Lepota nije objektivna.Pogotovo kada je kraj sveta za 5 sati.

Pokusavam da ne razmišljam o
tome,ali to je ipak kraj sveta,pa pustim da mi malo okupira misli.

Da li će boleti?Da li ću biti svesna kada se desi?Kako će izgledati kada meteor napokon udari u
Zemlju?Šta će biti poslednja misao koja mi prođe kroz glavu?Šta će biti posle?Da li će iko
preživeti? Šta radi svih 7 milijardi ljudi u baš ovom trenutku?

Sada da se vratim na lepotu.Nikada nisam verovala da je to nešto objektivno,nešto što možeš da

vidiš na prvi pogled,jer da jesam,nikada ne bih zaista zavolela sebe.Bez uvrede meni,ali
brate.Tako da sam,da bih zgotivila sebe,morala da idem dublje od površine,da nađem neki aspekt
sebe koji volim i koji ne bih menjala.Bilo je teško,mnogo plakanja, antisocijalnosti duži
vremenski period,testova ličnosti(pod tim mislim na apsolutno svaki aspekt ličnosti koji
buzzfeed može da smisli),neko vreme sam čak imala šiške.Ali na neki način mi je pomoglo,jer
sam na kraju bila okej sa samom sobom,u granicama proseka normalne osobe,ostavljena sa
novim saznanjima koja su napokon davala smisao svemu u mom zivotu.Sve je bilo okej,nekim
danima i super.

Napokon sam se osećala nezamenljivom u svom sopstvenom telu;kao da je dobra stvar što
postojim takva kakva jesam.I napokon sam neki deo svog bića zavolela dovoljno da ne želim da
ga promenim. Bio je to dobar osećaj.

Problem je bio što nisu svi cenili ono što sam ja napokon mogla, jer nisu svi navikli da traže
dublje od površine. To ne znači da su svi ljudi koje poznajem površni; jednostavno niko nije
imao vremena i živaca da traži nešto više, pa su uzimali ono što im dam,i isto davali za uzvrat. I
to je postala konstanta, i nije mi ni padalo na pamet da nešto promenim.Sve dok nisam upoznala
nju, nisam uopšte poznavala ljude koje poznajem.I to mi je bilo potpuno okej.Ja sam znala za
sebe i znala sam za još milion stvari koje je trebalo da otkrijem.

I ono,okružena grupom ljudi koji pričaju sa mnom zato što me poznaju veoma dugo i ne mogu
samo odjednom da počnu da me ignorišu nije bilo baš idilično stanje stvari,ali znala sam da
mogu gore,a znala sam i da kada dodjem kući mogu da sednem i razmišljam o bilo čemu do mile
volje,pa sam gurala.I takodje,ja to nisam videla kao loš život: dokle god sam imala vremena da
ne radim ništa osim da pričam sa samom sobom,ja sam bila srećna.Ozbiljno,ja to nisam videla
kao problem.Ja to ni danas ne vidim kao problem.5 sati pred kraj sveta.

Uglavnom. Kada je došao kraj mojim avanturama u osnovnoj i ja sam napokon upisala srednju,
nisam imala velika očekivanja. Kao neko ko je veoma svestan sebe i svojih mogućnosti, znala
sam da neću procvetati kao mali socijalni cvetić, da se neće mnogo toga promeniti. Pored mene
je u klupi sedela drugarica iz osnovne, znači već smo se poznavale, a takodje smo i bile na neki
način najbolje drugarice. I to je bilo to.Ušle smo u učionicu i sele za jedini prazni sto.
I sada,zbog nedostatka reči i talenta da se izrazim, reći ću samo da sam tog dana upoznala osobu
koja mi je toliko podigla granice kvalitetnog prijateljstva, da je to bilo bolno. Jer, vidite, dobre
stvari, baš kao što kaže stara izreka, zaista ne traju večno.

Ne znam ko je kriv. Ne želim da upirem prstom, jer ne bih da uništim lepotu nečeg što mi je bilo
toliko važno nečim tako niskim. Ne želim da je napravim krivcem, jer mi je značila mnogo više
od toga. Ne mogu da kažem da sam nevina, jer sam duboko u sebi znala da ja ne mogu tako
nešto da održim, i jer to nikada nisam htela sebi da priznam.

Vidite, od momenta kada sam je upoznala, znala sam da je ona izrazito više socijalno adaptirana
nego što ću ja verovatno ikada biti, i znala sam da nema teoretske šanse da ja zadovoljim tu
njenu socijalnost: ona voli da poznaje mnogo ljudi, meni je dovoljno da imam dve drugarice. I
zato sam često bila malo čudna, možda čak i odbojna, kada bi mi rekla nešto tipa: “Obožavam
te”, jer meni to nije imalo smisla. Na kraju sam se navikla, ali to je bila najgora odluka u mom
životu, jer kada se jednom naviknete da vas tretiraju kao pristojno ljudsko biće koje ima svest i
potencijal, nema nazad. Ostane samo konstantno osećanje nezadovoljstva i nedovršenosti, i
potreba za opštim prihvatanjem društva.

I tako, kada je njoj,pretpostavljam, počelo da izgleda kao da ja nikada neću naučiti da je cenim
kako treba, ona je ... nije baš tražila dalje, ali moglo bi se reći da je proširila vidike.

Znači, mi smo na ekskurziji u drugom, drugarica iz osnovne i ja, a njoj ni traga. To mi je bila
najsumornija ekskurzija do sada.

Posle tog spektkla,otprilike ništa nije bilo isto. Ona mi se izvinila, i ponovo smo se družile i kao
izlazile. Sve je izgledalo u redu.

Tako se svega toga sećam.

Tužno je to.

Ta činjenica da sam izgubila ono malo samopouzdanja što sam bila sakupila u osnovnoj. Da
danas nema vremena da ga vratim. Da nikada nisam bolje upoznala svoju drugaricu iz osnovne,
jer jedna u drugoj nikada nismo videle potencijal za nešto više.

Činjenica da ćemo svi umreti za neka 4 sata. I to što poslednji dan na Zemlji provodim sama.
Krivo mi je što nemam dovoljno vremena da ponovo zavolim sebe.

Zbogom svete. Bilo je interesantno živeti.