Кремонски градитељи виолина

Израда гудачких инструмената кремонских мајстора датира још од 16. века,

када су се правили стандардни облици виолина, виола, виолончела и
контрабаса. Градитељи похађају посебне школе, које се темеље на односу
менторског рада студент – предавач, пре почетка делатности шегрта у
локалним радионицама, где настављају усавршавање своје технике. Темељ
кремонског идентитета, тј. његова пресудна улога у друштвеним и културним
догађајима града, награђена је местом на UNESCO-вој листи нематеријалне
светске баштине у Европи 2012.године.

Вештина и принцип израде виолина се није променио од класичног периода

производње виолина у Италији у 16. и 17. веку. Током ренесансе, у Италији
се појавила нова група градитеља виолина(надаље виолина представља
породицу инструмената, не виолину као засебан инструмент). На почетку су
настале радионице у Бреши, после у Кремони која је постала главно
средиште производње виолина у 17. и 18. веку. Управо је у радионици
Андреа Аматија (1505 - 1578) половином 16. века настао облик инструмента
којег данас познајемо као виолина. Најпознатији градитељи виолина били су
Антонио Страдивари, Ђузепе Гварнери (из Кремоне), Гаспаро да Сало и
Ђовани Паоло Мађини из Бресције. Ови мајтори су утицали на ширење
традиционалне технике производње виолине у Шпанији (Гранада) и
Француској (Миркорт).

Сваки мајстор производи од три до шест виолина годишње, при чему на

средишњи дрвени калуп мора да сложи ручно 70 дрвених делова, према
различитим акустичним правилима за сваки део. Сваки део се прави од
пажљиво бираног и одстојаног дрвета, не користе се индустријски
материјали ни полупроизводи. Производња захтева велики удео
креативности, јер мајстор прилагођава општа правила и лично знање
сваком инструменту. На тај начин настају виолине које нису идентичне.

Кремонски мајтори се воде мишљу да је преношење њиховог знања

пресудно за ширење заната, а да је комуникација са извођачима јако битан
фактор за разумевање жеља клијената. Данас се овом делатношћу баве два
удружења у Кремони Consorzio Liutai Antonio Stradivari и Associazione Liutaria
Italiana.

Породица Амати

Андреа Амати (1505 - 1578)

Створио је виолину, виолу и виолончело као породицу виолина.

Стандардизовао је класични облик, величину, материјале и начин израде.
Произвођачи из оближње Бреше, Гаспаро да Сало, Зането, Мађини су
експериментисали, али је управо Андреа из Кремоне основао породицу
виолина и тиме оставио свој лични печат. Правио је инструменте по
поруџбини и карактеристикама које је захтевао наручилац. Његов рад је
обележен избором најфинијих материјала, елеганцијом извођења,
прозрачном и лкаом употребом акустичних и геометријских принципа у
дизајну.

Наследили су га синови Антонио и Ђироламо – Браћа Амати. Применили су

значајне иновације у дизајну, f – отворе, сматрају се пионирима модерног
формата виоле.

Николо Амати је био син Ђиролама Аматија и најистакнутији виолинар у

породици. Побољшао је модел и појачао снагу тона. Направио је широк
модел. Његови ученици били су Антонио Страдивари и Андреа Гварнери.

Антонио Страдивари

Верује се да је Антонио Страдивари рођен 1644, мада датум нигде није

забележен. Рођен је у Италији у породици Алесандра и Ане Страдивари.
Могуће је да је између 1666. и 1679. године био ученик Николе Аматија мада
постоје чињенице које управо то негирају. У сваком случају, 1680. године се
осамосталио и отворио своју радионицу на Пјаца Сан Доменико у
граду Кремони (Италија) и убрзо постаје популаран као мајстор изузетних
квалитета. Почиње да прави моделе у стилу Аматија, али и да мења лукове,
експериментише са различитим дебљинама дрвета и лаковима. Његови
инструменти се препознају по латинском натпису Antonius Stradivarius
Cremonensis Faciebat Anno .... (Израдио Антонио Страдивари из Кремоне
године ...).
Најбоље инструменте, по данашњем мишљењу, направио је између 1698.
и 1725. године, с тим да су најбољи примерци настали око 1715. године, а да
је пад квалитета приметан после 1725. године. Инструменти сигнирани
после 1730. су потписани са Sotto la Desciplina d'Antonio Stradivari F. in
Cremona .... и вероватно су их направили његови синови Омобоно и
Франческо. Претпоставља се да је Страдивари направио око
1.100 виолина, виола, гитара и чела. Данас постоји још око 650 Страдивари
инструмената.

Виолине које је израдио Антонио Страдивари се и данас сматрају најбољим

виолинама икад направљеним, а цене које достижу на аукцијама неретко
премашују милионске суме у доларима. Само још један стари
мајстор, Ђузепе Гварнери, се сматра равним у умећу израде виолина. Моде у
музици су се мењале као и технологије израде инструмената, али
ненадмашивост звука инструмената мајстора Страдиварија и Гварнерија је
остала апсолутна. У прошлости су неко време инструменти Николе
Аматија и Јакоба Штајнера били омиљенији због незнатно блажег тона.
На аукцији куће Кристи 2006. године је продата Страдиваријева виолина
звана „Страдивари маљ“ за рекордну суму 3.544.000 америчих долара. То је
до овог тренутка најскупље плаћени музички инструмент на јавној
аукцији. Купио га је анонимни понуђач посредством телефона.
Претходна рекордна цена је достигнута априла 2005. године када је виолина
под надимком „Леди Тенант“ достигла цену од 2.032.000 америчких долара
на аукцији исте куће у Њујорку.
Веома је занимљив пример Страдивари виолине, познате под
називом „Соломон Екс-Ламбер“, продате на аукцији 2007. године за
2.728.000 долара анонимном понуђачу који је дигао цену знатно изнад
процењене вредности између 1 и 1,5 милиона долара.
Други познати инструменти овог мајстора су „Страдивари Давидов“, чело
које тренутно користи уметник Јо-Јо Ма и „Дупорт Страдивари“, чело
Мстислава Ростроповича (до његове смрти 2007. године).
Страдиваријев модел „Каљава“ из 1714. године је тренутно власништво
виртуоза Исака Перлмана и сматра се вероватно најбољом од свих
Страдивари виолина. На „Грофици Полињак“ тренутно свира Гил Шахам.
Бечки филхармонијски оркестар поседује неколико Страдивари виолина које
су им купили Национална банка Аустрије и други спонзори: „Чаконе“
из 1725. године; „екс Хамерле“ из 1709. године; „екс Смит
Кверсин“ из 1714. године; „екс Арнолд Роуз“ и „екс Виоти“ из 1718. године
и „екс Халфен“ из 1727. године.

Уобичајена ознака Страдивари инструмената, оригинала и фалсификата, је

латински исписан текст Antonius Stradivarius Cremonensis Faciebat Anno .....
Овај натпис означава име мајстора, град Кремону и годину израде. Због
једног пореског закона из 1891. године, све копије настале после тог датума
имају земљу порекла написану у дну на енглеском језику (рецимо Germany).
После једне измене овог закона из 1914. године је натпис допуњен па
пише made in и потом земља порекла. Пошто су хиљаде инструмената
копиране на основу оригиналног Страдивари дизајна и носе исте називе као
и њихови оригинали, многи бивају преварани очекујући да су купили
аутентични инструмент израђен с почетка 18. века у Кремони у радионици
Страдивари. Ово се избегава експертском аутентификацијом.
Две највеће и најпознатије колекције Страдивари инструмената припадају
Агенцији народних добара Шпаније, која садржи две виолине, два чела и
виолу, изложене у Музичком музеју Краљевске палате у Мадриду и
колекција Конгресне библиотеке САД од три виолине, виоле и чела.
Симфонијски оркестар Њу Џерзија има највећи број Страдивари
инструмената у гудачкој секцији, купљену 2003. године од Херберта
Екслрода. Бечка филхармонија има четири виолине и једно чело.
Универзитет у Јужној Дакоти има једну од две познате Страдивари гитаре,
као и једну од једанаест познатих виола да гамба, касније преправљених у
облик чела, једну од две познате хор мандолине и једну од шест
Страдивари виолина које имају сачуван првобитни врат. Музеј у Оксфорду
има изложену у витринама Страдивари виолину и Страдивари гитару.

Стефан Миленковић је свирао на Страдивари виолини, моделу „Лиал“ из

1702. године, који је добио на коришћење од друштва Страдивари. Сада
свира на виолини Гварнери, такође познатог кремонског виолинара из
1735.године.

Гварнери

Гварнери је име породице из Кремоне, која је уз Аматије и Страдиварија

током 17. и 18. века била позната по изради виолина. Иако историја
породице Гварнери није најјаснија, познато је да је први из Гварнери
породице који се истакао као виолинар Андреа Гварнери.

Андреа се школовао код Никола Аматија заједно са Антонијом

Страдиваријем. Њега су наследили синови Пјетро Ђовани и Ђузепе Ђовани.
Андреа је направио око 250 инструмената, виолина, виола и једно од првих
виолончела.
Пјетро Ђовани Гварнери је градио виолине које су се доста разликовале од
осталих Гварнерија. Повећао је размак између резонантних рупа, заоблио је
горњу и доњу плочу виолине. Направио је око 50 виолина и једно
виолончело.
Ђузепе Ђовани Гварнери је у почетку правио инструменте по узору на очеве,
док је касније експериментисањем дошао до смањења струка виолине.
Направио је доста виолина и серију врхунских виолончела.
Негов занат су наследила двојица синова, Пјетро(венецијанска техника у
изградњи виолина) и Бартоломео.

Бартоломео Ђузепе Гварнери се сматра најквалитетнијим градитељем

виолина из породице Гварнери. Познат је као дел Ђезу, јер је на своје
етикете стављао акроним И.Х.С и латински криж. Временом је изградио
сопствени стил, који се сматра другим по квалитету, после Страдиварија.

Стварао је по узору на брешанску школу, Ђованија Паола Мађинија, од ког је

преузео масивну конструкцију и нацрт, јер му је звук био значајнији него
изглед.

Направио је 150 виолина, различитих карактеристика, јер је пуно

експериментисао. Карактеристика његових инструмената је мрља која је са
задње стране виолине која се протеже паралелно на обе стране.

Као градитеља, прославило га је свирање Паганинија на једној његовој

виолини. Јехуди Мењухин је такође имао једну његову виолину.