MAJSTOR I

MARGARITA

Surovo vreme i opšti haos u drţavi naterali su početkom 1917.godine pripadnike mnogih
ruskih, pre svega moskovskih intelektualnih krugova, da pobegnu iz zemlje i odu u
inostranstvo. Kako nezadovoljstvo poretkom u zemlji nikako nije jenjavalo meĎu
narodnim masama ne samo u Moskvi, već i čitavoj carevini, tako je i strah sve više i više
obuzimao one koji su bili bliski ne samo vlasti, već i one koji su bili imućniji i bogatiji od
drugih. Neki su, a zajedno sa njima i mnogi drugi koji nisu imali ništa, predosećali zlo
posle revolucije i zato su ustuknuli i pobegli pred čitavom najezdom protesta i pobuna
ruskih graĎana jer nisu verovali u buduću crvenu vlast.
Oni koji su ostali i koji su pisali pamflete, romane i pripovetke protiv komunista,
nestali su u Staljinovim čistkama. Jedan od onih koji je kasnije postao najveći ruski pisac
s početka XX veka i koji je pod Staljinom takoreći nadţiveo svoju smrt bio je Mihail
Afanasijevič Bulgakov (1891-1940). Po zanimanju lekar, Bulgakov se u knjiţevne vode
otisnuo sredinom 1923. godine kada se preselio u Moskvu i kada je započeo ţivot
profesionalnog knjiţevnika. Dela koja se nisu dopadala vladajućoj partiji nisu bila ni
objavljivana. Bulgakov je neprekidno za takav postupak traţio objašnjenje i odlazak u
emigraciju, no, kasnije je, na intervenciju samog Staljina zapošljen kao dramaturg u
Moskovskom teatru. Mnoga dela su mu objavljena tek 60-tih godina u Sovjetskom
Savezu. Pre toga su mu izlazila u Francuskoj i nekim drugim evropskim zemljama. Što se
tiče „Majstora i Margarite―, u potpunosti je objavljena u Sovjetskom Savezu tek
1966.godine. Sem svog najpoznatijeg romana, napisao je i: „Ţivot gospodina de Molijera―,
„Bela garda―; ciklus priča „Beleške mladog lekara―; drame: „Dani Turbinih―, „Ivan
Vasiljevič―, „Poslednji dani ili Puškin― i dr. Svakako da je „Majstor i Margarita― vrhunac
Bulgakovljevog umetničkog izraza i knjiţevnog stila.

Odnos Dobra i Zla u romanu

Radnja romana zasniva se na dve paralelne priče: priče o ljudima i dogaĎajima u Moskvi
sredinom 20-tih godina XX veka i priče o Pontiju Pilatu, prokuratoru Judeje i Isusu Hristu.
Roman je podeljen u 32 poglavlja, od kojih četiri govore o Pilatu, Judeji i Hristu. Svako
poglavlje ima svoj naziv, pa tako i priča o prokuratoru i njegovom suĎenju Mesiji: I)
Pontije Pilat, II) Pogubljenje, III) Kako je prokurator pokušao da spase Judu iz Kiriata i
IV) Pogreb. Sam naziv prvog poglavlja „Nikad ne razgovarajte sa nepoznatima― ali i čitava
kompozicija, tema i poruka romana govori o uticaju koji je ruski pisac fantastičnog
realizma Danil Harms imao na Bulgakova (Harms je inače bio mlaĎi od Bulagova čitavih
14 godina, ali je umro dve godine posle autora "Majstora i Margarite" u zatvoru, od gladi,
zbog antisovjetskog delovanja u zemlji).
Roman je spoj racionalnog i iracionalnog, stvarnog i nestvarnog, dobra i zla, satire i
tragedije. To je groteskna priča o ljudima, njihovoj sudbini, o dobru i zlu, o pogubnosti
svakodnevnice i o protivrečnostima kojima smo okruţeni svakog dana.
Roman prati ţivot ljudi po dolasku tajanstvenog profesora crne magije u Moskvu sa
svojim pomoćnicima. Profesor je zapravo – zlo i ime mu je Voland. Došao je u Moskvu da
organizuje godišnji bal demona. Njegovi pomoćni su gospodin u kariranim pantalonama
Korovjov ili Fagot, zatim Azazel (jevrejski naziv za Ďavola) i Behemot, polu-mačak polu
čovek. On odlučuje da se neko vreme nastani u Moskvi i da izazove niz dogaĎaja sa
tragičnim posledicama. Prva njegova ţrtva, Mihail Aleksandrovič Berlioz, predsednik
moskovskog knjiţevnog udruţenja, traţio je dokaze za to da Hrist nije postojao; zbog
takvog stava i reči odrubljena mu je glava pod tramvajskim šinama. Jer, ako ne postoji
Hrist, onda nesumnjivo ne postoji ni zlo koje je Hrista osudilo na smrt. Posle Berlioza, niz
drugih ljudi, nasumice izabrani, postaju ţrtve Sotonine. Jedni, tako što bivaju obmanuti
laţnim novčanicama, drugi tako što naprosto iščeznu iz grada. Roman prati i emocionalnu
komponentu: to je ljubav izmeĎu majstora Alojzija koji je napisao roman o Pontiju Pilatu i

1
njegove ţivotne saputnice Margarite. MeĎutim, majstor je, pošto je napisao delo i shvatio
da njime apsolutno nije zadovoljan, odlučio da spali roman (motiv Kafke ili Gogolja). To je
i učinio, a Margarita je puno patila zbog toga i bilo joj je krivo jer joj se to delo jako
dopadalo. Tada su počele svaĎe i njih dvoje su se razišli jedno od drugog. Margarita, ipak,
nije mogla da ţivi bez majstora i bez njegovog dela i ubrzo je uvidela svoju grešku; ali,
shvatila je da je sve otišlo u nepovrat. I tada Zlo (u vidu malog, sitnog i grbavog čoveka –
Azazel) odlučuje da pomogne Margariti da savlada tugu i bol. Kako? Tako što joj, slično
kao kod Geteovog Fausta, Zlo oduzima osećaj slobode (kod Getea, Mefistofeles Faustu
uzima dušu u zamenu za to da sve zna) Margariti; ona postaje veštica i sluga Volandov.
Zauzvrat, Zlo omogućava susret majstora i Margarite, ali pod uslovom da i majstor
postane sluga Zlu. Tako Zlo opet ne pomaţe nikome, već se sveti ljudima koji se u
odreĎenom trenutku nisu razumeli.
Jedna od poruka romana jeste da Zlo nikada ne umire, ali ako ono nikada ne umire i ako
večito čini ljudi nesrećnima, onda je i Dobro to koje ne moţe da zamre, jer odnos Dobra i
Zla, odnos koji se kroz kulturu (religija, filosofija, umetnost) večito provlači je zapravo
uzročno – poslednična veza – jedno bez drugog ne moţe. Za ljude, kaţe Dostojevski,
nema ničeg mučnijeg od toga do oni sami, svojevoljno, biraju izmeĎu dobra i zla. Roman
je pun metafora i simbolike, pa je i Zlo simbolično – vladajuća crvena komunistička partija
u Rusiji koja se surovo obračunava sa neistomišljenicima, koja kaţnjava nevine ljude –
baš kao i Voland u romanu.
Zla je oduvek bilo i biće. Ali postoje dva razloga zbog kojeg se zlo kod Bulgakova na takav
način obračunava sa običnim svetom: prvi je to što zlo odlučuje da se svima osveti zbog
onoga što je Berlioz tvrdio, a drugi činjenica da zlo ne moţe da se hrani bez potencijalnih
ţrtava i kasnije svojih slugu. Što više ubica, lopova i psihopata ima u svetu time se
povećavaju "kilogrami" zla. Zlo takoĎe i kuša ljude i eksperimentom sa „laţnim
novčanicama― u Varijeteu shvata da se ljudi nisu ništa promenili od vremena Judeje. Retki
su oni koji se Sotoni odupru, jer Sotona te obmane da je Sotona; ti misliš nešto
kvalitetno, a posle bude kasno da ispraviš grešku koji su uvideo. U odnosu na zlo, Dobro
je iskreno i kad ono nasamo sa čovekom razgovora, ono ne ume da obmanjuje i laţe, ono
je uvek iskreno. Upravo je zbog te svoje iskrenosti Dobro toliko puta odbacivano od
strane ljudi; ljudi se plaše zadatka, plaše se da sami biraju i donose odluke, odbijaju
odgovornost i često traţe lakše puteve do rešenja ne shvatajući da će suštinu ţivota
spoznati kroz ove teţe, duţe i strmije puteve.

Pontije Pilat i Isus

Motiv Dobra i Zla protiče i kroz priču o Pontiju Pilatu i Isusu. Isus Hrist je u „romanu u
romanu―, tj. majstorovoj priči predstavljen pod imenom Ješua Hanocri. Teme koje se
provlače i obraĎuju u priči o Pontiju Pilatu i suĎenju Isusu jesu teme koje su zaokupljivale
još i samog Dostojevskog:
1) da li je Hrist zaista zasluţio smrt?

Odgovor na to pitanje moţda leţi u protivrečnoj i besmislenoj tvrdnji da hrišćani Zlu treba
da zahvale što je dovelo do vaskrsenja Hristovog. Da nije bilo zla i ljudi koji su bili odani
tom zlu, Hrist ne bi bio razapet na krstu i samim tim ne bi vaskrsnuo. Mogao bi se odatle
izvući zaključak da je bolje što je umro na takav način i od takvih ljudi nego da je umro
prirodnom smrću. Jer, svojim činom vaskrsenja postao je ono što i dan danas predstavlja
u hrišćanstvu: simbol besmrtnosti i boţanstvenosti. Pitanje je da li bi Hrist bio Hrist da
nije vaskrsnuo? Da li bi nestao u sivoj i nejasnoj prašini istorije, ili bi ipak ostao upamćen
kao veliki čovek?

2) Da li je Hrist odista postojao?

Moţda su protagonisti romana iz prvog poglavljava (Berlioz i Ponirjov) čvrsto verovali u

2
laţnu sliku o Isusu Hristu a moţda su i ţeleli da se upoznaju sa ateizmom, ipak oni su
Sotoni pretvorenog u tajanstvenog crnog maga tvrdili da on ne postoji i da bi valjalo
pronaći dokaze za to. On im kontrira, govoreći kako Hrist postoji jer je on lično
prisustvovao njegovom raspeću (kako i ne bi kad je on zlo koje večno traje). Činjenica je
da je Hrist zaista postojao jer da nije postojao, onda ne bi postajalo ni ono zlo koje ga je
osudilo na smrt. Neverovanje u Boga je isto tako i neverovanje u zlo.

3) Zar je Pontije Pilat prikazan kao krvnik?

Lik Pontija Pilata veoma je sloţen. Pontije Pilat u početku čvrsto veruje u ispravnost svoje
odluke da na smrt osudi Isusa kao jeretika. MeĎutim, posle razgovora sa njim, Pilat
počinje da sumnja i u sebe i u svoju ličnost koja je dozvolila da se takav mudar čovek
uhapsi. To ide u prilog onoga što je Hrist govorio a to je da su svi ljudi dobri, ali ih nevera
u Boga i okolina čini rĎavim. Pontije Pilat je u „Majstoru i Margariti― prikazan kao čovek
koji se preispituje, ali iz straha ili nemoći ne sme sebi da prizna da se, posle razgovora sa
Hanocrijem (Isusa) promenio i da je shvatio smisao prorokovih reči. On čak i biva protiv
odluke da Varavan, koji nije samo razbojnik već i ubica, bude pomilovan za vreme
najvećeg praznika Pashe. On smatra da je Hrist ipak zasluţio slobodu i pomilovanje, pored
druge dvojice (Dismas i Hestas) koji su se javno rugali Cezaru i koji su krali po
Jerusalimu. Pontije Pilat tek kasnije uviĎa svoju veliku grešku, ali kasno je da se ona
popravi. Vlast ne sme čoveku da onemogući slobodu da kako sam hoće sa sobom
rašćišćava račune. Ona nema pravo da mu oduzme pravo na grešku, na priznanje te
greške, i na kajanje. Svi smo ljudi. To je tzv. „pilatovština― koju su kritičari ocenili kao
štetnu jer, kao za vreme Staljina i komunista, „vlast nema pravo na grešku―.
Bulgakov je na satiričan način, prikazujući Moskovljane kako strahuju i stradaju od
različitih nečastivih sila i demona, pokazao koliko ima samoţivosti, pohlepe i površnosti u
svetu. Uveo je demone i zlo u roman kako bi pokazao da su ljudi nesavršeni i da će uvek
to i ostati, ali i da bi kroz te demone kušao ljude: da li su u istoriji čovečanstva ljudi imalo
napredovali napred, ka Dobru ili su još gori? XX vek je očigledno presudio. Demoni su,
kod Bulgakova, isto ono što i Hrist kod Dostojevskog u „Braći Karamazovima―: posle
petnaest vekova od vaskrsenja i boravka na nebu Hrist silazi meĎu običan svet da vidi da
li su se ljudi promenili. Ali, do Ďavola! Ne samo što se nisu promenili, postali su još i gori.
Nije bila loša samo crkvena vlast koja je pogrešno protumačila Hristovu ulogu u
čovečanstvu i tako slala na lomaču svakoga ko se usprotivi protiv „kuće boţije―, već i onaj
običan svet, oni obični ljudi i graĎani kojima je uţivanje da gledaju kako se drugima drube
glave i pale tela. Isto tako su i demoni došli da provere ljude i shvatili da su oni sve gori i
gori, što je njima godilo. Kao što kaţe pisac „Majstora i Margarite―: Svetom vladaju dva
principa, jedan je zasnovan na Ješui, drugi na Volandu. Moţe se reći da se istinske
vrednosti kojima svaki čovek, ukoliko hoće i moţe treba da teţi, kriju u priči o Pontiju
Pilatu i Ješui, a da se stereotipi, sitničavosti, pohlepe, sujete i druge pogrešne čovekove
strane nalaze u fantastičnoj priči o ljudima u Moskvi sredinom XX veka.
"Majstor i Margarita" jedan je od najteţe napisanih romana u svetskoj literaturi. Roman
sadrţi sve komponente: i filozofsku crtu (dobro i zlo, Pontije Pilat i Isus, moral) i naučno-
fantastičku crtu (Sotona, zgrade u poţaru, veštice, demoni, sujeverja) i realističku crtu
(Moskva u 20-tim godinama XX veka) ali i emocionalnu (ljubav Majstora i Margarite). To
je spoj više knjiţevnih pravaca u jednu stilski vrhunsku objedinjenu celinu i po svemu
sudeći jedan od najteţe oblikovanih knjiţevnih dela u svetskoj literaturi. To je tzv.
"fantastički realizam" u kome se stvarni likovi koji ţive u objektivnoj sredini susreću sa
duhovnim silama koje ih kontrolišu. To nije samo sukob čoveka sa magijom i mistikom,
već i sukob čoveka i apsurda. Pitanja koja se kroz čitavo Bulgakovljevo delo postavljaju
jesu pitanja koja se tiču čovekovog prihvatanja ili odbijanja apsurda kao smisla ţivota.
Najbolji primer za to u ruskoj knjiţevnosti je, sem "Majstora i Margarite" i Danil Harms
koji svoje likove stavlja u sulude, apsurdne, potpuno besmislene situacije iz kojih oni
treba da izvuku neku pouku, a pouka je da se trude da se ne petljaju sa apsurdom, jer
apsurd će ih koštati ličnosti.

3
 Roman je i satira, i tragedija, i satanski i demonski, i fantastični, i realni i apsurdni. Na
groteskan način celovito su prikazane sve one odlike koje se tiču svih sfera ljudskog
delovanja.
Majstor i Margarita
Biografija pisca:
Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. — Moskva, 10. mart 1940) je bio ruski pisac i
dramaturg. Po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima. Godine 1923. prešao je u Moskvu i započinje
ţivot profesionalnog knjiţevnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici
nisu bila ni objavljivana. Bulgagov je traţio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u
emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao
objavljivati svoja dela.

Prvi njegov roman „Bela garda― objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu
u celini tek 1966. Napisao je dramu „Dani Turbinih― (dramatizacija romana „Bela garda― (1926)), komediju „Zojkin
stan― (1926), drame „Beg― (1927), „Poslednji dani ili Puškin―, „Robovanje licemera ili Molijer―, „Priglupi Ţurden―,
„Ivan Vasiljevič― (groteskna komedija iz 1935).

Njegova drama „Beg― skinuta je sa scene jer je Staljin imao nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa
scene „Dani Turbinovih―, zahvaljujući Staljinu vraćena na scenu.

Za ţivota pisca objavljeni su samo prvi deo romana „Bela garda―, ciklus priča „Beleške mladog lekara―
(1925-1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka:
„Majstor i Margarita―, „Ţivot gospodina de Molijera― (1962), nezavršen „Pozorišni roman― (1965).

„Majstor i Margarita― je roman Mihaila Bulgakova. Rad na ovom romanu trajao je od 1928. do piščeve
smrti. Sačuvano je osam verzija, a konačni naslov mu je dat 1938. Roman je prvi put objavljen u SSSR 1966.
godine. Prvo izdanje romana je bilo nepotpuno i cenzurisano. Prva potpuna verzija je objavljena u Frankfurtu 1969,
a u SSSR 1973.

Uticaji na delo
Mihail Bulgakov je dugo razmišljao koje knjiţevne tekstove da uzme za uzor svog novog romana. Sve
knjige koje je odabrao podelio je u dve grupe: jedna je predstavljala dobro, a druga zlo. Osnovu dela vezao je za
nekoliko knjiga:

* „Novi zavet―
* Farer, „Hristov ţivot―
* David Štraus „Kritika Hristovog ţivota―
* Anatolij Frans, „Judejski prokurator―
* Andrej Orlov, „Istorija odnosa čoveka i Ďavola―
* Gogolj, „Mrtve duše―
* A.S.Puškin, „Kapetanova kći―
* J.V.Gete, „Faust―
* Dante Algijeri, „Boţanstvena komedija―

Vrsta romana
Delo predstavlja roman paradigme, jer je izgraĎen od više slojeva. Moţe se tumačiti kao psihološki,
sociološki, fantastični, satirični i ljubavni roman, ali i roman-parabola.

Tema
Sudbina čoveka u totalitarnim reţimima.

Unutrašnja kompozicija
Tematsku osnovu romana „Majstor i Margarita― čini priča o Majstoru, piscu koji je napisao roman o Pontiju
Pilatu i suĎenju Isusu. Majstorov roman kritika je ocenila kao bezvredan i štetan i pre samog objavljivanja. Radnja
romana „Majstor i Margarita― započinje dolaskom profesora Volanda, satane, da organizuje godišnji bal demona u
Moskvi.

Roman „Majstor i Margarita― je strukturisan kao roman u romanu. Kompozicija romana se zasniva na
paralelizmu dveju osnovnih fabularnih linija, jedne koja prati dogaĎaje u Judeji tridesetih godina n.e, i druge koja
prati dogaĎaje u Moskvi tridesetih godina 20. veka.

Roman je teško klasifikovati. On je i parabola, i satira, i roman ideje, i roman tajne, i roman moderne
fantastike i roman demonizma (satanizma).

Fabularna linija koja prati dogaĎaje u Judeji zasniva se na novozavetnoj priči o Pilatovoj osudi i stradanju
Isusa. Sva su imena, meĎutim, izmenjena, osima imena samog Pontija Pilata. U opisu Pilatovog suda i sudbine

4
Ješue primenjen je realistički postupak, a u opisu dogaĎaja u Moskvi tehnika fantastike. U isto vreme priča o Moskvi
je i satira i parodija moskovske svakodnevice, sa grotesknim demonskim likovima.

Ono što povezuje dve paralelne priče romana jeste zajednička svakodnevica. Svakodnevica Pilatove Judeje
i Moskve tridesetih godina ispunjena je strahom, mrţnjom, apsolutnom poslušnošću. Svi su izjednačeni strahom za
egzistenciju. To je svakodnevica u kojoj ljudi iznenada nestaju, bez objašnjenja.

Roman, pored ostalog, upućuje i na pitanje opstanka umetnosti u represivnom sistemu. Pisci pišu u „duhu
vremena―, hrane se u specijalnim restoranima, a ne u zajedničkim menzama, najodaniji letuju u luksuznim
drţavnim vilama, dobijaju stvaralačka putovanja i odmore, da pišu o tekovinama revolucije, o novom čoveku, o
novom dobu. A Voland posmatra ljude u moskovskom Varijeteu i primeĎuje da se ljudi nisu promenili.

Pilatovština
Kritičari Majstorovog romana o Pilatu osuĎuju pisca zbog „pilatovštine―. Pilat je prokurator Judeje, vladar
apsolutne moći koji osuĎuje nevinog čoveka. Zbog tog čina se kaje. Sumnja u ispravnost odluke. Ta sumnja u
ispravnost odluke vlasti je označena kao „pilatovština―. Vlast ne greši. Ne sumnja se u njenu odluku. U vreme kada
je roman „Majstor i Margarita― nastajao, ljudi su svakodnevno nestajali. Ni jednog trenutka ne sme se dovesti u
sumnju da je vlast moţda pogrešila i osudila makar jednog nevinog čoveka. Niko ne sme da dovede u sumnju
ispravnost presuda i odluke apsolutne vlasti koja osuĎuje ljude na smrt. Ješua je osuĎen jer je propovedao da je
svaka vlast nasilje nad narodom i da će doći doba kad neće biti vlasti ni cezara niti bilo koje druge. Čovek će preći u
carstvo istine i pravičnosti gde neće biti potrebna nikakva vlast. Ješua je doveo u pitanje vlast cezara Tiberija i zbog
toga je nastradao. Pilat je posumnjao u ispravnost svoje odluke. Odluka vlasti je dovedena u pitanje. Moţda vlast
greši i osuĎuje nevine ljude na smrt. Zbog takve sumnje u vlast, u ispravnost njenih odluka, da moţda osuĎuje
nevine ljude, Majstorov roman je osuĎen kao izraz pilatovštine i štetan. Ni najmanja sumnja u vlast i ispravnost
njenih odluka ne sme da postoji. Zato je roman o Pilatu i pilatovština štetna, i zato je roman „Majstor i Margarita―,
neobjavljen za ţivota pisca, a kasnije cenzurisan. Brisani su oni delovi romana koji ukazuju da je u Moskvi vladala
atmosfera opšte nesigurnosti, društvo u kome vlada potkupljivost, razvrat, sebičnost, doušništvo, samoţivost.

Likovi
Likovi fabularnog toka u Moskvi:

* Ivan Nikolajevič Ponirjov, alijas Bezdomni,

* Mihail Aleksandrovič Berlioz, predsednik moskovskog knjiţevnog udruţenja,
* Ţeldibin, zamenik Berlioza,
* Stepan Bogdanovič, Lihodejev, Stjopa, direktor pozorišta Varijete,
* Grigorije Danilovič Rimski, finansijski direktor Varijetea,
* Ivan Saveljič Varenuh, administrator Varijeta,
* Ţorţ Bengalski, konferansije,
* Aleksandar Nikolejavič Stravinski, psihijatar,

* Majstor,
* Margarita Nikolajevna,
* Nataša, njena pomoćnica,

Likovi demoni:
* Voland, satana,
* Korovjov/Fagot,
* Azazelo,
* Behemot, mačak,
* Hela, Volandova sluškinja

Likovi romana u romanu „Pontije Pilat“

* Pontije Pilat, prokurator Judeje,
* Ješua Ha-Nocri, iz Gamale,
* Dismas, razbojnik
* Hestas, razbojnik,
* Var-Avan, razbojnik,
* Josif Kaifa, prvosveštenik judejski, predsednik Sinedriona,
* Levi Matej,
* Afranije, načelnik tajne sluţbe u Judeji,
* Juda iz Kiriata.

Pontije Pilat – roman u romanu

Pontije Pilat, roman u romanu ima 4 poglavlja:

* Pontije Pilat,
* Pogubljenje,

5
* Kako je prokurator pokušao da spase Judu iz Kiriata,
* Sahrana.

Ideja
* Svetom vladaju dva principa – jedan je zasnovan na Ješui, drugi na Volandu.
* Umetnik se nalazi izmeĎu istorije, svakodnevnice i stvaralaštva.
* „Svaka vlast je nasilje nad drugima.―
* „Onaj ko voli, treba da deli sudbinu onog koga voli.―

Majstor i Margarita, roman Mihaila Bulgakova

Roman Mihaila Bulgakova, „Majstor i Margarita“ je priča o zlu kosmičkih razmera i o ljubavi koja je u stanju da nadjača i
najveće zlo. Kroz pripovedanje o Sataninoj poseti Moskvi, savršeno je dočarano u kakvoj se opasnosti nalazi pojedinac koji
drži do svoje slobode, bio on mesija ili bezimeni umetnik, u jednoj totalitarnoj državi. Jasno je da jedno književno delo sa
takvom temom nije moglo biti prihvaćeno u Sovjetskom Savezu – zbog toga je Bulgakov, baš kao što će kasnije učiniti i
majstor iz njegovog romana, spalio prvu rukopisnu verziju svog dela. Koješta, rukopisi ne gore, tvrdi Voland, Bulgakovljev
Satana. Majstorov rukopis o Pontiju Pilatu vaskrsava u ponovo napisanom romanu „Majstor i Margarita“.

O napetoj istoriji pokušaja objavljivanja ovog dela možete čitati na Wikipediji. Ipak, nikakve mere vlasti nisu
mogle da unište delo ovakve vrednosti; jednom završeno, nastavilo je svoj sopstveni život i nakon autorove smrti,
zahvaljujući univerzalnosti, večitoj aktuelnosti tema, neponovljivom stilu i autentičnom pripovedanju (ako uopšte ima smisla
nabrajati ove kvalitete, jer ih nesumnjivo ima još mnogo, a tek zajedno sačinjavaju ovo izuzetno delo svetske književnosti).

Tematske celine

Kompoziciona struktura romana „Majstor i Margarita“ se sastoji iz mnoštva niti koje su isprepletene, pri čemu možemo da
uočimo nekoliko centara ili motivacionih tokova. Pratimo odjednom više priča koje tvore skladnu celinu. Glavne tematske
celine su: proslava Noći punog Meseca, ljubavna priča majstora i Margarite, majstorov sukob sa društvom, korupcija,
degradacija vrednosti i morala prikazana kroz sliku Moskve tridesetih godina XX veka, pogubljenje Isusa Hrista i unutrašnja
drama Pontija Pilata, zatim još neka društvena pitanja s tim u vezi (pilatovština, preispitivanje vlasti)...
teološka pitanja, problem zla u svetu i pitanja o ljudskoj prirodi (Isusovo poverenje u čovečanstvo, „dobri ljudi“ - paralela sa
Velikim Inkvizitorom, Hristov antropološki optimizam Vs. Volandovo stanovište...)

Noć punog Meseca (Valpurgina noć, svečanost poznata iz „Fausta“)

Satana (Voland) se sa svojom svitom obreo u Moskvi kako bi tu proslavili veliki praznik – Noć punog meseca.
Jednom godišnje se organizuje bal, uvek u nekom drugom gradu (mada se proslava odvija u irealnom prostoru). Domaćin je
Satana lično, dok domaćica po pravilu treba da je meštanka grada u kom se održava svečanost i da se zove Margarita. Ta
okolnost je povezala Volanda i Margaritu. Mnogi drugi Moskovljani takođe imaju prilike da se susretnu sa nečistom silom,
mnogima se dešavaju neprijatnosti ili čak ozbiljne nesreće, ali to uvek ima veze sa njihovim ličnim porocima i zlodelima.

Problem prisustva zla u svetu

...ali ko si ti, najzad?

- Deo sam one sile koja večito stremi zlu, a večito tvori dobro.
Gete, „Faust“
Stihovi iz Geteovog „Fausta“ kojima počinje roman „Majstor i Margarita“ gotovo u potpunosti razjašnjavaju
dilemu koja je neizbežna prilikom čitanja ovog romana – da li đavo iskušava ljude usled čega oni, u urođenoj slabosti svojoj,
čine zlo – ili bi oni činili zlo i da đavola uopšte nema. On njih, doduše, zaista iskušava, ali sa jednom sasvim drugom
namerom.

Pokušajmo da razjasnimo ko je tu šta. Moramo imati u vidu aluzivni spektar koji vodi do Geteovog „Fausta“, ali se ne smemo
previše oslanjati na tumačenje iz tog ugla. Nemamo posla sa još jednom obradom faustovskog motiva, jer nema ugovora.
Neke aluzije na „Fausta“ čak kao da imaju funkciju da nas zavaraju i navedu na pograšan trag. (Margariti je odbojan Alojzije
Mogarič, kao što je Gretici u „Faustu“ bio odbojan Satana. Dok čitamo o ovome još ne znamo ko je Mogarič i, zbog načina
na koji majstor govori o njemu, imamo utisak da u njemu ima nečeg demonskog, međutim ispostavlja se da je u pitanju
najobičniji čovek i to, naravno, prevarant.) Nema ni prologa na nebu, nigde se ne susteću Bog i Satana, niti pak Satana i Isus,
premda su obojica protagonisti u ovom romanu. Drukčiji je njihov odnos. Obojica su deo večnog poretka u kome usklađeno
deluju, samo imaju različite „nadležnosti“, kako je to pri kraju romana formulisao Voland (Satana lično). Isus prebiva u
svetlosti; sa druge strane, požurili bismo kada bismo ustvrdili da đavo prebiva u tami (mada i dalje nosi atribut princa tame) –
izgleda da je on nadležan i za Zemlju, čiju sliku dočarava Volandov globus. Pri tom Satanino delovanje nikako nije uzrok zla
u svetu. Pre će biti da je njegova glavna misija da održava ravnotežu između dobra i zla i da se pobrine za ispunjenje
6
poznatog teološkog aksioma da posledice zla trpe upravo oni koji to zlo i čine. Zato nikakvo zlo neće zadesiti Margaritu, bez
obzira na to što sa đavolom ima neku vrstu dogovora. Nju ne mogu da ukaljaju hiljade kužnih poljubaca obešenih zlotvora po
golom telu. Ona je suštinski plemenita, čak hristolika figura. Njoj je dato da prašta (upečatljivi primeri – oslobađa Fridu
prokletstva, rizikujući da ne dobije drugu priliku da poželi nešto. Ne želi ni da Latunski - jedan od književnih kritičara koji su
uništili majstora i koga ona svim bićem mrzi, toliko da mu je demolirala stan kad je postala veštica – bude ubijen, iako joj je
to ponuđeno....)
Moskva tridesetih
Da vidimo kako stoje stvari na zemlji. Vidimo Moskvu, dakle jednu metropolu, i njene građane. Na humorističan način, uz
prisustvo fantastike, prikazani su poroci, podlost i zloba ljudi koji se ne ustručavaju da, zarad sitne lične koristi, nekome
potpuno unište život, sitnih i bednih duša koje dominiraju svuda i po čijoj je meri sačinjen celokupan društveni poredak u
kom nadareni, samosvesni pojedinac, kakav je bezimeni majstor iz ovog romana, može jedino biti uljez.

Interesantno je da dok prelazimo preko stranica romana „Majstor i Margarita“ ne srećemo baš često političare, bankare,
zelenaše, niti pripadnike drugih tradicionalno nečasnih zanimanja. Ne vidimo ni kriminalce, ubice – osim na Volandovom
balu u Valpurginoj noći. Umesto njih, pred nama iskrsavaju pesnici, književnici, dramaturzi, taj kulturan i uzvišen svet, i
drugi ljudi koji sa tim svetom imaju najtešnje veze. Nešto tu nije kako treba, zbog čega u družinu književnika ne primaju
ljude poput majstora. U pitanju je grupa osrednjih, ali poslušnih, podobnih i integrisanih ljudi kojima su zapala tako lepa
nameštenja. Oni žive lagodno, imaju komforne stanove, lepo se hrane i oblače, putuju u svetu, uživaju ugled u zajednici.
Nešto i pišu, pa čitaju i ocenjuju jedni druge u tom samozadovoljnom svetu.

Elementi bildungsromana
Setimo se prvog pesnika kog srećemo u romanu „Majstor i Margarita“ - Ivan Bezdomni je neznalica i pozer, sasvim
netalentovan, ali poslušan pesnik koji piše ono što se od njega očekuje. Interesantno je da baš ovaj lik do kraja romana
doživljava razvoj i transformaciju koja je sasvim pozitivna, iako je sve promene inicirao susret sa nečisto silom. Radi se o
tome da je u njemu bilo potencijala, bio je mladić spreman da uči i da se menja i nije ogrezao u pokvarenosti kao što je bio
slučaj kod drugih moskovskih literata. Njegov slučaj uvodi i elemente obrazovnog romana u Bulgakovljevo delo. Ivan ima
dva učitelja – prvi je Mihail Berlioz kome je na početku romana otkinuta glava, koji ga je usmeravao ka pisanju socijalistički
podobne poezije; drugi je sam majstor, sa kojim se susreće u ludnici, koji ga je naveo da prizna da njegova sopstvena poezija
nema nikakvu vrednost i da treba da se okane pisanja. Na kraju romana, Ivan je cenjeni doktor nauka.

Majstor – umetnik izgnan iz društva

Junak iz naslova romana „Majstor i Margarita“ nema imena, a čovek bez imena ne postoji. Građanski status ovog junaka je
problematičan – njegova pozicija u društvu je srušena, identitet uništen, jer se nije uklapao u postojeći poredak.

Siromašni umetnik je nekako došao do svote novca koja mu je omogućila da neko vreme živi bez brige o elementarnoj
egzistenciji (moglo bi se zaključiti da izvesne sile imaju udela u tome, ta da je sve deo nekakvog plana, ali to nije nigde
eksplicirano). Ta okolnost je dobro došla, umetnik je koristi kako bi napisao roman o Pontiju Pilatu, u koji ulaže svu svoju
energiju. Problem nastaje u momentu kad pokušava da izda svoj roman. Budući da se radnja „Majstora i Margarite“ odvija u
komunističkoj totalitarnoj državi u kojoj se kažnjava čak i misao o kakvoj religioznoj temi, majstora kritičari uništavaju i on
završava u ludnici.

Ljubavna priča
Ljubav majstora i Margarite je najjednostavnija, ali i najuzvišenija tema ovog romana. Ljubav između istinski
srodnih duša ne poznaje prepreke. Margarita ostaje odana majstoru nakon nesreće koja ga je snašla, iako ne zna šta se zapravo
sa njim desilo ni da li je još uvek živ. Spremna je na sve kako bi ga vratila, čak i na to da postane veštica. Pokazuje ogromnu
hrabrost, uzvišenost i snagu duha. Nakon svega, majstor i Margarita, kao nagradu za aktivnu ljubav, dobijaju zajedničku
večnost u spokoju.

Roman u romanu: Pontije Pilat

Dve ideje iz majstorovog romana o Pilatu su naročito opasne: apologija Hrista (na početku „Majstora i Margarite“
vidimo da je glavni zadatak pisaca da dokažu da Isus Hrist nikada nije ni postojao) i ono što kritičari nazivaju „pilatovštinom“
- evo o čemu je zapravo reč.

Roman majstora iz Bulgakovljevog romana se bavi biblijskom i istorijskom temom osude i razapinjanja Isusa Hrista i ulogom
koju je u tome imao Pontije Pilat, tadašnji prokurator Judeje. Glavni junak je upravo Pilat, a glavna tama njegov unutrašnji
konflikt.

Pontije Pilat je bio najviši predstavnik rimske vlasti u Judeji, njegova reč je bila poslednja kada su se donosile važne odluke,
nijedno pogubljenje nije izvršavano bez njegovog formalnog odobrenja. Pilat je mogao da spase Ješuu Ha-Nocrija (Isusa
Hrista), ali to nije učinio zbog jednostavnog principa – administracija Rimskog carstva je izbegavala da se meša u unutrašnje i
verske razmirice na pokorenim teritorijama, kako bi se izbegao bezrazložan gnev stanovništva. Pilat je, prema Bulgakovljevoj
7
verziji, želeo da spase Isusa, čak je pokušao na suptilan način da utiče na odluku jevrejskih vlasti, kojima je međutim bilo
veoma stalo da uklone mesiju za kojim bi pošle mase.

Pilatu je teško palo pogubljenje Ha-Nocrija, osećao se loše zbog svog udela u tome. Griža savesti jednog predstavnika vlasti
koji je samo postupao onako kako se od njega očekivalo nije naivna stvar – ona predstavlja osnov za duboko preispitivanje
principa na kojima ta vlast počiva. To je ta opasna ideja koja je dovela do propasti majstora, a umalo i samog Bulgakova, čije
delo takođe nije bilo prihvaćeno, a prva verzija cenzurisana.

Majstorov roman o Pontiju Pilatu je bio osuđen zbog pilatovštine i apologije Hrista, dok Bulgakovljev roman „Majstor i
Margarita“ u celini može biti viđen i kao apologija Satane, što je jednoj grupi vandala koji sebe smatraju valjanim Hrišćanima
poslužilo kao izgovor da, pre par godina, spale Bulgakovljev muzej u Moskvi.

Apologija Hrista
Apologija Hrista u romanu „Majstor i Margarita“, tačnije unutar romana o Pilatu, vezana je za pitanja o ljudskoj
prirodi i oslanja se na ideju i priču već poznatu u ruskoj i svetskoj književnosti. Radi se o još jednoj umetnutoj priči – junak
romana „Braća Karamazovi“ Fjodora Dostojevskog, Ivan Karamazov, zamislio je poemu pod imenom „Veliki Inkvizitor“.*

Kod Dostojevskog, Hrist dolazi da poseti katoličku Sevilju u doba najžešće tiranije španske Inkvizicije (paralela: kod
Bulgakova, Satana posećuje ateističku Moskvu). Mase prepoznaju mesiju, polaze za njim, a zatim ga se, pod uticajem vlasti,
iznova odriču i on biva pogubljen po drugi put.

Razlog za oba pogubljenja leži u tome što je, prema mišljenju koje možemo naći u delima Dostojevskog i Bulgakova, Isus
Hrist verovao u ljude više nego što su oni verovali u njega, što je idealizovao ljudski rod i time mu postavio previsoke zahteve
– da bude u stanju da se odrekne svega zarad slobode. Problem je u tome što ljudima sloboda, kao i odgovornost koju ona
nosi, predstavlja u stvari ogroman teret. Ljudi više vole da im neko postavi pravila po kojima treba da žive, pa da budu
nagrađeni za poslušnost. Njima dominiraju sitni interesi, pohlepni su, poročni i slabi. Bulgakov u romanu „Majstor i
Margarita“ stavlja akcenat na kosmički potencijal tih klica zla koje se nalaze u običnim ljudima, koje Ješua/Isus, uprkos
svemu, i dalje zove „dobrim ljudima“.

Zlo je ipak u čoveku. Đavo tu nije ništa kriv.