Притисак

Притисак је бројно једнак јачини силе, која делује нормално на неку површину, сведеној на
јединицу површине. Притисак се означава малим латиничким словом p, а његова основна мерна
N
јединица је паскал (Pa = ).
m2
Притисак је једнак количнику интензитета силе F и површине S на коју она делује:

F
p=
S
где је:
– F [N] – сила
– S [m 2] – површина на коју делује сила

Притисак је сразмеран сили која делује нормално на површину, а обрнуто сразмеран површини
на коју та сила делује. Повећањем јачине силе расте притисак, а повећањем додирне површине
притисак опада.

Intenzitet sile tada se može izraziti kao proizvod pritiska i površine delovanja sile, odnosno F= p ∙ S
F
Површина деловања силе била би једнака количнику интензитета те силе и притиска: S=
p

У СИ систему, јединица за притисак је паскал [Pа]. Паскал се представља као интензитет силе од
једног Њутна по једном метру квадратном.
То се може записати као :
F [F] N
p= → [ p]= → 1 Pa=1 2 .
S [S] m

Осим паскала, у употреби су још неке јединице за притисак.

Када ходамо по снегу запажамо да пропадамо више или мање, што зависи од тога шта смо обули.
Ако смо на ноге ставили крпље или скије, мање ћемо тонути. Нису се променили ни маса ни
тежина (сила), него површина на коју се тело ослања.

Појам притиска, среће се у свакодневном животу када се помиње атмосферски притисак, пртисак
паре у котлу, питисак воде у водоводној цеви, крвни притисак итд. За мерење притиска користи се
различити уређаји, на пример манометри.

Претпоставимо да се у неком суду налази гас. Услед непрекидниг сударања молекула са зидом
суда у ком се гас налази, долази до промене количине кретања у јединици времена. Број удара
молекула гаса у јединици времена по јединици површине у некој тачки представља макроскопску
величину - притисак. Према томе на чврстим површинама које обухватају посматрану масу гаса,
сила притиска (акција) је управна на површину и усмерена ка површини.

Преношење притиска

Код чврстих тела притисак се преноси само у правцу и смеру деловања силе. На пример, кад се
закуцава ексер, притисак се преноси само на даску, а не и на прсте, којима се држи ексер.

Код флуида (течности и гасова) притисак се преноси у свим правцима, независно од спољашње
силе. На пример, кад се пумпа гума, она се равномерно шири у свим правцима.

Хидростатички притисак

Пошто је статика део физике која проучава мировање тела, закључује се да хидростатика
проучава мировање течности, а хидростатички притисак представља притисак у течности која
мирује.
Вода врши притисак на сва тела у њој.
Хидростатички притисак зависи од дубине воде и већи је на већим дубинама
Осим од висине, хидростатички притисак такође мора зависити од врсте течности. Течности
различитих густина не врше исте притиске на тела. Дакле, до сада је закључено да хидростатички
притисак директно зависи од висине воденог стуба и од густине течности.

До формуле за хидростатички притисак лакше је доћи математичким путем.

Посматра се вертикалан суд

. У њега је насута течност густине ρ.
Нека је један пресек течности дубине h , у облику
правоугаоника страница а и b.
Тежина Q тог дела течности, затамњеног на слици
делује на течност испод те дубине, тачније на
површину

S=a ∙b

Запремина посматране течности износи

V =ab h, a masa m= pV = pS h
Тежина течности износи Q=mg= pS h g

F Q
Притисак тежине течности Q на површину S износи p= =
S S
Уврштавањем горе наведених израза за тежину добија се

p= pg h

Хидростатички притисак једнак је производу густине течности, гравитационог убрзања и

висине течности.
На истој дубини, хидростатички притисак једнак је у свим правцима. Ова тврдња се лако
доказује апаратуром која се назива Паскалов балон.

Хидростатички парадокс
Притисак течности на дно суда не зависи од облика суда, односно, количине течности у
њему. Зависи само од дубине и површине дна суда.
 Atmosferski pritisak
Земља својом привлачном силом држи око себе ваздушни омотач, тзв. Земљину атмосферу.
Атмосферски притисак настаје због властите тежине ваздуха. Притисак ваздуха можемо измерити
помоћу Торичелијеве цеви. Стандардни атмосферски притисак на надморској висини је притисак
стуба живе висине 760мм при температури од 0° ∁
kg
Атмосфера има највећу густину уз површину Земље и износи приближно 1,2
m3

Атмосферски притисак је притисак који врши атмосфера својом тежином на површину

Земље и тела на њеној површини.

Pa= pgh=101325 Pa

У атмосфери густина ваздуха се мења (опада) са висином па се и атмосферски притисак мења са

висином по барометарској формули
− ρ 0 gh
p0
p= p 0 e
где је p0 и ρо притисак и густина на висини h = 0.

Zapremina
Запремина је величина простора који заузима неко тело или супстанција. Свако тело које је
потопљено у течност истискује онолико течности колика му је запремина.

Запремина је изведена физичка величина. Означава се словом V.

Основна јединица за запремину је кубни метар. m 3
Мање јединице од кубног метра су:

Запремина течности или геометријски неправилних тела може се директно мерити

мензуром. Мензура је стаклена или пластична цилиндрична посуда на којој се налази
угравирана скала са подеоцима.

Да би користили мензуру за мерење запремине тела неправилног облика, потребно је да

буду испуњени следећи услови:

• да се тело не раствара у течноси којом пунимо мензуру

• да тело потпуно потоне у течност.

 Температура
Температура карактерише степен загрејаности тела.

Температура је сразмерна средњој кинетичкој енергији хаотичног кретања молекула гаса.

Температура се означава великим латиничким словом Т, а њена основна мерна јединица је

келвин (К).

m v2
T
2

Температура је основна физичка величина и мери се термометром.

За тело које има вишу температуру каже се да је топло, а за тело које има нижу
температуру да је хладно. Тела се при загревању шире, а при хлађењу скупљају. Међутим,
постоји и веома мали број супстанци којима се при хлађењу запремина повећава, од којих
је најважнија вода.

Физичари најчешће за јединицу узимају тзв. апсолутну температуру, која се изражава у

степенима Келвинове скале, где нулти подељак означава теоријски најнижу могућу
температуру од 0 К – апсолутну нулу. На Целзијусовој скали то је температура од −273,15
°C. Подељци на Келвиновој скали одговарају подељцима на Целзијусовој скали, али се те
две скале разликују по координатним почецима, при чему постоји зависност:

T = 273,15 + t °C [K]

Апсолутна нула је 0К. То је температура која одражава нулту унутрашњу енергију тела. На
њој престаје кретање молекула. Апсолутну нулу је немогуће достићи, она је теоријска
поставка.

У неким земљама је у употреби и Фаренхајтова скала. Тачка топљења леда у тој скали
означена је са 32 °Ф, а тачка кључања воде са 212 °Ф, при притиску од 101,325 кПа.
Зависност између температура у Целзијусовој и Фаренхајтовој скали дата је изразом:

5
t ° C= ( t ° F−32)
9

У табели испод дате су карактеристичне температуре у све три температурне скале.

Како функционише термометар?

Тела се при загревању шире. Пораст

температуре је и пораст запремине тела.
Течност у танким стакленим капиларним
цевима се при загревању и хлађењу шири
или скупља линеарно, по дужини. Ако се
таква затворена цев, у којој се налази
жива или алкохол стави на баждарену
скалу добије се инструмент за мерење
температуре који се зове термометар.
Термометар у ствари у физичком смислу
мери термичко ширење живе или
алкохола или промену њихове
запремине. Пошто се запремина тела
мења са променом температуре онда
овакав систем може да послужи за
мерење температуре.

На површини Сунца је температура 6 000К а у језгру

15 милиона К. Промена агрегатног стања хелијума
из течног у чврсто се дешава у распону температура
од 1,4- 0,1К или -272,02°C до -273,05°C.

Жива мрзне или прелази у чврсто агрегатно стање

на 234 К или -39°C. Због тога живини термометри
не могу да се користе тамо где су температуре
ниже од -39°C. На нижим температурама се
користе термометри са алкохолом који мрзне на
-114,3°C.