 
šapom  sve  dok  ga  ti  udarci  ne  omame.  Tek  kad  se  to 
dogodi  ona  smogne  hrabrost  da  njušku  primakne 
dovoljno  blizu  štakoru  da  bi  mu  mogla  zadati  onaj 
smrtonosni ugriz. Ponekad se događa da mačka isto tako 
postupa  i  s  malim  miševima  udarajući  jadne  životinjice 
tako  da  one  doslovno  »lete«  amo‐tamo.  Ovakvo 
ponašanje  može  se  činiti  kao  samo  još  jedan  oblik 
okrutnog poigravanja s plijenom, ali to nije. U igri zgrabi‐
pusti‐zgrabi‐pusti  mačka  zapravo  u  svakoj  fazi  potiskuje 
nagon  da  zada  smrtonosni  ugriz.  Ona  doista  želi 
produžiti  lov  što  više.  To  možda  izgleda  kao  okrutno 
poigravanje  s  plijenom,  ali  se  zapravo  radi  o  ponašanju 
mačke koja nije dovoljno sigurna u sebe. Čak nakon što 
je  žrtva  gotovo  ili  potpuno  mrtva,  mačka  i  dalje  gurka 
njezino tijelo amo‐tamo i neprestano pažljivo motri da li 
se miče. Tek kada je potpuno sigurna da joj ne prijeti baš 
nikakva  opasnost  od  žrtve,  mačka  ubije  žrtvu  jednim 
ugrizom  i  onda  je  pojede.  Kakav  iskusni  lovac  ne  bi  se 
tako  ponašao,  ali  razmažena  mačka,  čije  su  lovačke 
sposobnosti već dosta »zarđale«, izabrat će ovu sigurniju 
metodu. 
 
 
 
 

 
  
Kako mačka priprema svoju hranu? 
 
Neposredno  nakon  što  ubije  plijen,  mačka  obavi 
jedan  čudan,  rutinski  »posao«  —  »ode  u  malu  šetnju«. 
Ako  baš  ne  umire  od  gladi,  ona  će  neko  vrijeme  hodati 
amo‐tamo,  kao  da  želi  tom  šetnjom  smiriti  živčanu 
napetost,  koja  se  u  njoj  nakupila  u  lovu.  Tek  kad  to 
»obavi«, mačka pojede plijen. Možda je ova pauza važna 
za  mačkinu  probavu,  jer  daje  njenom  nervnom  sistemu 
vremena  da  se  smiri  od  adrenalinskog  uzbuđenja 
proteklih  trenutaka.  Za  vrijeme  takve  pauze  može  se 
dogoditi  da  plijen,  koji  se  samo  pretvarao  da  je  mrtav, 
pokuša pobjeći i to mu ponekad, doduše rijetko, uspijeva 
prije nego što se mačka vrati u lovačko raspoloženje. 
Kad mačka najzad priđe lovini da bi je pojela, nastaje 
problem  kako  je  »prirediti«  da  bi  to  lakše  obavila.  S 
malim  glodavcima  nema  nikakvih  teškoća.  Mačka  ih 
naprosto proguta cijele s glavom prema naprijed, a kožu 
kasnije  povrati.  Neke  mačke  izdvoje  mokraćni  mjehur  i 
crijeva da ih ne bi pojele, ali su druge previše gladne da 
bi  o  tome  vodile  računa  pa  naprosto  progutaju  čitav 
plijen. 
Ptice  su  nešto  sasvim  drugo  zbog  toga  što  imaju 
perje,  ali  kad  je  riječ  o  sasvim  malim  pticama  mačka  ih 
pojede  cijele  osim  perja,  repa  i  krila.  Pticama  veličine 
drozda ili kosa mačka prvo očupa dio perja, prije nego ih 
počne  žderati.  Nakon  nekog  vremena  iščupa  još  malo 
perja  i  onda  nastavi  jesti.  To  ponavlja  nekoliko  puta. 
Veće  ptice  zahtijevaju  sistematičnije  čerupanje.  Ako 
mački uspije da ubije goluba ili neku još veću pticu, mora 
ju svu očerupati prije nego što počne jesti. 
Da bi očerupala goluba, mačka čvrsto zgrabi njegovo 
tijelo  prednjim  šapama,  dohvati  zatim  zubima  čuperak 
perja  i  povuče  ga  svom  snagom,  a  onda  otvori  usta  i 
trese žestoko glavom amo‐tamo da bi izbacila sve perje 
koje  se  u  njima  uhvatilo,  zalijepilo.  Dok  to  radi  ona 
žestoko pljuje i oblizuje unutrašnjost usta jezikom da bi 
se tako oslobodila perja koje se u ustima naročito čvrsto 
zalijepilo. Od vremena do vremena prekine tu aktivnost 
da bi lizala krzno na bokovima. Ovo je akcija timarenja ali 
u obratnom smislu. U normalnim okolnostima jezik čisti 
dlaku, ali sada dlaka čisti jezik. Kad su tako odstranjena iz 
usta i posljednja pera, mačka može nastaviti čerupanje i 
hranjenje. 
Način  čupanja  perja  većih  ptica  po  svemu  sudeći  je 
urođen.  Jednom  sam  bacio  mrtvog  goluba  divljoj  mački 
koja  je  živjela  u  kavezu  zoološkog  vrta  i  koju  su  hranili 
sirovim  mesom.  Mačka  se  tako  uzbudila  kad  je  spazila 
pticu  obraslu  perjem  da  se  mahnito  bacila  na  njezino 
čerupanje, koje je trajalo sve dok tijelo goluba nije ostalo 
potpuno  golo.  Umjesto  da  sada  najzad  pojede  goluba, 
mačka se bacila na travu oko sebe i počela ju čupati. Kad 
je  nakon  nekog  vremena  najzad  smirila  nagon 
pripremanja  hrane,  pcfceld  je  jesti  goluba.  Jasno  je  da 
čerupanje ima vlastitu motivaciju, a da ga život u ropstvu 
može frustrirati kao uostalom i druge, jače nagone. 
Najčudnije  obilježje  čerupanja  perja  predstavlja 
pojava  da  ga  mačke  Starog  svijeta  obavljaju  drugačije, 
nego mačke Novoga svijeta. Sve vrste koje žive u Starom 
svijetu  čupaju  perje  cik‐cak  kretnjama  cijele  glave,  dok 
američke mačke izvlače, čupaju perje drugim vertikalnim 
pokretima.  Zato  se  dobiva  dojam  da,  unatoč  površnim 
sličnostima, mačke što žive na raznim stranama Atlantika 
predstavljaju dvije različite skupine. 
 
 
 
 
 

 
 
Koliko je mačka efikasna kao tamanitelj 
štetočina? 
Prije  nego  što  se  mačka  izdigla  na  rang  čovjekova 
prijatelja  i  mezimca,  sklopljena  je  drevna  pogodba 
između  čovjeka  i  mačke,  koja  se  temeljila  na  njezinoj 
sposobnosti  da  uništava  štetočine.  Čim  je  čovjek  počeo 
uskladištavati žitarice, našla se prikladna uloga za mačku 
i ona je svoj dio pogodbe izvršavala veoma uspješno. 
Još  se  donedavno  mislilo  da  je  najbolji  način  da  se 
mačke  potaknu  da  ubijaju  štakore  i  druge  glodavce 
štetočine taj da ih se što više izgladnjuje. Izgledalo je da 
je  to  jasno  samo  po  sebi,  ali  se  pokazalo  kao  pogrešna 
metoda.  Gladne  seoske  mačke  razilazile  su  se  po 
golemim  teritorijima  u  potrazi  za  hranom  ubijajući  sve 
manje  štetočina  na  samoj  farmi.  Međutim  one  mačke 
koje su njihovi vlasnici hranili ostajale su u blizini farme i 
njihovi  rezultati  u  uništavanju  štetočina  bili  su  mnogo 
bolji. Činjenica da su bile hranjene i da nisu bile naročito 
gladne  nije  utjecala  na  broj  štetočina  koje  su  tamanile 
svakog  dana.  To  je  tako  prvenstveno  zbog  toga  što  je 
nagon  lova  neovisan  o  nagonu  za  hranom.  Mačke  love 
zbog lova. Kada su to farmeri jednom shvatili, trudili su 
se da ih hranjenjem zadrže u blizini farme i smanje štete 
od glodavaca. Ma|a skupina mačaka, pod uvjetom da ih 
je  vlasnik  valjano  hranio,  mogla  je  spriječiti  povećanje 
populacije glodavaca. 
Prema tvrdnji jednog autoriteta za ovu problematiku, 
rekordni lovac na miševe bio je jedan mužjak rase tabby, 
koji  je  živio  u  nekoj  tvornici  u  Lancashireu,  a  koji  je  za 
života,  u  trajanju  od  dvadesetak  godina,  ubio  22.000 
miševa.  To  znači  da  je  ubijao  tri  miša  dnevno,  što 
predstavlja  razumnu  količinu  hrane  za  domaću  mačku, 
pod uvjetom da dobiva dodatak hrane od ljudi. Međutim 
ovaj  je  rekord  daleko  premašio  svjetski  šampion  u  lovu 
na  štakore.  Ova  čast  je  pripala  (i  još  uvijek  pripada) 
jednoj  ženki  tabby  rase  koja  je  »radila«  i  »zarađivala 
kruh«  na  stadionu  White  City  u  Londonu.  U  samo  šest 
godina ona je ubila čak 12.480 štakora, što znači da ih je 
dnevno  tamanila  prosječno  pet  do  šest.  Doista 
impozantan  uspjeh  i  znajući  to  postaje  nam  jasno  zašto 
su se stari Egipćani trudili da pripitome mačke i zašto su 
njihovo uništavanje kažnjavali smrću. 
  
Zašto mačke donose i nude lovinu svojim 
gospodarima? 
Mačke  to  rade  naprosto  zato  što  svoje  vlasnike 
smatraju beznadno nesposobnim lovcima. Premda ljude 
smatraju  lažnim  roditeljima,  one  u  ovakvim  situacijama 
gledaju na njih kao na mačiće. Kad mačići ne znaju kako 
se  hvataju  miševi  ili  ptice,  mačka  im  to  mora  pokazati. 
Upravo zato one mačke koje najčešće kući donose plijen 
i nude ga svojim vlasnicima obično su kastrirane mačke. 
One tu radnju ne mogu vršiti za vlastito potomstvo, pa je 
namjenjuju ljudima. 
Ljudi  koje  mačka  tako  počasti  često  ustuknu  od 
užasa, gnušanja ili gnjeva, pogotovo ako je lovina, kakav 
mali  glodavac  ili  ptičica,  još  uvijek  napola  živa  i  još  se 
trza. Mačku tada zapanjuje takva čudna reakcija čovjeka. 
Ako ju čovjek potom izgrdi zbog njena plemenitog čina, 
ona  još  jednom  zaključi  da  su  njezini  ljudski  prijatelji 
potpuno neshvatljiva bića. Pravilan postupak bio bi da se 
mačku pohvali, da joj se uzme lovina s mnogo tepanja, i 
da se zatim lovina baci u smeće, ali tako da to mačka ne 
vidi. 
U  prirodnim  uvjetima  mačka  s  mladima,  postepeno, 
korak  po  korak,  upoznaje  mlade  sa  životinjama  koje  će 
im  služiti  kao  plijen.  Kad  budu  stari  otprilike  sedam 
tjedana, ona plijen, umjesto da ga odmah ubije i pojede, 
donese na mjesto gdje ju čekaju mladunci. Tek tamo ga 
pojede, ali tako da to oni mogu  vidjeti. U slijedećoj fazi 
donese  mrtvu  lovinu  i  s  njom  se  neko  vrijeme  »igra« 
prije  nego  ju  pojede.  To  radi  zato  da  bi  mačići  mogli 
vidjeti kako ona udara plijen šapama i hvata ga zubima. 
U  trećoj  fazi  ovakve  nastave  mačka  pusti  da  mačići 
pojedu  plijen.  Međutim  ona  još  uvijek  nije  spremna  da 
riskira i donese mladima živu ili napola živu lovinu, jer bi 
ih žrtva mogla ugristi. Ona će to uraditi tek kad mladi još 
malo  odrastu,  a  onda  će  lovinu  sama  dokrajčiti,  da 
mladunci vide kako se to radi. Na kraju će je oni pratiti u 
lov i malo po malo početi i sami ubijati. 
 
 

 
Zašto mačke jedu travu? 
 
Većini vlasnika mačaka pruža se prilika da vide kako 
njihova ljubimica gricka vlati trave i guta ih. Mačke, koje 
žive  u  stanovima  bez  vrta  po  kojem  bi  mogle  skitati, 
oštećuju  kućne  biljke  u  stanu  u  očajničkim  pokušajima 
da  se  domognu  barem  nadomjestka  za  travu.  Ponekad, 
iako rijetko, dogodi se da mačka naudi samoj sebi jedući 
otrovne biljke. 
Mnogi  su  stručnjaci  razbijali  glavu  baveći  se  ovom 
pojavom  da  bi  na  kraju  iskreno  priznali  da  je  ne  znaju 
objasniti.  Drugi  su  pak  davali  različita  objašnjenja. 
Godinama je najpopularnije objašnjenje ove pojave bilo 
da mačke upotrebljavaju travu kao laksativ (sredstvo za 
čišćenje)  kako  bi  lakše  protjerale  neugodne  lopte  od 
dlaka  kroz  crijeva.  Drugo,  slično  objašnjenje  kaže  da 
mačke jedu travu zato da bi izazvale povraćanje lopti od 
dlaka.  Ovo  se  objašnjenje  temeljilo  na  opservaciji  da 
mačke doista ponekad povraćaju nakon što su jele travu. 
Međutim tu se naprosto nije vodilo računa o vjerojatnoj 
mogućnosti  da  isti  uzrok  zbog  kojeg  mačke  povraćaju 
stvara  u  njima  želju  da  jedu  travu,  to  jest  da  samo 
jedenje trave kao takvo nije uzrok povraćanja. 
Prema jednom manje popularnom objašnjenju trava 
je pomagala mačkama u liječenju upala grla ili nadražaja 
želuca.  Neki  autoriteti  naprosto  su  zaključili  da  mačke 
jedu travu zato da bi u svoju ishranu unosile krute tvari, 
koje pospješuju probavu. 
 Ni  jedno  od  ovih  objašnjenja  nema  mnogo  smisla. 
Količina  trave  koju  mačka  pojede  zapravo  je  veoma 
mala. Dok gledamo mačke kako grickaju duge vlati trave 
ne  možemo  se  oteti  dojmu  da  je  njima  zapravo  stalo 
samo do soka koji se nalazi u vlatima, a ne do trave kao 
takve. 
Prema  najnovijem  (i  najvjerojatnijem)  objašnjenju, 
mačke grickaju travu zato da tako dođu do sitne količine 
jedne  kemijske  supstancije  koja  je  bitna  za  njihovu 
prehranu,  a  koje  nema  u  mesu.  Riječ  je  o  jednom 
vitaminu, koji se stručno zove folna kiselina, a koji je za 
mačku  životno  važan  jer  igra  veliku  ulogu  u  proizvodnji 
hemoglobina. Ako mački nedostaje ovaj vitamin u ishrani 
to  štetno  djeluje  na  njezin  rast  i  ona  može  postati 
ozbiljno  anemična.  Neki  vlasnici  mačaka,  čije  mačke  ne 
dolaze u dodir s travama, budući da su stalno zatvorene 
u kući, rješavaju taj problem tako da posiju travu u velike 
pladnjeve koje onda drže u kući. 
Kad  smo  već  na  tome  spomenimo  još  nešto  veoma 
važno. Premda je mačkama potreban ovaj biljni dodatak 
u  ishrani,  ne  zaboravimo  da  su  one  u  prvom  redu 
mesožderne  životinje  i  da  tako  s  njima  treba  postupati. 
Nedavni  pokušaji  nekih  dobronamjernih  vegetarijanaca 
da i svoje mačke pretvore u vegetarijance, ne dajući im 
jesti meso, bili su pogrešni i zapravo okrutni. Mačka koju 
prisilite  da  živi  kao  vegetarijanac  brzo  oboli  i  ne  može 
dugo živjeti. 
  
Kako se mačka služi svojim brkovima? 
 
Većina  vlasnika  mačaka  misli  da  brkovi  uglavnom 
omogućuju  mački  da  sazna  da  li  je neki  prolaz dovoljno 
širok  da  bi  se  kroza  nj  mogla  bezbjedno  provući. 
Međutim  prava  je  istina  mnogo  složenija,  a  i  mnogo 
zanimljivija.  Naime,  osim  što  imaju  očiglednu  ulogu 
organa  osjetljivog  na  dodir,  brkovi  služe  i  kao  detektori 
zračnih  strujanja.  Dok  se  mačka  kreće  po  mraku,  ona 
mora  prolaziti  pokraj  tvrdih  objekata,  uklanjati  im  se  a 
da  ih  ne  dodirne.  Svaki  čvrsti  objekt  kojem  se  mačka 
približava stvara male poremećaje u zračnim strujanjima, 
a brkovi mačke su tako osjetljivi da to registriraju i tako 
joj pomažu da ih zaobiđe. 
Brkovi su naročito važni — zapravo životno važni — 
kad  mačka  lovi  noću,  po  mraku.  To  znamo  zahvaljujući 
studijama  koje  su  pokazale  da  mačke  sa  savršenim 
brkovima  ubijaju  jednako  točno  u  mraku  kao  i  danju. 
Mačka  čiji  su  brkovi  oštećeni  može  ubijati  plijen  samo. 
po danu, jer u mraku pogrešno procjenjuje skok i zabija 
zube u pogrešan dio žrtvina tijela. To znači da u mraku, 
kad  čulo  vida  ne  funkcionira,  zdravi  brkovi  služe  kao 
izvanredno  osjetljiv  sistem  navođenja.  Samo  pomoću 
brkova  mačka  može  u  trenu,  djeliću  sekunde,  razabrati 
siluetu  plijena  u  potpunom  mraku  i  usmjeriti  ugriz  na 
pravo mjesto, tj. u potiljak nesretne žrtve. Na neki način 
vrhovi  brkova  hvataju  »podatke«  o  obliku  lovine;  isto 
kao  što  slijepac  vršcima  prstiju  čita  sljepačko  pismo,  i 
mačka u trenu zna što treba uraditi. Fotografije mačaka 
koje nose plijen u zubima, snimljene u mraku, pokazuju 
da su brkovi mačke obavijeni oko tijela žrtve i nastavljaju 
dostavljati  informacije  o  najmanjoj  kretnji  žrtve,  ako  je 
ona nekim slučajem još živa. Dakle, budući da je priroda 
učinila  mačku  pretežno  noćnim  lovcem,  jasno  je  da 
brkovi igraju ključnu ulogu u njenoj borbi za opstanak. 
U  anatomskom  pogledu  brkovi  su  zapravo  jako 
povećane  krute  dlake,  dvaput  deblje  od  običnih, 
usađene u tkivo gornje usne tri puta dublje nego obične 
dlake  i  snabdjevene  ogromnim  brojem  nervnih 
završetaka, što registriraju svaki dodir i svaku promjenu 
zračnog  pritiska.  Mačka  ima  prosječno  dvadeset  i  četiri 
takve  dlake,  po  dvanaest  na  svakoj  strani  njuške, 
raspoređene  u  četiri  horizontalna  reda.  Brkovi  se  mogu 
pomicati  prema  naprijed  (kad  je  mačka  radoznala,  kad 
želi  nešto  saznati,  kad  prijeti  ili  nešto  ispituje)  ili  prema 
natrag  (kad  je  u  defanzivnom  raspoloženju  i  izbjegava 
svaki  dodir).  Gornja  dva  reda  dlaka  mogu  se  pomicati 
neovisno  o  donja  dva  reda,  a  najjače  dlake  su  one  koje 
se nalaze u drugom i trećem redu. 
Stručan naziv za ove dlake glasi vibrissae. Mačka ima 
takvih  pojačanih  dlaka  i  na  drugim  dijelovima  tijela:  na 
obrazima, iznad očiju, na podbratku i, što iznenađuje na 
stražnjoj  strani  prednjih  nogu.  Sve  su  spomenute  dlake 
osjetljivi detektori kretanja, ali su najvažnije naravno one 
što tvore brkove. 
  
Zašto oči mačaka svjetlucaju u mraku? 
 
To  se  događa  zato  što  mačje  oko  ima  specifičan 
»uređaj« za pojačavanje svjetlosti, smješten u stražnjem 
dijelu  oka.  To  je  jedan  sloj  tkiva,  koji  reflektira  svjetlost 
(tapetum  lucidum,  što  doslovno  znači  »sjajna  tapeta«), 
koji  djeluje  poput  ogledala  iza  mrežnice  i  reflektira 
svjetlost  natrag  na  nju.  Zahvaljujući  tome  mačje  oko 
koristi  svaku  »česticu«  svjetlosti  što  uđe  u  nj.  Mi  našim 
očima  apsorbiramo  mnogo  manje  svjetlosti  koja  u  njih 
ulazi. Zbog ove razlike mačka vidi u polutami sva gibanja 
i predmete, koji su za nas nevidljivi. 
Unatoč  tome  nije  istina  da  mačke  vide  u  potpunom 
mraku,  kako  to  misle  neki  ljudi.  U  potpuno  mrkloj  noći 
mačka  se  snalazi  pomoću  zvuka,  mirisa  i  sjajne 
osjetljivosti svojih brkova. 
 
 

 
Zašto zjenica mačke ima okomit prorez? 
Sužavanjem  zjenice  u  okomiti  (a  ne  okrugli)  prorez 
mačka  dobiva  potpuniju  kontrolu  nad  količinom 
svjetlosti koja ulazi u njeno oko. Za životinju koja ima oči 
dovoljno osjetljive da vidi u jako slaboj rasvjeti važno je 
da  ju  ne  zasljepljuje  jaka  sunčana  svjetlost,  a  sužavanje 
zjenice u okomiti prorez daje joj veću sposobnost da po 
potrebi  smanjuje  ulažanje  svjetlosti  u  oko.  Razlog  zašto 
mačke imaju vertikalne a ne horizontalne proreze zjenica 
je  u  tome  da  one  mogu,  spuštanjem  očnih  kapaka,  još 
više  smanjiti  količinu  i  jakost  svjetlosti  koja  ulazi  u  oko. 
Imajući  tako  zapravo  dva  proreza  –  vertikalni  prorez 
zjenica i horizontalni prorez što ga tvore kapci — koji su 
smješteni  pod  pravim  kutem  jedan  prema  drugom, 
mačka  od  svih  životinja  ima  najprilagodljivije  oko, 
sposobno  da  »izlazi  na  kraj«  i  sa  svjetlošću  koja  bi  za 
druge životinje bila zasljepljujuća. 
Činjenicu  da  je  upravo  noćna  senzitivnost  mačjih 
očiju  povezana  sa  smanjivanjem  zjenice  u  vertikalne 
proreze potvrđuju i brojna promatranja lavova, životinja 
koje  žive  danju:  njihove  zjenice  imaju,  poput  naših  – 
okrugle proreze. 

 
Mogu li mačke razabirati boje? 
Mogu,  ali  slabo.  Još  u  prvoj  polovini  našeg  stoljeća 
učenjaci su bili uvjereni da su mačke potpuno slijepe na 
boje. Jedan od njih je napisao: »I po danu i po noći, sve 
mačke  vide  sivo.«  Ovaj  stav  prevladavao  je  još 
četrdesetih  godina,  ali  su  istraživanja,  objavljena  poslije 
toga,  dakle,  posljednjih  desetljeća,  pokazala  da  one 
mogu razlikovati stanovite boje, ali, kako izgleda, ne baš 
osobito uspješno. 
Razlog  zbog  kojega  se  ranijim  eksperimentima  nije 
mogla otkriti sposobnost mačke da vidi boje bio je taj što 
su  mačke  u  testovima  brzo  uočavale  suptilne  razlike  u 
stupnju  sivoće  svake  boje  i  onda  uporno  odbijale 
odbaciti  te  indikacije  kada  bi  im  se  prezentirale  dvije 
različite  boje,  sa  istim  stupnjem  sivoće.  Stoga  su  takvi 
testovi  davali  negativne  rezultate.  Posluživši  se 
rafiniranijim  metodama  najnovija  su  istraživanja 
dokazala  da  mačke  mogu  razlikovati  crvenu  i  zelenu 
boju,  crvenu  i  sivu,  zelenu  i  plavu,  zelenu  i  sivu,  plavu  i 
sivu, te žutu i sivu boju. Još se uvijek ne zna da li mogu 
razlikovati  i  druge  parove  boja.  Učenjaci  se  o  tome  još 
uvijek prepiru. Jedni tvrde da mačke mogu uočiti razliku 
između crvene i žute boje, a drugi im to osporavaju. 
Bez  obzira  na  to  kakav  će  biti  konačni  rezultat  ovih 
istraživanja  jedno  je  već  danas  jasno:  u  životu  mačke 
boje nisu tako bitne kao u našem životu. Za njih je važno 
da vide pri slaboj rasvjeti, u polutami, gdje mi ne vidimo, 
odnosno  gdje  im  je  dovoljno  šest  puta  manje  svjetlosti 
nego nama da bi uočavale detalje pokreta i oblika. 
Kako mačka postupa s novorođenim 
mačićima? 
Kad  devetotjedno  razdoblje  skotnosti  dođe  kraju, 
skotna  mačka  postaje  nemirna  i  počne  tražiti  prikladan 
»brlog«, »gnijezdo«, u kojem će okotiti mlade. Ona traži 
kakvo  zabito  i  mirno  mjesto,  gdje  je  suho  i  gdje  će  biti 
sama.  U  kući  tada  čujemo  kako  dopiru  čudni  zvukovi  i 
šumovi  iz  raznih  ormara  i  drugih  skrovišta  što  ih  mačka 
istražuje  tražeći  prikladno  mjesto.  I  dok  je  do  tog 
trenutka  bila  silno  proždrljiva,  njen  apetit  nestaje  i  ona 
počne  odbijati  hranu,  što  je  pouzdan  znak  da  porođaj 
neposredno predstoji – da do njega preostaje možda još 
samo  nekoliko  sati.  Kad  za  to  dođe  vrijeme  mačka 
naprosto  iščezne,  zavukavši  se  nekamo  da  bi  se 
nesmetano posvetila donošenju svog legla na svijet. 
Neke  mačke  ne  trpe,  čak  mrze  da  se  bilo  tko  u  to 
miješa  i  ljuti  ih  svaka  prevelika  pažnja.  Drugima  –  koje 
nikad  nisu  uživale  u  »privatnosti«  i  osami  —  kao  da  je 
svejedno hoće li se netko petljati s njima ili neće. Mačke 
vedre  ćudi  poslušno  će  se  zavući  u  specijalno  priređen 
sanduk,  mekane  podloge,  koji  je  smješten  tako  da 
ljudska »babica« može do njega lako doprijeti, ako se za 
to  ukaže  potreba.  Druge  će  međutim  uporno  odbijati 
takvo  umjetno  gnijezdo  i  zavući  će  se,  ili  u  ormar  za 
cipele, ili u kakvo drugo skriveno mjesto. 
Za  prosječnu  mačku  rađanje  je  dugi  proces.  Kada  je 
riječ  o  tipičnom  leglu  od,  recimo,  pet  mačića  i  kada  oni 
izlaze  iz  majčina  tijela  u  prosječnim  vremenskim 
razmacima  od  trideset  minuta,  čitav  proces  traje 
otprilike  dva  ili  dva  i  pol  sata,  nakon  čega  su  mačka  i 
mačići jako iscrpljeni. Neke mačke rađaju mnogo brže po 
jednog  mačića  svake  minute  –  ali  to  se  rijetko  događa. 
Tipični  razmak  od  pola  sata  od  mačića  do  mačića  nije 
slučajan,  jer  ostavlja  mački  dovoljno  vremena  da  se 
valjano  pobrine  za  svakog  mačića  prije  nego  što  će 
okotiti slijedećeg. 
Pažnja koju posvećuje svakom novorođenom mačiću 
ima tri glavne faze. Ona prvo podere posteljicu u kojoj se 
nalazi mačić kad dođe na svijet. Zatim velikom pažnjom 
očisti  nos  i  usta  novorođenog  mladunčeta  da  bi  ono 
moglo  početi  disati.  Kad  je  ovaj  iznimno  važan  posao 
obavljen, mačka počne čistiti mladunče tako da pregrize, 
otprilike  dva  i  pol  centimetra  od  mladunčetova  trbuha, 
pupčanu  vrpcu  i  pojede  ju.  Mali  batrljak  koji  ostane 
mačka ne dira, on se osuši i otpadne sam od sebe. Poslije 
toga pojede posteljicu (placentu), što je vrijedna hrana u 
dugim  satima  koji  joj  predstoje  u  prvom  danu  života 
mačića.  Zatim  mačka  obliže  svakog  mačića  po  čitavom 
tijelu  pomažući  tako  da  se  ono  posuši,  a  onda  se  malo 
odmara.  Odmor  ne  traje  dugo,  jer  se  za  kratko  vrijeme 
pojavljuje  slijedeće  mladunče  i  isti  se  proces  ponavlja. 
Ako  se  mačka  previše  izmori,  na  primjer  ako  ima 
naročito veliko leglo, ona će zadnja dva ili jednog mačića 
potpuno ignorirati i pustiti ih da uginu. Pritom ne treba 
smetnuti s uma da su većina mačaka zapanjujuće dobre i 
vješte  »babice«  i  da  im  nikakva  ljudska  pomoć  nije 
potrebna. 
Čim se mačići oporave od traume rađanja, počnu se 
meškoljiti  tražeći  sisu.  Prvo  dojenje  za  njih  je  životno 
važno, jer ih imunizira od bolesti. Naime, prije nego što 
počne  proizvoditi  pravo  mlijeko,  mačka  proizvede  prvo 
mlijeko, tzv. colostrum, koje je bogato antitijelima i daje 
mačićima  odmah  veliku  i  važnu  prednost  u  sprečavanju 
obolijevanja od raznih bolesti koje im prijete. Colostrum 
je osim toga bogat bjelančevinama i mineralima i mačka 
ga  ima  samo  prvih  nekoliko  dana,  a  onda  počne 
proizvoditi normalno mlijeko. 
 
 
 
 
 
 
 
 

 
Zašto se mačići ne guraju i ne svađaju dok 
se hrane majčinim mlijekom? 
 
Već  samo  nekoliko  dana  nakon  što  se  okotio  svaki 
mačić  ima  svoju  posebnu  sisu,  koju  lako  prepoznaje  i 
samo  nju  siše.  Pa  ma  kako  to  izgledalo  čudno,  to  je 
moguće naprosto zato što svaka sisa ima drugačiji miris. 
Kako  to  znamo?  Jednostavno.  Ako  operemo  trbuh 
mačke,  lišit  ćemo  ga  njegova  prirodnog  mirisa  i  mačići 
više neće moći pronalaziti »svoje« sise. Umjesto da svaki 
bez  problema  pronalazi  svoje  mjesto,  oni  će  izgubiti 
sposobnost  orijentacije.  Nastat  će  zbrka,  te  neizbježne 
svađe i guranje. 
Zaista  izaziva  divljenje  činjenica  da  u 
»jednostavnom«  svijetu  mačića  postoji  sposobnost 
raspoznavanja  i  identificiranja  mirisa  na  temelju  tako 
suptilnih  razlika.  No,  istina  je  da  se  pomoću  mirisa 
»markira« svaka pojedina sisa i tako razlikuje od drugih, 
pa  među  mačićima  nema  svađa  i  sukoba  kad  dođe 
vrijeme za dobivanje hrane. 

 
Kakvim se tempom razvijaju mačići? 
 
Kad  se  okote  mačići  su  slijepi  i  gluhi,  ali  već  imaju 
jako  razvijeno  čulo  njuha.  Također  su  osjetljivi  na  dodir 
(čulo  dodira)  i  uskoro  počnu  birati  svaki  svoju  sisu.  U 
ovom  stadiju  teški  su  od  60  do  120  grama.  Prosječna 
težina  novorođenog  mačića  iznosi  oko  105  grama,  a 
dugački su otprilike 12 centimetara. 
Još  prije  četvrtog  dana  života  mačići  počnu  gurati 
majčin  trbuh  šapicama,  što  stimulira  dotok  mlijeka  u 
sisu. Na kraju prvog tjedna života njihove se oči otvore, a 
tjelesna  težina  udvostruči.  Potkraj  prvog  mjeseca  života 
počinju  se  igrati  jedni  s  drugima.  Tada  se  već  mogu 
donekle spretnije kretati, pa čak i sjediti. Bez obzira na to 
kakvu  će  boju  dobiti  kasnije,  u  ovom  su  stadiju  njihove 
oči plave i to ostaju do kraja trećeg mjeseca života. Kad 
napune mjesec dana mačićima počnu izbijati zubići. 
Otprilike sa trideset i dva dana počnu jesti prvu krutu 
hranu, ali se odbijaju od sise tek kad navrše dva mjeseca. 
(Divlje  mačke  odbijaju  svoju  mladunčad  od  sise  mnogo 
kasnije,  tek  nakon  četiri  mjeseca.)  U  drugom  mjesecu 
života mačići postaju vrlo živahni i mnogo se igraju jedni 
s drugima. Ako žive u kući počet će upotrebljavati mačji 
nužnik kad su stari mjesec i pol. A lažne borbe i lažni lov 
postaju  dominantna  obilježja  njihova  života  potkraj 
drugog mjeseca života. 
Nastupom  trećeg  mjeseca  života  dožive  šok.  Majka 
im više ne dopušta pristup sisama. Moraju se snalaziti s 
krutom  i  tekućom  hranom,  koju  grebu  jezikom  iz 
tanjurića  ili  zdjelice.  Uskoro  će  se  njihova  majka  opet 
početi tjerati i koncentrirati se na mužjake. 
U  petom  mjesecu  života  mačići  počnu  markirati 
mirisom  svoj  teritorij.  Sada  odbacuju  mliječne  zube  i 
dobivaju  trajne,  a  svijet  istražuju  manje  zaokupljeni 
igrom. Veliki su izgledi da će njihova majka uskoro opet 
biti skotna, ukoliko je vlasnici nisu držali zatvorenu u kući 
protiv njezine volje. 
Sa  šest  mjeseci  mladi  su  potpuno  samostalni, 
sposobni da love i da se brinu o sebi. 
  
Zašto mačka seli mačiće u drugo 
gnijezdo? 
 
Kad  su  mačići  stari  od  dvadeset  do  trideset  dana 
njihova  ih  majka  obično  premjesti  na  drugo  mjesto.  To 
obavi tako da svako mladunče uhvati za kožu iznad vrata 
i tako ga odnese na novu lokaciju držeći visoko glavu da 
se ono ne bi vuklo tijelom po podu ili po zemlji. Kad se 
mladunče  mora  ovako  prenositi  na  velike  daljine  može 
se  dogoditi  da  njegova  težina  izmori  majku  i  da  više  ne 
može  držati  glavu  visoko  nego  ju  spusti,  pa  umjesto  da 
nosi mladunče, ona ga vuče. Mladunče se tome nikad ne 
odupire,  nego  mlohavo  visi  iz  majčinih  usta,  repa 
smotanog  između  svinutih  stražnjih  nogu.  Ova  poza 
tijelo  mačića  čini  kraćim  i  smanjuje  opasnost  da  se  s 
nečim sudara dok ga majka tako nosi. 
Čim  mačka  stigne  na  mjesto  koje  je  izabrala,  ona 
otvara  usta  i  spusti  mačića  na  pod.  Zatim  se  vrati  po 
slijedećeg  mačića  i  ponavlja  ta  putovanja  sve  dok  ih  ne 
prenese  sve.  Poslije  toga  još  jednom  odlazi  do  starog 
gnijezda da provjeri da li je doista prenijela sve mačiće. 
To nam daje na znanje da brojenje mačića nije jedna od 
jačih strana mačke. 
Obično  se  misli  da  su  ove  selidbe  motivirane  ili 
prevelikom  zaprljanošću  starog  gnijezda,  ili  činjenicom 
da  su  ga  mačići  naprosto  prerasli.  Ova  se  objašnjenja 
doimaju  logičnima,  ali  ipak  nisu  točna.  Mačka  koja  ima 
veliko  i  čisto  gnijezdo  također  seli mladunčad kad  za  to 
dođe  vrijeme.  Pravi  odgovor  daje  nam  život  divljih 
predaka  domaće  mačke.  U  prirodnim  uvjetima,  daleko 
od  konzervirane  hrane  i  tanjurića  s  mlijekom,  mačka 
prije ili kasnije mora početi donositi lovinu u gnijezdo da 
tako  probudi  i  stimulira  mesožderne  nagone  svojih 
potomaka.  Kada  su  mačići  stari  trideset  do  četrdeset 
dana,  oni  se  počinju  hraniti  krutom  hranom  i  upravo  je 
ta  okolnost  uzrokom  operacije  selidbe.  Staro  gnijezdo, 
izabrano u skladu s dva kriterija — udobnosti i sigurnosti 
—  neko  vrijeme  nakon  okota  bespomoćnim  mačićima 
daje  iznad  svega  potrebnu  zaštitu,  ali  već  u  drugom 
mjesecu  života,  kad  im  izrastu  zubi,  oni  moraju  naučiti 
kako će ujedati i žvakati lovinu koju im donosi majka. Da 
bi  se  to  učenje  olakšalo  potrebno  je  pronaći  novo 
gnijezdo,  u  blizini  lovišta,  kako  bi  se  olakšao  zadatak 
majke da donosi lovinu mladuncima. 
U ovu operaciju selidbe upuštaju se i domaće, kućne 
mačke ako im se to samo omogući. One se u to upuštaju 
unatoč  činjenici  da  njih  i  njihovu  mladunčad  redovito  i 
dovoljno  hrane  njihovi  vlasnici.  Prema  tome  zapravo  se 
radi o prastarom, drevnom obliku nagonskog ponašanja, 
koje, uostalom, jednako kao lov, ne izumire iako je život 
postao lakši. 
Još  nešto:  postoje  i  mogu  se  navesti  brojni  primjeri 
da  mačka  brže‐bolje  odnosi  svoju  mladunčad  s  mjesta 
koje  smatra  opasnim.  Ako  ljudska  radoznalost  postane 
prevelika i ako se ljudi ne mogu suzdržavati a da rukama 
ne diraju »gnijezdo«, strani ljudski mirisi mogu ga učiniti 
neprikladnim. Mačka će u takvim okolnostima naprosto 
potražiti  novo  mjesto  za  smještaj  mladunca,  samo  zato 
da tamo ima više mira. Ovakve selidbe mogu se dogoditi 
u bilo kojem stadiju razvoja mladunčadi. Kod divljih vrsta 
mačaka  ljudsko  diranje  gnijezda  i  mladih  može  imati 
mnogo  drastičniju  posljedicu.  Mačka  naime  prestane 
priznavati  mladunčad  kao  vlastitu,  te  ih  napusti  ili 
naprosto pojede. Zašto? Sto se tu zapravo događa? Kod 
divljih mačaka diranje mladunčadi u gnijezdu ostavlja na 
tijelu  mladunčadi  tuđinski  miris,  a  to  pretvara 
mladunčad u tuđinsku vrstu, drugim riječima u vrstu koja 
se  može  loviti,  pa  majka  reagira  onako  kako  to  nameće 
sama  situacija:  ubija  i  pojede  vlastitu  mladunčad. 
Domaće mačke rijetko kad tako reagiraju, jer su navikle 
na  mirise  svojih  vlasnika,  čak  toliko  da  ih  ne  smatraju 
tuđinskim.  Zato  mačići,  koje  su  ljudi  uzimali  u  ruke  ili 
dirali, ostaju »članovi obitelji« iako su dobili nove mirise. 
 
 
 

 
Kako mačići uče ubijati? 
 
Najkraće rečeno mačićima nije potrebno da ih drugi 
uče  ubijati,  ali  im  koristi  svaka  pouka  koju  dobiju  od 
majke.  Mačići  koji  su  rasli  odvojeni  od  majke  i  koje  su 
odgajali  učenjaci  pokazali  su  sposobnost  ubijanja 
glodavaca  kada  bi  im  bili  po  prvi  puta  pokazani. 
Međutim  to  ipak  nije  uspijevalo  svim  takvim  mačićima. 
Od  dvadeset  testiranih  mačića  samo  devet  su  ubili 
glodavce,  a  samo  su  ih  tri  mačića  pojela.  Veće  uspjehe 
postigli su mačići uzgojeni u ambijentu u kojem su mogli 
gledati ubijanje glodavaca, ali nikada i da ih neka mačka 
jede.  Osamnaest  od  dvadeset  mačića,  testiranih  u 
ovakvom  testu,  ubili  su  glodavce,  a  od  tih  osamnaest 
»ubojica« devet su i pojeli svoj plijen. 
Zanimljivo je da su od osamnaest mačića, koji su rasli 
u  društvu  s  glodavcima,  samo  tri  kasnije  postali  ubojice 
glodavaca.  Preostalih  petnaest  nisu  naučili  ni  kasnije 
ubijati gledajući druge mačke kako ubijaju glodavce. Što 
to  znači?  Vjerojatno  to  da  su  za  njih  glodavci  postali 
»članovi obitelji« i da više nisu bili »lovina«. Čak ni ono 
troje  »ubojica«  nisu  napadali  glodavce  koji  su  pripadali 
istoj vrsti i društvu u kojem su te mačke rasle kao mačići. 
Premda  je  jasno  da  mačke  posjeduju  unutrašnji  nagon 
ubijanja  s  kojim  se  rađaju,  ovaj  se  nagon  može  uništiti 
neprirodnim odgojem. 
I obratno. Mačke koje postaju doista efikasni lovci su 
one mačke koje su kao mačići bile maksimalno izložene 
prizorima lova i ubijanja. Najbolji lovci su one koje su kao 
mačići  pratile  svoju  majku  u  lovu  i  vidjele  kako  se 
postupa  s  lovinom.  Osim  toga,  dok  su  bile  još  mlađe, 
mačkama  je  koristilo  i  to  što  im  je  majka  pokazivala  i 
donosila lovinu do gnijezda. Ako mačka‐majka ne donosi 
lovinu mačićima u gnijezdo, u razdoblju između šestog i 
dvadesetog  tjedna  njihova  života,  oni  će,  kad  odrastu, 
biti manje sposobni lovci. 
  
Zašto mačići ponekad bacaju u zrak 
predmete s kojima se igraju? 
 
Prizor je svima poznat. Mačiću dosadi da se prikrada 
lopti i juri za njom, pa iznenada i bez ikakvog upozorenja 
podmetne jednu od svojih šapa pod loptu i baci je u zrak 
preko  svoje  glave.  Dok  ona  još  leti  zrakom,  mačić  se 
okrene  brzo  kao  zvrk,  jurne  za  loptom,  baci  se  na  nju  i 
»ubije«  ju.  Ima  i  druga  varijanta,  kad  se  radi  o  većoj 
lopti: takvu će loptu mačić baciti u zrak obim šapama. 
Uobičajeno objašnjenje ovog ponašanja u igri glasi da 
mačić  njime  pokazuje  lukavu  inteligenciju  i  dovitljivost. 
Budući  da  lopta  neće  sama  od  sebe  poletjeti  u  zrak, 
mačka joj »daje život« tako da ju sama baci preko glave 
da  bi  potom  mogla  uživati  u  hvatanju  uzbudljivog 
»živog«  nadomjeska  za  lovinu.  Ovim  se  objašnjenjem 
mačićima  pripisuje  impozantna  sposobnost  kreativnog 
igranja  izmišljanje  »ptice  u  letu«.  Kao  jedan  od 
argumenata za ovo objašnjenje iznosi se činjenica da se 
nijedna  odrasla  mačka  dok  lovi  prave  ptice  ne  služi 
ovakvom  akcijom  prednjih  šapa.  Zato  se  tvrdi  da  je  to 
doista  smišljena  kretnja  i  znak  velike  inteligencije 
mačaka. 
Nažalost,  ovo  je  tumačenje  pogrešno.  Temelji  se  na 
nepoznavanju  instinktivnih  lovačkih  radnji  mačaka.  U 
divljem  stanju  mačke  primjenjuju  tri  različita  obrasca 
napada, već prema tome da li love miševe, ptice ili ribe. 
Miševima se prišuljaju ili ih dočekaju u zasjedi, a onda se 
bace  na  njih,  zgrabe  ili  prednjim  šapama  i  ugrizu. 
Pticama  se  prikradaju,  skoče  prema  njima  i  ako  ptica 
odleti one skoče u zrak za njom pokušavajući je u zraku 
dohvatiti prednjim šapama. Ako to urade dovoljno brzo i 
dohvate  tijelo  ptice  prednjim  šapama,  kao  kliještima, 
povuku  ju  na  zemlju  i  ubiju  ugrizom.  Manje  je  poznat 
način  kako  mačke  hvataju  ribe.  One  čekaju  na  samom 
rubu  obale,  a  onda,  ako  im  se  kakva  neoprezna  riba 
isuviše približi, naglo urone jednu šapu u vodu, podvuku 
ju  pod  tijelo  ribe  i  njome  izbace  ribu  na  obalu.  U  ovom 
slučaju  plijen  se  baca  natraške,  preko  ramena.  Kad 
iznenađena riba padne na suho, lovac se naglo okrene i 
baci na nju. Ako se radi o ribi koja je prevelika da bi se 
mogla izbaciti iz vode udarcem samo jedne šape, mačka 
uroni  istovremeno  obje  predaje  šape,  dohvati  ribu 
odozdo  s  ispruženim  pandžama  te  je  baci  preko  svoje 
glave. 
Upravo  ove  instinktivne  radnje,  potrebne  u  lovu  na 
ribe,  mačići  oponašaju  dok  onako  bacaju  preko  glave 
loptu za igru. Prema tome ne radi se ovdje o nečem što 
su mačići od nekoga naučili ili izmislili. A zašto se o tome 
nije povelo računa ranije? Naprosto zato jer je premalo 
ljudi imalo priliku da vidi kako mačke love ribu u divljini, 
dok  su  mnogi  vidjeli  kako  njihove  ljubimice  skaču  na 
ptice na tratini. 
Jedan  nizozemski  istraživački  tim  otkrio  je  da  se 
bacanje  ribe  iz  vode  ovom  kretnjom  pojavljuje  veoma 
rano i bez majčine pouke. Mačićima se dopustilo da love 
ribu  već  od  petog  tjedna  života,  a  uspješni  lovci  postali 
su još prije sedmog tjedna života, iako su lovili sami, bez 
prisustva  svoje  majke.  Drugim  riječima,  mačić  koji  baca 
loptu  preko  ramena  zapravo  radi  isto  što  bi  radio  da 
raste u divljini, blizu bare ili rijeke. 
 
 
 
 
 
 

 
Kada mačke spolno sazrijevaju? 
 
To se uglavnom događa kad su stare nešto manje od 
godine  dana,  ali  u  tom  pogledu  postoje  među  njima 
mnoge razlike. Tako je za mužjake najmlađa registrirana 
starost, u kojoj je neki mužjak spolno sazrio, iznosila šest 
mjeseci,  iako  se  ovaj  rekord  može  smatrati 
abnormalnim.  Sazrijevanje  sa  osam  mjeseci  također  je 
previše  rano.  Tipični  mužjak  postaje  seksualno  aktivan 
između  jedanaestog  i  dvanaestog  mjeseca  starosti.  Kod 
nekih  mužjaka,  koji  žive  grubim  životom,  seksualno 
sazrijevanje traje znatno duže i može trajati od petnaest 
do  osamnaest  mjeseci,  vjerojatno  zato  što  imaju  manje 
šanse u konkurenciji sa starijim mužjacima. 
Kod  ženki  seksualna  zrelost  nastupa  mnogo  brže  i 
ranije,  obično  između  šestog  i  osmog  mjeseca  života,  a 
zabilježeni  su  i  slučajevi  da  su  se  tjerale  i  veoma  mlade 
ženke,  stare  samo  tri  do  pet  mjeseci.  Ovaj  rani  početak 
po  svoj  prilici  izazvan  je  neprirodnim  uvjetima 
domestikacije.  Ženka  divlje  mačke  obično  ne  postaje 
seksualno zrela prije desetog mjeseca života. 
Evropska  divlja  mačka,  na  primjer,  započinje  sezonu 
parenja u ožujku. Skotnost traje šezdeset i tri dana pa se 
mačići  kote  u  svibnju.  Potkraj  jeseni  započinju 
samostalni  život  i  ako  prežive  zimu  počet  će  se  pariti 
slijedećeg ožujka, u starosti od otprilike deset mjeseci, a 
imat će vlastite mlade kad će sami biti stari godinu dana. 
Divlje  mačke  se  tjeraju  samo  jedanput  godišnje,  pa  se 
zato  mladi  mužjaci  moraju  strpiti  i  čekati  na  slijedeću 
sezonu parenja. 
 Ovaj  ciklus  parenja  u  divljini  očito  je  prilagođen 
mijenama godišnjih doba i promjenama u snabdijevanju 
hranom. Međutim pred razmažene kućne mačke takvi se 
problemi ne postavljaju. Dok su njene lovačke uši sjajno 
prilagođene zvuku otvarača za konzerve i dok u dnu sobe 
blago  zuje  radijatori  centralnog  grijanja,  razmažena 
domaća mačka se ne mora bojati mijena godišnjih doba. 
Zato  je  u  nje  taj  redoslijed  manje  krut  nego  u  njenih 
divljih  rođaka.  Domaća  mačka  može  se  pariti  već  od 
druge polovine siječnja i imati mlade početkom travnja. 
Dva mjeseca poslije toga, nakon što je mladunčad odbila 
od  sise  ili  ih  se  riješila  tako  da  su  bili  odnijeti  u  druge 
kuće, ona može »komotno« započeti novi ciklus parenja 
i okotiti drugo leglo potkraj ljeta. 
Zabilježeni  su  slučajevi  da  su  divlje  mačke  okotile 
drugo  leglo  u  kolovozu.  Učenjaci  smatraju  da  se  to 
događa  samo  kao  posljedica  ukrštavanja  pravih  divljih  i 
podivljalih domaćih mačaka. 
 

 
 
Kako se brzo razmnožavaju mačke?
 
Ako  se  razmnožavanje  mačje  populacije  ne  obuzda, 
ona  se  povećava  upravo  zapanjujućom  brzinom.  To  je 
tako  zato  što  su  ženke  mačaka  odlične  majke  i  što  je 
domestikacija dovela do stvaranja trostruko većeg broja 
legala u toku godine, te zbog povećanja legla izazvanog 
istim uzrokom. Evropske divlje mačke, koje svake godine 
okote  samo  jedno  leglo,  rađaju  prosječno  dva  do  četiri 
mladunčeta  godišnje,  dok  domaće  mačke  mogu  okotiti 
prosječno četiri do pet mačića, triput godišnje. 
jednostavna računica, koja započinje jednim jedinim 
parom, pokazuje da bi takav par mogao okotiti četrnaest 
mačića u tri legla godišnje, što znači da bi za pet godina 
broj njegovih potomaka dosegao brojku od 65.536. To bi 
bilo moguće samo uz uvjet da sve mačke prežive, da se 
mužjaci  i  ženke  rađaju  u  jednakom  broju  i  da  se  svi 
počnu  pariti  kad  imaju  godinu  dana.  Ženke  se  zapravo 
počinju  pariti  prije  nego  što  dožive  godinu  dana,  pa  bi 
zato  spomenuta  konačna  brojka  bila  još  veća. Međutim 
protiv  takvog  ishoda  djeluje  sama  po  sebi  činjenica  da 
mnoge mačke ugibaju prije nego što dožive godinu dana 
— ili od bolesti, ili zbog nekog nesretnog slučaja. 
Ova  računica  morala  bi  se  strašno  dojmiti  kućnih 
miševa  i  stvoriti  u  njihovim  mozgovima  groznu 
predodžbu o kućama prepunim mačaka. Međutim to se, 
naravno,  nikad  ne  događa,  jer  na  svijetu  ima  dovoljno 
odgovornih i savjesnih vlasnika mačaka, koji dobro paze 
da se razmnažanje njihovih ljubimica obuzda, e da bi se 
tako  obuzdavalo  povećanje  njihova  broja.  Danas  se  kao 
nešto sasvim normalno primjenjuje kastriranje i mužjaka 
i ženki, pa se procjenjuje da se ovom kirurškom zahvatu 
podvrgne 90% svih mužjaka. Ženkama, kojima se dozvoli 
da se i dalje pare, smanjuje se veličina legla za jednog ili 
dva  mačića,  koje  bezbolno  ubiju  veterinari.  U  nekim 
područjima  provode  se  prilično  bezobzirni  i  surovi 
programi  iskorjenjivanja,  uništavanja  podivljalih  mačaka 
i  mačaka  skitnica,  a  u  nekim  zemljama  se  čak 
upotrebljavaju kontracepcijske pilule, koje se, smrvljene 
u prašak, dodaju hrani koja se nudi skitnicama. Navodno, 
Izrael  na  taj  način  onemogućava  svake  godine  rađanje 
20.000 mačića. 
Međutim unatoč svemu tome još uvijek ima više od 
1,000.000 podivljalih mačaka i mačaka skitnica u Velikoj 
Britaniji.  Procjenjuje  se  da  ih  samo  u  Londonu  ima  čak 
pola milijuna. Osim toga u Velikoj Britaniji živi oko četiri 
do  pet  milijuna  kućnih  mačaka,  što  znači  da  na  svakih 
deset stanovnika »dolazi« jedna mačka. 
 

 
 
 
Kako mačke obavljaju ljubavno 
udvaranje? 
 
Mačke  troše  mnogo  vremena  na  pripreme  za  čin 
parenja, a njihove »orgije« i promiskuitet donijeli su im 
stoljetnu reputaciju raskalašenih i razvratnih životinja. To 
nije  zbog  toga  što  bi  sam  spolni  čin  trajao  dugo  i  bio 
naročito  erotičan  po  formi.  Zapravo  čitav  proces 
kopulacijc  rijetko  kada  traje  više  od  deset  sekundi,  a 
često  je  i  kraći.  Ono  što  mačkama  daje  reputaciju 
raskalašenosti  je  prividna  sličnost  između  njihovih 
seksualnih  okupljanja  i  orgijanja  Anđela  pakla.    U  tome 
sudjeluje  obično  jedna  jedina  ženka  koja  u  jednom 
trenutku pljuje, psiće i udara šapama po mužjacima koji 
su  se  okupili  oko  nje,  kao  začarani,  a  već  u  drugom 
trenutku  ona  se  zavodljivo  valja  po  zemlji.  Oko  nje  je 
krug mužjaka, koji jedni na druge urliču, mijauču, psiću, 
frkću  i  reže,  dok  naizmjence  (što  se  samo  pričinja), 
»siluju« ženku. 
Istina  je  donekle  drukčija.  Non‐stop  seksualna 
aktivnost  može  trajati  satima  i  danima,  ali  »vlast«  nad 
zbivanjima drži ženka. Ona je ta koja određuje što će se 
raditi, a ne mužjaci. 
Sve počinje tako da se ženka počne tjerati i dozivati 
mužjake.  Oni  reagiraju  na  njezine  karakteristične 
seksualne mirise i dolaze sa svih strana. Mužjak na čijem 
je teritoriju ženka odlučila da sve to izvodi obično je 11 
početku jako favoriziran, jer prvi stiže na poprište i jer se 
mužjaci  s  drugih  teritorija  u  početku  ustručavaju  stupiti 
11a njegov teritorij. Međutim oni ne mogu odoljeti ženki 
koja  se  tjera  pa  zato  riskiraju.  To  ima  za  posljedicu 
mnogo sukoba među mužjacima i time se objašnjava ona 
silna galama što se stvara na mačjim seksualnim sijelima. 
Silno  zavijanje  i  mijaukanje  mužjaka,  te  puštanje 
kojekakvih  strašnih  zvukova  pogrešno  se  smatra 
seksualnom,  a  ne  čistom  agresivnošću.  Međutim  fokus 
zanimanja je ženka, koja se tjera, a njezina blizina utišava 
želju  mužjaka  za  borbom  i  omogućava  da  se  nakon 
nekog vremena oko nje okupi čitav krug udvarača. 
Ona  pred  njima  »izvodi«  svoju  ritualnu  igru, 
mijaučući,  cvileći  i  previjajući  se  na  zemlji,  te  trljajući 
samu sebe na način koji očito fascinira mužjake što kao 
očarani bulje u nju. Prije ili kasnije jedan (obično vlasnik 
teritorija) približi se mački i sjedne blizu nje. Njegov trud 
biva  nagrađen  udarcima  pandža  njezinih  prednjih  šapa. 
Ona  na  njega  pljuje  i  sikće  i  on  se  mudro  povlači.  Svaki 
mužjak  koji  joj  se  prerano  približi  biva  na  isti  način 
otpravljen. Ženka vlada situacijom i ona odlučuje kojem 
će  mužjaku  dozvoliti  da  joj  se  intimnije  približi.  Mužjak 
kojemu  to  uspije  može,  ali  ne  mora,  biti  dominantan 
mužjak okupljene skupine. Izbor partnera ovisi o ženki i 
samo  o  njoj.  Međutim  neke  muške  taktike  pomažu 
mužjacima  da  uspiju.  Jedna  od  najvažnijih  taktika  je 
približiti se ženki dok ona gleda na drugu stranu. Čim se 
ona okrene mužjaku, koji joj se tako približio, on se ukoči 
kao  da  se  ukipio.  Ženka  napada  mužjaka  samo  kad  vidi 
da  joj  se  pokušava  približiti,  a  ne  napada  nepomičnog, 
ukipljenog,  mužjaka  koji  se,  kao  kakvom  čarolijom, 
naprosto »stvorio« kraj nje. Na taj način mužjak koji ima 
smisla za takt može joj se sasvim približiti. On joj se javlja 
nekakvim  čudnim  zvukom  nalik  na  cvrkutanje  i  ona  ne 
sikće i ne pljuje po njemu. Nakon nekog vremena, ako do 
tog trenutka prođe sve u redu, mužjak riskira da pokuša 
doći  s  njom  i  u  fizički  kontakt.  Započinje  tako  da  ju 
zubima  zgrabi  za  dlaku  na  vratu,  a  onda  na  nju  pažljivo 
uzjaši.  Ako  je  ženka  spremna  za  parenje,  ona  priljubi 
zemlji  prednji  dio  tijela  uvis,  a  ujedno  makne  rep  u 
stranu.  Ta  je  poza  nazvana  lordosis  i  to  je  posljednji 
pozivni signal mužjaku, dozvola da se upusti u sam spolni 
čin. 
I dok vrijeme prolazi »orgija« mijenja stil. Mužjaci se 
zasite  i  ženka  ih  sve  manje  zanima.  Ona,  međutim,  kao 
da  postaje  sve  pohotnija.  Nakon  što  se  tako  sparila  s 
jednim  za  drugim  mužjakom,  u  relativno  kratkim 
intervalima od samo nekoliko dana, moglo bi se zamisliti 
da  je  najzad  zadovoljena,  ali  nije.  Dokle  god  traje 
najintenzivniji  period  njezina  tjeranja  ženka  želi  da  se 
dalje pari i mužjaka sada treba bodriti i nukati. Umjesto 
da  se  pravi  važna,  kao  u  početku,  ženka  mora 
»obrađivati«  mužjaka  da  pobudi  njegov  interes.  Ona  to 
radi s mnogo mijaukanja, trljanja i naročito savijanja na 
zemlji. Mužjaci i dalje sjede oko nje i sve to gledaju, a tek 
od  vremena  do  vremena  nekom  uspije  da  sakupi 
dovoljno  entuzijazma  da  je  još  jednom  uzjaši.  Na  kraju 
krajeva  izgledi  da  će  se  neka  ženka  vratiti  kući 
neoplođena postaju zaista minimalni. 
Zašto mužjak za vrijeme parenja hvata 
ženku zubima za vrat? 
 
Na  prvi  pogled  ovo  izgleda  kao  primjer  maebo 
brutalnosti, nešto slično običaju praljudi na karikaturama 
da  grabe  svoje  žene  za kosu  i  tako  ih  odvlače  u  pećinu. 
Međutim ništa nije dalje od istine. Kada je riječ o seksu 
kod mačaka, ženke su dominantni partneri, a ne mužjaci. 
Mužjaci  se  mogu  divlje  tući  među  sobom,  ali  kad  se 
seksualno  nadraže  i  pokušaju  se  spariti  sa  ženkom  oni 
postaju  sve  prije  negoli  »gazde«.  Ako  netko  dobiva 
batine,  to  je  uvijek  i  samo  mužjak.  Ugriz  za  vrat  ženke 
može  izgledati  brutalan,  ali  je  zapravo  očajnički  trik 
mužjaka da se spasi od napada ženke. Radi se o zaštitnoj 
mjeri socijalnog tipa. Tu se ne radi o želji da mužjak drži 
ženku tako čvrsto da se ona ne može okrenuti i napasti 
ga.  Ona  je  previše  jaka  da  bi  mu  to  uspjelo.  Radi  se, 
zapravo,  o  »triku  ponašanjem«,  što  ga  koristi  mužjak. 
Sve mačke, mužjaci ili ženke, reagiraju jednako na to ako 
ih  netko  zgrabi  za  vrat,  a  to  reagiranje  potječe  još  iz 
njihovog  djetinjstva.  Upravo  tako  hvataju  i  nose  majke 
svoju mladunčad, koja se tome mirno prepuštaju. Ona ih 
tako  hvata  kad  ih  mora  nekamo  preseliti,  s  opasnog  na 
sigurno mjesto. Za mačiće je od ključne važnosti da se ne 
otimaju  takvom  zahvatu  11  situacijama  u  kojima  im  se 
možda radi o životu. Kad odrastu, mačke nikad ne izgube 
u  potpunosti  ovakav  način  reagiranja  u  što  se  lako 
možete  uvjeriti  ako  uhvatite  mačku  za  kožu  vrata.  Ona 
će  se  odmah  prestati  micati  i  ostat  će  neko  vrijeme 
potpuno nepomična. Ako je čvrsto zgrabite za neki drugi 
dio  tijela,  brzo  će  reagirati  i  otimati  se,  ponekad  već  u 
istom  trenutku.  Zato  je  »trik  ¡mobilizacije«  trik  koji 
mužjaci  upotrebljavaju  kad  »imaju  posla«  (dakle  kad  se 
pare) s potencijalno opasnim ženkama. Ženke tako rado, 
na  najmanji  povod,  a  i  bez  njega,  upotrebljavaju  svoje 
pandže  pa  je  mužjacima  i  te  kako  potreban  ovaj  trik. 
Dokle  god  ih  čvrsto  drže  za  šiju,  mužjaci  imaju  dobru 
šansu  da  će  ženke  biti  bespomoćno  transformirane  u 
»mačiće  što  ih  majka  nosi  u  svojim  zubima«.  Bez 
ovakvog postupka mnogi bi se mužjaci vraćali kući s još 
više rana i brazgotina. 
Zašto ženke »vrište« za vrijeme spolnog 
akta? 
Kad  mužjak  završi  čin  kopulacije,  koji  traje  samo 
nekoliko  sekunda,  ženka  se  okrene  prema  njemu  i 
napadne  ga  udarajući  divljački  šapama  i  pomamno 
vrišteći.  Kad  izvlači  penis  iz  njezine  vagine  i  silazi  s  nje, 
mužjak to mora obaviti brzo, jer mu prijeti opasnost da 
ga  ona  ozlijedi.  Razlog  njezine  divlje  i  surove  reakcije 
lako  je  shvatiti  ako  se  pogledaju  snimke  mužjakova 
penisa  snimljene  pomoću  mikroskopa.  Za  razliku  od 
glatkog  penisa,  što  ga  imaju  mnogi  drugi  sisavci,  penis 
mužjaka  mačke  obrastao  je  kratkim  i  oštrim  bodljama, 
što  strše  iz  njega  u  smjeru  suprotnom  od  vrška  penisa. 
To znači da se penis može lako ugurati u vaginu, ali kad 
se  iz  nje  izvlači  ove  bodlje  brutalno  grebu  stijenke 
vagine. To izaziva kod ženke grčeve žestoke boli, na što 
ona reagira bijesom i vrištanjem. Mužjak naravno nema 
izbora. On ne može »namjestiti« ove bodlje tako da one 
ne zadaju bol. One su fiksirane, a osim toga, što je neki 
mužjak seksualno muževniji to su te njegove bodlje veće. 
Zato  seksualno  najvirilniji  mužjaci  izazivaju  kod  ženki 
najveće bolove. 
Ovo  može  na  prvi  pogled  izgledati  kao  kakva 
sadomazohistička  izmišljotina  evolucije  mačke,  ali  za  to 
postoji  osobit  biološki  razlog.  Ljudske  ženke,  koje  nisu 
trudne,  ovuliraju  u  redovnim  vremenskim  razmacima, 
bez obzira na to da li žive ili ne žive seksualnim životom. 
Ljudske  djevice,  na  primjer,  ovuliraju  svakog  mjeseca. 
Međutim  s  mačkama  to  nije  slučaj.  Mačka  koja  je 
»djevica« uopće ne ovulira. Mačke mogu ovulirati samo 
ako su se sparile s mužjakom. Ovulacija ne traje dugo — 
otprilike dvadeset i pet do trideset sati – ali to nije važno 
jer  intenzivna  faza  tjeranja  traje  najmanje  tri  dana,  pa 
zato  mačka  obično  kopulira  istovremeno  kad  dođe  do 
ovulacije.  Detonator  koji  pokreće  ovulaciju  su  ona 
žestoka  bol  i  šok  što  ih  ženka  doživi  kad  njen  prvi 
udvarač  izvlači  penis.  To  djeluje  kao  neka  vrsta 
starterskog  pištolja,  koji  stavlja  u  akciju  njen 
reproduktivni hormonalni sistem. 
U  neku  ruku  ne  bi  bilo  daleko  od  istine  ako  bismo 
rekli  da  je  ženka  »mazohistična«  životinja.  Naime  ni 
trideset  minuta  nakon  što  ju  je  na  opisani  način 
povrijedio  prvi  penis,  ona  aktivno  teži  za  novim 
seksualnim  doživljajem  i  postaje  spremna  da  se  opet 
spari  i  da  ponovno  doživi  onu  istu  bol.  Ako  se  uzme  u' 
obzir  kakvu  joj  bol  zadaje  onaj  bodljikavi  penis,  mora 
nam biti jasno da postoji barem jedna vrsta boli koja kod 
mačaka ne izaziva negativnu reakciju. 
 

 
Zašto se mačke kese? 
 
Veoma  često  možemo  vidjeti  kako  mačka  zastane  u 
hodu  i  kako  se  u  tom  času  na  njenoj  njuški  pojavi 
grimasa kao da se ceri, ili krevelji, ili kao da nešto izaziva 
njezino gnušanje. Nekad se ta grimasa zvala »izražavanje 
gnušanja« i opisivala kao »dizanje nosa«, izazvano nekim 
za  nju  neugodnim  mirisom,  na  primjer,  mirisom  urina 
neke druge mačke. 
Danas se zna da je to objašnjenje pogrešno. Zapravo 
se  radi  o  nečem  posve  suprotnom.  Kad  mačka  napravi 
ovu  čudnu  grimasu,  koja  se  stručno  naziva  flehmenska 
reakcija, ona zapravo uživa u nekom mirisu. Mi to znamo 
zato jer su testovi pokazali da miris urina ženke koja se 
tjera  izaziva  jake  grimase  ovog  tipa  na  njuški  mužjaka, 
dok  miris  urina  ženki  koje  se  ne  tjeraju  izaziva  mnogo 
slabiju reakciju. 
Reakcija se sastoji od slijedećih elemenata. Mačka se 
zaustavi u hodu, povuče prema gore gornju usnu i malo 
otvori  usta.  Ponekad  se,  u  tako  napola  otvorenim 
ustima,  vidi  kako  mačka  jezikom  oblizuje  nepce.  Ona 
njuška  oko  sebe  zrak  i  nekoliko  trenutaka  pobuđuje 
dojam  da  se  koncentrirala  kao  u  kakvom  transu.  Za  to 
vrijeme  mačka  diše  usporeno  i  čak  zadržava  dah  na 
nekoliko  sekundi,  nakon  što  je  duboko  udahnula  zrak. 
Čitavo  to  vrijeme  zuri  ispred  sebe,  zagledana  u  daljinu, 
kao da sanjari. 
Ako  bi  se  ovo  ponašanje  usporedilo  s  ponašanjem 
gladna čovjeka, koji je nanjušio zamamne mirise jela što 
dolaze iz neke kuhinje, takva usporedba ne bi bila daleko 
od  istine,  iako  postoji  važna  razlika.  Naime,  mačka 
upotrebljava  jedno  čulo  koje  nama  zapravo  nedostaje. 
Radi se o mačkinom šestom čulu, čiji je organ jedna mala 
struktura  smještena  na  nepcu,  u  obliku  cjevčice  koja 
izlazi  u  usnu  šupljinu  neposredno  iza  gornjih  prednjih 
zubi.  Nazvan  vomeronazalnim  ili  Jacobsenovim 
organom,  ovaj  organ  je  dugačak  nešto  više  od  jednog 
centimetra  i  silno  osjetljiv  na  kemijske  supstancije  u 
zraku. Moglo bi se slobodno reći da je to »kombinirani« 
organ  čula  okusa  i  čula  njuha,  izvanredno  važan  za 
mačku  kad  »odgonetava«  mirise‐vijesti  deponirane  oko 
njezinog teritorija. U toku naše evolucije, kad su u našem 
životu  sve  više  prevladavali  vizualni  signali,  što  ih  je 
primao  mozak,  prestali  smo  upotrebljavati  Jacobsenov 
organ  od  kojega  je  danas  ostao  samo  malešni  ostatak. 
Međutim  za  mačke  je  izuzetno  bitan,  a  njegovim 
postojanjem  i  upotrebom  možemo  objasniti  one  čudne 
grimase  što  se  stvaraju  na  njuški  mačke  dok  patrolira 
svojim teritorijem. 
  

 
  
Kako mačkama uspijeva da se uvijek 
»dočekaju« na noge? 
 
Premda  su  mačke  odlični  penjači,  događa  im  se  da 
izgube uporište i padnu. Kad se to dogodi ulazi odmah u 
akciju specijalni refleks ispravljanja tijela. Da toga nema 
mačka bi nakon takvog pada slomila kičmu. 
Kad  mačka  počne  padati,  tijela  okrenutog  naopako 
tako  da  su  leđa  dolje,  a  trbuh  gore,  započinje, u  djeliću 
sekunde,  automatska  reakcija  okretanja  tijela  u  padu. 
Prvo  rotira  glava,  i  kad  ona  zauzme  normalni  položaj, 
odnosno  kad  se  ispravi,  prednje  se  noge  privuku  glavi 
spremne  da  je  zaštite  od  udara  na  kraju  pada.  (Udarac 
odozdo  po  mačjem  podbratku  može  imati  vrlo  ozbiljne 
posljedice.) Zatim se tako zaokrcne gornji dio kičme, pa 
se  prednji  dio  tijela  poravna  s  glavom.  Najzad  se  svinu 
stražnje  noge  i  privuku  tijelu,  pa  su  tako  sva  četiri 
ekstremiteta  spremna  za  udar  o  zemlju.  Na  kraju  se 
prednjim  dijelom  tijela  poravna  i  stražnji  dio.  Pred  sam 
kraj  pada,  neposredno  prije  udara  o  zemlju,  mačka 
ispruži sve četiri noge i zaobli leđa, što amortizira jačinu 
udarca o zemlju. 
Dok  se  tako  okreće  tijelo,  ispruženi  i  ukrućeni  rep 
rotira  kao  propeler  djelujući  kao  naprava  za  održavanje 
ravnoteže.  Sve  što  smo  opisali  dogodi  se  u  djeliću 
sekunde i potrebne su posebne filmske kamere da bi se 
snimka ove reakcije tako usporila da je možemo vidjeti u 
fazama.  
Kako se mačke ponašaju kad ostare? 
 
Mnogi  vlasnici  mačaka  ne  primjećuju  da  jc  njihova 
ljubimica  dosegla  »starost«.  To  se  događa  najviše  zbog 
toga  što  senilitet  malo  utječe  ili  djeluje  na  mačji  apetit. 
Budući  da  mačka  i  dalje  jede  pohlepno  i  s  uobičajenim 
apetitom,  misli  se  da  je  još  uvijek  »mlada«.  Međutim 
ipak postoje određeni znaci starenja. Prvo stradaju akcije 
timarenja i skakanja, i to upravo zbog starenja. Starenje 
također čini da su mačji zglobovi manje elastični, što ima 
za  posljedicu  usporavanje  pokreta.  Skakanje  na  stolice  i 
stolove  ili  na  vrtni  zid  postaje  sve  teže.  Veoma  stare 
mačke obično treba dići na njihov najdraži naslonjač, jer 
se  same  ne  mogu  popeti.  Dok  slabi  elastičnost  mačkina 
tijela  njoj  postaje  sve  teže  da  savija  vrat  da  bi  mogla 
rediti  i  lizati  manje  dostupne  dijelove  tijela.  Na  tim 
zonama  dlaka  postaje  i  ostaje  raskuštrana,  umjesto  da 
bude  uvijek  uredna  kao  u  mladosti.  U  tom  razdoblju 
mačkina života za nju jc jako korisno da ju vlasnik češlja 
ili  četka.  To  vrijedi  i  za  one  mačke  koje  vlasnici  nisu 
mnogo češljali i četkali dok su bile mlade. 
Ne  ukrućuje  se  samo  tijelo  mačke  nego  i  njezine 
navike. Dnevna rutina postaje sve kruća i mačka sve teže 
prihvaća  bilo  kakve  promjene,  čak  i  takve  koje  su  u 
mladosti pobuđivale njeno veliko zanimanje. Ideja da se 
kupi mala mačkica da razvedri staru mačku naprosto ne 
»pali«. Zapravo djeluje štetno, jer poremeti dnevni ritam 
stare  mačke.  Još  traumatičnije  djeluje  selidba.  Zato  je 
najljepši  i  najnježniji  način  ophođenja  s  ostarjelom 
mačkom taj da se što više držimo ustaljenih obrazaca, te 
da mački i fizički pomažemo kad se za to ukaže potreba. 
Život stare mačke izvan kuće pun je opasnosti. Ona je 
stigla  u  fazu  kad  sukobi  s  mlađim  životinjama  gotovo 
uvijek završavaju porazom stare mačke. Zato treba držati 
otvorene oči i to sprečavati. 
Na  svu  sreću  do  ovih  promjena  dolazi  tek  kasno  u 
životu  većine  mačaka.  Ljudi  pate  od  posljedica  starenja 
uglavnom u 'zadnjoj trećini svog života, a mačkama se to 
događa  tek  u  zadnjoj  desetini  života.  Prosječno  trajanje 
života mačke procjenjuje se na oko deset godina. Neki ga 
smatraju nešto dužim i procjenjuju na otprilike dvanaest 
godina,  ali  je  nemoguće  dati  točnu  procjenu  naprosto 
zato što sve mačke ne žive u jednakim uvjetima. Grubo 
rečeno, domaća mačka trebalo bi da živi barem devet do 
petnaest godina, a od senilnog srozavanja trebalo bi da 
trpi samo u posljednjoj godini života. 
Učenjaci  se  još  uvijek  prepiru  o  tome  koliko  su 
iznosila rekordna trajanja života domaćih mačaka, pa su 
se  čule  tvrdnje  da  su  neke  doživjele  čak  četrdeset  i  tri 
godine. Međutim, najduže službeno prihvaćeno trajanje 
života iznosi 36 godina, a doživjela ga je tabby mačka, po 
imenu  Puss,  koja  je  živjela  od  1903.  do  1939.  Međutim 
ovakvi su slučajevi izvanredno rijetki. Ozbiljni pokušaji da 
se  u  Sjedinjenim  Državama  i  Velikoj  Britaniji  pronađu 
mačke  starije  od  dvadeset  godina  završili  su  slabo: 
pronađeno je samo nekoliko takvih primjeraka kojima je 
pouzdano utvrđena starost. 
Jedan  od  razloga  zbog  kojih  je  teško  doći  do 
pouzdanih  podataka  o  mačjim  metuzalemima 
predstavlja činjenica da se kontrolni podaci pomno vode 
samo  o  čistokrvnim  mačkama,  koje  žive  mnogo  kraće 
nego  mješanke.  Ova  razlika  nastaje  zbog  toga  što 
pripadnice  čistokrvnih  rasa  pate  od  mana  stvorenih 
parenjem  rođaka,  što  skraćuje  njihov  životni  vijek. 
Suprotno  tome  mačka‐olučara,  prava  mješanka  više 
rasa,  posjeduje  tzv.  hibridnu  žilavost  –  žilavost  koja  se 
postiže  miješanjem  rasa.  Nažalost,  takvim  se  mačkama 
posvećuje  manja  briga  i  one  dobivaju  manju  njegu,  a 
osim toga mnoge stradavaju u tučnjavama ili zbog loše i 
neredovne ishrane, što sve skraćuje njihov život. Zato je 
najvjerojatniji  kandidat  za  rekordno  dug  život  mačka 
sumnjivog  pedigrea,  koja  živi  kao  voljena  i  štićena 
mezimica.  Za  takvu  mačku  petnaest  ili  dvadeset  godina 
života nisu nedostižan cilj. 
Jedno  od  donekle  neobičnijih  obilježja  trajanja 
mačjeg  života  je  da  obično  traje  duže  od  života  pasa. 
Rekord  nosi  pas  koji  je  živio  29  godina,  sedam  godina 
manje  od  mačke  rekorderke.  Ako  se  uzme  u  obzir 
činjenica  da  krupnije  životinje  u  pravilu  žive  duže  od 
malenih,  to  što  ste  maloprije  pročitali  moralo  bi  biti 
obratno, tj. da duže žive psi. To znači da, ako se uzme u 
obzir  njihova  veličina,  mačke  zapravo  žive  neobično 
dugo. Još nešto. Kao utjeha za vlasnike onih mužjaka koji 
su  bili  kastrirani  može  se  navesti  podatak  da  oni  žive 
duže  nego  nekastrirani  »kompletni«  mužjaci.  Čini  se  da 
je to zbog toga što se kastrirani mužjaci ne tuku s drugim 
mužjacima  i  što  su,  zbog  nekog  razloga,  otporniji  na 
razne infekcije. Jedna pomno obavljena studija pokazala 
je  da  kastrirani  mačak  može  očekivati  da  će  doživjeti 
prosječno tri godine duže od nekastriranog. 
 
 
 
 
 
 
 
 

 
Zašto mačke ližu njušku kad ona nije 
prljava? 
Nagli potez jezika po usnama mačke pouzdan je znak 
da  se  ona  uznemirila,  da  je  nešto  fascinira  ili  pobuđuje 
njenu  pažnju.  Fiksirajući  očima  uzrok  uzbuđenja,  mačka 
stvara dojam da se u njoj iznenada i na neobjašnjiv način 
stvorila potreba ili nagon da očisti nos i dlaku oko usana. 
Međutim tamo nema ni trunke prljavštine. Ovo čišćenje 
nije, dakle, funkcionalno i ne slijedi uobičajeni normalni 
obrazac  čišćenja  njuške  nakon  jela  ili  u  toku  timarenja. 
Lizanje se obavlja kratkim i brzim pokretima jezika, što se 
ne  pretvara  u  lizanje  radi  čišćenja.  Zapravo  se  radi  o 
mačjem  ekvivalentu  ljudske  radnje  češanja  po  glavi 
izazvanog zbunjenošću. 
Reakcije  ovakvog  tipa  zovu  se  reakcije  premještanja 
ili  reakcije  prebacivanja.  Do  njih  dolazi  kad  mačka 
zapadne u stanje konflikta. Nešto što mačku plaši i u isto 
vrijeme  izaziva  njezinu  radoznalost,  to  jest  istovremeno 
je privlači i odbija, razlogom je da ona sjedi na mjestu ne 
znajući  sama  što  da  uradi,  jer  istovremeno  želi  i  otići  i 
ostati. Zbog toga zuri u ono što je iritira, nesposobna da 
razriješi svoj konflikt. Ona pokazuje svoju uzbuđenost na 
taj način da izvršava kakvu trivijalnu i skraćenu radnju — 
samo da bi nekako izašla iz pat‐pozicije u koju je zapala. 
Različite  životinjske  vrste  reagiraju  u  ovakvim 
situacijama  na  različite  načine.  Neke  grickaju  vlastite 
pandže, druge se stražnjom nogom češu iza glave; ptice 
taru kljunom granu, a čimpanze se češu po rukama ili po 
podbratku.  Akcija  kojoj  najčešće  pribjegavaju  mačke  je 
spomenuto kratko i brzo lizanje njuške. 
Ima  jedan  bezazlen  način  kako  se  to  lako  može 
provjeriti.  Mačke  ne  vole  vibrirajuću  buku  visokih 
tonova, iako ih uvijek vrlo zanima što stvara takav zvuk. 
Vi ga možete lako proizvesti tako da vučete kovani novac 
po  zupcima  češlja.  Gotovo  svaka  mačka,  kad  začuje  taj 
zvuk, stat će kao ukopana, zabuljit će se u češalj u vašim 
rukama  i  nakon  nekoliko  sekunda  počet  će  oblizivati 
usne. Ako zvuk potraje duže vrijeme, ona će zaključiti da 
ga se dosta naslušala i naprosto će otići. Zanimljivo je da 
ovaj  trik  »pali«  kod  odraslih  lavova,  jednako  kao  kod 
malih  mačaka.  Ponekad  se  oblizivanje  usana  završava 
jakim kihanjem, a ponekad i zijevanjem. Čini se da su i to 
»radnje premještanja«, ali su mnogo rjeđe od oblizivanja 
usana. 
Zašto  mačku  tako  iritiraju  zvukovi  koji  vibriraju, 
danas  se  još  uvijek  ne  zna.  Možda  su  u  toku  evolucije 
mačaka značili prisustvo neke za njih opasne životinje — 
životinje koju nije smjela napasti kao plijen. Primjer koji 
se naprosto nameće je čegrtanje zmija čegrtuša. Možda 
mačke  posjeduju  urođenu  i  »ugrađenu«  automatsku 
reakciju na takve životinje, pa nam to može poslužiti kao 
objašnjenje pojave da ih neki zvukovi istovremeno plaše 
i privlače njihovu znatiželju. 
  
Zašto mačke tako snažno reagiraju na 
mačju metvicu? 
 
Mačke  tako  reagiraju  na  ovu  biljku  zato  što  su  — 
narkomanke.  Ova  biljka,  koja  pripada  porodici  metvice, 
sadrži jedno ulje koje nosi stručan naziv hepetalacton. To 
je jedan nezasićeni lacton koji na mačke djeluje isto tako 
kao  što  marihuana  djeluje  na  ljude.  Kad  neka  mačka 
pronađe  u  vrtu  ovu  biljku  i  pojede  je  doživi  narkotički 
»izlet« (trip), koji traje desetak minuta i u toku kojega se 
ona  doima  kao  da  je  pala  u  ekstazu.  Ovo  je  tumačenje 
možda  antropomorfno,  jer  mi,  naravno,  ne  možemo 
znati  što  se  zapravo  zbiva  u  mozgu  mačke.  Međutim 
svakom  tko  je  imao  priliku  promatrati  reakciju  mačke 
koja je pojela spomenutu biljku ona pobuđuje dojam da 
je  pala  u  trans  i  da  je  omamljena.  Sve  vrste  iz  roda 
mačaka  reagiraju  na  ovaj  način,  čak  i  lavovi,  ali  postoji 
velika  razlika  među  pojedinim  mačkama.  Izgleda  da  se 
mačke  rađaju,  ili  kao  »rođene«  narkomanke,  ili  ne. 
Kondicioniranjc tu ne igra nikakvu ulogu. Zanimljivo je da 
se mačke koje još nisu sazrele nikad u to ne upuštaju. U 
prva  dva  mjeseca  života  mačići,  svi  bez  razlike, 
izbjegavaju  svaku  vezu  s  ovom  biljkom,  i  prva  pozitivna 
reakcija  na  nju  pojavljuje  se  tek  u  trećem  mjesecu 
mačkina života. One se tada podijele na dvije skupine: na 
mačke  koje  više  ne  izbjegavaju  kontakt  s  tom  biljkom, 
nego  je  naprosto  ignoriraju  i  odnose  se  prema  njoj  kao 
prema  svakoj  drugoj  biljci  u  vrtu,  i  na  druge,  koje 
pomahnitaju  čim  s  njom  dođu  u  kontakt.  Skupine  su 
manje više jednake: pedeset prema pedeset posto, s tim 
da je skupina koja pozitivno reagira ipak donekle veća. 
Pozitivno  reagiranje  izgleda  ovako:  mačka  priđe 
spomenutoj  biljci  i  počne  ju  njuškati,  a  onda  je 
pokazujući sve veći zanos liže, grize, gricka, tare se o nju 
obrazima  i  podbratkom,  zatim  čitavim  tijelom,  potom 
glasno  prede,  mijauče,  valja  se  po  zemlji  i  čak  skače  u 
zrak.  Čak  i  one  mačke  koje  se  inače  ponašaju  potpuno 
suzdržljivo, kao da podivljaju kad dođu u kontakt sovom 
biljkom, odnosno s onom kemijskom supstancom koja se 
u njoj nalazi. 
Budući da je valjanje po tlu, u stanju sličnom transu, 
slično  kretnjama  mačke  koja  se  tjera,  neki  su  stručnjaci 
iznijeli hipotezu da ova biljka djeluje na mačke kao neka 
vrsta  afrodizijaka.  Ova  hipoteza  ne  djeluje  bogzna  kako 
uvjerljivo, jer se među onih pedeset posto mačaka koje 
pozitivno  reagiraju  nalaze,  u  podjednakom  broju  i 
postotku, i mužjaci i ženke, a i »kompletne« i kastrirane 
mačke. Zato se po svoj prilici ovdje ne radi ni o kakvom 
»seksualnom  stanju  narkotičke  opojnosti«,  nego  o 
»običnom«  seksualnom  »izletu«  (da  se  poslužimo 
žargonom  narkomana)  koji  stvara  stanje  ekstaze,  slično 
onom  koje  se  doživljava  prilikom  prave  seksualne 
aktivnosti. 
Mačke‐narkomanke imaju sreću. Za razliku od droga 
koje  upotrebljavaju  ljudi,  droga  u  spomenutoj  biljci  ne 
stvara  trajnu  štetu.  Nakon  deset  minuta  užitka  mačka 
postaje opet normalna, bez štetnih posljedica. 
Nepeta  cataria  (kako  glasi  stručan  latinski  naziv  ove 
biljke)  nije  jedina  biljka  na  koju  mačke  ovako  reagiraju. 
Druga  takva  biljka  je  valerijana  (Valeriana  officinalis  — 
odoljen),  a  snažno  ih  privlači  još  najmanje  desetak 
drugih  biljaka.  Međutim  najčudnije  otkriće,  koje  se 
doima kao da nema nikakvog smisla, je slijedeće: ako se 
mačkama daje interno ekstrakt spomenutih dviju biljaka, 
on  djeluje  kao  sedativ.  Zašto,  uziman  eksterno,  djeluje 
kao  stimulans,  a  interno  kao  sedativ,  ostaje  neriješena 
tajna. 
 
 
 

 
  
Kako mačka pronalazi put kući? 
 
Kad  se  radi  o  malim  razdaljinama,  mačku  odlično 
služi njezino vizualno pamćenje, koje, kad se već približi 
kući, pomažu poznati mirisi. Međutim kako je moguće da 
mačka  ide  ravno  kući,  bez  oklijevanja  i  lutanja,  ako  je 
odnesemo nekoliko kilometara od njena teritorija i onda 
pustimo da sama pronađe put kući? 
U  prvom  redu  postavlja  se  pitanje  da  li  to  mačka 
doista  može.  Prije  nekoliko  godina  jedan  njemački 
zoolog  posudio  je  nekoliko  mačaka  od  njihovih  vlasnika 
koji  su  živjeli  u  gradu  Kielu.  Stavio  ih  je  u  dobro 
zatvorene  sanduke  i  onda  vozio  po  gradu,  složenim, 
kompliciranim itinerarom da bi ih što više zbunio. Zatim 
ih je odvezao iz grada do nekoliko kilometara udaljenog 
polja  na  kojem  je  instalirao  veliki  labirint,  koji  je  imao 
dvadeset  i  četiri  izlaza  razmještena  u  krugu.  Gledani 
odozgo prolazi koji su vodili do ta dvadeset i četiri izlaza 
bili su raspoređeni poput oznaka na kadranu kompasa, u 
razmacima  od  petnaest  stupnjeva.  Čitav  labirint  bio  je 
pokriven  krovom,  pa  se  iz  njega  nisu  mogli  vidjeti  ni 
sunce  ni  zvijezde  da  eventualno  posluže  kao  točke  za 
orijentaciju.  Jedna  za  drugom  mačke  su  stavljane  u 
sredinu  labirinta  i  onda  prepuštene  same  sebi  u  izboru 
izlaza  iz  labirinta.  U  značajnom  i  upadljivom  postotku 
izabrale  su  prolaz  koji  je  bio  okrenut  ravno  prema 
njihovoj kući. 
Kad su ova otkrića bila prvi put objavljena na jednoj 
međunarodnoj  znanstvenoj  konferenciji,  većina 
prisutnih primila ih je s velikom nevjericom. Bilo je jasno 
da  su  testovi  izvršeni  rigorozno,  ali  su  njihovi  rezultati 
davali  na  znanje  da  mačke  posjeduju  sposobnost 
orijentacije  koja  je  tako  fantastična  da  je  zbog  toga 
naprosto  neprihvatljiva.  Prvo  se  posumnjalo  da  postoji 
nekakva  greška  u  metodologiji  eksperimenta.  Možda 
mačka  posjeduje  sposobnost  da  u  mozgu  stvara  neku 
vrstu »karte memorije«, da »uzima u obzir«, uračunava 
sve  zavoje  i  zaokrete  što  ih  je  izvršio  kamion,  koji  ju  je 
dovezao do onog labirinta. 
Međutim  ovu  sumnju  raspršili  su  rezultati  nekih 
drugih pokusa s mačkama koji su izvršeni u Sjedinjenim 
Državama.  Tamo  su  mačke  prije  polaska  na  put  dobile 
hranu s nekim sredstvom za omamljivanje, pa su putem 
do  labirinta  spavale  dubokim  omamljujućim  snom.  Kad 
su stigle na cilj, dozvoljeno im je da se potpuno razbude i 
zatim  su  bile  testirane.  Međutim,  opet  su  točno  znale 
kako da se vrate kući. 
Otada do danas obavljeni su mnogi drugi navigacijski 
testovi  s  raznim  životinjama  (ne  samo  s  mačkama)  i 
danas  je  potpuno  jasno  da  mnoge  životinjske  vrste, 
među  njima  i  ljudska,  posjeduju  veoma  jaku  osjetljivost 
na  djelovanje  Zemljinog  magnetskog  polja,  što  im 
omogućuje  (pa  tako  i  nama)  da  nalazimo  put  kući  i  bez 
vizualnih oznaka. Eksperiment koji je to dokraja dokazao 
bio je u tom pogledu ključan, a sastojao se u tome da su 
na  tijelo  »navigatora«  bili  montirani  snažni  magneti.  To 
je sasvim poremetilo njihovu sposobnost orijentacije. 
Mi  još  uvijek  ne  znamo  točno  kako  funkcionira  ovaj 
prirodni  mehanizam  orijentacije.  Vjerojatno  u  tome 
igraju  ključnu  ulogu  čestice  željeza  što  se  nalaze  u 
svakom  životinjskom  tkivu.  One  (uzete  zajedno)  daju 
životinji  neku  vrstu  ugrađenog  biološkog  kompasa. 
Međutim jasno je da moramo još mnogo toga otkriti da 
bismo riješili ovu tajnu. 
U  najmanju  ruku  (a  ni  to  nije  malo)  danas  možemo 
prihvatiti  kao  istinite  upravo  nevjerojatne  priče  o 
sposobnosti  nekih  mačaka  da  se  orijentiraju  i  tako 
pronalaze  put  kući.  Ranije  se  smatralo  da  se  tu  radi  o 
pretjeranim  i  napuhanim  anegdotama  ili  o  slučajevima 
pogrešne  identifikacije,  ali  danas  ove  priče  moramo 
uzimati  ozbiljno.  Prošlo  je  vrijeme  kad  smo  se  mogli 
rugati  pričama  o  mačkama  koje  su  prevalile  nekoliko 
stotina  kilometara  da  bi  se  iz  nove  kuće  vratile  u  staru, 
za što im je trebalo i po nekoliko tjedana. 
 
 

 
Mogu li mačke predskazati zemljotres? 
 
Najkraći je odgovor da mačke to doista mogu, ali još 
uvijek  ne  znamo  kako  to  postižu.  Možda  osjećaju 
vibracije tla koje su tako sitne da ih ne mogu detektirati 
čak  ni  seizmološki  instrumenti.  Zna  se  da  se  potres 
»stvara«, »nakuplja« malo po malo, a nastaje odjednom. 
Možda mačke posjeduju nekakav sistem uzbune. 
Druga  je  mogućnost  da  mačke  reagiraju  na 
dramatično  povećanje  statičkog  elektriciteta  u  zraku, 
koji, kako izgleda, prethodi potresima. I ljudi reagiraju na 
te  promjene,  ali  je  njihova  reakcija  nejasna  i  specifična. 
Kažemo  da  u  takvim  situacijama  osjećamo  kao  neko 
stezanje i lupanje u glavi, ali to osjećanje ne razlikujemo, 
odnosno  ne  znamo  razlikovati  od  onog  što  osjećamo 
nakon naporna dana ili kad nam se »sprema« gripa. Zato 
ne  znamo  »čitati«  predznake,  a  mačke  vjerojatno  to 
znaju. 
Prema trećem objašnjenju radi se o tome da mačke 
posjeduju upravo nevjerojatnu sposobnost reagiranja na 
nagle  promjene  u  jačini  Zemljinog  magnetskog  polja. 
Takve  promjene  prate  potrese.  A  možda  se  sve  tri 
reakcije zbivaju istovremeno: detekcija slabašnih drhtaja 
tla,  promjene  u  clektrostatičkoj  aktivnosti  i  promjene 
geomagnetskog  polja.  Jedno  je  sigurno:  mačke  se  jako 
uzbude  prije  svakog  potresa.  Vlasnici  mačaka  koji  su 
znali  zašto  su  se  mačke tako  uzbudile  i  preplašile  mogu 
upravo  tome  zahvaliti  da  su  ostali  živi.  U  mnogim 
slučajevima bilo je zapaženo da mačke pomamno jure po 
kući,  kao  da  ih  je  obuzela  očajnička  želja  da  iz  nje  što 
prije  izađu.  Ako  im  se  otvore  vrata  one  izjure  kroz  njih 
kao  da  ih  je  uhvatila  strašna  panika.  Neke  ženke  čak  se 
vraćaju  da  bi  iznijele  mačiće  na  sigurno.  Nekoliko  sati 
poslije  toga  dođe  potres  sravni  kuću  sa  zemljom.  Ova 
pojava  zapaža  se  u  gotovo  svim  područjima  koja  su 
naročito  ugrožena  potresom  i  danas  se  vrše  ozbiljna 
znanstvena istraživanja sa ciljem da se ustanovi kakve to 
signale mačke hvataju. 
Slične  reakcije  zabilježene  su  i  kad  su  mačke  svojim 
ponašanjem predskazivale vulkansku erupciju, ili dolazak 
jakih električnih oluja. Zbog njihove izuzetne osjetljivosti 
na stanovite pojave, mačkama se često i glupo pripisuju 
natprirodne  moći.  U  srednjem  vijeku  to  je  za  njih  znalo 
biti kobno i mnoge su bile žive spaljene samo zato što je 
praznovjernim  kršćanima  izgledalo  da  posjeduju 
»neprirodne moći«. Činjenica da danas znamo da je ova 
moć sasvim prirodna ne smanjuje njezinu čudesnost. 

 
Kako mačke spavaju? 
Mačke  pokazuju  veliku  sklonost  kratkom  spavanju. 
Ono je kod mačaka tako često, a kod ljudi tako rijetko da 
nećemo  pretjerati  ako  kažemo  da  ljudi  i  mačke  imaju 
potpuno  različite  obrasce  spavanja.  Osim  ako  im  se 
dogodi da su ostali budni pola noći, ili ako su bolesni ili 
jako stari, ljudi se ne »upuštaju« u kratka spavanja. Oni 
to rade jednom ali duže, otprilike osam sati svake noći. U 
usporedbi  s  tim  mačke  su  »superspavači«,  jer  spavaju 
šesnaest  sati  u  svaka  dvadeset  i  četiri  sata,  dakle  dva 
puta  duže  nego  ljudi.  To  znači  da  je  devetogodišnja 
mačka, koja se već približava smrti, proživjela u budnom 
stanju  samo  tri  godine.  Ovo  ne  vrijedi  za  većinu  drugih 
sisavaca  i  stavlja  mačke  u  specijalnu  kategoriju  – 
kategoriju  rafiniranih  ubojica.  Mačka  je,  naime,  tako 
efikasna u pribavljanju svoje hrane da uvijek ima veoma 
mnogo  slobodnog  vremena,  koje  koristi  da  bi  spavala  i, 
kako  izgleda,  za  to  vrijeme  sanjala.  Drugi  mesožderi,  na 
primjer  psi  i  mungosi,  moraju  provoditi  mnogo  više 
vremena  lutajući  amo‐tamo  u  potrazi  za  plijenom. 
Mačka  sjedi  i  vreba  iz  zasjede,  možda  se  eventualno 
malko  i  prikrada,  i  to  je  zapravo  sve.  Na  kraju  jednim 
skokom  ulovi  i  ubije  plijen,  pojede  ga  i  zatim  zadrijema 
kao dobro nahranjeni gurman. Nitko ne može tako brzo 
zaspati kao mačka. 
Postoje  tri  tipa  mačjeg  spavanja:  kratki  drijemež, 
nešto  duži  laki  san  i  duboki  san.  Laki  i  duboki  san 
smjenjuju  se  karakterističnim  slijedom.  Kad  se  mačka 
udobno smjesti za nešto veće od drijemeža, ona odlebdi 
u  fazu  laganog  sna  koja  traje  otprilike  pola  sala.  Zatim 
zapadne dublje u san i šest do sedam minuta doživljava 
duboki  san.  Poslije  toga  uslijedi  nova  faza  od  trideset 
minuta laganog sna. Ta dva oblika spavanja smjenjuju se 
sve  dok  se  mačka  ne  probudi.  Za  vrijeme  dubokog  sna 
tijelo mačke se tako opusti da se obično prevrne na bok. 
Čini se da upravo u toj fazi mačka sanja, jer se često trza 
i miče ušima, šapama i repom. Ustima proizvodi zvukove 
sisanja,  a  ponekad  se  i glasa,  na  primjer  tako  da  prede, 
reži ili se glasa na druge načine. Na mahove miče očima, 
ali  za  čitavo  to  vrijeme  njezin  trup  ostaje  nepomičan  i 
opušten.  U  početku  života,  u  prvih  mjesec  dana,  mačić 
spava  samo  dubokim  snom,  otprilike  šesnaest  sati  u 
svaka  dvadesetičetiri  sata.  Nakon  prvog  mjeseca  života 
mačići  brzo  prelaze  na  obrazac  spavanja  odraslih 
mačaka. 
  
Zašto su vlasnici mačaka zdraviji od 
drugih ljudi? 
 
Ovo pitanje možda izgleda čudno, ali postoji  mnogo 
dokaza da je posjedovanje mačke korisno za zdravlje. 
Za  to  postoje  dva  razloga.  U  prvom  redu  zna  se  da 
prijateljski  fizički  kontakt  s  mačkom  aktivno  smanjuje  ili 
ublažava stres. Odnos između čovjeka i mačke je dirljiv u 
oba  značenja  te  riječi.  Mačka  se  tare  tijelom  o  tijelo 
gospodara,  a  on  ju  gladi.  Kad  su  neke  vlasnike  u 
medicinskim  laboratorijima  prikopčali  na  električne 
aparature za mjerenje fizioloških reakcija, pokazalo se da 
se njihovo tijelo primjetno smirivalo kad bi počeli gladiti 
svoju mačku. Smanjuje se unutrašnja napetost i tijelo se 
relaksira, opušta. Ovaj oblik »mačje terapije« dokazao je 
svoju  vrijednost  u  stanovitom  broju  akutnih  slučajeva, 
kad  se  stanje  duševnih  bolesnika  jako  popravilo,  nakon 
što im je bilo dozvoljeno da drže mačku. 
Sve  nas  na  neki  način  oslobađa  jednostavan  i  čestit 
odnos  s  mačkom.  To  je  drugi  razlog  blagotvornog 
djelovanja  mačke  na  ljude.  Ne  radi  se  tu  samo  o 
dodirivanju,  bez  obzira  na  njegovu  već  spomenutu 
važnost.  Posrijedi  je  i  jedan  psihološki  odnos,  lišen 
složenosti,  nevjere  i  kontradikcija,  koji  vladaju  u 
međuljudskim  odnosima.  Od  vremena  do  vremena 
povrijede nas stanoviti ljudski postupci i ponašanja. Neki 
od nas na to reagiraju akutno, drugi ne mare. Oni koje to 
psihički  rani  kasnije  teško  vraćaju  vjeru  u  druge  ljude. 
Takvim ljudima povezanost, napriinjer s nekom mačkom, 
može donijeti tako golemu korist da će im se možda čak 
vratiti  vjera  u  međuljudske  odnose,  da  će  to  uništiti 
njihov cinizam i sumnjičavost te izliječiti njihove skrivene 
psihičke  rane.  Jedno  istraživanje,  obavljeno  nedavno  u 
Sjedinjenim Državama, pokazalo je da ljudima koje stres 
vodi  u  infarkt  posjedovanje  mačke  i  druženje  s  njom 
mogu  doslovno  spasiti  život,  jer  smanjuje  krvni  tlak  i 
smiruje srce koje previše radi. 
  

Zašto se kaže da mačka ima »devet 
života« 
Žilavost mačke dovela je do ideje da ona ima više od 
jednog  života.  Međutim  mnogi  ljudi  se  pitaju  zašto  bi 
ona  imala  upravo  devet  života,  a  ne  neki  drugi  broj. 
Odgovor na ovo pitanje je jednostavan. U stara vremena 
broj  devet  smatrao  se  naročito  sretnim  brojem,  jer  je 
predstavljao  »trojstvo  trojstava«  i  zato  bio  kao  stvoren 
da objasni mačkinu žilavost. 

Zašto Anglosasi ženku mačke zovu 
»kraljicom«? 
Odgovor  na  ovo  pitanje  je  sasvim  jednostavan.  Dok 
se  tjera,  mačka  doslovno  gospodari  mužjacima.  Oni  se 
tada  moraju  okupiti  oko  nje,  kao  dvorjani  oko  kraljice, 
moraju  joj  ponizno  prilaziti,  a  mnogima  se  dogodi  da  ih 
čak i surovo kazni. 
 
  
Zašto se u slavnom crticu »Tom i Jerry« 
mačak zove upravo Tom? 
 
Odgovor na ovo pitanje jasan je svakom tko poznaje 
engleski. Naime, u engleskom jeziku, mužjak mačke zove 
se  »tom  cat«.  Pouzdano  se  zna  kako  je  do  toga  došlo. 
Godine  1760.  objavljena  je  u  Londonu  knjiga  pod 
naslovom  »Život  i  pustolovine  jednog  mačka«.  Glavni 
junak  ove  knjige,  koja  je  doživjela  veliku  popularnost, 
zvao se Tom. Od tada Englezi, a danas i Amerikanci, zovu 
mužjake mačke Tom. 
Odakle  šatrovačka  riječ  »mačka«  za  seksualno 
privlačnu osobu ženskog spola? 
Ova  šatrovačka  riječ  pojavila  se  u  nas,  u  Jugoslaviji, 
tek  poslije  II  svjetskog  rata.  Međutim  nipošto  nije 
isključeno da je njezina upotreba u vezi sa činjenicom da 
se  riječ  »mačka«  u  anglosaksonskim  zemljama 
upotrebljavala  u  značenju  »prostitutka«  još  od  15‐og 
stoljeća.  Nesumnjivo  da  je  takvo  tumačenje  z  vezi  s 
pogrešnim  shvaćanjima  raskalašenog  ponašanja  mačke 
koja se tjera. 
  
Odakle izraz »mačak u vreći«? 
Riječ  je  o  uspomeni  na  jedan  trik,  prijevaru  na 
sajmovima  u  18‐om  stoljeću.  Male  svinje  bile  su 
dopremane na sajam zatvorene u vreći. Varalica bi često 
stavio u vreću mačku umjesto male svinje i tako prevario 
kupca. 
 
Dok  mi  kažemo  »padali  su  fratri«,  kada  je  riječ  o 
prolomu oblaka, Anglosaksonci kažu »padale su mačke«. 
Zašto? 
 
Ova engleska fraza nastala je prije nekoliko stoljeća u 
vrijeme  kada  su  prigradske  ulice  bile  uske  i  prljave. 
Poslije  svake  oluje  nastajale  bi  i  ulicama  tekle  prave 
bujice.  Osim  toga  oluja  bi  na  ulice  istjerala  i  izgladnjele 
mačke i pse. Kad bi se oluja stišala mogle su se vidjeti na 
stotine  udavljenih  mačaka  i  pasa.  Najlakovjerniji  među 
tadašnjim ljudima pomislili bi da su te mačke i ti psi »pali 
s neba« zajedno s kišom.