Фонема

Фонема је најмања језичка јединица која је у стању да разликује речи (и морфеме).

Фонема има дистинктивну функцију.
Број фонема варира од језика до језика, а обично их има од 20 до 60 (може имати и мање од 20 и
више од 60).
Тест минималних парова: МИР : МИТ : МИШ

Фони

Фон је свака реализација фонеме. Свака реализација се разликује од бројних фактора:

индивидуалних особина говорника, контекста у којем се налази итд.

Алофони

Алофони су оне реализације фонеме (варијанте) које су контекстуално или позиционо условљене.

• Комплементарна дистрибуција = међусобно искључива окружења;

• Примери:
o фонема /n/ има два алофона: веларни назал [ŋ] и алвеоларни назала [n]
o фонема /а/ има два алофона: неназализовано [a] и назализовано [ã]
o фонема /s/ има два алофона: нелабијализовани и лабијализовани алофон

У којим се контекстима јављају дати алофони?

Фонетска варијабилност и коартикулација

Изговор гласова је веома варијабилан, чак и у оквиру онога што се сматра типичним. То не
изненађује због природе артикулационих механизама; од говорних органа се захтева прецизност и
њихова међусобна координација.

Типови фонетских варијанти

1. Индивидуалне: Величина и облик вокалног тракта и артикулатора варирају од

говорника до говорника (примери: упоредити дужину вокалног тракта код деце и одраслих; гласне
жице различите су дужине код жена и мушкараца (подсетити се из лекције о говорним органима када
и из којих разлога гласне жице код мушкараца постају дебље и дуже). Други тип индивидуалних
варијанти настаје због усвојених артикулационих навика (пример: интердентални положај језика
приликом изговора денталних фрикатива).
2. Дијалекатске: Овај тип варијанти условљен је припадношћу одређеном дијалектом
(тзв. хоризонтална раслојеност језика); на пример: отворенији изговор средњих вокала у говору
Београда, назализација вокала у појединим севернијим млађим новоштокавским говорима итд.
3. Социолекатске: Поједине варијанте зависе од припадности одређеној друштвеној
заједници, групи; неке од њих зависе од образовања.
4. Стилске: Некад избор варијанте зависи од ситуације, од намере говорника, у циљу
постизања најбољег ефекта. У зависности од формалне и неформалне ситуације говорник може
користити неку од варијанти, па ће тако, на пример, у формалној ситуацији користити варијанту са
фонемом /x/ у речи „хладно“, а у неформалној варијанти, употребиће варијанту без фонеме („он је то
ладно урадио“).
5. Психолошке:
a. Развојно-психолошке: бројне варијанте зависе од узраста детета, па ће млађа деца
користити мањи број фонема (имаће мањи број опозиција међу њима), једноставније
слогове, мањи број слогова, што доводи до супституција (лука ум. рука), губљења или
омисије (ука ум. рука), губљења слогова, метатезе слогова и фонема итд.
1
 b. Психолошке „у ужем смислу“: Да ли ће говорник употребити неку од варијанти, зависи
и од емотивног статуса. Тако ће говорници употребити, на пример, варијанту која се
налази у дијалекатској бази у ситуацијама када су узбуђени, нервозни, под утицајем
треме итд.

Контекстуално условљене варијације

Два типа механизама контролишу органе у говорном тракту:

1) биомеханички механизам вокалног тракта
2) механизама неуромишићне контроле задуженим за артикулационе покрете.
Оба типа ограничавају могућности вокалног тракта. Ограничиће, на пример, брзину којом се језик
помера, брзину рада гласних жица итд.

Сви артикулатори имају масу и самим тим су под утицајем инерције – што већа маса, то већа
инерција. Другим речима, артикулатори пружају отпор покрету. Као последица инерције јавља се
закашњење између неуромишићне команде и артикулационог покрета. Према томе, што већа маса,
већа инерција и веће закашњење.
Да би се компензовало инхерентно кашњење, неуромишићна команда може иницирати покрет
много пре него што почне сегмент за који је потребан. На овај начин настаје антиципаторна форма
преклапања, а она се може илустровати назализацијом вокала испред назала (ṼN) или палаталним
изговором велара испред вокала предњег реда.

Контекстуално условљено преклапање назива се коартикулација.

Један тип коартикулације јесте регресивна (RIGHT-TO-LEFT) (антиципаторна) коартикулација, која

најчешће настаје тако што механизам неуромишићне команде наложи покрет много пре него што
почне сегмент за који је потребан. Може се илустровати назализацијом вокала испред назала (ṼN).