Sunčana linija

Ivan Viripajev
 LICA

Verner
Barbara
PRVA SCENA

Kuhinja u stanu bračnog para VERNERA i BARBARE, SOLEJLANOV. VERNER kraj

prozora, a BARBARA sedi za stolom.

Dugo Ćutanje.

VERNER: Ovog proleća.

BARBARA: Ovog proleća?

VERNER: Ovog proleća.

Ćutanje.

BARBARA: Ja ne shvatam, ti se to još uvek nadaš pozitivnom rezultatu,

Vernere?

VERNER: Već je pet ujutro, Barbara.

BARBARA: Vidim časovnik, na zidu je, sve je u redu.

VERNER: Oho! Kažeš- sve je u redu?

BARBARA: Kažem „sve je u redu” imajući u vidu to da na zidu vidim naš sat i to
da vidim na njemu kako je sada pet sati ujutro i u tom smislu je sa mnom sve u
redu.

VERER: Odlično. Neka je kod nas, jebem mu majku, makar nešto u redu. Pet
sati ujutro, i mi smo se, na kraju ipak, jebiga, oko nečega složili, oko toga da je
sada pet ujutro. I šta je, Barbara?! Šta je?!

BARBARA: To je, to, Vernere, što mi se Čini vrlo ćudnim da se ti, u tom Svom
položaju, nadaš bilo kakvom pozitivnom rezultatu.

VERNER: Ja ponavljam ovog proleća.

BARBARA: Ovog proleća?

VERNER: Da ovog proleća.

Ćutanje.

BARBARA: A šta to tako bitno treba da se dogodi ovog proleća, dragi moj? Zbog
čega si tako, odjednom počeo da se uzdaš u ovo proleće, Vernere?

VERNER: Zato što posle dvadeset četvrtog aprila, kao što već znaš mi više
nećemo davati novac toj, jebem joj majku, banci, već ćemo ga ćuvati za sebe.
Trošićemo ga nan as, na putovanja, na hranu, na dete.

BARBARA: Kakvo te je crno dete spopalo, malo si se sjebao u pet izjutra, pa ti

se sad I deca prividjaju.

VERNER: A što da ne? Ako budemo imali novac?

BARBARA: Kakve to veze ima sa novcem?

VERNER: Ima veze jer ćemo ga sada imati.

BARBARA: A otkud sad tu dete?

VERNER: Otud, što ćemo sada moći da ga imamo ako poželimo. Ako ti poželiš,
na primer. A što se mene tiče, ja ga već odavno želim.

BARBARA: Ti želiš dete?

VERNER: Pa što da ne želim, šta je tu tako čudno. Mi smo već u braku sedam
godina, I ja baš želim to dete, šta je tu tako čudno?

BARBARA: O tome si mili moj trebao ranije da misliš, a ne sad u pet ujutro, kao
o što sam rekla pet ujutro je I ti kenjaš sva ova sranja samo da bi dodatno
razbesneo, I pritom ukoliko sad, baš sad započnemo tu temu, ni ti ni ja oka
nećemo sklopiti celu noć, jer smo kako ti ono kažeš tvrdoglavi, a vidi Vernere
koliko je sati, vidi Vernere, pet je sati, Vernere, pet!

VERNER: Vidim ja koliko je sati, sat je kao što kažeš na zidu, tako da je sve
uredu, pa jebote da li je sve uredu?
BARBARA: Ti mene pitaš da li je sve uredu? Mili moj, kada ne bi pričao toliko o
sebi, kako si ti lep, kako se pametan, naočit, zgodan, kako kada prodješ ulicom
sve se žene za tobom okreću, bile mlade ili stare, slobodne ili zauzete, sa
decom ili pak bez, sa pravim ili veštačkim kukom, mili moj. Tako da nemoj
mene da pitaš da li je sve uredu. Kada razgovaram sa tobom imam osećaj kao
da vodim razgovor sa nekom informacijom o tebi, o tome kakav si ti. Ne mogu
da vidim tebe od količine informacija o tebi, kao da bijem glavom o zid. Ja sam
ovakav, ja sam onakav. Ja Vernere ne znam da razgovaram sa informacijama, ja
bih da razgovaram sa tobom, a ne sa informacijama o tebi.

VERNER: Jel osećaš?

BARBARA: Šta?

VERNER: Kako ne osećaš, daj baš je jak miris.

BARBARA: Šta čoveče?

VERNER: Filozofija. Da to je filozofija u pet izjutra, moja omiljena. Ako se ne

varam sada ćeš da kreneš da citiraš svoje omiljene filozofe. Dakle: Kant, Jung,
Hajdeger, pa Frojd, koga još beše voliš, a šta bi oni rekli na ovu našu temu? Šta
bi Jung rekao? Znam, on bi sigurno rekao da treba da se pokoljemo, onako
lepo, da se izbodemo nožem za puter, da jedno tri dana umiremo. A šta bi
rekao na to da od deset sinoć ne možemo da završimo ovu našu malo
raspravu? A sada je Barbara da te podsetim pet izjutra. I da nikako ne možemo
da se složimo oko bilo čega, I da bi trebalo da idemo na spavanje. A šta bi on
rekao?

BARBARA: Da si idiot.

VERNER: A Kant?

BARBARA: Debil.

VERNER: Hajdeberg bi sigurno rekao, da prestaneš da pričaš sa ovim bednim

izgovorom za čoveka, koji je igrom slučaja, jebiga, postao tvoj muž, pre koliko
beše? I sad je jebiga, zajebao se, ubacio neko dete u priču. Znaš šta je on? On
je bolestan, bolesna hulja, koja te ne voli. Pa vidi ga našta liči! Zar na njega
treba da traćiš svoju mladost? I svoje jebeno dragoceno vreme. Ti u pet ujutro
pokušavaš da mu objasniš nešto. Ne razume on to, on je idiot, debil, duhovni
invalid. Zar ne Barbara. Duhovni invalid.

Ćutanje

BARBARA: Da, kompletni debil.

VERNER: To je zato Barbara, što ne treba samo na sebe da se fokusiraš.

BARBARA: Pet izjutra je, šta bulazniš?

VERNER: Možda bi trebalo da jednom u životu da razmisliš, kako je drugima.

Kako je tvom bolesnom osakaćenom mužu, koji je pritom duhovni invalid, I da
debil, kompletni, I tada, samo možda, ćete uspeti da započnete neki stvarni
dialog.

BARBARA: Stvarni dialog?

VERNER: Realni Barbara, realni.

BARBARA: Ti mi govoriš o realnom dijalogu, odmah posle toga što si mi

izgovorio tu čudovišnu jeres o detetu. Posle toga što si raskopao svu tu bol.
Jedi govna Vernere.

VERNER: Bol je realnost, shvati to.

BARBARA: Šta si rekao? Bol je realnost? Puši kurac Vernere, pojma ti nemaš šta
je bol.

VERNER: Jel da!?

BARBARA: Jedi govna.

VERNER: Znači samo si ti osetila bol, jel? Samo ti na celom jebenom svetu, pazi
Barbara veliki je to svet, znaš šta je bol? Ali drago mi je da smo se pomakli sa
mrtve tačke, evo sada u pet izjutra smo došli do potpunog nerazumevanja I ja
ti na tome čestitam.

BARBARA: Nisam rekla ceo svet, već ti idiote glupi, I nemoj više da ti je palo na
pamet da izvrćeš moje reči. Ti ne osećaš bol, ne drugi, ti. I sada nemam
vremena da se bavim drugima, jer preda mnom je jedan muškarac sa kojim
sam provela sedam jebenih godina, I sad smo konačno shavtili da se ne
razumemo.

VERNER: Čekaj ti si ozbiljna kada kažeš da ja nikada nisam osetio bol?

BARBARA: Ti ne osećaš bol koju ja osećam.

VERNER: A ovo što sada osećam šta je to? Šta je to? Odgovori mi! Evo sada u
pet izjutro, kada stojimo na sred naše kuhinje, gde sam skoro paralizovan od
boli koju osećam, jer sam proveo sedam godina sa ženom ispod pokrivača I sad
tek shvatio da se apsolutno nerazumemo.

BARBARA: Još to nije bol, moraš da radiš na tome.

VERNER: To je mnogo gore od boli. To apsolutno nerazumevanje svega.

Ćutanje

VERNER: Eto.

BARBARA: Eto.

VERNER: Eto.

BARBARA: Eto.

VERNER: Eto, sad kada smo to završili, jedino se nadam da će nam posle
dvadeset četvrtog apirla biti malo lakše.

Ćutanje

BARBARA: Kada kredit nestane, dete se neće magično stvoriti u mojoj utrobi
Vernere.

VERNER: Moglo bi mislim, ako ti poželiš.

BARBARA: Kako to da poželim, jesi li ti normalan. Ja nisam toliko nerazumna,

kao ti, da tek tako poželim dete.
VERNER: Tek tako? A sedam godina zajedničkog života, a naš seks?

BARBARA: Ja o našem seksu neću ništa da kažem, bio je to jedan potpuno

normalan seks, nekad bolji nekad lošiji, ali sve u svemu okej.

VERNER: Okej?

BARBARA: Da okej seks, ali moraš priznati da je za porodicu potrebno nešto

više od nemanja kredita, sedam godina zajedničkog života I seksa.

VERNER: Šta!

Ćutanje

VERNER: Šta Barbara.

Ćutanje

BARBARA: Bol, mili, bol.

VERNER: Ti si nenormalna.

BARBARA: Ja osećam bol.

VERNER: Ne mogu.

BARBARA: Kad par poželi dete, muškarac skine gaće, legne na ženu, I kaže ja
hoću dete, ja hoću dete, ja hoću dete. I oni naprave dete.

VERNER: Svaki put kada smo imali seks, to govorio, nemoj da lažeš sada.

BARBARA: Bez kondoma.

Dugo ćutanje

VERNER: Ali ja tada nisam bio spreman, kredit me je pritiskao, plašio sam da ću
te ubiti, ako legnem na tebe, ali sada kada nema više tog pritiska, ja sam
spreman. Neka sada naš najmladji član slobodno zakorači u ovaj svet, Slobodan
od kredita svojih roditelja.
Ćutanje

BARBARA: Ščavetni leptir je poleteo sa rozikastog cveta I uzneo se, leteo, leteo,
tačno duž sunčane zrake. I baš je ta sunčeva linija bila ta granica, ta crta, taj zid
koji deli na dva različita sveta moj I njegov život. I plavetni leptir je poleto
parvo, tačno duž te sunčeve linije. Pravo. Pravo po liniji. Pravo, parvo.

VERNER: Nemam nikakvu sumnju da ti u dubini duše želiš sve najbolje.

BARBARA: Pravo, parvo.

VERNER: Ali ti hoćeš da to sve najbolje bude samo za tebe, dobro ti hoćeš da I
meni bude bolje, ali sve to kako bi tebi bilo bolje, jer ti vrlo dobro znaš kako
kome treba da bude dobro, jer to je bolje za tebe.

BARBARA: Jednom, pred zoru, dok si ti još spavao, ja sam sedela kraj kreveta I
posmatrala te, kad odejdnom sunce je granulo, I sunčevi zraci su preplavili
našu sobu a jedan zrak sijao je pravo u tebe, sekao te je tačno na pola. I tada
sam odjednom pomislila-ovaj čovek ima dva dela. Jedan deo volim, zaistinski
svom snagom srca, a drugi budi u meni najgnusniji osećaj, I ne uklapa se sa
mnom nikako.

Ćutanje

VERNER: Da li si za ples?

BARBARA: Vernere?

VERNER: Barbara. Hajde da zamislimo da sad svira muzika.

Verner prilazi Barbari, puživši joj ruku poziva je nap les.

VERNER: Barbara?

BARBARA: Vernere.

VERNER: Zamisli da svira muzika.

BARBARA: Hajde onda da zamislimo da već plešemo.

VERNER: Dobro. Hajde. Zamislimo to.

Verner seda za sto nasuprot Barbari.

VERNER: Zamišljamo. Sad se čuje muzika I mi plešemo.

Ćutanje. Dugo ćutanje. Verner I Barbara dugo, dugo ćute. I odjednom, skoro
istovremeno, počinju da se osmehuju. Na njihovim licima se pojavljuje osmeh,
skoro da se smeju. Moglo bi se reći da je taj izraz na njihovim licima osmeh.

BARBARA: Ne znam zašto, ali zamislila sam da igramo foksrot.

VERNER: Ja prvo valcer pa tango.

Ćutanje.

BARBARA: Ja neću nikada moći da prihvatim tvoju drugu polovinu.

VERNER: Divno, baš divno, koliko si ti plitka osoba, ne možeš da prihvatiš I

zavoliš moje mane, kao što voliš I ceniš moje vrline.

BARBARA: Ne, mislim da je vreme da već jednom dignemo ruke od pokušaja da

se razumemo.

Ćutke sede. Verner ustaje i kreće ka prozoru. Gleda kroz prozor. Barbara ustaje,
ide do kuhinjskog šanka, na kom stoji bokal sa vodom. Sipa. Pije.

VERNER: Uveravam te da će se na proleće sve promeniti.

BARBARA: Već je proleće, Vernere.

VERNER: Tek što je počelo. Proleće tek sledi.

BARBARA: Ti to misliš na kraj kredita?

VERNER: Na sve zajedno. I kredit, I kraj aprila, pa ti sama znaš da u našim

krajevima proleće počinje u maju ne ranije.

BARBARA: Mi nikada nećemo preći tu sunčevu liniju, dragi. Ne zavaravaj se.

VERNER: Aha, dobro, znači da kupim svoje prnje I da odlazim? Jel to? Da
napustim ovu kuću, ne,ne,ne kuća ide na pola, jel tako?

BARBARA: Kuća se ne deli mili moj, ona ostaje meni, a ti možeš da uzmeš pola
uštedjevine sa našeg računa.

VERNER: Šta, šta?

BARBARA: Pa sad kada je pet izjutra , mislim da je pravo vreme za deobu

zajedničke imovine.

VERNER: A zašto bih ja tebi ostavio pola naše kuće?

BARBARA: To je kuća mojih roditelja, I tačka.

VERNER: Ne, ne, ne kuću su nam na venčanju poklonili tvoji roditelji, tako da je
to naša kuća.

BARBARA: Prvobitno je to bila njihova kuća, naša može biti samo dok smo
zajedno, jer su nam je kao bračnom paru dali, ako se rastanemo, kuća se vraća
prethodnim vlasnicima.

VERNER: Nismo se tako dogovorili. Ne, ne.

BARBARA: Zato što se ni o čemu nismo uopšte dogovarali, a to je šteta

Predbračni ugovor, napravite ga.

VERNER: I tebe je baš briga što ja sad, baš sad, ovog trena mogu da skupim
stvari I da odem, odem Barbara zauvek. Ali samo da tebi ostane tvoja kuća.

BARBARA: E znaš šta? Jebala te kuća više, evo ti testera I preseci je na pola I
nosi svoju polovinu.

VERNER: Znači samo kuća, ne bi ti bilo žao ni malo da sad odem.

BARBARA: Ne, mili, ti svakako želiš da odeš, ali da usput odlomiš I parče ove
kuće. Ali ja samo hoću da ti kažem , da, ako nameravaš da odeš I ako se nadaš…
VERNER: Ja ne idem nikuda! Barem to nisam nameravao pre par minuta, sve
dok nisi započela ovaj razgovor.

BARBARA: Ovaj razgovor je započet sinoć, u deset uveče, a sada je već pet
ujutro.

VERNER: Ja nikada nisam hteo da odem, ta misao mi je prvi put na pamet pre
par minuta.

BARBARA: A druga misao koja ti je pala jeste da odneseš pola moje kuće.

VERNER: Jesi li ti normalna, nikada nisam ni pomislio na to.

BARBARA: Jesi, jesi.

VERNER: Ne nisam.

BARBARA: Jesi.

VERNER: Ne, nisam.

BARBARA: Da, jesi.

VERNER: Dosta više luda ženska glavo, valjda ja bolje znam šta mislim a šta ne,
u kurac više.

BARBARA: Ništa ti ne znaš, ništa, ti ništa ne osećaš, Ti nikada nisi osetio ni delić
bola koji ja osećam svaki dan poslednjih sedam godina. Ti dane provodiš
smatrajući da tebi sve pripada, ovaj kauč, fotelja, televizor, frižider, ja, sve je
tvoje I samo na tebe čeka. Iz dna duše zaista, prezirem tu tvoju drugu polovinu.

VERNER: Ti bi tako želela da nadješ nekoga na koga ćeš sve da svališ. Obično je
Bog taj na koga sve svaljuju. Tako da svali sve na njega. Ipak je on, Bog stvorio
sav ovaj kurčev život, sve lepo I sve ružno ovaj gore je to stvorio. Ali to ti neće
pomoći, jer duboko u sebi znaš ko je sve ovo zamesio. I zato niko ne sme da mi
kaže da ja ne osećam bol, niko ne sme da mi kaže da ne živim I ne patim kao I
svi ostali, jer mibol curi iz ušiju, iz nosa, iz svake pore mog bića.

BARBARA: Onda budi dobar, kupi svoje prnje I odlazi, a ono što zaboraviš ja ču
ti drage volje posalti na adresu koju mi daš.
VERNER: Dogovoreno, tako ču I da uradim, evo u pet izjutra, kažu da je ovo
najbolje vreme za odlazak.

Kroz pantomimu radi stvari, pakovanje, kukanje, moljenje, preklinjanje,

plakanje, durenje.

VERNER: Znaš šta, saću prosto da te ščepam kučko jedna, I naglavačke ću da te

izbacim iz kuće.

Verner se baca na Barbaru I vuče je ka kuhinjskim vratima. Barbara pada na

pod, on je tegli, bukvalno a I figurativno je vuče po podu kao neku krpu.