Daglas Ruškof

Propast narativa
Alvin Tofler1 je razumeo kako nam poznavanje istorije pomaže da bolje
sagledao sadašnjost. Delimično razumemo gde smo zato što imamo priču koja
nam objašnjava kako smo tu dospeli. Nemamo preterano veliki dar da tu
narativnu sposobnost projektujemo u budućnost. Kako su se promene ubrzavale,
ta nesposobnost još više prerasla u manu. Novi izumi i fenomeni koji su se
pojavljivali oko nas jednostavno se nisu uklapali u priče koje smo koristili da
razumemo vlastite okolnosti. Kako se današnja priča o karijeri i penzionisanju
prilagođava činjenici da životni vek raste sa šezdeset na sto godina? Kako lekovi
za plodnost menjaju vremensku liniju majčinstva, kako nam elektronska pošta
menja koncept radne nedelje i kako roboti menjaju priču o odnosu radne snage i
menadžmenta? Ili, u današnjem kontekstu, kako društvene mreže menjaju ciljeve
revolucije?
Kad bismo mogli bolje da zamišljamo scenarije, oblikujemo buduću
stvarnosti i naslutimo nove trendove, mislio je Tofler, možda bi nam cela ta
promena bila manje traumatična. Imali bismo čime da zamišljamo nove narativne
tokove koji bi se prilagođavali svim prekidima.
No, iako su Zvezdane staze možda tačno predvidele pojavu mobilnih
telefona i ajpedova, postoje nezaobilazni problemi u primeni naučnofantastičnih
priča za zamišljanje budućnost. Prvo, stvarnost se ponekad kreće brže i manje
predvidivo od fikcije. Dok priče moraju da prate izvesne zakonitosti zapleta kako
bi imale smisla svojoj publici, stvarnost nema takvu obavezu. Događaji se
jednostavno dešavaju; retko kad prema rasporedu. Drugo i važnije, priče obično
mnogo manje govore o predviđanju budućnosti, a više o uticaju na nju. Kao
medijum, ispostavilo se da su priče sjajno sredstvo za pohranjivanje informacija i
vrednosti, koje su zatim prenosile na buduća pokolenja. Naša deca traže da im
pričamo priče pre spavanja, a mi preplićemo te narative s vrednostima koje
želimo da deca ponesu u snove i život. Isto tako, priče i mitovi naših religija i
nacionalnih istorija dugoročno čuvaju i promovišu određene vrednosti. To je jedan
od razloga zbog kojih civilizacije i njihove vrednosti mogu da opstanu tokom
vekova.
Praktikovanje futurizma, ma kako protkano dobrim namerama, gotovo uvek
ima neku skrivenu motivaciju. Čitaocima kojima je internet već bio poznat, prvi
brojevi časopisa Vajerd (Wired) delovali su krajnje očigledno u svojoj potajnoj
nameri da sjedine vrednosti interneta i vrednosti slobodnog tržišta. Mnogi futuristi
koji su se pojavili krajem devedesetih godina dvadesetog veka jednostavno nisu
mogli da se suzdrže da ne predvide budućnost u kojoj će najvažniji specijalisti na
raspolaganju biti – pogađate – futuristi. Priče koje su smislili bile su kao skrojene
za korporacije u potrazi za vizijama sutrašnjice koje su podrazumevale
ovekovečenje korporativne moći. Futurizam je počeo manje da se bavi

1
Alvin Tofler, američki futurista, pisac i biznismen koji je u svom istaknutom eseju „Budućnost kao način života“
skovao termin „šok budućnosti“. Njegova knjiga Šok budućnosti pojavila se 1975. u bivšoj Jugoslaviji u izdanju
izdavačke kuće Otokar Keršovani iz Rijeke. – Prim. prev.
predviđanjem budućnosti, a više ugađanjem onima koji su želeli da održe svršenu
prošlost.
U međuvremenu, sva ta usredsređenost na budućnost nije previše
pomogla našoj sposobnosti da se nadmećemo sa sadašnjošću. Dok smo bili
obuzeti budućnošću ovoga i budućnošću onoga, uspeli smo da oduzmemo
sadašnjosti njenu sposobnost da pridonese vrednosti i značenje. Kompanije su
trošile više novca i energije na planiranje scenarija nego na bazičnu
kompetenciju. Angažovale su konsultante (ponekad teoretičare medija, poput
mene) da im izlože svoj „pogled s visine“ na njihove industrije. Što se više budu
penjali, zamišljale su, to će dalje videti. Izvesna tehnološka kompanija s kojom
sam razgovarao koristila je istraživanja i spekulisanje o budućnosti valuta kako bi
odlučila gde da locira svoje fabrike u inostranstvu. Finansijski direktor druge
kompanije bio je zauzet obezbeđivanjem troškova snabdevanja tako što je ulagao
u budućnost sirovina – ne obraćajući previše pažnju na nove tehnologije u
vlastitoj kompaniju zbog kojih će te sirovine postati suvišne. Neke kompanije su
izgubile milione ili izašle iz posla zbog takvih ulaganja u budućnost dok su im se
suštinske kompetencije i sposobnosti inovacije gasile.
Kao ljudi, kompanije, institucije i nacije, mogli bismo održati svoju priču o
budućnosti jedino tako što ćemo sve više ograničavati svoj pogled na sadašnjost.
Biznis je postao strategija, karijera je postala put do penzije, a globalna saradnja
igranje vatrom. I sve je to funkcionisalo dok smo uspevali da se usredsredimo na
grafikone u kojima je sve bivalo lošije. Ali onda je novi milenijum zapravo stigao. I
onda je usledio pad berze. A onda su se srušile kule Svetskog trgovinskog centra
i priča se stvarno i uistinu prekinula.
Prekid do kojeg su doveli napadi 11. septembra ne bi trebalo potceniti.
Upravo dok sam pisao ovaj tekst, našao sam se studentkinjom koja je nedavno
bila diplomirala i u tom trenutku razvijala neprofitnu kompaniju i sajt kako bi
pomogla povezivanje „milenijalaca“ svoje generacije i starijih mentora iz moje.
Objasnila je da su pripadnici njene generacije idealisti u dovoljnoj meri da žele da
pomognu da svet postane bolji, ali da su „doživeli traumu 11. septembra i sad ne
mogu da pristupe većim ljudskim poduhvatima“. Smatrala je da je tragedija
nekako odsekla njenu generaciju od osećaja istorije i svrsishodnosti, pa su njeni
pripadnici morali „da se povežu s ljudima iz doba pre tog prekida priče kako bi se
vratili na pravi put“.
To je bila i generacija koja je iskoristila svoje prvo pravo izlaska na izbore
da glasa za Obamu. Ona i njeni prijatelji pomagali su njegovu kampanju i
reagovali na njegov eksplicitno postnarativni refren, pozajmljen iz naslova knjige
Alis Voker: „Mi smo ti koje smo čekali. Mi smo promena koju tražimo.“ Kakav je to
samo bio poziv na prezentizam! Mladi su poverovali Obami na reč i odgovorili na
izazov da sami postanu promena umesto da je čekaju. Naravno, ispostavilo se da
je to više slogan za kampanju nego poziv na građansko delovanje – više retorika
zgodna za bajkoviti uspon na vlast u kojem cilj opravdava sredstva. Pokretu
Okupiraj će ostati da istinskim prezentističkim pristupom pokuša da donese
socijalnu i političku promenu. Ali pisci Obaminih govora su bar da je promena u
toku, da priče ne uspevaju da stvore jači osećaj kontinuiteta i da je sve jasnije
kako nešto mnogo neposrednije i relevantnije mora da zauzme njihovo mesto.
 VELIKE PRIČE

Tradicionalne priče s tradicionalnim, linearnim tokom postoje veoma dugo

zato što funkcionišu. Deluje da one podražavaju izgled stvarnog života, od
rođenja do smrti. Kao disanje ili vođenje ljubavi, te vrste priča imaju uspon i
zadovoljavajući pad; početak, sredinu i kraj. Iako nam on danas deluje vrlo
prirodno, taj uobičajeni obrazac nije bio podrazumevana struktura priče sve do
poznog perioda ljudske istorije, nakon izuma teksta i svitaka u pismenim
kulturama poput drevne Grčke.
Biblijske priče, bar one u Starom zavetu, ne funkcionišu na taj način. One
su više zasnovane na usmenoj tradiciji, gde je glavni cilj pripovedača bio da
jednostavno održi pažnju ljudi u određenom trenutku. Informacije i moralne
poruke su se prenosile, ali obično kontrastiranjem dva lika ili naroda – jedan je bio
blagosloven, drugi proklet. Epske pesme, a kasnije i pozorište, više su pratile
linearnu progresiju koju ćemo lakše dovesti u vezu sa svicima ili knjigama u
povezu. Postoji početak i postoji kraj. Gde god da se nađemo u priči, svesni smo
da postoje prethodne i naredne stranice. Mesto do kojeg smo stigli u svitku ili
knjizi ukazuje koliko nam je ostalo do kraja, a naše emocionalno iskustvo je u
potpunosti isprepletano s vremenom.
Aristotel je bio prvi, ali svakako ne i poslednji, koji je uočio glavne delove te
vrste priče i analizirao ih je poput hakera koji razlaže i kopira funkciju
kompjuterskog programa. Mehanika priče koju je Aristotel otkrio veoma je važna
za naše razumevanje budući da je i danas koriste vlade, korporacije, religije i
obrazovne institucije u pokušaju da nas poduče i utiču na naše ponašanje. Ta
mehanika je još značajnija zbog načina na koji je prestala da deluje na članove
društva koji su razvili sposobnost da se odupru njenim čarima. To je kod
pripovedača izazvalo šok sadašnjosti.
Tradicionalna linearna priča funkcioniše tako što stvori lik s kojim se
možemo identifikovati, stavi ga u opasnu situaciju i onda mu dozvoli da nađe izlaz
iz nje. Upoznali smo Edipa, Luka Skajvokera ili Doru Istraživačicu. Nešto se
dogodi – inicijalni događaj – što pošalje glavnog junaka u potragu. Edip želi da
sazna istinu o svom poreklu, Luk želi da spasi princezu Leju; Dora želi da vrati
žabicu na drvo. Te potom glavni lik pravi niz odluka koje ga guraju u sve opasnije
situacije. Edip odlučuje da nađe i usmrti ubicu kralja Laja; Luk postaje džedaj da
bi se borio protiv Imperije; Dora poziva svog drugara majmuna da joj pomogne da
vrati žabicu kući kroz strašnu šumu. Svakim narednim korakom, glavni lik srlja u
veću opasnost i vodi publiku ka napetosti i neizvesnosti.
I upravo kad publika dosegne vrhunac nemira – trenutak kad više ne
možemo da izdržimo i moramo da istrčimo iz bioskopa ili tresnemo knjigu o pod –
dobijamo preokret. Edip saznaje da je on ubica kog traži; Luk saznaje da mu je
Dart Vejder otac; Dora saznaje da je odgovor na zagonetku ružnog, starog trola u
njoj samoj. I uz to, najzad, dolazi do pune spoznaje i popuštanja napetosti. Edip
oslepi sam sebe, Luk vraća oca na samrti na svetlu stranu sile, a Dora vraća
žabicu na njeno porodično stablo. Što je najvažnije, publika doživljava katarzu i
olakšanje. Vožnja je završena. Što je veća napetost koju smo morali da trpimo,
što je veći uspon uz koji smo se penjali, to ćemo više uživati u spuštanju.
Ta vrsta uređivanja priče – „junačko putovanje“ 2 Džozefa Kembela – danas
predstavlja način na koji razumemo svet. Moguće je da se to dogodilo zato što je
linearna struktura u suštini verna životu ili smo se možda naprosto toliko navikli
na nju da nam ona danas oblikuje način na koji posmatramo događaje i probleme
koji iskrsavaju. O čemu god da se radi, ta struktura je bila savršena i za
prenošenje vrednosti gotovo svake vrste opčinjenoj publici. Jer ako ispratimo
protagonistu u opasnost i ispratimo ga uz strmu ravan napetosti u stanje velike
neizvesnosti i nelagode, onda ćemo biti spremniji da prihvatimo svako rešenje
koje mu se ponudi da se izvuče. Arnold Švarceneger pronalazi novo oružje koje
može da ubije zle vanzemaljce, detektiv u seriji Red i zakon koristi psihologiju da
okrene ego serijskog ubice protiv samog sebe, a deca u serijalu Gli uče da je
prijateljstvo važnije od pobede na takmičenju u pevanju. Što više zađemo u
napetost, to više zavisimo od pripovedača da nam ponudi razrešenje. Upravo
zato on može da doda svaku vrednost, ideju ili pouku koju poželi.
Ili proizvod. Ta tehnika dostiže vrhunac, naravno, u svakoj televizijskoj
reklami. Za svega trideset sekundi (ili dvadeset osam, kad se uračuna otamnjenje
i zatamnjenje snimka), lik se nađe u određenoj situaciji, donosi odluke koje ga
dovode u opasnost i onda nalazi rešenje u vidu kupovine. Uzmimo samo jedan
primer. Srednjoškolka iščekuje maturu i primećuje bubuljicu na obrazu (inicijalni
događaj). Isprobava tople obloge, ceđenje i narodne lekove, koji dodatno
pogoršavaju problem (napetost raste). I baš kad deluje da neće moći da izbegne
strašnu bruku i poniženje na maturi, prijateljica primećuje bubuljicu i umesto da je
zadirkuje, govori joj da postoji nova krema za bubuljice s brzim dejstvom
(preokret). Nanosi kremu (spoznaja) i odlazi na maturu, bez bubuljice (katarza).
Ako smo pratili protagonistu kako se penje stazom napetosti ka opasnosti,
onda moramo progutati pilulu, kremu, pušku ili pouku koju pripovedač koristi da
reši problem. Da bi sve to funkcionisalo, međutim, pripovedač se oslanja na
opčinjenu publiku. Reč entertainment (zabava) doslovno znači „držati unutra“ ili
držati nekog u određenom stanju svesti. A zabava je, bar donedavno, činila
upravo to, pa se u tradicionalne korisnike medija moglo pouzdati da će sedeti
tokom omiljene emisije i onda prihvatiti kremu za bubuljice.
No, ako su televizijski gledaoci i osećali da ih u neprijatno stanje uvlači
pripovedač-oglašivač, koji je jednostavno želeo da promoviše proizvod, šta je bila
alternativa? Pre pojave interaktivnih uređaja poput daljinskog upravljača,
televizijski gledaoci su morali da ustanu s kauča, priđu televizoru, okrenu točkić,
nađu novi kanal i potom podese antenu. Ili da jednostavno izađu iz sobe i
verovatno propuste prve trenutke emisije pošto se reklama završi. Iako televizijski
gledaoci nisu bili toliko primorani na poslušnost koliko su vernici u crkvi bili
prisiljeni da sede u klupama i slušaju priču dok je sveštenik ispreda, svejedno su
manje-više morali da progutaju svaku pilulu koju bi im tvorac programa ubacio u
prelomnu tačku narativa.

2
Joseph Campbell, The Hero with a Thousand Faces (Princeton, NJ: Princeton University Press, 1968).
Srpsko izdanje: Džozef Kembel, Heroj sa hiljadu lica, prev. Branislav Kovačević, Stylos, Novi Sad, 2004.
 Potom se pojavila interaktivnost. Možda više nego ijedna postmoderna
ideja ili medijski stručnjak, daljinski upravljač je promenio način na koji
doživljavamo televiziju, reklame na njoj i strukturu priče od kojih oni zavise.
Ustajanje s kauča i prilaženje televizoru da bi se promenio kanal prethodno je
moglo da iziskuje veći napor od pukog podnošenja užasne reklame i proistekle
nervoze. Ali s daljinskim u ruci, gledalac može da pritisne dugme i bez po muke
produži dalje. Dodajte na to kablovsku televiziju i mogućnost da menjate kanale
bez dodatnog podešavanja televizora ili antene (da ne pominjemo stotine kanala
na raspolaganju umesto samo tri) i jasno je kako se usredsređenost publike na
program u potpunosti promenila. Dete naoružano daljinskim upravljačem ne gleda
više televizijski program, već televiziju – ono beži od nelagodnih ka prijatnijim
stanjima.
Obratite pažnju na sebe dok upravljate daljinskim. Ne pritiskate dugme za
promenu kanala zato što vam je dosadno, već zato što ste besni – neko kome ne
verujete pokušava da vas iznervira. Razumete da oglašivač pokušava da vam
izazove neprijatna osećanja u vezi s vlastitom kosom (ili nedostatkom nje), vašom
vezom ili vašim trenutnim SSRI antidepresivima, pa stoga birate drugi kanal. Ili
jednostavno ne pristajte da vas dalje uvlače u komediju ili dramu kad protagonista
donese previše loših odluka. Tolerancija za njegove komplikacije postaje sve niža
kako mogućnost da pobegnete postaje sve lakša. I tako današnji gledalac ide od
emisije do emisije i usput hvata važne trenutke. Pobegnite od dugih reklama
usred naučnofantastične serije da biste uhvatili kraj druge četvrtine košarkaške
utakmice, pa pređite na prvo važno ubistvo u kriminalističkoj seriji, a potom nazad
na onu naučnu fantastiku pre nego što se pojave vanzemaljci.
Tako dekonstruisana, televizija s vremenom gubi sposobnost da pripoveda
priče. Deluje da su nestručni ili manipulativni televizijski pripovedači toliko puta
pogrešno upotrebljavali i zloupotrebljavali linearnu strukturu narativa da je ona
jednostavno prestala da deluje, naročito na mlađe ljude koji su odrasli bliže
okruženi interaktivnim medijima i opremljeni odbrambenim tehnologijama. I tako
su se sadržaj televizije i šira popularna kultura koju ona predvodi prilagodili novoj
situaciji.

S engleskog preveo Igor Cvijanović