1.

Сличности: И Исус и Буда су били лутајући проповедници, који су проповедањем шири свој наук.
И Исус и Буда су користили прост језик, који је народ могао да разуме.
Обојица су окупили ученике, и створили круг људи око себе.
Били су историјске личности, конкретне, и потекли су из традицији: Исус из Јеврејске а Буда из
хиндуистичке.

Разлике: Исус је потекао из сиромашне породице, док је Буда био размажен и богат. Буда је
основао монашку заједницу, и тражи да будеш сам да би постигао нирвану, док Христос
проповеда спасење и не-монаха, монаси су основани тек касније.
Христос је у овоземаљском животу страдао, да би васкрсао, и победио смрт, док је Буда у току
живота достигао Нирвану и постао посвећен. А након смрти, тровања храном, је упао у стање
параниниве.
Христос није оставио никаква правила. Наглашавао је милост, и љубав према ближњем довољно
за спасење. Док је Буда оставио 252 правила за своју монашку заједницу Сангху.
Христос није живео дуго, пострадао у 30год. Док је Буда дочекао дубоку старост.
Разликују се у мистичкој и пророчкој побожности.

3.

Хришћанство и ислам имају много сличности, и дијалог је могућ. Али дијалог између Хришћана и
муслимана не би требао да се заснива на хришћанском учењу о тријадологији и христологији.
Мухамедова религија-религија у једног Бога, Алаха, настала је политеистичкој заједници. Стога
они су против политеизма, и то је једини грех који се не прашта у Исламу, а то је неверовање у
Алаха, већ у много богова. Зато су и муслимани скептични у веровању у тријадологију, јер њих то
упућује на тритеизам. Како Ханс Кинг каже, и Христос није проповедао свој наук излажећи учење о
тријадологији. У Јеванђељу је говор о тријадологији тек плод касније философије, што се сазнаје
на основу историјско-критичке методе истраживања Св. Писма, то нису биле изворне Христове
речи. У тријадологији муслимани виде победу теологије над писмом.
Позната је расправа опата Павла, и муслиманског философа Ал- Карафија из Средњег века. Пошто
муслимани доживљавају Бога као Једно, које има Ум и Живот, као што сунце исијавањем даје
топлоту и зраке. Хришћански теолози би тај Ум изједначили са Сином, а живот са Духом Светим,
што је погрешно, јер како каже Ал-Карифија, Бог има много предиката, и када би сваком
предикату преписивали личност, имали би смо много више особа, не три.
Што се тиче Христологије, учење о Христу као Сину Божијем не важи за муслимане, јер муслимани
Христа виде као пророка, који је најавио долазак Мухамеда, као Ахмеда. Чак неки сматрају да је
Мухамед и онај Параклит, који је најављен од стране Христа, али то Мухамед сам није говорио о
себи. Такође признају Христу безгрешно зачеће, и да је чинио чуда, али не као Бог, већ као човек.
Називају га и „Реч Божијом“ али не као хришћани, већ само као пророка који је објавио реч Божију
и најавио Мухамеда.
По њима Христос није страдао, јер пророк Божији не може да страда. Помешали су га са неким
другим, можда Јудом, зато и учење о Христовој пасији не пролази код муслимана, а и код њих је
Адам пао, па потом устао, па нема потребе да их Христос избавља својим страдањем.
Код нас је Реч Божја постала телом, оваплотила се, код њих је Реч Божја постала књигом.
Муслимани у својим именима о Богу не користе име Отац, јер Бог по њима не рађа, не може да
рађа, тако да учење о Христу као сину Божијем код њих не важи.

2.

Поставља се питање да ли је интезивни контакт човека са религијом управо религиозно искуство,

које је уједно и мистично искуство. Религија у Хиндуизму јесте пре свега мистично искуство. Појам
долази од речи „миин“- што значи ћутати, бити затворених устију.
Адам Хуксеј је поистоветио своје мистично искуство са искуством са дрогама. Али треба
разликовати „световно“ мистично искуство, од „религиозног“ мистичног искуства.
Мистично искуство је непосредно, интуитивно искуство. Потпуно нерелигиозни људи могу путем
средства постићи мистично искуство. Али није свака мистика мистика. Постоји право мистично
искуство, затим псеудо-религиозно мистично искуство (јединство мене самог са величином –
попут народа, нације) и парарелигиозно искуство (јединство мене самог с природом).
Мистична искуства су могућа стално, не само у сакраменталном контексту.

Постоји по једнима, постоји једнакост једног те истог мистичног искуства, где би разлике биле у
различитим интерпретацијама тог искуства, у зависности од тога ко како доживи.
Други потврђују мултиформност битно различитих искуства, где би разлике биле у самом искуству.

Свако религиозно искуство доноси са собом интерпретације, и изражава се језиком (Појмовима,

сликама). Изнад појмова и слика о искуству постоје и „парадигме“ – теоријско-практични модел
разумевања.

Утицај интерпретације и искуства је узајеман. По Имануелу Канту: „Искуство без интерпретације је

слепо, а интерпретација без искуства је празна“

Са погледа мистичног искуства у разним религија може се рећи следеће:

1. Постоји нешто заједничко у мистичним искуствима различитих религија: Јединство, очишћење,
просветљење, спасење је циљ.

2. Постоји нешто различито у мистичним искуствима различитих религија, одређене супротности.

3. При мистичним искуствима разних религија реч је о заједништву у опрекама.

Један хришћански монах на Св. Гори, и један будист, приликом описа свог мистичног искуства,
описују сличну ствар, опис им је сличан. С тим што хришћанин у својој мистици тежи општењу с
Богом, ка личном односу с Богом, док будист то нема.

Урош Петровић

16/015

Богословско-пастирски смер