Правни факултет Универзитета УНИОН у Београду

Антидискриминационо право – скрипта (проф. др Саша Гајин)

1. ПОЈАМ, ОБЛИЦИ И СЛУЧАЈЕВИ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Дискриминација се уобичајено означава различитим терминима: неједнак
третман, прављење разлике са обзиром на лична својства, повреда начела
једнакости, неједнако поступање, обесправљивање, стављање у гори положај,
привилеговање, повлашћивање, стављање у бољи положај и слично.
Устав Републике Србије из 2006. године о дискриминацији говори у члану 21.
на наредни начин:
– Пред Уставом и законом сви су једнаки. Свако има право на једнаку законску
заштиту без дискриминације. Забрањена је свака дискриминација, непосредна или
посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне
припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог
уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког
инвалидитета.
ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ – ПОЈАМ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Закон о забрани дискриминације је законски акт који је усвојила Народна
скупштина Републике Србије 26. марта 2009. године. Предлог закона је Влади
упутило Министарство за рад и социјалну политику.
Закон одређује дискриминацију као неоправдано прављење разлике,
неједнако поступање или пропуштање (искључивање, ограничавање и давање
првенства), према једном лицу или групи са обзиром на њихова лична својства.
Овако одређен појам дискриминације садржи наредних пет елемената:
– Дискриминација значи прављење разлике, односно неједнак третман
Три аспекта неједнаког третмана заслужују посебну пажњу: његова садржина,
природа и форма.
По својој садржини, прављење разлике огледа се углавном у искључивању,
ограничавању или давању првенства.
Примери:
– Искључивање постоји ако власник јавног базена не допушта Ромима улазак на
базен;
– Ограничавање постоји ако се особи са инвалидитетом здравствена услуга у дому
здравља не пружи онда када она дође на ред, него тек на крају, када више нема никог
другог у реду;
– Привилеговање, односно давање првенства постоји ако министар у радни однос у
министарству прима само лица која су чланови његове политичке партије.
Са становишта садржине, неједнак третман представља обесправљивање
једних и истовремено привилеговање других.
 По својој природи, неједнак третман може да се састоји или у чињењу или у
нечињењу.
Пример за дискриминацију извршену чињењем: Дискриминаторски поступа
власник кафане који на улазу обеси таблу на којој пише да је Ромима забрањен
улазак у кафану.
Пример дискриминације извршене нечињењем: Један од најпознатијих
примера нечињења јесте задржавање, односно неуклањање архитектонских
препрека за особе са инвалидитетом – власт у локалној заједници дискриминише
лица која се крећу у инвалидским колицима ако не обори ивичњаке тротоара.
По својој форми, дискриминација има много облика, односно видова. Некада је
она видљива, директна, односно непосредна, а некада је скривена, индиректна или
посредна. Некада се састоји у обесправљивању једних, или у привилеговању других.
Некада се састоји у предузимању или непредузимању неког материјалног акта, а
некада у увредљивом говору. Дискриминација може бити обична, а може се радити и
о тешком облику дискриминације.
– Дискриминација значи прављење разлике, односно неједнак третман који долази
од стране физичког или правног лица
Овде је важно одговорити на два питања: на које лице се односи забрана
вршења дискриминације, односно ко је адресат обавезе поштовања начела
једнакости, и која је природа ове његове обавезе.
– Адресат обавезе: Сви су дужни да поштују принцип једнакости људи: физичка лица,
као и сва предузећа, организације, установе, државни органи и други органи јавне
власти, односно сва правна лица. Нико нема право да врши дискриминацију.
Примери: Забрана дискриминације подједнако се односи на:
– државни орган, нпр. на скупштину која је усвојила закон којим се обезбеђују
привилегије само за припаднике неких верских заједница;
– јавну установу, нпр. на школу која одбија да упише ђака који је инфициран вирусом
ХИВ – а;
– јавно гласило, нпр. на уредника и новинара који објављују текстове у којима је
садржан говор мржње;
– појединца који обавља привредну делатност, нпр. на зубара који одбија да поправи
зуб особи са инвалидитетом;
– Природа обавезе: Обавеза поштовања принципа једнакости може да буде или
негативна или позитивна.
Негативна обавеза састоји се у уздржавању од вршења дискриминације, нпр.
скупштина има негативну обавезу да се уздржи од доношења дискриминаторског
закона.
Позитивна обавеза састоји се у предузимању одређених активности, односно
вршењу радњи у циљу спречавања или кажњавања аката дискриминације, нпр.
полиција има обавезу да спречи хулигане да физички нападну учеснике уредно
пријављеног скупа хомосексуалаца и лезбејки.
– Дискриминација значи прављење разлике, односно неједнак третман који долази
од стране физичког или правног лица и који се врши према лицу или групи
Жртва дискриминације може бити свако лице, физичко или правно, појединац
сам или као део групе која трпи дискриминацију, па чак и чланови његове породице
или њему блиска лица.
Пример дискриминације физичких и правних лица: Уколико се студентима
приватних правних факултета који имају дозволу за рад министарства образовања,
искључи или ограничи право да полажу правосудни (или било који други стручни)
испит под истим условима као и студенти који су дипломирали на државним
правним факултетима, онда се ради о неоправданом стављању у гори положај,
односно дискриминацији истовремено студената и приватних правних факултета.
Пример дискриминације појединца и групе: Физичко насиље над Ромкињом
искључиво или углавном због њене националне припадности, јесте дискриминација
учињена према њој лично. Насупрот томе, објављивање текста у новинама у ком се
заговара присилно исељавање Рома из једног дела града, јесте говор мржње који је
усмерен против целе групе, односно свих припадника те ромске заједнице.
Пример дискриминације чланова породице и блиских лица: Чланови
породице лица инфицираног вирусом ХИВ – а углавном трпе једнаку
дискриминацију као и само то лице – искључивање из социјалног окружења, јавно
омаловажавање и слично. Исто важи и за лице које је у нарочито блиском односу са
инфицираним – девојка или дечко, друг или другарица.
– Дискриминација значи прављење разлике, односно неједнак третман који долази
од стране физичког или правног лица и који се врши према лицу или групи са
обзиром на њихова лична својства
Да би неједнак третман представљао дискриминацију, потребно је игнорисати
целокупну личност човека у свим његовим аспектима, и свести га на само једно од
његових личних својстава – на то да је Јеврејин или инвалид или хомосексуалац и сл.
Листе личних својстава на које наилазимо у бројним правним документима
(међународним конвенцијама, уставима, законима, судским одлукама), нису или не
би смеле да буду закључане, односно сведене на тачно одређена и набројана лична
својства.
Пример: Закон о забрани дискриминације прописује да је дискриминација
забрањена ако се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној
припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима,
полу, полном идентитету, сексуалној опредељености, имовном стању, рођењу,
генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном стању,
осуђиваности, старости, изгледу и бројним другим личним својствима једног лица.
Дефинисање личних својстава
Углавном није потребно ближе дефинисати једно лично својство. Међутим,
постоје лична својства која је потребно дефинисати како би се избегла забуна у
погледу њиховог значења.
 Пример: Шта је то сексуална опредељеност? Према сексуалној опредељености
људи се обично деле на хетеросексуалне и хомосексуалне. Међутим, скраћеница
LGBT популација указује на ширу дефиницију која разликује лезбејке, хомосексуалце,
бисексуалце и транссексуалце.
Стварно или претпостављено лично својство
Лично својство жртве дискриминације углавном стварно постоји, али лице
може бити изложено дискриминаторном поступању и у случају да се његово лично
својство само претпоставља.
Пример: Иако сама није лезбејка, активисткиња невладине организације која
се бори против дискриминације LGBT популације, трпи дискриминаторно поступање
од стране комшија који је отворено вређају и исписују поруке дискриминације на
фасади њене зграде и то на основу њеног претпостављеног сексуалног опредељења.
– Дискриминација значи недозвољено прављење разлике, односно забрањен
неједнак третман који долази од стране физичког или правног лица и који се врши
према лицу или групи са обзиром на њихова лична својства
Није свако прављење разлике међу људима са обзиром на њихова лична
својства недозвољена дискриминација (на пример, раздвајање пушача и непушача у
ресторану не представља недозвољену дискриминацију, док раздвајање рецимо Срба
и Рома то јесте).
Према општем правилу развијеном у пракси Европског суда за људска права у
примени Европске конвенције о људским правима, различит третман је недозвољен
ако су, прво, циљ или последица предузетих мера неоправдани или, друго, ако не
постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.
Ово правило прихватио је и наш законодавац, и уградио га у члан 8. Закона о
забрани дискриминације.
Поред општег правила, постоје и правила садржана у антидискриминационим
законима и другим правним прописима, којима се одређује да ли је неједнак третман
дозвољен или не у посебним случајевима.
Примери из посебних антидискриминационих правила:
– дозвољен је неједнак третман приликом заснивања радног односа код кога је
потребно да радник поседује нарочито лично својство ради обављања посла, под
условом да је циљ заснивања радног односа законит и да је потреба за посебним
личним својством оправдана (нпр. када се тражи да запослени има високу стручну
спрему);
– дозвољено је ускратити страном држављанину права и слободе које проистичу из
односа држављанства, односно грађанства (нпр. право да бира и буде биран за
централне органе власти, право на пасош и слично);
– дозвољено је удовољавање оправданим интересима дискриминисаних, односно
предузимање мера афирмативне акције којима се једна група лица која деле
одређено лично својство доводи у равноправан положај са другим лицима (нпр. мере
којима се обезбеђује да припадници ромске националности упишу студије на
државном универзитету и буду финансирани из републичког буџета).
ОПШТА ЗАБРАНА И ОБЛИЦИ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
У члану 4. Закона о забрани дискриминације прописује се начело једнакости,
као и обавеза поштовања овог начела. У наредним члановима дефинишу се
различити облици непоштовања начела једнакости, односно дискриминаторног
поступања.
– Непосредна дискриминација је непосредно или директно видљива јер они који
дискриминаторски поступају, не крију свој поступак и често бране свој акт прављења
разлике између појединаца и то правдају потребом заштите својих легитимних
интереса или виших циљева.
Примери:
– паљење ромских насеља и истеривање Рома из њих обично се правда хигијенским
разлозима;
– пребијање хомосексуалаца који јавно изражавају своје сексуално опредељење,
оправдава се бригом за ментално здравље нације, као и бригом за породицу и децу.
Према Закону о забрани дискриминације, непосредна дискриминација постоји
ако се лице или група, у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или
пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити
стављени у неповољнији положај.
– Посредна или индиректна дискриминација разликује се од непосредне
дискриминације пре свега по томе што је она скривена – онај који дискриминише не
жели да његово дискриминаторско понашање буде видљиво.
Пример:
– власник ресторана жели да избегне запошљавање Рома тако што захтева од
кандидата за радно место келнера да има природно плаву косу и плаве очи;
Према Закону о забрани дискриминације, посредна дискриминација постоји
ако се лице или група, због његовог, односно њиховог личног својства, ставља у
неповољнији положај, актом, радњом или пропуштањем које је привидно засновано
на начелу једнакости и забране дискриминације, осим ако је то оправдано законитим
циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна.
Према Закону о забрани дискриминације, повреда начела једнаких права и
обавеза постоји ако се дискриминисаном неоправдано ускраћују права и слободе,
односно намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не
намећу другом лицу или групи.
Са становишта права, дискриминаторско поступање може имати три вида:
– правно, односно законско привилеговање постоји када се појединцу или групи
која дели исто лично својство обезбеђује право које други немају (нпр. право на
организовање часова верске наставе у државним школама обезбеђује се за
припаднике појединих, а не свих верских заједница);
– обесправљивање постоји када се лицу или групи ускраћује право које остали
имају (нпр. детету инфицираном вирусом ХИВ – а ускраћује се право да се упише у
школу, односно право на похађање наставе);
– ограничавање права постоји када се лицу или групи делимично ускраћују права
која други уживају у пуном обиму (нпр. када се женама одреди нижа плата од оне
коју примају мушкарци за рад исте врсте на истом радном месту).
Са становишта обавеза, такође се може уочити разлика између три вида
дискриминације:
– наметање обавезе коју друга страна нема (нпр. војнику ромске националности
командир нареди да он уместо других чисти тоалет до краја војног рока);
– наметање неједнаких обавеза (нпр. управник музеја одреди више цене улазница за
стране држављане);
– наметање једнаких обавеза у корист само једне стране (нпр. Влада уредбом
наметне обавезу куповине додатне поштанске марке за све пошиљке у поштанском
саобраћају, уз одређивање да ће целокупан остварени приход да иде у корист једне
верске заједнице).
Према Закону о забрани дискриминације, виктимизација постоји ако се према
дискриминисаном неоправдано поступа горе него што се поступа или би се
поступало према другоме, искључиво или углавном због тога што је
дискриминисани тражио, односно намерава да тражи правну заштиту од
дискриминације или због тога што је понудио или намерава да понуди доказе о
дискриминаторском поступању.
Пример виктимизације усмерене на жртву дискриминације:
Особа са инвалидитетом која је трпела омаловажавање од стране колеге на
послу, затражи правну заштиту од послодавца, а послодавац, уместо да пружи правну
заштиту повређеном, премести особу са инвалидитетом на друго, ниже радно место,
без услова за рад који одговарају природи његове инвалидности и уз одређивање
ниже плате.
Виктимизација усмерена на друга лица постоји ако је особа која није сама
претрпела дискриминаторско поступање, спремна да помогне или помаже другом
лицу да оствари правну заштиту од дискриминације.
На пример, особа која је спремна да сведочи против хулигана који је физички
злостављао ромску децу, или која је раније сведочила у корист жртава, и сама је
изложена претњама, односно физичком злостављању од стране насилника.
Према Закону о забрани дискриминације, забрањено је удруживање ради
вршења дискриминације, односно деловање организација или група које је усмерено
на кршење уставом, правилима међународног права и законом зајемчених слобода и
права или на изазивање националне, расне, верске и друге мржње, раздора или
нетрпељивости.
У развијеним демократијама, механизми заштите људских права и слобода
подразумевају обично и забрану рада нацистичких, фашистичких и комунистичких
политичких партија, као и других удружења формираних са циљем да пропагирају
или врше расну, верску и другу дискриминацију. Против чланова ових забрањених
удружења може се покренути и поступак за утврђивање кривичне одговорности.
Говор мржње се у пракси идентификује кроз три посебна вида
дискриминаторског поступања:
– јавно изражавање дискриминаторских ставова, на пример писање графита,
односно порука или симбола дискриминаторске садржине по фасадама зграда,
надгробним споменицима, углавном припадника јеврејске заједнице (нпр. ''Цигани,
марш из Србије!'', ''Нож, жица, Сребреница'', кукасти крст и слично);
– говор мржње у јавним гласилима који даје повода лицу или групи против које је
говор мржње уперен да од суда захтева забрану поновног објављивања информације
(нпр. објављивање мишљења да Цигани смрде, да је неопходно протерати их из
државе и слично);
– квалификовани облик говора мржње који даје повода јавном тужиоцу да од суда
захтева забрану дистрибуције информације која још није објављена у јавном гласилу
(нпр. уредник јавног гласила одлучио је да објави информацију у којој се позивају
читаоци да учествују у насилном спаљивању ромског насеља, уз одређивање места и
времена окупљања).
Пример говора мржње против LGBT особа након повлачења Предлога Закона о
забрани дискриминације из скупштинске процедуре, а на захтев водећих верских
заједница у Србији:
''Ја немам ништа против хомосексуалаца и тога што они раде, али нећу никада
да подигнем руку и да као народни посланик Јединствене Србије гласам за нешто што
је болесно.'', рекао је Марковић Драган.
Постоје два основна облика узнемиравања и понижавајућег поступања:
– вербално омаловажавање и узнемиравање постоји када се према једном лицу
дискриминаторски поступа путем речи, било у писаном облику или говором (нпр.
када се Рому каже – ''Бежи од мене, не разговарам са Циганима.'');
– омаловажавање и узнемиравање гестовима и радњама постоји када се према
једном лицу дискриминаторски поступа гестикулацијом (нпр. пљувањем, плашењем
пса – водича и слично).
У Закону о забрани дискриминације, као нарочито тешки облици
дискриминације препознати су:
– изазивање и подстицање неравноправности, мржње и нетрпељивости по основу
националне, расне или верске припадности, језика, политичког опредељења, пола,
родног идентитета, сексуалног опредељења и инвалидитета;
– пропагирање или вршење дискриминације од стране органа јавне власти и у
поступцима пред органима јавне власти;
– пропагирање дискриминације путем јавних гласила;
– ропство, трговина људима, апартхејд, геноцид, етничко чишћење и њихово
пропагирање;
– дискриминација лица по основу два или више личних својстава;
– дискриминација која је извршена више пута или која се чини у дужем временском
периоду према истом лицу или групи лица;
– дискриминација која доводи до тешких последица по дискриминисаног, друга лица
или имовину, а нарочито ако се ради о кажњивом делу код кога је претежна или
искључива побуда за извршење била мржња, односно нетрпељивост према
оштећеном која је заснована на његовом личном својству.
Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом одређује на
општи начин да је посебно забрањено и кажњиво:
– изазивање и подстицање неравноправности или нетрпељивости према особама са
инвалидитетом;
– пропагирање или смишљено вршење дискриминације од стране органа јавне
власти, у поступку пред тим органом, путем јавних гласила, у политичком животу,
приликом пружања јавних услуга, у области радних односа, образовања, културе,
спорта и слично.
ПОСЕБНИ СЛУЧАЈЕВИ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
– Две групе случајева дискриминације: Сви типски случајеви дискриминације могу се
поделити у две основне групе случајева:
а) Према областима друштвеног живота: Законодавац може да дефинише шта се
сматра дискриминацијом у појединим областима организованог друштва (примера
ради, у поступању државних органа, у радним односима, у области образовања и
стручног оспособљавања и слично);
б) Према дискриминисаним групама: Дискриминација према полу, политичком или
верском убеђењу, полном идентитету и сексуалном опредељењу, дискриминација
националних мањина и слично.
– Правнотехничка организација посебних правила: Идеално развијена посебна
правила требало би да буду подељена у три групе. Примера ради, овако то изгледа у
Закону о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, кад је у питању
забрана дискриминације особа са инвалидитетом у вези са коришћењем јавних
превозних средстава:
– У првој групи правила одређује се шта је то што је забрањено чинити према
особама са инвалидитетом у вези са превозом:
1) одбијање да се превезе путник са инвалидитетом;
2) одбијање посаде превозног средства да пружи физичку помоћ путнику са
инвалидитетом, ако без такве помоћи он не може користити превозничку услугу, и
ако се пружањем помоћи не угрожава безбедност саобраћаја;
3) утврђивање неповољнијих услова превоза за путнике са инвалидитетом, нарочито
услова плаћања, осим у мери у којој су ти услови оправдани техничким захтевима
или неопходним повећаним трошковима превоза путника са инвалидитетом;
– У другој групи правила одређује се шта се не сматра дискриминацијом због
инвалидности у превозу:
1) организовање превоза путника са инвалидитетом превозним средствима
прилагођеним потребама тих путника;
2) организовање превоза путника са инвалидитетом уз повластице за превоз тих
путника;
– У последњој групи одређује се шта се сматра посебно тешким случајем
дискриминације због инвалидности у превозу (нпр. узнемиравање, вређање и
омаловажавање путника са инвалидитетом у току путовања од стране посаде
превозног средства, због његове инвалидности).
– Дискриминација у поступцима пред органима јавне власти:
Члан 15. Закона о забрани дискриминације забрањује дискриминацију у односу
представника јавне власти према бенефицијарима закона. Под органима јавне
власти Закон подразумева државни орган, орган аутономне покрајине, орган
јединице локалне самоуправе, јавно предузеће, установу, јавну агенцију и другу
организацију којој је поверено вршење јавних овлашћења и слично.
Пример: Особе са хендикепом, због отежаног кретања или комуникације, могу
бити жртве дискриминације у судским поступцима. Једнак приступ и једнака права
пред судовима и органима јавне власти за особе са хендикепом подразумевају
одржавање поступка у архитектонски доступном простору, као и услуге тумача за
знаковни језик, или сведочења писаним путем.
– Дискриминација у области рада: Законом о забрани дискриминације изричито је
забрањена дискриминација у области рада, која се односи на:
1) нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа;
2) уживање под једнаким условима свих права у области рада.
Закон свима гарантује једнаке могућности у погледу заснивања радног
односа, што значи да у свим фазама тражења посла, укључујући оглашавање радних
места, разговор са кандидатом и уопште доступност радних места, свима морају бити
пружене једнаке могућности, односно да нарушавање овог правила представља
дискриминацију.
Када је у питању уживање под једнаким условима свих права у области рада,
мисли се на право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на
стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад
једнаке вредности, на правичне услове рада, на одмор, на ступање у синдикат, као и
на заштиту од незапослености.
Пример дискриминације у области рада: Кад се приликом избора кандидата
за посао, лице које испуњава све услове за обављање посла одбије само због његове
националне припадности, боје коже, пола или инвалидитета.
– Дискриминација у пружању јавних услуга и коришћењу објеката и површина:
Члан 17. Закона о забрани дискриминације забрањује дискриминаторно поступање у
јавној сфери друштвеног живота, дакле, у пружању свих јавних услуга (трговина,
превоз, угоститељство и слично), као и у коришћењу објеката и површина који су
намењени јавној употреби (без обзира на то у ком режиму својине се они налазе).
Забрањују се три врсте дискриминаторног поступања:
1) одбијање пружања услуга (нпр. ако власник јавног базена забрани лицима ромске
националности да се у њему купају);
2) ако се од лица или групе тражи испуњење додатних услова за пружање јавне
услуге (нпр. једна авио – компанија захтевала је од особе са инвалидитетом да
ангажује пратиоца који би са њом ишао на пут, те да уз авионску карту за себе, купи
још једну авионску карту за свог пратиоца);
3) ако се предност у пружању услуга обезбеди онима који деле исто лично својство
(тако се у бројним случајевима медицинске услуге у дому здравља пружају најпре
онима који нису глувонеми, док ови улазе на преглед последњи, под изговором да
нису чули кад су били прозивани).
Друго правило члана 17. Закона о забрани дискриминације гарантује свима
једнак приступ јавним објектима и јавним површинама (нпр. објектима у којима се
налазе органи јавне власти, школе, болнице, поште, тржни центри, спортски објекти
и слично).
– Забрана верске дискриминације:
Према члану 18. Закона о забрани дискриминације, дискриминација у области
слободе религије постоји ако се појединцу или групи ограничава или ускраћује
слободно испољавање верског уверења. Ово је првенствено везано за право на
стицање, одржавање, изражавање или промену вере или уверења, и односи се како
на појединце, тако и на верске заједнице.
Друго правило члана 18. Закона непосредно одређује да се не сматра
дискриминацијом поступање свештеника, односно верских службеника које је
засновано на верској доктрини, уверењима или циљевима верских заједница којима
они припадају.
– Дискриминација у области образовања и стручног оспособљавања:
Члан 19. Закона о забрани дискриминације гласи: Свако има право на
предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под
једнаким условима, у складу са законом.
Забрањено је лицу или групи лица на основу њиховог личног својства,
отежати или онемогућити упис у васпитно – образовну установу, или искључити их
из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у
другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по
личном својству, злостављати их и на други начин неоправдано правити разлику и
неједнако поступати са њима.
Забрањена је дискриминација васпитних и образовних установа које обављају
делатност у складу са законом и другим прописом, као и лица која користе или су
користила услуге ових установа у складу са законом.
 Пример: Геј младићу М. Г. због отворено изражене сексуалне оријентације
није било омогућено да настави средњошколско образовање. И поред бројних
интервенција, управа ове средње школе није хтела да саопшти разлоге за одбијање
уписа овог младића у четврти разред средње школе.
– Дискриминација на основу пола:
Дискриминација по основу пола постоји у случају кад се поступа противно
начелу равноправности полова, односно начелу поштовања једнаких права и
слобода жена и мушкараца.
Забрана дискриминације по основу пола укључује:
– забрану ускраћивања права;
– забрану јавног или прикривеног признавања погодности у односу на пол или због
промене пола;
– забрану физичког и другог насиља, као и експлоатације;
– забрану изражавања мржње, омаловажавања, уцењивања и узнемиравања са
обзиром на пол;
– забрану јавног заговарања, подржавања и поступања у складу са предрасудама,
обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји
подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова.
Пример: Дискриминација по основу пола постоји у свим случајевима када се
женама ускраћују одређена права, као што је право на гласање, школовање,
запошљавање у одређеним областима.
– Дискриминација на основу сексуалне оријентације:
Постоји више типова дискриминације према LGBT особама:
1) Институционална дискриминација огледа се у законском непрепознавању
истополних партнерских односа, као и других права која уживају хетеросексуални
парови у брачним и ванбрачним заједницама;
2) Друштвено – културална дискриминација почива на уверењима да је
хетеросексуалност једина прихватљива и исправна сексуална оријентација, те да је
све другачије од ње – болесно, изопачено, неприродно и неморално;
3) Персонална дискриминација односи се на лична уверења и поступања премa
LGBT особама, као према особама ниже вредности.
Према члану 21. Закона о забрани дискриминације, нико не сме бити позиван
да се изјасни о својој сексуалној оријентацији, као што и свако има право да одлучи
кад ће, да ли ће и коме ће да саопшти своју сексуалну оријентацију.
Уколико се особа определи да саопшти своју сексуалну оријентацију, на
основу тога не сме бити дискриминисана у било којој области живота.
Пример: Бројне јавне личности трпе дискриминацију услед своје
претпостављене сексуалне оријентације, када се од њих захтева да се изјасне о својој
сексуалној оријентацији.
– Дискриминација деце: Законом о забрани дискриминације посебно је регулисана
забрана дискриминације деце. Забрана дискриминације односи се на децу, односно
малолетнике, што значи да ову заштиту уживају сва лица до навршене осамнаесте
године живота.
Закон о забрани дискриминације посебно прописује забрањена понашања која
представљају дискриминацију:
1) дискриминација детета, односно малолетника према здравственом стању,
брачном, односно ванбрачном рођењу;
2) јавно позивање на давање предности деци једног пола у односу на децу другог
пола;
3) прављење разлике према здравственом стању, имовном стању, професији и
другим обележјима друштвеног положаја, активностима, израженом мишљењу или
уверењу дететових родитеља, односно старатеља и чланова породице.
Пример: Дискриминација у погледу уживања једнаких права углавном се
дешава у остваривању права на образовање, у случајевима подвајања ромске деце у
школама или упућивања у специјалне школе.
– Дискриминација на основу старосног доба:
Члан 23. Закона о забрани дискриминације забрањује дискриминацију на
основу старосног доба. Забрањује се дискриминација према старијим лицима и
дефинише њихово право на достојанствен живот, заштиту од занемаривања и
узнемиравања и на једнаке услове коришћења јавних услуга, посебно здравствених.
Пример: Дискриминација на основу старосног доба присутна је приликом
пријема пацијената на болничко лечење, јер пацијенти изнад одређене старосне
доби не могу добити место у болници.
– Дискриминација националних мањина: Забрану дискриминације на основу
националне припадности предвиђа Универзална декларација о људским правима из
1948. године, Међународни пакт о грађанским и политичким правима из 1966.
године, Устав Републике Србије из 2006. године, као и Закон о заштити права
мањина из 2002. године.
Дискриминација по овом основу постоји када се неоправдано прави разлика
између појединаца или група на основу националне припадности, етничког порекла,
верских уверења и језика.
Пример: Када закуподавци одбију да издају стан особама ромске
националности или од тих особа траже да плате већи износ закупнине или било који
други услов који не постављају особама других националности.
– Дискриминација због политичке или синдикалне припадности:
Овај вид дискриминације постоји када се приликом запошљавања људи прави
разлика у односу на припадност политичким странкама. Када је за обављање јавне
функције Законом или Уставом прописан услов да особа не сме бити члан, односно
функционер политичке странке, то се не сматра дискриминацијом. То је, на пример,
случај са независним институцијама какве су Заштитник грађана или Повереник за
информације од јавног значаја и заштиту података о личности.
Пример: Дискриминација постоји када полиција забрани одржавање протеста
групи организација цивилног друштва и грађана, а дозволи сличан скуп који
организују представници политичких странака које су на власти.
– Дискриминација особа са инвалидитетом представља сваки вид неједнаког
поступања према особи због инвалидитета, у свим областима живота, што је
детаљно уређено Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.
Пример: Немогућност физичког приступа у зграду суда, болнице, школе или
било ког објекта у јавној употреби представља дискриминацију особа са
инвалидитетом.
– Дискриминација са обзиром на здравствено стање:
Чланом 27. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација
лица или групе лица са обзиром на њихово здравствено стање, као и чланова
њихових породица, а посебно одбијање пружања здравствених услуга, постављање
посебних услова за пружање здравствених услуга који нису оправдани медицинским
разлозима, одбијање постављања дијагнозе и недавање информације о тренутном
здравственом стању, предузетим или намераваним мерама лечења или
рехабилитације, као и узнемиравање, вређање и омаловажавање у току боравка у
здравственој установи.
Пример: Пацијенти оболели од AIDS – а очигледан су пример дискриминације
са обзиром на здравствено стање. Познати су случајеви одбијања да се овим лицима
пружи здравствена услуга, упућивањем од једне до друге установе и избегавања
контакта са овим пацијентима, без посебних медицинских разлога. Породице ових
лица такође су изложене непријатностима као пратиоци оболелих.
ПОСЕБНИ СЛУЧАЈЕВИ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ
– Дискриминација у поступцима пред органима јавне власти:
Орган јавне власти не сме својом радњом или пропуштањем вршити
дискриминацију особа са инвалидитетом. Дискриминација особа са инвалидитетом
од стране органа јавне власти обухвата:
1) ускраћивање права особи са инвалидитетом, ако се ово право у истим
околностима признаје особама без инвалидитета;
2) постављање посебних услова за остваривање права особи са инвалидитетом, осим
ако такве услове не оправдавају разлози опште, личне и имовинске безбедности, које
орган јавне власти мора посебно назначити;
3) ускраћивање права у оквиру дискреционог овлашћења, ако је до ускраћивања
дошло због инвалидности подносиоца захтева;
4) вођење поступка остваривања права особа са инвалидитетом на начин који
фактички онемогућује или знатно отежава остварење права.
Посебно тежак облик дискриминације због инвалидности јесте узнемиравање,
вређање и омаловажавање особе са инвалидитетом од стране носилаца јавних
функција и лица запослених у органима јавне власти у току поступка остваривања
права особе са инвалидитетом, због њене инвалидности.
– Дискриминација у вези са удружењима:
Удружење јесте добровољна и невладина недобитна организација заснована
на слободи удруживања више физичких или правних лица, основана ради
остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса, који
нису забрањени Уставом или законом.
Забрањена је дискриминација због инвалидности у свим врстама и облицима
удружења, и она обухвата:
1) одбијање захтева за учлањење особе са инвалидитетом у удружење због њене
инвалидности;
2) постављање посебних услова за учлањење особа са инвалидитетом у удружење;
3) ускраћивање права учлањеној особи са инвалидитетом да бира и буде бирана у
органе који управљају удружењем;
4) постављање посебних услова за избор особа са инвалидитетом у органе
управљања удружења.
Иако статутарне одредбе удружења не могу бити у супротности са овим
забранама, то не значи да сва могућа удружења морају у чланству имати особе са
инвалидитетом – она им само начелно не смеју ускратити приступ.
– Дискриминација у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина:
Забрањена је дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности
услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама.
Дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга
нарочито обухвата:
1) одбијање пружања услуга особи са инвалидитетом, осим ако би пружање услуге
угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица;
2) пружање услуге особи са инвалидитетом под другачијим и неповољнијим
условима од оних под којима се услуга пружа другим корисницима, осим ако би
пружање услуге под редовним условима угрозило живот или здравље особе са
инвалидитетом или другог лица;
3) одбијање да се изврши техничка адаптација објекта неопходна да би се услуга
пружила кориснику са инвалидитетом.
Дискриминацијом у истом погледу не сматра се:
1) повећање цене услуге сразмерно повећаним трошковима, непосредно
проистеклим из пружања услуге кориснику са инвалидитетом;
2) пружање услуга везаних за специфичне потребе неких корисника са
инвалидитетом, или за специфичан начин задовољавања њихових општих потреба;
3) активност везана за отклањање постојећих и спречавање нових видова
дискриминације због инвалидности.
– Дискриминација у вези са здравственим услугама:
Свака дискриминација особа са инвалидитетом приликом пружања
здравствених услуга представља посебно тежак случај дискриминације. Овај вид
дискриминације обухвата:
1) одбијање пружања услуге због инвалидности лица које услугу тражи;
2) постављање посебних услова за пружање услуге особи са инвалидитетом, ако ти
услови нису оправдани медицинским разлозима;
3) одбијање постављања дијагнозе и недавање обавештења о здравственом стању,
као и о предузетим или намераваним мерама лечења и рехабилитације због
инвалидности пацијента;
4) свако узнемиравање, вређање или омаловажавање пацијента током боравка у
здравственој установи због његове инвалидности.
– Дискриминација у вези са васпитањем и образовањем:
Забрањена је дискриминација због инвалидности на свим нивоима васпитања
и образовања. Овај вид дискриминације обухвата:
1) ускраћивање пријема детета предшколског узраста, ученика, односно студента
са инвалидитетом у васпитну, односно образовну установу која одговара његовом
претходно стеченом знању, односно образовним могућностима;
2) искључење из васпитне, односно образовне установе коју већ похађа дете
предшколског узраста, ученик, односно студент са инвалидитетом из разлога
везаних за његову инвалидност;
3) постављање неинвалидности као посебног услова за пријем у васпитну, односно
образовну установу, што укључује подношење уверења о здравственом стању и
претходну проверу психофизичких способности, осим ако је тај услов утврђен у
складу са прописима којима се уређује област образовања.
Дискриминацијом у образовању због инвалидности не сматра се:
1) провера посебних склоности деце предшколског узраста, ученика и студената,
односно кандидата за упис у васпитну, односно образовну установу према
одређеном наставном предмету или групи предмета, њихових уметничких
склоности или облика посебне даровитости;
2) организација посебних облика наставе, односно васпитања за ученике, односно
децу предшколског узраста, који због недовољних интелектуалних способности не
могу да прате редовне наставне садржаје, као и упућивање ученика, односно деце
предшколског узраста у те облике наставе, односно васпитања, ако се уписивање
врши на основу акта надлежног органа којим је утврђена потреба за таквим обликом
образовања ученика, односно детета предшколског узраста.
Посебно тежак облик дискриминације због инвалидности јесте узнемиравање,
вређање и омаловажавање инвалидног детета предшколског узраста, ученика,
односно студента због његове инвалидности, када те радње врши васпитач,
наставник или друго лице запослено у васпитној, односно образовној установи.
– Дискриминација у вези са запошљавањем и радним односом:
Забрањено је вршити дискриминацију због инвалидности у запошљавању и
остваривању права из радног односа према:
1) особи са инвалидитетом која тражи запослење;
2) пратиоцу особе са инвалидитетом који тражи запослење;
3) запосленој особи са инвалидитетом;
4) запосленом пратиоцу особе са инвалидитетом.
Дискриминацијом због инвалидности у запошљавању сматра се:
1) непримање у радни однос особе са инвалидитетом или пратиоца особе са
инвалидитетом због инвалидности, односно због својства пратиоца особе са
инвалидитетом;
2) постављање посебних здравствених услова за пријем у радни однос особе са
инвалидитетом, осим ако су посебни здравствени услови за обављање одређених
послова утврђени у складу са законом;
3) претходна провера психофизичких способности које нису у непосредној вези са
пословима за које се заснива радни однос;
4) одбијање да се изврши техничка адаптација радног места која омогућује ефикасан
рад особе са инвалидитетом, ако трошкови адаптације не падају на терет послодавца
или нису несразмерни у односу на добит коју послодавац остварује запошљавањем
особе са инвалидитетом.
Дискриминацијом због инвалидности у запошљавању не сматра се:
1) избор кандидата без инвалидитета који је показао најбољи резултат на
претходној провери психофизичких способности непосредно везаних за захтеве
радног места;
2) предузимање подстицајних мера за брже запошљавање особа са инвалидитетом у
складу са законом којим се уређује запошљавање особа са инвалидитетом.
Дискриминацијом због инвалидности у остваривању права из радног односа
сматра се:
1) одређивање мање зараде због инвалидности запосленог, независно од радног
учинка;
2) постављање посебних услова рада запосленом са инвалидитетом, ако ти услови
непосредно не проистичу из захтева радног места;
3) постављање посебних услова запосленом са инвалидитетом за коришћење других
права из радног односа која припадају сваком запосленом.
Дискриминацијом због инвалидности у остваривању права из радног односа
не сматра се награђивање запосленог према радног учинку.
Посебно тежак облик дискриминације због инвалидности јесте узнемиравање,
вређање и омаловажавање запосленог са инвалидитетом од стране послодавца,
односно непосредно надређеног лица у радном процесу, због његове инвалидности.
– Дискриминација у вези са брачним и породичним односима:
Забрањена је свака дискриминација у остваривању права из брачних и
породичних односа због инвалидности. Овим видом дискриминације сматра се:
1) ускраћивање права на брак особама са инвалидитетом;
2) постављање посебних услова за склапање брака особа са инвалидитетом;
3) постављање посебних услова особама са инвалидитетом за вршење родитељског
права.
Дискриминацијом у вези са брачним и породичним односима због
инвалидности не сматра се ускраћивање или ограничавање права које је у складу са
законом којим се уређују брачни и породични односи.
– Дискриминација удружења особа са инвалидитетом: Забрањен је сваки облик
дискриминације удружења особа са инвалидитетом.
ПОВЕРЕНИК ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Законом о забрани дискриминације установљава се Повереник за заштиту
равноправности, као независан и самосталан орган, који се стара о примени Закона
и борби против свих облика дискриминације.
Повереника бира Народна скупштина већином гласова свих посланика, и он
има стручну службу која му помаже у вршењу надлежности и има три помоћника,
од којих је сваки задужен за одређену област рада. Седиште Повереника је у
Београду.
Надлежности Повереника су наредне:
1) прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани
дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима и изриче
релевантне мере;
2) подносиоцу притужбе пружа информације о његовом праву и могућности
покретања судског или другог поступка заштите, односно препоручује поступак
мирења;
3) подноси грађанскоправне тужбе због повреде права из Закона о забрани
дискриминације, у своје име, а уз сагласност и за рачун дискриминисаног лица, ако
по истој ствари није покренут или правноснажно окончан поступак пред судом;
4) подноси прекршајне пријаве због повреде права из Закона;
5) подноси Народној скупштини годишњи и посебан извештај о стању у области
заштите равноправности;
6) упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације;
7) прати спровођење Закона и других прописа, иницира доношење или измену
прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације, и даје
мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу забране
дискриминације;
8) успоставља и одржава сарадњу са органима надлежним за остваривање
равноправности и заштиту људских права на територији АП и локалне самоуправе;
9) препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање
равноправности.
Лице које сматра да је претрпело дискриминацију, може поднети притужбу
Поверенику. Притужба се може поднети против акта органа јавне власти или другог
лица (нпр. послодавца). Притужба се подноси писмено, а изузетно и усмено на
записник. Уз притужбу се подносе докази о претрпљеном акту дискриминације.
Лице које подноси притужбу, не плаћа таксу или другу накнаду.
Осим лица које је претрпело дискриминацију, у његово име и уз његову
сагласност, притужбу може поднети организација која се бави заштитом људских
права или друго лице.
Повереник доставља притужбу лицу против кога је поднета, у року од 15
дана од дана пријема притужбе. Повереник не поступа по притужби у наредним
случајевима:
1) ако је очигледно да нема повреде права и није наступио случај дискриминације на
који подносилац указује;
2) ако је по истој ствари поступао и нису понуђени нови докази;
3) у случају да због протека времена од учињене повреде права не може да се
постигне сврха даљег поступања.
Након пријема притужбе, Повереник врши увид у приложене доказе које је
подносилац доставио и узима изјаве од подносиоца притужбе, од лица против кога
је притужба поднета и других лица. Лице против кога је притужба поднета, може да
одговори на притужбу и изјасни се у року од 15 дана од дана када је примило
притужбу.
Пре него што предузме друге радње, Повереник предлаже спровођење мирења
(концилијације), по правилима поступка медијације. Поступак мирења Повереник
спроводи само уколико постоји сагласност учесника.
Уколико се поступак настави, Повереник у року од 90 дана од дана предаје
притужбе, даје мишљење о томе да ли је дошло до повреде права одредаба Закона о
забрани дискриминације, и о томе обавештава лице против кога је притужба
поднета.
Ако је дошло до повреде, Повереник препоручује овом лицу начин на који да
отклони повреду права, и оно је дужно да поступи по препоруци и отклони повреду
права у року од 30 дана од дана када је примило препоруку, и да о томе обавести
Повереника.
У случају да лице које је примило препоруку не поступи по истој и не отклони
повреду права, Повереник му изриче меру опомене решењем на које није дозвољена
жалба. Ако ово лице ни после 30 дана од дана изрицања опомене не отклони
повреду права, Повереник о томе може известити јавност.
Повереник може тужбом тражити:
1) забрану извршења радње од које прети дискриминација, забрану даљег вршења
дискриминације, односно забрану понављања радње дискриминације;
2) утврђење да је тужени дискриминаторски поступао према неком лицу;
3) извршење радње ради уклањања последица дискриминаторског поступања;
4) објављивање пресуде донете поводом неке од претходно наведених тужби.
Уколико се дискриминаторско поступање које је предмет тужбе односи
искључиво на одређено лице, Повереник може поднети тужбу само уз писмени
пристанак лица које је претрпело дискриминаторно поступање.
Повереник може поднети тужбу против сваког лица које је извршило
дискриминаторно поступање. Повереник мора бити обавештен ако неко лице
намерава да провери примену правила о забрани дискриминације и свесно се
изложи дискриминацији ради ове провере. Након спроведене провере, неопходно је
известити Повереника за заштиту равноправности о предузетој радњи у писменој
форми.
Повереник подноси Народној скупштини редовни годишњи извештај о
стању у области заштите равноправности, који садржи оцену рада органа јавне
власти, пружалаца услуга и других лица, као и уочене пропусте и препоруке за
отклањање истих.
Може садржати и мишљење о спровођењу закона и прописа, као и мишљење о
потреби мењања или доношења прописа ради унапређивања заштите од
дискриминације.
Овај извештај се објављује у Службеном гласнику Републике Србије. Повереник
може, уколико постоје важни разлози, да поднесе извештај и по сопственој
иницијативи или по захтеву Народне скупштине и овај Посебан извештај се
објављује у Службеном гласнику Републике Србије.
СУДСКА ЗАШТИТА ПО ТУЖБИ ЗБОГ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Дискриминисани ужива заштиту од сваке недопуштене дискриминације, које
год врсте она била.
Право на заштиту има сваки човек, као и свака организација која је изложена
дискриминацији. Услов за заштиту није ни да је дискриминисани наш држављанин,
ни било какво друго његово својство (нпр. пребивалиште у Србији, право гласа у
Србији и слично).
Заштита се тражи најпре од основног суда. Ако дискриминисани сматра да је
основни суд неоправдано ускратио заштиту, жалбу подноси апелационом суду на
чијем подручју се налази основни суд који је донео првостепену пресуду.
Апелациони суд пресудом потврђује пресуду основног суда или је преиначује,
а решењем одбацује жалбу на пресуду или укида пресуду основног суда и предмет
враћа основном суду да га поново расправи и пресуди.
Ако дискриминисани заштиту не добије од апелационог суда, увек може исту
да тражи од Врховног касационог суда, подношењем ревизије против пресуде
апелационог суда.
 Дискриминисани тражи заштиту од основног суда путем тужбе. Када је
дискриминисан човек, он бира да ли ће тужбу поднети основном суду где се налази
његово пребивалиште или оном основном суду где је пребивалиште појединца који
је извршио повреду, односно седиште организације која је извршила повреду.
Избор дискриминисане организације своди се на основни суд где се налази
њено седиште или онај основни суд где је пребивалиште појединца који је извршио
повреду, односно седиште организације која је извршила повреду.
Поред дискриминисаног, тужбу за заштиту од дискриминације могу поднети
и Повереник за заштиту равноправности, као и организација која се бави заштитом
људских права, уз његов писани пристанак, дакле, својеручно потписан.
Осим коначне заштите која се тражи путем тужбе, може се тражити и
привремена заштита која се пружа привременом мером и пре него што је спор
окончан, па и пре него што је тужба поднета.
Поред превентивне заштите која се састоји у спречавању остваривања
дискриминације од које прети опасност, а која се тражи тужбом за пропуштање,
постоји и заштита од већ остварене дискриминације, односно реактивна заштита,
на основу тужбе за уклањање, тужбе за утврђивање и тужбе за накнаду штете.
Посебне облике додатне заштите чине објављивање пресуде и изрицање
судског пенала.
Тужба за пропуштање подноси се да би се спречила дискриминација. Може се
поднети све док постоји опасност да ће се дискриминаторска радња извршити,
наставити да се врши или поновити.
Пример за спречавање извршења: Када се тражи да суд дискриминатору
забрани да постави најављени натпис којим људе дискриминише због неког личног
својства – ЗАБРАЊЕН ПРИСТУП РОМИМА.
Пример за спречавање даљег вршења: Када се тражи да суд дискриминатору
забрани да настави да објављује дискриминаторски конкурс који данима излази у
дневном листу.
Пример за спречавање понављања: Када се тражи да суд дискриминатору
забрани да поново одбије пружање лекарске услуге особи са инвалидитетом.
Уколико је дискриминатор радњом коју је већ извршио створио стање
дискриминације које још увек траје, дискриминисани може, све док стање
дискриминације траје, да тражи да дискриминатор изврши другачију радњу којом
ће одстранити изазвано стање које и даље траје (нпр. да из конкурса уклони
дискриминаторску клаузулу).
Нарочито онда када дискриминатор сматра да има право да врши
дискриминаторску радњу, да ствара или одржава стање дискриминације,
дискриминисани може тражити да суд утврди да га је дискриминатор недопуштено
дискриминисао, односно да је повредио његово право да не буде дискриминисан
(нпр. може да захтева да суд утврди да је дискриминатор недопуштено поставио
верску припадност као услов за запошљавање).
 Сама дискриминација не представља још увек штету, нити је за постојање
дискриминације неопходно да наступи штета, нити да је дискриминатор крив. Али
ако штета постоји, као и ако постоји кривица дискриминатора, право је
дискриминисаног да му дискриминатор надокнади сву претрпљену штету, како
имовинску, тако и неимовинску.
Дискриминисани трпи материјалну штету ако се због радње дискриминатора
смањи број или вредност имовинских права дискриминисаног или се не повећа број
или вредност таквих права (нпр. због дискриминаторне радње морао је ангажовати
адвоката и имати трошкове да би остварио своје право на слободу од
дискриминације).
Нематеријална штета се састоји у душевним боловима које трпи, физичким
боловима или страху, а који су изазвани актом дискриминације.
Штета се углавном надокнађује у новцу, а ређе у натури.
Захтеви тужби за пропуштање, за уклањање и за накнаду штете могу да се
обједине у једној тужби (примера ради, да се тражи да дискриминатор уклони
архитектонску препреку особама са инвалидитетом, да му се забрани да је поново
поставља, и да надокнади штету проузроковану архитектонском препреком).
Кад је вероватно да дискриминисани има право да тражи да се дискриминатор
уздржи од дискриминаторске радње, да дискриминатор уклони стање створено
дискриминаторском радњом или да му дискриминатор надокнади штету
проузроковану дискриминаторском радњом, ако је уједно вероватно да би касније
остварење његовог права могло да се осујети или знатно отежа – тада
дискриминисани може од суда да тражи да суд дискриминатору привремено забрани
да изврши, настави или понови дискриминаторску радњу, привремено му нареди да
изврши радњу ради уклањања стања дискриминације, или му привремено нареди
одређено понашање ради обезбеђења захтева дискриминисаног за накнаду штете.
Привремена мера коју суд изда, важи најдуже док се не донесе правноснажна
пресуда. Ако дискриминатор не поступи по пресуди, дискриминисани може да тражи
од извршног суда принудно извршење.
Када постоје показатељи да дискриминатор неће поступити по пресуди или
по привременој мери због дискриминације, дискриминисани може захтевати да суд
дискриминатору запрети да ће дискриминисаном морати да плати одређени износ
новца, ако не поступи по пресуди, односно привременој мери.
Дискриминисани може да захтева да суд изрекне судски пенал било пресудом,
било раније, привременом мером, или по доношењу правноснажне пресуде, све док
не затражи њено принудно извршење.
Ако је дискриминација извршена у јавности, дискриминисани може да тражи
од суда да дискриминатору наложи да о свом трошку, у целини или делимично,
објави пресуду која је због дискриминације донета против њега по тужби за
пропуштање, по тужби за утврђење, уклањање или накнаду штете.
Коју год тужбу да поднесе, на дискриминисаном је да на суду докаже да је
тужени извршио радњу због које је тужен. Може предложити и да се саслуша
добровољни испитивач дискриминације, на чијем месту може бити свако лице
које се лично и непосредно укључило у неку ситуацију, не би ли тако на лицу места
проверило да ли се у тој ситуацији крши забрана дискриминације (на пример, Ром
или онај који са њим пође у дискотеку за коју се тврди да не прима Роме).
Без обзира на врсту тужбе коју је поднео, ако дискриминисани учини
вероватним да је због његовог личног својства на његову штету начињена разлика у
односу на друге особе, тада се претпоставља да је истовремено прекршено начело
једнаких права и обавеза, па је самим тим на дискриминатору да докаже да ипак
тим актом дискриминације није повређено начело једнакости.
Дискриминисани никада не мора доказивати да има правни интерес за
заштиту, нити навести због чега тражи заштиту. У случају да тражи накнаду штете,
дискриминисани доказује да је претрпео штету и у чему се она састоји, да је тужени
извршио дискриминаторску радњу, као и да му је штета проузрокована том радњом
дискриминације, а што значи да штета какву је он претрпео и уобичајено наступа
када се изврши таква дискриминаторска радња.
По тужби или захтеву за привремену меру због дискриминације суд мора да
поступа хитно, односно да поступању у овој ствари да предност у односу на
предмете за које не важи хитност поступања. Ако судија занемари законску обавезу
хитног поступања, дискриминисани се може обратити председнику суда који је
дужан да се стара о законитости рада.
Занемаривање обавезе хитног поступања представља несавесно поступање
судије, због чега може бити и разрешен. О издавању привремене мере суд одлучује
без одлагања, а најкасније у року од три дана од дана пријема предлога.