Fakultet inženjerskih nauka

Inženjerski menadžment
Inženjerska ekonomija
2019_2020

FINANSIRANJE PROJEKATA I INVESTICIJE

Ivan Milikić1

Rezime: Potrebno je jasno definisati ciljeve projekta jer su potrebni zbog jasne
realizacije da bi se izbegle neugodnosti loših procena troškova. Investitori će sagledati
sve potrebne planove, u cilju eleminisanja nedostaka i bolje realizacije projekta.
Potrebno je sagledati i analizirati sve opcije i njihov uticaj na finansijsku strukturu za
projektno finansiranje. Izvori sredstava su važni za realizaciju i uspesnost svakog
projekta a još važnije posmatranje troškova tog finansiranja. Identifikacija i upravljanje
rizikom je osnova za uspeh svakog posla i projekata. Ne postoji tako nešto kao što je
apsolutna sigurnost u bilo kom poduhvatu, pogotovo ako je on složen i sa velikim
brojem učesnika. Stoga pre ulaženja u realizaciju nekog posla i projekta treba
sagledati sve rizike koji su prisutni i predvideti postupke koji se moraju preduzeti da bi
se ovi rizici držali pod kontrolom, odnosno da bi se njima na poseban način “upravljalo”
(eng. Risk Management) za sve vreme “života” posla i projekta.

Ključne reči: Finansiranje, investicija, projekat

1 UVOD
Investicije obuhvataju ulaganje sredstava u cilju ostavrenja određenog prinosa
koji nadoknađuje ulagača za žrtvu odricanja od potrošnje,preuzete rizike i stopu
inflacije. Investitori su sponzori poslovnih poduhvata koji izlažu riziku svoja uložena
sredstava za razliku od kreditora koji pozajmljuju sredstava preduzetnicima uz obavezu
vraćanja (i garancije u imovini,pravima i sl.). Status investitora mogu imati pojedinac,
preduzeća, finansijski posrednici i država. Investirati se može u širok dijapazon
poslovnih poduhvata od investica u realnu aktivu i obrtna sredstava, preko investicija u
finansijsku aktivu do investicija u nematerijalnu aktivu. Tipične investicije u realnu
aktivu su kupovina građevinskih objekata, opreme i zemljišta. Tipične investicije u
obrtna sredstva su kupovina energenata i formiranje sigurnosnih zaliha gotovih
proizvoda. Tipične investicije u finansijsku aktivu predstavaljaju kupovina obveznica i
akcija korporativnij državnih emitenata. Tipične investicije u nematerijalnu aktivu su
ulaganja i istraživanje i razvoj, informacionih sistema, baze klijenata i obuku
zaposlenih.
Nezavisno od vrste investicije, investitor uvek tokom procesa investiranja
razmenjuje sadašnju vrednost svoje imovine za sadašnju vrednost budućeg prinosa po
osnovu ulaganja u istu imovinu. Ulaganje se isplati ukoliko sadašnja vrednost budućeg
prinosa po osnovu ulaganja imovine veća od sadašnje vrednosti imovine. Stopa
prinosa koja kompenzirta investitora poznta je ka onterno zahtevana stopa prinosa.
Suština investicionog projekta koji zadovoljavaju investitorovu zahtevanu stopu
prinosa. Pri tome postoje različita merila prinosa (neto dobitak,diskotovani novčani tok,
1
Ivan Milikić, ivanbmilikic@gmail.com
Ivan Milikić
kamate, dividende, dividend+kapitalni obitak i sl.). Bez obzira na izabrano merilo
prinosa utiče na obračun imanentne vrednosti investicije.Funkcija investicija je da
aktiviraju nove izvore rasta ( proizvode,tržišta,tehnologijeklijente i sl.) [1].

2 OSNOVNI POJMOVI I VRSTE INVESTIRANJA

Pojam investicija ima latinski koren (lat. Investitio) koji označava ulaganje u
najširem smilsu. U poslovnoj ekonomiji i menadžmetu investicije znači ulaganje u nove
poduhvate ili projekte. Jedna od definicija investicija je da je to ulaganje koje ne donosi
momentalne koristi već koristi koji su efekti odloženi. Radi se zapravo o žrtvi usled
odrcanja od potrošnje u sadašnjosti da bi se ostvarili veći efekti u budućnosti.
Investiranje predstavlja razmenu nepoossredne i izvesne satisfakcije po osnovu
potrošnje od koje se odustaje u sadašnjosti, za nadu da će se isplatiti većom
potrošnjom u budućnosti [3].

Investicije su složen eknomski fenomen koji integrira u četiri pojma:

 Subjekat koji investira (investitor),
 Objekat u koji se investira (ili investicioni projekat),
 Cenu odricanja od potrošnje ili cenu žrtve (ili kamatu),
 Vrednost jedne nade (ili diskotnu stopu).
Investitor je fizičko, a može biti i pravno lice koje na bazi pozitivno ocenjene
investicione ideje može da sprovede investiciju koristeći sopstvena sredstvaili upotrebi
tuđa sredstva finansiranje na bazi adekvatnog boniteta finansijskog položaja i kredit
rejtinga. Objekat investiranja je opisan investicionim projektrom koji ima po;etak,
završetak, potrebne resurse svrstene prema aktivnostima i procenjen efekat kamata je
cena bankarskog kapitala, odnosno, trošak finansiranja duga. Kamata je cena kapitala
nerizičnog ulaganja. Diskotna stopa je cena kapitala rizičnog ulaganja. Diskotna stopa
je stopa rizika koja umanjuje nominalni novčani. Tok koji odbacuje investicija. Rizik je
posledica da se činjenice da se razmenjuje nešto izvesno za seriju očekivanja u
budućim vremenskim trenucima. Zavisno od toga koji se aspekt ili svrha investiranja
želi istaći, postoji nekoliko perspektiva posmatranja. Na primeri društvene efekte
investicija, pravi se razlika između investicija sa niivoa preduzeća i investicija sa nivoa
društva.
Investicije sa nivoa preduzeća su širi pojam nego sa nivoa nacionalne
ekonomij, jer ulaganje u već korišćenu opremu i zgrade predstavlja investiciju, dok sa
nivoa nacionalne ekonomije to samo transfer od jednog ka drugoim korisniku koji ne
utiče na uvećanje društvenog bogatstva.
Pored ulaganja u građevinsku objekte,opremu i različite instalacije, karater
investicija imaju i ulaganja u hgartije od vrednosti sigurnosne zalihe neophodne za
obeybeđenje kontinuiteta proizvodnje, istraživanje i razvoj, informacioni sitemi, licence,
školovanje kadrova, razvoj kanala, promociju. Sve što predstavlja ulaganje u
poboljšanje konkurentske pozicije preduzeća i čije se ostvarenje efekata može videti u
dužem vremenskom periodu, predstavlja investiciju. Smisao investiranja je u
ostvarenju određenih efekata. Međutim efekti investicionog ulaganja mogu biti različiti
zavisno od vrste investicija i ciljeva koji se žale ostvariti [3].

3 INVESTICIONI PROJEKTI
Investicije se realizuju preko projekata. Poznato je da projekti predstavljaju
plansku odluku kada se javlja kada je potrebno upravljati složenim, međuzavisnim i
Finansiranje projekata i investicije
nesvesnim poduhvatom. Odluke vezane za projekat imaju ne samo investcioni već i
preduzetnički marketing, finansijski i izvršni aspekt.
Investicioni aspekt predstavlja poređenje ulaganja i efekata ulaganja u cilju
utvrđivanja da li stvorena vrednost odgovara očekivanjima. Preduzetnički aspekt se
ispoljava u činjenici da projekat, zajedno sa strategijom i biznis planom omogućava
ostvarivanje preduzetničkih namera odnosno uvođenje promena u situaciju. Marketing
aspekt se odnosi na sagledavanje veličine i strukture prodaje proizvoda, ili usluga koje
su posledica realizacije projekata. Finansijski aspekt pokriva dva aspekta koji su
vezani za investitore (bonitet finansijskog položaja i vrednost) i dva aspekta vezana za
projekat (profitabilnost i finansijska konstrukcija). Izvršni aspekt predstavlja sve
aktivnosti vezane za prevođenje projekata iz faze papira u fazu realnog objekta,
odnoso njegovu implementaciju [2]. Osnovu za donošenje investicione odluke
predstavlja investicioni program koji se radi posle predinvesticione studije i ukoliko su
rezultat ove studije pozitivni. Investiciona studija odnosno investicioni program, je
dokument koji predstavlja analitičko-dokumentacionu osnovu za donošenje odluke o
izvođenju investicionog projekta.

4 IZVORI FINANSIRANJA INVESTICIONIH PROJEKATA

Iako se termin projektno finansiranje se uglavnom koristi da bi se opisale sve
vrste finansiranja projekata ovaj termin je u poslednjim godinama evoluirao u pravcu
konkretnije definicije, tako da se pod njim podrazumeva finansiranje određene
ekonmske jedinice u kome se zajmodavci ispunjavaju time da se oslanjaju na
gotovinski tok i prihode ove ekonomske jedinice kao na izvor sredstava iz kojih ce se
redovno izmiriti krediti a na imovinu te ekonomske jednice kao na garacija za dati
kredit. Pri tome, autori ove definicije naglašavaju da je ključna reč “inicijalno”, pošto
zajmodavci mogu biti na početku spremni da posmatraju gotovinski tok projekta kao
izvor sredstava za otplatu kredita, ali isto tako moraju smatrati da će kredit biti
stvarno vraćen i u najtezim situacijama.
Glavni učesnici u projektnom finansiranju su donatori i investitori. Sponzor
projekta stoji iza projekta i predstavlja njegovu pokretačku snagu. To može npr. biti
vlada neke zemlje domaćina projekta koja njegovom sporvođenjem ostvaruje neke
nacionalne ili razvojne interese, takođe može biti i neki samostalni subjekt privatnog
sektora ili ekspertski tim (npr. izvođač radova) ili je u pitanju budući kupac iz privatnog
ili javnog sektora proizvoda ili možda čak usluga projekta. Za investitora ili vlasnika
projekta je najvažnija neka korist koja se ostvaruje realizacijom projekta i za to je
spreman da u različitoj meri, direktno ili indirektno, uđe u preduzetnički rizik, ali
pokušava da ovo njegovo angažovanje bude u onoj meri koliko je to neophodno i da se
što veći deo finansiranja (i rizika) prenese na druge izvore sredstava. Sponzor projekta
se može pojaviti i u ulozi divelopera projekta koji se bavi razvojem istog, sa ciljem da
se on dovede u fazu prihvatljivosti za finansiranje i realizaciju [1].
U ulozi investitora (finansijera projekta), u raznim vidovima, može se
pojavljivati različit spektar učesnika: banke (strane i domaće), finansijske korporacije,
investicioni fondovi, institucionalni investitori, međunarodne banke za finansiranje
razvoja, lokalne banke za finansiranje razvoja, agencije za kreditiranje izvoza,
proizvođači opreme, izvođači radova kupci buduće proizvodnje/usluga projekta itd.
Njihovi ciljevi i motivi su različiti i kreću se od klasičnog davanja kredita uz kamatu kao
cenu kapitala, do obezbeđivanja plasmana ili izvora snabdevanja, pa do širih
nacionalnih i razvojnih ciljeva.
Ivan Milikić
U ovom kontekstu treba napomenuti tzv. partnerstvo državnog i privatnog
sektora koje u suštini uključuje oblik saradnje ili zajedničkog zalaganja javnog i
privatnog sektora u cilju ostvarivanja glavnog projekta putem ujedinjenih resursa,
snaga i sposobnosti. Partnerstvo javnog i privatnog sektora (eng. Public Private
Partnership - PPP) u infrastrukturi kao pojam obuhvata svaku pravnu i ekonomsku
formu koja obezbeđuje da se privatna sredstva investiraju u javnu infrastrukturu i
usluge [3].

4.1 Krediti kao instrument finansiranja projekta

U finansiranju projekata dominiraju dužnički izvori finansiranja. Najčešći
dužnički izvor finansiranja su krediti komercijalnih banka, krediti sidikata banaka, krediti
međunarodnih finansijskih organizacija, krediti banaka za podršku izvoza krediti
isporučilaca opreme, lizing i factoring. Krediti mogu biti osnovni i subordinirani
osigurani i neosigurani. Svaki instrument kreditnog finansiranja zadovoljava specifičnu
potrebu. Na primer ukoliko lanac supermarketa otvara nov objakat , potreba za večnim
obrtnim sredstvima može se realizovati revolving kreditom za čije osiguranje se koriste
zalihe robe ili priliv gotovine po osnovu prodaje sa odloženim plaćanjem. Ukoliko avio
kompanija kupuje avione ovu potrebu najbolje će zadovoljiti dugoročnim kreditom ili
lizing finansiranjem. Rok kredita ne može preći ekonomski vek projekta. Kod kredita
sa kraćim rokom raste verovatnoća prolongiranja. U finansiranju investicionih projekata
dugoročni izvori moraju pokriti kapitalna ulaganja i pripadajući deo obrtnih sredstava.
Krediti se obično otplaćuju u precizno definisanim periodičnim ratama. Karatketirstika
kratkoročnog kredita jeste znatno kraći vremenski period likvidiranja obaveza iz ovih
izvora se finansiraju privremene i sezonske potrebe za sredstvima dok se kod
dugoročnih izvora finansira dugoročna aktiva zemljište zgrade oprema i pripadajući
deo obrtnih sredstava [2].
Da bi se dobio kredit za finansiranje projekta sponzor projektra mora da dokaže
da projekat ima adekvatan novčani tok. Adekvatan novčani tok obezbeđuje zahtevanu
likidnost odnosno pokriće troškova kredita. Analiza senzitivnosti ( šta-ako) ukazuje na
rizičnost projekta u slučaju drugih scenarija. Bankarski kredit predstavlja dominantan
izvor finansiranja projekata.

4.2 Obveznice kao instrument finansiranja projekta

Preduzeća obično emituju obveznice kada su im potrebne značajnije količine
sredstava za finansiranje skupih dugoročnih projekata. U pitanju je dugoročni izvor
finansiranja koji po važnosti dolazi odmah iza kredita i lizinga. U naprednim tržišnim
privredama u strukturi finansiranja preduzeća iz realnog sektora obveznice učestvuju
10%, dok je odgovarajuće učešće kod posrednika 50%. Predhodna obeveznica se
obično organizuje preko finanskijskih posrednika kao što su investicione banke i
finansijske organizacije. U pitanju je visoko solventna hartija od vrednosti koja se posle
emsije promeće na sekundarnom tržištu. Za rasliku od akcija čiji su emiteti samo
akcionarska preduzeća obveznice mogu da emituju još i država, lokalna samouprava i
nadnacionalne organizacije kao što je npr. svetska banka [2].

4.3 Akcije kao instrument finansiranja projekta

Iako su akcije ili deonice nastale još u XVI veku, finansiranje iz ovog izvora
doživelo je ekspanziju u XX veku, kada dolazi do povećanja značaja korporativne
forme preduzeća. Danas u razvijenim zemljama sa razvijenom akcionarskom kulturom
značajan procenat stanovništva (20-40%) poseduje akcije. Akcije predstavljaju hartije
od vrednosti na rezindendalni dohodak.
Finansiranje projekata i investicije
Naime, akcionari imaju pravo na dohodak koji preostaje posle plaćanja svih
obaveza, uključujući i obaveze po osnovu duga. Akcionari podnose suštinski rizik u
smislu da ukoliko preduzeće prosperira, akcionari su glavni dobitnici, a ukoliko je
preduzeće u problemu, akcionari su glavni gubitnici. Iako iz ovog izvora dolazi relativno
manji deo sredstava za projektno finansiranje, on zaokuplja nesrazmeran interes u
odnosu na kredite, lizinge i obveznice kao alternativne oblike finansiranja. Staviše
kretanja na tržištu akcija se koriste na određivanje cene upotrebe alternativnih izvora
finansiranja. Akcije se mogu podeliti na prioritetne i obične akcije [3].
Prioritetne akcije predstavljaju hibridni oblik finansiranja koji kombinuje
karakteristike duga i običnih akcija. U slučaju likvidacije preduzeća, pravo vlasnika
prioritetnih akcija na aktivu preduzeća po prioritetu dolazi odmah iza kreditora,
odnosno, ispred vlasnika običnih akcija. Prioritetne akcije imaju osobinu kumulativnosti
to znači da obaveze za isplatu dividende ne zastarevaju, ukoliko prioritetne akcije
nemaju osobinu kumulativnosti, ne postoji obaveza isplaćivanih dividendi. Zbog
očiglednog hendikepa za investitore, retke su situacije da prioritetne akcije nemaju
osobinu kumulativnosti. Ova vrsta akcija najčešče se javlja kod projekata
prestrukturiranja preduzeća [1].
Obične akcije predstavljaju vlanisničke hartije od vrednosti bez dospeća.
Naime vlasnici običnih akcija su vlasnici korporacije. Kao vlanisci obični akcionari
podnose krajnji rizik vlasništva. Postoji više načina kompezacije za rizik koji obični
akcionari podnose. Pre svega, njihove obaveze su ograničene iznosom investicija.
Takođe u slučaju likivdacije vlasnici običnih akcija imaju pravo na rezidualnu aktivnost
preduzeća posle ispunjena prava kreditora i prioritetnih akcionara. Konačno vlasnici
običnih akcija mogu likvidirati svoju investiciju prodajom akcija na sekundarnom tržištu.
Vlasnici običnih akcija učestvuju u raspodeli samo u slučaju isplate dividendi.
Analize finansijske izvodljivosti projekata predstavlja, takoreći, srce analize
izvodljivosti. Suština je da se finansiranje projekata ne razlikuje bitno od finansiranja
redovnih aktivnosti. Glavni izvor sredstava za finansiranje projektata potiču iz kreditnih
izvora. Međutim to znači da akcijski kapital nema ulogu u finansiranju projekata.
Akcijski kapital je bitan deo finansijske konstrukcije, ne samo kao pokazatelj
uspešnosti poslovanja preduzeća već kao i merilo spremnosti postojećih investitora da
preuzmu na sebe dobar deo poslovnog rizika i time projekta učine prihvatljivijim za
investitore [1].

5 IZVORI SREDSTAVA ZA MEĐUNARODNO FINANSIRANJE

INFRASTRUKTURNIH I INVESTICIONIH PROJEKATA
Postoji više nacionalnih izvora sredstava za finansiranje infrastrukturnih i
investicionih projekata, od kojih su srazmerno najvažniji međunarodne (strane)
direktne investicije,izvozni krediti, krediti međunarodnih razvojnih banaka,
međunarodni komercijalni bankarski krediti, sredstva iz bilateralnih programa pomoći,
sredstva finansijskih i investicionih kompanija,i finansijski instrumenti tržišta kapitala.
Međutim, nije svaki oblik međunarodnog ulaganja novca u smislu uslova i
načina pridobijanja sredstava pogodan za neki konstruktivan projekat, pa se u
zavisnosti od njihovih predhodnih procena projekta, treba opredeliti za resurs
finansiranja koji najviše doprinosi potrebama projekta, ili koji je u datim uslovima realno
obezbeđen. U svakom pogledu, finansiranje projektra se zasniva na korišćenju
investicionog ulaganja u tzv. rizični kapital projekta i potaživanja (krediti, i emisija
dužničkih hartija od vrednosti) i to u odnosu koji se mora izabrati prema konkretnim
potrebama projekta, pri čemu problematičan kapital projekta po pravilu, predstavlja
Ivan Milikić
ulaganje u projektnu kompaniju koja realizuje optimalno projekat, predstavlja između
10%-30% ukupnog finansiranja. Od internacionalnih razvojnih finansijskih organizacija
za privredne subjekte u Srbiji su proporcionalno najznačajnije Međunarodna banka za
obnovu i razvoj, Međunarodno udruženje za razvoj, Međunarodna finansijska
korporacija, Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka [3].
Međunarodna banka za obnovu i razvoj (eng. International Bank for
Reconstruction and Development - IBRD) ima za primarni cilj da obezbedi finansiranje
projekata koji su važni za nacionalnu privredu, a za koje nije zainteresovan privatni
kapital pošto nisu neposredno profitonosni (kao objekti infrastrukture) i za njih je
potrebno veliko investiranje i pri velikom riziku. U suštini IBRD ne konkuriše privatnom
kapitalu, već upravo stvara uslove za njegov plasman.
Međunarodno udruženje za razvoj (eng. International Development Association
- IDA) je neprofitna afilijacija Svetske banke osnovana 1960. godine sa ciljem da pod
koncesionalnim uslovima obezbeđuje sredstva za finansiranje razvojnih potreba
najsiromašnijih zemalja u razvoju.
Međunarodna finansijska korporacija (eng. International Finance Corporation -
IFC) je usvojenje Svetske banke osnovana 1956. godine sa glavnim ciljem da unapredi
ekonomski razvoj podsticanjem daljeg razvoja proizvodni privatnih preduzeća zemalja
članica, a naročito u manje razvijenim područjima, dopunjavajući na taj način delatnost
kojom se bavi Svetska banka.
Evropska banka za obnovu i razvoj (eng. European Bank for Reconstruction
and Development – EBRD), sa sedištem u Londonu, osnovana je 15. aprila 1991.
godine, sa glavnim ciljem da podstakne tranziciju zemalja Centralne i Istočne Evrope i
Zajednice Nezavisnih Država u otvorene tržišne privrede i da unapredi privatnu i
preduzetničku inicijativu u ovom zemljama. EBRD pomaže ovim zemalja da sprovedu
strukturne i sektorske privredne reforme, unaprede konkurenciju, privatiziaciju i
preduzetništvo, vodeći računa o posebnim potrebama pojedinih zemalja na različitom
stepenu tranzicije.
Evropska investiciona banka (eng. European Investment Bank - EIB) sa
sedištem u Luksemburgu osnovana je 1958. g. Cilj njene aktivnosti je da na neprofitnoj
osnovi doprinosi uravnoteženom razvoju EU kroz finansiranje i različitih projekata koji
omogućavaju razvoj nerazvijenih regiona, unapređenja i modernizacije privrede i
ostvarivanje projekata od zajedničkog interesa za više zemalja članica. Za realizovanje
velikih investicionih projekata od šireg značaja u Republici Srbiji, u uslovima skromne
domaće akumulacije, potrebna su značajna inostrana sredstva, ali visok spoljni dug
(kao i rizik) koji limitira mogućnosti neposrednog kreditnog zaduženje države, što je
do sada bilo praktično jedini uslov međunarodnog finansiranja za ove projekte. Sa
druge strane, međunarodno finansiranje jednog broja ključnih infrastrukturnih i drugih
investicionih objekta, sa potrebnim nivoom komercijalne isplativosti, na principima
projektnog finansiranja i raznim oblicima partnerstva privatnog i javnog sektora (pre
svega po modelu BOT-a), omogućio bi njihovu izgradnju, bez većeg novog zaduživanja
države, pošto se zadužuje projekat, a njegova imovina je garant tog zaduženja [2].

6 ZAKLJUČAK
U teoriji investicija najčešće se indetifikuje opštim definicijama investicija i
investiranja smatrajući pod njima, sasvim uopšteno sadašnja investiranja koja se
vrše u stvarna dobra, radi pribavljanja određenih efekta u budućnosti i na taj način
uvećanja ukupnog bogatstva organizacije i cele zajednice. Proces ulaganja
Finansiranje projekata i investicije
pokriva skup aktivnosti u celokupnom periodu planiranja, pripreme i realizacije
oređenog investicionog projekta, odnosno celokupan proces realizacije, od
stvaranja ideje, do investicionog poduhvata. To je veoma složen proces koji
obuhvata veliki broj podprocesa, faza i pojedinih aktivnosti, čija sveobuhvatnost u
efikasnoj pripremi i realizaciji dovodi do ostvarenja početne zamisli odnosno
ideje,pa sve do realizacije planiranog investicionog projekta. Rukovođnjem
investicijama odnosno celokupnim procesom investiranja, je neophodno zbog
velike i ogromne složenosti ovog procesa, i ujedno prvi uslov njegovog efikasnog
odvijanja pa sve do konačne realizacije.
.

LITERATURA
[1] Kapor, P. (2006). Izvori sredstava za menđunarodno finansiranje investiranje
infrastrukturnih i investicionih projekata. UBS bankarstvo, Beograd.
[2] Kaličanin, D., & Lončar, Đ. (2018). Menadžment i strategija. Beograd: Ekonomski
fakultet.
[3] Puškice.org - Upravljanje investicijama,
http://www.puskice.org/download/upravljanje_investicijama/Upravljanje
%20investicijama.pdf, pristupljeno 8.11.2019.