Kineske religije

Taoizam i konfučijanizam

Od V do III veka p.n.e. za vreme dinastije Ču, Kina je bila podeljena na

mnogo feudalnih država koje su stalno ratovale, što je donosilo bedu običnom
narodu. Ljudi više nisu mogli da se potčinjavaju hirovima i prohtevima
aristokratije i zbog toga su ideje, koje su dugo potiskivane izbile na površinu.
Otvarane su razne škole koje su razvijale nove ideje u pogledu vlasti, zakona,
društvenog reda, ponašanja, etike… Ove škole su bile poznate pod nazivom
“stotinu škola” ali većina njih nije imala nekog trajnog uticaja. Medjutim dve
škole su stekle toliki ugled da postoje već više od 2000 godina, to su taoizam i
konfučijanizam.

Taoizam
Ta – put/staza

U proširenom smislu Ta znači i metoda/princip/doktrina. Za Kineze su

harmonija i uredjenost svemira bili manifestacije Taoa, jedne vrste božanske volje
ili sile. Primenjujući koncept Taoa na ljudski život, Kinezi su verovali da postoji
jedan prirodan i ispravan način za obavljanje svega, i da svako ima svoje pravo
mesto i funkciju. Ako bi se ljudi otimali tom pravom putu tj. sili bili bi kažnjeni.
Osnovna ideja taoizma je da će sve biti dobro ako ljudi sede i apsolutno ništa ne
rade i dopuste da priroda ide svojim tokom. Konfučijanizam, sa druge strane tvrdi
da će se društveni red održati ako svako obavlja svoje dužnosti.
U ranim fazama taoizam je više bio filozofija nego religija. Osnivač Lao Ce
bio je nezadovoljan haosom i nemirima svog vremena i nalazio je mir u
izbegavanju društva. Živeo je u VI veku p.n.e. Njegovo ime u bukvalnom prevodu
znači “starac” zato što ga je prema legendi majka nosila toliko dugo da mu je kosa
već bila posedela kad se rodio. Napisao je knjigu Tao Te Čing, u prevodu “Knjiga
o putu i moći” i smatra se osnovnim spisom taoizma.
Filozofiju Lao Cea je razradio Čuang Ce, koji je u svojoj knjizi tumačio
ideje o jinu i jangu. Po njemu ništa u stvari nije trajno ni apsolutno već se sve
nalazi u kretanju između dve suprotnosti. Takodje njegovo gledište da nema
smisla da iko išta radi što bi poremetilo tok prirode, i da će pre ili kasnije nešto
što je loše postati bolje i obrnuto.
 U svojoj želji da budu u potpunom skladu sa prirodom, taoisti su postali
opsednuti neprolaznošću, tvrdili su da ako čovek živi u skladu sa taoom može
postati besmrtan. Počele su da kruže legende o besmrtnima koji su mogli da lete
na oblacima i koji su živeli na dalekim ostrvima i planinama. U istoriji je
zabeleženo da je 219. p.n.e. jedan car iz dinastije Čin posla flotu brodova sa 3000
dečaka i devojčica da pronađu legendarno ostrvo Peng-lai i donesu biljku
besmrtnosti. Oni se nikada nisu vratili ali tradicija kaže da su naselili ostrva koja
su danas poznata kao Japan. Takodje se za vreme dinastije Han smatralo da je
život rezultat kombinacije sila jin i jang (ženske i muške) i da mešanjem olova i
žive mogu napraviti tablete za besmrtnost. Taoisti su razradili vežbe nalik jogi i
tehnike kontrole disanja za koje su verovali da produžuju život. Imali su i magične
pečate sa simbolima jin-jang koje su udarali svuda za zaštitu od duhova.
Do drugog veka nove ere taoizam je postao organizovan. Učitelj Čang Ling
je osnovao društvo u zapadnoj kini i bavio se magičnim izlečenjima. Proglašen je
za „nebeskog gospodara” i prema legendi na kraju života našao je eliksir za
besmrtnost i uzašao na nebo jašući tigra. Tako je počela tradicija “nebeskih
gospodara”, a za sve njih se kaže da su reinkarnacije Čanga.
U sedmom veku prvi učitelj, Lao Ce, je proglašen za boga i izgradjeni su
hramovi i manastiri. Takodje su dodali mnoge bogove iz kineske tradicije kao što
su Osam besmrtnih, bog ognjišta, gradski bogovi i čuvari vrata.

Konfučijanizam

Druga škola iz perioda “stotinu škola” je bila konfučijanizam čiji je glavni

mudrac bio Konfučije. U mladosti je završio školovanje i oženio se ali kad mu je
majka umrla napustio je sve i postao lutajući učitelj. Stekao je mnogo sledbenika
ali smatrao je da njegove ideje mogu da doprinesu državi pa je krenuo na put
tražeći vladara koji bi ga zaposlio u vladi. Nakon 14 godina neuspešnog traganja
vratio se u rodno mesto razočaran.
U konfičijanizmu glavna ideja je da čovek nadje svoje mesto i vrši svoje
dužnosti i taj koncept je poznat kao li, što u prevodu znači pristojnost ili uljudnost.
Druga važna ideja je da ljubaznost što je nazvano jen. Ako se ljudi budu držali
ove dve ideje rezultat bi bio mir i sklad u društvu. Zato većina Kineza naglašava
porodične veze, marljivost, obrazovanje i poznavanje svoje uloge u životu.
Posle perioda „stotinu škola“ konfučijanizam je uzdignut na rang državne
religije i Konfučiju su počeli da dižu hramove pa je proglašen za boga. Taoizam i
konfučijanizam su vremenom srasle u jednu religiju koja se prožimala kroz ceo
društveni život i kulturu Kineza.