Dušan Mihalek: IZRAELSKI KONCERTI 2002.

GUBAJDULINA BAŠMET (5. III 2002)

Koju sam VEEEELIKU, velicanstvenu, divnu muziku prekjuče slušao!!! Bashmet i

Izraelska Filharmonija (dir. Yoel Levi) izveli su Koncert za violu i orkestar Sofje
Gubajduline. Ta kompozicija jos nije snimljena, ali sam je slušao sa jednog ilegalnog
snimka koji je nabavio moj drug iz Tashkenta Dmitrij Janov-Janovski. Već tada sam
se oduševio, a kada sam dotični snimak dao mojoj urednici u radiju Zmiri Lutsky –
nikad mi više nije vratila, jer se i ona isto tako oduševila.

Medjutim, “uživo” deluje još sto puta uzbudljivije. Kompozicija je posvećena

Bashmetu i on je izvodi širom sveta. Počinje on solo: c-c1-c2-c3- i, flageoletom – c4!
Orkestar počinje da “muca”, da sriče melodiju, sve po-dva po-tri tona (što će se
pretvoriti u tetrahord h-c-d-es (Šostakovičevi inicijali: D.Sch!). Viola polako osvaja
četvrt-tonove oko tih ce-ova, postepeno popunjava registar, dobija na pokretljivosti i
snazi – da bi se njen zvuk “prelio” u kvartet gudača koji sedi iza soliste (dve violine,
violončelo i kontrabas). Kao da se zvuk gudača (viole) proširuje i u visinu i u dubinu.
Povremeno se odnazad čuju udarci velike stojece činele i gonga, a umesto u gudački
kvartet, zvuk viole se ponekad preliva u kvartet limenih duvača – tuba i tri bariton-
fliegel-horne (nama poznate iz ansambala Dragačevaca). Tetrahord u orkestru počinje
da “pada” (es-d-c-h), viola se razdražuje i ponekad liči na naše gusle… U drugoj
polovini kompozicije (delo traje oko 35 minuta) ustaljuje se ostinatni, paganski ritam,
sve se kovitla, puno posla imaju razni udarači (čelesta, zvona, krotali, triangl,
metalofon) – da bi se na kraju vratilo na one ce-ove i pametno i mudro sve povuklo u
tišinu. Pametnica! Mnogo volim tu Gubajdulinu! To sam joj i rekao prilikom jednog
kratkog susreta u Moskvi, na šta mi se ona blagorodno nasmešila – ima jedan od
najlepših i najmudrijih osmeha koje sam u životu video. A ludi Bashmet je svirao kao
Paganini (na kog i liči). Otišao sam na koncert umoran, sve mi je glava padala od
umora, ali tih 35 minuta mudre muzike toliko su mi ulili novu snagu – da sam evo i
sada, posle 48 časa, bodar i čio, i pored svih užasa koji se u ovoj zemlji dešavaju!
Pozdrav
Duško
Gubajdulina na Zagrebačkom Biennalu 2005.

MARTOVSKI KONCERTI 2002.

Zbog februarskog putovanja u Ameriku, ispomerao sam neke svoje koncerte u
pretplati, tako da sam po povratku, u prvih dvadesetak dana marta, bio čak na tri
koncerta Izraelske Filharmonije, jednom koncertu Jerusalimskog Simfonijskog
Orkestra, jednom koncertu koji smo mi (Savez Kompozitora) organizovali, i imao
emisiju o Seattleu na radiju u Jerusalimu. Puno divne muzike koja mi je zaista
pomogla u ovim svakodnevnim užasima koji se u Izraelu dešavaju i kojima kraja ne
vidim…

O Bashmetovom izvodjenju Koncerta za violu i orkestar Sofje Gubajduline sam vam

već pisao. Genijalno!
Na tom koncertu izveli su i Klasičnu Prokofjeva. I to u punom sastavu gudača - 30
violina, osam kontrabasa!
Gudači Filharmonije su za ovih 10 godina, koliko ih redovno slušam, zaista dostigli
neviđeni nivo. Stigli su muzičari iz najboljih sovjetskih orkestara (Moskva, St.
Petersburg, Kijev, Novosibirsk). Od milion i 600 hiljada Jevreja koji su u
međuvremenu emigrirali iz bivšeg SSSR-a, milion ih je stiglo ovamo, a 600 hiljada u
druge zapadne zemlje. Među njima, kažu, pri izlasku iz aviona, ako nisu nosili violinu
– znači da su bili ili pijanisti, ili kompozitori, ili muzikolozi… Zaista ogromna
količina najboljih mogućih gudaca iz St. Petersburške i Odeske škole. Tajna njihovog
sviranja u Filharmoniji je u tome što – kraj divnog tona, tehnike i instrumenata –
umeju da sviraju TIHO. Ima ih puno, dobrih, preciznih i u najtežim pasažima, a kad
naprave samo mali crescendo – to zvuči kao oluja! U tom tihom sviranju Klasične
simfonije postigli su preciznost gudačkog kvarteta – a dobilo se fantastično na
volumenu (posebno violončela i kontrabasi!). Sala Filharmonije ima prekrasnu
akustiku, pa se taj volumen zvuka osećao upravo fizički: tiho – a osećas ogroman
volumen zvuka svugde oko tebe, kao da svaki predmet u sali treperi… Upravo
fantastično!
Od ostalih interpretacija zaista nikad u životu necu zaboraviti drugi stav
Beethovenovog Četvrtog klavirskog koncerta sa Mitsuko Uchida i Mehtom. Ovu
muziku Liszt je poredio sa Orfejevim dijalogom sa Silama ada. Kratak strog unisono
gudača kao da nešto preti ili presuđuje – a klavir mu odgovara najlirskijim mogućim
monologom (idejna skica za uvod u Finale Devete simfonije – što ce Richard Strauss
docnije iskoristiti u sceni suđenja Tillu Eulenspiegelu). Mitsuko Uchida je verovatno
najpoznatija među briljantnim japanskim pijanistkinjama. Bila je popularna još dok
sam radio u Radio-Novom Sadu i često smo je emitovali (posebno je uspešna u
Mozartu i Schubertu). Malo je čudno da je tek sada prvi put svirala sa Filharmonijom
i Mehtom… Međutim, kao da su zajedno svirali celog života – tako su se dobro
razumeli! Taj dijalog strogoće i liričnosti ponavlja se nekoliko puta, pri čemu je
orkestar sve stroži, a klavir sve lirskiji. Nakon najstrožeg monologa orkestra, Mitsuko
Uchida je tako lirski izvela svoju kadencu, da je sve zamrlo, kao da niko u publici nije
ni disao (a bilo 2500 ljudi) – da bi nakon toga orkestar sa Mehtom, sa istom tom
unisonom melodijom, takođe zazvučao meko i lirski, da bi se zajedno stopili, klavir i
orkestar, u pianissimu, u pravoj pravcatoj zen-budističkoj meditaciji… Mehta je u
pratnji koncerata zaista nenadmašan!
Tako su Indijac i Japanka doživeli Beethovena kao zen-budistu…
Na bis je svirala Varijacije iz Mozartove Fačile Sonate - što sam i ja svirao na
prijemnom ispitu za Akademiju. Pa, moram priznati – svirala je bolje od mene!

Ovi koncerti su bili i mali trijumf moje izdavačke kuće. Filharmonija je sa Yoelom
Levijem (i, docnije, u Koelnu, sa Kurtom Mazurom) izvela Rapsodiju Rona
Weidberga, a sa Mehtom “Merkavot” (Kočije) Betty Olivero, a Jerusalimski
Simfonijski orkestar pod upravom 20-godišnjeg Noama Zura (Cura) Koncert za
orkestar njegovog strica Menachema Zura (povodom kompozitorovog 60.
rođendana). Kompozicije baš i nisu bile naročito uspešne, ali su interpretacije bile
prekrasne (naročito Yoela Levija, koji je dirigovao napamet), a dobro smo i zaradili
na rentalu nota!

I, na kraju, da spomenem jos Straussovog Zarathustru u Mehtinoj interpretaciji.

Richarda Straussa sviraju ovde tek od pre tri godine. Do tada je u Izraelu bio
zabranjen – zbog saradnje sa fašistima (mada je Strauss u tim teškim godinama
pomogao mnogim jevrejskim muzičarima). Slušao sam Zarathustru i kada su prvi put
svirali. U međuvremenu je ta interpretacija sazrela, orkestar (koji je najbolji
interpretator Mahlera na svetu) privikao se i na Straussovu muziku…
Zahvaljujuci Kubrikovoj Odiseji u svemiru, početak Zarathustre je danas možda
najpopularnije “parče” klasične muzike, znano uglavnom preko prekrasnih, umivenih
i doteranih snimaka. No, snimak je jedno, a izvođenje u sali Filharmonije nešto
sasvim drugo. Pre svega, orguljski pedal na najdubljem C oseća se takođe potpuno
fizički (kao da ti nesto u utrobi drhti). Četiri odlicna trubača unisono odsviraju svoja
tri C kroz tri okrave, a onda svi grunu taj čuveni C akord koji klizi iz dura u mol i
obratno… Jos je lepše na kraju prvog stava, kada to isto izvedu 4 trube, 6 horni, tri
trombona i dve tube. Retko gde se može cuti toliko dobrog lima!

Prekosutra ćemo meditirati uz muziku Nikolaja Korndorfa. Kompozitorka Noa Blass

dala mi je svoj prekrasan studio, u kome ima osam pravih crkvenih zvona (platila ih je
10 hiljada dolara) i 40-tak raznih gongova i tam-tama (ona se bavi muzikoterapijom
preko joge). Pozvao sam 30-tak najboljih drugara, kompozitora i ljubitelja muzike, da
se u toj atmosferi podsetimo da je među nama živeo veliki kompozitor Nikolaj
Korndorf (umro 30. maja prošle godine u Wankuveru, rođen u Moskvi 1947).
Slušaćemo njegovu Treću Himnu za orkestar i solo sopran, posvećenu Mahleru. 35
minuta meditacije na jednom jedinom akordu, koji se preliva kroz sve moguće
orkestarske boje, a sopran samo povremeno izranja iz svega toga i na kraju recituje
stihove na drevnom grčkom jeziku…
Pozdrav
DDD (Dvostruki Deda Duško)

KORNDORFOVO VEČE (25. III 2002)

Retko da se ko seća i retko da je ko čuo muziku Nikolaja Korndorfa. Bio je u

Beogradu 1989, ali osim Miše Savića, Draška i Šijanca – valda niko nije prisustvovao
tom koncertu. I bolje! Izvodjenje je bilo uzasno!
O tome sam pisaop u tekstu “Jugoslovenska veza”:
U Beogradu je januara 1989. odrzzan neki ad-hoc pripremljen festival mladih
stvaralaca Jugoslavije i SSSR. Izborio sam se da na koncertu budu trija flauta
Pavlenka i Ekimovskog, Farewell i Balletto Ekimovskog i Sempre con sordino
Korndorfa. Ovoga puta u zvaničnoj delegaciji Komsomola doputovali su u
Beograd Ekimovski i Korndorf. Bio je to moj poslednji susret sa Korndorfom.
Izvođenje je bilo užasno, orkestar nepripremljen, čak su nedostajali po jedna
viola i violončelo. Bio me je stid što su Beograđani to tako loše organizovali. No,
Korndorf mi se samo drago smešio – i tog se njegovog osmeha sećam do
današnjeg dana.
Eh, taj Balkan! Sve je već bilo u rasulu. Milošević i njegovi bili su već na
vlasti. Zvučali su gongovi rata. U vazduhu se predosećao miris krvi…
Eh, ta Rusija! Odlični i čuveni njihovi orkestri i ansambli svirali su po svetu
Hrenjikova. A velike, prave velike njihove kompozitore, svira nabrzinu skrpljena
grupa studenata na Balkanu. Kraj svih velikih svetskih muzikologa, kraj svih
čuvenih muzikoloških katedri, kraj svih velikih svetskih organizatora koncerata –
mali i nepoznati muzikolog na Balkanu propagira veliku Novu Rusku
Avangardu…
Eh, taj svet! Svi kao da su okrenuli od nas glavu i ostavili nas same, pred
puščanim cevima…
Kao da mi je to govorio osmeh Korndorfa.
C’est la vie…

XXX

Raslo je interesovanje za muziku mladih ruskih kompozitora, raslo – pa

splasnulo. Rasla je želja za lepšom budućnošću SSSR-a – pa splasnula. Rasla je
napetost u Jugoslaviji – i nije spasnula! Izbili su strašni ratovi, u blizini mog
grada. Morao sam da bežim, pred Miloševićevim dželatima, iz svoje otadžbine –
otprilike u isto vreme kad je i Korndorf napustio svoju.
Moja radio-stanica, na kojoj su snimana i rado slušana dela Ekimovskog,
Smirnova, Firsove, Korndorfa, Pavlenka, Vustina, Raskatova, Kefalidija,
Kasparova i drugih - postala je glasnogovornik rata. Analogni snimci na trakama
buđave negde u podrumima fonoteke Radio-Novog Sada. Žao mi je što su u tim
ratovima i seobama nestali i neki moji unikatni snimci – među njima i moskovska
premijera kompozicije za 16 udarača Nikolaja Korndorfa.
No, muziku mojih dragih prijatelja iz bivšeg SSSR-a nastavio sam da
propagiram u mojoj novoj domovini, u Svetoj Zemlji Izraelskoj. Pomažem, u
Izraelu, njihovim prijateljima, i prijateljima njihovih prijatelja (što je tema
narednog teksta). Hvala Bogu, izmišljen je internet, pa sam sa mnogima od njih u
kontaktu. Razbacani po celom svetu, dobro razumemo jedan drugog.
Kada je 1999. počelo nesrećno bombardovanje ostataka Jugoslavije, stigao mi
je e-mail od Korndorfa:
“Nema reči da izrazim sve ono što ja osećam u odnosu na Vas i Vaše bliske…
Tugujemo zajedno sa Vama i daj Bože snaga da se sve to izdrži, i da Vaši rođeni i
bliski ostanu zdravi i nepovređeni. Savršeno ste u pravu: ne vidi se kraja. I izlaz
iz ove složene situacije potpuno je nejasan. Ostaje nam samo da se molimo i da se
nadamo.”
Ovim rečima pokojnog Korndorfa završavam ovaj rad, posvećen našim lepim
danima.
XXX
U danima kad sam ja morao da napustim svoju otadžbinu, i Kolja Korndorf je
napustio svoju. Otisao je 1991. u Kanadu. Živeo je povuceno, skromno, u
Vankuveru. Saznanje o njegovoj velikoj muzici sporo je i teško prodiralo u
kanadske muzičke krugove. Nije našao posao, živeo je od socijalne pomoći i
sinovljeve plate. No, bio je srećan. Pisao mi je da nikad u životu nije imao toliko
vremena da komponuje. Dali su mu da besplatno uči kompjutere na Univerzitetu.
To mu se sviđalo. Otprilike jednom godišnje putovao je u Evropu ili u Rusiju,
gde su izvodili njegove velike kompozicije – najvise zahvaljujuci angažovanosti
dirigenta Aleksandra Lazareva.
Trebalo je da se sa Koljom sretnem prošle godine u aprilu u Moskvi. Međutim,
nije došao na taj festival. Vrativši se u Izrael, čuo sam strašnu vest: Kolja je 30.
maja iznenada umro. Igrao sa mlađim sinom fudbal, pao i umro! Njegova žena
Alja, koja je hemičar, teškom mukom je pronasla i sredila sve njegove
kompozicije, note, snimke…
Festival u Seattleu bio je posvećen Kolji. Izveli su nekoliko njegovih
kompozicija, nekoliko muzikoloških radova bilo je posvećeno njemu. Izvedena je
i odlična kompozicija CornDoRF njegovog učenika Sergeja Dmitrijeva, koji sada
živi u Stokholmu.
Prekjuče sam okupio tridesetak drugara – kompozitora, muzičara, ljubitelja
muzike – da se podsetimo da je među nama, na ovom svetu, živeo taj veliki
kompozitor i divan čovek. Za tu priliku, kompozitorka Noa Blass mi je ljubazno
ustupila svoj studio. Noa se bavi muzikoterapijom preko joge, preko zvukova
gongova, tam-tama, zvona… U studiju ima 40-tak gongova, tam-tama, japanskih
i tibetanskih zvona, kao i oktavu, osam pravih crkvenih zvona koja je naručila iz
Francuske i platila za njih 10 hiljada dolara… U tom studiju može da sedne
tridesetak ljudi. Toliko nas je i bilo. U tom predivnom ambijentu pričao sam o
Korndorfu, njegov kolega i učenik Michael Liebman je takođe izneo svoja
sećanja, a onda smo 37 minuta meditirali uz Koljinu Treću Himnu, posvećenu
Mahleru. Veličanstvena orkestarska kompozicija sačinjena takoreći od jednog
jedinog akorda, sazvučja, koje se preliva kroz hiljade orkestarskih boja. Samo u
dva navrata pojavi se solo sopran, melodijom bez reči. “Bez reči se moze reći
mnogo više nego rečima” – govorio je Kolja. Kompozicija je bez pauze, non stop
je prisutan duboki pedal u orguljama, kontrafagotu, tubi, kontrabasima,
električnoj bas-gitari. Mnogi su mi, posle slušanja, govorili da su se, prolazeci
kroz te zvučne svetove i boje, osećali kao u Odiseji 2001…
Kolja je iza sebe ostavio jedan jedini dobar CD: Sonijevo izdanje Druge i
Treće Himne. Ponešto se nalazi na sovjetskim vinilnim pločama. Teško da ćete
igde išta naći od njega, ali ako nađete – najtoplije vam preporučujem, dragi moji
drugari! Bio je zaista veliki kompozitor!
Pozdrav
Duško

Na Moskovskom Konzervatoriju sam 1. VI 2011. pročitao svoj tekst o

Korndorfu ( i vratio Pogorelića u to zdanje)
XXX

PODRŠKA STEREORAMI (27. decembar 20029

Radim u radiju već 40 godina – prvo u Radio-Novom Sadu, a poslednjih 11 godina u

radiju “Glas muzike” u Jerusalimu. Ova radio-stanica emituje svakog dana (čak i na
shabat – subotom) klasičnu muziku od 6-24h. Bilo je i ovde u nekoliko navrata
inicijativa da se takav program ukine. Uvek bi se takve inicijative razbijale o snažan
talas protesta slušalaca. Glas muzike sluša 19 posto Izraelaca i to je treća po slušanosti
radio-stanica u zemlji (posle Drugog programa i armijske radio-stanice). Kada
govorimo o “manjini” slušalaca – treba reći da ta “manjina” (u Izraelu je to oko
milion ljudi, u Beogradu oko 20 hiljada) ni u kom slučaju nije “ćutljiva” manjina, tj.
ona preko čijeg se mišljenja može olako preći. Mada čini samo 19 procenata
stanovništva, slušateljstvo “Glasa muzike” se uvek izbori za svoja prava zahvaljujući
statistici koja uvek dokazuje da je to i po obrazovanju, i po kulturi, pa i po bogatstvu i
društvenom uticaju – pravi “krem” izraelskog društva.
Pretpostavljam da se takva statistika nije pravila u Beogradu, ali pretpostavljam
takodje da bi njeni rezultati bili slični. Zaključak: ne raditi po uravnilovki ili
potrebama potrošačkog mentaliteta – nego podržati obrazovanije i kulturnije, ma
koliko oni bili u manjini!

Dušan Mihalek, muzikolog,

Direktor Izraelskog muzičkog centra
Tel Aviv