Branislav Nušić – Autobiografija

Ono što je Branislav Nušić bio u svoje vreme, danas nije nestalo. Skoro je nestalo.
Ali trajaće dok postoji ovaj svet. Nadam se. I on se nadao, i moj prijatelj Doug Stanhope
se nadao, i zajednićki poznanik Miroslav Antić i još tih nekih smešnih ili ciničnih ili
duboko depresivnih ljudi. A i sve to zajedno. Rasklonim li humor ostaće jedna gotovo
tužna slika. Zašto je to nama danas važno?
Pričao bih o humoru. Kako on nastaje? Povremeno se može čuti kako je čovek
jedino biće koje se smeje. To sigurno nije iz razloga jer je nama teško pa kompenzujemo,
a drugim vrstama, prasićima i divljači je sve strava potaman, pa mogu da gledaju mrko
svet oko sebe. Baš suprotno, suviše nam je komotno, da gubimo prioritete. Gledamo
izgubljeni unutar sveta i prolaze dani u kojima možemo nešto da donesemo, nešto
promenimo. I svršavamo kako već svršavamo, zadovoljvavajući se manjim u brakovima,
karijerama, ličnom postignuću i dalje. Humor je mera stvari, on seče tu tragičnu skramu
koja nas obavija. I tu se može videti da postoji razlika između humora, onog koji vredi
ispunjenog idejama i noževima za duh, i onoga koji je jeftin i prolazan koliko i ljudi
kojima se on sviđa. Da bi se reklo nešto vredno, znanje o svemu je neophodno. Plakanje
ili briga ne govore pravlno, ali pomažu humoru. I tu pritiskamo dugme zamišljenog
multi-uređaja i vidimo pred sobom Nušića. On će pričati o sebi, u svetu u kome još ne
postoji ono što smatramo osnovom naše civilizacije, sturja, nafta i moć informacije. Ali
preostalo je nešto, ono što izgleda nikada neće nestati: beskrajna sujeta. Onaj ko govori o
opisu ovoga, a to radi iskreno može imati dva imena, koja se naizgled ne dotiču. Može
biti luda ili hulja. Pa da pogledamo dublje.
Mame i tate će čuvati decu od postavljanja pitanja i preispitivanja autoriteta u
životu, jer su oni sami autoritet i nije mudro seći granu na kojoj se sedi. Škola neće terati
da se postave pitanja. Biznis bilo koje vrste (u kom sam nisi šef) takođe. Dakle, pitanje
ide iz onoga što je bez lukrativnog, nema koristi ili direktne štete na našeg pojedinca. Ako
se kaže naglas, može da izazove strašne posledice («doktori koji govore latinski pored
bolesnika, naplatiće svoju vizitu skuplje»). Ako se kaže lakonski, izazvaće osmeh
(«ljubav prema bližnjem, magarčino jedna, je druga osnova Hristove nauke, dere se
kateheta, a onaj mučenik po pokretima ruke katehetinim vidi da će to načelo da ga zvekne
sa druge strane»). Ali kada se kombinuje, pravi evo šta: I, even I know the Solution: love,
music, and revolution. Humor je ozbiljna stvar. Ne treba mu ni slučajno umanjivati
vrednost. Značaj je otvaranje vrata svesti koja su toliko malo odškrinuta da se ni ne vidi
da li je to iza njih svetlost ili greška oka. Ali revolucija iza vrata je uvek u tinjanju.
Kako pisci tako i čitaoci. Neko će u svemu prepoznati samo ludu i smejati se ne
trepnuvši za ozbiljnost. Neko, a vaš recezant je skloniji tome, videće hulju u svemu
napisanom, videće opasnost za decu koja presreću roditelje sa sumnjom, izbegavaju školu
sa uverenjem i bez straha, odrasle koji priznaju svoje mane smejući se u lice i na kraju
starih koji radosno umiru. «Pitao sam roditelje: da li magarci uče škole? Predosećao sam
da ću sresti previše magaraca na položajima u državnoj službi».
Ono sa čime sam trebao početi je da je gotovo potpuno neisplativo da bilo koga
poučavam šta se nalazi u knjizi. Tu je, i otvorite je, ili kao ja nađite pdf, virtualnu. Ovo je
verovatno nešto najsmešnije u prethodnom veku, napisano na ovim ludim prostorima.
Takođe je i predskazanje Kišona, satiriste bez premca, ali u turbo varijanti, još bolje.
Risak i seksualan, maštovit i vispren. Ovo je štivo za školsku lektiru isto onoliko koliko
je Sunce na svetu prisutno kako bi se bolje prodavale letnje naočari. Život koji ima sama
ova autobiografija unutar sebe je poprilično nepojmljiva za dete. Ali možda je baš tu i
ključ, da iako ne znaš šta piše, da ga ipak pročitaš. Jednom ćeš možda znati, pa češ se
delu vratiti. Ako je to plan, mudra ga je glava mislila. No, mi znamo da je teško u to
verovati. Zbog onih magaraca, znate.
Idemo nazad do Nušića. Hulja koja dotiče značajne stvari koje se češkaju o svaki
naš život je sve to načinila smešnim, ništavnim, blesavim ili apsurdnim. Ali u svakom
slučaju vidljivim. Smeh je način za puno ljudi da im se kaže da nešto ne valja, a da oni to
mogu da prihvate. Jel, kao, ma opušteno, nije ozbiljno. Eto, mislim, odgovora na one
životinje. Ako ti jednoj srni kažeš «ide lav prema tebi», ona neće početi da se smeje i
poriče da je tako nešto stvarno, nego će gledati da zbriše i sačuva glavu. Ako ti mačka
stalno nešto gnjavi miša za komp i kablove, ne moraš joj kroz šalu i izokola reći kako to
nije baš na mestu da kvari. Ali za našeg ljudskog sabrata, najumnije biće sa ove strane
zemljine kore, to ne funkcioniše baš. I zato nam trebaju Nušići. Naš život, kao i njegov,
pun je gluposti. Neke se misle u našoj glavi, neke druge u glavama onih koji misle za nas.
Ali ko bi sada iskreno priznao da je pun gluposti? Ja? Nikako, pa ja sada sedim a svi
slušaju šta sam ja pisao, ja sam pametan. Pametniji od drugih. A kada budem slušao druge
razmišljaću kako to i nije baš tako sjajno, kako mogu bolje na trenutke, i ostaću pametan.
Što sa pameću veze nema, zapravo ostaću sujetan. I ko će to, na kraju, znati?
Pokušaću da vam prodam nešto danas u ovom poslednjem pasusu. To je priča o
humoru. Nušići ovog sveta mi pomažu da držim oči otvorenije. Da ozbiljno shvatim
neozbiljne situacije, ali i obrnuto. Lako je biti ozbiljan kada je ozbiljno. Lako je smejati
se u lošem pozorištu ili površnom razgovoru u kafiću. Satiričar u meni uz pomoć odmaka
od samog sebe brine za moju iskrenost. Humor su otvorene oči, svejedno nasmejane ili
ne, ali otvorene za gledanje razrogačene poput Minervine sove. Ako vam humor radi, i
ako radi u smeru rasta, šanse su da niste prosečni. Ali za humor porodica i uži krug
prijatelja ne pomažu, mora se izaći napolje, direktno u krađu u samoposlugu pod imenom
«Sloboda». Pitam se, najozbiljnije, koliko ljudi shvata svoj humor ozbiljno. Da ga ne
shvata samo Eto, to je moj predlog, moje nabacivanje za večeras. Gledajte ozbiljno oko
sebe i ispunite prostoriju humorom. A ako se neko ne slaže sa tim načinom, evo i mog
odgovora, kao hulje: S’ušaj bre, nemoj da se neko zezao nešto sa mojim humorom!
Probajte, ne košta novca ništa.