ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG

SPIRIDONA ČUDOTVORCA,
episkopa Trimituntskog
 
POSTOJBINA ovog čudesnog Spiridona beše ostrvo Kipar.[1] Sin prostih roditelja,
zemljoradnika, on i sam beše prost, smiren i vrlinski. Od detinjstva on beše pastir ovcama.
Oženi se u mladosti, i imađaše dece. Vođaše on čist i bogougodan život, podražavajući Davida
u krotosti, Jakova u prostosrdačnosti, Avraama u gostoljublju. Posle ne mnogo godina njemu
umre žena, i on stade još slobodnije i usrdnije služiti Bogu dobrim delima, svu svoju imovinu
trošeći na zbrinjavanje stranaca i ishranu ništih. Živeći na takav način u svetu, on toliko
ugodi Bogu, da se udostoji od Njega dara čudotvorstva: on isceljivaše neizlečive bolesti i rečju
izgonjaše đavole iz ljudi. Zbog toga on bi postavljen za episkopa grada Trimitunta u vreme
cara Konstantina Velikog i sina mu Konstancija.[2] I na episkopskom prestolu on produži
činiti velika i divna čudesa.
Jednom na ostrvu Kipru bi bezdaždije i velika suša, iza koje nastade glad, iza gladi pomor, i
mnoštvo ljudi umiraše od gladi. Nebo se zatvori, i beše potreban drugi Ilija, ili sličan njemu,
da molitvom svojom otvori iebo. I takav se pokaza sveti Spiridon: jer on, videći nevolju koja
snađe ljude i roditeljski žaleći one koji umirahu od gladi, usrdno se pomoli Bogu, i nebo se
odmah pokri oblacima sa svih strana, n udari veliki dažd na zemlju, i ne prestade obilno
padati nekoliko dana, dok se svetitelj ponovo ne pomoli Bogu, i razvedri se. Zemlja se bogato
nadoji, i dade izobilan rod: njive rodiše obilato, bašte i gradine se prelivahu od plodova; i
posle te gladi bi izobilje veliko, molitvama ugodnika Božjeg Spiridona.
Međutim, nakon nekoliko godina zbog grehova ljudskih, po dopuštenju Božjem, opet nastade
glad u toj zemlji. I bogati žitoprodavci radovahu se skupoći, jer imađahu žito skupljando u
toku nekoliko godina; i otvorivši žitnice svoje počeše ga prodavati po visokoj ceni. Beše tada u
gradu Trimituntu jedan žitoprodavac, nenasito srebroljubiv i neutoljivo slastoljubiv. On u
mnogim mestima zakupi mnoštvo žita, prenese ga lađama u Trimitunt, ali ga ne hte prodavati
po tadašnjoj ceni pijačnoj, nego ga smesti u žitnice sa namerom da sačeka još strašniji
pritisak gladi, i onda skuplje proda žito, i tako što više zaradi. Kada glad postade gotovo
sveopšta i s dana na dai sve jače moraše ljude, ovaj žitoprodavac stade prodavati žito po
veoma visokoj ceni. Utom k njemu dođe jedan siromašak, proseći i moleći ga i sa suzama
klanjajući mu se: da se smiluje na njega i podari mu malo žita, da on sa ženom i decom ne bi
umro od gladi. No nemilosrdni i zlatoporobljeni bogataš ne hte da se smiluje na siromaška,
nego mu reče: Idi, donesi novac, i dobićeš onoliko koliko budeš platio.
Siromašak, teturajući se od gladi, ode k svetom Spiridonu, i kroz plač mu ispriča svoju muku
i bogataševo nemilosrđe. Svetitelj mu reče: Ne plači! nego idi doma, jer Duh Sveti kaže mi, da
će sutra tvoj dom biti pun žita, a bogataš će te moliti i daće ti žito zabadava.
Siromašak uzdahnu i ode doma. A u prvi sumrak, po naređenju Božjem, udari srahovita kiša,
i silovita voda poruši mnoge žitnice nemilosrdnog srebroljupca i razpese svo žito. Nemilostivi
pak žitoprodavac sa svojim ukućanima trčaše io celome gradu, pozivajući i moleći sve da mu
priteknu u pomoć, da ne bi od bogataša postao prosjak. A siromašni ljudi, videvši žito
razneseno vodom po putevima, stadoše ga skupljati, i napuniše žitom kuće svoje. Takoće
obilno nakupi sebi žita i onaj siromašak, koji juče moljaše bogataša da mu udeli malo žita.
Videći na sebi očiglednu kaznu Božju, bogataš ugledavši ovoga.siromaška poče ga moliti da
nakupi sebi žita besplatno koliko hoće. – Tako Bog kazni bogataša za nemilosrđe, i, po
proročanstvu svetiteljevom, izbavi siromaška od bede i gladi.
Jedan poznati svetitelju zemljodelac dođe k tom istom nemilosrdnom bogatašu u vreme te
gladi, moleći ga da mu da u zajam žito i obećavajući da će mu ga u vreme žetve vratiti sa
velikom kamatom. Bogataš, pored žitnica oborenih poplavom, imaćaše još i druge žitnice
pune žita. Ali on, prvim svojim gubitkom ne urazumivši sebe i ne izlečivši sebe od tvrdičluka,
ispolji svoje nemilosrđe i prema ovom paćeniku, pa čak ne hte ni da sluša njegovu usrdnu
molbu, nego mu reče: Bez novaca nećeš dobiti od mene nijedno zrno.
Čuvši to, jadni zemljodelac zaplaka i ode k svetitelju Božjem Spiridonu, i kaza mu svoju
muku. Svetitelj ga uteši i otpusti kući. No sutradan izjutra on sam ode k zemljodelcu i odnese
mu ne mali grumen zlata, ne govoreći mu otkuda mu zlato. Predavši zemljodelcu to zlato, on
mu reče: Nosi, brate, ovo zlato onom bogatom žitoprodavcu i daj mu ga u zalog, a on neka ti
za to da onoliko žita koliko ti je potrebno za prehranu. Kada pak stigne žetva i u tebe bude u
izobilju žita, ti onda otkupi ovaj zalog i opet ga donesi meni.
Ubogi zemljodelac uze iz svetiteljevih ruku zlato i hitno ode k bogatašu. Kada zlatoljubivi
bogataš ugleda zlato, obradova se, i odmah dade siromahu u zajam žita koliko mu beše
potrebno. A kada stiže žetva i berićet se pokaza dobar, i nestade gladi, zemljodelac taj odnese
sa velikom kamatom žito bogatašu, uze od njega zlato založeno kod njega, i odnese ga s
blagodarnošću svetom Spiridonu. Svetitelj uze zlato i krenu u svoju gradinu zajedno sa
zemljodelcem, rekavši mu: Hajde, brate, sa mnom, da zajedno vratimo ovo Onome koji nam
je milosrdno dao u zajam. – A kad sa zemljodelcem uće u gradinu, on položi zlato pokraj
ograde, podiže oči k nebu i kliknu: Gospode moj Isuse Hriste, Ti voljom Svojom sve stvaraš i
pretvaraš! Ti si nekada pred očima cara Egipatskog Mojsijev štap pretvorio u zmiju,[3] –
naredi i sada ovome zlatu, koje Ti ranije pretvori iz životinje, da se ponovo pretvori u svoj
prvobitni oblik, da bi i ovaj čovek saznao koliko Ti promišljaš o nama i samom stvarnošću
naučio se onome što je rečeno u Svetom Pismu: „Gospod čini sve što hoće“ (Psal. 134, 6)
Kada se svetitelj tako moljaše, zlato odjednom dobi životnu silu i poče se kretati pretvorivši se
u zmiju i gmizeći. – Tako dakle, na svetiteljevu molbu zmija se najpre pretvori u zlato, pa
zatim na čudesan način iz zlata opet postade zmija. Gledajući ovo čudo, zemljodelac drhtaše
od straha, pa pavši na zemlju govoraše da je nedostojan takvog čudesnog dobročinstva. Zmija
pak odgamiza u svoju rupu; a zemljodelac se pun blagodarnosti vrati kući svojoj, zapanjen
veličinom čuda učinjenog Bogom na svetiteljeve molitve.
Jedan vrlinski čovek, prijatelj svetoga Spiridona, bi iz zavisti oklevetan od strane prljavih
ljudi pred gradskim sudijom i posađen u tamnicu, a zatim i na smrt osuđen bez ikakve
krivice. Doznavši za to, blaženi Spiridon pođe da prijatelja svog izbavi od nezaslužene smrti.
No u to vreme dogodi se poplava u tom kraju, i potok koji beše na svetiteljevom putu silno
nadođe, i izlivši se iz svoga korita postade neprelazan. Međutim čudotvorac se opomenu kako
Isus Navin sa kovčegom zaveta po suhu pređe nabujali Jordan,[4] pa verujući i sada u
svemogućstvo tog istog Boga, reče potoku naređujući mu kao sluzi: Stani! tako naređuje tebi
Gospodar svega sveta, da ja pređem i spase se čovek radi kojega žurim. – Čim on to reče,
potok tog trenutka stade, zaustavivši tečenje vode, i otvori suvi put ne samo svetitelju nego i
ostalima koji putovahu s njim. Svedoci čuda pohitaše k sudiji i izvestiše ga o dolasku svetitelja
i o čudu koje učini putem. Čuvši to, sudija odmah oslobodi osuđenoga i predade ga svetitelju
zdrava.
Prozorljivim očima svojim prepodobni viđaše i tajne grehe ljudske. Tako jednom, kada se on
odmaraše od puta kod jednog stranoprimca, žena jedna koja beše telesnom strašću zarobljena
i tajno činjaše greh s nekim čovekom, htede oprati noge svetitelju. Ali on, znajući greh njen,
reče joj: Ne dotiči me se, ženo! – I to joj on reče, ne što se gnušao grešnice i odbacivao je, jer
kako se može gnušati grešnika učenik Gospoda koji je s carinicima i grešnicima jeo i pio.[5]
Ne, nego on to reče, da bi podstakao ženu da se opomene grehova svojih i da se postidi nečistih
pomisli i dela svojih. A kada ta žena produži uporno nastojavati da se dotakne nogu
svetiteljevih i opere ih, tada svetitelj, želeći da je spase od pogibli, izobliči je s ljubavlju i
krotko, podsećajući je na grehe njene i pobuđujući je Na pokajanje. A žena, udivljena i
zaprepašćena time što njena nepoznata i tajna dela i pomisli nisu sakriveni od prozorljivih
očiju čoveka Božija, postide se i skrušena srca pade k nogama svetitelju, mijući ih ne vodom
nego suzama i otvoreno ispovedajući svoje grehe, za koje beše izobličena. Ona postupi kao
nekada evanđelska bludnica, a svetitelj, ugledajući se na Gospoda, samilosno joj reče: Ne boj
se, kćeri! opraštaju ti se gresi; eto si zdrava, više ne greši.[6] – I od toga časa ta žena ispravi
potpuno život svoj, i, primerom svojim bi mnogima na korist.
Dovde se govorilo samo o čudesima koja sveti Spiridon počini za života, a sada valja obznaniti
i revnost njegovu za veru pravoslavnu.
Za carovanja Konstantina Velikog, prvog cara – hrišćanina, sastade se 325. godine u Nikeji
Prvi Vaseljenski sabor, radi opovrženja bezbožnoga Arija, koji bogohulno nazivaše Sina
Božija stvorenjem a ne Tvorcem svega, i radi ozakonjenja: ispovedati da je Sin Božji
jednosuštan sa Bogom Ocem. Arija u njegovom bogohulstvu podržavahu episkopi značajnih
onda crkava: Jevsevije Nikomidijski, Maris Halkidonski, Teognije Nikejski. A pobornici
pravoslavlja behu ljudi, ukrašeni životom i učenjem: veliki među svetima Aleksandar, koji u
to vreme bejaše još prezviter i ujedno zamenik svetog Mitrofana, patrijarha Carigradskog,[7]
koji zbog bolesti ne bejaše na Saboru, i slavni Atanasije,[8] koji još ne beše ukrašen
prezviterskim činom pego kao đakon služaše u crkvi Aleksandrijskoj. Ova dvojica izazivahu
kod jeretika naročito negodovanje i zavist osobito time što druge prevazilažahu u
razumevanju istina vere, a još ne behu počastvovani episkopskim činom. Sa njima bejaše i
veliki sveti Spiridon, čiji život i boraveća u njemu blagodat behu korisniji i silniji pri
ubeđivanju, negoli govori drugih, dokazivanja i krasnorečivost. Sa dopuštenjem cara, na
saboru prisustvovahu i grčki filosofi, zvani peripatetici;[9] najistaknutiji među njima
podržavaše Arija, i gorđaše se svojom govorničkom veštinom, starajući se da ismeje učenje
pravoslavnih. Blaženi Spiridon, čovek neškolovan, koji je znao „samo Hrista, i toga raspeta“
(1 Kor. 2, 2), moli oce da mu dozvole da stupi u prepirku sa tim filosofom; ali sveti oci, znajući
da je on čovek neškolovan, sasvim neupoznat sa grčkom filosofijom, zabranjivahu mu to.
Međutim sveti Spiridon, znajući kakvu silu ima višnja mudrost i kako je nemoćna pred njom
mudrost ljudska, obrati se tome filosofu i reče: Filosofe, u ime Isusa Hrista saslušaj što ću ti
reći. – Filosof mu odgovori: Govori, saslušaću te.
Svetitelj stade govoriti: Jedan je Bog koji stvori nebo i zemlju, i sazdade čoveka od zemlje, i
ustroji Rečju Svojom i Duhom sve ostalo, vidljivo i nevidljivo; i mi verujemo da ta Reč jeste
Sin Božji i Bog, koji sažalivši se na nas zabludele, rodi se od Djeve, požive sa ljudima,
postrada i umre radi našega spasenja i vaskrse i sa Sobom savaskrse rod ljudski; mi čekamo
da On dođe i sudi svima po pravdi i uzvrati svakome po delima; verujemo da je On jedne
prirode sa Ocem, ravne s Njim vlasti i časti. Tako mi to ispovedamo bez ikakvog radoznalog
ispitivanja, i ti – ne usuđuj se ispitivati kako sve to može biti, jer ove tajne prevazilaze tvoj
razum, i daleko previšavaju svako ljudsko znanje. – Zatim, poćutavši malo, svetitelj ga upita:
Ne izgleda li i tebi ovo tako, filosofe?
Međutim filosof ćutaše kao da nikada znao nije preti se. I ne mogaše ništa reći protivu
svetiteljevih reči, u kojima dejstvovaše neka Božanska sila, te se tako ispuni rečeno u Svetom
Pismu: Carstvo Božje nije u reči nego u sili (1 Kor. 4, 20). Najzad filosof reče: I ja držim da je
stvarno sve tako kako ti kažeš. – Tada starac reče: Onda idi i primi znamenje svete vere. – A
filosof, obraćajući se svojim prijateljima i učenicima reče: Čujte me! Dok se prepirka vodila
sa mnom rečima, ja sam rečima protivstavljao reči i prepiračkom veštinom nadvlađivao ih.
Ali kada umesto reči iz usta ovoga starca poče izlaziti neka sila, reči postadoše nemoćne
protivu nje, pošto čovek ne može protivstati Bogu. Stoga, ako ko od vas može misliti tako kao
ja, onda neka poveruje u Hrista i neka zajedno sa mnom posleduje ovome starcu, kroz čija
usta govori Bog.
I filosof taj, primivši pravoslavnu hrišćansku veru, radovaše se što u prepirci bi pobeđen od
svetoga starca na svoju korist. Radovahu se tome i svi pravoslavni, a jeretici biše veoma
postiđeni.
Kada se završi ovaj Sabor svetih Otaca, na kome Arije bi pobeđen i osuđen, učesnici se svi
raziđoše, kao i sveti Spiridon. U to vreme umre njegova kći Irina, koja vreme cvetne mladosti
svoje provede tako u čistoj devstvenosti, da se udostoji Carstva Nebeskog. Međutim k
svetitelju dođe jedna žena i kroz plač mu ispriča, da je ona njegovoj kćeri Irini dala na
čuvanje neki zlatan nakit, no pošto ona uskoro umre, to niko ne zna gde je ona ostavila taj
nakit. Sveti Spiridon pretraži po celoj kući nakit, ali ga ne nađe. No videvši ženine suze i
ridanje svetitelj se sažali na nju, pa sa domašnjima svojim otide na grob svoje kćeri, i
obraćajući joj se kao živoj kliknu: Kćeri moja Irino, gde je zlatni nakit što ti je poveren na
čuvanje? – Irina, kao probudivši se od tvrdoga sna, odgovori: Gospodine moj, sakrih ga na
tom i tom mestu u kući. – I ona tačno ukaza gde je to mesto. – Svetitelj joj onda reče: Sada
spavaj, kćeri moja, dok te Gospod svih ne probudi pri sveopštem vaskrsenju. – Sve prisutne
obuze divljenje i strah gledajući ovo neobično čudo. Svetitelj pak pronaće na ukazanom mestu
sakriveni nakit i predade ga toj ženi.
Posle smrti Konstantina Velikog carevina se razdeli na dva dela. Istočna polovina pripade
njegovom starijem oinu Konstanciju. Boraveći u Antiohiji car Konstancije pade u tešku
bolest, koju lekari ne mogahu izlečiti. Ostavivši lekare, bolesni car priteče molitvom k Bogu
koji može isceljivati duše i tela, i usrdno moljaše od Boga isceljenje svojih boljki. I u noćnom
viđenju car ugleda anđela koji mu pokaza skup mnogih svetih episkopa, pri čemu mu ukaza
među njima na dvojicu izuzetno divnih, koji, izgledalo je po svemu, behu voće i starešine
ostalima; pritom anđeo kaza caru da jedino ta dva episkopa mogu isceliti bolest njegovu.
Probudivši se iz sna i razmišljajući o viđenom, car se ne mogaše dosetiti ko behu ta dva
episkopa koje on vide: njihova imena i zavičaj behu mu nepoznati, a jedan od njih tada još ne
beše episkop. Dugo vreme car beše u nedoumici, i najzad po nečijem dobrom savetu on sazva
k sebi episkope iz svih okolnih gradova, i tražaše među njima ona dva episkopa koje vide u
viđenju, ali ih ne nađe. Tada on pozva k sebi episkope u daleko većem broju iz dalekih i
najudaljenijih pokrajina, ali ni među njima ne pronađe onu dvojicu. Naposletku on sazva kod
sebe episkope iz cele svoje carevine. Takav carev poziv, ili bolje reći molba, stiže i na ostrvo
Kipar blaženom Spiridonu, episkopu Trimituntskom kome sve već beše otkriveno Bogom
odnosno cara.
Sveti Spiridon odmah krenu na put k caru, uzevši sa sobom učenika svog Trifilija,[10] koga
car vide u viđenju zajedno sa svetim Spiridonom i koji u to vreme još ne beše episkop. Kada
stigoše u Antiohiju oni pođoše u dvorac k caru. Blaženi Spiridon beše bedno odeven, u
rukama imađaše palmov štap, na glavi mitru, a na grudima mu visijaše glinen sudić, kao što
to beše običaj u žitelja Jerusalimskih, koji su obično u tom sudiću nosili jelej od svetoga
Krsta. Kada svetitelj u takvom vidu ulažaše u dvorac, jedan od dvorskih službenika, bogato
odeven, pomisli da je to neki prosjak, nasmeja mu se, i ne dozvoljavajući mu da uđe udari ga
po obrazu. A prepodobni, budući nezlobiv, i pamteći reči Gospoda Hrista,[11] okrenu mu i
drugi obraz. Tada dvorski službenik razumede da je to episkop, i uvidevši svoj greh, smireno
zamoli episkopa za oproštaj, i dobi ga.
Kada svetitelj uđe kod cara, car ga odmah poznade, pošto ga upravo takvoga vide u snu. I
ustavši, car priđe k sluzi Božijem i pokloni mu se, moleći ga sa suzama da se pomoli Bogu za
njega i isceli ga od bolesti. Sveti Spiridon se dotače glave careve, i car odmah ozdravi; i
radovaše se svome isceljenju, koje dobi molitvama svetiteljevim. I ukaza car velike počasti
svetitelju, i provede s njim u radosti sav taj dan, zasipajući izuzetnim poštovanjem i ljubavlju
svog dobrog lekara.
Za to vreme Trifilije se veoma divljaše carskom sjaju, lepoti dvorca, velikašima koji stajahu
pred carem koji sećaše na prestolu, i svukolikom čudesnom i zlatastom izgledu, i veštom
služenju slugu, raskošno odevenih. Sveti Spiridon ga upita: Čemu se diviš, brate? Eda li
carska veleljepnost i slava čine cara pravednijim od drugih? Eda li car ne umire kao i svaki
prosjak, i biva pogreben? Eda li on neće podjednako sa drugima predstati Strašnome Sudiji?
Zašto ti ono što je prolazno ceniš kao da je neprolazno? I zašto se diviš onome što je ništavno,
kada treba svom dušom iskati ono što je neveštastveno i večno, ljubiti neprolaznu slavu
nebesku?
Prepodobni dade mnoge pouke i samome caru: da ima u pameti dobročinstva Božija, da i sam
bude dobar prema podanicima svojim, da bude milosrdan prema onima koji greše, da bude
blagonaklon prema moliocima, da bude darežljiv prema potrebitima, i da svima bude kao
otac, pun ljubavi i dobar i milosrdan, jer ko tako ne caruje, treba ga zvati ne car nego
mučitelj. Naposletku svetitelj naloži caru da strogo drži i čuva pravila i običaje pobožnosti,
nipošto ne primajući ništa što je protivno Crkvi.[12]
Car, hoteći da zablagodari svetitelju za svoje isceljenje njegovim molitvama, nuđaše mu
mnogo zlata, ali on odbijaše da primi, govoreći: Nije lepo, care, uzvraćati mržnjom za ljubav,
jer to što sam ja učinio za tebe jeste ljubav. Ostaviti dom, preploviti toliku pučinu morsku,
pretrpeti žestoke zimske mrazeve i silovite vetrove, zar to nije ljubav? I za sve to zar da
primam kao uzdarje zlato, koje je uzrok svakome zlu i lako pogubljuje svaku pravdu?
Tako govoraše svetitelj, ne želeći primiti ništa. No na velike i uporne molbe careve on
pristade: da zlato samo primi od cara, ali da ga ne drži kod sebe. I primivši zlato, svetitelj ga
odmah razdade sirotinji.
Osim toga, po savetu ovog svetitelja, car Konstancije oslobodi danka sveštenike, đakone i sve
klirike i službenike crkvene, smatrajući da ne dolikuje da služitelji Besmrtnoga Cara daju
danak smrtnome caru.
Rastavši se s carem i vraćajući se u svoj zavičaj, svetitelj bi na tom putu primljen u kuću od
nekog hristoljupca. Tu k njemu dođe jedna žena neznaboškinja koja ne umejaše govoriti
grčki. Ona donese na rukama svog mrtvog sina, i gorko plačući položi ga kraj svetiteljevih
nogu. Niko ne znađaše njen jezik, ali same suze njene svedočahu da ona moli svetitelja da
vaskrsne mrtvo čedo njeno. Međutim svetitelj, izbegavajući taštu slavu, odbijaše da to učini.
No, budući žalostivan, on podleže gorkom ridanju matere i upita svoga đakona Artemidota:
Šta da radimo, brate? – Ovaj odgovori: Zašto me pitaš, oče? Šta ćeš drugo raditi sem da
prizoveš Hrista Životvorca, koji je tako mnogo puta ispunio tvoje molitve. Jer kada si iscelio
cara, zar ćeš odbaciti nište i uboge?
Još jače podstaknut na milosrđe ovim dobrim savetom, svetitelj se rasplaka, i preklonivši
kolena usrdno se pomoli Gospodu. I Gospod, koji preko proroka Ilije i Jeliseja povrati život
sinovima udovice Sareptske i Somanićanke,[13] usliši i molitvu ugodnika Svog Spiridona i
povrati duh života u neznabožačko detence, koje oživevši odmah poče plakati. A majka,
ugledavši svoje dete živo, od silne radosti pade mrtva. Jer ljudi umiru ne samo od silne patnje
i prevelike žalosti nego i ponekad od prevelike radosti. Tako, ova žena umre od radosti, a
gledaoce njene smrti, posle neočekivane radosti njihove zbog vaskrsenja detenceta, vrgnu u
neočekivanu žalost i suze. Tada svetitelj opet upita đakona: Šta da radimo? – Đakon ponovi
svoj pređašnji savet. I svetitelj opet pribeže molitvi: podigavši oči k nebu i uznevši um k Bogu,
on se moljaše Onome koji udahnjuje duh života u mrtve i jednim htenjem Svojim sve i sva
izmenjuje. Zatim on reče pokojnici ležavšoj na zemlji: Ustani i stani na noge svoje! – Ona
ustade, kao probudivši se iz sna, i uze u ruke svog živog sinčića. Tada svetitelj zapreti ženi i
svima prisutnima, da nikome ne pričaju o ovome što se zbilo. Tek posle svetiteljevog
prestavljenja đakon Artemidot objavi ovo vernima, da se ne bi prećutale veličine i sile Božje,
javljene kroz velikog ugodnika Božjeg Spiridona.
Kada se svetitelj vrati kući, k njemu dođe jedan čovek sa željom da iz stada njegovog kupi sto
koza. Svetitelj naloži kupcu da ugovorenu cenu isplati i onda uzme koze. Kupac odbroja
novac za devedeset i devet koza, a utaji za jednu, misleći da svetitelj neće to primetiti, koji u
prostodušnosti svojoj beše daleko od svake žitejske brige. Kada oni obojica odoše u tor,
svetitelj naloži kupcu da uzme onoliko koza za koliko je platio. Kupac izdvoji sto koza, i istera
ih iz tora. No jedna od njih, kao da je razumna i dobra robinja, znajući da je gospodar njen
prodao nije, brzo se vrati i utrča u tor. Kupac je opet uze i vucijaše je za sobom, no ona se
istrže i ponovo pobeže u tor. Tako se triputa koza otimaše iz njegovih ruku i begaše u ogradu,
a on je silom odvlačaše, pa je najzad natovari na svoja ramena i ponese svojoj kući; no koza
silno vrečaše i rogovima ga bodijaše u glavu, previjaše se i otimaše se, tako da se tome čuđahu
svi koji to gledahu. Tada sveti Spiridon, shvativši u čemu je stvar, i ne želeći da lukavog kupca
izobliči pred ovima, reče mu tiho: Razmotri, čedo, da možda nije bez razloga što ova životinja
ne želi da bude odvedena tvome domu: nisi li utajio svotu koju duguješ za nju, te se ona zbog
toga otima iz tvojih ruku i beži ka toru? – Kupac se postide, ispovedi greh svoj i moljaše za
oproštaj. Zatim on isplati kozu i povede je, i tada ona sama krotko i mirno iđaše ka domu
kupca, i to iđaše ispred novog gospodara svog.
Na ostrvu Kipru beše jedno selo, zvano Eritra. Otišavši tamo Pekim poslom, sveti Spiridon
uđe u crkvu i naredi jednome od tamošnjih đakOna da obavi kratku molitvu, jer se svetitelj
beše zamorio od dugog putovanja, naročito što to beše vreme žetve i silna vrućina. No đakon
stade polagano vršiti molitvu, i naročito razvlačiti, oholo izvijajući i pevajući, i ponoseći se
svojim glasom. Svetitelj ljutito pogleda na njega, mada beše po prirodi blag, a prekoravajući
ga reče mu: Umukni! – I tog trenutka đakon oneme: on izgubi ne samo glas nego i govor, i
stajaše nem, kao da nema jezika. Sve prisutne spopade strah. I glas o tome odmah se pronese
po celome selu, i svi se žitelji slegoše da vide to čudo, i užasavahu se. Bakon pak pade k
nogama svetiteljevim, znacima ga moleći da mu razdreši jezik; a moljahu ga ujedno i
đakonovi prijatelji i srodnici. I svetitelj se jedva dade umoliti, jer on beše surov prema
gordima i sujetnima; i najzad oprosti đakonu, razdreši mu jezik i povrati mu govor. Ali mu
pri tome ostavi tragove kazne: ne povrati jeziku njegovom potpunu jasnoću, nego ostavi da oI
celog života imađaše slab glas, zamuckivaše i zapinjaše u govoru, da se više ne bi gordio
svojim glasom i hvalio razgovetnošću svoga govora.
Jednom ovaj božanstveni muž u gradu svom uđe u crkvu na večernje. Dogodi se da tada u
crkvi ne beše nikoga sem crkvenih poslužitelja. Svetitelj naredi da se zapale mnoge sveće i
kandila, i sam stade prema oltaru veseleći se duhom. I kada on u određeno vreme reče
povišenim glasom: „Mir ovima!“ – i ne beše naroda da bi na svetiteljevo davanje mira dao
uobičajeni odgovor, iznenada se ču odozgo ogromno mnoštvo glasova koji kliktahu: „i duhu
tvome!“ – Hor taj beše veliki, divan i skladan, i prevazilažaše svako ljudsko najlepše pevanje.
Đakon koji proiznošaše jekteniju užasnu se čuvši posle svake jektenijske molbe božanstveno
pevanje odozgo: „Gospode pomiluj!“ – To se pevanje čulo daleko od crkve, te m^nogi
pohitaše usrdno k crkvi na tako čudesno i predivno pevanje; i što se više približavahu crkvi
čudesno pevanje sve više i više očaravaše sluh i naslađivaše srce. No kada oni uđoše u crkvu,
ne ugledaše nikoga sem svetitelja sa nemnogo crkvenoslužitelja, i ne čujahu više to nebesko
pevanje, što ih veoma zapanji.
U drugo vreme kada svetitelj takođe stajaše u crkvi na večernjem bogosluženju, u kandilu
nestade zejtina i ono se već stade gasiti, pošto tom prilikom u crkvi uopšte ne beše zejtina.
Svetitelja to ožalosti, jer se bojao da će se sa gašenjem kandila prekinuti večernje
bogosluženje, te se na taj način neće dovršiti uobičajeno pravilo. Međutim Bog koji tvori volju
onih koji ga se boje, učini te u kandilu navre zejtin i stade se prelivati, kao nekada sud
udovični u dane Jelisejeve.[14] Crkvenoslužitelji donesoše sudove, podmetnuše ih ispod
kandila i napuniše ih tim zejtinom. A taj veštastveni zejtin u kandilu beše jasan dokaz
preizobilne blagodati Božije koje sveti Spiridon beše prepun i koja se obilno izlivaše iz njega
na njegovo slovesno stado.
Na ostrvu Kipru postoji grad Kirina. Jednom krenu u taj grad nekim poslom iz Trimitunta
sveti Spiridon zajedno sa učenikom svojim Trifilijem, koji u to vreme već beše episkop
Levkusijski, na ostrvu Kipru. A kada oni prolažahu kroz goru Pentadaktil, i obretoše se na
mestu zvanom Pirimna, divnom i veoma bogatom biljem i rastinjem, Trifilije se oduševi tim
mestom i požele da za svoju crkvu kupi neko imanje u tom kraju. O tome Trifilije dugo
razmišljaše u sebi; no njegove misli se ne utajiše od prozorljivih očiju velikoga oca koji mu
reče: Zašto, Trifilije, neprestano misliš o ništavnim stvarima, želeći imanja i vinograde, koji u
samoj stvari nemaju nikakvu vrednost i samo izgleda da je imaju, i svojom prividnom
vrednošću zavode srca ljudska? Naše nepropadljivo imanje je na nebesima,[15] i mi imamo
kuću nerukotvorenu“.[16] Njih išti, njima se i zaranije kroz bogomislije naslađuj. Oni ne
mogu prelaziti od jednoga k drugome, već ko jednom postane posednik njihov, taj dobija
nasleće koje ostaje zauvek njegovo.
Ove reči biše od velike koristi za Trifilija, i notom on svojim istinskim evanđelskim životom
pokaza da je postao izabrani sasud Hristov, kao nekada apostol Pavle, i udostoji se bezbrojnih
darova od Boga. Tako sveti Spiridon, budući sam veoma vrlinast, upućivaše na vrlinu i druge.
Jer njegovi saveti i pouke bivahu od pomoći onima koji ih primahu, a one koji ih odbacivahu
sustizaše rđav kraj. O tome evo dokaza.
Jedan trgovac, žitelj grada Trimitunta, otplovi u tuđu zemlju radi trgovine, i zadrža se tamo
dvanaest meseci. Za to vreme žena njegova učini preljubu, i zatrudne. Vrativši se kući trgovac
primeti da mu je žena u drugom stanju, i po tome poznade da je ona u njegovom odsustvu
učinila preljubu. To njega silno razjari i razgnjevi i on je stade tući; i ne želeći da živi s njom,
gonjaše je iz svoje kuće. Zatim ode i ispriča sve arhijereju Božjem Spiridonu i moljaše ga za
savet. Svetitelja duboko potrese ženin greh i muževljev gorki jad, pa dozva ženu, i ne pitajući
je je li stvarno zgrešila pošto o grehu njenom svedočahu sama bremenitost njena i plod u njoj
začet od bezakonja, upita je otvoreno: Zašto si oskvrnavila postelju muža svog i osramotila
kuću njegovu? – Međutim žena, izgubivši svaki stid, drznu se otvoreno lagati, da ni od koga
drugog začela nije već od samog muža svog. Prisutni uznegodovaše na nju zbog te laži još više
nego li zbog same preljube, i govorahu joj: Kako ti to govoriš da si začela od muža, kad tvoj
muž dvanaest meseci nije bio kod kuće? Zar može začeti plod ostati u utrobi dvanaest meseci i
više? – No ona uporno tvrđaše da začeti plod čekaše povratak oca svoga iz daleke zemlje, pa
da se u njegovom prisustvu rodi. Braneći tu i druge laži i prepirući se sa svima, ona podiže
veliku viku i galamu što je klevetaju i vređaju. Tada sveti Spiridon, želeći je pobuditi na
pokajanje, reče joj krotko: Ženo, ti si pala u veliki greh, zato i tvoje pokajanje mora biti
veliko, jer i za tebe postoji nada na spasenje, pošto nema greha koji prevazilazi milosrđe
Božje. Međutim ja vidim, da je preljubočinstvo porodilo u tebi očajanje, a očajanje
bestidnost, i bilo bi pravedno da ti podneseš zasluženu i brzu kaznu. No i pored toga,
ostavljajući ti mesto i vreme za pokajanje, mi javno unapred objavljujemo tebi: plod neće
izaći iz utrobe tvoje dok ne kažeš istInu, ne prikrivajući lažju ono što i slepac, kako se veli,
može videti.
Ove svetiteljeve reči ubrzo se zbiše. Kada ženi dođe vreme da rodi, na nju naiđe ljuta bolest,
pričinjajući joj strahovite bolove i zadržavajući joj plod u utrobi. No ona, ogorčena i uporna,
ne hte da prizna svoj greh; i u tom grehu umre strašnom smrću, ne mogući roditi. – Doznavši
za to, arhijerej Božji se rasplaka, i kajaše se što je osudi takvim sudom, i govoraše: Neću više
izricati sud nad ljudima, kada se moja izgovorena reč tako brzo zbiva na njima u stvarnosti.
Žena jedna, po imenu Sofronija, dobronaravna i pobožna, imađaše muža neznabošca. I ona se
ne jedanput obraćala svetitelju Božjem Spiridonu i usrdno ga molila, da se postara obratiti
njenoga muža k svetoj veri. Muž njen bejaše sused arhijereja Božjeg Spiridona i uvažavaše
ga; a kao susedi bivahu ponekad jedan drugome u kući. Jednom kod svetog Spiridona behu
za trpezom mnogi njegovi susedi, među njima i taj neznabožac. I gle, najedared sveti arhijerej
Božji govori glasno jednome od slugu svojih: Napolje pred kapijom stoji glasnik, poslan od
sluge što čuva moje stado da mi javi, da mu je sva stoka, dok je on spavao, propala, zalutavši
u gorama. Idi dakle i reci tome glasniku: da je sluga moj, koji ga je poslao, već našao svu
stoku čitavu u jednoj pešteri, i nijedno marvinče ne pogibe iz stada. – Sluga ode i predade
glasniku svetiteljeve reči. Uskoro zatim, kada gosti još ne behu ustali sa trpeze, dođe drugi
glasnik od pastira sa vešću: da je celo stado nađeno. Čuvši to, onaj neznabožni sused bi
neizmerno zadivljen time što sveti Spiridon vidi ono što se zbiva u daljini kao da se događa
pred njegovim očima. I on, pomislivši da je sveti Spiridon jedan od bogova, htede da učini ono
što i Likaonci nekada apostolima Varnavi i Pavlu[17] tojest: dovesti junce, doneti vence i
prineti žrtve. No svetitelj mu reče: Ja nisam bog, već samo sluga Božji i čovek, u svemu sličan
tebi. A da znam ono što se događa daleko od mojih očiju, – to mi daruje Bog moj; a i ti, ako
poveruješ u Njega, poznaćeš kako je svemoguća Njegova krepkost i sila.
I Sofronija, hristoljubiva žena ovog neznabošca, ulučivši priliku, ubeđivaše muža mnogim
rečima, da se odrekne mnogobožačkog bezbožja i pozna Jedinog Istinitog Boga i poveruje u
Njega. I blagodaću Hristovom bi ovaj nevernik obraćen u svetu veru i prosvećen svetim
krštenjem. Tako se spase muž nevernik pomoću žene verujuće, kao što govori sveti apostol
Pavle (1 Kor. 7, 14).
Pričaju takođe o smirenju blaženoga Spiridona, kako se on, toliki svetitelj i čudotvorac, nije
gnušao pasti beslovesne ovce i sam se truditi oko njih. Jedne noći lopovi se uvukoše u tor,
ukradoše nekoliko ovaca, i htedoše izaći iz tora. Ali Bog, ljubeći ugodnika Svog i čuvajući
ubogu imovinu njegovu, nevidljivim uzama čvrsto sveza lopove tako da oni ne mogoše izići iz
tora, i behu držani tako do svanuća. U svanuće pak svetitelj dođe k ovcama, i ugledavši lopove
silom Božjom svezane po rukama i nogama, razdreši ih molitvom, i mnoge im pouke izgovori
o tome kako ne treba želeti tuđe nego se hraniti trudom ruku svojih. Zatim im dade jednoga
ovna, govoreći: „Primite ovo, da vam ne bi bio uzaludan vaš trud i besana noć“, – pa ih
otpusti s mirom.
Jedan Trimitunteki trgovac imađaše običaj uzimati u zajam novac od svetitelja radi svojih
trgovačkih poslovanja, i kada se vraćao s puta, on je pozajmljeni novac vraćao i, po nalogu
svetitelja, stavljao ga u kovčežić, iz kojega je uzeo. Tako on ne maraše za vremensku imovinu,
da se čak ni interesovao nije da li je dužnik vratio koliko treba. I trgovac činjaše tako mnogo
puta: sam uzimaše novac iz kovčežića, sa blagoslovom svetitelja, i sam ga pri vraćanju opet
metaše u kovčežić; i poslovi mu cvetahu. No. jednom on, ponesen zlatoljubljem, ne metnu
doneseno zlato u kovčežić već ga zadrža sebi, a svetitelja slaga da je metnuo. U skorom
vremenu trgovac taj osiromaši, pošto mu utajeno zlato ne samo ne donese zaradu nego liši
uspeha svu njegovu trgovinu i kao oganj tajno pojede njegovo imanje. Osirotevši, trgovac
opet ode k svetitelju i zamoli ga da mu pozajmi novac. Svetitelj ga posla u svoju spavaonicu
da tamo iz kovčežića uzme sam. Pritom mu reče: Idi i uzmi, ako si sam metnuo. – Trgovac
ode, i ne našavši u kovčežiću novac, vrati se k svetitelju praznih ruku. Svetitelj mu onda reče:
Ali brate, moj, u kovčežić se do ovoga časa nije uvlačila druga ruka sem tvoje. Znači: da si
tada metnuo novac, ti bi ga sada opet mogao uzeti. – Trgovca obuze stid, i on odmah pade k
nogama svetiteljevim, moleći za oproštaj. Svetitelj mu odmah oprosti, ali ga pritom pouči, da
ne želi tuće, niti da oskvrnavljuje svest svoju obmanom i lažju. Jer nepravedno stečeni
dobitak nije dobitak, već sigurni gubitak.
U Aleksandriji bi jednom sazvan sabor episkopa: patrijarh Aleksandrijski sazva sve
podčinjene mu episkope i htede da opštom molitvom poobara i uništi sve neznabožačke idole,
kojih tamo beše još vrlo mnogo. I kada se prinošahu mnogobrojne usrdne saborne i posebne
molitve Bogu, popadaše svi idoli u gradu i okolini, samo jedan znameniti idol ostade čitav na
svom mestu. Pošto se patrijarh dugo i svesrdno moljaše o razrušenju ovoga idola, njemu se
noću kada stajaše na molitvi javi neko Božansko viđenje, i bi mu naređeno da ne tuguje što
idol ne pada nego da što pre pošalje na Kipar i pozove episkopa Trimituntskog Spiridona, jer
taj idol je ostavljen njemu, da ga on molitvom sruši. Patrijarh odmah napisa pismo
blaženome Spiridonu, u kome ga moljaše i pozivaše da dođe u Aleksandriju, objasnivši mu da
ga poziva zbog viđenja koje je imao. To pismo patrijarh hitno posla na Kipar. Dobivši i
pročitavši pismo, sveti Spiridon odmah sede na lađu i otplovi u Aleksandriju. Kada se laća
zaustavi u aleksandrijskom pristaništu, zvanom Neapolj, i svetitelj se iskrca na zemlju, tog
trenutka idol u Aleksandriji sa svojim mnogobrojnim žrtvenicima pade i razbi se. Po tome u
Aleksandriji i poznadoše da je doputovao sveti Spiridon. Jer kada patrijarhu javiše da je idol
pao, patrijarh reče ostalim episkopima: Prijatelji, Spiridon Trimituntski približava se. I svi se
oni spremiše, i izađoše u susret svetitelju, i primivši ga česno radovahuse što im dođe tako
veliki čudotvorac i svetilnik sveta.
Crkveni istoričari Nikifor[18] i Sozomen[19] pišu i o tome da se sveti Spiridon veoma starao o
strogom održavanju crkvenog poretka i o neprikosnovenom čuvanju do poslednje reči svega
onoga što je napisano u sveštenim knjigama Svetoga Pisma.
Jednom se dogodi ovakva stvar. Na ostrvu Kipru bi sabor svih episkopa sa ostrva radi
crkvenih poslova. Meću episkopima beše sveti Spiridon i već spominjani Trifilije, čovek
veoma učen i načitan, pošto u mladosti beše proveo mnogo godina u Beritu[20] izučavajući
Sveto Pismo i ostale nauke, svetske i sveštene. Njega moliše oci da izgovori u crkvi pouku
narodu. Kada on govoraše pouku, dogodi mu se da on spomenu reči Hristove, rečene
raslabljenome: „ustani i uzmi odar svoj“ (Mk. 2, 11). No Trifilije reč „odar“ zameni rečju
„postelja“ i reče: „ustani i uzmi postelju svoju“. Čuvši to, sveti Spiridon ustade s mesta, ne
podnoseći zamenjivanje reči Hristove, i reče Trifiliju: „Zar si ti bolji od Onoga koje je rekao
„odar“, te se stidiš reči koju je On upotrebio? – Rekavši to, on na očigled svih izađe iz Crkve.
I on postupi tako ne iz zlobe i ne što sam beše neškolovan: posramivši malko Trifilija, koji se
ponosio svojom krasnorečivošću, on ga nauči smirenosti i krotosti. A sveti Spiridon uživaše
veliki ugled među episkopima kao najstariji po godinama, najslavniji po životu, prvi po
episkopstvu i preveliki čudotvorac, pa je stoga svaki iz uvaženja prema njegovoj ličnosti lako
uvažavao i njegove reči.
Na prepodobnom bejaše tako velika blagodat i milost Božja, da u vreme žetve pri najvećoj
žegi njegova sveta glava pokaza se pokrivena hladnom rosom koja silažaše odozgo. To bi u
poslednjoj godini njegova života: zajedno sa žeteocima on izađe na žetvu, jer beše smiren i
rađaše sam, ne gordeći se visinom svoga čina; i kada žanjaše svoju njivu, iznenada, u vreme
najveće žege njegova glava bi orošena rosom, kao nekada Gedeonovo runo.[21] I svi koji tamo
behu s njim videše to i divljahu se. Potom se vlasi na glavi njegovoj odjednom izmeniše: jedne
postadoše zlataste, druge – crne, treće – bele. I jedini Bog zna radi čega to bi i šta
predskazivaše. Svetitelj opipa glavu rukom i reče onima što behu s njim, da se približilo
vreme razlučenja duše njegove od tela; i pouči ih sve dobrim delima, a prvenstveno ljubavi k
Bogu i bližnjemu.
Posle nekoliko dana sveti Spiridon u vreme molitve predade svoju svetu i pravednu dušu u
ruke Gospodu svome,[22] kome je u svetosti i pravednosti služio celoga života svog. I bi
najsvečanije sahranjen u crkvi svetih Apostola u Trimituntu.[23] Tamo se i ustanovi
praznovati spomen njegov svake godine, i na grobu njegovom bivaju mnogobrojna čudesa u
slavu Boga, divnoga u svecima Njegovim, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome i od nas neka bude
slava, blagodarenje, čast i poklonjenje vavek. Amin.
Korisno je po dušu spomenuti i ova dva čuda svetog Spiridona.
 
1) Kada je sveti Spiridon putovao na Sveti Prvi Vaseljenski sabor, valjalo mu je usput
prenoćiti u jednoj gostionici. Jeretici arijanci noću tajno zaklaše njegova dva konja odsekavši
im glave. U svitanje sluga svetog Spiridona vide kakvu su pakost jeretici priredili svetitelju, i
obavesti o tome svetog Spiridona. A on, uzdajući se u Gospoda, naredi sluzi da odrezane glave
pripoji konjskim trupovima. Sluga postupi po naređenju: no u brzini on glavu beloga konja
priloži k trupu vranca, a vrančevu glavu k trupu belca, i tog trenutka konji oživeše, i stadoše
na svoje noge. I sveti Spiridon produži svoj put na tim konjima, i svi ljudi koji ga sretahu na
putu čuđahu se vrancu sa belom glavom i belcu sa vranom glavom. Tako jeretici biše
posramljeni.
2) Na svetom Prvom Vaseljenskom saboru sveti oci vođahu duge sporove o Jednome Bogu u
Svetoj Trojici. Da bi pokazao Jedinstvo Svete Trojice sveti Spiridon učini ovo: uze ciglu, stisnu
je, i iz cigle iziđe oganj uvis, voda naniže, a blato ostade u ruci. I reče svetitelj: Eto tri stihije a
jedna cigla. Tako je i u Svetog Trojici: tri Lica a jedan Bog.