Парабола о oцу и два сина

Транскрибовао: Урош Петровић 16/015

Прошлог пута смо радили параболу о Милостивом Самарјанину. Данас ћемо наставити са
другим параболама. Радимо причу Христову тзв. О блудном сину. То је једна од
најлепших, најдужих Христових парабола. Толико је добро написана да кад би се из ње
одузело нешто или додало не би ваљало. Свака реч на својем месту. Парабола је таква да
представља цело јеванђеље Христово. Не могу да заборавим речи патр. Павла: „Да када
би се сво јеванђеље изгубило, и нестала сва грађа и литература која сведочи о откровењу,
а само сачувана парабола о блудном сину, ту би све било казано.“
У питању је један сложен наратив који у себи има много порука. На самом почетку ћу да
скренем пажњу на то да ми када себи кажемо да пред собом имамо параболу о блудном
сину, ми смо већ унапред инертно усвојили један начин тумачења или интерпретирања.
Рећи да је ова прича прича о блудном сину, не значи рећи неистину или погрешити, него
значи истаћи један аспект ове приче, који уствари показује много аспеката. Зашто је овај
један аспект дошао до изражаја објаснићемо временом кроз овај наш час, али то није
једини аспект који ова прича жели да истакне. Прво да прочитамо текст, па да направимо
литерарну контекстуализацију и онда ћемо прећи на анализу. Прича о оцу и два сина,
како је зовем технички у почетку, се налази Лк 15, 11-32 стих. Међутим она је постављена
у један разговор између Исуса, са једне стране, и старешина јеврејске елите, са друге
стране. У 14. глави изнет је један Христов монолог, који онда у 15. глави се претвара у
једно, да кажем, шире окупљање. Овде се помињу цариници и грешници, који долазе да
слушају Исуса и каже се овако:

1. И приближаваху се к Њему сви цариници и грешници да Га чују.

2. И викаху на Њега фарисеји и књижевници говорећи: Овај прима грешнике и једе с
њима.
3. А Он им каза причу ову говорећи:
4. Који човек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и
девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе?
5. И нашавши дигне је на раме своје радујући се,
6. И дошавши кући сазове пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном: ја нађох
своју овцу изгубљену.
7. Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једног грешника који се каје, неголи
за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.
8. Или која жена имајући десет динара, ако изгуби један динар, не запали свеће, и не
помете куће, и не тражи добро док не нађе?
9. И нашавши сазове другарице и суседе говорећи: Радујте се са мном: ја нађох динар
изгубљени.
10. Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијима за једног грешника који се
каје.
11. И рече: Један човек имаше два сина,
12. И рече млађи од њих оцу: Оче! Дај ми део имања што припада мени. И отац им
подели имање.
13. И потом до неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у далеку земљу; и
онамо просу имање своје живећи беспутно.
14. А кад потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи.
15. И отишавши приби се код једног човека у оној земљи; и он га посла у поље своје да
чува свиње.
16. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше.
17. А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем
од глади!
18. Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби,
19. И већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника.
20. И уставши отиде оцу свом. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали
му се, и потрчавши загрли га и целива га.
21. А син му рече: Оче, сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој.
22. А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му
прстен на руку и обућу на ноге.
23. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.
24. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се
веселити.
25. А син његов старији беше у пољу, и долазећи кад се приближи кући чу певање и
подвикивање.
26. И дозвавши једног од слугу запита: Шта је то?
27. А он му рече: Брат твој дође; и отац твој закла теле угојено, што га је здравог дочекао.
28. А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.
29. А он одговарајући рече оцу: Ето те служим толико година, и никад не преступих твоје
заповести, па мени никад ниси дао јаре да бих се провеселио са својим пријатељима;
30. А кад дође тај твој син који ти је имање просуо с блудницама, заклао си му теле
угојено.
31. А он му рече: Чедо! Ти си свагда са мном, и све је моје твоје.
32. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и
изгубљен беше, и нађе се.

Ето дивне приче, у богослужењу Цркве познато да се ова прича чита у тзв. Недељи о
Блудном сину. Ето и ту је важан наслов приче као истицање једног аспекта интрепертација
због уласка у стварност Великог поста. Али као што рекох у самој причи су истакнути многи
други аспекти. Да видимо какав је овде литерарни контекст саме приче. Две су ствари
кључне за уочити. Прва ствар: Где се прича одвија? Прича се одвија за време једне трпезе,
биће да је трпеза зато што у претходној 14.гл се каже да Христос обедује са својим
ученицима. За трпезом се налазе неки људи који су названи цариницима и грешницима
који су дошли да слушају Исуса. С друге стране појављују се фарисеји и књижевници, то
значи јавља отеловљења јеврејског закона, они који имају право знање о томе шта је
јеврејски закон и који овде улазе у конфликт са Исусом због тога што он прима грешнике и
једе са њима. Прима, значи да прихвата у своје присуство, у своје друштво, али у смислу
да им превиђа њихове грешке. То значи прима и једе са њима. За једног ученог човека у
древном Израиљу, за једног јавног рабина, књижевника, било је веома важно са ким се
дружи. И данас у једном друштву не може се рећи да је неки политичар угледан ако једе
са криминалцима. Води се јако рачуна о јавном угледу. У израиљу, за једног рабина је
немогуће да са грешницима седи, једе и пије. Због тога негде постоји ослон да фарисеји и
књижевници реагују на Исуса и сматрају да је његов јавни наступ погрешан, и они кажу:
„Овај једе с грешницима и седи с њима.“
Друга је ту ствар проблематична. Видећете када будемо радили тајну вечеру, опет
простор обеда. У дневном Израиљу то је један од најважнији свештених простора. Не
само храна него и породица, односно дом, је место које се искључиво мора чувати чистим
и светим. Такво место треба да чува једна породица, а поготво један рабин који јавно
наступа у друштву. Тај простор не може да буде поремећен ничим. Може да буде
поремећен фигурама које у њему учествују. Зато и данас у неким семитским народима
умивају руке лице и ноге пре седање за трпезу, јер је то знак чишћења тела и душе. Увек
се једе заједно једни са другима, али и заједно са Богом. То је стварност која је присутна и
у нашем православном искуству. Зато се ми молимо Богу пре и после обедовања. Да
бисмо негде изнутра осветили свештено Божије присуство током обедовања. Постоји нека
реална основа због кога фарисеји и књижевници реагују. Као одговор на такве реакције
Христос говори.
Рекао је јеванђелист Лука „причу ово“. Ту је важно уочити да није рекао: рећићу вам три
приче, већ рекао рећићу вам причу ову. То значи да све три приче, а то су прича о
изгубљеној овци Лк 15, 4-7, прича о изгубљеној драхми 8-10 стиха и на крају прича о
изгубљеном сину 11-32 стиха, граде једну раван. И Исус уствари тражи од својих слушаоца
да ову последњу причу сагледавају у светлу ове две претходне. Све три креирају једну
раван у којој слушалац мора да континуално слуша. Изгледа да Христос сваки пут
продубљује једну основну тему, и он кроз те основне теме долази до развијене приче и у
њима износи веома сложен ниво односа који ће касније да елоборирају. Све три приче
Лука назива једном причом. Прва прича говори да постоји један човек који има 100 оваца
и изгуби једну од њих, остави 99 у пустињи и иде за изгубљеном док је не нађе и кад је
нађе он је стави на рамена своја радујући се и дође кући, позове пријатеље и каже им
радујте се итд. Овако то изгледа као нека позната општа прича, не треба много
анализирати. Али погледајте има неколико ствари које овде се не виде голим оком. Пре
свега, овај човек има 100 оваца, и изгуби једну од њих, то је први део приче, део 1.
Па онда у другом делу приче овај човек оставља 99 и тражи једну. У трећој фази он је
нашао и ставља на рамена, и носи. У четвртом делу долази дома и радује се. Међутим где
је он изгубио ову једну овцу? У пустињи. Дом није на почетку, ове 99 које остају, оне су у
пустињи, а ова једна се губи и он је тражи тамо. Можете приметити аналогију: 99 оваца,
Христос налази једну у пустињи и доноси је у дом. А ових 99 остају у пустињу, уопште се
не помиње да су свих 100 код куће, него се каже да 99 оставља у пустињи. Та слика 99
оваца у пустињи представља једну статичност и самоубеђености књижевника и фарисеја
да заиста јесу праведне особе којима не треба никакво измирење, никакво проналажење.
Сматрају да су заиста на свом месту где треба да буду, не виде да су у пустињи. Овде где
Христос доводи ову једну овцу, ту настаје радост, и она једина стиже кући, ових 99 остају
даље у пустињи. Сад видите, ми знамо из неке опште наше културе, да је пустиња предео
који је пун опасности. Кад сам говорио о пустињи и кушањима у пустињи, рекао сам да је
у принципу боравак Христа у пустињи изједначио с другим људима. Јер пустиња укида
сваки социјални поредак, у пустињи су сви једнаки (богати,сиромашни,гладни,сити).
У пустињи су такође изложене опасности од стране звери, и јевреји су пустињу
доживљавали као станиште демона, ђавола итд. Ако се једна овца изгуби у пустињи, и
уопште постане познато да је она изгубљена, овај пастир иде за њом да је тражи.
Међутим ових 99 осталих да ли и њих неко чува? Из приче не знамо, али стиче се утисак
да се намерно оставља 99 оваца да би се сачувала једна. Тај човек улаже један напор, иде
за том овцом, прелази једну физичку дистанцу. Кад је нађе, он је ставља на рамена и носи
је са собом. Зашто је ставља на рамена и носи са собом? Тријумфално, као вук, нашао сам
своју овцу, и тако даље. (Ја нисам срео човека да је нашао своју овцу и носи на рамена).
Овца сама у пустињи мора бити уплашена, можда је повређена.
Да ли постоји још неки разлог? Неће се изгубити поново, и да би био сигуран да та овца
сада 100% неће бити убијена, плен осталим зверима. Слика пастира доброг који
проналази овцу је најтрадиционална хришћанска представа, која у себи приповеда
универзални наратив о Христовом доласку у свет и спасење човека. Пастир добри који
носи на својим леђима овцу је најстарија представа која се могла видети у старији
катакомбама у Италији у Риму, Малој Азији итд.. Представе крста и распетог Христа
долазе из каснијег период јер је прогоњење хришћана све до 4. века чинило да представа
крста буде веома морбидна и бизарна у очима свих Хришћана. Јер ако наши ближњи
умиру на крсту од стране римске војске, за нас је болно да ту своју стварност
представљамо у нашим храмовима и собама, изазива страшно подсећање на пад.
Представа пастира доброг је оно што је прострањеније од крста. Представа крста се
развија у оном тренутку када постане мир и престање гоњење. И онда почиње наравно
цела химнографија, уметност итд. Крст је био онда много дивна и лепа представа, и
носимо је око врата. Али у време када се умире на крсту, крст је једна врло непријатна
представа. Сцена о пастиру добром чак надилази стварност јеванђеља. Она је позната у
античкој грчкој, египатској књижевности, и чак одређена божанства, али у другчијем
наративу. То што је карактеристично у Христовом наративу је: да пастир оставља много
вредно да би спасио нешто мало, притом улаже велики напор, тај напор није само у зноју,
већ и у жртви. Пастир који носи овцу на својим раменима излаже се опасности, жртви,
могућности смрти, да би спасио овцу. Сцена о пастиру добром је једна врста представе
крста, али на другачији начин. Приповест о спасавању изгубљеном кроз стварност жртве и
умирања. И стварно кроз ношења овце на раменима имамо приближно представу крста.
Овца на раменима пастира стварно формира једну стварност крста. Дакле није упитању
само улагање одређеног напора, него је трагање за изгубљеним прожето и жртвом,
ношењем и враћањем назад, спасавањем изгубљено. Иста ствар се приповеда и кад су
упитању драхме. Стим да имамо једну целину, 9 драхми, и сада немамо пастира доброг,
него жену, домаћицу добру, која преврће све у кући, и чини неки огроман напор. Само не
знам шта би ту била жртва, можда да се муж не наљути. Да би пронашла драхму, улаже
велики труд, и тек кад је нађе настаје радост. Тек након ове две приче приповеда се прича
о изгубљеном сином. Можете да приметите да је Христос увео у однос са својим стањем
обе приче. У оба случаја ове неке целине одговарају стању праведних и самоубеђених
људи у своју праведност, док радост пронађености се поклапа са радошћу који осећају
грешници који су прихваћени у Исусовом друштву. Постоји један видни паралелизам.
Комплеметарност се осећа овде, имамо мушку и женску причу. Израиљ је друштво које је
строго подељено на половима. Израиљ је као једна територија, у којој је свет унутрашњег
посвећен жени, а свет спољашњег посвећен мушкарцу. Или ако гледате кућу, жена
управља унутрашњости дома, зато је приповедана прича о жени који тражи драхму у
кући. А мушкарац спољашности. То је стара пећинска подела. Жена ложи, прави храну,
чува децу, мушкарац лови, брине о дворишту, тражи изгубљено. То су стари наративи који
су овде присутни. Шта је уствари Христос хтео овим да исприча? Хтео је да представи
комплетност у Божијем трагању за изгубљеном. У Божијем трагању за изгубљеним нема
спољашње ни унутрашње, ни мушког ни женског, него је све обухваћено. И један и други
принцим описују стварност божијег трагања за нечим што је изгубљено. Могуће је с друге
стране, да је сам апостол Лука, кроз увођење ових парабола у један повезан низ, хтео да
истакне активност мушкараца и жена у раној цркви у мисионарењу. Апостоли, епископи,
презвитери, имају већу улогу у имитацију Христове судбине и проналажењу изгубљених
људи и увођење у цркву. Жене можда мању, јер све одвија у дому и та слика жртве није
сасвим јасна, али су жене ипак присутне, и имају учешће у једној активности која се овде
дешава.
Сада долазимо до чувене приче о оцу и два сина, која изражава много сложенију
стварност. Ове две приче су биле само увод. И ова прича почиње једним домом, кућом,
имањем, у којој отац заједно са два сина, млађем и старијем, управља једним одређеним
имањем. Е сад, како у уствари треба читати ову причу? У овој причи фигуре које су
употребљене (отац, млађи и старији син) треба посматрати као фигуре, односно као
одређене карактере, примере понашања, некога ко није уствари физичка личност, и има
одређену потребу, него заиста представља један тип поношања који је важан да би се
објаснила нека поука. Млађи син каже оцу једног тренутка: „Оче дај ми један део имања
који припада мени.“ И отац дели имање својим синовима, и онда млађи син после
неколико дана купи све своје и одлази у земљи далекој, просипа имање своје, живећи
развратно. Да би смо могли да разумемо добро ову причу, морамо да отворимо фиоку са
историјским и културолошким факторима. Пре свега, да један отац има своје имање и
одржава га са својим синовима, значи да у таквој стварности отац је неприкословен лик, и
да имање припада њему све од његове смрти. Нема могућности поделе имања пре
његове смрти. Дакле не говоримо о потреби младог човека да се одели и почне своји
живот. Отац своје имање може да дели тек својим тестаментом. То је основна одредба
која карактрерише старозаветни јудаизам. У подели имања, млађем сину би могла да
припаде 1/3, а старијем 2/3 имања. Млађи син је од самог старта могао да рачуна на
мањи део овог имања, док је старији син могао да рачуна на већи део. Када млађи син
затражи део имања који припада њему, то уствари значи као да од оца тражи да отац пре
времена отвори своји тестамент и манифестује тај своји тестамент у јавности. Значи отац
би то евентуално могао да уради, и да тај део имања припадне млађем. Проблем у
античком јудеству би био следећи: Овакав потез значио био физички прекид односа
између овог сина и његовог оца и целог остатка породице. Када би отац отворио
тестамент пре времена, значило би да је прогласио себе мртвим пре времена. Тај захтев
млађег сина значи: Оче извини јел можеш да умреш овог тренутка, да би ја кад узмем свој
део имања могао да се понашам како хоћу. Из тих разлога видећете касније кад се син
враћа кући, нигде параболе не користи глагол вратио се, него дошао је. Такав човек не
може више да се врати кући, јер он за ту кућу не постоји. Не само то, него отац каже на
крају: „Овај мој син беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се.“ Он је био мртав јер је
узевши део имања био мртав за оца и остатка породице, прекинуо однос са њима. Сад у
причи није то казано али, јевреји су имали врло интересантан обред, који би учинили на
ово што је урадио млађи син. То је обред који би се изводио јавно у место где се живи.
Разбијала би се глинена посуда пуна житарице. Та глинена плочица је симбол човека, који
је испуљен разним даровима. И разбијањем те плочице, симболизирало би да та особа
више не постоји за ту заједницу. То је био симбол протеривање једне заједнице синагоге
из места у којем се живи. У много радикалнијем случају, у поновљеним законима се каже
да непокорни син буде каменован. То није само страв строгоће, већ ако би овај млађи син
желео да се прогласи „мртвим“ заједница би му тада помагала каменовањем. Овако
говорим мало иронично, али то је заиста тако. Ако си непокорни син, онда пред вратима
каменовање, и више не постојиш за ту заједницу. У талмудском јудејству може да се
прочита да ова одредба није толико практикована, него је више служила да чува ред и
поредак у једном патријахалном друштву. Сваки непокорни син није био тако глуп, јер ако
хоћеш да будеш непокоран, мораш да будеш брз и побегнеш брзо. Али ако си побегао,
заједица изводи јавни обред одрицања, и такав постаје „мртав“ за заједницу, и не може
на њу да рачуна. То значи да у овој кућу, овом дому, постоји неки прекид. Нема више
односа између млађег сина и оца. Млађи син постаје једна стварност. Отац, брат и кућа
постају друга стварност. Оно што збуњује у целој причи јесте зашто отац пристаје на тако
нешто, али остаје до краја нејасно, али се временом разјашњава, доћићемо до тога. У 13.
стиху, каже да овај млађи син после неколико дана, купи све своје и одлази у земљу
далеку. Неко би рекао, па добро имао је времена да се спакује, поздрави са свима. Ја не
бих то прихватио као праву аргументацију. После оваке деобе имања, морало се брзо
бежати из самог места. Неколико дана за одлазак у земљу далеку је мало. Човек који би у
античком свету путовао далеко, значило би да одлази у недоглед, у зону опасности. То
има смисла, с обзиром да је јудаизам, једно теократско, централизовано друштво. То
значи да ако имате мапу Палестине са Јерусалимом у средишту, свако путовање од
јерусалима, од места где обитава Бог, где се Бог јавља, јесте, улазак у могућност
непостојања, небића. За јевреје, други живот, живот после смрти, није био важан колико
овај живот. А у овоме животу најважније је било остати у зони чистоте и религијске
сигурности. Зато има оно кушање: Скочи са крила храма, јер је то најсигурније место, ту
мораш бити сачуван. Друг ствар која ме наводи на ову интерпретацију јесте глагол
ПОКУПИ, на грчком то значи као да је неко на брзину покупио оно што је имао, није имао
време да размишља, не каже се да се с неким поздравио, и отишао у земљу далеку. Што
сам даље од одеђеног центра има мање могућност да буде у контакт с њим. Антички свет
није ко данас. Данас се путује брзо, чак и ако одете у земљу далеку, опет смо доступни,
преко друштвених мрежа. Међутим у античком свету чим одлазимо у земљу
далеку,одлазимо од самог средишта збивања. Овај одлазак у земљу далеку, показује и
потврђује ове границе између млађег сина и породице. Поред што жели да прекине, он
жели да оде толико далеко да га нико од ових из породице не може видети, срести. Јер
сваки сусрет може да га подсети на стварност дома, и да га приволи да се врати назад, али
он то неће, жели да оде негде далеко где ће да живи потпуно другачије. Одлази у земљу
далеку и тамо просу своје имање. Просу је глагол који описује какво је унутрашње стање
овог човека. То је први глагол који нама објашњава шта се заправо дешава са
унутрашњим бићем овог човека. До тада нејасано, гледано споља, човек може само да
нагађа. Али он одлази тамо, буквално просипа своје имање живећи развратно. Само
Христос није рекао како је он живео, док касније ћете имате у сусрету са својим старијим
братом константацију: „ти си овом заклао теле угојено, а он је просуо твоје имање живећи
с блудницама.“ Али то је константација једног старијег брата који није могао да виде
својим очима. Можда је могао да зна то због познавања природе свога брата. За нас је
довољно да Христос каже да живети развратно. Развратно живети значи живети луксузно,
и мимо норми које успоставља патријахални јудаизам у оно време. Просипати имање и
развратно живети је потпуно другачија стварност од онога што имамо у кући. Даље у
следећој епизоди, објашњава се ситуација у тојој земљи која се радикално мења оног
тренутка када дође до поклапања између губитка имовине и настанка глади у земљу оној.
Овде се повезује однос: Кад потроши све, настаје велика глад. Тамо није до краја јасно,
или је та земља далека била у глади, а он то није примећивао, живео развратно, тек када
потрошио све, почео да оскудева. Кад је то осетио, он се прибио код житеља и остао да
чува свиње. За јеврејина, свиња је нечиста животиња. Када један јеврејин чува свиње, то
је још много тежа ситуација, то значи, да на неки начин, даје предност овим животињама
у односу на себе. Он је њихов чувар. Очигледно је да су свиње ствар бизниса, и да су у
упитању свињари који послују трговањем свиња. Сећате се оне епизоде из Јеванђења о
земљи Манаисјкој, где су они свињари којима је Христос уништио приход, одласком
демона у свиње, уствари тражили од Христа да напусти ту земљу. Оскудевање је стање
овог човека, његова оскудица је јако лепо приказана глаголом „приби се“. Приби се значи
малтене на силу ући и негде прихватити се неког посла. Тај човек код ког се он просто
прибива, то је житељ те далеке земље, он више није имао шта да ради с тим младим
човеком, па га је послао у поље да чува свиње. Вероватно је да је житељ те земље неко ко
није јеврејин, јер не би гајио свиње. Млади човек се прибија код неког паганина, али оног
тренутка када пристаје да оде у поље да чува свиње, тог тренутка долази до последњег
прекида са његовом отаџбином. Прекинуо је са својом домовином тако што је поделио
имање, направио физичку дистанцу, отишавши у земљу далеку, а онда је на ту физичку
дистанцу потрошио све оно што га везује за своју домовину. Потрошио наследство,
просуо, живећи развратно, а онда након тога је прекинуо и религијски однос. Да је остао
оно што јесте, не би отишао да чува свиње. Па каже даље: 16. стиг „И жељаше напунити
трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше.“ Зашто му нико није
дао? Или зато што је глад била толика, или зато што су свиње биле прече. У том тренутку
овај човек се осећа на једном нижем ступњу од свиње које чува. То је за јеврејина био
последњи ниво пада. Не само да одлази троши, расипа, чува свиње, него и други око њега
констатују да су свиње важније од њега. Међутим, то што му нико није давао да једе
рошчиће, можда је и то да други људи нису видели довољан ниво вредности да би му
дали да једе. Да ли сте некад били сведоци у ситуацији да имате дилему према морално-
упитној особи? Уреду је помоћи неком ко стварно нема, али неком ко је морано упитан, ту
се појављује озбиљан проблем. То што му нико не даје да једе говори о томе да је глад, и
да су свиње важне као извор приходе, али и да нема у тој земљи ни трунке људскости и
осећаја према овом човеку, да му неко бар да нешто мало да једе, ни рошчић који свиње
једу. Његов углед у том друштву је био углед потпуног губитника. У таквом стању, које је
такође негде изнутра описано. Жељаше да напуни трбух свој рошчићима, показује да је он
неко ко није успео да прекине са својим иницијалим потребама које га све време прате. А
то је да просипа, тако жели и да напуни своји трбух истим механизмом. Жели да напуни
трбух, не жели да једе, да се нахрани, да се прехрани, него жели да напуни трбух своји
рошчићима. И онда у таквом стању потпуног пада он долази себи и каже: „Колико
најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади!“ То је једна
константација сасвим позната и јасна. Каже уставши отићићу оцу својему па ћу му рећи:
Оче сагреших небу и теби, и више нисам достајан назвати се сином твојим, примиме као
једног од најамника својих. И он заиста уставши одлази оцу својему. На многим местима,
тумачењима, проповедима, ово је место које се означава као неко место покајања.
Долази до једне унтрашње рефлексије, која има своју реакцију да се човек врати кући.
Међутим ја не бих био овде сад за то да кажем овде је место покајања. Јер питање у којој
мери се он заиста каје овде. Лука каже: „Дође себи.“ Та формулација се у Св. писму
користи за моменат рационалног промишљања једне тешке ситуације, и онда није
еквивалент покајању, већ суочавати се самим собом у једној тешкој ситуацији и увиђању
околности: Да отац његов има најамнике, који имају хлебу, а ја умирем од глади, отићићу
да постанем најамник. Основни мотив младог човека је да се врати кући да би имао
хлеба. Он не жели да уђе поново у однос, и да буде поново син ове куће. Међутим неко
може да каже то није тачно, јер он овде каже оче сагреших небу и теби. Међутим морамо
да знамо из сфере културолшких фактора, да један син после оваквих фаула, није могао
да уђе у званичне преговоре са својим домом, и својим оцем, уколико не би јавно изразио
неки вид помирења. То не би морало да буде унутрашње покајања, промена која је
својсветна еванђелском доживљају, него је морала да буде нека форма извињења да би
се уопште ушло у однос. Формулација „Сагреших небу и теби“ није само на овом месту
записана у Библији, постоји на још неколико места, најчешће у разговору између фараона
и Мојсија, када постоји оно тамкичење између ббогова, који је бог важнији. Сваки пут
када би фараон увидео да непослушност доводи до пошасти, он би рекао Мојсију
сагреших небу и теби. Да ли се тада фараон заиста кајао? Не, то је формулација која је
омогућавала двема супростављеним странама да уђу поново у преговоре и да имају неку
могућност исхода. Оче ти си и даље за мене отац, иако ја нисам за тебе више син, ја не
тражим да ме примиш као сина, већ као најамника, јер више нисам достојан назвати се
сином твојим. Да би неко стварно вратио у статус сина после оваквог догађаја, морао је да
прође у статус најамника, и да кроз најамнички рад врати оно што је отуђио кроз своје
потезе. Тек пошто врати оно што је потрошио, може да се разговара о томе да та особа
буде један од синова у тој породици. Античко јудејство је строго патријахално. Очеви су
крути, дрвени, затворени. Повратак млађег сина није могао да постоји, он није могао да
уђе у место у којем је некада живео, и да је могао да уђе морао је да почне неком
формулацијом: „Сагреших небу и теби“. То је уобичајан пут повратка. Цео овај његов
унутрашњи разговор описује његово стање глади коју он жели да утоли.

Даље: Уставши одлази оцу својему, и онда кад је био далеко, отац га је угледао и опет
имамо онај чувени глагол сажаливши му се, потрчавши, загрли га и пољуби. Ту долазимо
до једне потпуно неочекиване ситуације. Отац видевши сина далеко, отац истрчава сину у
сусрет, грли га и љуби. Пре свега, ово подалеко, није то само ствар да се син враћао
однекле путем, па га је отац издалека угледао и тако даље, него може да значи то да овај
млади човек није имао права да уђе у своју заједницу, и он је једино могао да се мува по
рубовима места, и да можда негде њега неко види, каже оцу да је заиста ту, да се креће,
да је близу, не може да уђе, и онда га отац у једном тренутку види. Није упитању само
једна жеља, него и једна културолошки заснована чињеница, да овај човек не може сам
да уђе из места од којег је некада добровољно отишао. Док је био подалеко, отац га
гледа, сажалиму се. То је глагол који описује извртање утробе, превртање, један бол, али
и значи један ритуал пожртвовања. Овде отац трчи њему у сусрет, грли га и љуби, то је
његов ритуал пожртвовања. Ове три ствари су потпуно необичајне за фигуру једног
јеврејског патријарха. Нормално понашање јев. патријарха је било тако да седи укочен у
свом дому, и да свом сину никад не отвори врата. Оно што он ради овде јесте жртвовање
јавног угледа, а то је трчање у сусрет, грљење и љубљење. Није овде такође само упитању
ни издаја, сопственог јавног угледа, него и сопстевене мушке фируге. Онај ко трчи, грли и
љуби јесте жена, мајка, сестре и кћерке. Оне трче грле и љубе своје очеве, браћу и синове.
Не кажем да се овде отац понаша на женски начин, али је овде неки принцим љубави који
није својствен његовој јавној улози и природи. Сад пазите, син му једном тренутком каже,
тј понавља речи које је спремио: Оче сагреших небу и теби, и више нисам достојан
назвати се сином твојим. То је чињеница, то је тачно. Али отац га у том тренутнку прекида,
и каже изнесите најлепшу хаљину и тако даље. Да ли овде нешто фали? Прими ми као
најамника својег недостаје, јер отац му не дозвољава да затражи да буде прихваћен као
најамник, него каже да изнесу најлепшу хаљину, прстен на руку, обућу, и теле угојено да
закољу, да једу и да се веселе: „Јер овај мој син беше мртав и оживе.“

Шта отац овде уствари ради? Игра улогу човека који проналази изгубљено. Не може овај
млади човек сам да се врати кући и да се извини макар како, најпонизније да добије
опроштај и да поново сам добије претходни статус. Њему тај статус мора да буде враћен,
очекиваним социјалним структурама које постоје у античком јудеству. И то како отац
ради. Каже изнесте најлепшу хаљину и обуците га, дакле овај је 100% го, нема ништа.
Ставите му прстен на руку и обућу на ноге. Чињеница да је ишао бос говори о његовом
ропском статусу, слуге. Слободни људи су ишли обувени, а робови и слуге боси. Дајте му
прстен на руку, значи вратите му онај ниво поверења који је изгубио продавањем имања.
Јер прстен је у античком свету био знак управљање једном територијом. Знате и сами да у
Цркви, погово на западу постоји и даље епископски прстен, као знак владања одређеном
територијом. На прстену има жиг који се залива. Сви епископи су имали прстен. То је
постојало на истоку, па се изгубило. То је знак владања, јер ако управљате одређеном
територијом, имате јединствен жиг, које утискује ту област, и са тим својим имањем
можете да располажете. Хаљине су знак припадности једном дом, знак односа,
обновљених. У цркви и дан данас кад се неко крштава облачи се у нове хаљине, то значи
да има потпуно нове односе у једној новој породице. Повратак значи поново облачење
најлепше хаљине те породице, повратак поверења и слободе, то је оно што отац даје
сину. И тражи притом да теле буде угојено, доведено и заклано да би се направила гозба.
Отац намерно креира стање радости, жртвовавши један одређен капитал. Теле угојено
нису грисини, неки кикирики, изволте седи мало, него то је жртвовање једног озбиљног
капитала. То је видљива слика онога што отац својим поступцима жртвује генерално. То је
да кажемо крв у причи. Отац је овде жртвовао свој углед, фигуру оца, и то се врло лепо
види у жртви угојеног телета. Није случајно оно угојено. Оно чека неки тренутак, расте и
онда буде заклано. То је видљива слика жртве оца, и та жртва је знак радости. Да отац
није улетео у овакав однос, да није жртвовао своју фигуру, да није поступио тако како је
поступио не би било ни радости. Радост настаје јер отац одлучује да се жртвује и врати
статус овом младом човеку. Да резимирамо први део приче. Отац каже: Син је мој био
мртав, и то је тачно, није постојао, и каже оживе, и изгубљен беше и нађе се. То су они
чувени пасиви, који указују на апсолутну искључиву активност онога који је омогућио
оживљавање и проналажење. Другим речима у српском би требало да се преведе овако:
„Овај мој син беше мртав и ја сам га оживео. Овај син мој је био изгубљен и ја сам га
пронашао. И људи се стадоше веселити.“ У том неком смислу сасвим је јасно кроз
параболе, да Христос у фигури оца описује самог Бога, који у јудаизму креиран по једној
фирури оца, врло је близак тај однос, и старозаветно схватање Бога је такво. Бога као
господара, који је неприкосновен, који ничему не излази у сусрет, који је неумољив. Али
овде грешнику излази у сусрет, тако да се малтене жртвује. У очевим поступцима изласка
је присутан крст, жртва, моменат проналажења кроз жртвовање. Можете да кажете: Отац
остаје у кући али у сусрет истрчава Христос, он је тај који је уствари отеловљење Божијих
поступака који су овде описани. Није укинута старозаветна фигура оца, ту је негде,
иманетна је, само што је сада представљена кроз један динамичан однос, који излази у
сусрет некоме који жели да пронађе своји пут. Зато ја не могу да кажем да је ово само
прича о Блудом сину. Јер ова прича је много сложенија него прича о блудном сину. Ово је
више прича о оцу који проналази нешто што је изгубљено. Зато Христос није одмах почео
да прича, него је прво дао две приче као увод, и кроз свој коментар да је ово све једна
прича, он тражи да ова последља буде читана у равни са претходне две. У претходне две
је наглашена фигура онога који тражи, пастира и жене који траже, и овде у самом
средишту приче се налази отац, онај који проналази изгубљено, он је тај који својим
постпуцима враћа у статус свог сина. Зато ја не могу да кажем да је размишаљење младог
сина у далекој земљи једнак покајању. Покајање није процес који се дешава у једном
тренутку, то је уствари процес, и да би се завршио морао је да уђе у однос са оцем. Тај
млађи син има неку жељу да се врати у однос, али она је мотивисана глађу, он жели да
буде сит, напојен, то је нешто што је његов мотив у тој земљи далекој. И он сам по себи не
може да се врати назад, може да дође донекле, али мора да буде преузет. Права тачка
покајање, финална, је кад прихавати могућност радости. Ако се тај млађи син не радује и
весели заједно са оцем, онда нема покајања заиста прихвањеног. Сваки пут после
исповести када прихватиш себе у најгорем формату, ако не осетиш радост онда нема
опроштаја. Феноменално је како ми размишљамо о греху. Човек када направи грех, он
направи лом иза себе, оставља све поломљено. Негде у својој земљи далекој размишља о
повратку. Његова физија повратка није исто што и повратак. Док не уђе у сусрет, и док не
пристане да осећа радост, ту остаје потпуно ослобођење.
Проблем за јевреје је мало дубљи од обичног разговора са грешницима. Јести са
грешницима је далеко дубљи проблем од нарушавања обредних правила, зато једење са
грешницима, јесте праштање грехове. То је суштини проблема. Ако Христос једе са
грешницима, он имплицира да има моћ, има власт да прашта грехе. Сушинтски проблем
је ко је овај што прашта грехе? Сукоб који они осећају са њим има своје реалне осећаје,
али он је много сложенији од реалних основа. Упитању је један радикалан теолошки
разлог, јер Христос формира заједницу где се понаша као отеловљени Бог, као неко ко
прашта грехе. Он то физички осликава кроз ову параболу, где Божији лик осликава ликом
Оца, који прихавата човека, жртвује се за њега, и даје му поново статус, и мењање његове
изворне жеље. Млади човеке жели да засити свој трбух, да га прими као најамника, али
отац га прима као свог сина. У сусрету са оцем, његове речи сагреших небу и теби, постају
другачије, нису више само фразе. То је суштински битно за живот цркве, јер ви не можете
да пустите никог сам да се исправи па да се поново појави на вашим вратима, него ако
хоћете да будете пастири, онда морате да преузимате иницијативу, и то је оно што
Христос тражи од апостола, да лове људе, јер свака риба која плива у води она је убеђена
да живи у исправном свету и да је на сигурном, али морате да је из њеног света извучете у
други, да је преварите. То тражи једну врсту лукавтва, стрпљеље, тимски рад, и све је то
објашњено кроз ту симболику. Не можете да кажете ви будите исправни, па дођите. Већ
морамо да уводимо људе и да им дајемо статус, али то има елементе жртве.

Дошли смо сада до једне ситуације у којој треба да завршимо ову причу, а не можемо да
завршимо док не кажемо шта се десило са старијим сином. Овде је старији син објашљен,
описан као фигура која се налази у пољу, вероватно негде обрађује ово пољо, има ту
неких разних биља и враћа се са поља кући, тада чује певање и играње, дозива слугу и
пита шта је то. Лик овог старијег сина је веома важан, јер он комплетира целу причу. Како
је он изведен? Описан је као неко ко се налази на пољу. Поље није овде случајно
изабрано, јер на самом почетку смо чули да отац заједно са синовима има имање, и да он
дели то имање. Чињеница да је старији син на пољу говори о њему као о одговороној
особи, која се налази на свом радном задатку, као неком ко заправо јесте прави син свога
оца, ту га и прича затиче, и ко се после свог редовног радног дана враћа кући. Приликом
повратка кући наилази на песму и игру, а песме и игре нису биле честе у древној јудејству.
Значиле су неку празничну атмосферу, и постојали су дани када се пева и игра, али сасвим
обичан дан није собом повлачио овакву атмосферу. Осим тога, у овом повратку кући и
сусрету са песмом и игром, направљен је један контраст. Особа која ради, која се налази
на пољу, у суштини аскетка фигура, јер свако поље васпитава човека и привикава га на
своји ритам и своје време, у сусрету са песмом и игром, наилази на једну другачију
атмосферу, која може да указује на неку врсту опуштености, раскоши, свег онога што није
карактеристично за онога који обрађује своју земљу. И онда имате једну кључну
речиницу. Он дозива једног од слугу и пита шта је то. Неприродно је у једном систему као
што је античко јудејство, да старији син, или наследник имања, наследник очеве улоге,
будући отац, дозива једног од слугу, да би га питао шта је то што се дешава у његовом
дому. То је неприродно. Не знам да ли можете да осетите дистанцу која постоји између
господара дома и слуге. Она је огромна. Дозвати једног од слуге и питати га шта се
дешава у мом дому, значи негде да старији син себе види као једног од слугу у очевом
дому. Да је уствари тај слуга којег он дозива њему раван, неко као што је он. Суверени
господар свога дома би ушао право у центар дешавања, видео о чему је реч, и прихватио
бих се тих дешавања или не. Али дозвавши једног од слугу, што ми представљамо тај стих
веома често, веома је важан. Њему слуга каже: „Брат је твоји дошао, и отац твој заклао је
теле угојено и здрава дочекао га.“ Овде је питање превода, врло интересантно, нпр.
здрава дочекао не значи само дочекао га је живог и здравог, већ је то превод оног
јеврејског „У миру“. Дочекати га у миру значи да су се помирили, и да је отац у миру са
својим млађим сином. То значи здрав дочекао. Отац твој заклао је тело угојено зато што
се помирио са њим, или зато што га је у миру сачекао. То је достојевније. Вечити огањ где
се користи реч здрав, а онда је у нашем језику добио ову форму да смо живи и здрави,
али не значи у суштини да смо живи и здрави још година сто, него значи да смо
помирени, и из тих разлога постоји једна одређена радост. Јако важан моменат је тај што
је за слугу природно да овог млађег сина назове брат. Међутим старији син се расрди и не
жели да уђе. А сад и отац њему излази у сусрет и моли га. И код старијег син постоји
пукотина, у односу између старијег сина и оца. И овде отац излази у сусрет старијем сину
и моли га. Стим што његов наступ није као у првом случају. Он и овде жртвује своју улогу.
Један отац никад ово не би урадио, рекао би: Изволи уђи господине, или се терај одавде.
Али да га моли, и изађе у сусрет је потпуно неочекивано. Ово је моменат где отац жртвује
свој углед, изазли у сусрет сина. Сада видимо мало јасније карактер старије сина, он овде
каже, ево служим те толико година, а ти никад ниси дао ни јарате да би се провеселио са
пријатељима својима, а кад дође тај твој син (Не каже мој брат, не признаје га за брата),
који је расуо имање твоје са блудница (то је новина) заклао си му теле угојено. Шта је
основни проблем за овог човека? То је мерење, он је измерио врло једноставно, ја те
служим толико година, нисам преступио заповест твоју, то се налази с једне стране
кантара, а онда је дошао тај твој син, ти си му заклао теле угојено, са друге стране кантара.
Свест овог човека се може изразити једним кантаром, са једне старане један син, са друге
други син. Тај кантар није проблем, проблем је то што је он своје синовство изразио тим
кантаром. Значи, вратио се оцу и рекао ево служим те. Тада користи глагол дулево, што
значи робовати. Па онда у том смислу можете да кажете: Ево служим ти, није као вршим
диакони, имам неку службу према теби, него ја ти робујем, ти си мој господар, робујем ти
одређено време, сматрам те као неприкосновеног законодавца, који има своје заповести,
а себе доживљавам као неког који није приступио заповест твоју. И те психологије излази
кантар који јасно мери. Пошто ја очекујем наградао за своје деловање, као и сваки слуга,
сасвим је природну да кад дође тај твој син који је расуо своје имање, да се ја буним јер су
ми ти дао теле угојено. Психологија је овде нешто што је кључно. Низ поступака, речи које
долазе од наратора, и од старије брата, показују како старији брат себе доживљава.
Доживљава се као фигуру која је отуђена.

Да ли овај старији брат заиста син у дому свога оца? Није

Одакле пукотина између старијег сина и оца? Јер Христос је желео да покаже да није
довољно отићи у земљу далеку и дистанцирати се од свих спољашњих и унутрашњих
разлога, и аргументима и чиниоцима, него човек може да буде ту где јесте, на истом
месту и да изгуби своји статус. Статус је нешто што се поседује, и што се одржава, и на
чему се ради. Он је то изгубио, и прихватио је да буде као један од слуге.

Старији син је оца доживео само као неког који издаје заповест, није доживео ништа више
од тога, ништа дубље од тога, његов одговор је: „ја ти робијем толике године, и нисам
преступио заповести.“ А отац му каже: „Ти си свагда са мном и све моје јесте твоје.“ На
шта се односи ово? Многи то тумаче као то да си могао то увек да имаш. Али није, не
односе се те речи на то. Односе се на радост, каже ти си са мном свагда, и све моје је
твоје, па је требало да се развеселиш и обрадујеш. Да си ти заиста син овог дома, ти би се
веселио и радовао. Све моје је твоје, значи ми смо један организам и делимо све. А ти си
одлучио да не будеш део тога. Не односе се те речи на јаре итд, већ је суштина на
радости. Зато сам рекао и за овог млађег сина. Млађи син је јако важан, он ништа није
рекао, прикључио се радости, негде као да је Христос оставио знак питања: До које мере
ми можемо да прихватимо радост и праштање и чињеницу да нам је опроштено? Неко ту
радост мање, неко више. Овај старији син уопште није спреман да прихвати. Он као да је
уставри персонификација оних осећања који могу да се појаве код млађег син, који ће да
кажу, не могу да прихватим све ово што се дешава, јер сам направио много грешака, а сви
око мене су много исправнији од мене. Видећете у каснијим тумачењима, да фигура оца и
двојице синова може да буде тумачење једне личности и покрета који могу да се
дешавају у њој. Увек једна страна која нас одвуче, има она друга која говори: Што си то
урадио ниси требао то да урадиш итд. То су психолошке анализе. Значи ове речи Христове
се односе на радост која се доживљава у дому, и ту је крај приче, остаје прича отворена.
Зашто је прича отворена? Коме је Христос упутио причу? Књижевницима и фарисејима.
Прича је уствари упућена старијој браћи да се придруже гозби, него млађем. Ово је прича
о старијем брату, и позив старијем брату да прихвати могућност радости и љубави Божији
другог поред себе. Испричао им је причу и као да је рекао: „Ајде ако прихватате седите.“

У нашој традицији, недеља пре поста, недеља о блудном сину, и ми ту истичемо само
један аспекат приче, аспект покајања. И ту ствари нису до краја јасне. Оне су делимично
јасне, однекле морамо да их коригујемо. Јако је важно да се стално о томе прича да се
добије јасна слика шта је покајање. Покајање није индивидуални процес, већ процес у
односу, увек мора да има неко други који ће да помогоне. Ово је више прича о оцу, који
се налази у самом средишту, и намењена је више старијем брату него млађем, тј. нашој
способности да прихватимо могућност праштање другоме, кога ми сматрамо да је
„ретард“. Погледајте шта рекао старији син: „Ти си заклао теле угојено оном сину који је
расуо имање са блудницама.“ Шта ово говори? Да ли је овај видео шта је млађи брат
урадио? Није видео, могао је да претпостави, али могао је и да каже шта би он урадио. Да
онај који је споља изгледао као син, изнута је изгледао у много горем стању него онај који
је отишао и урадио оно што је урадио. Овај старији син је увео себе у ропски однос, не у
најамнички.

Однос књижевника и фарисеја који су све време у очевом дому, њих кроз стварност
закона, као заповести, видите он каже: „Никад не преступих заповест твоју.“ То је
асоцијација на служење тори. Та идеја је довео јудаизам до стварности да су се људи
изобличили. Они су споља исправни, праведни, врло самоуверени у то, али изнутра су у
стању ропског служења, и њихов расцеп у односу на оца је много дубљи, него они који су
се физички отуђили, као Самарјани, који су стварно излетели из очевог дома, помашали
се у земљу далеку, који Христос назад у својој трпези прихвата.
Пре ће блудници, разбојници и грешници ући у царство божије, јер они кроз свој грех
униште своји его, а вршење заповести може да очува онај болестан его који му не да да
оствари заједницу ни са ким. У том смислу заповести Божије треба схватити као савети за
живот, где човек може да прихвати боље, као нека упуства за живот. У све четри
ситауције, у основној исторјској ситуацији, и овим литетарним нивоима, у средишту се
налази амбијент радости. Христос заједно са грешницима је оличења оца, где је
представљен сликом доброг пастира или жене, њих заједно а онда као оца који господари
домом, и који обједињује оба сина. С тим што млађи син бива интергирасан, а старији
сина остаје упитан да ли јести или не. Интересантно да у Хришћанским епохама нема
прича о старијем сину, о њој се није толико говорило, јер имате пуну цркву вредних,
делатних људи, упитању су они који треба да постану део цркве. Нпр. у чину монашења,
прва химна која се пева је из параболе о блудном сину. И у богослужење у недељи
блудног сина, осим у синаксару, нигде лик старијег сина нема. Главни мотив је покајање и
примање у загрљај оца. Али лик старијег сина је исто важан, јако битан.

Слика бр 1. Ево на пример једне јако лепе фреске, која долази из манастира Манасије,
Раваница. Почетак 15. века. Раваница је доста сликана по византијским узорима, док већ
Калинић има Италијанске узоре. Овде је представа ове параболе представљена из
перспективе млађег. Овде имамо оштећен зид, ту се не види све. Представа се састоји из
два дела. Види се грађевина, двориште, капија и имамо јасну једну линију, тачно по
средини. Христос прихвата једног младог човека који је одевен, даје му неку одећу.
Имамо и човека без ореола, сигурно део дома, неки слуга тог истог младог човек сад у
новој одећи поставља за трпезу. За трпези се налази хлеб, пехар вина и тако даље, постоје
алузије на литургију. Моменат примања, изласка у сусрет, и поствљања за трпезу. То су
два кључна елемента. Како је представљен старији брат? Он је представљен ореолом. То
је јако важно, јер ореол значи да он дели ову стварност са Христос. У нашим фрескама
нигде немамо представу параболе о блудном сину тако да се представља отац као неко са
седом брадом, представу параболе као параболе. Рецимо када говоримо о царинику и
фарисеју то је друго, ту постоје цариник фарисеј итд. Међутим у параболи о блудном сину
се увек представља Христос као онај који делује. Очеве активности према једном и другом
сину су отеловљења Христова, то су презентације Христовог понашања у простору и
времену. Христос излази у сусрет, Христос ставља за трпезу. А старији брат је приказан са
ореолом, али зашто? Исту светлост дели као Христос, припада Христовој стварности, чак је
исто и одевен као Христос. Чак је и посредник у привођењу брата Христу. Није приказан
као део радости, али је приказан као неко ко приводи овог млађег брата Христу. Зашто је
то тако? Сликар се није бавио егзегезом, копирао је неки модел. Или знао је егзегезу,
разумео је причу, имао пред собом модел, одлучио се на такву опцију, али зашто је то
урадио? Кад је прескописана манасија? У петнасти век, то је време пада цариграда, под
турке. Огромна опасност за сваку српску кућу је одпадање, дељење, отпадање од вере.
Онај ко остане веран до краја тај је свет, ко не оде од куће. Прича добија врло јасне
контекстуалне, животне оквире. Онај који је старији, који је остао код куће, мора бити
свет. Као да прича жели да каже: Могуће је прихватити оне који су отпали. Питање је у
којој се мери може ићи у таквим детаљима, јер можда није још увек Српска држава
потпуно пала, јер је пад држава 1450 и неке, а манасија завршена почетком 15. века, већ
су Турци ту, већ је огромна претња. Он овде изгледа као неки изгубљени случај, овај
млађи син. Старији син има ореол, и дели исти простор са Христом. Фреска је фокусирана
на тему покајања, а то је оно што извире из богослужења, и она је оличење Недеље
Блудног сина, са могућности да у 15.в постоји велики изазов за све синове да не
посустану, него да остану верни синови својих очева, и зато је старији син вреднован као
позив.

Слика бр 2. Ево једне интерпретације која је алегоријска. Она представља алегорезу у

односу на саму причу која је већ алегоријска у себи. И то смо имали када је упитању
самрајанин, имали смо парабало о самрјанини као одговору на питање: Ко је ближњи
мени? А онда имали смо Августину алегорезу која говори да самарјанин представља
Христа, који спашава људски род.
Ово је једна икона која долази из Хиландара, из 17. века, значи то је већ два века касније,
која доноси још даљу интерпретацију недеље о Блудном сину, и врло је везана за
монашки концепт и јако је алегоријског типа. Икона је подељена по половини, на горњи
свет, свет преводника и свет раја, који је представљен једном грађевином који је исте боје
као и праведници. Онда имамо једне стене које су непремостиве, и постоји неки анђеоски
свет који дели нашу стварност од стварности праведника. И у доњој зони је представљен
блудни син који је окружен неким прасићима, које он чува, и на крају је представљено
његово прихватање, јер Христос прихвата њега. А погледајте шта ради ова икона, она врло
лепо представља човека окруженог са 7 свиња, где су свиње интерпретиране као демони,
као страсти које муче човека. Али да би човек срео Христа, шта мора да уради? Мора да
прође овде, нема Христовог проласка ка њему, него човек мора да направи напор да
изађе. Видите како је он суочен овде, нема куд, ова га једна напада, нека мања, нека већа
нема куда да прође. Али у другој сцени је представљен његов сусрет са Христом, негде с
друге стране, колико сама икона хоће да каже: Мораш да се ослободиш својих греха да би
дошао до Христа. Али каже исто да колико год теби из ове ситуације изгледа немогуће да
то урадиш, ипак је могуће уз неку Божију помоћ. Христос нас може примити у свој загрљај,
без обзира што теби из твоје позиције то изгледа немогуће. Мислим да сама алегоријска
представа говори о потреби да свако од нас изађе из земље далеке, и уђе у загрљај са
Христом, и она се сконцетрише само на једну страну приче, не уводи лик старијег брата,
строго је алегоријског карактера, и као таква одговара монашком свету, који је
карактеристичан за Хиландар 17века.

Слика бр 3. Долази из истог времена када и претходна. 17век, али у питању је Рембрант.
Та слика му је била последња. Фасцинанта личност. Имао је сјајне успоне у свом животу,
али је био мутав тип. Био је огроман трговац, имао лепу кућу. Разумео је да може да
напредује у својој кариријери ако се добро ожени, те се жени грофицом. Па је купио кућу
коју никад није могао да исплати, те је стога интезивно сликао, а и проводио се. Али није
могао да исплати кредит. Та кућа је сачувана, као музеј данас у Амстердаму. На крају му је
умрла супруга и сва деца, само га је једна кћерка наживела, и он је завршио са једном
проститком, живео је у гету с њом. Тада је насликао ово слику о блудном сину, као израз
своје неке жеље као повратак у загрљај. То је нешто што му је страшно недостајало. Ова
слика представља једну врсте револуције у сликарству, једна мала револуција.
Религиозно сликарство у претходно време у Европи, поготову она која се заснива на
егзегези, тежи верном представљању једне сцене, и све у тој сцени мора да алудира на
библијску причу. Чак се и често уводи и мотив кучета у сцене, која у те време има симбол
верности. А у сцени загрљаја млађег сина са оцем, често се приказује куче које онако
одушевљено скаче и тиме показује да је верност поново на снази.
Међутим у Рембрантовој слици, нема ништа што би могло да подсећа на причу. Постоји
моменат загрљаја и ликова који су ту присутни. Слика је потпуно одвојена од њене
библијске стварности, и цела наративна компоцизија која иде у неколика сцена је овде
сажета у једној. А друга новина коју је Рембрант увео, је жеља комуникације слике са
гледаоцем. Слику је направио тако да гледалац који се налази испред слике уводи себе у
позицију млађег сина, који улази у загрљај очев. И то је новина у религиозном сликарству,
јер сликарство тог времена не остварује контакт са гледаоцем на тај начин, или постоји
могућност да се библијске сцене и мотиви сликају кроз фигуре које су нама савремене,
али увек су композиције затворене, нема комуникације са гледаоцем. То је новина коју
Рембрант уводи, да се кроз сликарство оставри једна интезивна комуникација са
гледаоцем. И с тим у вези, трећи ниво, тзв. психолошка разлика. Јак интезиван рад на
психологији свих ликова који су овде пристуни. То је битно јер показује да је сликар не
само познавао егзегезу, него се бавио психолошким стањем свих ликова. Ова слика се
сматра једним од почетака психолошког тумачења библијских наратива, и она је као таква
неодвојива од романтизма, као генералне жеље да се нагласи психолошко стање
појединца у односу на наратив који га окружује, и који може да има мета зону.
Романтизам је нешто што мења, претеча постмодерне. Овде су психолошки мотиви
следећи: Видимо оца, који се налази у средишту, који је у своје наручје прихватио једно
врло одрпано створење, које клечи, и које је полубосо, пукла му је цела хаљина, има неки
појас око струка, и има неки мали бодеж који виси. Затворене су му очи, склољене
трепаци, потпуно ћелав. И загрљен је очевим рукама. Очеве руке су врло интересантне:
Десна је танка, нежна и мека, а лева рука је јака. Десна рука је женска, а лева је мушка, и
држи овог сина за раме као што иначе очеви држе своје синове за раме. Интерпретација
Божијег наступа према грешнику, која у себи обједињује и мушки и женски принцип и која
надилази и мушко и женско својом појавом. Отац је суверени господар својег дома, има
црвен огртач, то је врло јасно. Једним оком гледа на сина, а једним оком гледа са стране,
као лик Божији коме ништа не промиче, фокусиран је на покајање човека. А другим оком
прати шта се дешава изнад свог дома, ништа му не промиче. Погледајте овог младог
човека, како је уронио у загрљај очев. Истраживачи сматрају да је ту Рембрант насликао
себе, чак је и личио, целог живота је био ичега. Али није скроз бос, једна му је нога боса,
друга није. Нешто од његовог осећаја слободе и даље постоји, и нешто од његовог поноса
је сачувано кроз овај мали бодеж који и даље виси. Хоће да каже да нико ко се заиста
истински каје, не ослобађа се у потпунасти од својих унутрашњих страсти и стања. Бодеж
је оличење сукоба, противљења, бившег статуса, али опет и статуса који је негде овде
противан, израз противљења.
Затим, светлост, отац је потпун израз светлости на овој слици, и главни фокус светлости на
слици је на праштању и прихватању. Када станете испред, једноставно осећате да је овде
само средиште слике. Сво дешавање се дешава у једном мало дворишту, а ево и
психологија лика. Лик старијег брата, који је постављен на висину, врло намерно, који је
исто огрнут црвеним плаштом као и отац, значи да деле исту власт као и отац. Али држи
руке чврсто, непопустиво, и држи штап, који неће да пусти. Лице је строго, као да вуче
светлости од главног дела слика, али једноставно нема приступа, остаје на свом нивоу,
неће да се спусти доле, да сиђе и да уђе у ниво загрљаја. И између њега и очеве фигуре
стоји испречен намерно неки слуга, који са својом прекрштеном ногом, показује да овај
старији син остаје у домену слуге. Он је тај који припада домену слуге, и који се задржава
у том нивоу. Шта представља конкретно овај лик, остало је нејасно. Можда мајка, или
неки лик итд.. Не видите ви овде, приказан је један човек на зиду који свира у фрулу
прасићима који се налазе око њега. То је једна алузија на то шта је овај млади човек могао
да преживи у свом животу. Ово није икона, ово је једна представа, али је феноменална
због своје поставке, због односа светла и таме, и због својих психолошких тумачења.
Постоји једна графика настала 20так године раније, исто је да у једној сцени, али нема
директне комуникације са гледаоцем, него је сцена праштања окренута испод крила, и
примећујете како су дати ликови. Ево га лик оца, то је сасвим јасно, види те како се он
нагао, загрлио и како је руком прихватио, и како је бацио штап да би прихватио сина.
Његов искорак се види у нози, која је овде сломљена, која је изашла испред колана, и
види још у папучи, како се изуо да би изашао овоме у сусрет, који је го, зарасао у браду, и
моли га за опроштај. Такође и овде неки посматрач који гледа кроз прозор, врло
интересантна појава у сликаству, која жели да позове гледаоца. Имате и слугу који носи
одећу, ципеле и силази доле. И вероватно лик старијег брата који пита, и разговара са
слугом да би сазнао шта се дешава. И овде је очигледна потреба да се сцена прикаже
сажето, кондензовано, али Рембрант у својој ранијој фази остаје на нивоу ранијих
представа, тј да има верност библијских представа. Морало је постоји нешто из библијског
текста што би подсетило стварно да је упитању тумачење текста. Преходна Рембрантова
представа нема ништа од тога, јер је она извучена у архитипски ниво, психолошки, који се
тиче универзално свих људи. То показује како библијски текст улази у једну универзалну
зону, која је потпуно свачија, није само искључиво нешто конвенсијонално итд.

Рембрант има још једну представу Блудног сина коју је насликао раније, док је имао, док
је расипао. На њој је приказан и препариран Паун, који се раширио и који симболизује
његово стање. Он је ово насликао као окренут, из свог стања среће гледа ка нама који сте
много иза њега. Ви сте негде доле, а он негде горе, окреће се кратко и поздравља вас и
каже „Живели“. Ово је једна слика из његовог врхунца, у процесу стваралаштва.

Рембрант је био интересантан тип. Неколико пута је био пред банкротом. И сваки пут пред
банкротом је тражио да његова кућа буде окружена балама цена, а то је знак да је у њој
куга. Па би тада спалили све, са свим људима унутра, те је тада цена слика скочила, прода,
вратио дуг, и сколонио сено. Такође је развио читав бизнис, његова кућа је има
пријемницу доле, где би примао људе и разговарао. Имао је и два атељеа. Имао је и
помоћнике који би радили прву, другу зону, а он би само радио ликове и руке. Доста је
користио библијске мотиве.

Патристика, Григорије Палама, беседа о Блудном Сину. Беседа Григорије Паламе је везана
за богослужбени моменат, за улазак у велики пост итд. Али обртите пажњу на то како је
он поставио саму беседу. Каже он: Човек неки имађоше два сина, и разлика карактера ту
је на двоје разделила једну природу. Као што разлика између добродетељи некад
разделила мноштво на две групе. Ми понекад кажемо да је неко лице двоструко, када
оно има дволичну нарав, као што кажемо и то, да многи представљају једну када
пребијају у заједницу.
Он уствари хоће да каже да је подела на Оца и двојицу синова, одраз и стање једне
фигуре, једне личности, у којој се боре два принципа, старији и млађи. Млађи који је
несвесан, који жели да се отисне у непознато, који жели да се окрене разузданом, који
жели да се окрене залуталом. И онај старији, који је рационалан, свестан, вредан, аскетан,
обасјан сунцем, који је логосан. Они сами по себи нису човек, они морају бити
обједињени фигуром оца. Каже даље: Рече млађи од њих оцу зар неста млађи, тј
неозбиљни, незрелији, јер постаје владалачки неозбиљан и сасвим неразувам закон. Тако
и грех који доводи до одступања, представља пород наше зле намере, новији по постанку
и каснији по рођење, а добротељ је првородна, старија, у вечности постоји у Богу, њу је
Бог од почетка, као последица благодати, положио у нашу душу.
Сада он даље прича: тако се млађи син удаљио од свога оца, отишао у земљу далеку,
просу имање своје итд. Па каже наше главно имање и богатсво је сопствени ум. Све док се
држимо спасоносног пута, ум је усерсеђен и на први и највиши труд ка Бог. Када
отворимо врата страстима, тада се он брзо расипа, лута по телесним и земљаским
стварима, страсним помислима, које су се повећале. Богатсво ума је здрав разум који у
њему пребива, који је способан да разликује добро од зло, све дотле док сам остаје у
оквиру заповести Божијих, или у једниству са Богом покоравајући се највишем оцу. итд..
Шта видите у Паламином тумачењу? То је основ за једну алегроијску интерпретацију која
је изображена на оној светогорској икони. То је резултат Паламиног тумачења. Ко су
грађани и владари земље која је далеко од Бога? па наравно демони. Под чијем је влашћу
син небеског оца постао први у разбојништву, главни цариник, вођа разбојника итд. свака
страст до краја нечистоће се назива свињском. Свиње представљају оне које ваљају у
блату, страсти. Млађи син је постао њихов предводник. Као онај који превазилази у
погледу тражења уживања, пошто не може да се засити рошчићима, које су оне јеле, тј не
може да задовољи своју страст. Због тога му отац, зажаливши се изашао у сусрет, загрлио
га и пољубио итд.
Шта је мени овде интересантно? Нисам навео целу беседу. Када Палама заврши опис
спасавања млађег сина, он каже: Затим заповеда да се доведе угојено теле, да се закоље
и послужи за јело. Ово теле је сам Господ, који излази из скривености Божанства (то је
онај излазак који сам помињао), од онога што се налази на цркву престола, као човек који
се јавио на земљи, који тада бива заклан за нас грешне, и као хлеб нуди нам се за храну.
Видите кад он заврши овај опис, он после тога описује лик старијег сина. Али лик старијег
сина не описује као онај завидни лик у нама, него као лик фарисеја, књижевника, који
долазе из Старог завета. Палама уствари се фокусира на покајање, као да не жели, да оне
остале који су у Цркви поистовети са старијим сином. Он као да хоће да каже: Сви ви који
сте већ у Цркви, сте на неки начин спасени и залутали синови, а самим тим нисте старија
браћа. А кад причао о старијој браћи, то је јеврејски народ, то су фарисеји и књижевници.
То је показитељ да је у Цркви постојао оклон према томе да се лик старијег сина уведе као
неко ко је међу нама активан, или као принцип који је међу нама постојан. Извукао сам
овде из недеље о Блудном сину, прва стихира: „Сточивши дар очевог богатсва, пасао сам
са бесловесним животињама ја грешни, и желећи њихову храну, пошто нисам могао да се
наситим, ја сам се вратио ка оцу, собући са сузама, прими ме као најамника који ти
припада твом човекољубљу и спаси ме.“ У Богослужењу је очигледно да постоји нека
фигурација. ПРИМИ МЕ КАО НАЈАМНИКА овде не значи стварно то, већ је то фигура која
изражава моју спремност, да заиста урадим све што је потребно, да у једном тренутку
будем чак и најамник да би коначно постао син. Гледајући сам текст параболе, у питању је
у којој мери можемо да кажемо да је то стварно тако. Док химна у елементу богослужења
доноси тако.
Читао сам неке радове који су покушали да доведу ову причу у однос са оним Фројдовим
или Јунговим концептима људског, душе. Отац би био према Фројдовом Его, старији син
би био онај Супер-Его, дежурни полицајац. А млађи син би био оно несвесно ид, која жели
да оде у зону сумрака. Међутим проблем са Фројдовим тумачењем је у томе што је Его
слаб, он је једино срећан и задовољан кад се споје супер его и ид. Супер его и ид су по
Фројду много јаки, тек кад се они усагласе его је миран. Тај концепт психолошки даје јак
нагласак на енергијама личности, које су свесне и несвесне. Тек кад доведемо свесно и
несвесно у један однос настаје хармонија. Међутим у параболи је фигура оца ипак носећа,
и сувише јака. Ту је Јунгов концепт ближи. Мислим не можемо да кажемо да је Христос
причао параболу према Фројдовом и Јунговом концепту. Можемо да кажемо да је
парабола архитипска по себи, и да има те архитипске моменте. У Јунговом концепту
постоји свесно, несвесно и постоји јаство или сопство, које у себи треба да усклади свесно
и несвесно. И у том смислу Јунг је много ближи библијској параболи, јер код њега ово
јаство усклађује свесно и несвесно на доста пуноћан начин. Али опет и свесно и несвено
су довољно јаки да уздрмају јаство.