Istorija SPC Sa Nacionalnom Istorijom

НАЦИОНАЛНА ИСТОРИЈА
Велика сеоба Срба у Русију, развојачење Потиско-поморишке границе (1751-1753)

Београдским миром (1739) Дунав и Сава постали су нове границе, Војна граница на
Тиси и Моришу је изгубила ранији значај. Зато је Марија Терезија на захтев угарских
феудалаца одлучила да је укине, али је то постепено укидала развојачењем српских
пукова.Срби граннчари нису хтели да постану земљорадници, нити да дођу под управу
жупанија и угарских феудалаца. Зато је велики број прешао најпре у Банат, а затим се
под вођством официра одселио у јужну Русију, на обале реке Дњепар. Око 100 хиљада
Срба основало је тамо засебну област Нову Србију кли Славеносрбију.. Исељавање је
забринуло бечки двор; из инструкција, које је влада дала грофу Естерхазију, посланику
у Петрограду. види се колико јој је било стало Никада није тачно утврђено колико се
тачно Срба иселило, али већина историчара сматра да се за време митрополита
Ненадовића иселило преко 100 хиљада људи. Повод сеобе је одлука двора 1741. да се
укине Потископоморишка граница, а у ствари насилно унијаћење, непоштовање
српских привилегија, губитак граничарских повластица и потпадање под мађарску
жупанијскоспахијску власт. Митрополит Ненадовић се узалуд супротстављао укидању
Војне границе. Са државним властима је радио на спречавању исељавања.Зато је био
омрзнут на руском Двору, а преко војних емисара оптуживали због јереси. Сеобе није
успело да спречи ни обећање Марије Терезије да убудуће неће дозволити повреду
привилегија и гоњење на унију. У жељи да народ садржи од исељавања двор је основао
Потиски крунски дистрикт са седиштем у Старом Бечеју 1751. који је обухватао 14
општина бивше Потископомиришке војне границе, у којем су важиле српске
привилегије. Сличну самоуправу имао је и Великокикиндски дистрикт, који је
основан касније (1774) 26. јула 1776. Марија Терезија је писала папи Пију VI
(17751799) како се свом снагом труди да спроведе унију.Православни свештеници и
монаси нису увек били ослобођени дажбина, иако су то привилегије
гарантовале.Православним Србима је забрањивано да обављају јавне црквене
свечаности и носе литије. Терани су да признају римокатоличке празнике док су на
кулук гоњени о православним празницима. Без нарочите дозволе нису смели ни цркве
да граде.Унијати нису презали ни од убиства, тако је на прагу манастира Лепавина убије
игуман Кодрат (Рафаило Марковић), који је уврштен у мученике СПЦ.Унионистичка
пропаганда постаје агресивна посебно по доласку Марије Терезије. С једне стране,
потврђивала је привилегије и гарантовала верске слободе, а с друге стране помагала
унију. У време њене владе Ненадовић доласком за митрополита среће три унијатска
жаришта: Марчу, Жумберак и Ердељ. 1753. отет је и разорен манастир Марча. Гроф
Петаци је истерао православце из манастира Мачва и одузео православцима још шест
цркава. Овај царски генерал забрањивао је крштавање деце, а родитеље који би их
крстили је кажњавао. 1757. граничарски официр Филип Радотић је побегао у Русију и
поднео је руском Светом синоду извештај о прогонима Срба у Хрватској и Славонији и
дивљој акцији грофа Петаци. На основу овог извештаја наложила је руска влада
посланику у Бечу 1757. да интервенише за Србе. Гроф Кајзерлинг, руски посланик,
обратио се грофу Кауницу, царичином канцелару и изнео му став владе. Побија жалбе
као неосноване.Унија је омиљена идеја двора, којом је имала да се руководи у своме
раду и Илирска дворска депутација. На њеној првој седници 15. септембра 1753.
расправљано је по изричној жељи царице питање уније, коју је требало спровести тако
да све остане у тајности. Илирска дворска депутација предала је 1753. план
поправљеног увођења уније. 1753. Илирска дворска депутација је поново обавестила
митрополита да се он не сме сматрати главом нације.Јуна 1755. избила је побуна Срба и
Хрвата у Вараждинском генералату. Срби су се обратили двору молбом у 33 тачке.Вође
Срба Петар Љубојевић и Хрвата Ђуро Мартиновић.За време Седмогодишњег рата
(17561763)* царица је 1759. поново потврдила привилегије при чему је наглашена
1
"епископска власт" митрополита. Ненадовић је 1762. ишао у Беч да се заштити од

верских прогонаДекретом од 16. септембра 1760. наређено је да се убудуће ни седнице
Св. синода не смеју одржавати без присуства царског комесара.Протест митрополита
од. није имао ефекта. Са епископом митрополит је поднео царици три жалбе: 1.да се
привилегије не поштују и да се верске слободе угрожавају; навели су низ повреда. 2.да
се православној омладини забрањује да посећује римокатоличке школе; Србе не
примају ни у еснафе, ни у градске магистрате, а српски православни официри се
запостављају при унапређивању. 3. Жале се да влжсти не дозвољавају да на смрт
православни осуђеници буду исповеђени, а ако се дозволи ипак се држе у
оковима.Царица је озбиљно схватала жалбе и наредила да их испита комисија
састављена од чланова Мађарске дворске канцеларије и Илирске дворске депутације
1762. комисија је саставила протокол који је достављен не само Државном савету и
Тајној дворској и државној канцеларији. После саветовања сачињена је резолуција,
Митрополит је радио и на унапређењу унутрашњег црквеног живота.Увео је киновију
(општежиће) за разлику од штетне идиоритмије (осопштине), забранио
просјачења.Наредио је да се уреде протоколи рођених, крштених, венчаних, умрлих и
посебно је инсистирао на установљењу домовног протокола.Од његовог времена
почиње рад редовних црквених судова, уређују се архиве, стварају библиотеке,
обнављају се цркве и манастири.Изграђена је црква у Сремским Карловцима његовим
настојањем и о његовом трошку Обновљени су фрушкогорски манастири, манастир
Гргетег.Ненадовић је положио темељ највишим институцијама Српске цркве.После
његове смрти основан је Неприкосновени фонд за подмирење епископских платаи
епархијске управе. захваљујући том фонду основани су и други, а средства су постојала
до II светског рата.Више пута је тражио дозволу за одржавање сабора, а умро је уочи
одржавања сабора на ком су ударени темељи новом законодавству Карловачке
митрополије.Умро је 15. августа 1768.
Верска политика Марије Терезије
Потврдила је привилегије 1743, али је у даљој политици настојала да их
уништи.Сматрала је да карловачки митрополити немају права да управљају народом у
Хрватској и Славонији и да у тим покрајинама не могу имати непокретних
имања.Желела је да обогати Аустрију развијањем рационалне земљорадње, рударства,
индустрије, трговине и заната (меркантилизам). Да би се ово остварило било је
потребно средити односе феудалаца и сељака. Ненадовић је утицао на њу да се изда
пропис којим је одређен минимум земљишта и максимум сељачких обавеза према
феудалним господарима. Најпре је издат урбар за Сремску, Пожешку и Вировитичку
жупанију 1756., за Бачку и Барању 1767, Банат 1780.1777. обновила је унијатску
епископију за Хрватску и Славонију, са седиштем у Крижевцима. Ненадовић је је свуда
уместо росијски ставио сербски језик.Рукоположио је Доситеја Обрадовића за ђакона и
после рукоположења за време ручка рекао је Теодору Милутиновићу: "Ево ти, оче
игумане, ја испуних твоју жељу, хиротонисах младог Хоповца, али упамтите како је
њему одвећ мило много читање, он задуго у Хопову места неће згријати." И стварно,
Доситеј је побегао 2. новембра 1760.Пет година касније митрополит је питао за њега.
(1764. савладар Јосиф)
Темишварски црквено-народни сабор 1790.

Народ у Аустрији нашао се у тешком положају за време рата Аустрије против Турске
1787-1791 У.току рата умро је цар Јосиф II. Почео је да попушта централизам. Под
утицајем буржоаских демократскнх идеја Француске револуције оживеле су наде у
2
равноправност код Мађара у Угарској, Срба.Мађарски феудалци су на саборима

тражили од новог владара Леополда II да им врати одузета феудална права. Да би то
постигли приближили су се Пруској која је склопила савез са Турском против
Аустрије.Да би изиграла захтеве угарских феудалаца. Аустрија је дозволила Србима да
сазову црквенонароднп сабор за расправљање српских поличитих захтева у односу на
Угарску.Митрополит Мојсије Путник је тражио од цара Леополда II да дозволи
одржавање сабора. али је то урадио под притиском српске струје која је у моменту
затегнутих односа између Двора и Мађара. била више за наслон на Двор. него за
споразум са Мађарима, који је желео митрополит. Митрополит је био за то да се од
Мађарске дијете тражи да се српске привилегије узаконе, а друга страна на чијем је
челу био епископ темишварски Петар Петровић, да се од цара тражи одобрење за
одржавање сабора. Мојсије је умро (отрован). Чланови сабора су се поделили на две
струје. Већина је сачињавала струју коју је предводио генерал Сечујац и била је за
споразум са Бечом. Захтевала је да се одрже привилегијална права: моралнополитичко
јединство српског народа. право на засебну област са српском влашћу и политичким
сабором, као представничким телом српског народа, самоуправне магистрате, народни
језик у управи (екскорпорација).Мањину је сачињавала струја која је желела споразум
са Мађарима, а предводио ју је Сава Текелија. Струја је захтевала да се привилегије
унесу у угарски државни закон и на тај начин стекну обавезну законску снагу у
Угарској, где су Срби у већини живели (инартикулација).(Помишљало се на обнову
српске деспотовине, за деспота да се постави Леополдов син Александар.)Ниједан од
тих политичких захтева Темишварског сабора није био остварен, пошто је цар Леополд
II успео да се нагоди са Мађарима. Једино је споразумно са Мађарима установио
Илирску дворску канцеларију 1791-1792, која је требало да решава српске
послове.Ускоро је угарски сабор дао Србима сва грађанска права и потврду
привилегија, уколико се не противе основном уставу Угарске. Због тога је укинута
Илирска дворска канцеларија, а српске послове је решавала Угарска дворска
канцеларија. На Сабору је изабран за митрополита Стефан.Сматрало се да Петровић
има највише изгледа да буде изабран, јер је иза њега стајао и Двор. На Избор је морао
да буде једногласан, јер би иначе цар именовао митрополита.Избор је поновљен.
Присталице Шакабендине дале су своје гласове Стратимировићу, али су се Петровићеве
устезале да то учине. Епископ Петровић видевши да не може бити изабран, предложио
је онима који су гласали за њега да дају гласове Стратимировићу.Сава Текелија сведочи
да се Стратимировић уплашио буне, када је дознао да је већина посланика гласала за
њега. Дошавши у сабор плачући је молио да њега не бирају.Идућег дана требало је у
цркви пред царским комесаром да положи заклетву. На тај свечани чин нису дошли ни
Петровић, ни Шакабенда, изговарајући се болешћу. Чин полагања заклетве извршио је
бачки епископ Јован Јовановић.
Мајска народна скуптина у Карловцима

Народ је почео да гледа на митрополита Рајачића као на свог поглавицу, он се на
почетку колебао, али га је Матија Бан, по налогу Гарашанина, наговарао да поступи
против Мађара.Рајачић је сазвао сабор и пријавио га чак и мађарским властима. .на
тражење народа сишао у народ. Сишао је с крстом у руци, попели су га на сто и
отпочели су преговори. Александар Костић изговори зашто су дошли, а Рајачић стане
обећавати сабор, али омладина повика: "Нећемо Сабор, хођемо скупштину,." Рајачић се
устезао, али се морао заклети да ће, не питајући мађарско министарство, сазвати
народну скупштину..Јосиф је за 1. мај 1848. сазвао претходни састанак у циљу
формнрања главног мишљења, с тим да се касније сазове народноцрквени сабор. У ову
акцију укључила се и Србија, са жељом да помогне Србима у Војводини. Карловачка
3
скупштина је 1848. потпуно успела да повеже све Србе. На захтев српског народа који је
у Угарској бројао око 550 хиљада људи сазвана је скупштина за 1.-13. мајТребало је да
се одржи у Новом Саду, али, одлучено беше у последњем моменту да се мајска
скупштина одржи у Карловцима. Мађарска влада је тражила да се рад мајске скупштине
обустави.Скупштини су присуствовали Срби из Србије, изасланици и посматрачи
српске владе.Скупштина се издваја од осталих јер су у њеном раду учествовали
представници целокупног српског народа без обзира на државне и покрајинске границе.
Били су ту прота Матија Ненадовић, Јован Ристић, хрватско изасланство са Иваном
Кукуљевићем на челу.
Одлуке Мајске скупштине
На предлог протосинђела Каћанског одушевљени народ и скупштина изабере
митрополита Јосифа за патријарха, а пуковника огулинске регименте Стефана
Шупљикца за српског војводу. Устручавао се да прими част, хтео је да прво добије
одобрење од власти и цара. Избор га је затекао у Италији. Цар је био против народних
жеља, те вођство преузима Стратимировић.Проглашена је Српска Војводина која је
обухватнла: Срем, Барању, Бачку с Потиским дистриктом и Шајкачким батаљоном,
Банат (Кикиндски дистрикт). Требало је да сачињава посебну покрајину у оквиру
земаља Св. Стевана под Хабзбурзима, која ће бити тесно уједињена сг Хрватском,
Славонијом и Далмацијом.Цар Фрањо Јосиф је патентом од 15. децембра 1848.
потврдио одлуке Мајске скупштине.Стеван Шупљикац је убрзо умро, цар је за првог
привременог шефа Војводине поставио генерала Мајерхофера.Тражена је и
самосталност Румуна^у Проглашење Војводине није било радо гледано у Бечу, утолико
пре што је Војводина са Хрватском, Славонијом и Далмацијом требало да представља
посебну јужнословенску'јединицу.Када је на челу депутације цару који се тада налазио
у Инсбруку, Рајачић свратио у Загреб, био је одушевљено дочекан. Он је увео дужност
бана Јосифа Јелачића, а Хрватски сабор је примио предлоге Мајске скупштине као
своје.Рајачић је ишао на лични царев позив, али се вратио разочаран. Цар је узео за себе
назив "велики војвода Војводства Србије". Српског војводе није више било.
Српски народно-црквени сабори

Представљају највише народно и црквено представништво православних Срба под
аустроугарском влашћу у Карловачкој митрополији.Право на сазивање сабора дато је
Србима Леополдовом привилегијом од 21. августа 1690., која се сматрала основном
привилегијом.Од 1708. до 1910. одржано је 47 сабора.Највише их је било у Сремским
Карловцима, у Баји (1694), манастиру Крушедол (1708, 1710), Даљу (1718), Новом Саду
(1722), Београду (1732), Темишвару (1790).Сталан број од 75 саборских посланика
одређен је 1749: 25 свештеника сем епископа, 25 официра крајишника, 25 представника
грађана и сељака.До промене је дошло 1871. када је укинута Војна крајина, тада је
одређено да се уместо официра крајишника бира 25 посланика из свих сталежа.
Органи српског народноцрквеног сабора били су: саборски одбор, митрополијски
црквени савет, народно-школски савет.Захтев за сазивање сабора подносио је
митрополит, тј. патријарх Двору на одобрење. Власти су често одуговлачиле са давањем
дозволе, некад су одлуке Сабора користили за притисак на Мађаре како би их учинили
попустљивијим у својој политици према Бечу.На саборима су бирани митрополити, то
су изборни сабори.На саборима су протресана и просветноцрквена и политичка питања
привилегијално расправни.Саборске закључке носиле су у Беч од сабора одређене
делегације.Готово на свим саборима учествовали су изасланици аустријских царева,
касније угарске владе као комесари. Они су утицали на рад, па и на саборске
закључке.Најважнији 1769., чији су закључци послужили као основа Деклараторији
(1779) којом је регулисан црквенонародни живот Срба у Карловачкој
4
митрополији.1864/65 одредбе су ушле у тзв. Краљевски рескрипт 1868.Политички

значај имали су сабори у Баји (1694), Сремским Карловцима (1848 мајска скупштина)
када је проглашена Српска Војводина а митрополит Јосиф Рајачић за српског
патријарха и Благовештенски сабор 1861.Последњи сабор је отворен 25. маја 1910.
Одржано је 47 седница. Закључци овог сабора нису примењени у пракси, јер их је
суспендовала мађарска влада.Сабори су одиграли велику улогу у очувању српске
националности у АустроУгарској.
Илирска дворска депутација .

За време патријарха Арсенија IV (1737-48) основана је у Бечу 1745. Илирска дворска
комисија са задатком да води бригу о српским политичким и црквеним стварима и да их
праведно решава.После две године (1747) претворена је у Илирску дворску депутацију,
на чијем челу су биле угледне личности гроф Коловрат. барон Бартенштајн, барон
Колер.После неуспеха са Регуламентима, које је издала Илирска дворска депутација,
царица Марија Терезија је 3. децембра 1777. укинула ову институцију.Илирска дворска
депутација је поново успостављена после Темишварског сабора 1791.1792. је
укинута.Српски послови су пренети у надлежност Угарске дворске канцеларије.
Регуламенти 1770-1777 (регула,правило, пропис)

То су прописи за управљање црквенонародним пословима Срба у Хабзбуршкој
монархији. Израдила их је Илирска дворска депутација.Циљ оба је био да ограничи
српске привилегије добијене од цара Леополда I и да обезбеди контролу државе над
животом и радом српске цркве.I Регуламент потврдила је царица Марија Терезија 27.
септембра 1770. Имао је 10 поглавља, 75 параграфа. По наредби царице. штампан је у
целини и у краћем изводу. Цео текст је намењен за државне и црквене власти, а извод од
28 параграфа за народ. Желели су да сакрију од народа шта се у пуном тексту
налази.Одредбе: митрополит је само црквени поглавар и не сме се мешати у световну
власт, ограничени су и његови приходипрописи о: протопопијатима парохијама вођењу
парохијских протокола (матице)свештенству венчањима и сахранама манастирима
конзисторијама штампарији сабору празницима Регуламентје изазвао негодовање
народа паје повучен.Уследило је издавање II Регуламента 2. јануара 1777. Није се
битно разликовао од првог.Имао је 76 параграфа и штампан је у целини у 2000
примерака. Народ је могао да види колико су повређене привилегије. Пошто је
написано да је донет у сагласности са епископом, то је код народа изазвало
огорчење.Сабор бира митрополита, али избор и потврда зависе од царске милостиНа
сабору могу учествовати 75 посланикаЦарски комесар присуствује седннцама Синода,
не меша се у догматска питања, нити учествује у избору епископаУ манастир се могу
примити лица старија од 24 годинеИгуман се бира доживотно, а његов заменик сваке
годинеМилостиња се може купити за манастире само уз дозволу државне властиНарод
је посебно огорчила забрана сахрањивања умрлих у црквеним портама и око
цркава.Забрањује се доношење умрлих у цркву и њихово ношење од куће до цркве у
отвореним сандуцима.Уквдање српских празника и дерусификација српског
календараДошло је'до нереда у Новом Саду и Вршцу где је проливена крв, а епископ
Вићентије Поповић је био у животној опасности.Последица је била укидање Илирске
дворске депутације, исте године је повучен II Регуламент, а уместо њега донета је трећа
уредба звана
Деклараторија
Царица Марија Терезија је 16. јула 1779. издала Деклараторију.То је био закон о
уређењу српских цркава у Карловачкој Митрополији, у који су унете многе одредбе
регуламената.Овим законом права и повластице српског народа су окрњене а неке и
5
укинуте. Тиме је завршена 90годишња борба српског народа (16901779) за очување

привилегијама стечених права политичких, економскофинансијских и
верскопросветних.Државна власт је силом успела да народну и црквену аутономију
претвори у црквеношколску и да тако заснује нови правни положај српског народа у
Аустрији.Није штампана, већ је издата у рукопису за провинцијал на латинском, за
Војну крајину на немачком језику.Имала је 70 чланова:признат митрополит као
врховни старешина само у црквеним стварима одређени су приходи митрополита и
епископадонети су прописи о стручној спреми, годинама старости и броју
свештеничких кандидата (на 150 православних кућа један парох)забрањује се
рукополагање у Пећи, тј. забрањује се свака јерархијска и духовна веза са Пећком
патријаршијом у свим кривичним и грађанским делима .забрањено је држање јавног
или партикуларног сабора без дозволе државних властидржавни комесар је имао право
да присуствује седницама Синода сем кад се претресају питања духовне и верске
природе.Деклараторија је допуњена са Конзисторијалном системом од 5. априла
1782. На основу ње је у свакој епархији уређена епархијска конзисторија као судска
власт првог степена и митрополијска апелаторија као призивна власт.Конзисторијална
система је важила до 1871, а Деклараторија до издавања Краљевског рескрипта 1868.
По овом устројству је нормиран црквенонародни живот православних Срба.
Благовештенски сабор 1861.

После пораза Аустрије од Француске у бици код Солферина 1859:, аустријски цар
је:распустио Бахову владу укинуо апсолутистички режим завео уставну владавину
одлучио да преуреди Аустрију на федералистичкој основи и да се споразуме са
Мађарима.У жељи да придобије Мађаре за споразум са Бечом, цар је укинуо Српску
Војводину 1860.Срби су тражили од Двора у Бечу да им дозволи одржавање Сабора. У
почетку је то одбијано, али схвативши да би се са српским захтевима донетим на
Сабору могло да утиче на помирљивије држање Мађара према Бечу, цар је 5. марта
1861. дозволио да се у Сремским Карловцима одржи сабор расправнополитичког
карактера.Сабор је заседао у Сремским Карловцима од 2. до 20. априла 1861. под
председништвом патријарха Рајачића. На сабору је поред 4 вирилна члана, патријарха
и. тројице епископа било 75 посланика (свештеници и монаси 25, остали грађани
50).Учесници Сабора су формулисали закључке у 16 тачака.Тражена је: засебна
територија, посебна политичка и судска управа, обласна скупштина.На челу те
територије, у којој би службени језик био српски и која би имала свој грб, заставу и
првостепени апелациони суд, стајао би војвода. Заштитник Српске Војводине био би
Свети Сава.Упућена је депутација у Беч да упозна цара са закључцима Сабора. Цар је
обећао да ће захтеви бити испуњени (од тога није било ништа). Њима је вршен
притисак на Мађаре, како би постали попустљивији у политици према Бечу.Ови захтеви
били су значајни за даљи политички развитак Срба у целој Хабзбуршкој монархији.
Краљевски рескрипт 1868.

Временом су неке уредбе измењене или допуњене према потребама.Од издавања
Рескрипта 1868. почео је трећи, последњи период Карловачке митрополије,
рескриптуални период, који је трајао до уједињења српске цркве.После нагодбе са
Аустријом, Угарска је права и преуређивање Карловачке митрополије сматрала за
унутрашњу ствар. те је исту преуредила Краљевским рескриптом 1868. којим је
заменила Деклараторију.На основу црквеношколске аутономије, регулисан је:положај
вишег и нижег свештенства црквена општинашколаКонзисторија управљање
манастирским добрима народноцрквени фондови
6
Аутономија иравославне цркве у Босни и Херцеговини 1880.

Православна црква у Босни и Херцеговини је добила извесну аутономију у опсегу
Васељенске патријаршије. Цариградски патријарх Јоаким III (1878-84) споразумео
се са аустроугарском владом да се затечени митрополити потврђују и задржавају;
аустроугарски владар има право именовања митрополита на упражњене столице у
Сарајеву, Мостару, Тузли, али и право отпуста истих по претходној сагласности са
васељенским патријархом.Митрополит ће спомињати васељенског патријарха и од њега
ће набављати свето миро (уље).АустроУгарска се обавезала да годишње исплаћује
Васељенској патријаршији износ од 58 хиљада гроша у злату, уместо каноничне
субвенције које су дотле давале три босанскохерцеговачке епархије.Виша јерархија
добијаће плату у новцу од државне благајне, те се укида прикупљање пристојби од
народа.АустроУгарска влада је искористила стечено право те је почела замењивати
грчке владике Србима.Прво је пензионисан сарајевски митрополит Антим.Народ је
био незадовољан аустроугарском сжупацијом те је дошло до оружаног отпора.
АустроУгарска је успела да угуши побуну.Конвенцијом са Турском, АустроУгарска се
обавезала да осигура онима који живе или се баве у Босни и Херцеговини, слободу и
спољашње обреде свих постојећих вера.Али није одржала обећање. У марту 1880.
склопила је конвенцију са Васељенском патријаршијом у Цариграду по којој је себи
обезбедила мешање у унутрашњи живот цркве и уништсња повластица цркве и школе.
Богословске школе Српске православне црквеПрве школе отваране су при

православним храмовима. Још у немањићко доба осниване су ниже манастирске школе
и средње стручне теолошке. По угледу на Византију постојале су и тзв. дворске или
домаће школе.Манастирска школа у Студеници, придворна школа у Жичи, у храму
Богородице Одигитрије у Пећи најбоља (за стицање највишег образовања), у
манастиру Хиландар.Митрополит Мојсије Петровић и Вићентије Јовановић су
ударили прве темеље школства довођењем учитеља из Русије. Намеравали су да отворе
духовну академију по угледу на руске. Труд је упропастио Аресније IV. Прва
богословска школа за спремање парохијског свештенства отворена је у манастиру Крка.
Након више од 100 година епископ бачки Висарион Павловић (1731-1756) отворио је
1744. Духовну академију у Новом Саду. Радила је кратко. У Новом Саду је 1800. у
резиденцији епископа Јована Јовановића (1786-1805) радила богословска школа, у
ствари течај од два месеца.Епископ горњокарловачки Павле Ненадовић је при своме
двору у Плашком отворио 1745. школу за свештенике. Кад је постао митрополит
отворио је у Карловцима Клерикалну школу при ПокровоБогородичиној школи до
1768.Прву редовну богословију основао је 1794. у Карловцима митрополит Стефан
Стратимировић, а три године касније и гимназију. Уз ове две школе 1797. основао је
Благодјејање за исхрану сиромашних ученика. Школовање јетрајало до 1826. (две
године), до 1872 (три године).Од 18721875 затворена. Конвикт (за богате).Извршена је
реорганизација и 1875. почела је са радом нова Богословија (4 године). Уписивани су
кандидати са гимнасијским испитом. (Прокопије Ивачковић. управник Иларион
Руварац).1891-1892 Богословија је добила зграду подигнуту из заоставштине браће
Анђелића и библиотеку; Стнл српскосредњевековних манастира.Највећи процват за
време патријарха Георгија Бранковића. Он је 1900. осветио темеље згради
Богословског семинара.Богословија је добила Статут 1897. који је после измена уведен
у живот 1906. Тако је подигнута у ранг факултета (4 године).
Због рата је Богословија и Богословски семинар предстају са радом (1913-1914)1920.
премештена је Богословија Светог Саве из Београда у Сремске Карловце.1964.
Сремски Карловци поново добијају Богословију, као одсек Београдске богословије, а
доцније је постала самостална Св. Арсеније.
7
Никола Пашић (1845-1926)

Рођен у Зајечару. Студирао је у Швајцарској, у Цириху, на савезној политехници. По
свршеним студијама био је инжењер. У Швајцарској се упознао са Бакуњином и
пришао је социјалистима. У Србији је прихватио идеје Светозара Марковића.Један од
оснивача Народне радикалне странке 1881. и њен вођа. После Тимочке буне је пребегао
у Бугарску. Ту се срео са митрополитом Михаилом. 1887. споразум радикала и
либерала. Преузео је са својом странком власт 1888. Дао је Србији нов слободоумни
устав.1891-1892 председник владе, 1893-1894 посланнк у Русији, 1899 повукао се из
јавног живота, 1901. направио је споразум са напредњацима што је довело до одвајања
самосталаца.Доласком старијег Петра био је председник владе 1903. Водио је
политику Србије 1912-1918. Играо је видну улогу у стварању државе СХС.Пера
Тодоровић (писац статута Радикалне странке) најближи сарадник. Он му је прегледао
и исправљао граматички нетачне говоре.Пера Велимировић.1885. писмо
Конкордат=споразум-нагодба.
Нарочито споразум папе и неке световне државе о односима и правима римокатоличке
цркве у тој држави.(Покушај склапања конкордата био је у време митрополита
Михаила; 1866. покушано је и у Црној Гори)Први путје покушано 1923. 1925. други
нацрт; 1931. трећи; 1935. четврти20. јуна 1935. је образована влада Милана
Стојадиновића која је затекла припремљен текст пројекта конкордата који је била
спремила претходна влада Бошка Јевтића.Требало је да се тај пројекат парафира у
Риму,25.јула 1935.. У Рим је послао министра правде др Људевита Ауера да потпише
текст пројекта конкордата. Никаквих приговора на конкордат од стране синода није
било.Тачно је да су Варнава и синод били упознати са текстом конкордатаСабор је био
сазван у ванредно заседање за 24. новембар ради разматрања питања озакоњења
конкордата.Резултат тих разматрања изнет је у представци, коју је патријарх поднео
Стојадиновићу. Ту је изнето да конкордат руши начело равноправности верских
заједница и даје римокатоличкој цркви положај владајуће државне цркве, а православна
црква силази на положај толерираних.Објашњење свог става изнео је сабор још у
"Примедбама и приговорима на пројекат конкордата" од 25. јула 1935.Сабор је
издао и једно саопштење за јавност,.У мају 1937. почело је претресање конкордата у
посебном одбору Народне скупштине, који је имао 21 члана (12 владиних и 9 из
опознције), председник је био др Војислав Јањић. Ту су била и два свештена лица,
архимандрит манастира Каленић Никанор Грујић и свештеник из Шабачке епархије
Марко Ружичић.Сабор се поново састао у ванредно заседање 26. маја 1937. и објавио
декларацију коју су потписали патријарх и 18 епископа.Влада се нашла између две
ватре.Стојадиновнћ је изнео доказе за конкордат, разлоге: 1. спољнополитички, да би
се нормализовали односи са Ватиканом;2. религиозни. ради изједначавања
римокатоличке цркве са осталим вероисповестима:3. унутрашњополитички, да би се
сузбиле сепаратистичке тежње неких хрватских политичара..У јеку борбе разболео се
патријарх. У народу је проширена вест да је отрован. Лекари су утврдили да је тровање
у стомаку настало утицајем споља, што се схватило да је намерно отрован.Сумња је
пала на владу и Стојадиновића,Познате су две верзије патријархове смрти: 1. Љубомир
Шћепановић, свештеник тих и скроман,близак покојном патријарху, код кога је вршио
надзор над економским пословима. Казао је да је сумња пала на двојицу руских
емиграната јеромонаха Арсенија и патријарховог кувара .После патријархове смрти
нестало их је обојице. 2. Осумњичени Бошко Богдановић, једно време шеф одељења у
Пресбироу, а касније за време када је Антон Корошец био министар просвете, његов
помоћник. За време немачке окупације био је председник Управног одбора Коларчеве
8
задужбине у Београду. Вероватно је због његове везе са Корошецом пала сумња на

њега, што га је вређалоЗа време боловања патријарховог, црквене ствари је водио
митрополит Доситеј. Спремале су се демонстрације у Београду, које су се изродиле из
предлога др Војислава Јањића да се 19. јула у Саборној цркви одржи молепствије за
болесног патријарха. После се формирала литија (крвава литија) коју су хтели да
проведу од Саборне цркве кроз Кнез Михаилову до цркве Св. Саве. Протојереј Миливој
Петровић је објавио забрану. Управа града је забранила да ова литија прође туда, јер је у
то време Кнез Михаилова била пуна шетача. Поворка је била дозвољена с тим да иде
Васином и Коларчевом улицом, преко Теразија до Славије.Приређивачи литије су хтели
по сваку цену да прођу Кнез Михаиловом.Жандари су дошли и почели да туку литију.
Претучен је и шабачки епископ Симеон Станковић, који је пренет у патријаршију, па у
сенаторијум "Живковић"Епископ сремски Сава (викарни) и епископ моравички Платон,
40 свештеника. Жандари су били Хрвати и Словенци.У скупштини је после дебате
конкордат изгласан већином гласова. Од 293 посланика за конкордат су гласала 172
посланика. Истог дана ноћу између 23/24 јула 1937. је умро патријарх.Сабор је
искључио из цркве министре и народне посланике који су били православне вере, а који
су гласали за конкордат.
Пред црквом је стајало и питање избора новог патријарха, који се није могао изабрати
без пристанка и учешћа владе.Стојадиновић који је главну кривицу за сукоб бацао на
митрополита Доситеја био је принуђен да баш са њим преговара, јер је он био
председник Синода.Синод је 12. септембра 1937. објавио Посланицу свештенству и
народу која се може сматратн као увод у почетак разговора о измирењу.Сазван је сабор
у ванредно заседање за 22. јануар 1938. Цркваје добила обећање од владе да конкордат
неће износити пред Сенат.Министар унутрашњих дела је 24. новембра обавестио све
банове да је конкордат скинут дефинитивно с дневног реда. Сабор од 1. августа
1937/38. је санкционисао помирење владе и цркве.1. фебруара 1938. је обавестио сабор
да су извесни државни функционери уклоњени са својих места у циљу успоставе
добрих односа државе и цркве.Црква је тражила да се свим повређеним и оштећеним да
материјална накнада и да се лица која су била отпуштена или премештена врате на своје
положаје. Да се обуставе полицијски, судски или други прогони покренути против
свештеника и верника СПЦ у вези са борбом против конкордата.Влада је одговорила 6.
фебруара, сложила се са захтевима. Тражила је да се претходно скину санкције изречене
према министрима и народни посланицима.Сабор је 8. фебруара 1938. примио понуде
владе са малим изменама и изјавио је да ће скинути све санкције чим влада писмено
изјави да ће извршила своје обећање.Следио је Краљевски указ о амнестији од 8.
фебруара 1938., саопштење Министарства правде о указу о амнестији и акт
председника владе од 9. фебруара 1938. о издејствовању амнестије.Сабор је потом
донео одлуку о укидању санкција.1858. 1864. Гарашанин је доставио захтев да се
питање јурисдикције над римокатолицима у Србији регулише. Молба је послата у
Ватикан.Секретар Свете столице кардинал Антонио три услова: 1. потпуна слобода
исповедања вере; 2. деца из мешовитих бракова да се одгајаЈу у римокатоличкој вери; 3.
слободно оснивање парохија и католичких школа.
Вучићева буна
Михаило је 19. августа кренуо да угуши буну са слабим батаљоном пешадије и
ескадроном коњице. Уместо да узме топове у Пожаревцу, он је на наговор министара
отишао право у Крагујевац.Вучић је срачунато говорио да он не иде против књаза, јер
кнез може по њему газити као по земљи. Конзули су саветовали Михаила да се стави
под заштиту београдског паше, али је он хтео да напусти земљу. Нака (Љубица) се
упокојила 1843. у присуству кћери Петрије и Савке. Сахрањена је у манастиру
9
Крушедол. Охоли вучићевци су на дан њене сахране приредили забаву гарнизона

пешачке војске. Уставобранитељске новине нису обележиле њену смрт. 1843. отишао је
у пратњи Вука Стефановића Караџића оцу у Беч, а потом у Берлин где се одао
изучавању политичких наука. Вучић је у Катанској буни наредио да убију Милоша
Богићевића Гарашанин цариник из Вишњице. У формулацијама Начертанија се не
помињу Хрвати, јер је у њима, из сенке наслућивао аустријске прсте. Михаилова посета
Грчкој марта 1945. Грчки министар Јоанис Колетис, заговорник Велике идеје му је
неопрезно обећао да ће га лично представити краљу Отону.Овоме се успротивио турсхи
посланик Мусурос.Краљ Отон је предложио да прими кнеза са једним страним
послаником. Ни руски ни аустријски посланик нису били вољни да представе кнеза
краљу. Блазнавац заступник Србије у Бечу је наговорио Милоша да из Беча крене у
Загреб.У Загребу у кафани код "Ловачког рога" Гај је књаза Милоша ставио под
стражу.Милош је позајмио Јелачићевој влади 27.000 форинти, а бану је дао дијамантски
прстен - нејасни разлози за то. Вероватно је тако плаћао избављење из Гајевог
сужањства..Михаило је дошао из Новог Сада да избави оца. Ово је био и крај Гајевог
менторства над бансм Јелачићем. Михаило је желео да види Србију инкогнито. Према
истраживањима Јеремије Павловића то се догодило 1851. када је прошао кроз Србију
као калуђер под именом Михаило Обрадовић из Свете Горе. Свраћао је у манастире у
дане манастирских слава 1856. Михаило купује Иванку, дворац са великим имањем на
Великом житном острву Дунава Милосав Петровић је требало да убије књаза, али је
уместо тога издао коловође. Сретен Стојковић тврди да је Михаило био члан Великог
храма, али о томе недостају подаци. Противник либерала.Уз Михаила су и Гарашанин,
Христић, Н. Христић, Ристић.Светозар Милетић
Уједињење СПЦ
Стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца омогућило је уједињење покрајинских
цркава.Изван граница нове државе, остали су Задар, Скадар, Будим.Припреме за
проглашење уједињења од 1918. када се у Сремским Карловцима састала конференција
српских православних епископа до 1919. кад је збор епископа одлучио да изврши
уједињење.Сви делови наше цркве преко својих представника изјавили су жељу да се
уједине.На конференцији 1918. је прочитана одлука са жељом о уједињењу: одлука
босанскохерцеговачког епископа, донета 14. децембра 1918, одлука Светог синода
Карловачке Митрополије, одлука митрополита црногорског Митрофана Бана (није
могао да присуствује али је почетком 1919. одобрио црквено уједињење), 13. марта
1919. Свети Синод СПЦ у Краљевини Србији. Да би се уједињење Српске
православне цркве брже извршило одржана је II конференција 24-28 маја 1919.
председавао је Митрофан Бан.Потврђена је одлука о уједињењу и изабран је Одбор
назван Средишњи архијерејски сабор уједињења СПЦ. Председник одбора
Митрофан Бан.Одбор је требало да припреми остварење црквеног уједињења. Мандат
Одбора до избора патријарха. Задатак: да представља и заступа уједињење СПЦ, да
буде извршни орган архијерејских конференција, да припреми материјал за
организацију уједињене СПЦ, да припреми избор патријарха.У заједничкој Посланици
православним Србима (на Духове 1919) епископи истичу да су утврдили јединство
цркве у једну Српску православну цркву.Било је потребно да се уреде односи са
Буковинско-далматинског митрополијом и Цариградском патријаршијом.Епископ
далматински Димитрије Бранковић и др Војислав Јанић послани су 1919. у
Румунију. Митрополит буковпнскодалматински Владимир.Патријарх Герман V је
поднео оставку 1918. Преговори са Светим Синодом су завршени 1920. Синод је дао
благослов за ослобођење од њене власти и одлучио да се одлука замени канонским
патријаршијским и синодалним томосом у року од три месеца од избора новог
10
васељенског патријарха.Одлуку епископа СПЦ о уједињењу прогласио је регент

Александар краљевским указом 17. јуна 1920.Назив српског патријарха "српски
патријарх православне цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца".Свечано
уједињење 12. септембра 1920. на дан свих српских светитеља у саборској дворани
патријаршијског двора у Сремским Карловцима.Свети Архијерејски Сабор је изабрао
за патријарха Димитрија Павловића. Влада није признала овај начин избора него је
октобра 1920. издала Уредбу о избору прзог патријарха уједињене СПЦ. Објављена је и
Привремена уредба о српској патријаршији (пет чланова).Сабор се састао септембра и
за патријарха изабрао Димитрија Павловића.О свом избору патријарх је известио
поглаваре православне цркве. Нови цариградски патријарх Мелетије IV је признао
српског патријарха.Делегација цариградске патријаршије, била је послата у Београд са
канонским писмом цариградског патријарха 1920 и томос о присаједињењу епархпја
које су раније биле под цариградском патријаршијом.Томос је потписан 19. фебруара
1922.
Раскол у Српској православној цркви Македонско црквено питање

После окупације Југославије 1941. из Јужне Србије је окупатор протерао законите
архијереје митрополита скопског Јосифа и епископа злетовскострумичког
Викентија.По ослобођењу нове власти су са групом недисциплинованих свештеника
онемогућиле повратак законитих архијереја.Та група свештеника, која се
компромитовала радом за време окупације уз подршку режима, основала је тзв.
Иницијативни одбор за организацију православне цркве у Македонији, који је
самовољно почео управљати црквеним пословима у три епархије у Јужној Србији.ради
лакше управе оснивали нова црквена тела.Синод је сазнао за одбор из писма 8. јануара
1945. поводом Божића, која су потписала три члана Иницијативног одбора, свештеници
Методије Гогов, Никола Апостолски, Кирило Стојанов.На писмо је одговорио
митрополит Јосиф 9. јануара Уз подршку режима Иницијативни одбор је 4. марта 1945.
сазвао у Скопљу македонски црквенонародни одбор. Присуствовало је око 300 делегата
из Македоније, као и представници народне власти Ниједан православни епископ није
присуствовао раду сабора.Сабор је донео резолуцију, формулисану у седам тачака.
Текст резолуције је достављен Синоду преко владе Народне Републике Македоније.12.
марта састала се епископска конференција, пошто није било могућности за сазивање
ванредног сабора. Закључено је да се рад Македонског народног одбора сматра
неканонскимСинод је 22. септембра 1945. расправљао о резолуцији Црквенонародног
сабора у Скопљу. Заузео је становиште да је проглашење МПЦ (Климентске цркве)
неосновано и неканонско,Синод је 21. децембра 1945. позвао свештенство НРМ да
остане верно канонским прописима, црквеним законима и Уставу СПЦ.Синод се
обратио и Председништву Савезне владе са захтевом да у интересу цркве и "државе
сузбије рад Иницијативног одбора.У цркви у Македонији је настало хаотично
стање,Свештеници битољске и мориховске духовне околине одржали су 1. јануара
1946. у згради митрополије у Битољу конференцију (32 свештеника). У Резолуцији
траже од Патријаршије у Београду да се дозволи организација аутономне цркве у
Македонији, која ће бити у канонској вези са Православном патријаршијом у Београду.
Дошло је до сукоба присталица аутономије и аутокефалије. У Резолуцији је изостављен
термин аутокефална, стављен је самоуправаСинод је на редовном заседању разматрао
резолуцију и одлучено је да нема разлога да мења одлуку (од 9. септембра 1945).1946.
вратио се патријарх Гаврило.Сабор се састао 10. новембра 1946. и подржао дотадашњи
рад Синода.Иницијативни одбор је расписе Синода и Сабора игнорисао. Забрањено је
свештеницима да у цркви помињу патријарха, да примају "Гласник СПЦ", чак је
забрањено читање патријархове божићне посланице. 1. тражимо самоуправу цркве у
11
Македонији (у канонском јединству са Српском патријаршијом); 2. за архијереје

домородци и да службени језик у администрацији буде македоиски; 3.да се назив српска
промени у југословенска патријаршија.Одговор патријарха: 1. свака епархија је
аутономна црквена управна јединица; 2. нема ништа против; 3. такав назив је био
вековима. Ухапшен је митрополит Јосиф. Чланови Иницијативног одбора су узели
учешћа у Изборном сабору.На патријарха је поред режима, притисак вршило и
Свештеничко удружење,.Патријарх је као администратор трију епархија у НРМ
именовао архијереје заменике и чланове духовних судова. Иницијативни одбор је 1956.
признао административну управу патријарха.Патријарх је пред одлазак у Македонију са
члановима Синода посетио 26. марта 1958. Савезну верску комисију.Сабор 10. јуна
одлаже попуњавање епархија..Патријарх се изненада разболео и умро 5.
јуна.Незадовољан Иницијативни одбор на проширеном пленуму 24. јула 1958. одлучио
је да сазове црквенонародни сабор октобра 1958. На Сабору ће предложити обнављање
Охридског архепископата и изабратн епископе.Резолуција је достављена Синоду и
новом патријарху Герману.Подршку за сазивање црквенонародног сабора пружио је
Савез удружења православних свештеника на трећој редовној скупштини 24. и 25.
септембра 1958.
1. СРПСКИ УСТАНАК
Стање у Србцји пред устанак 1804.Прилика за дизање устанка због тешког стања,
била је за време рата Русије и Аустрије.Рат Русије и Аустрије против Турске (1787-
1792)1781. Русија је склопила са Аустријом офанзивни савез за деобу Турске. Аустрија
је рачунала на војну помоћ српског народа. Она је на своме земљишту основала три
већа српска добровољачка одреда (фрајкоре). Кочина Крајина Осим тих одреда,
организована је посебна чета Срба добровољаца под командом богатог трговца стоком
КочеАнђелковића. родом нз Пањевца код Јагодине.Чнм је Аустрија објавила рат
Турској, прешао је у Смедерево. Протерао је Турске из Пожаревца, Паланке, Баточине,
Багрдана и Крагујевца. Највише је четовао у Поморављу. Штаб је сместио у манастир
Јошаница, западно од Јагодине, а његов брат Петар у манастир Раваница, источно од
Ђуприје.Један добровољачки одред (фрајкор) под командом Михаила Михаљевића
ратовао је у западној Србији, а друга два у источној Србији.Коча је морао да напусти
Србију, па је прешао у Банат. У изненадном сукобу са претходницом великог везира,
ухваћен је код Брзаске и набијен на колац.
Свиштовски мир 1791. и његове одредбе о Србији-Захваљујући помоћи српског
народа, земља од Тимока до Дрине је ослобођена од Турака.Из страха од француске
буржоаске револуције (1789) и због унутрашњих неприлика, Аустрија је склопила
примирје са Турском 1790.Српски добровољачки одреди су распуштени. Српским
официрима је предложено да остану у аутријској војсци.На глас о примирју Срби су
преко троношког архимандрита Стефана Јовановића покушали да обезбеде извесну
самоуправу у уговору о миру. Архимандрит Стефан се стога обраћао карловачком
митрополиту Стефану Стратимировићу, темишварском сабору и аустријском цару.
(узалуд)Према одредбама мира Аустрија је вратила Турској Београдски пашалук, а
Турци су по уговору дали опроштај свим Србима.Српски народ је био незадовољан, па
су се многи од страха због освете иселили у Банат.1789. монаси манастнра Студеница
прешли су са моштима Св. Стефана Првовенчаног у Панчево. где су остали до 1792.
После су се вратили у Србију.
Реформе султана Селима III (1789-1807) и добијање народне самоуправе Султан је
сматрао да је јаничарска војска главни узрок војне слабости турске државе. У
Београдском пашалуку јаничари су се намножили по градовима као градске посаде.
Они су вршили насиља над становништвом. Отимали су земље, присвајали их
(читлучење) и наметали се сељацима за нове господаре (читлук сахибије).Сељаци су
12
морали да дају дажбине и старим феудалким господарима (спахијама) и новим

(читлуксахибијама).Султан је протерао јаничаре као главне носиоце феудалне анархије,
укинуо је читлуке и установио је редовну војску (низам ђедит). Свиштовским миром
јаничарима је било забрањено да се врате у Београдски пашалук.Султан је одлучио да
одлакша живот хришћанског становништва. 1792. и 1794. дао је Србима низ
самоуправних повластица.На челу управе Београдског пашалука налазио се паша као
султанов представник, а на челу нахија оборкнезови као народна власт.Ради спречавања
повратка јаничара, Србима је дозвољено да организују народну војску под командом
својих старешина. Дозвољена је слобода вероисповести и слободно подизање цркава и
манастира, пошто се претходно плати везиру 500 гроша за издавање дозволе (изун).У
последњем рату Аустрије и Русије против Турске порушен је и спаљен знатан број
српских цркава и манастира. У Ваљевској нахији изгорело је пет манастира и осам
цркава. Од 1793-1799 српски народ је обновио многе манастире.
КАРАЋОРЂЕ ПЕТРОВИЋ
Ђорђе Петровић, родоначелник и оснивач династије Карађорђевића. Није се установио
тачан датум његовога рођења, али углавном историчари се слажу да је од прилике рођен
14. новембра 1762. у селу Вишевцу. Родитељи су му се звали Петар и Марица Живковић
из Маслошева.Бројна породица је живела на танком имању зато се морала често селити
из места у место, али најдуже се задржала у Загорици и Тополи. 1786. Ђорђе се оженио
јеленом Јовановић из Маслошева. Убрзо затим је морао да бежи из Србије у Срем. Тамо
је остао 2-године када се прикључио као добровољац у Фрајкорским одредима, у рату
Аустрије против Турске 1788-1791. Био је у четама Михаила Михаљевића, тако да га је
чак и Аустријска влада одликовала медаљом за храброст.Враћа се назад у Србију где је
био два пута приморан да бежи у хајдуке; 1) пре доласка Мустафа паше за везира и 2) за
време управе дахија. Али он се као хајдук није брзо прославио, можда зато што је био у
редовима славних тада хајдука Лазе Добрића и Станоја Главаша. Доласком Мустафа-
паше одмах се враћа назад на своје имање и постаје обични ратар.За време страховладе
дахија од 1801-1804. он одлази поново у хајдуке и у то време он постаје уз Станоја
најпознатија хајдучка личност Србије. Када је јаничарски зулум превршио све мере
Срби су се окупили и били су спремни да свакога трена крену у устанак за физички
опстанак. 1803. Ђорђе је због убиства Турчина допао у тамницу, из које се извукао
откупом на Цвети те године. Од тада ноћи више није проводио у свом дому већ је ноћио
по шумама и Манастирима.Када су дахије сазнале за план устанка против њих, кренули
су на велику сечу кнезова, али је Ђорђе поучен хајдучким опрезом вешто избегао напад
Узун-Мехмеда 5. фебруара 1804. Сеча кнезова је изазвала велику пометњу у Србији из
које се први тргао Ђорђе који је успео да окупи одважне Србе у Орашцу на Сретење
14. фебруара 1804.Ђорђе је изабран за вођу устанка пошто су се те улоге прво одрекли
Станоје Главаш и Теодосије Марићевић. Од тога тренутка он је главни вођ устанка и
вођа у многим биткама и победама српске војске над турском силом од 1804-1813.После
добијања аутономије он је успоставио и врховну власт у којој је он био главна личност.
Српски народ тога времена је био у општој пометњи какво владарско звање дати Ђорђу:
тако су га називали предводитељем, командантом, вождом најчешће.У таквој власти и
он је имао опозицију некада већу и снажнију а некада слабију. Тако је он у два маха
ломио своју опозицију. Ненадовиће је потчинио силом после Мишарске битке, а
Миленка Стојковића и Петра Добрњца је прогнао из земље 1811.1812. дошао је
Букурештански мир који су Срби одбацили, а који је Србима давао извесну аутономију,
тако да је лоше вођена политика као и општеност српске војске довело до пропасти
српске самосталности и коначни слом Србије. Карађорђе је октобра месеца морао да
пребегне у Аустрију, тако да је од тога тренутка престао да буде врховни вожд Србије.
13
Између небескога и земаљског царства изабрао је аустријско царство.Ии Аустрије је био

интерниран у Петровград, где је живео од руске помоћи. Он је непрестано молио
Рускога цара Александра да крене поново па Турску, али када је видео да од тога свега
нема ништа, он се повукао и непрестано је плакао и тужио за Србијом.Затим се повезао
са грчким Хетеристима (Грчко друштво које је имало за циљ обнављање старе
Византије). Хетерити су прошверцовали Карађорђа на тај начин што је он добио пасош
на име руског племића Михајла од Леонарда, морао је чак и да свију већ оседелу косу и
бркове. Он си изабрали водени пут због мање контроле него на копну од локалних
полицајаца.Када је дошао у Србију отишао је код кума Вујице Вуличевића у Вел. Плану.
Карађорђе је замолио да одмах јави да је он дошао у Србију, што је Милоша
запрепастило. 7. јула Милош је послао Вујици поверљиво писмо са наредбом да се он
убије. Тако је Карађорђе убијен 25. јула 1817. у Радовањском Лугу. Одрану главу
напуњену сламом однели су у Цариград Турцима.Што се тиче саме личности Карађорђа
био је доста прек и правичан човек и вођа. Познат је по својој строгости, тако да је чак
затровао и свога Оца 1786. и свога брата због правде 1807. А својој мајци је бацио
кошницу на главу, када га је мајка назвала именом Црни Ђорђе.
Дахијска управа у Београдском пашалуку и припрема за устанак

Јаничари су били огорчени због одлуке Свнштовског мира. Зато су отпочели борбу
против султана, његове централне власти и његовог представника у Београду.Јаничари
су се окупили око Осман Пазваноглуа одметника од султана. Побуњеник из
Видина.Срби су пристали уз султана и његовог пашу у Београду Хаци Мустафу (1794-
1801), паша Шимик Оглу (назван Српска мајка).Он је дозволио да се Срби наоружају, да
уреде народну војску (1799.) од око 15.000 војника под заповедништвом народних
старешина. Војска није била стална већ се окупљала по потреби, ипак имала је
унутрашње командно устројство. Основна јединица, група од 50 људи (буљубаша), 100
(харамбаша) и 1000 бимбаша.Удружени Срби и Турци успешно су одбијали нападе
јаничара и потукли их 1798.Исте године Наполеон је потајно спремао флоту, освојио
Малту, прешао у Египат и ту отпочео борбу против султана Селима III, под чијом се
влашћу налазио Египат. Наполеон је побеђивао турску војску и у Египту и у
Сирији.Како би могао своју војну силу да окрене против Наполеона, Селим III се
измирио са Осман Пазваногулом, признао га је 1799. за видинског пашу и дозволио
јаничарима да се врате у Београдски пашалук под условом да не стварају неред. И
стварно су прво били мирни захвалјујући команданту КараИсмаилу (убијен).По
повратку у Београдски пашалук јаничари су почели да се свете Србима, убијали су
виђеније људе (у Шапцу Ранка Лазаревића). На то Хаци Мустафапаша пошаље војску
са два топа на Шабац, заузме град и погуби 30ак Турака. Зато се јаничари побуне и
убију га.Јаничари су потом разделили Београдски пашалук на четворицу својих
старешинадахија. Дахије поставе уместо законите султанове власти своју власт и
управу Аганлија, КучукАлија, МулаЈусуф, Фочић Мехмедага. Уклонили су султанове
чиновнике и поставили за старешине по варошима кабадахије, а по селима субаше и
хаџије. Укинули су српску самоуправу, повласгице, кнежинске и сеоске самоуправе и
поново су успоставили читлуке.
Припреме за устанак
Спахије у Пожаревцу су се побуниле против дахија 1802. Мехмед ага Коњалија,
Хасанбег.Српски кнезови су почели припремати народ на побуну против дахија. Дахије
су ухватиле писмо ваљевског кнеза Алексе Ненадовиђа у коме се јавља аустријским
властима у Земуну да се припрема за устанак. (Писмо је упућено команданту мајору
Митезеру). До тад су били у сукобу дахије Аганлија и КучукАлија (1470-1504).Да би
спречили побуну дахије су посекле око 70-150 кнезова и других виђенијих људи у
14
ваљевској нахији у Шумадији (због сарадње са Хаџи-Мустафом). Неки су успели да

умакну, међу њима и Карађорђе.Дахије су почеле и да разоружавају народ.
Састанак у Орашцу и буна против дахија 1804.
Због дахијске тираније народје почео да бежи у шуме. Ту се окупљао око хајдучких
дружина.Једна од њих је била и дружина Станоја Главаша из Глибовца код Паланке. У
њој се налазио и Хајдук Вељко.Као одговор на сечу кнезова Срби су почели да убијају
јаничаре. Буна је почела тако што је Карађорђе почео спаљивати турске ханове и
убијати хације и субаше.Било је потребно да се изабере вођа устанка и народни
старешина.Фебруара 1804. окупило се у Орашцу око 300 људи, који су изабрали
Карађорђа за вожда у борби.Устанак се брзо проширио у Београдском пашалуку. Јаков
Ненадовић је побунио народ у Колубари, Лука Лазаревић у шабачкој нахији.
Миленко Стојковић, Петар Доорњац у источној Србији, Стеван Синђелиђ у
Ресави.До половине марта 1804. истиснута је турска власт из целе Шумадије и
Колубаре.Српско иослансшво у Русији и скупштина у Пећатича Септембра 1804.
устаници пошаљу у Русију изасланство на челу са протом Матијом Ненадовићем,
ради тражења заштите и материјалне помоћи за продужење започете борбе.Посавету
Русије устаници одлуче да на скупштини о Ђурђевдану 1805. у Пећанима (сеоцету на
обали Саве крај Обреновца) да пошаљу изасланство, које је захтевало да јаничари,
спахије и сви турски чиновници напусте Београдски пашалук, а да на челу нахије стоје
кнезови. Врховни кнез да буде у Београду. Он ће скупљати отсеком одређени данак и
предаваће га високом турском финансијском чиновнику (мухасил).Скупштина у
Пећанима је одлучила да се одметну од турске власти Пожешка, Ужичка, Соколска
нахија које се дотад још нису дигле на устанак. (јун/јул 1805. ослобођење).
Битка на Иванковцу 1805.Султан је примио захтеве скупштине у Пећанима, те је

променио свој став према устанку, па је одлучио да га угуши силом. За београдског
везира је постављен нишки мухафиз Хафиз-паша, велики непријатељ српског
устанка.Српске снаге налазиле су се под командом Миленка Стојковиђа и Петра
Добрњца у два утврђења на Иванковцу, на десној обали Мораве, код Ћуприје.
Карађорђе се налазио са главним српским снагама у утврђењима у Гиљу, код
Јагодине.Борба је трајала 6-8 августа 1805. Турци су били одбијени. Карађорђе је ноћу
прешаоМораву, стигао у Иванковац и дотукао је Турке који су се повлачили према
Нишу. Хафизпаша је био рањен.Буна против дахија је обим прерасла у борбу за
свргавање турске власти ради потпуног ослобођења од турске власти.
Победа на Мишару 1806.

На скупштини у Смедереву новембра 1806. Карађорђе и чланови српске скупштине су
одлучили да више не плаћају данак Порти, већ да новац искористе за наоружавање
устаника.Убрзо после скупштине се прочуло да се Турци спремају да поново нападну
српске устанике. Карађорђе је почетком 1806. упутио посланство султану.
Преговори нису донели резултате, нашта је утицала и чињеница да је у то време дошло
до приближавања Турске и Француске, а удаљавања Турске и Русије.Захлађење Турске
са Русијом је одговарало Карађорђу, јер се Русија од тог времена више интересовала за
Србе, који су јој били потребни као ослонац против Турске.Негативну страну
турскофранцуског зближавања представљали су Наполеонови савети султану да покори
Карађорђа.
Турци су 1806. извели два похода на Србију из правца Босне и из Ниша.Срби су још у
јануару отпочели борбе, на истоку су ослободили Пореч и утврдили се на околним
планинама. На југу су ослободили Параћин, Раждањ, Алексинац и опсели Бању;
Крушевац, Јастребац, Студеницу, Вишеград, Нову Варош: продужнли су опсаду
15
Шапца.Карађорђе је позвао на сарадњу црногорског митрополита Петра I, али му он

због заплета око Боке није могао помоћи.Преко 40 хиљада турске војске босанског
везира Бећирпаше прешло је Дрину под командом Сулејман паше Скопљака и ударило
на српски шанац на Мишару код Шапца. Срби су под командом Карађорђа потукли
Турке 1. августа 1806.
Победа на Делиграду 1806.Карађорђе је потом отишао у помоћ Делиграду код
Алексинца. Петар Добрњац је бранио Делиград од румелијског валије Ибрахимпаше.
После шест недеља борби (4. јул - 27. август) Срби су ослободили Алексинац. Ту су
запленили доста турског оружја. Потом су опсели Ниш.
Ичков мир 1806.

Још пре ових победа Срби су послали у Цариград Петра Ичка да преговара са Портом
о миру.Срби су били спремни на мир под условом да им се врати самоуправа на челу са
врховним кнезом; утврђена је погодба с Портом о висини годишњег данка; данак ће
прикупљати Срби, а врховни кнез ће га предаватн турском врховном финансијском
службенику (мухасил); све службе вршиће Срби укључујући и чување граница; да
јаничари оду из Србије.После српских победа, следио је и рат између Русије и Турске,
те је Порта попустила и крајем 1806. прихватила српске захтеве.Београдски пашалук се
претворио у нову Србију, нову вазалну државу турског царства. Пуна самоуправа, уз
плаћање данка.Савез са Русијом за борбу противТурака 1807-1809;пораз код Каменице
(мај 1809)Пошто је Русија 1806. заратила са Турском, Срби су ступили у савез са
Русијом, одбацивши Ичков мир.Устаници су крајем 1806. освојили Београд, 1807.
Шабац и Ужице.Руска војска је продрла у Молдавију и Влашку. Зато Срби окрену
правац својих борби ка источној Србији, у нади да ће се наДунаву сусрести са Русима.
У источној Србији Миленко Стојковић продре у Крајину, нападне Неготин, али га
Турци из Ввдина натерају да се повуче, па га опколе на Шгубику, северозападно од
Неготина.У помоћ. му притекне Карађорђе са шумадијском војском и са Русима који су
са генералом Исајевим прешли Дунав.19. јуна 1807. разбијуТурке на Штубику и
Малајници и ослободе Крајину,. Хајдук Вељко је очистио од Турака Црну Реку до Бање,
а потом је са Петром Добрњцем ослободио Сврљиг н Књажевац..Турска је у то време
била политички уздрмана; маја 1807. је дошло до преврата у Цариграду. Јаничари су
збацили султана Селима III и бацивши га у тамницу, а на престо долази Махмуд II. у
Тилзиту од 25. јуна 1807. (Николић) је склопљено примирје Русије и Турске.О Србији
се овде уопште не говори, а руска војска је требало да напусти Србију. Руска политика
на Балкану доводи до сукоба Карађорђа и неких српских војвода. Карађорђе је
показивао видно нерасположење према Русији, док су се његови противници окретали
ка њој.Уз помоћ Руса они су настојали да ограниче Карађорђеву власт. оптужујући га да
тежи апсолутистичкој владавини. Против њега су нарочито иступили Јаков
Ненадовић, Миленко Стојковић и Петар Добрњац. Они су захтевали да се уместо
јаке иентралне власти, чији је носилац Карађорђе заведе заједничка владавина
истакнутих војвода. Народ је био уз Карађорђа и карловачки митрополит Стефан
Стратимировић.Против њега је био и први руски службени представник у Србији,
Константин Константиновић Родофиникин, који је имао задатак да усмерава рад
Правитељствујушчег Совјета. Карађорђе и његови сарадници, да би смирили духове,
донели су Устав, децембра 1808.Иницијатива за стварање Совјета дошла је из Русије,
али он није успео да ограничи власт Карађорђа. већ је постао значајно оруђе у његовим
рукама. 14/26 децембра 1808. Совјет га признаје за наследног "верховног серпског
предводитеља".
1809. Турска је обновила рат против Русије и Србије. Главни заповедник руске војске
Прозоровски упутио је по царевом наређењу поруку српским устаницима, изневши став
16
цара да ће приликом нових преговора о миру водити.више рачуна о српском

интересу.Срби ударе на Турке са четири стране:Прва група под Карађорђем удари на
југозапад и покуша да преко Санџака успостави везу са Црном Гором и њеним
митрополитом Петром I. те продреше до Пријепоља и Бијелог Поља.Друга група под
командом Симе Марковића и поп Луке Лазаревића удари на запад и продре у Босну
Трећа, главна и највећа група, под командом Милоја Петровића, удари на југ, на
Ниш.Четврта група под командом Миленка Стојковића упутила се на исток, на Дунав
ради успостављања везе са руском војском. Миленко начини шанац на Текији, ослободи
Брзу Паланку, састане се са Русима и опседне Кладово. Ту му се придружио један слаб
руски одред.У мају 1809. јужна турска војска удари на српскн шанац Чегар код села
Каменица. северозападно од Ниша. Због неслоге српских старешина, Турци сатру
српску војску и од 952 главе изгинулих Срба саграде код Ниша Ћелекулу. (Ресавски
војвода Стеван Синђелић пуцао у барут; Ламартин, француски државник и књижевник
"Народ којиима овакве споменике не може никад пропасти )Потом Турци освоје
Делиград, Сталаћ, Крушевац, Јагодину и источну Србију до Дунава, па се упуте у
Крагујевац и Београд. Неки од старешина. пребегну у Панчево.Услед турског
напредовања, Руси се повуку из Србије. Карађорђе се узалуд обраћао за помоћ Русији,
Француској и Аустрији.Руске акције на Дунаву скоро да није ни било. Карађорђеве
молбе за помоћ завршавале су негативним одговорима руског генерала Прозоревског.
Тек када"је кнез Багратион дошао на чело главне руске команде на Дунаву, Руси су
напали Турке августа 1809.
Карађорђе је сматрао да је поново изигран од Русије. На Аустрију се због сарадње са
Русима није могао ослонити. Зато је послао писмо цару Наполеону Бонапарти, у коме
му нуди да Србија дође под француско покровитељство и прими у своје градове
француску војску.Када је Карађорђев гласник Вучинић стигао у Беч, Наполеон је већ
1809. склопио тзв. Шенбрунски мир са Аустријом.Пошто се Наполеон вратио у Париз,
Вучинића није примио он већ његов министар спољних послова Шампињи. Он је у
царево име прихватио сарадњу са Србијом, под условом да она остане у тајности, јер
нису хтели да се замерају са Турцима и Аустријанцима.Како би убрзао Наполеонову
одлуку Карађорђе му јануара 1810. упућује друго писмо, на које није добио одговор.
Наполеон је био антируски расположен, чак је утицао код аустријског цара да не
помогне српске устанике.Карађорђе се обраћа поново Русији, преко посланика пориче
да је писао француском и аустријском цару, те је успоставио сарадњу са Русима.Долазак
турске војске и битка код Варварина и Лознице 1810.1810. Срби поново успоставе
везу са Русима у источној Србијн, Крајини. Два руска војна одреда прешла су Дунав и
са Србима су ослободили Брзу Паланку, Прахово и освојили су турске шанчеве на
Дунаву и Неготину. На то Турци нападну на Србију са две стране.Јужна турска војска
која се кретала од Ниша ка северу заузела је Крушевачку нахију и ушанчила се у селу
Јасик, на левој обали Западне Мораве према Крушевцу. Српскоруска војска под
командом грофа Орурка и Карађорђа потукла је Турке на Јасики, под Хуршидпашом (26.
августа 1816), а после неколико дана и код Варварина (6. септембра), на левој обали
Велике Мораве, јужно од Јагодине. У српске руке пали су и Књажевац, Неготин и
Кладово.Западна турска војска из Босне прешла је Дрнну и напала Лозницу, коју је
бранио лознички војвода Анта Богићевић. После дванаестодневне опсаде Карађорђе
стигне у помоћ и после жестоке борбе на Тичару (пољу испред Лознице) потуче их и
натера да се врате у Босну.За време ове битке сам Карађорђе је вукао и размештао
топове. Поред других војвода, овде је рањен и поп Лука Лазаревић.Следеће године
руски генерал Кутузов потукао је код Рушчука војску великог турског везира (јун
1811).Срби су однели победу над Хуршидпашом код Грамаде, јужно од
Књажевца.Турска је потом понудила мир Русији, што је ова исто хтела. јер се Наполеон
17
спремао у поход против ње.Карађорђева централизација властиПобеду над

противницима је извојевао на војводској скупштини (8/2011/23 јануара 1811), када
једонешен нови Устав. Скупштина га је признала за врховног вожда, а извршена је и
реорганизација управе. Смањио је области истакнутим војводама.Совјет је преуређен и
образована је влада са попечитгљством.На ове промене нису пристајале истакнуте
војводе Миленко Стојковић и Петар Добрњац, па бивају протерани из Србије.
Букурешки мир, мај 1812.Опасност од Наполеона и одлуке Букурешког мира спречиле
су реализацију амбициозног плана, чији су творци били руски адмирал Чичагов и
Карађорђе, познат као "Јадранска експедиција".План је предвиђао истеривање Турака из
БиХ и спајање Србије са њом.Наполеоног поход на Русију је омогушио да муслимани
остану у БиХ.Осми члан Уговора о миру тиче се Срба. Обухвата политичке,
привреднофинансијске и војне одредбе: 1. Срби су добили амнестију због устанка; 2.
Порта је обећала да ће споразумно са српским народом одлучити о унутрашњој
самоуправи у Србији (слично Архипелат); 3. Срби ће сами скупљати умерени данак; 4.
Договорено је да се турска војска поново врати у све тврђаве, куле и утврђена места и
да у њима постави артиљерпју и муницију.По Стојану Новаковићу ово је значило васкрс
српске државе. Турска је, по први пут, признала неку самоуправу Србије у
међународно.м уговору, а овим уговором Русија је стекла формално право да се меша у
однос Срба према Порти.
Унутрашњи развитак и уређење Србије 1804-1813
Вожд је дуго настојао да ојача своју власт у Србији. Одлучио је да своје главне
противнике уведе у владу, тј. у попечитељства, те а их тако задржи крај себе.Основна
борбена снага су српске револуције и њени носиоци били су сељаци, који су желели да
успоставе слободан сељачки посед.У друштвеноекономском погледу борили су се за
уништење феудалног тимарскоспахијског система и феудалних односа.Зато устаници
укидају плаћање харача турском султану и ускраћују давање кулука и десетка
спахијама.Десетак сами скупљају ради општих народних потреба и чувају га у
општинским кошевима које су морали да изграде кнезови са селом. Новац добијен од
продаје десетка стављен је у народну касу, из које су плаћане тобоције и други ратни
издаци.На тим привредним односима слободног поседа изградиће се у Србији током 19.
века ново грађанскр друштво_на капиталистичкој основи.У политичком погледу српска
револуција и.ма народноослободилачки карактер. Устаници руше турску политичку
власт и стварају нову, народну. Од првих дана устанка Срби стварају органе политичке
власти своје државе
.Скупштина
У почетку скупштине није бирао народ. Њих су сачињавали скупови устаничких
старешина н впђенијих људи из народа. Устаничке старешине вршиле су у почетку
војничку, судску и финансијску власт.На скупштини децембра 1808. признат је
Карађорђе за врховног вожда и господара Србије с правом наследства. То је потврдила
скупштина у јануару 1811.
Правитељствујушчи совјет
Под утицајем Русије одлучено је на скупштини о Велнкој Госпојини 1805. у селу
Борак (југозападно од Београда) да се установи Правиитељствујушчи совјет. Он је имао
врховну, законодавну, управну и судск'у власт. Свака нахија бирала је за члана Совјета
по једног човека. Са ослобађањем нахија растао је број чланова Совјета и власт
Совјета.Први председник је био прота Матија Ненадовић. Седиште се прво налазило у
манастиру Вољавча (источна страна Рудника) па у манастиру Боговађа (источно од
Ваљева). У позну јесен пренето је седиште у Смедерево, а 1807. у Београд.Из
Смедерева су разаслате уредбе како треба судити. Из Београда. је наређено 1807. да се у
18
свакој нахији успостави прави суд од три судије (нахијски суд). По Вуку Караџићу
сваки човек је могао ту тужити и војводу.Совјет је наређивао распродају напуштених
турских имања у Београду и унутрашњости, издавао државна имања у закуп и убирао је
приходе.
Попечитељства
Правитељствујушчи совјет подељен је 1811. на владу или попечитељства и на Велики
или Народни суд.Владу је сачињавало шест попечитеља војних, иностраних.
унутрашњих дела, просвете, народне касе и правосуђа.Попечитељ правосуђа био је и
председник Великог или Народног суда те се звао велики вилајетски судија.По селима
су постојали сеоски судови на челу са кнезовима. а по варошима су установљени
магистрати са председником, два члана и једним писаром. Ако магистрат није могао да
пресуди, предмет је слат Народном суду.
Карађорђева црквена политика- Просвета у ослобођеној Србији- Пропаст Србије

1813.
Султан Махмуд II (1808-1839) није био задовољан одредбом осмог члана Букурешког
уговора о Србији. те је потписао уговор, али без члана о Србији.Срби су овим уговором
били још незадовољнији.Русији је тада било стало да се Србија смири (цар Александар
I) како би она своје снаге усмерила ка Наполеону.Командант руске подунавске војске
послао је у Србију руског генерала грофа Марка Ивелића, пореклом Србина из Боке
Которске, са задатком да саветује Србе да се смире и преговарају са Турцима.Зато је на
Велику Госпојину 15. августа 1812. сазвана скупштнна у манастиру Враћевшница
(мошти св. краља Стефана Првовенчаног).Објављен је 8. члан Букурешког уговора.
Срби су га формално примили, иако су били против њега.Карађорђе је отпочео
преговоре са Портом преко нишког Хуршид-паше, који је Србима много обећао. Али је
њега султан убрзо поставио за великог везира са задатком да унпшти Србију. Велики
везир је захтевао да српски народ поново буде раја, да Порти преда градове, топове и
оружје, да плати сав заостали данак од девет година и да се Турци поново настане по
варошима.Супротно одлуци Букурешког уговора, Срби су на скупштини 1. јануара
1813. у Крагујевцу. једногласно одбацили турски захтев. Једино су пристали да плаћају
годишњи данак отсеком.Порта није искрено желела мир, она је само чекала тренутак да
удари на Србију. Пошто се руска војска повукла из Србије, Влашке и Молдавије
августа 1812. Турцису се зиме/пролећа 1812/13 спремали за напад на Србију.У јулу
1813. турска војска је провалила у Србију са три стране. Са истока од Видина, са југа од
Ниша и са запада из Босне.Источна турска војска напала је Неготин, који је бранио
Хајдук Вељко. Кад је он погинуо, Турци су освојили Неготин, а потом и Крајину.Јужна
је заобишла српску војску у Делиграду и на Морави, близу Ћуприје спојила се са
источном.Карађорђе је тад био болестан (тифус) у Тополи.Западна војска је прешла
Дрину на мосту код Врањева и ударила је српску војску под командом Симе Марковића.
Турски везир пошаље зворничког владику да преговара са Србима у шанцу Лешница да
предају шанац и оружје. Пошто су Срби то одбили, турска војска освоји Лешницу.Турци
су слали зворничког владику и у Лозницу ради преговора, које Срби опет одбију. Турци
освојише Лозницу и кренуше на Шабац.Карађорђе је мало прездравио, те се упутио на
Дрину. Пошто је Лозница пала, наредио је да се утврди Засавица, код Равна. Ту је
погинуо Зека Буљубаша (Јова Глигоријевић) са, али није успео да заустави турску
војску која је долином Колубаре и Саве надирала ка Београду.
Одлазак Карађорђа из СрбијеУвидео је да усамљена Србија не може одолети турској
сили. Вратио се из Лознице у Београд. Последњи пут се појавио војсци на ушћу
19
Мораве, према Смедереву, 20. септембра 1813.Безуспешно је настојао да од Русије и

Аустрије добије одобрење за пресељавање народа под њихову власт.Са породицом и
митрополитом Леонтијем, са секретаром... је прешао у Земун, 21. септембра
1813.Остаци српске војске су се распршили, а 25. септембра 1813. турска војска је
ушла у Београд. Тако је Србија поново потпала под турску власт.Под условима строге
интернације Карађорђе је био у манастиру Фенек, па је пребачен у Петроварадин. Да би
га потпуно удаљили од Србије, чланови бечког Ратног савета одлучили су да га са
сарадницима преместе у Штајерску.Тако су постали аустрнјски државни
заточеници.Августа 1814. било је решено питање њиховог пресељења у Русију. У
Хотин је стигао 26. октобра / 7. новембра, где је добио имања и смештај.Касније ту
долази у везу са грчки револуционарима Хетеристима. "друштвом пријатеља" (филики
хетерија), тајно грчко револуционарно удружење.После четири месеца добија дозволу
да отпутује у Петроград на аудијенцију код цара. На пријем је чекао девет месеци. Није
успео да наговори цара да крене на Турке.
По повратку у Хотин, приступио је грчкој Хетерији која је планирала заједнички
устанак Грка, Срба и Бугара и стварање велике балканске државепо узору на
некадашњу Византију. Карађорђе је био изабран за вођу команданта тог устанка, а
потом се тајно враћа у Србију 28. јуна (11. јула) 1817. Породица му је остала у
Хотину.Повратак у СрбијуПосле II српског устанка Србијом је управљао кнез Милош
Обреновић. Он је још пре 1813. био противник Карађорђа.Од 1815. га је на све начине
оптуживао руском двору. Руски цар је зато мислио да српски народ неће да чује за
Карађорђа. Руска влада му је забрањивала да се врати у Србију. (Буна Симе Марковића
1812. против кнеза Милоша имала је карађорђевски карактер.)Уз помоћ Хетериса
дошао је у Србију. Најпре се јавио свом куму, смедеревском кнезу Вујици. који га је
склонио у Радовањски луг, на сеоско трло. Замолио је кума да обавести кнеза о
разлозима његовог доласка и да му уговори састанак са њим.Одлуку да убнје Карађорђа
Милош није желео да донесе сам, али је то решење иницирао. препустивши српским
кнезовима да они одлуче о судбини Вожда. Милош је тобоже остао по страни,
приклањајући се вољи већине. Павле Сретеновић предложио је да се Карађорђе
убије.У зору 13/25 јула 1817. убијен је на спавању, верујући до краја кумукоји га није
упозорио на заверу, у селу Радовању, у Смедеревској Јасеници.Његова глава је однета
кнезу који ју је послао Марашлиали паши као израз своје верности. Потом је глава
послата у Цариград. Тело му је сахрањено поред бреста у Радовањсјом лугу, да би
септембра 1930. било пренето у Тополу, на Опленац,
2.СРПСКИ УСТАНАК
Стање народа у Србији од пропасти Карађорђеве Србије до Таковског устанка
1813-1815.
1813. народ ближе Сави пребегао је у Срем. а Дунаву у Банат. Народ из унутрашњости
склањао се у планине.
Наполеон, пријатељ Турске, доживео је слом у Русији 1812. те су Турци били
присиљени да попуштају. Када су удружене Русије, Пруска, Енглеска и Аустрија
потукле Наполеонову војску у "битци народа" код Лајпцига октобра 1813. Турци сујош
више омекашали.31. октобра султан је опростио Србима због устанка. Тада су се многи
вратили из шума. Међу њима је био и Милош Обреновић.
Кнез Милош Обреновић (18141839)
Рођен 1783. у Горњој Добрињи (скрипта) и сам мисли на Теодорову суботу 1780.
Његова мајка Вишња родом је из Горње Трепче, из породице Урошевић.Први пут се
удала за Обрена Мартиновића из Брусннце код Горњег Милановца и са њим је имала
синове Милана и Јакова и ћерку Стану. Обрен је умро 1777., данас су му кости у цркви
20
на Савинцу. Можда су били Црногораци, Херцеговци? Милош је тврдио да је

херецговачко племе.После Обренове смрти, по други пут се удала за сиромашног
сељака Теодора Тешу Михаиловића и родила синове Милоша (у Сред. Добрињи),
Јована и Јеврема. (Јеврем је био заповедник шабачке и ваљевске нахије, председник
сената и намесник; жена му се звала Томанија, ћерка Анте Богићевића.)Теша је умро
1802. (из Добриње, код Пожеге између Чачка и Горњег Милановца). Вишња се са
синовима враћа у БрусницуПосле Тешине смрти Милош и његова браћа су морали да
иду у најам како би се прехранили. Милош је отишао код имућног полубрата Милана,
трговца стоком, потоњег војводе. Тад је прозван Обреновић, по првом мужу своје мајке.
До 1810. се потписује као Теодоровић.Када је избио I српски устанак Милош је био у
свим биткама уз Милана, који је постао војвода рудничке, пожешке и ужичке нахије.
При освајању Ужица тешко је рањен. 1807. Карађорђе му даје титулу војводе
(предавање). После смрти Милана Обреновића 1810. у Букурешту, умешао се у сукоб
Карађорђа и опозиције, стављајући се иа страну опозиције. За време битке на Засавпии
1813. нарочито се истакао јунаштвом. После краха устанка предао се Турцима.Жена
Љубица Вукомановић, ћерка Радослава и Марије из Царевића у рудничкој иахији.
Оженио се када је имао 20 година, 1803.Љубица је из села Серезовац (Горњи
Милановац). Свадба је трајала три дана. 1869. у Букурешту Милош наводи осморо деце.
Обнова турске власти и нови зулуми
Нови београдски везир Сулејман паша Скопљак из политичких разлога посинио је
кнеза Милоша и поставио га за кнеза рудничке, крагујевачке и пожешке нахије;
поклонио му је сребром оковане и позлаћене пиштоље и ата.Ипак, стање се погоршало
чим су Турци почели обнављати своју власт у Београдском пашалуку.Сулејман-паша
Скопљак постављао је муселиме, кадије и кнезове по варошима, паланкама и селима.
У свакој палании оставио је по неколико стотина јаничара и Турака на народни трошак.
Нове турске власти су почеле скупљати оружје од народа чинећи при том насиље.Због
оправкетврђава повећан је намет и кулук. Куга је косила народ.
Бечки конгрес и Срби .
Неке старешине су после пропасти Србије пребегле у Срем и настаниле се у Земуну и
манастиру Фенек. Они су послали у Беч проту Матију Ненадовића са задатком да
заинтересује Русију, Аустрију и Енглеску за тешко стање српског народа 1814.Европске
силе одбиле су да изнесу српско питање пред конгрес, јер је конгрес расправљао само о
променама које је Наполеон извршио. Аустрија је покушала преко свог посланика у
Цариграду да утиче на Портино држање према Србима, али му је представник Порте
одговорио "да та раја мора сва помрети, која се често буни." Није боље среће било ни
аустријско посредовање из Земуна код турског паше у Београду.
Хаџи-Проданова буна 1814.
Буна је почела пред зиму 1814. у пожешкој, јагодинској и крагујевачкој нахији (не и у
ужичкој) под вођством Хаџи-Продана Глигоријевића. Устаници су позвали Милоша да
им се придружи, али он одбије позив због зиме (због тога није веровао у успех устанка).
Чак је помагао Турцима да угуше ту буну, можда се плашио да не изгуби вођство или је
хтео да стекне турске симпатије. Сулејман-паша Скопљак је наредио да се поново
сакупља оружје, а то је пратио још већи зулум над српским народом.Фебруара 1815.
Турци су погубили Станоја Главаша који је исто помагао Турцима да угуше буну.
Милош је тад био код београдског везира, а главу је спасао подмићивањем Турака.
Таковски устанак 1815.
Милош се уклонио од турског зулума из Бруснице у Шаране. а у време Хаци-Проданове
буне је прешао у Црнућу, у планину Рудник. Око њега се окупило неколико виђенијих
људи.На тајном састанку у Рудовцима игуман манастира Боговађа Авакум, заклео је на
крсту и јеванђељу неке народне старешине попа Ранка из Рудовца, Милутина Савића
21
Гарашанина из Гараша, Арсенија Лому из Драгоља, да поново дигну устанак.

Половином априла игуман Авакум и кнез Васиљ Павловић узбунили су ваљевску
нахију и ослободнли Уб и Ваљево. Арсеније Ломо, војвода из I устанка изгуби Јасеницу,
нападне на Турке у Гружи и Руднику.
На Цвети. 23. априла 1815. дође кнез Милош на народнп сабор код цркве у Такову и ту
код једног грма (таковски грм, данас у цркви у Горњем Милановцу) утврди се одлука да
се Срби опет дигну на устанак.Прота Јанко благослови рат за ослобођење. По
једнодушној вољи народа кнез Милош се стави на чело устанка. "Ево мене. ево вас, па
рат Турцима."Скопљак је на устанике послао војску на челу са својим ћехајом Имшир-
пашом. (Попшуо код Чачка)Милош је ослободио Палеж (Обреновац), ту је запленио два
топа, те се упутио ка Чачку, где су се устаници већ били учврстили на брду
Љубић.После српске победе на Љубићу (смрт Танаска Рајића при одбрани топова);
Мелентије Поповић је ударио у добош и тако сакупио војску која је кренула да се
расипа. Милош пође ка Пожаревцу, ослободи Баточину, код Орашја пређе Мораву и
ноћу нападне на Турке у Пожаревцу и ослободи варош.Потом Милош оде на Карановац
(Краљево) који му Турци предаше. Онда се упутио на Дрину да сузбије војску
босанског везира Хуршидпаше. Део везирове војске налазио се према Бадовинцима, а
други у селу Дубљу, западно од Шапца.У битци на Дубљи Срби победе и заробе
Ибрахимпашу. Милош је лепо поступио са њим, поклонио му је коња, ћурек и 500
гроша, па га отпратио преко Дрине босанском везиру Хуршидпаши.
Усмени уговор о самоуправи у Србији између кнеза Милоша и Марашли Алипаше

После српске победе на Дубљу, Порта је наредила да се отпочну преговори са кнезом
Милошем.Милош је отпочео преговоре са босанским везиром Хуршид-пашом, а
српски устаници на Белици (Вулићевић. Матија Ненадовић) су отпочели преговоре са
румелијским валијом Марашли Алипашом, који је са војском дошао у Ћупрнју и ту је
отпочео преговоре. Његов став је био: "Будите ви цару покорни па носите и топове за
појасом ако хоћете."Босански везир захтевао је да српски народ преда оружје, па ће им
уместо Сулејманпаше Скопљака бити послат нови паша. Милош је одбио да врати
оружје, јер Срби нису хтели да се врате у положај раје. Зато Милош прекине преговоре,
дође на Белицу и отпочне преговоре са Марашли Алипашом.Овај је био попустљивији
од босанског везира. Пре Мнлошевог доласка неке српске старешлне (Вујица
Вулићевић, прота Матија Ненадовић) преговарали су са њим, по Милошевом наређењу
о томе да Срби пошаљу у Цариград изасланство ради тражења фермана о
помиловању.Марашли Алипаша је тражио да га Срби претходно пропусте да са војском
оде у Београд. Приликом личног састанка са њим Милош је тражио од њега оне
повластице које је Петар Ичко 1806. добио за Србију. Њих двојица су се споразумели да
Срби у знак покорности султану пропусте његовог помоГшика (ћехају) са војском од 78
хиљада људи на Врачар у Београд.Остала турска врјска са Марашли Алипашом остаће у
Ћуприји док се не врате српски посланици из Цариграда са султановим ферманом о
помиловању; Србима се неће одузимати оружје, а српска војска ће остати на својим
местима.Српски изасланнци кнез Милоје Теодоровић и Неофит Марковић, калуђер
манастира Никоље донели су из Цариграда два фермана, једним се Србима прашта
побуна, а друпш се Марашли Алипаша поставља за београдског везира.
Турска је издала ове фермане на заузимање Русије. Онајетражила 1816. од Порте да
испуни 8. члан Букурешког уговора..Према усменом уговору од 6. новембра 1815.
нзмеђу Милоша и Марашли Алипаше Србија је добила извесне самоуправне
повластице: Подељена је власт турски паша у Београду остаје господар над турским
посадама по градовима и над муселимима (војводама). Кнез Милош као врховни кнез
преузима власт над кнезовима и народом. Кнезови сакупљају данак који се плаћа
22
отсеком. а исплаћује се преко Народне канцеларије састављене од 12. кнезова. Народна

канцеларија судиће Србима за веће кривиие укључујући и осуде на смрт које ће
извршавати београдски паша. Установљени су мешовити судови који су сачињавали по
један турски муселим и један српски ккез. У састав Београдског пашалука враћен је
Пореч са поречком нахијом, али не и осталих шест нахија у источној Србији које је
Карађорђе ослободио.Борба кнеза Милоша за учвршћивање врховног старешинства у
српском народу и за потврду повластицаПосле усменог споразума кнез је настојао да
учврсти своју власт у земљи, а да код Порте издејствује писмену потврду тог
споразума.Борба са супарницима око првог старешинеНајвећи супарници су му били
Петар Молер, Павле Цукић и Мелентије Никшић. Они су после слома I српског устанка
побегли у Аустрију. Од Милоша су захтевали да поделе власт.Председник Народне
канцеларије Петар Молер оптужен је за велеиздају и за проневеру народног новца, те је
предат Турцима, који су га задавили.1816. Молер и Мелентије Никшиђ су дигли побуну.
Мелентије је такође погубљен.Молер 1775. Ваљевац (Бабина лука) сродник Хашг
Рувима. Сликао је иконе (иконостас у цркви у Дивцима). Задављен на
Калемегдану.1817. избила је нова буна против Милоша Сима Марковић, Павле Цукић,
Драгић Горуновић. И они су ликвидирани.1817. убијен је и Карађорђе.
Проглашење Милоша за наследног врховног кнеза
Пошто се ослободио супарника, кнез је сазвао у новембру 1817. скупштину у Београду,
коЈа гаЈе прогласила за наследног врховног кнеза. Ту одлуку су писмено потврдили
београдски митрополит Агангел, ужички епископ Герасим, архимандрит манастира
Враћевшница Мелентије Павловић, архимандрит манастира Каленић Нићифор,
архимандрит манастира Раваница Никифор и сви нахијски кнезови.Усанак у Грчкој
1821.(Српска делегација у Цариграду)1820. отпутовало је српско изасланство у
Цариград да код Порте изради потврду српских повластица. Турци су лепо примили
српске посланике и српске захтеве су узели у разматрање.Али, кад је 1821. избио
устанак у Грчкој, Турци затворе ове посланике.Члан грчког тајног друштва Хетерија
Ипсиланти. руски официр, упао је у Молдавију и прогласом позвао Грке на
устанак.Побунили су се Грци на Пелопонезу, у Тесалији и Румелији и на грчким
острвима. Али се Турци крваво обрачунавају са побуњеницима. Цариградског
патријарха су јавно обесили, убили су 80 епископа, а на острву Хиосу пзвршили су
покољ десетине хиљада хришћана.Захваљујући помоћи неких чланова Свете алијансе
(Филјелини) Грчкој је призната независност 1829.Даљи рад на стварању у нутрашње
политичке самоуправе у Србији уз помоћ РусијеРусија се почела одлучније залагати за
хришћане под турском влашћу од доласка на престо цара Николе I (1825-1855). Он је
марта 1826. поставио Турској три услова ако жели мир са Русијом: 1. Да се Влашка и
Молдавија врате у раније стање; 2. Да се пусте српски посланици из затвора; 3. да се
уваже српски захтеви.Турскаје била ослабила и збогјаничарских побуна, те је
прихватила преговоре са Русијом.Ослобођени су српски посланици, а октобра 1826.
Турци су се обавезали Акерманском конвенцијом да ће испунити одредбе 8. члана
Букурешког уговора да ће вратити Србији шест нахија и да ће се Турци иселити из
Србије.Посебним актом који је додат уз V члан акерманске конвенције, утврђено је да
ће споразум са српским изасланством у Цариграду обухватити: слободу вероисповести,
избор кнезова, независност унутрашње управе, спајање разних данака у један, забрану
насељавања муслимана у Србији (сем оних који припадају гарнизонима)...Порта се
обавезала да ће се у року од 18 месеци договорити са српским изасланицнма о
најподеснијим мерама' ради потврђивања олакшица које су обећане
уговором.Појединости ће бити унете у ферман који мора бити утврђен
хатишерифом.Акерманском конвенцијом Србија је дошла под заштиту Русије. Кад је
руски курир донео у Србију закључак акерманске конвенције о Србији, Милош је
23
сазвао у Крагујевцу скупштину кнезова н знатнијих људи, па је у цркви после службе

15. јануара 1827. у присуству ужичког епископа Гераснма, изнео историјат борбе за
до&ијање самоуправе, упознао је присутне са садржајем тог закључка и нагласио његов
значај.
Рускотурски рат и Једренски мир

Услед нових заплета између Русије и Турске због устанка у Грчкој, дошло јс до
рускотурског рата 18281829. Руска војска је продрла до Једрена, те су Турцн затражили
мир.Септембра 1829. закључсн је Јсдренскн мир, по коме се Порта обавсзала да ћс
нзвршити све одредбе акерманасс конвешшје које се односе на Србију.
Добијање унутрашње политичке самоуправе 1830.Турски султан Махмуд П (1808-
1839) издао је 3. августа 1830. хатишериф о унутрашњој политичкој самоуправи у
Србији. Хатишериф је обнародован у Београду, код цркве Св. Марка на Св. Андрију
Првозваног, 30. новембра (12. децембра) 1830. на турском језику, а сутрадан на
српском. 20 тачака: 1. На челу Србије је наследни кнез Милош који ће управљати
скупштином састављеном од поглавара земље; 2. Чланови Совјета могли су да буду
збачени само у случају ако су радили нешто против турске врховне власти или против
закона и уредаба Србије; 3. Србија ће држати у Цариграду свог представника који ће
заступати српску владу и српске интересе. 4. Србији ће се припојити шест нахија; 5.
Српски кнез уредиће и одржаваће војну силу ради одржавања унутрашњег мира, док ће
турски гарнизони остати само по старим тврђавама (новије ће се порушити); 6. Турско
варошко становништво иселиће се из Србије у року од годину дана, а турска имања
предаће се Србима уз отплату; 7. Укидају се спахије и спахилуци; 8. Срби ће плаћати
Ј1орти у новцу годишњи данак, у који ће бити урачунате и раније феудалне ренте за
укинуте спахилуке; 9. Српске власти убираће царинске дажбине; 10. Срби добијају
слободу трговине по целој Турској са српским пасошима које ће потписивати српски
кнез; 11. У културнопросветном погледу Србија је добила право оснивања болница,
штампарија и школа; 12. Дато Је право Србији да уреди своју самоуправну цркву са
епископима и митрополитима, које ће народ изабрати, а цариградски патријарх
посветити.
Буне против Милошеве ,. неограничене власти
Кнез је безобзирно утврђивао лични режим и стварао монархију. Изазвао је
незадовољство кародних старешина и чак најближих рођака.1821. (Абдурахманпаша из
Адакала) Абдулина буна у пожаревачкој нахији (Марко Абдулић, Стеван Добрњац,
Ћупријски Милосав Ресавац, у договору са Марашлијом, од муке се отровао);
Добрњчева буна.1822. Николајевићева буна; Теодоровићева афера1825. Ђакова буна у
смедеревској нахији. На челу Милоје Поповић Ђак. Из Кусатка буна се проширила на
Лепеницу и Јасеницу.Кнез је послао војску под командом свог брата Јована, који је
покушао да убеди побуњене сељаке да ће кнез склонити са власти омрзнуте
кнезове.Сељаци су упутили делегацију кнезу на преговоре. Ђак се није задовољио
Јовановим обећањима. Убрзо су устале и пожаревачка, крагујевачка и београдска
нахија. Ђак је са 5.000 људи отишао у Тополу. Кнезу је упућен захтев да се смањи
порез. укине кулук и успостави народна самоуправа.Кнез је против усталог народа
послао војску на челу са Томом (Божурње) ВучићПеришићем. Тад је међу
побуњеницима дошло до колебања, па Ђак отпочиње преговоре (село Божурње). После
договора са Томом, Ђак распушта своје људе. Али Вучић их напада. Ђак је после
суровог мучења убијен. (Упарађена војска, а он на кобили. Испаљен је плотун, али Ђак
не паде. Јефрем га је убио. Мелентије читао молитву за опроштај.) Кнез је потом решио
да оформи врсту регуларне војске са око 1.000 војника, која би служнла и за гушење
24
побуна.1826. буна Ђорђа и Марка Чарапића у београдској нахији око Авале

(незнатна).Кнез је увидео да ће морати приступити унутрашњем сређивању земље и на
другој основи.
Припајања шест нахија Србији 1833.Султан се хатишерифом нз 1830. обавезао да те
нахије врати Србији, али је оклевао да то уради. Зато Милош искористи повољан
трекутак, те у мају 1833. изазва устанак у тим нахијама. те уђе с војском да их тобоже
умири, а .стварно их припоји Србији.(крушевачка, тимочка, крајннска, делови
ђупријске, чачанске, ужичке и подринске).Шест нахија је у црквеноуправном погледу до
1833. потпадало под видинског и нишког епископа. 1834. од тих делова је установљена
Тимочка епархија. За првог епископа нзабран је Доситеј Новаковић (18341854),
архимандрит манастира Горњак. Седиште епархије је било у Зајечару, а после у
Неготину.
Прва влада кнеза Милоша

Кнежеви политички противници радили су уз помоћ Русије на ограничавању Милошеве
апсолутне власти путем устава и закона. Уставној странци припадали су сви виђенији
људи. 1834 спасовданска.Кнез је обећао на скупштини 1834. (Спасовданска) да ће
донети значајне законодавне и административне реформе. На реформе га је обавезао и
хатишериф од 1830. којим је одређено да кнез влада са соутицањем Совјета.Прво је кнез
саставио прву владу од пет попечитеља (министара): војске, унутрашњих, спољашњих
дела, финансија и просвете и правде.
Сретењски устав 1835.
Када је кнез покушао да не испуни своје обећање о сазивању скупштине ради
доношења устава, планула је организована буна у јагодинској нахији на челу са кнезом
Милетом Радојковићем, великим сердаром расинским. Перишић их је пустио у
Крагујевац, али да не убију Милоша. Кнез се препао и кад су устаници ушли у
Крагујевац, обећао је да ће сазвати народну скупштину па Сретење (више пута ју је
сазивао нпр. за Св. Саву, али би стално одлагао).Сретењским уставом ограничена је
власт кнеза скупштином (до 100 изабраних посланика) и државним совјетом
(председни, шест попечитеља, држааних совјетникаи један секретар). Устав има 14
глава, 142 члана (20 дана); кад је требало да се закуне, два пута су Милошу стављали
руке на јеванђеље а он их је скидао. По проглашењу устава Милош је приредио свечанк
ручак.Кнез је са совјетом вршио законодавну и извршну власт, судска власт се
уређивала самостално.Поклонили му сабљу "Благодарна Србија своме књазу Милошу"
45.000 дуката (не зна се где је).9. глава устава односи се на цркву. Предвиђено је
уређење и установљење духовних власти сходно уговорима са Васељенском
патријаршијом у Цариграду. Митрополит и епископ добијаће плату из државне
благајне; парохијско свештенство од народа; епископи могу давати свештеницима
само обудовеле парохије (за 20 дана); свештенпк не може имати другог звања;
митрополити и епископи могу по позиву кенеза или државног совјета учествовати у
саветовању о црквеним пословима; проглашава се слобода сваке вероисповести.Русија,
Аустрија, Турска нису ни имале устав.
Турски устав 1838.Сретењски устав 1835. је донет на наваљивање незадовољних:
великаша и народа, а без знања Турске и Русије.Зато Турска, Русија и Аустрија устану
против устава. Тај став сила се слагао са Милошевим ставом, који је преко воље донео
тај устав. али је и даље покушао да влада без устаза.У томе га је подржавала Енглеска
преко свог новооснованог конзулата у Београду (1837. пуковник Џорц Хоцес).Милош се
није одлучивао да иде у Цариград, плашио се да султан и порта не изврше случајан
атентат на њега и да опозиција за време његовог одсуства не дигне буну.Милош стиже у
Ввдин, где га је дочекао Хусеинпаша, Рушчук, Варни, Цариград где одлази код султана
25
Махмуда II. Милош га је даривао златном чашом, пољубио је султана у папучу.Пропао

је његов покушај да у Цариград пошаље свог сина Милана. Пре него што је кренуо.
формирао је неку врсту намесништва, на чнјем се челу налазио његов брат Јеврем
Обреновић, а султан га је тајно посматрао. Пут га је коштао.Милош је кренуо у
Цариград ради договора о решењу уставног питања (Димитрије Давидовић). Прнликом
пријема код султана имао је на себи српску генералску униформу и два ордена турски и
руски. Султан му је дао нови орден са својим ликом и брилијантима.Султан. као
врховни господар Србије, издао је децембра 1838. нови устав за Србију у облику
хатишерифа. Нови устав (назван је турским јер га је идао султан у Цариграду) прочитан
је на Калемегдану 23. фебруара 1839. (Милошев рођендан Теодорова субота за један
дан је донет устав.) По њему је Милош вршио унутрашњу управу земље, врховну
управу над војском, право наименовања чиновника. право извршења уредаба.Његова
власт је ограничена установом Совјета од 17 доживотно изабраних чланова. Совјет је
вршио законодавну и извршну власт; судска је била независна.Уставом је потврђена
слобода вероисповести, избор националне више јерархије под врховном влашћу
васељенског патријарха; свештенство је ослобођено данка; за сва па и црквена добра,
предвиђено је издавање писмених доказа о власништву (тапије).
Пад кнеза Милоша
Милош није могао да се помири са тим да дели власт са Совјетом у који су ушли
углавном његови политички противници. Они су имали право сталности, те их кнез
није могао збацити без доказне кривице код Порте.Кнез је почео да ради у духу новог
закона (уредбе: о устројству окружних начелстава), али су чланови Совјета распиривали
свађу.Са знањем кнеза Милоша, његов брат Јован и Илија Поповић су узбуншш
гарнизоне у Крагујевцу, Ћуприји и Крушевцу, с намером да сруши устав, да разјури
саветнике и да Милошу врати неограничену власт. Милош затворен у Београду.Ту
побуну је угушио Тома Вучић Перишић, истакнути уставобранитељ, те је Милош био
приморан дасе 1: јуна 1839. одрекне престола.Абдицира у корист сина Милана и да оде
из Србије. Оставку је потписао Михаило. Три лађе га чекале на Сави (ушао у средњу).
Вучић је бацио камен.
Милан Обреновић (13.јун1839-9.јул1839)
Тешко болестан, није био ни свестан да је владар кнежевине. Владао је око четири
недеље из самртничке постеље (само 26 дана). Није ни миропомазан.
Србија за време уставобранитељског режима 1838-1858
Кнез Михаило Обреновић (18391842)
Рођен 1823.? 1822.у Крагујевцу.До ступања на кнежевски престо био је у Крагујевцу,
Пожаревцу и Београду..После смрти кнеза Милана, савет га је изабрао за кнеза. Тад је
имао 17. година. Власт је преузео девет месеци касније, кад му је Порта потврдила
титулу. До тад је земљом управљало намесништво од три намесиика Јеврем
Обреновић, Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић.Када је после представљања
султану АбдулМециду дошао у земљу 1840. затекао је велику подељеност. Земља је
била подељена на две стране: обреновићевце (династичаре) и уставобранитеље.Вође
обреновићеваца били су Јован и Јеврем Обреновић и кнегиња Љубица. Јеврем је био
Милошев противник. али је после стао уз Михаила. Обреновићевци су се и сами
поделили на две струје на присталице Милоша и на присталице Михаила.(Николић)
Михаило (Тома Вучић?) је смањио порезе сељацима на пет талира и дозволио сечу
шума.Порта је поставила за Михаилове саветнике Тому Вучића и Аврама
Петронијевића.Милошеве присталице су дигле буну на Топчидеру априла 1845. Народ
је тражио да се смеие Вучнћ и Петронијевић, али да се позове у земљу Милош.Вучић и
Петронијевић су дали оставке и побегли су у београдску тврђаву код Турака.Порта је
послала свог представника у Србију, коме је народ дао захтев да се смени седам чланова
26
Савета. Извршена је петицир, те јс захтев прихваћен и саветшши су иротерццц.Потом је

избио сукоб између присталица Михаила и Милоша. Присталице Милоша су подигле
буну, коју је нови кнез угушио,Уз Цосредовање Русије уставобранитеј|,и су Помиловани
и вратили су се 1841. у земљу,Вучић је 1842. у Смедереву подигао буну, потом је
отишао у Крагујевац, где је уз помоћ Груже настојао да освоји град. Уз њега је стао
велики број српских старешина и део српске војске.Вучић је потукао војску кнеза
Михаила на Метином брду код Крагујевца 21. августа.Михаило се повукао у Београд,
пау Аустрију. 26. августа 1842. се пребацио у Земун.
Кнез Александар Карађорђевић (1842-1858) +1885
Слава: Св. Климент.Рођен је 1806. у Тополи (Јелена и Карађорђе).После слома I српског
устанка 1813. одлази у емиграцију. Прво у Аустрију, а после у Русију (Хотин).Једно
време био је у Влашкој, где се 1830. оженио Персидом Ненадовић, ћерком Јеврема
Ненадовића. Имали су десеторо деце (шест кћери, четири сина).У Србију се вратио
1839. Кратко је био члан београдског округа. 1840. потпоручник. Обављао је послове
при главном штабу. 1840. указом је постављен за трећег члана "Суда окружја Београда".
Функцију је одбио јер за то нема природне склоности.1841. чин поручника, па
Михаилов ађутант. У то време се потписивао као Александар Карађорђевић Черни.На
народној скупштини на Врачару је изабран закнеза. Русија је хтела да узме учешћа у
избору новог кнеза, па је одржан нови избор на народној скупштини у Топчидеру
1843.Започео је политички сукоб присталица Карађорђевића и Обреновића. Отворени
лов на Обреновиће је био организован од стране Томе Вучића Перишића, који је држао
ресор унутрашњих послова.Портаје 1842. реаговала преко Чамилпаше и тражила да се
прекине обрачун саобреновићевцима и да се заведе толерантнија власт.Првих година
своје владавине био је у сенци уставобранитеља Томе Вучића Перишића, Аврама
Петронијевића, Илије Гарашанина.Фебруара 1844. руски цар му је доделио титулу
Светлости, коју је признао и турски султан.Катанска буна Почетком 1844. покушале су
присталице Обреновића да дигну буну под вођством бившег министра Цветка Рајовића,
али су их власти откриле и позатварале. Неки од бунтовника су пребегли у Аустрију. Ту
су скупили чету присталица који су обукли униформе аустријских војника (катана) и
обучени су прешли у Србију да оборе режнм.Подигли су буну у Шапцу и Мачви, али је
Тома Вучић Перишић угуши. Бунтовнике је побио уз страшне муке и одузео им је
имања. Кнез га је одликовао чином војводе.Кајмаковци (присталице Михаила).1844.
Илија Гарашанин је саставио први писани спољнополитички програм Србије тзв.
Начертаније. (? дело Аврама Петронијевића и Александра; Уркарта?)Србија је требало
да ради на ослобођењу и уједињењу Јужних Словена и стварању заједничке државе по
начелу народности. У том циљу Србија је водила организовану пропаганду у Босни и
Херцеговини, Црној Гори, Јужној Србији. северној Албанији и Бугарској.Да би
показали верску толеранцију према католпчком свету уставобранитељи су на основу
препоруке пољског кнеза Адама Чарториског одлучнли да у Београд доведу католичког
свештеника. Уставобранитељц су тад успоставнли контакт са хрватским вођом
Људевитом Гајем, који је 1846. био гост краља Александра и уставобранитеља. Људевит
је пре овог сусрета променио свој спољнополитички став, па се окренуо Аустрији и
кнезу Матерхину.1848. избила је револуција у Аустрији. Српски народ на подручју
јужне Угарске је затражио да се и њима гарантују национална права. На Мајској
скупштини 1848. прогласили су Српску Војводину.Неколико хиљада добровољаца под
командом Стевана Петровића Книћанина повукли су се 1849.Против уплитања у
догађаје у Војводини био је Тома Вучић Перишић.
Кримски рат 1853-1856
Турска, Француска, Енглеска, Сардинија протнв Русије. Србија је остала неутрална.
Уставобранитељи су хтели да помогну Русима, али су од тога одустали јер се на
27
северној граници Србије појавила аустријска војска. Кнез је водио аустрофилску

политику. Ширење аустријског утицаја у Србији двор је поверио конзулу Србину по
пореклу Теодору Радосављевићу.По закључењу Париског мира Србија је изузета од
руске заштите и стављена је под заштиту европских сила. Србија је добила
слободу.пловидбе Дунавом.Код Александра се јавила жеља да ојача лични режим.
Дошло је до сукоба између њега и државног савета. Највећи противник му је постао
Тома Вучић Перишић, који је био русофил.Против кнеза је почео да иступа и
обреновићевац, председник савета Стеван Стефановић Тенка.Кнез је 1857. сазнао за
заверу па је растурио државни савет. Кнез и влада су затражилп од Илије Гарашанпна
да поднесе оставку, што је он одбио.Кнез је морао да попустп пред захтевом Порте и да
поново прими у савет Вучпћа и Гарашанина (јер их је растурио противно руском
уставу).Против кнеза су се удружнли Тома и Гарашанин.Кнез је помиловао све
заверенике. За председнпка Савета је именова Тому Вучића Перишића, а за министра
унутрашњих послова Споразумно са Портом Совјет је најпре ограничио кнежеву власт,
мај 1858, па је на Светоандрејској скупштини у Београду бацио на кнеза одговорност за
настално стање и затражио 10. децембра 1858. да поднесе оставку. (Акт оптужбе је
писао Јеврем Грујчић по налогу Гарашанина.)Кнез је побегао у Земун. Потом је купио
имање у Чокину, у Румунији, где је претежно живело српско становништво.После
убиства краља Михаила је био оптужен да је обезбедио новац и оружје за атентаторе.
Суђење у Београду (он није присуствовао) је трајало два месеца и он је осуђен на 20
година робије.Суђење у Пешти је трајало три године. Провео је у затвору годину дана,
1871. Врховни суд га је ослободио због недостатка доказа.Умро је 1885. у Темишвару, а
сахрањен је у Бечу. За време владавине његовог сина Петра I Карађорђевића, мошти су
му пренете на Опленац.Његова влада је испуњена унутрашњих сређивањем земље. У
Србији се ствара државно уређење. Посебним законом преуређена је војска и настављен
је рад на'оснивању судских установа и законодавства доношењем грађанског законика,
законика о грађанскосудском поступку.Број заната расте што је изазвало потребу
доношења еснафске уредбе 1847.Развитак трговине довео је до оснивања Трговачког
одбора 1853. (задатак предлагање мера за олакшице, побољшање и развитак рударства,
Мајданпек).У Топчидеру је 1850. подигнута фабрика за израду сукна и чоје.Привредни
развитак довео је до јачања робноновчаних односа. То је изазвало потребу уређења
кредитног система, те је донет нов закон о давању новца из јавних каса под интерес
1858.У Београду је уведен телеграф до 1859. повезан са свим већим местима у
Србији.Привредни развитак изазвао је пораст становништва по варошима.лапПо
наређењу кнеза одређена је Комисија која је делила плацеве у Београду, уз симболнчку
цену, под условом да на њима саграде куће у року од три године.Просветт и културни
напредакДонет је закон о гимназијама 1844. којим је Лицеј уздигнут на Велико
училиште.Основано је око 200 школа за које је донет закон 1857. и основано је неколико
стручних школа трговачка 1842, војна 1850, земљорадничка 1853.1841. основано је
ДрушТво српских словености (касније Српско учено друштво). Читалиште београдско
1846. Народна библиотека и музеј 1853. Делегатско друштво темељ позоришне
уметностн 1841. Прво београдско певачко друштво 1853. Уметничка школа 1857.
Милош Обреновић (1858-1860)
После скоро 20 година поново долази за кнеза. после Светоандрејске скупштине. После
избора, а пре повратка у Србију, поручио је својим једномишљеницима да треба
уклонити из државне службе све противнике (митрополит Петар).Показао је да није
заборавио Миливоју Блазнавцу загребачки затвор. Хтео га је дати на војни суд. али га је
спасао кнез Михаило, те је само протеран у село Блазнава.Радио је и на томе да се права
страних конзула у Србији ограниче.Одбацио је турски устав јер није хтео да дели власт
са Совјетом. Тражио је од Порте да укине сталност саветника, захтевао је да се
28
саветници заклињу њему на верност, а не турском султану.Захваљујући подршци Русије

и Француски издејствовао је од Порте признање наследности кнежевог достојанства у
породици Обреновић. Није успео да се Турци иселе из градова.Преуредио је постојеће
судове, основао трговачки суд и донео трговачки закон 1860. Привреда се и даље
развијала захваљујући праву слободне трговине и успостави слободног сељачког
поседа.Робноновчано привређивање постало је уносно, па су се трговином бавили сви
слојеви становништва.Потреба за обртним капиталом је расла. те су се нарочито сељаци
задуживали зеленашима.Разним мерама је смањио сељачке дугове зеленашима, донети
су прописи о зајмовима из општинских каса који су проширени и на зајмове из
црквених и манастирских новаца, Укинуо је таксе за сечу шуме.Тому Вучића је отерао у
гроб. Гарашанин је спасао главу тако што је побегао из Србије.Умро је 1860. 14.
септембра у свом конаку на Топчидерском брду. Сахрањен је у цркви коју је саградио у
Топчидеру.Волео је жене и новац. Биографију је писао Вук Караџић и још једну коју је у
тајности чувао.
ДРУГА ВЛАДАВИНА МИЛОШЕВА 1858-1860.

После Светоандрејске скупштине и одласка Александра Карађорђевића за новога кнеза
доведен је стари, већ оседели кнез Милош. Када је Милош сазнао зато, он је одмах
поручио својим политичким једномишљеницима да треба уклонити све противнике
династије Обреновић. Тако су пензионисани неки саветници који су били пријатељи
Александра.Међу своје непријатеље Милош је сврставао и митрополита Петра
Јовановића, који је по њему био један од главних криваца за његово свргавање пре 20-
година. Такође је и народна скупштина оптужила митрополита Петра за непријатеља
династије Обреновић.То по тврђењу једнога савременика није било тачно, и да је мит.
Петар протеран због тога што за време Александра није желео да шурује са опозицијом
и што је био веран свом господару и по науци Христовој молио се Богу за њега.Уствари
то је било дело слободоумне либералне, млађе интелигенције школоване на страни.
Мит. је био мрзак како Милошу, тако и млађим шумадијским богословима школованих
у Русији, који су се окупили око шабјачког владике Михајла Јовановића.Под претњама
мит. Петар је поднео оставку 13. јануара 1859. после 25. година часног вршења службе
Господње. на његово место доведен је од стране Стевче Михајловића, заступника
Милошевог, шабачки епископ Михајло као администратор Београдске мит.Вративши се
на место кнеза Србије, Милош је одмах окинуо устав, са којим није био задовољан и
пре одласка. Он није ни тада пре 20 година желео да дели власт са Совјетом и његовим
доживотно изабраним члановима. Захтевао је од порте да се укине сталност саветника и
да се саветници њему заклињу на верност, а не турском султану. Покушао је за време
своје друге владавине да протера Турке из Србије али му то није пошло за руком. једино
што је успео да оствари, захваљујући подршци Русије и Француске, било је то што је од
Порте добио признање наследности у породици Обреновић.Његова власт се умногоме
разликује од пре, јер је успео да преуреди постојеће судове, да развије привреду, да
успостави слободну робно-новчану трговину и да смање порезе и доприносе
сељацима.Кнез Милош је умро 26. 9. 1860. у Београду.
Михаило Обреновић (1860-1868)

(Споменик у Кнез Михаиловој улици у Београду, где Михаило руком показује на Босну.)
Пре другог доласка на власт предузео пут по Европи.. У Петрограду је био гост цара
Николе I.Потом је живео у Бечу, где је упознао Јулију. Са њом обилази европске
престонице, а у Лондону су обоје представљеникраљици Викторији,Јулијагрофица
Хуњади. ћерка Ференца удала се за Миханла 1853. у Бечу. Венчање је било у руској
капели у Бечу,После смрти Михаила Јулија се преудала 1876. Док је била са Михаилом
29
имала је љубавну везу са неким грофом. Михаило је имао ванбрачног сина Велимира са
Маријом Бергхауз из бање Роич.Михаило је имао љубавну везу са сестричином
Катарином, унуком Јеврема Обреновића. Српска црква се овоме противила. До 1858. је
био у вези са Ђуром Даничићем, Бранком Радичевићем, Вуком Караџићем. 1851. био је
у Србији прерушен у калуђера.По ступању на престо европске силе заштитнице Србије
одобриле су његове намере да изврши преуређење државне управе.На престо је ступио
са израђеним програмом рада на смиривању сукоба између политичких странака, на
војном, финансијском и привредном јачању земље.Преображенска скупштина донела
је 1861. неке законе у том правцу. Закон о државном савету дао је право кнезу да
поставља и пензионише државне саветнике. Закон о народној скупштини предвиђао је
да се она заснива сваке треће године, њена власт је скучена.Закон о централној управи и
о чиновницима њиме је довршено централизовање кнежеве управе, створио је своју
неограничену власт и прогласио је законитост за највише начело своје државне
политике.1861. донео је закон о народној војсци и почео је да доводи стране офииире.
Српски војки министар је постао француски мајор, Иполит Монден. добио је задатак
да створи савремену српску војску. (Поред редовне воЈСке установљена Је и народна
воЈСка првог и другог позива и ударен је темељ систематском наоружавању Србије у
циљу ослободилачког рата против Турске.)Радио је и на финансијском снажењу земље
путем увођења пореза на имање и на приходе од радње (порез на
имућност)..Новооснована управа фондова 1862. преузела је управу свих самосталних
фондова и давала је позајмице на залог земљишта уз 6% годишње камате.Порта је била
незадовољна унутрашњом политиком кнеза. Незадовољство је расло у српском народу.
Либерално настројена интелигенција је била незадовољна (Уједињена омладина Срба)
због угушивања слободе штампе. Они су тражили и министарску одговорност
скупштини а не кнезу.1864. је кнез забранио рад Друштву српске словености које је сам
основао 1841.Дошло је и до стварања завере против кнежевог режима (Антоније
Мајсторовићева завера, 1864), а у корист кнеза Александра Карађорђевића. Повод је
био промена пореског система, срушена судска самосталност, пропаст великог суда,
Касациони суд.Јеврем Грујић није хтео оснажи пресуду смед. суда па је влада преко
министра правде оптужила судије Великог суда.
Бомбардовање Београда и излазак турског становшштва из Србије 1862.Порта је
годинама одуговлачила да испуни своје обавезе према Србији.3. јуна 1862. на Чукур
чесми турски низами су убили једног дечака (Сава Петровић) и Једног српског
полицајца после чега је настала борба београдског грађанства за истеривање турског
становништва из београдске вароши. Турско становништво је побегло из вароши у
тврђаву.Посредством сила заштитница Србије закључено је примирје. Турски Ашир
паша је прекршио примирје и почео је бомбардовати београдску варош. Стадало је 357
зграда и зграда Митрополије, торањ Саборне цркзе пробијен је првим бомбама. Град је
бомбардован 4,5 сата.Велике силе су сазвале конференцију у Канлиџи код Царнграда,
где је отворено тзв. градско питање (од 22. јула до 4. септембра 1862).Дуготрајно
заседање је последица подељености великих сила (Француске и Русије просрпски
оријентисане, Аустрија и Енглеска. антисрпски).Одлучено је да се прпхвати тзв.
канлички протокол, који је предвиђао да се турско становништво сели у року од четири
месеца, да се поруше тврђаве Соко и Ужице, да се српском кнезу и чиновницима преда
власт. Од турске власти у Србији остали су само турски гарнизони по тврђавама у
Београду, Смедереву, Кладову и Шапцу.
Милан Обреновић (кнез 1868-1882, краљ 1882-1889)

Ратови Србије за ослобођење и независност'1876-1878
После смрти кнеза Михаила успостављено је привремено намесништво Јован
30
Марковић, Рајко Лешјанин, Ђорђе Петровић.Они су заказали велику народну

скупштину, на којој је требало донети одлуку око избора новог кнеза. Милан је био
једини законити мушки потомак династије, изабран је захваљујући утицају
војске.Његов отац Милош Обреновић био је син Јеврема Обреновнђа, брата кнеза
Милоша. Мајка му је била Румунка Марија Котарџи, ћерка Константина Котарии и
Есмеранде. Жена Наталија, ћерка молдавијског бојара и руског пуковника Петра
Ивановића Кешко и Пулхерије.Рођен је у Румунији 1854. у месту МанасијаКрштени
кум му је био кнез Милош.Школовао се у Паризу, 1867. се уписао у париски лицеј .За
кнеза га је прогласио војни министар Миливоје Петровић Блазнавац.
Народнаскупштина Је потврдила таЈ изоор, али пошто је био малолетан изабрао је
намесништво које је управљало Србијом (Јован Ристић, Миливоје Блазнавац, Јован
Гавриловић).Намесништво је на Тројичкој скупштини 29. јуна 1869. (троички
намеснички устав) донело је нови устав по коме је Србија постала наследна, уставна и
парламентарна монархија.Законодавну власт је добила народна скупштина са
кнезом.Дата је слобода збора и договора, слобода штампе. Судови су постали
независни. Ранија свемоћ државног савета (совјет) сведена је на решавање
административних спорова.За промену устава није постојала дозвола Турске. Закон о
намесништву није дозвољавао да намесници доносе нови устав који је донекле
ограничнио кнежеву власт.Први самостални устав (без Порте).Намесници су завели
полицијску власт како би сачували мир. После убиства кнеза противници Обреновића
су појачали антиобреновићевску агитацију. Ти противници су били карађорђбвци и
социјалисти. Намесништво се ослањало на либерале, који су ушли у новоформирану
владу. На улазак у владу утицале су и оптужбе да су стајали иза атентата. Намесничко
ослањање на либерале подстакао је Јован Ристић, који је био у тесним везама са њима и
који им је касније постао вођа. Првих осам година владавине кнеза Милана он је
креирао политику Кнежевине Србије. У то време је био митрополит
Михаило.Социјалисти Светозар Марковић и Светозар Милетић.Кнез Милан је
постао сумњичав према свима. После теразијске бомбе, маја 1871. и смедеревског
намештаја 1879. окружни намесник у Смедереву рођени брат Блазнавца Живојин је био
домаћин Миланов приликом његове посете у Смедерево када је пропао у нужник
(спасао се пуцањем), његов страх је порастао. Ристића није волео, али га је прихватио
као сарадника, Јер Је иза себе имао либерале и што Је био најугледнији политичар тог
времена.Намесничка владавина је трајала до 10. августа 1872. када је Милан проглашен
пунолетним (за ту прилику је написана химна Боже правде). Намеснички режим је
потпуно прекинут тек 1873. после смрти Миливоја ПетровићаБлазнавца. На чело нове
владе 1873. је дошао Јован Ристић, али се није дуго одржао. Мандат да формирају нову
владу кнез је поверпо конзерватившша тј. Јовану Маринковићу, који се на том положају
налазио до 1874.Те године су одржани избори за народну скупштину.Влада није имала
свој лист, а опозиција је имала четири.У скупштини се појављује Адам Богосављевић.
1874. Започео је борбу против бирократског система у Србији и утицао је на буђење
сељака, које ће касније око себе скупити Радикална странка Ухапшен јер је у рату дао
сељацима да узму жито из општинског коша; умро је од запаљења плућа у затвору.)Из
те групе је створена Радикална странка као политички покрет сељака и ситног
грађанства.
Први српско-турски рат 1876.
Марковићева и Милетићева дружина је развила рад на ослобођењу посебно у Босни п
Херцеговини.1875. је избио устанак у Херцеговини (Невесињска пушка), који се
проширио и на Босну.У СрбиЈИ су се јавили опречни ставови по питању објаве рата
Турцкма. Српска романтичарска омладина је тражила да се Порти објави рат. Кнез је
био протнв рата. На суздржаност су га наговорнле велике силе које нису знале како да
31
реше источно питање.

Народна скупштина је изгласала буџет како би се помогло устаницима; кнез је
спречавао директно ангажовање Србије.Ипак из свих српских покрајина добровољци су
одлазили да помогну устаницима. Један од њих био је и Петар Карађорђевић, син кнеза
Александра, који се борио под разним псеудонимима (Петар Мркоњић и његова чета
код Ћорковаче).Кнез се уплашио да се он не наметне Србији. Мркоњић је писмима
настојао да увери кнеза да због општег интереса за српскн народ забораве династичке
свађе.Мнлан није могао да одоли општем ратном расположењу. Кад је 1876. решио да
уђе у рат с Турцима, Марковић је морао да напусти Босну.После закључивања савеза
Србије и Црне Горе обе кнежевине су 18. јуна 1876. објавиле рат Порти. Кнез је имао
93.000 војника и 5.000 добровољаца, турска војска 126.000 војника и 20.000
башибозука. Велики број добровољаца је дошао из Русије.Турску војску је предводио
Абдул Керим паша, а срцској је командовао руски генерал Черњајев. Српска војска је
победила Турке код Шуматовца, али је поражена код Ђуниса, те је почела повлачење.
Турци освоје Зајечар, Књажевац и Алексинац.Руси у руска славенофилска друштва су
слала новчану и другу помоћ преко митрополита Михаила, који је изабран за првог
председника Друштва Црвеног крста, основаног 1876. На личну молбу митрополита
руски цар је затражио од Порте да престане са непријатељствима те је склопљено
прпмирје, па мир без територијалних губитака по Србију.
Други српскотурски рат 1877-1878

Русија није могла да уђе у рат протнв Турске док се није претходно осигурала од
Аустрије. За време састанка два цара у Рајхштату 1876. договорено је да се очува
целокупност Србије и Црне Горе. У случају да те кнежевине победе требало им је
припасти неки погранични срезови у Босни и Херцеговини.Пре самог уласка Русије у
рат са Турском вођени су нови преговори између два цара. Русија је тад морала да обећа
Аустрији Босну и Херцеговину и да прихвати да се интересна сфера Аустрије прошири
до Вардара и Тимока.Русија је објавила рат Турској априла 1877. Руска војска је
прешла Дунав и после четворомесечне опсаде је освојила Плевну, па је преко превоја
Шипке прешла планину Балкан и у Румелији је освојила Пловдив и Једрене, надирући
ка Дарданелима и Цариграду.Србија се после пада Плевне одазвала руском позиву да
уђе у рат, децембра 1877. Једна српска војска.ослободи Ниш, Пирот, Белу Паланк'у,
Цариброд. Трн и Брезик и код Славнице се састанке са руском војском. Друга српска
војска ослободи Куршумлију, док су се Лесковац и Власотинце сами ослободнли;
ослободи Врање, Гњилане и избије на Косово Поље, а у манастиру Грачаница отстоји
литургију.Енглеска се успротивила руском надирању ка Цариграду и довела је своју
флоту у Дарданеле. Русија тад склопи са Турском примирје, обухватајући њиме Србију,
Црну Гору и Румунију. а убрзо и мир у Сан Стефану, недалеко од Цариграду, фебруара
1878.Русија је тим миром створила Велику Бугарску на штету српског интереса, јер јој
је дала у југоисточној Србији Пирот и Врање, целу Македонију н Тракију.Црна Гора је
добила територијално проширење.Србија и Црна Гора су добиле независност.Признање
политичке и црквене независности Санстефанским миром су биле задовољне само
Русија и Бугарска. Велике силе су се успротивиле да Русија сама решава источно
питање. те затражише ревизију тог мира.
Берлински конгрес 1878. 13.јун13.јул
1/13 јула нестало је санстефанске Бугарске. Србија је добила нишки, пиротски, врањски
и топлнчки округ и тиме се учврстила удолини Мораве, гдејетребало да изгради
железницу.Велике силе су укинуле протекторат над Србијом (постављен Париским
миром 1856.) и признале јој независност.Црна Гора је исто добила независност и
територијално проширење.АустроУгарској је признато право да окупира БиХ. У Србији
32
су укинути феудални друштвени и привредни односи. Законом о уређењу аграрних

односа 1882. сељацима је дата господарска земља.
Признање црквене независности 1879.Канонски удар у српској цркви. Стоји у вези са
променом спољне политике Србије после Берлинског конгреса.Промена спољне
политике после Берлинског конгресаДо Берлинског конгреса Србија се ослањала на
Русију. Кнез Милан се зато приближио АустроУгарској. Још на Берлинском конгресу
АустроУгарска је поставила питање царинске уније са Србијом. Јован Ристић је успео
да Србију не веже за АустроУгарску.Марта 1881. је погинуо руски цар Александар
II.Јуна 1881. кнез је склопио са АустроУгарском тајну конвенцију, којом се Србија
обавезала да ће прекинути националнополитичку пропаганду у БиХ и да непе склапати
уговоре са другим владама.АустроУгарска се обавезала да ће српску династију и државу
бранити оружјем.Преговоре је водио лично кнез. Текст уговора потписао је министар
спољннх послова Чедомиљ Мијатовић (министар финансија) по кнежевом наређењу.
Председник владе Пироћанац и остали министри нису били упознати са садржином ове
конвенције.Србија је била обавезна да због услуга на конгресу закључи уговор или
савез са АустроУгарском и да изгради железницу БеоградНиш.Апсолутистичка и
аустрофилска политика кнеза Милана је утицала на формирање буржоаских политичких
странака. Прва је формирана Радикална странка 1881. Њен вођа је био Никола Пашић.
Основане су и Либерална и Напредњачка странка. Вођа Јован Ристић (либер).
Напредњачка странка је била странка конзервативаца, окупљала је бирократију на
власти: Милан Пироћанац, Чедомир Мијатовић, Стојан Новаковић, Милутин
Гарашанин.
Сукоб владе и кнеза Милана са црквом; збацивање митрополита Михаила1882.
путовао по Србији. Одбио да сврати у Ужице сазнавши да је тамо иницијативом месног
одбора Радикалне странке чији је вођа био прота Милан Ђурић Кнез Милан се 22.
фебруара 1882. прогласио за краља Србије.На изборима за народну скупштину 1883.
радикали су однели апсолутну победу. (оставка) Ипак, краљ им није поверио мандат да
саставе владу. За мандатора је именовао Николу Христића, који је убрзо распустио
скупштину.Нову Радикалну странку су организовали политички пријатељи Светозара
Марковића. Странка је напустила идеје о социјалним реформама на социјалистичкој
основи. Борила се за уставну, парламентарну и грађанску државу са широким
самоуправама. 1883. је добила већину.1883. влада је наредила да се од народа покупи
оружје, пошто је народна војска укинута.Овоме су се успротивиле присталице
Радикалне странке у Источној Србији и оне су дигле буну (Зајечарска буна 1883.) коју је
краљ са војском угушио.Многи су осуђени на робију, неки су стрељани (21, Краљевица.
председник суда Драгомир Рајовић), а вођа странке Пашић је са неким присталицама
пребегао у Бугарску. Он је ту дошао у везу са митрополитом Михаилом који је живео у
Русији. Преко њега је добио помоћ од Словенског комитета за дизање буне против
краља.
Српскобугарски рат 1885. ,
На основу Берлинског уговора о миру створене су две бугарске државе. Северно од
Балкакпланине до Дунава налазила се Кнежевина Бугарска као вазална држава Турске, а
јужно је била Источна Румелија, као аутономна област Турске на челу са гувернером
хришћанином.Септембра 1885. Бугари изврше преврат (Пловдивски преврат) и
прогласе сједињење тих држава (кнез Александар Батемберг).Краљ Милан је уз
пристанак АустроУгарске објавио рат Бугарској 2. новембра 1885.У битци (57
новембра) српска војска је претрпела пораз код Славнице, те је бугарска војска заузела
Пирот. На заузлмање Русије, Аустрије и Немачке склопљен је мир марта 1886. у
Букурешту без територијалних губитака по Србију. (Гарашанин на народној скупштини
изјавио да војску није смео да упути. јер се бојао буне.
33
Адбикација
Када је хтео да абдицира, код краљице Наталије се јавила жеља да постане намесник
свом малолетном сину. Она је била проруски оријентисана.Тај брак је склопљен 1875.
Односи у њему су били лоши и пре српскобугарског рата. Краљ је био склон женама,
коцкању и алкохолу. Развели су се 1888.Маја 1897. краљица је протерана из земље.Због
сукоба за краљицом и услед изгубљеног рата краљев углед и положај су слабили. Зато
се он решио да попусти 1885. (амнестија радикала), па је образовао
лпбералнорадикалну владу на челу са Јованом Ристићем. 1886. Одобрио је програм
владе за доношење уставних промена, али је одбио предлог да реши црквено питање
повратком митрополита Михаила.Пристао је да изда указ на основу кога је митрополиту
и збаченим епархијским архијерејима одређена пензија (1. новембра 1887).Образован је
тзв. велики уставотворни одбор на челу са краљем. Чланови су били и митрополит
Теодосије, епископ Мојсије и прота Стеван Величковић.
22. децембра 1888. народна скупштина је изгласала нови устав.Србија је постала
парламентарна монархија са народном скупштином као законодавним телом; дата је
слобода збора, договора и штампе; уведени су право гласа. министарска одговорност,
судска независност; осигуране су окружне, среске и општинске самоуправе за које се
борио Светозар Марковић.На дан прогласа краљевине краљ се одрекао престола у
корист малолетног сина коме је одредио намеснике .Потом се неколико пута враћао у
Србију. Кад се вратио 1897. постао је командант српске воЈСке, те је извршио њену
реорганизацију.После неуспешног Иванданског атентата 1899. отпочињу нови
прогони радикала.Убрзо долази до прекида односа између њега и сина. Главни кривац
за сукоб је била Драга Машин.Снн је нздао наређење да га убију ако покуша да уђе у
Србију.Умро је у Бечу 1901.По његовој жељи тело му није пренето у Србију, већ је
сахрањен у манастиру Крушедол.
Рат Црне Горе и Србије против Турске 1876-1878
Устанак из Херцеговине се пренео на дурмиторска племена, на Доње Васојевиће и на
Куче.Добровољци из Црне Горе (јајоши) отишли су у помоћ Херцеговини.Јуна 1876.
Црна Гора је склопила војни савез са Србијом за ослобођење хришћана од
Турске.Србија није имала среће у рату 1876, али је Црна Гора однела неколико победа:
на Вучјем Долу. Фундини и Тријепчу.Црна Гора је продужила борбу и после
склопљеног мпра.
У другом рату: Црна Гора је ослободила Никшић и читаво приморје, од Бојане до близу
Будве са Суторманом, Баром, Улцињем и острвом Грможуром (на Скадарском језеру),
Лесендром и Врањином.Санстефанским миром Црна Гора је добила независност и
постала два пута већа.Добила је Никшнћ, Подгорицу, Спуж, Колашин, док су Плав и
Гусиње остали у рукама тзв. албанске лиге.Уместо Плава и Гусиња Турска је 1880.
уступила Црној Гори Улцињ. Бар са обалом је исто припао Црној Гори, а Спич
Далмацији.На основу члана 27. Берлинског уговора о миру Црна Гора се обавезала да
призна слободу свих вероисповести.Ускоро је Црна Гора склопила конкордат са
Ватнканом и установљена је некадашња Барска римокатоличка архиепископија 1886.
Краљ Александар Обреновић (1889-1903)

Ступио је на престо са 13 (17) година. Рођен је 1876. у Београду.Детињство је провео
усамљено и тужно. Друштво су му били дворски официри и наставници.1890. је добио
васпитача који је чак спавао са њим. Све време је проводио у учењу. Устав из 1888.
обавезао је намеснике да распишу кзборе, које су добили радикали те су формирали
владу. Основна карактеристика ове владе Је протекционизам.После смрти Косте
Протића 1892, радикали су хтели да добију његово место, али либерали са Јованом
Ристићем ннсу хтели да чују за то.До споразума није дошло и 9. августа радикалска
34
влада је замењена либералима (Јован Авакумовић).Током вечере у двору 1. априла

1893. на којој су присуствовали намесници, млади краљ се прогласио пунолетним и
збацио је намесништво. Иза овог државног уговора стајали су војска и краљ Милан.
Пошто је Милан потрошио средства добијена од владе за своје издржавање, настојао је
да се преко сина врати на политичку сцену Србије.Овај удар је радикалима отворио пут
ка власти, који су на следећим изборима добили 88% гласова.Када је дао мандат за
састав нове владе радикалској десници и тзв. дворским радикалима, настојао је да
изазове што већу конфронтацију у странци и доведе до њеног" распада. Али план није
успео, пошто је на годишњем скупу странке 1893. Пашићева група однела победу над
Дикићевим крилом.Нова радикалска влада је одлучила да се обрачуна са либералима.
Политичко разрачунавање није реализовано, пошто добри" односи краља и радикала
нису били дугог века.Разлаз се догодио после сусрета Александра и Милана у Опатији
септембра 1893.Млади краљ је по очевом савету почео да се приближава Аустрији.На
основу краљевог наређења нова влада Ђорђа Симића декретом је укинула Закон о
прогонству краља Милана. Убрзо је дошло до сукоба између Касационог суда и
владе.Краљ је извршио четири државна удара мењајући по своме нахођењу уставе. За
више од 14 година свога владања изменио је 19 влада, којима је сам прописивао
програме рада.Конзервативне снаге су биле у страху од продора сељачких маса у
политички живот Србије. Под њнховим утицајем и из личних разлога краљ је указом од
1894. укинуо устав кз 1888. и то је био други државни удар.Од 1895. до 1897. када је у
Србији боравила Наталија, обновљена је веза са Русијом, чиме започиње рускофилска
политика Александра, која ће потпуно преовладати после његовог венчања Драгом
Машин.1897. приликом посете Софији, покушао је да изврши поделу интересних сфера
у Македонији и прекине пропагандни рат са Бугарима. До споразума није дошло, јер су
Бугари били под утицајем Русије, док је Александар исте године довео оца, аустрофила
у Србију.По повратку краља Милана, дошло је до заоштравања односа краља и
радикала. По очевом савету краљ је оборио владу Ђорђа Симића и завео је монархијску
диктатуру уз подршку војске и бирократије.По младог краља била је кобна веза и
женидба са Драгом МашинРођена је у Горњем Милановцу. Била је дворска дама
краљице Наталије. Краљица ју је упознала и приближила је Александру. Русија је
настојала да преко Наталије и Драге контролише краља. Драга му је заправо подметнута
од стране Русије.Док је Милан по Европи трагао за неком принцезом која би постала
жена његовог сина, краљ је донео одлуку да се ожени Драгом. За време његовог боравка
са председником владе Владаном Ђорђевићем у иностранству, објавио је веридбу.
Оженио се 1900. Кум им је био руски цар Никола II Романов.Браку су се противили и
Милан и Наталија, српско грађанство, политичке странке и војска.Зато је Александар
наредио ликвидацију Милана, уколико покуша да уђе у Србију. Након очеве смрти
Александар је објавио да ће бити сахрањен у Београду. После изјаве аустријског цара
Фрање Јосифа да ће Милан, по личној жељи. бити сахрањен у неком српском
манастиру у АустроУгарској, краљ је доживео шок.Нова брука за краља била је
лажирана бременитост Драге. Прво се смањило незадовољстзо у земљи, алн када је
сткривено да је трудноћа била лажна долази до скандала у Србији.1901. окторисао
устав, који је био мешавина устава из 1869. и устава из 1888. Њиме је први пут уведен
дводомни систем, Сенат и Народна скупштина.Драга је наговарала краља да за
престолонаследника прогласи једног од њене браће. Правила је чистке и промене у
војсци. Са положаја је уклонила све официре који су били одани Милану. По њеним
сугестијама смењиване су владе и министри.Краљ је до 25. 03. 1903. извршио још два
државна удара. Укинуо је устав из 1901. растурио је Сенат и Народну скупштину и
поништио све претходне указе о наименовању сенатора и државних саветника. Владу је
поверио генералу Цинцар Марковићу.Другим државним ударом краљ је поново вратио
35
устав из 1901., пошто је претходно поставио своје људе у Сенат, Државни савет и по
судовима.У марту 1903. избиле су у Београду демонстрације са поклицима "Живео
устав". Демонстранти су спалили и поломили уредништва режимских краљевских
листова. Жандармерија је изазвала крвопролиће. Демонстрације су завршене говором
Димитрија Туцовића на Великом Калемегдану.Завера против краљевског брачног пара
почела је да се спрема 1901. од једне групе официра. На челу завере био је Драгутин
Димитријевић Апис. Завера се у војсци најпре ширила међу млађим официрима, а
затим и међу вишим. Завереници су имали подршку и појединих политичара официр
Дамјан Поповић, Милан Миловановић, Анте Антић. Грађански завереници Ђорђе
Генчић, министар унутрашњих послова, Алекса Новаковић, Јован Авасумовић,
Драгомир Рајовић.Уноћи између 28.и29.маја1903.официризавереници су упали у двор.
Убијени су краљ и краљица. (Марковић председник владе, Завереници су бацили тела
краља и краљице кроз прозор. Овиме се династија угасила.Завереници нису имали
намеру да баце тела, него су само хтели да их ставе на прозор и да покажу другима да је
убиство извршено, па су тела случајно пала.Однос према црквиКраљ је очекивао од
цркве да преко свештеника утиче на смиривање партијских страсти и свађа и на
одржавању добрих односа са државом. Краљ је изјавио да ће бити веран и одан син
цркве.Једним законодавним решењем враћено је Шабачкој епархији (у саставу
Београдске митрополије) имањеливада Владичина које је држава присвојила у време
канонског удара 1896.Објављен је посебан закон о оправци манастира Жича (1896), у
коме је митрополит Михаило миропомазао краља Александра о прослави
петстогодишњице Косовске битке(1889).Посебним законом Друштво за подизање храма
Св. Саве ослобођено је плаћања такси и слично (1899).
Петар I Карађорђевић (19031921)Рођен је 1844. у Београду у кући капетана Мише

Анастасијевића, у којој се тад налазио привремени дом кнеза Александра
Карађорђевића и Перснде (треће дете).Постао је престолонаследник 1847. после
погибије старијег брата Светозара.Школовање је започео у Београду. Од 1858. се
школовао у Женеви Потом је путовао са братом Андрејом по Европи. 1861. уписао је
париски колец Сен Барб. 1862. уписао се у војну академију у Сен Сиру (две године).
1867. у Меци вишу војну академију.Потом је живео у Паризу на булевару Малерб, где
се бавио сликарством и фотографијом.У салону код грофице Трубецкој на Шанзелизеу
се сретао са Тургењевим, Игоом и осталим представницима париског
џетсета.Обреновићевци су ширили најстрашније приче о његовом животу. "Он спаја у
себи глупост оца спакошћу и злобом своје мајке."Као француски добровољац
учествовао је у француско-пруском рат (1870/71) у легији странаца француског 15.
корпуса. Истакао се нарочито у борби код Вилерексела, због чега је одликован орденом
Легије части.У Паризу преко ратног друга Орловског се упознао са руским
револуционарима, анархистима и нихилистима, због чега је неоправдано добио надимак
"црвени принц".Кад је 1875. букнуо Херцеговачки устанак дошао је у Босну да се
прикључи устаницима Петар је дошао под именом Петар Петровић, а имао је и друге
псеудониме Мркоња. Петар Мркоњић, Сјенић, Пјер Сенило.Није био примљен онако
како је очекивао, а за то је била заслужна и српска влада, која га је нањушнла и
рекламирала је његово присуство у Босни као претендентски план за заузимање српског
престола.Он је доказао своје родољубиве намере набављао је оружје, направио је чету
од 200 људи.Напустио је Босну 1876. преобучен у граничарско одело из Сиска; возом
преко Граца је стигао у Беч .У Србији је новембра 1877. избила Тополска буна. Њу су
подигле присталице Карађорђевића у једном батаљону српске војске. Кнез Милан је
против бунтовника упутио војску која је угушила буну. Петар није стајао иза ове буне,
иако су му то многи приписивали.)Јуна 1878. дошао је тајно у Србију са пар
36
наоружаних пратилаца. Лутајући Хомољским планинама, схватио је да тако себи не

може обезбедити престо. Живот му је често био у опасности, а био је често и
гладан.Зато је отишао у АустроУгарску. 1878-1883 повео је пропаганду против кнеза
Милана и династије Обреновић. У ту сврху му је служио лист "Народни гласник" који је
са Владом Љотићем, покренуо у Букурешту, одлази у Црну Гору и проси руку кнегиње
Љубице , ћерке кнеза Николе I Петровића (1860-1918). Онаје имала 16
година.Венчање је обављено у манастирској цркви у Цетињу.Венчању је чинодејствовао
епископ Висарион.Прво су живели у Паризу, па се око Петровдана 1884. враћају у Црну
Гору. Ту им се рађа ћерка Јелена; Ђорђе 1887. и Александар 1888; Милена 1886 (умрла
1887).Две године касније после порођајних компликација умире му жена са сином
Андријом. Петар је затражио и 1890. добио благослов од митрополита српског и
митрополита црногорскогда промени крсну славуСв. Климента за Св. Ап. Андрију, јер
му је он доносио несрећу.После Тимочке буне започела је сарадња Петра и Николе
Пашића. Петар је често са Цетиња путовао у Париз, где је имао свој атеље у ком је
сликао.1885. умро је његов отац. Петар се разочарао очевим тестаментом, јер му је
оставио само 500 форинти. Зато је у материјалном погледу зависио од новчаних
поклона брата Ђорђа.1885. после српскобугарског рата је издао у Женеви (1886) проглас
којим је осудио Милана због рата против Бугарске.Овај рат је активирао радикале.Кнез
Никола је претендовао на престо у Србији, док је Русија била против тога. Радикали су
претендовали на Петра за краља Србије.Односи Петра и Николе нису били добри..1889.
абдицирао је Милан у корист Александра Обреновића.1894. дошло је до сукоба
радикала и Александра. Краљ их је оптуживао да одржавају контакте са Петром и да му
раде о глави. Тад је Петар одлучио да се ослободи меценства Николе.1894. одлази са
децом из Црне Горе и долази у Женеву (Швајцарска). Имао је 50 година. Исте године је
Петар био примљен у аудијенцију код руског цара Николе II Романова. На цара је
оставио снажан утисак.Материјални положај је поправио после продаје очевог дора
Чокина за своту од 950.000 франака. То му је омогућило да деци обезбеди добре
школе.1898. са децом одлази у Русију, где их је уписао у петроградске школе.Ђорђе
Александровачки корпус (Љотиђев ученик; венчао га (Владу Љотића) митрополит
МихаЈшо 1890); Александар Правоведеније.Помоћ у Русији је имао од свастика Милице
и Стане (Анастазије) које су биле удате за руске кнезове. Захваљујући њима била су му
отворена сва врата у Русији.Дошао је у Женеву, па у Париз, Беч, Напуљ,
Женева.Неуспешни атентат на Милана 1899. је проузроковао да Петрови рођаци буду
хапшени. Атентатор Ђура Кнежевић је за атентат оптужио већ ухапшене заверенике и
Петра који није стајао иза атентатора.Следило је венчање Александра и Драге
Машикн1900. Петар је покушао да се договори са Александром. Тражло је да му призна
кнежевску титулу и врати одузето имање. За узврат је понудио своју неутралност у
даљим политичким збивањима. Договор путем тајне дипломатије није успео. Зато је
Петар наставио са политичким ангажовањем. У прогласу из Женеве 1902. народу нуди
спас, срећу и напредак ако дође на престо.1903. Мајски преврат. Петар се тада налазио
у Женеви. Нова револуционарна влада Јована Авакумовића сазвала је распуштено
народно представништво, које је 1903. вратило устав из 1888. а за новог краља је
изабрало Петра (60 година). Велике силе су прихватиле ову одлуку. Успостављен је
парламентаризам и грађанска демократија.Заклетву положио 12. јуна 1903. на Устав из
1888. који је Народна скупштина са малим изменама повратила у живот. Крунисан је у
Саборној цркви, а миропомазан у манастиру Жича.Ипак су постојале политичке кризе и
страначки сукоби (радикали, самосталци) Радикали су му били привржени. Водећа
личност у Србији постаје Пашић. Он је после коначног расквда Радикалне странке
постао вођа њеног десног крила тзв. фузионаша (старих радикала).Промена
спољнополитичке оријентацијеСрбија се почиње ослањати на Русију, Француску,
37
Енглеску. Са Црном Гором и Бугарском је 1904. склопила савезе.Србија је била

економски зависна од АустроУгарске, у љу је извозила пољопривредне производе, а
увозила индустријске.За избијање царинског рата постојали су и економски и
политички узроци. АустроУгарска је желела да Србија, која је спроводила
модернизацију своје армије, набави ново оружје из њених фабрика. Пашићев кабинет је
намеравао да оружје набави у Француској повољније Тиме је дошао у сукоб са
владом.Пашић је од тад настојао да из краљеве околине уклони секретара Балугџића.
Иако се одрекао секретара. пријатељство са њим није престајало.Пашић је 1905. поднео
оставку своје владе, што је изненадлло краља. Краљ је потом јавно осудио иступе
Балугџића уз изјаву да ће пре абдицирати него погазити Устав.Пашић је повукао
оставку, убрзо подневши нову која је требало да буде само трик.Петар је прихватио
оставку, а мандат да састави нову владу је дао Љуби Стојановићу тј. Самосталној
странци.Односи АустроУгарске и Србије заоштрени су због склапања српскобугарског
царинског савеза. АустроУгарска је1906. забранила увоз стоке и сточних производа из
Србије. Српска влада је забранила увоз индустријских производа из АустроУгарске,
која је незванично 22. јануара 1906. објавила царински рат Србији (1906-1911). Из рата
је Србија изашла као победник.До новог трговинског уговора Србије и АустроУгарске
је дошло 1910. у ком су преговарали као равноправни партнери.Младотурска
револуција 1908.После револуције уведен је тзв. Мидхат-пашин устав из 1876. Изабран
је нови отомански парламент у који су ушли многи хришћански посланици.Младотурии
су потом савладали контрареволуцију. свргнули су султана Абдул Хамида II и довели су
на престо Мехмеда V (19091917).Хришђани у Турској су се убрзо разочарали у
младотурски режим. Младотурци су истакли гесло Отоманско царство отоманима, те су
заузели шовинистички став који се огледа у натурању турског језика свима без обзира
на народност и веру.У спољној политици млаторуски режим се везао за АустроУгарску
н Немачку које су настојале да се територијално, политички и економски рашире на
рачун Србије и других балканских земаља. То је дошло до изражаја приликом анексије
БиХ. Младотурци су захтевали да им се врате земље одузете Берлинским
конгресом.Анексија БиХ 1908.На основу одредбе Берликског конгреса од 1878.
АустроУгарска је добила право да окупира БиХ.То је изазвало отпор Срба и Муслимана
у њихову заједничку борбу за црквеношколску, верску и вакуфскомеарифску
аутономијуАнексија је проглашена 7. октобра 1908. Истог дана Бугарска је прогласила
своју независност.Крајњи циљ аустроугарске политике је био излазак на луку Солун, а
преко ње на Блиски Исток.Снле Антанте, посебно Русија, протествовале су због
анексије коју је подржавала Немачка.Претећи Србији ратом Аустрија је уз помоћ
Немачке добила признање анексије од Русије и од других великих сила. Потом је
захтевала од Србије да призна анексију.Србија, за коју је у последњи час интервенисала
Енглеска,. Турска је уз новчану надокнаду пристала на анексију.После анексионе кризе
краљ је обишао све европске престонице сем Беча. Петар је морао да реши и питање
свог престолонаследника. Старији син Ђорђе је правио скандале на двору, тукао
официре, шофере, послугу.Зато нови престолонаследник постаје Александар.
Балкански савез и балкански ратови
Учвршћењем парламентарне владавине Србија је могла стварати планове за акцију и
обновити припаганду у Старој Србији и Македонији. Путем културне делатности кроз
цркву, школу и четничких акција ради се на ослобођењу, уједињењу и одбрани нашег
живља.Тешко стање доводи до устанка у Македонији (Илиндански устанак 2. августа
1903.) и до образовања кш републике. Турци су угушили овај устанак.АустроУгарска и
Русија споразумеле су се о сферама свога рада на Балкану ради спровођења
политичких, административних и финансијских реформи у Турској, у циљу
побољшавања стања хришћана (Мирцштегски реформни програм). Тај покушај није
38
донео жељене резултате.Стање хришћана погоршало се после доласка на власт

Младотурака. Турска војска је 1912. извршила покоље хришћана у Штипу, Кочану,
Беранима.На подстицај Русије, слободне балканске државе почеле су се приближавати.
Кад је Турска у рату са Италијом изгубила Триполик и Креначку (северна Африка), то је
био знак да је спољнополнтичка ситуација повољна за склапање балканског савеза. До
јула 1912. склопиле су савезе ради решавања источног питања Србија, Црна Гора,
Бугарска и Грчка. СрбијаБугарска су склопиле споразум руским посредовањем.
Балкански рат 1912-1913
Започео је у октобру и већ 10. и 11. октобра прва српска армија однела је победу над
Турцима код Куманова (косовски осветнициј; после два дана ослобођено је Скопље.
Победа на Бакарном Гумну код Прилепа ослобођен је Битољ, Стара Србија
(Новопазарски санџак, Метохија), а преко северне Албаније (Љеш, Кроја, Тнрана) је
војска избила код Драча на Јадранско море. Поразила Турке код Куманова, Битоља.
ослободила Косово и Вардарску Македонију. Други део војске албанско приморје и
Албанију.Црногорци су се борили на граници према Санџаку и Пећи, али нису могли
освојити Скадар који је добро утврдио Есадпаша, све док им није дошла у помоћсрпска
војска. (Беране, Бјело Поље, Пећ, Ђаковица, Плав, Гусиње)Бугарска победа код
Киркилиса и Лиле Бургаса. Пошто је опсела Једрене, продрла је до Чаталџе на 40
километара од Цариграда. Захваљујући српској војсци пао је Једрење.Грчка је надирала
са југа ка северу и ослободила Солун и Јањину. Потисла Турке из Егејске Македоније,
Епира, Крита.Лондонски мир 17. мај 1913.Турска је уступила победницима територију
западно од линије ЕносМидија, с изузетком Арбаније, која је заузимањем
АустроУгарске стекла независност. АустроУгарска је тражила да Призрен, Ђаковица,
Пећ, Дебар припоје Албанији. Црна Гора је изгубила Скадар.
Балкански рат, јун 1913.
Срби и Бугари нису могли да се нагоде око поделе Македоније, те су пристали да спор
одлучи руски цар (Бугари Русима послали ултиматум да реше за седам дана). Али
Бугари нису хтели да сачекају одлуку, него су наговарани од АустроУгарске, изненада
после поноћи 16 (30) јуна напали спрску војску која се налазила од села Лезово до
Злетова.Срби су победили на Брегалници 1725 јун. Са Бугарском су заратиле Румунија
и Грчка. Турци су повратили Једрене, али због напредовања румунске војске су
затражили мир.Букурешки мир 28. јун 1913.Бугарска се одрекла Македоније која је
припала Србији. Грчка је добила део Тракије, а Румунија Јужну Добруџу.(Подела
Македоније: Србија Вардарску; Грчка Егејску, Бугарска Пиринску Македонију.
Турској је враћено Једрене.
Светски империјалистички рат 1914-1918.
Супарништво великих снла довело је до стварања два супротна империјалистичка
табора. АустроУгарска и Немачка Русија, Енглеска, Француска. Шеф аустроугарског
генералштаба је био да се национално питање реши превентивним ратом против
Србије. Фердинанд је против рата, за преуређење монархије на тријалистичкој основи
(Франц Јозеф је био против тога).Сарајевски атентатИзбијање светског рата Анексија
БиХ изазвала је огорчење посебно међу југословенском нациналном омладином
(Словенски југ, Народна одбрана, Уједињење или смрт, Млада Босна).Омладина је
вршила атентате у Загребу и Босни на највише представнике аустроугарске
власти.Највећи противник југословенске идеје уједињења био је аустроугарски
престолонаследник Фрања Фердинанд. Он је сматрао да Србију треба уништити јер је
она пијемонтјуг.Јуна 1914. је дошао у Босну на војне маневре. Да би се наругао
националном осећању, на Ввдовдан је дошао у Сарајево.Херцеговачки ђак и члан Младе
Босне Гаврило Принцип убио је престолонаследника и његову жену.Припреме
АустроУгарскв за рат и напад на СрбијуАустроУгарска се и раније спремала за обрачун
39
са Србијом, по јој је атентат послужио само као повод за рат. Упутила је Србији
ултиматум 23. јула, Влада је ултиматум одбила, јер је тај захтев у супротности са
суверенитетом Србије.На седници је српска влада одлучила да пређе у Ниш, а наредила
је општу мобилизацију и евакуацију Београда. Рат је објављен 28. јула 1914.Узалуд су
силе Антанте пок'ушавале да сукоб реше мирним путем. Дошло је до објаве рата од
стране Немачке Русији и Француској. Немачка је покушала да преко неутралне Белгије
продре у Француску, њој је тад Енглеска објавила рат.У рат су се тад умешале и неке
земље Северне и Јужне Америке и Азије.У Европи су се образовала три фронта;
западни, источни/руски и балкански.Аустроугарска војска је продрла у Србију са три
стране са преко 220.000 војника (прва офанзива) генерал Поћорек, али је српска војска
под командом Степе Степановића победила у четвородневној бнтци на Церу (августа
1914). Приликом повлачења аустроугарска војска је починила злочине над
становништвом Мачве и Подриња.Непријатељ је са још већим снагама поново навалио
на Србију (друга офанзива противофанзива) заузео је Београд и Ваљево и продро до
Рудника и Колубаре.Српска војска је потом добила муницију, Петар је дошао међу
војнике. Под командом генерала Живојина Мишића (један му је син Алекса био код
Драже Михаиловића у војсци, а други Војислав код Тита) српска војска је пробила
фронт на Руднику и у колубарској битци, где је однела победу, а непријатељ се панично
повлачио из Србије. Србија је бнла поново ослобођена са Београдом..Окупација Србије
и Црне Горе 1915. Бугарска је пришла централни силама и објавила је рат Србији. Тако
је почела III офанзива у којој су аустроугарске и немачке снаге под командом генерала
Августа фон Макензена напале Србију са севера и запада, а Бугари са истока.Српска
војска је са краљем Петром, митрополитом Димитријем и народом почела да се повлачи
преко Црне Горе и Албаније на Крф.Црна Гора је 5. августа 1914. заратила против
АустроУгарске. Црногорска војска је продрла у Херцеговину и у Босну надомак
Сарајева. Али кад се српска војска почела повлачити црногорска војска се повукла да би
јој одбранила отступницу. У томе је успела у битци на Мојковцу децембра 1915.
Ускоро је и Црна Гора окупирана. Никола I је са владом отишао у Француску.После 53
дана отпора Србија је покорена, али је њена војска сачувана. Непријатељи су је
разделили. Аустроугарске власти су забраниле ћирилицу, а бугарске српско
име.Страдање српског свештенства 1915-1918Убијено је 217 свештеника, митрополит
скопски Вићентије Крцић који је у Качаничкој клисури убијен и спаљен.257 свештеника
је интернирано у АустроУгарску.Од архпјереја интерниран је др Гаврило Дожић,
митрополит пећки, а у Бугарској, у Софији митрополит рашкопризренски Нићифор у
Бачковском манастиру, епископ нншки Доситеј, а у селу Арбанасима епископ шабачки
Сергије.Сриска ирква у изгнанствуМитрополит Димитрије је управљао црквом у
избеглиштву. Англиканска црква у Енглеској уступила је храмове Србима ради
богослужења. УЕнглеској су штампане и српске књиге верске садржине. У Барбалуши
је краљ одлучио да настави пут према Љешу, а не према Скадру, где се налазио син, јер
није желео да се сусретне са њим.На његову интервенцију код Николе Пашића,
реорганизација српске војске није извршена у Албанији. Савезници су прихватили
Пашићев захтев да српска војска буде пребачена у Грчку.Савезници су после више од
месец дана одлучили да се српска војска пребаци и реорганизује на Крфу.Петар је из
Тиране отишао у Драч, а потом су га Италијани 1915. пребацили у Валону.Италијани су
чинили све да га обесхрабре и уклоне из Албаније..Из Валоне је отишао у Италију у
Бриндизи 1915. Одбио је да дуже остане као гост италијанског краљевског пара. Потом
је отпловио за Солун. Септембра 1916. његово здравствено стање се погоршало, после
можданог удара који га је задесио. Пожелео је да се сусретне са сином.1916. преселио
се у Атнну Није присуствовао проглашењу Краљевине СХС.1919. се вратио у Београд.
Добио је епитет "Краљ ослободилац". Живео је у вили на Топчидерском брду. Умро је
40
1921. Сахрањен на Опленцу у Тополи.

Солунски фронт- пораз централних сила
Пошто се српска војска повукла на Крф и Северну Африку, преуређена је, те је заузела
место на солунском фронту.1916. Срби су освојили Кајмакчалан 10. новембра.Потом
настаје двогодишње затишје на фронту.1918. Французи су отпочели на западном фронту
офанзиву против централних сила..1. септембра отпочела је савезничка офанзива на
линији Соко-Добро Поље-Ветерник.Српска војска и југословенска добровољачка
дивизија уз помоћ Француза и Енглеза пробију солунски фронт аустроугарских,
немачких и бугарских трупа и нагнају Бугарску на капитулацију.После месец и по
разбијене су непријатељске снаге, које су се повукле из Србије, а 1. новембра 1918.
ослобођен је Београд.Тада је ослобођена и Црна Гора.
Александар II Карађорђевић (регент 1914; краљ 1921-1934)Рођен 1888. на Цетињу
(најмлађи син).1890. у 21. години је постао престолонаследник. Тада је започео
реорганизацију српске војске, припремајући је за коначни обрачун са Турцима.1914.
регент и стварни владар.Србије.Када је АустроУгарска објавила рат Србији упутио је са
владом прокламацију српском народу, у коме Је народ позван да брани земљу.У Србији
је пре почетка I светског рата јачао утицај тајне националне организације "Црна рука"
(Апис).Пашић и Александар уплашени великим утицајем чланова ове организације
одлучују да се обрачунају са вођама и члановима ове организације.Док се војска
опорављала на Крфу, започиње обрачун са члановима "Црне руке". Организован је тзв.
Солунски процес.1916. Апис је са девет официра ухапшен под оптужбом да
припремају атентат на регента. Пашић је потпомогнут регентом и радикалима,
монтирао солунски процес јуна 1917.Одлуком Великог војног суда на смрт су осуђени
Апис, Малобабић, Вуловић, те су стрељани на Солунском пољу. Остали завереници су
кажњени затвором, а многи су пензионисани.Борба за стварање заједничке
југословенске државеПочетком рата српска влада је 7. децембра 1914. изјавила да јој је
један од главних задатака борба за ослобођење и уједињење.Иста жеља за уједињењем
је дошла до изражаја у декларацији југословенског клуба посланика у Царевинском
већу АустроУгарске.30. маја 1917. Мајска декларација.Око југословенског одбора са
седиштем у Лондону окупили су се СХС политичари. Одбор је заступао
уједињење.Крфском декларацијом 20. јула 1917. српска војска и југословенски одбор
захтевали су стварање заједничке државе, која ће бити уставна, демократска и
парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевића. Декларацијом је
проглашена слобода и равноправност свих вероисповести, народног имена, ћирилице и
латинице, потреба изједначавања календара...За време рата Хрвати и Словенци су
учествовали у рату као аустроугарски војници. Њима је Краљевина СХС постал а само
успутна држава, од које су планирали да се ослободе и да формирају самосталне
државе. Женевска декл арација- споразум два државна тела владе Србије и Народног
већа.Проглашавање уједињеља 1. децембра 1918.Када се АустроУгарска почела
распадати народи јужнословенског порекла почели су образовати Народна
већа.Народно веће СХС у Загребу преузело је октобра 1918. вођење народних послова.
Хрватски сабор је прогласио отцепљење Хрватске, Словеније и Далмације од
АустроУгарске и признао је врховну власт Народном већу, којеје 29. октобра 1918.
прогласило независну државу СХС, која је 24. новембра прогласила уједињење са
Србијом.Народна скупштина у Новом Саду прогласила је уједињење Војводине са
Србијом 25. новембра. а сутрадан је исто урадила и Велика народна скупштина у
Подгорици са Црном Гором.1. децембра свечано је проглашено уједињење независне
државе СХС са Србијом и Црном Гором у "Јединствено краљевство СХС".
Унутрашње стање 1918-1929 Нова југословенска држава суочила се са низом
соцпјалних и политичких проблема.Једно од основних питања било је како треба
41
решити питање унутрашњег државног уређења, на које су разне политичке странке

различито гледале. Присталице централистичког уређењал сматрале су да
југословенски народи~ сачињавају једну нашгју, један троимени народ, те су одрицали
постојање националног питања (хрватско питање). Присталице тог интегралног
југословенства однели су победу у Уставотворној скупштини изгласавањем
Видовданског устава 28. јун1921.По њему је Краљевина СХС постала уставна,
парламектарна и наследна мокархија.Присталице федералистичког уређења
многонационална држава, те је треба уредити по систему савезних држава држећи се
начела самоопредељења.Међу социјалним проблемима на првом месту је било
радничко и сељачко питање.После октобарске револуције у Русији 1917. осетио се
полет револуционарне активности и међу југословенским радништвом.Радништво се
организовало и ујединило у једну социјалистичку радничку партију (конгрес уједињења
у Београду априла 1919.) која је израдила свој програм и статут (Вуковарски конгрес,
јун 1920).Влада је донела напредне законе о заштити и осигурању радника 1922. али се
није трудила да их спроводи.Радничка партија је организовала штрајкове (1919, 1920)
борбу за боље наднице, док су појединци отпочели са атентатима на краља. Убили су
једног министра који је утицао на доношење Обзнане којом је забрањен рад Радничке
партијеКао општа последица светског рата уследили су пад вредности новца, повећање
цена индустријске робе и пад цена земљорадничких производа.То питање је решавано
после уједињења деобом велепоседничких имања сиромашним сељацима уз
одговарајућу отплату (Аграрна реформа). У спољној политици југословенска држава је
настојала да учврсти међународни положај.Прву владу Краљевине СХС требало је да
образује вођа радикала Пашић. Регент је одбио да га именује за мандатора па је мандат
дао радикалу Стојану Протићу, који је за време Пашићевог боравка на Мировној
конференцији у Паризу преузео водство у Радикалној странци. Радић није признавао
акт уједињења и залагао се за стварање хрватске републике. Односе владе и ХПСС
заоштрила је најава да ће Радић 7. децембра 1920. прогласити Хратску републику.У
меморандуму од 1921. ХРСС је тражила од регента да преузме власт у Хрватској. Када
је донет Видовдански устав, хрватски посланици су као одговор на доношење овог
устава створили опозициони Хрватски блок 31. јула 1921. који је имао задатак да
тражи споразум са српском буржоазијом.Када је 1921. умро краљ Петар, Александар је
постао краљ.1922. у Румунији верио се са Маријом ћерком румунског краља
Фердинанда. Венчање је обављено у Београдској саборној цркви.Три сина Петар
(1923), Томислав (1928), Андреј (1929). Деци је дао имена од СХС, наиме свако име је
из једне од нација.Влада је завела седмодневне ванредне мере у Хрватској и растурила
је неколико хрватсик друштава. Краљ је 1922. распустио Скупштину и одредио нове
изборе за 18. март 1923. Краљ је наредио радикалима да отпочну преговоре са
Радићем.. Хрвати су настазили бојкот Народне скупштине.Опозиција је 27. марта 1923.
формирала тзв. Федералистички блок. Када је дошло до расцепа у Демократској
странци, из које се издвојио СветозарПрибићевић формиравши Самосталну
демократску странку, дошло је до приближавања Демократске странке
Федералистичком блоку.Демократска странка је подржавала широку самоуправу
државних јединица тако да је дошло до фомирања тзв. опозиционог блока , чији је ииљ
био рушење Пашићеве владе и равизија Видовданског устава.Влада Пашића је била
принуђена да 1924. поднесе оставку. Краљ је одлучио да мандат за састав нове владе
повери Опозиционом блоку,тј.Љубомиру Давидовићу. Краљ је тако хтео да Хрвате веже
за државу.Нова влада је отпочела преговоре са ХРСС. Краљ је захтевао да се ХРСС
одрекне дела свог програма.. Давидовић је поднео оставку.1924. краљ је мандат поверио
Пашићу.Губитак власти је све странке које су чиниле парламентарну већину натерао да
се збију у један блок Блок народног споразума.Краљ је покушао да окупи сзе српске
42
странке како би очувао државну организацију.Пашић је преко краља израдио указ којим
је краљ распустио Скупштину и расписао нове изборе за 1925..Закон је наређивао
распуштање ХРСС, док је 18. чланом Закона покренута кривична одговорност против
водстЕа странке ХРСС.Убрзо су чланови председништва ХРСС ослобођени, али не и
Радић..После избора за Народну скупштину, од Радића је добијена изјава која је значила
напуштање ранијих настојања ХРСС. Тек тада су Хрвати признали Видовдански устав
и власт династије Карађорђевић.ХРСС је променила име уХрватску сељачку странку
(ХСС). Споразум ХСС и радикала 1925. није био капитулација ХСС, јер је она и даље
остала при ставу да буде извршена ревизија Видовданског устава, али није захтевано да
то буде учињено одмах.По изласку из затвора 1925. Радић је ушао у владу и постао је
министар просвете.Пашић није хтео да склопи споразум са Радићем, али је на томе
инсистирао краљТо је изазвало подозрење краља према Пашићу. Пашић је 1926. поднео
оставку владе. јануара 1927. долази до кризе полнтике Народног
споразума.Приближавање Радића и Прибићевипа (Светозара) изненадило је краља и
радикале. Њих двојица су после избора за Народну скупштину 1927. образовали
Сељачко демократску коалицију (СДК). СДК је почела да заговара ревизију
Видовданског устава..После пада владе краљ му је понудио 1928. да формира нову
владу. Радикали су тад одбили да и они уђу у владу. Из тог разлога је није ни
формирао.Заоштрени су односи између СДК и Радикала; кулминирали су 20. јуна 1928.
када је Пуниша Радић у Народној скупштини у Београду убио хрватске посланике
Павла Радића, Ђуру Басаричека, тешко ранио Стјепана Радића и још двојицу
посланика.Прибићевић је предложио краљу да распусти скупштину и да за мандатора
нове владе именује Стјепана Радића. Радић је кренуо у Загреб.Краљ је мислио да ће у
Загребу да прогласи отцепљење Хрватске, али је вођа ХСС преминуо 8. августа 1928.
Њега је на челу странке заменио Влатко Мачек.1. децембра 1928. на десетогодишњицу
стварања државе, долази до немира у Загребу, али се ХСС није усуђивала да хрватски
народ поведе у грађански рат..1929. краљ је 6. јануара завео диктатуру. Укинут је
Видовдански устав, распуштена је скупштина, забрањен је рад свих политичких
странака.Краљ је именовао владу од политичара разних странака и ванстраначких
личности. За председника владе именован је Петар Живковић. Заведена је цензура
штампе, смењене су и општинске управе, активиран је Закон о заштити државе.Убрзо
су ухапшени Мачек и Прибићевић вође СДК. Гоњени су и комунисти. Земљу је
захватила и економска криза.Држећи се начела централизма краљ је 3. октобра 1929.
посебним законом посебним законом променио име државе у Краљевина
Југославија.Земља је била подељена на девет управних подручја или бановина без
обзира на историјске или географске границе: Југославија је била у лошим односима са
већином суседних држава, јер су ове према њој гајиле територијалне аспирације.
Велика опасност је претила од Италије и Мађарске, које су на својим територијама
образовале кампове за обуку екстремних хрватских националиста, чији је вођа био
Анте Павелић, који је уз помоћ италијанских фашиста основао
терористичкофашистичку оранизацију.Диктатура краља Александра је нзазвала
незадовољство Француске, Енглеске, Чехословачке, Румуније. 3. септембра 1931. донет
је нови устав (Септембарски устав) којим је успостављено уставно стање и дозвољен
је рад грађанских странака (не смеју да се формирају на регионалној. националној и
верској основи). Хрватима (и Србима) је било забрањено да се изјашњавају по
националној основи.Подстакнути новим уставним одредбама новембра 1932. у Загребу
су се састали представници Сељачко-демократске коалиције. Донели су резолуцију тзв.
пунктацију, којом су осудили диктатуру краља и заложили се за преуређење
југословенске државе и за одбацивање централизма и унитаризма. 1933. покушај
атентата на краља у Загребу .1934. краљ је кренуо у посету Француској..Краљ је убијен
43
у Марсељу 1934, са пет метака. Француски министар Луј Барту, који је био са краљем у
колима. рањен је у надлактицу, али од полиције. Атентат је снимљен на филмској
траци.Извршилац Влада Георгијев Керин. Организатори су биле усташе Павелића к
македонска терористичка организација ВМРО..Атентатор је линчован на лицу
места.Сахрањен је на Опленцу. По многиа, могао је да спречи II светски рат.Марија је
умрла 1961..
Краљ Петар II Карађорђевић (19411945)9. октобра долази на краљевски престо, али
како је био малолетан (11 г) земљом је управљало на.месништво Павле Карађорђевић
(Александров брат од стрица), др Раденко Станковпћ, Иво Перовић.Кнез Павле је
брзо постао први човек Краљевине Југославије.Петар II је рођен 1923. у Београду.
Преко мајке је био у родбинској вези са енглеским двором.Школовао се у Енглеској.
После очеве погибије школовање је наставио на двору.Павле је отворено показивао
нетрпељивост према Марији и њеним синовима. Њега је краљ Александар одредио за
намесника своме сину и поставио га за старатеља над свом имовином.. Павле је уз
помоћ Берлина и Рима, блокирао решење сукоба између Срба и Хрвата.Милан
Стојадиновић је 25.3.1937. склопио политички споразум са Италијом, која је прихватила
да ће поштовати границе Југославије. Обавезала се и да ће забранити усташке
активности на својој територији. После убиства краља, долази до јачања хрватске и
српске опозиције. које су се убрзо удружиле. Формиран је Блок народног
споразума.Стојадиновић није прихватио преговоре са опозицијом о ревизији Устава,
правдајући се малолетством краља.На изборима 11. децембра 1938. удружена опозиција
је имала пуно успеха.Конкордат Фебруара 1935. криза владе Фебруара 1939. оборена је
Стојадиновићева влада. Нови председник владе је постао Драгиша Цветковић
Програм његове владе предвиђао је решење српскохрватског односа. Преговори
Цветковића и Мачека завршени су споразумом 26. августа 1939. којим је решено
хрватско питање образовањем Бановине Хрватске Потписали Протокол о приступању
Краљевине Југославије Тројном пакту 25.3.1941. у Бечу. (Три тајне ноте: поштовање
суверенитета, дозвола за пролаз, границе.)Комунисти н пробритански кругови
југословенске буржоазије повели су 25. марта 1941. народ у демонстрације. У ноћи
између 26/27 марта 1941. пучисти су извршили државни удар.Похапшени су чланови
владе, свргнуто је намесништво; Петар II је проглашен пунолетним. Формирана је нова
влада на челу са командантом ратног ваздухопловства Душаном Симовићем, а за
потпредседника је изабран Влатко Мачек. Кренуо је за Словенију, али је са пратњом
враћен у Београд, из кога је протеран у Кенију.Успостављени су дипломатски односи са
СССРом. На државни удар Хитлер је одговорио бомбардовањем земље 6. априла 1941.
Рат је трајао 12.дана до 17. априла.Хитлер је одобрио Павелићу да прогласиНДХ(10.
априла1941).Настало је раскомадавање Југославије: Немачка Доњу Штајерску и
Горењску, Србију; Италија део Хрватске, Далмације и Црну Гору; Бугарска Стару
Србију и Македонију; Мађарска Бачку, Барању, Међумурје.Србија са Банатом је била
посебна територијално-административна целина, која је добила квислиншку владу под
командом немачких окупационих власти.Петар II је са владом емигрирао у Грчку, потом
су отишли у Египат, 1941. у Енглеску.Остаци легалне југословенске војске ставили су се
под команду генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Комунисти Тито.Петар II је
покушао да доврши школовање у Кембрицу. Убрзо се првдружио ваздухопловним
снагама. Отпутовао је у САД. Стекао је симпатије код Рузвелта, али не и неку
помоћ.Краљ је за свог министра у Југославији именовао Михаиловића. Октобра 1941. у
Брајићима дошло је до споразума партизана и четника о вођењу заједничке борбе; до
формирања заједничких снага није дошло.После битке на Сутјесци 1943. став према
партизанскнм јединицама почео је да се мења у њихову корист. Од тада је британски
премијер Винстон Черчил отпочео са помагањем партизанских јединица Черчил је
44
фебруара 1944. објавио да се Дражи укнда даља војна помоћ. Черчилов син Рандолф је
био код Тита.1944. нову избегличку владу је саставио Иван Шубашић, бивши бан
Бановине Хрватске.После притиска Черчила, Петар је био принуђен да се одрекне од
услуга генерала. Драже. Преко новог председника владе краљ је настојао да преговара
са комунистима.На Вису 1416. јуна 1944. вођени су преговори Тито и Шубашић, који се
обавезао да ће издати декларацију којом ће признати АВНОЈ и НКОЈ и осудити
сараднике окупатора.Национални комитет ослобођења Југославије се обавезао да ће се
питање коначног уређења Југославије решити после рата. Прихваћена је и одлука II
заседања АВНОЈа којом се забрањује краљу повратак у земљу док се народ после рата
не изјасни о његовој судбини.Нови споразум Тито-Шубашић 1. новембра 1944. у
Београду предвиђао је да краљ оформи Намесништво на које ће пренети своја
краљевска овлашћења. Овај споразум је предвиђао да намесници полажу заклетву
краљу, а јединствена будућа влада народу.Намесништво је образовано 2.3. 1945. а влада
7. марта. Председник Привремене владе постао је Тито.После ослобођења Југославије,
Уставотворна скупштина је 29. новембра 1945. у име народа одлучила да се Монархија
укида, а Петру са породицом је забрањен позратак у земљу.Две године касније 8. марта
1947. свим члановима краљевске породице је одузето југословенско држављанство и
сва имовина.За време покушаја дошколовавања у Кембриџу, Петар је упознао грчку
принцезу Александру. која је 1944. постала његова жена и поред противљења
емиграционе владе.1945. родио им се син Александар.Брак је постао скандалозан. До
разлаза је дошло 1947. али се никад нису развели.Краљица је живела у
Венецији.Последње године живота краљ је провео у Америци. Умро је 1970. Сахрањен
је у манастиру Св. Саве у Либертвилу.
Владари обновљене Србије

Ђорђе Петровић Карађорђе 1804-1813.
Милош Обреновић 1815-1839.
Милан Обреновић 1839.
Михаило Обреновић 1839-1842.
Александар Карађорђевић 1842-1858.
Милош Обреновић 1858-1860. (друга влада)
Михаило Обреновић 1860-1868. (друга влада)
Милан Обреновић 1868-1882. кнез и 1882-1889. краљ
Александар Обреновић 1889-1903.
Петар I Карађорђевић 1903-1921.
Александар I Карађорђевић 1914-1918. регент Србије; од 1918-1921 регент; од
1921-1934. краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије
Павле Карађорђевић и намесништво 1934-1941.
Петар II Карађорђевић 1941-1945.
45

Istorija SPC Sa Nacionalnom Istorijom

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Istorija SPC Sa Nacionalnom Istorijom

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

НАЦИОНАЛНА ИСТОРИЈА

Велика сеоба Срба у Русију, развојачење Потиско-поморишке границе (1751-1753)

"епископска власт" митрополита. Ненадовић је 1762. ишао у Беч да се заштити од

Темишварски црквено-народни сабор 1790.

равноправност код Мађара у Угарској, Срба.Мађарски феудалци су на саборима

Мајска народна скуптина у Карловцима

Српски народно-црквени сабори

митрополији.1864/65 одредбе су ушле у тзв. Краљевски рескрипт 1868.Политички

Илирска дворска депутација .

Регуламенти 1770-1777 (регула,правило, пропис)

укинуте. Тиме је завршена 90годишња борба српског народа (16901779) за очување

Благовештенски сабор 1861.

Краљевски рескрипт 1868.

Аутономија иравославне цркве у Босни и Херцеговини 1880.

Богословске школе Српске православне црквеПрве школе отваране су при

Никола Пашић (1845-1926)

задужбине у Београду. Вероватно је због његове везе са Корошецом пала сумња на

Крушедол. Охоли вучићевци су на дан њене сахране приредили забаву гарнизона

васељенског патријарха.Одлуку епископа СПЦ о уједињењу прогласио је регент

Раскол у Српској православној цркви Македонско црквено питање

Македонији (у канонском јединству са Српском патријаршијом); 2. за архијереје

морали да дају дажбине и старим феудалким господарима (спахијама) и новим

Између небескога и земаљског царства изабрао је аустријско царство.Ии Аустрије је био

Дахијска управа у Београдском пашалуку и припрема за устанак

ваљевској нахији у Шумадији (због сарадње са Хаџи-Мустафом). Неки су успели да

Битка на Иванковцу 1805.Султан је примио захтеве скупштине у Пећанима, те је

Победа на Мишару 1806.

Шапца.Карађорђе је позвао на сарадњу црногорског митрополита Петра I, али му он

Ичков мир 1806.

цара да ће приликом нових преговора о миру водити.више рачуна о српском

спремао у поход против ње.Карађорђева централизација властиПобеду над

Карађорђева црквена политика- Просвета у ослобођеној Србији- Пропаст Србије

Мораве, према Смедереву, 20. септембра 1813.Безуспешно је настојао да од Русије и

на Савинцу. Можда су били Црногораци, Херцеговци? Милош је тврдио да је

Гарашанина из Гараша, Арсенија Лому из Драгоља, да поново дигну устанак.

Усмени уговор о самоуправи у Србији између кнеза Милоша и Марашли Алипаше

отсеком. а исплаћује се преко Народне канцеларије састављене од 12. кнезова. Народна

сазвао у Крагујевцу скупштину кнезова н знатнијих људи, па је у цркви после службе

Рускотурски рат и Једренски мир

побуна.1826. буна Ђорђа и Марка Чарапића у београдској нахији око Авале

Прва влада кнеза Милоша

Махмуда II. Милош га је даривао златном чашом, пољубио је султана у папучу.Пропао

Савета. Извршена је петицир, те јс захтев прихваћен и саветшши су иротерццц.Потом је

северној граници Србије појавила аустријска војска. Кнез је водио аустрофилску

саветници заклињу њему на верност, а не турском султану.Захваљујући подршци Русије

ДРУГА ВЛАДАВИНА МИЛОШЕВА 1858-1860.

Михаило Обреновић (1860-1868)

Милан Обреновић (кнез 1868-1882, краљ 1882-1889)

Марковић, Рајко Лешјанин, Ђорђе Петровић.Они су заказали велику народну

реше источно питање.

Други српскотурски рат 1877-1878

су укинути феудални друштвени и привредни односи. Законом о уређењу аграрних

Краљ Александар Обреновић (1889-1903)

влада је замењена либералима (Јован Авакумовић).Током вечере у двору 1. априла

Петар I Карађорђевић (19031921)Рођен је 1844. у Београду у кући капетана Мише

наоружаних пратилаца. Лутајући Хомољским планинама, схватио је да тако себи не

Енглеску. Са Црном Гором и Бугарском је 1904. склопила савезе.Србија је била

донео жељене резултате.Стање хришћана погоршало се после доласка на власт

1921. Сахрањен на Опленцу у Тополи.

решити питање унутрашњег државног уређења, на које су разне политичке странке

Владари обновљене Србије

You might also like