Четврти сталеж

Време које долази, обесмишљава све развијене облике

људске мисли, од философије, до геополитике; вековне
тежње „вишег“ човека да у хаос људског живљења унесе
систем, да овлада тим хаосом и усмерава га у ма ком правцу,
да од дарвинистичке џунгле направи подношљиво место за
живот, поражене су и полако се, од озбиљних наука,
претварају у фине, за пробране умове употребљиве,
теоријске дисциплине, у једну врсту менталне рекреације,
која одбија да види да је време великих система прошло.

Живот јесте случај и хаос, стрепња и очај, радост и нада, али

свакако није систем. Систем је, у основи својој, воља да се
убије оно што је живо, што је непредвидљиво, оно што
припада судбини, а не каузалистици. Систем је живот онако
га умни људи хоће, а не какав он јесте. Све, заправо,
проистиче из усрдне заблуде свих мислећих људи, како они
воле себе да зову, да је мишљење извор живота, а не
обрнуто. Исто тако, сви мудросери се слажу да је живот
предмет најоштријег мишљења, али он иде даље и не хаје за

1
теоретичаре. Живот је, дакле, прво и последње; два века
пошто је трећи сталеж, грађанство, поставио живот, актом
воље и снагом новца, на темеље каузалистике и на начелима
разума, читава грађевина се распада и силе хаоса и случаја
увелико пробијају поново управо у дане нашег живљења.

За не много година од данас, главну реч ће водити Четврти

сталеж, чији обриси се већ виде на хоризонту историје. Ако
су прва два сталежа (племство и свештенство) били носиоци
високих симбола људског постојања (човек као војник и
човек као чисти дух), а Трећи сталеж је, у ствари, био
противсталеж, побуна против сваког симболичног живота,
против живота који има ранг и задатак, побуна, дакле,
против симбола племства и свештенства, Четврти сталеж,
који се већ увелико одгаја по небодерима и метрополама,
биће побуна не против овог, или оног симбола, него против
симболичког живота уопште. Четврти сталеж је, у бити
својој, гомила, руља, која устаје против свега што није
џунгла и што има смер и циљ. То су случајни људи, људи
тренутка и дневних расположења и непосредни су и нужни
производ грађанског друштва, односно неуротичне потребе
да се човек демократије учини оданим и лако
контролисаним подаником. Потеба за послушништвом и
подаништвом демократског друштва, потреба за
суперконтролом, стварала је, као пожељан друштвени тип,
медиокритета и опортунисту. Што народ каже, ко га тера, тај
га и претера, па се злоупотреба психологије и масовних
медија, отргла контроли. За потребе подаништва,
произвођен је све гори, све испразнији тип грађанина, који
се лако могао контролисати и чијим се емоцијама и
расположењима могло управљати. Ствар се, међутим, отргла
контроли; на крају је добијен до те мере празан
преовлађујући друштвени тип, толико вештачки заглупљена
јединка, да се она више не може ни контролисати. Масовна

2
психологија, која је вешто и умешно, током многих деценија,
производила роба демократије и потрошача, доживела је
пораз услед баналне ствари: општег опадања економије и
привреде у евроатлантским размерама. Некада фине,
филигранске технике манипулације, опале су до нивоа
стварања условног рефлекса; модеран поданик је дотеран
дотле да се голом храном, или све мање доступним радним
местом, условљава послушност систему. За онога ко уме да
види, регресија је очигледна. Тиме се модеран човек, пре
свега човек Запада, доводи у положај оног Павловљевог пса,
што води његовом даљем поживотињењу. Свака симболика,
чак и она веома рудиментарна, потрошачка, губи смисао у
свету у коме се одвија биолошка, дарвинситичка борба за
хлеб.

Све се ово, у историји, догодило више пута и није ништа

ново, изузев што су техника и технологија дале другу боју и
дубину догађајима. Време у коме живимо, аналогно је
времену Осамнаесте династије у Египту (од 1580-те до
1350-те пне.), времену кад је Тутмес Трећи постао Цезар
своје епохе, односно времену од Суле и Марија, до Цезара и
његових наследника у Риму у Риму (100-та пне. до 100 не.),
или добу „Сабљашке“, Македонске династије у Византији,
односно добу њиховог Цезара, Василија Другог. Анлогне су
и епохе у Кини, (негде од 200-те године пне. до 50-те године
не. ), где су кућа Ван Џонг и Хан династија давале кинеске
Цезаре.

У политичкој теорији, време у које смо ушли се и назива

„цезаризмом“, односно временом у коме диктатура крви и
воље за моћи, слама силе новца. Ова епоха значи и
унутрашње сламање и распад нација и њихово претварање у
становништво, односно Четврти сталеж, однсоно руљу, која
од живота очекује само још хлеба и игара. Те масе,

3
ослобођене сваке симболике и враћена на чисто биолошке
позиције, ослобођене чак и културе (јер са нестанком нација
нестају и њихове еминентно националне творевине-
културе), стапају се у империје, које добијају примитивно-
деспотски карактер. Владајући слојеви се претварају у касте,
односно окамењује се друштвена подела и престаје свака
друштвена проходност. С времена на време, појављују се
случајни, талентовани људи, који, накратко, успевају да се
попну на власт, али брзо и одлазе с ње (у Риму је, у 2. веку,
промењено 60 царева за мање од сто година).

Култура, или оно што је од ње остало, постаће, за само век

од данас, посед бескрајно малог броја рафинираних духова,
који ће се кретети у мору дебилизованих становника. Они ће
бити „савременици“, у смислу епохе, а не буквално,
Петронија Арбитра, који је главом платио што се није
уклопио у „у се, на се и пода се“ Рим свога доба. За непуна
два века од данас, некад моћно, западњачко тело, осетиће
себе као гроб и почеће модерни, западни стоицизам, нека
врста религије, која ће настати услед резигнације и фине
одвратности према бесимболичном животу, религије која ће
из последњих остатака рафинираних слојева, продрети у
масе. Око 2300-те године, западна цивилизација ће бити
окончана и имплодираће, јер више ни гола сила, ни
диктатура, неће бити довољне да, у одсуству симболике,
држе на окупу државни организам. Европом ће, поново,
после хиљаду и по година живота на високом степену
цивилизације, лутати мале скупине номадских ратника.

Ми, данас, живимо у доба кад не само новац, већ и висока

технологија, бију своје последње битке. За педесетак година,
а највише за век од данас, и сама струја ће постати
привилегија, а компјутери и информатичко доба постаће
само бајковито сећање, баш као што су за Египћане, после

4
Тутмеса Трећег, сва културна добра Египта (укључујући и
пирамиде), која су била грандиозна, постати бесмислена и
нејасна. Кад се уруши човек, уруше се и све његове
творевине. После Цезара, римске културе више нема, као ни
после Василија Другог у Византији. Оно што остаје, као
привид културе, јесте прежвакавање једне исте мисаоне
садржине претходних епоха, која тим преметањем не постаје
дубља, већ само досаднија.

Срећом, ова слика света, слика пропасти велике западне

цивилизације, није слика пропасти Србије. Та пропаст, као
ни данашња културна и технолошка добра Запада, не
спадају у унутрашњи развој Србије и Срба. Наш унутрашњи
развој је застао, негде, око 1830-те, кад је западни политички
облик продро у феудалну Србију и пресекао аутентичне
творевине нашег народа. Ми смо, као и сви Словени, још
увек „преднарод“, односно народ који још није доживео свој
културни полет и аутентични развој. Тек иза 2200-те године,
Словени ће доживети своју Готику, односно буђење
словенске цивилизације, цивилизације која ће бити
ослобођена притиска туђих културних модела (византијског,
турског и западњачког) и која ће, уместо да буде обликована
од других, сама обликовати неку нову Европу и Азију.
Родиће се једно ново хришћанство, о коме ми, данас,
никакву замисао не можемо имати и на чијем темељу ће се
родити једна нова, самосвојна и величанствена
цивилизација.

Нама, данас, промиче, јер живимо у доба хладног жара

градске религиозности, да се на метафизици, односно на
проосећаној, а не укоченој, градској вери, дижу све
творевине људског духа, од културе и уметности, до
математике и технологије. Кад се домисли вера, домишљава
се и технологија. Последњи велики научници епохе били су

5
Ајнштајн и Тесла, а ни они нису Западњаци, већ људи
Истока, на коме жива вера још није домишљена до краја.
Запад данас увелико пати од недостатка метафизике и
смешна је, барем за познаваоца, идеја да ће технологија
наставити да се развија у условима опадања духа. Остаје
нешто друго, па и то не за много времена, а то је технолошко
искуство, однсоно знање да се већ давно пронађеним
технологијама да другачија и савршенија примена. Нових
принципа нема, нови погони су се преселили у далеку
будућност, која за Запад неће ни доћи, а мисао о друштву је
испоштена до нивоа потпуне креативне импотенције.

За нас је важно само једно: на време отпливати на безбедну

удаљеност од брода који тоне, да нас вир потонућа не повуче
са собом. Наше је да гледамо да, у том отпливавању, не
дозволимо да, као много пута до сада, нама господари
случај, већ да пливамо организовано, са циљем и смислом.
Истина, таква једна организација ни не личи на Србе, али је
нужно макар покушати, поготову у време кад анс ремокер
евроатлантске марионетске власти, вуче у смеру потонућа.
Овде се уопште не ради о политичким питањима, о биркању
ове, или оне будућности, већ је питање голог биолошког
преживљавања. Или ћемо наћи снаге да се одупремо и
раскинемо ову некрофилску љубав са Западом, или ћемо
пропасти. Трећег нема.

29. 11. 2013.

Објављен и у часопису „Ронин“ под насловом „Обзорје

будућности”; бр.2, 20.10.2014.

Насловна – сцена из култног цртаћа „Симпсонови“

6
 Принцип

Онај ко зна, већ зна; онај ко не зна, никад знати

неће, таман да га сваки дан убеђујемо.

По добром, старом обичају, кад нас неко оптужи да смо

направили срање, ми кренемо да доказујемо да нисмо.
Ових дана, измењивачи наше свести, скупа са својим
подизвођачима, од НВО сектора, до врха власти, обеђују
нас да смо, преко свог овлашћеног представника,
Гаврила Принципа, изазвали Први светски рат.
И, уместо да им једноставно кажемо да једу говна, ми се
убисмо објашњавајући да то није тако. Те рат је већ био
планиран, те војске су већ биле спремне, те Фердинанд је
био окупатор…тралала… Чему то?
Па и ти који серу, добро знају да серу и да то што причају, за
паре причају. Шта хоћемо да им докажемо? Шта је ико икад
објаснио и доказао утварној „међународној заједници“ (у
нашем случају: зајебници), Наташи Кандић, или врхушки на
власти? Да ли неко заиста мисли да поменута екипа не зна
шта се стварно догодило, па је треба просветлити?

Онај ко зна, већ зна; онај ко не зна, никад знати неће, таман
да га сваки дан убеђујемо.

Оно што ми, као Срби, врло тешко капирамо, јесте да не

постоје истина и правда, које лебде негде у слободном
простору, па ко до`вати први. Постоји само „наша“ истина
и правда и „њихова“истина и правда и ту моста нема. Ту

7
нема ко коме шта да доказује.
Ради се само о овоме: Хоће ли они нас учинити исторјски
неефикасним, или ми њих? Против свесних и штетних лажи
не постоји аргумент, него затвор.

Нико ову земљу не упропаштава зато што нешто не зна, није

му јасно, па му треба објаснити. Земља и народ се сатиру из
личних интереса и користољубља, а ту је свака полемика
излишна. Дачић не зна да је неолиберални капитализам
погубан за Србију?
Па, побогу, био је најбољи студент на ФПН, он то зна боље
од оних који му доказују да греши! Или мислите да Тома и
Алек не увиђају где све ово иде, па да им објаснимо?
Време маски и лажи је за нама. Онај ко данас ради против
Србије тачно зна да то ради и зашто то ради, није у заблуди,
па га само објашњење дели од патриотског деловања.
У заблуди је онај ко мисли да ће да им појасни нешто.
Гаврило је, за Србе, други Обилић и то је крај сваке приче.
За оне друге, свеједно је шта ће бити и како ће га они
доживљавати. То важи и за све остало.
Свест људи се лако мења парама и привилегијама, али без
њих - веома тешко, или никако. Притисак на Србе да
промене свест је бесплодан и неће успети. Само они који
зарађују на промени ће и сами преумити, остали неће.Оно
што је озбиљна опасност, није преумљење у погледу тога да
ли је Гаврило претеча Ал Каиде, или је Обилић најобичнији
атентатор, већ постепено дизање прага толеранције према
онима који то тврде. Да је то неко рекао пре педесет година,
био би линчован; да је рекао пре двадесет, био би отеран са
свих јавних функција. Данас је безбедан и слободан да
ровари даље.

Смисао, дакле, свих ових бљувотина није да нас у нешто

убеде, већ да учини да нам бљувотине изгледају као нешто

8
са чим се живи. Да се навикнемо на њих. Наши дедови су се,
кад је густо, `ватали за мотку, ми за објашњавање и
доказивање. Да је Гаврило наш савременик, вероватно би
месецима писао писма Францу и доказивао му да греши, те
да је Босна стара српска територија. Још кад би се до’ватио
интернeта, иха-хај! Пичили би мејлови ка Бечу на два сата.
Срећом, ил’ несрећом, Гаврило је био делатнији него ми и
имао је срце веће од разума. Своју истину је у Терезину
платио главом, а не килобајтима.
Кад се у српском народу почну поново рађати Принципи,
Обилићи, Тепићи и Синђелићи, објашњења ће се повући у
други план. Лично никад нећу непријатељима свог народа
појашњавати ма шта. Што се мене тиче, раздвојили смо се
као уље и вода и међу нама нема расправе и доказивања.
Пријатељима и немам разлога да било шта појашњавам,
знају и без мене.
За почетак: непријатељ мора да има своје име, а не да га
чашћавамо еуфемизмима „неистомишљеник“, или
„политички противник“. Одроди треба да знају да су одроди,
а не заблудела браћа, коју ћемо, нашим учесталим
поповањем, повратити у крило вере и нације. Са
непријатељима нема полемике и убеђивања, јер такво
поступање слаби само нас, а њих не. Напротив, дајемо им
неку врсту легитимитета, сматра се пристојним да могу да
одговоре на наше ставове и томе краја нема. Зид ћутања и
презира према њима је једино што треба да добију.
И да знате, није им свеједно. После пар окупљања, на
Опленцу, или на Београдском маратону, научили су лекцију:
више не наступају тамо где услови нису контролисани. Беже
од звиждука и представе држе још само пред партијским
активистима. На Косову, за видела, нема никога од
београдских функционера. Окупљају истомишљенике у
глуво доба, по мрачним салама, без најаве. Тачно знају шта
раде и беже од народа који усрећују својим делањем.

9
Дајмо им или звиждуке, или ћутњу; окренимо им леђа где
год их видимо, бар у малим срединама је то могуће. Како би
се осећао неки градоначелник, или партисјки фунционер у
некој Сурдулици, или Оџацима, ако би му људи на улици
звиждали, или му окретали леђа кад пролази? Немају баш
сви телохранитеље и не живе сви на Дедињу. Нека осете
зид презира и ћутања. Не увлачимо им се у дупе зато што
нам треба посао за дете, или социјална помоћ. Ионако
нећемо добити ништа од њих, сем празних обећања.
Оградимо их од поштеног света и сатерајмо их у енклаве
одрода. Доста више убеђивања и рођачко-пријатељских
разговора. Нека знају да ће, кад-тад, бити кажњени, а не
убеђени и да неће бити аболиције за њихова данашња
дела.
Му у срцу носимо наше хероје, наше истине и нашу
целокупну историју. Одатле их нико неће истерати, али само
под условом да о томе не дебатујемо. Чим се дебата отвори,
она слаби само једног – оног ко има срце.

15. септембар 2013.

10
 С оне стране демократије

Србија, у доба наших живота, има неколико путева којима

може кренути. Будући да нема ни војну, ни политичку, ни
образовну, ни политичку елиту, Србија данас критично
зависи од појаве талентованог вође, неког новог Карађорђа,
или Милоша. Но, шта ћемо радити ако се такав вођа
случајно не појави? Или ако се појави, али му падне клавир
на главу док шета Кошутњаком, што може да се деси сваком
оном ко покаже макар трун жеље да не демагошки мења
систем?

Читава наша историја, барем она новија, од Првог српског

устанка, јесте историја борбе талентованих појединаца са
контра елитама. Истовремено, једина елита коју смо
изградили у последњих двеста година, јесте неупоредиви
српски официрски кор из ослободилачких ратова 1912-1918,

11
а и она је уредно потрошена на Колубари, Кајмакчалану и
Солунском фронту, да би лиферанти мирно наставили да
терају по свом. Од тог доба, највећа брига сваке власти јесте
да помно пази да се не створи нека елита која би могла да
поквари демократску комедију, која се овде одиграва, у
разним облицима, преко сто година.

Где нема елите, дакле, сва нада се полаже у неког вожда.

Елита не може да се створи за годину. Све, али вожд је
мање-више космичка, или, ако имате другачији укус,
биолошка појава и њега време не везује као елиту. Моја је
теза да је боље имати елиту, него вођу, из простог разлога
што се њеним одгајањем (а не образовањем) ствара висока
просечност у владајућем слоју, која омогућава једном народу
сигуран ход кроз историју. Појединац формата Карађорђа и
Милоша може се и не појавити, али елита, ако је има, сасвим
завршава посао.

Но, шта ако се не појави вођа, а немамо ни елиту? Остаје

даље опадање и пропадање. Сваки расни појединац дубоко
осећа да је, као што каже изрека, бољи ужасан крај, него
ужас без краја. Демократски орјентисани политичар осећа
управо супротно и то не зато што је дубоко размишљао, већ
зато што је то у логици система и опредељења за
демократију. Грађанском политичару подвиг стоји к`о
пилету гојзерице. Опет, политика која у себи не садржи
никакав ризик, нема никакве изгледе у историјској арени.
Њена будућност је ентропија државе и нације.

Кажу да нма тог проблема које једно добро чудо не може да

реши и сви ми, негде у себи, само се чуду и надамо, јер нас
реалитет одводи у демографски, културни и привредни
колапс. Човек града, а Срби су данас великом већином
грађани, нема отпорност својих предака, није способан да се

12
носи са модерном цивилизацијом, јер не разуме њену
деструктивну моћ и декаденцију, најпре стога што је и сам
потпао под нумине умируће културе Запада. Сун Јат Сен,
кинески философ, каже: „Лако је делати, тешко је разумети.“
У Србији то готово да нема смисла, јер се делање пре
разумевања сматра доказом патриотизма, поштења и
поштеног животног става. Човек града, дакле, неће
променити ништа и он је, а не сељак, ослонац свих
демократских и уопште грађанских идеја и идеологија. У
стању је да, баш у величанственој бесмислености, мисли да
је његова слобода управо у бирању варијетета грађанских
идеологија, док је слобода нешто сасвим супротно томе:
искорак из идеологије. Колико нас још уопште може да
замисли организацију друштва с оне стране
демократије? Колико нас би се одрекло права да бира власт,
иако ништа о политици не зна и ништа не разуме? Право да
се учествује у политичком животу, право да се буде
политичка количина, надрасло је потребу да се прво разуме,
па онда хвата за оловку на бирачком месту.

Да мало појасним: град и село су два најудаљенија пола

стварности, нешто до те мере супротно, да се једва може
схватити. Када Београђанин пређе у Њујорк, није му се
променило ништа, а кад пређе у Пиносаву, на само
двадесетак километара од престонице, променио му се читав
свет. Никада ни један еп није написан у граду, никада ни
једна драма на селу. Мит, епика, аутентична култура,
обичаји, традиција - све што нас чини Србима - створено је
на селу. Град није створио ни једну културну тековину и
неће.

Оно што се данас зове културом, није више испитивање

себе, своје заједнице и живе природе, него типично, сасвим
градско, испитивање својих унутрашњеих расположења и

13
душевних напона, као и свог тока свести, који се онда,
скупа, транспонују на спољни свет, са дубоким уверењем да
оно што се мува по нашој глави само треба преточити у
некакву праксу. А живот, што је и последњем чобанину
јасно, иде својим током и не хаје шта о њему мислимо и да
ли уопште мислимо. Живот је старији од мишљења; амеба
уопште не мисли, па опет живи. Грађанин је, посебено ако је
полуинтелигент, а таквих је највише, вазда љут што живот
никако неће да узме на знање његове предлоге и његова
настројења.

Типичан пример би изгледао овако: „Ја сам Србин…ма шта

Србин, Србенда, море… десничар, монархиста,
православац, не вадим из уста Николаја Велимировића и
мислим да само треба да омања група од стотинак хиљада
сличних мени, изађе на улицу и збаци ове антихристе, па да
ми, мудри као што нас је бог дао, склопимо Србију каква
треба да буде“. Кад се то не деси (а никад се не деси), онда
наш мудросер излије жуч на интернету, оптужујући оних
деведесет девет хиљада који нису изашли да нису прави
потомци Светог Саве, Немањића и Обилића.

Понаша се као онај певац који мисли да сунце излази зато

што он кукуриче, а не обрнуто. Љут је на цео свет што
живот, такав какав је, није узео на знање његова
расположења, већ их прескаче и иде даље. „Живот није у
реду, моје мишљење јесте!“ - вечити је поклич свих
апстрактних поправљача света. Живот, дакле, такав какав је,
даје му следеће могућности: или ће примити неку
хиљадарку од „служби“ и наставити да србује за њихов
рачун, или ће, до позних година, седети пијан по кафанама и
гњавити људе причом као, ето, српски народ није достојан
таквог великана, какав је он сам. У оба случаја, победиће
живот, такав какав јесте: хладан и нем.

14
Ово причам зато што се од грађана, у смислу места
живљења, и од грађана, у државно-правном смислу, немамо
чему надати. Ако постоји неки наш нови Карађорђе, или
Коџа Милош, тај сада трчкара по неком селу, јури гуске и
учи се да живот поштује изнад мишљења, да своје осећање
света не каља утварама каузалистике. Поштовање чињеница,
а не истина, лежи у основи сваке политике, ако она хоће да
има изгледа на успех. Догме, идеологије, партијски
програми…све су то гробнице народа. Онај ко први буде
схватио да живимо у постдемократском друштву, да се на
обзорју времена диже планетарна диктатура, каквој нема
равна у историји, да без демократије постоји ефикасна
организација друштва, тај ће однети шњур. Поправљачи
демократије, света и човека, обични су губитници и
аутсајдери. Такви су и њихови опоненти у грађанској арени,
конзервативци и десничари, који теже повратку у добра,
стара времена, која никад неће доћи.

Једном народу, ако дозволи да га јашу идеолози, потпуно је

свеједно да ли ће се жртвовати појму (демократији), или
сећању (конзервативцима): нестаће свакако.

Само онај ко је својим рукама, у природи, на слободној

земљи, свој хлеб стварао, разуме токове ствари. Онај, ко је
саркофазима од бетона и челика, у модерном велеграду,
ограђен од живе природе, не разуме ништа, а да је, у томе је
лепота сваке будалаштине, уверен да је еонима испред
сељака у капирању света. Није у стању да једну овцу чува, а
све зна; падне у несвест кад гледа клање кокошке, а сутра би
кренуо у рат за ослобођење српства. Њихови опоненти,
грађани либералне идеологије, још су комичнији: сањаре о
братству планетарних размера, а нису у стању ни десет
непотплаћених људи да доведу да слушају њихове

15
будалаштине. Човечанство им је мало, а хиљаду присталица,
са плаћеним сендвичима и превозом им је таман.

Ако постоји нада за Србе, она почива на оном делу наше

сабраће који гледа у звезде, а не у неонске светиљке и
екране. За једну древну, моћну симболику, није важно
колико следбеника има, него на какву су жртву они спремни.
Човек града није способан да то схвати, камо ли да следи.
Он устаје увек „против“ нечега, а не „за“ нешто; комунисти
против четника, десничари против црвених, либерали
против свега и свачега, феминисткиње против природе и
тако унедоглед. Право вођа, као и сваки расни човек, нема
непријатеље у идеолошкој сфери, он тихо следи оно своје
„за“, било да се ради о симболима, о метафизици, о
заједници или породици. Слобода модерног човека,
грађанина, јесте слобода „од“ нечега, док је расни човек
слободан „за“ подвиг, за жртву, за племенски култ и тотем.

Верујем без доказа, јер вери доказ и не треба, да у оним

слојевима наше заједнице и нације, који су остали изван
иделошких подела, изван утвара грађанских система власти,
још постоји древни нагон за подвигом, за јуначком смрћу, за
отмено служење култу предака и култовима племенских
богова, у којима поштујемо оне наше особине помоћу којих
смо надмоћни над другим народима. Није то велика група,
али је везана тако снажном симболиком, да ће она, у једном
тренутку, у коме сва лаж и сав овај сурогат од епохе спадне
са нас, нарасти до висина судбине читавог народа.

То је, немојмо имати заблуду, наша једина шанса: пробајмо,

када час дође, да се још једном дигнемо, снажно и смело,
као пламен са пепела и вратио се на врхове историје. Ако
наставимо да следимо утваре демократије, људских права и
сличних будалаштина, развиће нам се фелашки, ропски

16
менталитет, који ће нас заувек избацити из историје, осим
као „објект за субјект“, односно као предмет воље за моћ
снажнијих и виталнијих народа. Читава серија народа око
нас већ је доживела сличну судбину: способни су још само
да мењају господаре, али не и своју слугерањску природу.
Нас би таква судбина збрисала са историјске позорнице у
три генерације.

На крају: било је оних који су ме оптуживали да сам

прикривени стабилизатор садашње политичке сцене у
Србији. Не дао Бог. Само мислим да су протести против
овог, или оног владаоца бесмислени и безизгледни, чак и ако
успеју, јер се после таквога његов брат близанац убацује у
фотељу. Протест који има смисла јесте протест који тражи
промену обрасца, протест који гледа преко граница
демократије и грађанских система уопште. Нас треба да
интересује не слобода као принцип, него слобода за Србе; не
правда уопште, него правда за Србе; не гладни у Африци,
него сити у Србији; не Рус брат, него брат Србин.

Наши стари, кад су устајали да се боре за слободу, нису

знали има ли Руса на свету. Манимо се братимљења било са
Русима, било са Европом; ми свој хлеб једемо својим
зубима, ни европским, ни евроазијским. Ослободимо се
авети идеологија и немојмо да бркамо оно што треба да
буде, са оним што ће бити.

17. јул 2013.

17
 Пацери

Нико не мотри на способне као неспособни. Иако

ништа не знају, имају инстинкт за ометање
бољих од себе.

Нема дана да ме неки слушалац не пита: да ли смо сами

криви за оно што нам се дешава? Да ли смо ми Срби,
генетски и етнопсихолошки, предодређени за овако тегобан
живот? Да ли смо отпадак цивилизације, да ли смо сами
себи казна, да ли смо, да ли смо…

Одговор није једноставан, али јесте делимично утешан:

нисмо. Ни један народ није заслужио овакву судбину. Наша

18
судбина није спонтано настала из наших недовољности и
слабости, већ је овај слом државе и нације туђи пројекат.
Далеко сам од другог пола гледања на српство: не верујем да
смо народ најстарији, да смо надљуди, да смо предодређени
само за велика дела и подвиге за које други нису способни.
Верујем да су оба становишта, и оно да смо лоше упакована
гомила неспособњаковића и покварењака, и она да смо
надљуди, једнако погрешна, јер су демобилишућа за српску
нацију. Прво становиште вели да је наша етнопсихологија
пресуда над нама и да не вреди ни покушавати, друго нас
одводи у пасивност тиме што нас одучава од малих, обичних
и свакодневних борби, обичне марљивости, скромности и
реалистичног приступа стварности, у име некаквог
Армагедона, у коме ће Срби победити све силе зла и таме.
Да победимо лењивца у себи, то је мало и безначајно, али да
победимо Билдерберг, то нам је таман. Да ли?

Ипак, пропаст овако гигантсих размера, не може да буде

спонтана и далеко превазилази наше етнопсихолошке мане.
Србија је први пут у својој историји, гладна у миру. Није у
стању да развије привреду чак и осредњег нивоа (сада смо
на трећини производње из 1989-те и то по новој
методологији; да је остала стара, тај би однос био 1:5).
Будући да нека врста привреде постоји чак и у збегу, јасно је
да је пропаст диригована и да извођачима радова остаје само
да нас убеде да нису криви они, него неспособни народ, који
боље није ни заслужио. А народ почиње да верује да је
заиста тако. Медији здушно помажу таквом гледишту на
ствари, па и досољавају.

Начелно се не слажем са помало изанђалом флоскулом да

„народ има онакву власт какву заслужује“, најпре због тога
што народ више никакве везе с влашћу и нема, већ само има
самоизбирљиве назови елите, које много више зависе од

19
странаца, тајних служби и медија, него од народа. Оно што
је „на кеца“ сигурно је ово: народ има у длаку онакву власт,
какву има привреду. Простије: привреда најбоље открива
способност власти. Онај ко није у стању да организује
привреду, неће имати никакву прилику да организује било
какву политику.

До негде 1997-ме, у управном слоју није било дунстера и

незналица, а поготову не политичких вундеркинда, као
данас. Она претходна екипа, Слобина, и кад је
упропашћавала, знала је шта ради и зашто то ради. После
тога, пропаст привреде је постала ултимативна, јер и кад
бисмо подразумевали најбољу намеру, а није је било, људски
материјал је био недорастао ма каквом озбиљном задатку.
Некада су људи запошљавани као приправници, па су били
неки референти, или нешто слично, да би, у зрелим
годинама постајали шефови, директори, или министри. Већ
петнаестак година ми само измишљамо вундеркинде,
универзалне незналице и партијске апаратчике, којима је
прво радно место оно које би требало да буде последње.
Потпуно сам сигуран да је то задатак и да се инсталирањем
неспособњаковића обезбеђује да се неки талентовани
појединац „отме“ систему и да нешто добро уради. Нико не
мотри на способне као неспособни. Иако ништа не знају,
имају инстинкт за ометање бољих од себе.

Ако је ово моје умовање тачно, у наредном периоду можемо

очекивати даљи пад стандарда, пад куповне моћи, оштрије
намете и више цене. Поклик „А сад се окрећемо економији“,
више ме плаши, него што ме радује, јер знам ко ће се
економији окренути.

Апсолутни минимум, оно без чега је бесмислено и

покушавати опоравак, је следеће:

20
 1. Тренутно раскидање ССП-а, или бар његове
једностране примене. Без тога нема ни теоретске
шансе да српска привреда нешто производи, јер ће
поплава стране робе уништити чак и жељу за
производњом.
2. Тренутно обустављање страних инвестиција, које су
постале банално и досадно место сваког политичког
говора. Стране инвестиције су корисне само у
областима које сами не познајемо, попут високих
технологија, али свакако не за прављење каблова, или
производњу одеће. Осим што нам исисавају буџет
кроз разне субвенције, стране инвестиције трaјно
фиксирају ниске плате и тиме онемогућавају пораст
стандарда на дуги рок.
3. Укидање Развојног фонда и НИП-а, који служе за
пребацивање буџетских средстава у шлајпик
богаташа и политичких партија. Исто тако,
обустављање сваке даље потпоре Фијату, који
исисава српски буџет, а Србији даје само порез на
плате.

Могао бих овде да додам и рационализацију јавних и

комуналних предузећа, државне Управе и агенција, као и
осталих паразитских институција, тренутно хапшење и
процесуирање криваца за овакво стање, избацивање
економског вампира ММФ-а и још много тога, али сам ове
три ставке навео из само једног разлога: ни једна неће бити
испуњена. Наставиће се са једностраном применом ССП-а,
са мазањем масне гуске, односно страних инвеститора и
неће бити укинуте организације за исисавање буџета. Не
могу да замислим ни једног јунака наше политичке сцене да
стисне петљу и уради ма шта од овога. А без овога, само је
потонуће сигурно.

21
Суочени са даљом и извесном пропашћу економије и
привреде, треба да избегнемо самооптуживања, односно
треба да терет кривице са народа пребацимо на оне који
заиста јесу криви. Приче отоме како је наш народ глуп, лењ,
прост и примитиван, а има вредну, паметну и рафинирану
елиту, су најобичнија трабуњања и немају никаквог ослонца
у стварности. Уништавање српске привреде је, дакле,
пројекат и једина наша кривица је што то нисмо разумели на
време. Зато, и кроз своје емисије, а и у свакој другој
прилици, позивам Србе да не делају пре него што размисле
и да не улазе у велике заплете, као 2000-те, где знају шта
неће, али не знају шта хоће. Видети леђа некоме није сва
срећа овог света, већ је много важније видети кога
доводимо терајући претходног.

У овом тексту сам се бавио баш привредом и економијом,

јер чисто политичка питања умеју да маскирају
неспособност политичара. Лако је гађати се европејством,
или патриотизмом, али је тешко отворити једну фабрику,
запослити хиљаду људи и имати идеју како даље
организовати привреду. Ови данас то не знају али, да се не
лажемо, ни у опозицији не видим никог ко би то знао да
уради изнад нивоа пароле. Сва заклињања да „ћемо довести
експерте“ падају у воду кад се појави глад унутар партијских
апарата. У партијама експерата нема, а изван њих је пробој у
врх власти немогућ.

Стално чујете повике: ми ћемо запослити Србију (како?),

повећаћемо производњу (чиме?), направићемо нове
електране (мајке ми миле!), отворићемо јавне радове (без
пара) и томе слично. За просечан партијски економски
програм, а ко не верује, нек прочита ма који, насумично,
треба од двадесет до сто милијарди евра. То показује
предумишљај у неодговорности и тако се држава не да

22
водити. Само онај ко уме да оперише оним што је на
располагању, ко уме да од релативно малог милиона направи
два велика, не фолира. Ови што обећавају милијарде само
показују своју неодговорност и незнање. Историјски
губитници и политиканти стално балаве о томе шта ће
урадити ако добију десет милијарди кредита, а
историјски добитници и велики државници тачно знају
шта ће урадити ако не добију те милијарде. Ово вам је
сигуран критеријум за разликовање пацера од зналаца.

23. јул 2013.

Насловна – сцена из култног филма
Ингмара Бергмана, „Седми печат“

23
 Реал-патриотизам

„Горка је чињеница да је, услед издаје српског

народа од стране његове интелигенције, оно што
је писменије и образованије, прешло у
колаборационистички корпус и да је патриотски
блок, мање-више, збир полуписмених
и необразованих ликова који, сасвим по
грађански, не пропуштају ни једну прилику да
своје грађанско право да говоре никако не повезују
са обавезом да се мисли.“

Редак је дан да на нашим окупираним медијима, који ништа

друго и не раде, осим што увесељавају господара, не
зацвркуће неки од безбројних режимских политичких
аналитичара (да смо на Солунском фронту имали мазги,
колико данас имамо аналитичара, добили бисмо рат 1916-те)
да нас поучи шта је то реал-патриотизам. То је, у тумачењу
ових универзалних незналица, пристајање на сваки захтев
наших господара и то без „али“ и без „зашто“. Скидањем
гаћа се, уче нас они, најбоље чува отаџбина. Са гаћама се у
Европу не може.

Кад неко хоће да ти ради „оно“ док си још обучен, мала је

шанса да ће одустати кад више ни гаћа на себи немаш. То је
базична слабост ове теорије реал-патриотизма, али њени
заговорници из тога неће изаћи сиромашнији. У основи,
реал-патриотизам, у тумачењу ових и оваквих аналитичара,

24
није чак ни позив на колаборацију (јер и колаборација
подразумева да се колаборациониста ипак, макар мало,
пита), већ заговарање националне, културне и сваке друге
капитулације и пристанак да се судбина народа преда у туђе
руке. Сваки народ, који се определи да судбину сноси, а не
да је твори, пристао је на свој нестанак из историје.

Оваквим, капитулантским тежњама, погодује и општа

друштвена клима у српском друштву, јер супротна прича,
или макар редефинисање реал-патриотизма, не постоје ни у
траговима. Национални романтизам више не постоји, бар не
као замисао да се за национални спас мора извући дупе из
фотеље. Оно што је од њега остало је непрестана дебата,
једно дозлабога досадно исцрпљивање у коришћењу
термина („српски“, или „србски“ и сличне глупости), при
чему се, унутар полемичара, на основу правилне употребе
„светих“ појмова диференцирају „бољи“ и „лошији“
патриоти. Кафанско-салонски патриотизам се креће у
неделотворним наручивањима патриотских песама уз дуплу
љуту, или на неумрла булажњења о златним кашикама
Немањића; обе ове, и кафанска, и салонска верзија, имају
своје сајбер варијанте. Познаћете их по томе што ни при
највећим патриотским прегнућима не могу да забоду да ли
се „не знам“, или „небитно“ пише одвојено, или спојено, али
тачно знају да се не пише „српски“, него „србски“. Горка је
чињеница да је, услед издаје српског народа од стране
његове интелигенције, оно што је писменије и образованије,
прешло у колаборационистички корпус и да је патриотски
блок, мање-више, збир полуписмених и необразованих
ликова који, сасвим по грађански, не пропуштају ни једну
прилику да своје грађанско право да говоре никако не
повезују са обавезом да се мисли. Изузеци постоје, али су
они недовољни да промене општу слику ствари.

25
Додатна је мука што против веома развијене и одлично
медијски подржане идеологије неолиберализма, не стоји
никаква национална идеологија. Оно што је од ње остало,
јесу потпуно, за стварни живот, неупотребљиви фрагменти
философирања Николаја Велимировића и Димитрија
Љотића, који опчињавају оне умове који нису прошли кроз
класично хуманистичко образовање, или су прошли, али
површно. Све и да узмемо да су Љотић и Велимировић
умови формата Аристотела, Канта, Шпенглера, или макар
Берђајева (а то свакако нису), њихова умовања су, већ данас,
стара више од седамдесет година, а и у своје време су већ
била стара по разумевању духа епохе.

Наивна је, наиме, претпоставка патриота (који су,

свуда и увек, махом волунтаристи) да се сва решења могу
применити у свако доба, те да је потребан само напор духа
да се у баби види девојка. Смешна је идеја да ће народ
мењати свест, без обзира има ли хлеба, или не. Прво се мора
јести, да би се мислило, а не обрнуто - а баш та мисао,
банална и давно прихваћена у философији, сасвим је далеко
од сваког расног патриоте. Све што се десило у људској
историји, све промене у друштвима, инициране су
социјално-економским моментима, а не духовним
преображењима. Било је и њих, наравно, али као последица,
а не као узрока. Ова обрнута каузалистика, ова замена
узрока и последица, веома је карактеристична за људе чији
је дух снажан, а чији су инстинкти слаби. Истина је да негде
око 5% људи, бар психолози кажу да је тако, може да своју
егзистенцију подреди своме духу, но то није политичка
количина с којом осредњи политичар рачуна, камо ли онај
бољи. Александар Вучић Србима кроз гузицу памет утерује
и баш зато добија на изборима. Онај ко иде обрнутим
смером ће, свакако, заслужити симпатије народа, док
заокружује Вучићево име на изборној листи.

26
Заблуда, дакле, свих теоретичара и догматичара, доктринара
и књишких мољаца, јесте да се патриотизам може на голом
духу засновати. Поставиш систем, духовни, наравно, како
треба и, од тог трена, он ради на ползу народну. Наштелујеш
историју и народ по поучителним цитатима Љотића и
Николаја и историја и народ ни да мрдну, ни да дишу, него
раде на корист отаџбине! Једина мана је што они хоће и да
мрдну, и да дишу. Онда се патриоти, нормално, наљуте на
народ и историју, увреде се што народ не чита оно што они
читају (а ни сами не читају ништа што их у уверењима
колеба; нема великог критичара марксизма, који је Маркса
читао) и, пре или касније, дођу до уверења да их народ није
достојан.

За свакога, ко је макар осредње упознат са политичком

философијом и философијом државе, ко је читао и нешто
друго од онога што му је душа искала, очигледно је да се
идеологија српског патриотизма не може засновати на
умовањима Николаја и Мите. Не, наравно, зато што су та
умовања нетачна (свака теорија је тачна за присталице и
нетачна за опоненте и, у том смислу, не постоји „тачна“
догма), већ зато што су непримењива. Ако, на тренутак,
изоставимо поље духа у њиховој философији, па обратимо
пажњу на социјално-економска питања (а претходно смо,
током школовања, били приморани да учимо и неке друге
теоретичаре), уочићемо да су обојица заговорници
„домаћиснке Србије“, засноване на ситном капиталу, на
сељаку и предузетнику, на вредноћи и љубави према
отаџбини, која је, подразумевано, изнад љубави према
сопственом џепу и тањиру. То их потказује као рђаве, чак
недопустиво рђаве познаваоце епохе. И сами уско
образовани (не слабо, већ баш уско), стали су на становиште
теорије, а не праксе. Још недовољно грађанску Србију,
Србију њиховог детињства, слику свога сећања, учинили су

27
сликом будућности, при чему им је промакла мала ситница:
битка између крупног и ситног капитала одлучена је век и
по пре њиховог умовања и, од тад се, у грађанским
друштвима (а Србија је, већ у време њиховог деловања
увелико то постала) поставља се једино питање: ко ће бити
крупни капиталиста-држава, компанија, или појединац?
Ситни капитал, оно ситносопствеништво, о коме су они
маштали као о темељу српске економије, нити је имало,
нити ће имати шансу за још много деценија од данас.
Постојаће, наравно, али само као прирепак и придодатак
крупном капиталу, а не као носећа економска грана.

Овако крупна грешка дисквалификује читаву философију.

Традиционалној заједници (оној коју су у виду имала ова
двојица), припада традиционални модел привређивања, а с
њим и традиционални обичај, морал и духовност. Када
заједница промени модел привређивања, када и сама више
није традиционална, она мења и обичаје, морал и духовност.
Оваква мисао је, наравно, за правог патриоту несносна; он
верује да је дух исти, ма где се и ма како се живело, ма како
се јело и ма шта се радило.

Мита и Николај су, погрешно претпоставили да ће Србија,

обновљена по њиховим саветима, поново бити
традиционална и да ће вратити традиционални дух. Пошто
се то неће десити (а неће се десити, између осталог, и због
тога што традиција, обичај и морал не могу да мењају место
настанка и развоја), њихова теорија се никада неће
преточити у праксу. Суманута је представа да ће морал,
трдиција и обичаји остати исти, ако се једна нација пресели
у градове, а Срби се јесу преселили. Град значи и
укрупњавање капитала, који постаје сушта супротност
дисперзираном сељачком и ситном занатском капиталу и то
на у длаку исти начин како грађански обичаји и морал

28
постају сушта супротност традиционалном моралу и
обичајима. То се види голим оком, али који теоретичар је
икада желео да живот претпостави теорији?

Да комедија буде већа, док су српском народу саветовали да

се снагом духа избори са комунистичким ликвидаторима,
обојица теоретичара су, вођени практичним духом, збрисала
од Црвених, да би снагу духа могли да демонстрирају са
безбедне удаљености. Николају је то успело, а Димитрију је
зафалило неколико километара. Постоји ли лепши и
сликовитији пример да је егзистенција изнад духа?

Реал-патриотизам модерних аналитичара је, заправо, реал-

патриотизам Љотића и Велимировића. Он увек значи исто:
покоримо се јачем, чекајмо да олуја прође, па ћемо онда
успоставити друштво о коме маштаримо. Невоља је то што
се, у мутна времена, увек нађу лица која немају намеру да
чекају да невоља прође и дође Дизниленд, већ користе свако
време за себе и своје циљеве. Кад такви однесу шњур, онда
се теоретичари љуте: одакле практичним типовима право да
користе народну несрећу да дођу на власт? Зашто не
сачекају да се ствари среде, па да се, братски и демократски,
договоримо како и куда даље? Историја, међутим, за право
даје баш таквим неваљалцима, а теоретичарима баш никада.
Да ли је то лепо, морално, или уљудно? Није, наравно, али
победа припада практичнијима и самосвеснијима, а не
исправнима. Приговор против тога се може изјавити само
животу, биологији и историји, а не Цезару, Кромвелу, Титу,
или Стаљину. Уосталом, ни наш љубимац Путин није чекао
да зла Јељцинова времена прођу сама по себи, па да се он,
поштено и демократски, избори за власт. теоретичарима, као
касација, остаје само жалба на људску врсту што је таква
каква је, а не како су је они замислили. Победа је апсолутна
предност у историји, а у победу спада и експлоатација

29
победе. Коме се то не свиђа, ко мисли да је важнији морал од
победе, увек може да излије жуч на хартију.

Током комунизма, како год га оценили, патриоти су

очекивали од Срба да одбију запослења, да одбију станове и
остале привилегије које је систем давао, те да се, трпећи и
молећи се, чувају веру прађедовску и старе, тако нам драге,
српске обичаје. Историја је опет теоретичарима одмерила до
лакта; дупе је још једном показало да је јаче од духа. О томе
нам говоре хорде нововераца и реконвертита, који су се, кад
је постало безбедно, опет вратили вери православној, баш
тиме потврдивши да је дух снажно пробио тек кад је гузица
постала сигурна. Оно што ти нововерци саветују српском
народу, нису могли, нити хтели да саветују својим
родитељима, који су се одрекли вере ради станова и послова.
Сваки поштени антикомунизам би морао да крене од
враћања имовине и привилегија које су стечене у том
систему, али за неке многе који су то урадили, нисам чуо.

Слично је и са осталим варијететима патриотизма

грађанског типа. Неке многе Равногорце нисам сретао
Седамдесетих и Осамдесетих. Кад је постало безбедно,
намножили су се прилично. Мука је само што се храброст
показује пред непријатељем, а не у одсуству његовом, иначе
није храброст, него утилитарност. Мерење репа мртвом
курјаку је омиљена патриотска дисциплина, која је утолико
срчанија, уколико је претходно сакривање у рупи било дуже.
(Ово говорим мирна срца; бавећи се јавном делатношћу,
говорио сам против Тадића, кад је био на врхунцу. То исто
радим и данас, говорећи против ове власти, потпуно свестан
да лако може да ми падне клавир на главу, док шетам
Кошутњаком. Веома бих се лоше осећао да сачекам да падну
с власти, па да им јуначки мерим реп и постанем
антивучићевац 2020-те, као што ће то бити многи који данас

30
од њега добијају виле и паре. Прича је потпуно аналогна
причи о данашњим антикомунистима).

Шта би, дакле, реал-патриотизам могао данас да буде?

Прво би морао да уважи да су историјски процеси

иреверзибилни и да се традиционална Србија неће вратити.
Ми живимо по градовима и не можемо да мислимо и
поступамо, па чак ни да верујемо и осећамо, као наши стари,
који су живели по селима. Ако хоћемо да се вратимо
традицији и обичајима, ако хоћемо да се вратимо вери отаца,
онда морамо да се вратимо на место где је све почело: на
село. Морамо да променимо начин живота, да бисмо
променили сопствену свест. Свака друга претпоставка је
наивна и неостварљива. Потпуно сам свестан да се већина
неће вратити, ни са пиштољем на потиљку, али онда се
морамо помирити с тим, а не маштарити о томе како ће се
све променити ако све остане исто. Оно што можемо да
урадимо јесте да направимо програм повратка на село и то
не само са позиције власти. То се може и с оне стране
политичке борбе. Мали број би отишао, већи би остао по
градовима. Од оних који оду, половина ће се вратити после
прве године. Ипак, на онима који остану, може се градити
будућност, иако ће живети под тешким теретом не само
борбе са природом и против неуређеног система, већ најпре
против поповања нововераца и књишких патриота, који ће
им, док ови рмбају, држати лекције како треба да верују и
какав однос треба да имају према обичајима и традицији.
Поповаће, наравно, из градова, јер им неће пасти на памет
да сами пробају да подметну кичму.

Исто тако, морамо уважити епоху. Маштарања о привредном

облику, који је заснован на ситном предузетнику, значи
изложити државу и нацију експлоатацији од стране оних

31
држава и народа који поседују крупан капитал. Читава
српска индустрија, која је била, у балканским размерама,
„крупан капиталиста“, сатрвена је да би се отворио пролаз
туђем капиталу, а не да би се ојачао ситни капитал. За
Србију је најбоље да, кад се већ мора подлећи крупном
капиталу, крупни капиталиста буде наша држава, јер се
једино тако може одупрети насртајима са стране. Појединац,
типа Мишковића, или неког другог капиталисте, све и да је
на најпоштенији начин стекао што је стекао, био би
прогутан од стране туђег капитала за доручак, без државне
заштите. Срећом, или несрећом, данашњи крупни српски
капиталисти, стекли су богатство на непоштен начин,
односно у сарадњи са једнако непоштеном државом, тако да
она не да да ови буду прогутани, јер би се тиме измакао
мастан колач властодршцима, који уредно пљачкају
капиталисте.

Треће, и најважније: утувити у главе патриота предност

праксе над теоријом, примат дупета над главом. Сталне
повике да се воздигне дух показују дубоко неразумевање и
људске природе, и друштва уопште. Уколико поштени
српски патриоти (а таквих има) брзо ово не укапирају, доћи
ће у ситуацију да ће неко други, попут Тита, или Кромвела,
искористити, на крајње практичан начин, данашњи тренутак
онакав какав јесте, а не какав треба да буде, а апстрактни
патриотизам ће бити потиснут на маргине. Српски народ, ма
како га ми идеализовали, увек ће радије потрчати за оним ко
му напуни фрижидер, него за оним ко хоће да му испуни
душу. У свом грађанском стадијуму, у коме се данас налази,
српски народ се са духом и душевношћу растао и не
намерава да се сретне скоро. Од „Фарме“ и „Сулејмана“ ће
га одвући само онај ко му, уместо тог смећа, напуни
фрижидер, а не сабрана дела Мите Љотића, или Николаја.
Можда би неко волео да су Срби бољи, али нису; такви су

32
какви су и само са оним што је на понуди може да се ради.
Народ је константа.

Даље: не постоје истина и правда онако како је Срби виде, а

виде их као некакве од чињеница овог света и од историје
ослобођених творевина. Постоји само „наша“ истина и
правда. Да бисмо добили „нашу“ истину и правду, прво
морамо обезбедити војну моћ, која ће нам их прибавити.
Чија сила, онога и право. Само будала може да верује да ће
правда и истина победити силу. Изразити доказ нашег
ропског положаја и наших ропских расположења је баш то
што пристајемо да нас истина и правда штите од силе. Тек
на темељу моћи, дићи ћемо „своју“ правду и на тој правди
ћемо градити чисту савест као и своју природну потребу да
судбина будемо, а не да судбину сносимо. Пре свега, да
будемо судбина својим непријатељима, да се сваки дан буде
са мишљу да ћемо казнити свако њихово понашање, које је
окренуто против наших интереса. Такво схватање правде и
истине, дакле „српско“, а не универзално, подразумева и
право не само на одбрану, већ и на сам по себи разумљив
напад, тамо где су наши интереси угрожени.

Народ који дужност према себи замени појмом дужности

уопште, дужности према моралу, вери и духу, мора подлећи
у историјској арени.

Постоји само „наш дух, наша вера и наш морал“.

Општечовечанске вредности, мултикултуралност и сличне
глупости су подвала наших непријатеља и што пре се
вратимо својим тотемима и култовима, мање ћемо штете
претрпети.

У историји постоје само победа и пораз; нерешен резултат је

проналазак теоретичара, а баш нерешен резултат је синоним

33
за нашу „мудру државну политику“, која је само тиши пут у
катастрофу. Ма који народ, који је органски настао (а Срби
јесу самоникли, органски настали, за разлику од Хрвата, или
Бошњака), не може се, ни у каквом рату и ни у каквом
историјском процесу уништити, без унутрашње издаје и
унутрашњег пристанка грађански расположеног
становништва. Ми смо на корак од тога да будемо разбуцани
уз сопствени пристанак, а ту нико није невин. Издаја од
стране власти и отуђених интелектуалистичких елита, не би
упалила да се, кроз пасивност и неразумевање, не одвија
издаја и од стране онога што се назива патриотама. И сами
захваћени грађанским расположењима, патриоти виде борбу
за српство као ствар процедуре, а не као борбу на живот и
смрт. Уместо колаборације са странцима, коју изводи власт,
патриоти колаборирају са системом, тако да народ, иначе
апатичан, и не опажа неку битну разлику. Једино што још
региструје јесте да од власти зависи хлеб, а од опозиције
ништа, па тако и гласа.

Грађанско друштво и грађанска расположења су ту и не

вреди нарицати над тим. Остаје само питање како грађанска
расположења окренути у своју корист; не како мењати свест,
већ како контролисати свест друштва. Тек са позиције моћи
(а да би се моћ стекла, мора се упрљати), може се извести
преокрет. Обрт, који ће се извести голим подизањем духа, а
занемаривањем гузице, никад и нигде није виђен у историји,
па неће ни овде.

28. 04. 2014.

34
 Грађанин

Грађанин, не у смислу „становник града“, већ схваћен као

сталеж и као политичка количина, у доба наших живота,
највећи је непријатељ свега што је култура у Европи
створила уназад хиљаду година. У односу на човека
Ренесансе, грађанин је бескрван, егоистичан, једносмеран,
али и веома агресиван и то у мери коју некадашње
генерације не би биле у стању ни да појме. Његови идоли,
његове numine, под претњом казне, морају бити обавезне
за целокупну заједницу.

Настанак овог сталежа је везан за век пре Француске

буржоаске револуције и сам назив долази од разликовања
сељака и градског човека (та почетна разлика се временом

35
губила и појам „грађанина“ се проширио на сваког
становника модерне државе, која је, у правилу, грађанска.
Сада је сваки чобанин с Копаоника, иако приватно сељак, у
политичком смислу „грађанин“). Проклетство које лежи на
том раном грађанину, а које га као зла коб прати и у његова
последња времена (то је баш ово време, у коме ми живимо),
јесте да је његов дух еминентно гастарбајтерски: први
становници градова су били управо искорењени сељаци,
који су, у та чуда од камена, дошли тражећи зараду и лакши
живот, него што су га имали на селу. То је веома сличан дух
оном, дакле, који имају савремени гастарбајтери.

Једном покренути из традиционалне средине, искорењени,

осетили су се слободним од обичаја, традиције, од древног
пијетета, па и од социјалне присмотре, која је стална и
тешка у сеоским заједницама. Та слобода је учинила да се
осећају еманципованим чак и у односу на блиске рођаке са
села, а нарочито у односу на племство и свештенство, два
пра-сталежа, који себи нису могли да дозволе луксуз да се
одлепе од традиције и обичаја, који су у самој сржи
симболике коју следе.

У томе је сва разлика слободе „од“ нечега, и слободе „за“

нешто; грађанин је слободан од симбола, док су пра-сталежи
неслободни, односно слободни „за“ подвиг, жртву и отмено
служење традицији, која се, по замковима и манастирима,
дигла до високе симболике, према којој је живот појединца
готово занемарљив.

У том смислу, грађанин и није човек сталежа, већ је против-

сталеж, нешто треће, што нема унутрашњу симболику, али
са великим жаром разара туђу. Искорењен човек, који у себи
не налази симболе, не само да их и другима оспорава, већ
устаје против симболике уопште. Пустош у себи тражи и

36
пустош око себе. Зато (и онда, и данас) грађанин не може да
формулише ни један свој став, ни један захтев, а да то није
прикривено, или отворено, ратовање против туђих ставова.
Он је слеп за све разлике које се не могу засновати на разуму
и новцу. Читав један свет, који почива на брижљиво
однегованом, вишевековном такту, на традицији и обичају,
на култу у племенском тотему, читав један проосећани склад
у обичају, не само да су страни грађанину, већ његов мозак
драже на огорчено противуречење. Да живот није ту само да
би се живео, као што то чини свака животиња, да се одвија
на егзистенцијално-симболичком нивоу, сасвим је далека
мисао за грађанина.

Будући да га је глад ѕа новцем покренула са села, Мамон је

његов бог. Уосталом, демократија је само политички облик
диктатуре новца и без новца јој се не може одредити неки
садржај. Уз то иде и следеће: сваки демократа, односно
грађанин (то је мање-више истозначни појам), управо због
обожавања новца и оспоравања древних симбола, нужно
јесте обожавалац квантитета, као једине ознаке сваке појаве.
Отуд оне идиотске пароле, које и данас треште на
политичким митинзима, а које славе једнакост, правду и
братство. Живот, међутим, има и квантитет, и квалитет, што
грађанин сасвим превиђа. Квалитет је, међутим, нешто што
задире дубоко у биологију и генетику, што чини разлику
међу јединкама исте врсте, а то грађанин не жели да види.
Отуд је увек питање „колико“, а никад „какво“. Добар
пример су избори: сви броје гласове, а нико се не пита ни
како су прибављени, нити од кога долазе, важно да их има
довољно.

Онај ко хоће да своју бесимболичност и своје робовање

квантитету наметне целом друштву, то мора да уради
насилно. Отуда је грађанин, а посебно његов крајњи дериват,

37
либерал, крајње насилан. Таква је, уосталом, свака гомила
коју не веже унутрашња симболика, већ само гола корист и
очекивање добити из сваке акције. Пред жртвама које су
принесене на олтар демократије и грађанског друштва (у
свим његовим варијететима: конзервативизму, капитализму,
комунизму, фашизму и империјализму) и то само у Европи,
бледе жртве свих ранијих епоха, Атиле, норманских
освајача, римских легија итд. Лако и брзо посезање за
насиљем, чак и кад стварне опасности нема, показује колико
је грађанин несигуран у својој кожи. Неуротично се боји
оних које не покреће само материјални интерес и опсесивно
држи под притиском такве социјалне групе, доносећи
непрестано нове и нове законе, којима се оне репресирају. У
првом реду, те су групе нација и породица, као примарне
групе, чија симболика не почива на новцу и добити, већ
сеже дубоко у праоснов читавог постојања. Истовремено се
подстичу оне социјалне групе које разарају обичаје и
традицију, у првом реду „мањине“ свих врста, затим
ксмополитске и пацифистичке групе, а на концу и фракције
унутар традиционалних заједница и то оне фракције које су
и саме заражене грађанским расположењима и које се, уз
обилну државну помоћ, обично преко тајних служби, намећу
као водеће у оквиру заједнице. Добар пример, који баш сада
видимо, јесте оснаживање екуменистичке фракције у оквиру
Српске православне цркве.

Непрекидни захтеви за даљим и даљим ослобођењем од

свега и свачега, показује да је доба грађанског оптимизма на
истеку. Стари противставови постају неуротични, те тако
свако ново „ослобођење“ , било да се ради о мањинским
правима, или злостављању животиња, насиљу у породици,
или женским правима, своди на репресирање не само
починиоца неког инкриминисаног дела, већ на сваку
друштвену групу која има чак и само другачији приступ

38
проблему. Одриче се, сасвим супротно прокламованим
демократским принципима (али сасвим у духу грађанског
погледа на свет) чак и право на другачије мишљење. Тако
сваки захтев грађанина, па и његов поглед на свет, постају
ултимативни. Да нешто „нема алтернативу“ постало је
дневна фраза, коју сваки грађанин понавља као мантру.

Тек овакав поглед на грађанина објашњава привидни

парадокс да што демократија више напредује, што су
слободе веће и шире прокламоване, то више расте репресија
и број полицајаца у неком друштву. Обиље слобода тражи
све већи државни и полицијски апарат који ће се о њима
старати. Питање: шта ће нам слободе које се батином чувају,
више се и не поставља. Тако се слобода премеће у тиранију.
Све је више либерала који, са високо подигнутим прстом,
прете репресијом, док причају о толеранцији. Толеранција је
реч која је, кад је грађанин изговори, увек једносмерна. Њега
морамо толерисати, он нас и не мора.

Немогућност да се овај вештачки и неоргански облик

заједнице (мислим на грађанско друштво) одржи без широке
репресије, показује да је ход у тиранију пунонадежна
чињеница нашег, постедмократског, доба. Старе, древне
силе, крви, традиције и обичаја, већ се пробијају кроз
демократски мрак. Јер: крв, а с њом и живот, са свим својим
варијтетима, који се опиру фантомима „вечног“ разума, прво
су и последње. Врста хоће да опстане, а то не може у оквиру
грађанског друштва и побуна је сасвим извесна. Никакву
дилему немам: либерали ће употребити сва средства које им
информатичко доба ставља у изглед, у широком распону од
микрочипова, тоталне контроле, преко медија и пропаганде,
до обичне, старе тортуре по полицијским станицама, да би
сачували друштво као свој посед, посед који је спао на чисто

39
биолошка питања моћи и плена. И никакву дилему немам:
изгубиће битку.

Овај век ће бити век безбројних ратова, па и грађанских,

који ће Европу изменити до непрепознатљивости. Услед
сталних мука, ратова и глади, почеће, за неколико деценија
од данас, да се јављају захтеви за „чврстом руком“, која ће
зауставити ендемске покоље и вратити мир, неку врсту pax
romana ове епохе и - изаћи ће им се у сусрет. Добиће мир,
али само по цену да пристану да буду објекти воље за моћ
будућих Цезара и њихових генерала. То неће бити старо
племство, ограничено древном симболиком и појмовима
части и витештва, већ хладна тимократија, на чије се обзире
неће моћи рачунати. Још један век доцније, и то ће се
распасти на провинције, које ће водити генерали, који ће
само формално бити везани за неку формалну власт, а
суштински ће владати дахијски. Уверен сам да ће, за сто
година од данас, на Пикадилију, или Менхетну, опет пасти
овце, а да ће, услед масивних разарања привреде, све што
данас ради на струју, постати бајковита прошлост.
Технолошки помак уназад ће бити грандиозан, таман колико
и културни у наше доба.

Општи хаос и катаклизму ће преживети само они народи и

заједнице које су у себи сачувале нешто од старог пијетета,
од старих симбола, макар на нивоу националних митова и
култова предака. Није од значаја колико ће те групе бити
велике, већ какву симболику уносе у своје делање.
Будућност ће припасти онима који су пунији себе,
самосвеснији, спремнији на жртву и подвиг. Нема те борбе
која односи више жртава, него мирно пристајање на
ропство и окупацију. Уврен сам да српски народ, дубоко
испод данашње резигнације, на самом рубу биолошког
опстанка, суочен са доминантним положајем отуђене,

40
позападњачене (овај израз се у длаку слаже са некадашњим
турчењем) политичке псеудоелите, која се налази у
перманентном грађанском рату са матицом народа, у себи
још увек садржи једну мањину, која није унутрашње
напустила себе и која ће се, у критичном тренутку, издићи
на висине историје. Они, који су одбили да буду саучесници
у magnum crimen-u над нашом културом, историјом и
нашим светињама ће, пре или касније, испливати на врх
друштва и сигурно га водити кроз тешку будућност. Србија
не чека нову идеологију, нити идеју; она чека хероја. И
добиће га.

На концу: наши су стари говорили: „БОЉЕ ГРОБ, НЕГО

РОБ“. Обрнуто, „боље роб, него гроб“, то је изборно гесло
сваке модерне политичке партије у Србији.

7. фебруар 2016.

Насловна – „The Tennis Court Oath on 20 June 1789“,

Auguste Couder

41
 Карневал беде

Беда је наша последња утеха.

За политичаре је непресушан извор предизборних лагарија и

обећања. Трајно спасавати један народ од беде је посао за
цео живот; излазак из сиромаштва је раван скраћивању
политичке каријере.

За лопове државног формата, од миља названих тајкунима,

беда је средство за циљ, услов за сталан доток прљавог,
крвавог капитала, ултимативни услов екстрапрофита.

За наше предузетнике и привреднике беда је извор

послушне, кротке радне снаге, која свако јутро мора да се

42
избори за хлеб и млеко и која одавно није способна да мисли
изван „дан-комад“ кључа. Уз то, беда је нешто без чега се не
може замислити социјални дарвинизам, односно егоизам
јада у коме се други човек, брат по крви и тлу, доживљава
још само као конкурент у борби за кору хлеба.

За сву српску псеудоелиту, беда је искривљено огледало,

доказ друштвене и статусне успешности и бега из талога, у
који би се вратила оног дана кад би беда изашла кроз наша
врата. Сагласје и криминогена унисоност ове преварантске
елите почива само на нашем јаду, она унутрашњег
јединства, у ствари, нема. Наш јад је њихов цемент.
Последњи дан нашег бедовања је последњи дан њихове
владавине.

Цркви је наша беда доказ да је живот, овај земни, само ход

по мукама, са чијим окончањем можемо рачунати тек када
бацимо овоземаљску кашику и пређемо на онај свет, где
ћемо, до краја вечности, бити храњени духовном храном, из
руке анђела. Ако прођемо квалификацију на Страшном суду,
наравно. Нема убедљивијег доказа против ма које догме, од
пуног стомака. Пун стомак и идеологија никако не падају у
исто време. То, наравно, не важи за продавце догме; они је
продају да би стомак пунили.

За нас, који плешемо, као луди, на карневалу беде, која не

престаје, она је најбољи, богомдани изговор за
неодговорност и неделатност. Криви су они, ми нисмо.
Судбина. Кисмет. Веровали смо, без провере и чињеница, да
из доброг у боље идемо, а галопирали смо у беду, у каквој
наши сељачки преци никад нису живели. Беда нас је лишила
не само хлеба, то би се још и дало трпети, већ нам је одузела
достојанство, претке, племенске инсигније а, на крају, и
самог Бога, јер овај Бог који нас кажњава, који нам само

43
патњу и муке нуди, није наш Бог. Окретали смо вазда други
образ, да нас судбина шамара и она је то радила.

Гледали смо како се наши политичари у уста љубе са

мафијашима, а сви заједно са нашим клером, који је себе
изузео из поука о скромном и скрушеном битисању на овом
свету.

Ипак, то што живимо у свету подлих, није разлог да се с

подлошћу миримо и да своје џелате зовемо сународницима.
Онај ко данас не дели патњу свог народа, ко и сам није
бедан, није наш брат и није наш вођа.

Пристали смо, дакле, на беду као на једину пунонадежну

чињеницу нашег живота. И то није све: смејемо се, ругамо
се онима који нису у стању да гледају Бергмана, читају
Достојевског, који не поимају сложену и учену културу, у
којој се налазе сва објашњења јада и беде, сама есенција
њихова. Зашто гледати шпанске и турске серије, које нас уче
да је живот вечити годишњи одмор, прошаран са по којим
луксузним проблемом љубавне природе, кад нас те серије не
уче шта је беда и како с њом живети? Баш зато, браћо. Баш
зато. Нама не треба дефиниција беде, нити есенција јада, већ
бекство од њих.

Али, ко има оловне ноге, не бежи.

Али…али, постоји скривена димензија наше беде, она о

којој апостоли политике, правде, бизниса и сви јахачи наше
Апокалипсе не мисле: бедан човек је једнако далеко од
дубоког размишљања, као што је далеко и од лепих емоција.
У њему су осећања, сталним поживотињењем, сведена на
бес. Подла је и смешна нада свих приучених властодржаца
да ће игре заувек заменити хлеб, да се, уместо вечере, увек

44
може појести риалити шоу, или скуштинско заседање. Игре
нису вечне; властодршци, данас, могу само да се надају да
се Пандорина кутија неће отворити за њихова мандата, а не
да се неће отворити уопште.

Овде се не ради о побуни празних стомака; такве побуне,

уосталом, никад нису побеђивале. На помолу је борба
древних и вечних сила крви, побуна живота самог, против
бесимболичног, испразног економицистичког концепта
света, буна против једнодимензионалности и живота
схваћеног као друмско разбојништво, или ситна шана,
свеједно.

Зло је у овоме: та борба, а много је пута виђена у историји,

са увек истим исходом, није борба до победе, него борба до
истребљења. Они, који се данас спрдају са народом, којима
он изгледа безопасан и налик бесловесној стоци, налик су
будали која шета кроз барутану са упаљеном шибицом.

Ко ће победити? Просто је: елита не може без народа, овај

без елите може. Изнедриће нову. Елита не може да изнедри
нов народ.

03. 09. 2012.

Насловна – Винсент ван Гог: „Државна лутрија (беда и новац)“

45
 Рађање Левијатана

Када су Срби, у првој половини Двадесетог века, почели да

насељавају градове, у њима су затекли староседеоце –
Цинцаре и Јевреје, који су били једини грађани1 у тадашњој
Србији, која је још живела, како то каже Јован Цвијић, „у
млађем неолиту“.

У Србији су била два велика града, тада европског ранга:

Београд и Ниш. Можда би могло да им се придружи и
Ваљево, док су све остало биле касабе, сасвим неважне за
ову причу.

46
 Проблем имитације

Како се човек понаша кад дође у нову и туђу средину,

поготову кад хоће да се у њој задржи? Имитира. Гледа друге,
који су ту већ насељени, подражава њихов стил облачења,
ентеријер куће, начин исхране, па и верску праксу. Друге му
нема, ако неће да га друштво одбаци.

Још у време моје младости, река сељака и паланчана се

сливала у Београд2. Живо се сећам тих људи (неки су ми и
данас пријатељи), сећам се њихове несигурности и
напрегнутог посматрања друштвених обичаја, од моде, до
сленга. Мушкарци су теже губили одлике родног краја, док
су жене биле прилагодљивије и брже у прихватању такта
нове средине3. Моје колегинице са факултета су, за само
неколико недеља, научиле да се, по изгледу, не разликују
много од Београђанки и врло брзо су се одрицале завичајног
наречја. Од првог дана су се дружиле са свима, док су се
младићи удобније осећали уз своје земљаке, који им се нису
подсмевали због завичајног нагласка. Известан број тих,
тада младих и гледних провинцијалаца, постао је плен
велеградских девојака, које су, инстинктивно, у њима
осећале алфа мужјаке, какви готово да нису могли да се нађу
међу Београђанима. Те девојке би их, временом, узимале
„под своје“, удаљавале их од земљака, диктирале им моду и
начин конверзације, усађивале им манире и, једном речју,
форматирале их у велеградске људе. Паланчанке су, пак,
гледале да се брзо дочепају неког Београђанина, макар он
био и „увело цвеће“, неки мамин син са слабим животним
соковима, што је и онда био преовлађујући велеградски тип
мушкарца.

Велики страх провинцијалки (и жена уопште) да ће у очима

нове околине изгледати демодирано и примитивно, гонио их

47
је да развију социјалну мимикрију и да прихвате обичаје
нове средине и то без икакве критичности у прихватању.4

Но, проблем сваке имитације је што оперише само формом,

не и садржином. Свако, са мало талента, може да опонаша
глас, начин говора и гестикулацију неке особе, али не и да
проникне у њене стварне мисли и осећања. Дух великог
града увек је затворен за прву, а донекле и за другу
генерацију дођоша.5

Сцена из филма „Flame and the

Flesh“ (1954)

Нешто се слично догодило и са првим генерацијама српских

монтањара, који су се населили у Београд, у раном
Деветнаестом веку. Дошли су у додир са једним старијим,
искуснијим елементом, које је већ живео грађански и имао
свој такт и обичаје и који је био без икакве везааности за

48
груду. Специфичност Београда је била баш у томе што је
старо градско становништво било састављено од другог
етничког елемента и то баш од елемента који је био крајње
космополитски оријентисан, будући да није имао сопствено
тле.6 Јевреји и Цинцари су, већ тада, држали трговину и
занате, с тим да им турска власт није дозвољавала да се
размахну.
Једним скоком прешавши из неолита у град, српски
досељеници су се сналазили како су знали, махом
имитирајући такт нове околине. То што је старији градски
елемент био несрпски, њима није сметало. Срби, хвала Богу,
немају ту врсту расних и етничких предрасуда али, у овом
случају, није добро испало.7 На старим фотографијама, или
кроз посету музеју (препручујем онај у Милошевом конаку),
јасно се може пратити прелазак наших предака са
традиционалног, на градски начин живота. Поред мужа, који
још носи фес на глави и има на себи стилизовану сељачку
ношњу, већ стоји госпођа без мараме на глави и са сукњом
до пода. У следећој генерацији, све остатке традиционалног
начина одевања, замењују реденгот, висока крагна и шешир.
Сада је већ оком немогуће приметити разлику између
старијег и новијег становништва.

У сфери духа, још се чувају обичаји и традиција, само што

задобијају нове видове. Одлази се на школовање у
иностранство, поглавито у Беч, Пешту и Париз и одатле се
доносе нови обичаји, без икаквог дубљег разумевања. Од тог
доба, „модернизација“ постаје прва српска реч, која се век и
по не скида са уста свакога ко се овде дочепа власти. Већ све
оно што је наше, што је за те прве генерације Срба по
градовима још дедовско, постаје просто и примитивно,
нешто од чега треба бежати и што треба заменити. Свеједно
чиме, само брзо. Село постаје добро само да даје хлеб и за
терање спрдње.

49
 Космополитизам и материјализам

Док у традиционалном друштву сељак и кад жуту пару

нема, опет није сасвим сиромашан (бар да има једе и да се
обуче), немати пара у граду је равно трагедији. На селу је
пара добродошла, у граду је све. Потреба грађанина да дође
до кеша је ултимативна и пред том потребом падају све
моралне баријере. Не одмах и не код свих, али новац постаје
пунонадежна чињеница градског човека, чак и ако је
субјективно уверен да је равнодушан према њему.8

Србин, из раног деветнаестог века, у граду може да буде

само чиновник, или ситан занатлија. Цинцари и Јевреји,
будући искуснији, лако су се докопали уноснијих послова,
од баратања новцем, до крупнијих привредних подухвата.
Обичан Србин тог доба, ако није имао школе, у Београду је
могао да буде само унутрашњи гастарбајтер.

Да несрећа буде већа, први школовани људи епохе постали

су они који су били сеоски шкарт. Ливада и њива не трпе
богаља, док школа трпи све, тако да су сељаци сву ону децу,
која су била болешљива и обогаљена, па су тиме била баласт
за читаву задругу, послали у школу. Кљасти Вук, гушави
Доситеј, гомила туберана и осталог шкарта, слила се у
школе и лицеје, из којих је изашла пуна просветитељских
идеја и још горег телесног здравља. Друштво их је
наградило положајима и звањима, редовним приходима и
ванредним синекурама, тако да се прва српска
интелегинција брзо надгорњила свом народу. Ипак, у себи је
носила потајну мржњу према селу, које их је одбацило, и
спремност да, будући да није била у стању да се издржава од
ма чега, сем од памети, ту памет изнајмљује, газећи сва

50
морална начела. Зао дух те прве српске интелигенције, која
је васпитавала све потоње генерације, и данас се осећа у
модерном српском друштву. Увек је спремна да изда
домовину зарад личне добити.9

Зла срећа је и ово: дошавши у додир са Јеврејима и

Цинцарима10, космополитиски и недржавно настројенима
(јер нису имали, као што рекох, ни своје тле, ни своју
државу), и Срби су, у Београду, постајали космополити.
Вечита оптерећеност Срба западним моделима и утварним
општељудским вредностима, ту имају свој корен.11

Овде није реч о томе да су Јевреји и Цинцари нанели неко

зло српском народу. Напротив, највећи део Јевреја и
Цинцара је био понесен полетом младог и здравог српског
народа, па су многи велики људи наше историје тог доба,
постали велики национални радници и истински српски
патриоти. Просто, државна идеја је страна народима који
немају државу и који су, практично, народи-номади. Јеврејин
је, као и Цинцар, адаптибилан и мобилан, невезан за тле,
које види само као привремено боравиште. Тај дух је усађен
првим градским Србима, који су у њему гледали општу
слику грађанства, које су здушно имитирали. Супротно, до
тада урбани номади, Јевреји и Цинцари су почели да се
везују за тле и да се жртвују за српски национални пројект.
Дуг је списак Јевреја и Цинцара12 који су били бољи Срби од
српске интелигенције, на пример. Довољно је поменути
Нушића и његовог сина, Страхињу, одушевљеног српског
националисту, који је погинуо као добровољац у српској
војсци. За њима не заостају ни Станислав Винавер и многи
други Јевреји, који су делили судбину српске нације.

Србин, дакле, чим се осети грађанином, он се одмах осети и

„грађанином света“. У прве две-три генерације, то се није

51
осећало драматично, али је, почетком двадесетог века,
постало готово правило. До 1941-е, грађани Србије су
постали добар домаћин сваком окупатору, а изјаве
лојалности и денунцијације у пуној мери сведоче о паду
нашег грађанства. За један век смо прешлу пут од грађана,
до грађана света. Још један век је био потребан да се
претворимо у становништво, које нема ни далеку спону са
прецима.13

Имитација имитатора

Овде је реч о малим градовима. Имали су, у давна времена,

сопствени дух, јер нису насељавани као Београђани, у
чаршију, у којој већ влада неки дух, већ су га градили
самостално. Временом, међутим (а то јесте последица
комунизма, односно убрзане индустријализације), паланке
су почеле да гледају на Београд из жабље перспективе. Тамо
је, у Београду, била администрација, тамо се живело
двадесет година испред провинције, тамо су деца одлазила
на школовање и враћала се у паланку заражена глумљеним
космополитским духом.

У малим срединама, све добија гротескне црте: свака

паланка има локалну будалу, локалног генија, омиљеног
профу, па и локалног хипика, или грађанина света. Док је у
Београду уживање дроге друштвени проблем, у провинцији
је оно карта за улазак у локално „високо друштво“. Београд
диктира моду, стил, диктира музику 14 и културу уопште.
Провинција се повинује, у длаку исто, као кад су наши
преци, сељаци, дошли у додир са Јеврејима и Цинцарима.
Само, оно прво је била имитација, а ово друго је имитација
имитације, дакле скоројевићство у највећем степену.
Имитатор још и има неке корене, који га задржавају да не
направи баш све, скоројевић никаква ограничења нема. Он је

52
најслободнији човек на свету, не зато што је поданик
слободне земље, или државе, већ зато што се ослободио оне
снажне, тешке, али и тако племените везаности за тле, за
традицију и за обичаје.

Дедови су били слободни, јер су робовали традицији и

обичају, у којима је слобода живела као задатак свих
задатака. Унуци су слободни од свега тога. Чак и кад су
робље, имају своју „грађанску слободу“, оличену у томе да
не морају да се повинују великим симболима свог рода.
Њима није важно ко влада њима, већ којим слободама они
владају, а све те слободе су се, временом, претвориле у
једну: слободу да се живи „у се, на се, и пода се“ и да се то
сматра врхунском, модерном животном философијом.15

Провинција тако јадно имитира управо овај грађански и

велеградски дух, да је то вредно само жаљења. Она се,
унутрашње, још није ослободила тла и сеоског духа (дедови,
често, живе на само неколико километара од унука, у првом
селу), али глумата да јесте. Редовно преглумљује и прави од
себе циркус. Више сам робеспјеровских говора саслушао у
провинцијским кафанама, него у „отменом“ београдском
друштву. У овом другом се о слободи и не прича, јер се
прећутно подразумева добровољно одрицање од слободе и
традиције за тањир чорбе, док се, у првом случају, прича и
што се не мисли.

У најкраћем, провинција, некад непресушни извор здраве и

свеже крви, више нема сопствени идентитет и само је
далеки одраз великоградског духа, који диктира све, од моде,
до система вредности. Постала је креативно импотентна и
само подражава стил велеграда. Локалне звезде више нису
судија и учитељ, поп и официр, већ паланачка будала и

53
локални политичар, који „армани“ оделце носи као џак
цемента на леђима; или оно носи њега, Бог ће знати.

Градска религија

Градска религиозност се односи према традиционалној као

драма према епу.16 Из градског и грађанског веровања је
ишчилела метафизика и оно је само сума знања о
религиозним идејама.

Пробајте да из неког градског верника уклоните оно што је

прочитана верска литература и остаће празнина.

Срби су, у одсуству писмености и литературе, развили

традионалну религиозност и обичаје, засноване на дубоким
осећањима, на ономе што је проосећано и доживљено.
Градски човек, човек код кога је каузалистика победила
осећајност, барата још само просветитељском религијом,
хладним жаром вере, која није прошла кроз срце, већ само
кроз главу. Овде је традиција плитка17, а обичај је сведен на
ритуал. Саборност и црквеност су кључне речи градске
религиозности, док су наши преци саборност, углавном,
остваривали кроз процес рада, а црквени нису били уопште.
Чак нису имали ни замисао о православљу као
уневерзалистичкој вери. Још у време мог детињства, старији
људи су, на питање које је вере, одговарали: „српске вере“.
Онај други је био „швапске“, или „турске“ вере. Никакву
замисао нису имали о томе да је вера одвојена од имена
народа и да је нешто универзално.

Модеран, градски верник, одбацује традицију, јер га подсећа

на сопствени (лични или породични) дисконтинуитет са
њом. Пристаје он и на традицију, ако мора, али само ако је
он тумачи. Без тога, она за њега нема вредности. Вери су се

54
учили од оца Николаја, од оца Пајсија, од оца Тадеја, од
свих, само не од свог оца и осећају дубоку и свадљиву
мржњу пред сваким ко није имао дисконтинутет, а одатле им
се узвраћа презиром. Обичаје уче од свештеника (а не од
породице, како се вековима једино и учило), а учестало
трчкарање у цркву се сматра прворазредним доказом вере.

Кључна реч сваког нововерца је: метаноја18, никада катарза.19

Од чега да се прочисти, кад је увек био у праву? И кад је био
атеиста, био је у праву, и кад је веран, он је у праву. Не само
да је у праву, него ће поучити вери и све оне који су верни
били док је он весело скакутао по грађанским идеологијама,
док се није крстио, тамо, иза двадесете године живота. Он,
дакле, није прошао метаноју (катарзу није и неће), већ је
модерни, православни баптиста, који се крсти не по обичају
предака, него по својој вољи. Мада, признајем, метаноја
лепше и „православније“ звучи, него баптизам. Метаноја
јесте могућа, али само уз катарзу је искрена и права, јер се
онда мора исповедити грех предака, који су од вере одустали
и мора се искрено односити према сопственом
безбожништву до позног крштења. Али, градски верник
неће катарзу, јер га она обавезује на тишину, на споро учење
вери, од стране оних који нису имали метаноју, већ су
истрајали у вери предака. Баш то градски верник неће: он
хоће да мисионари и да свима натура своје скоро стечено
схватање вере. Једино је он правоверан, а сви пре њега,
посебно они који су тешка времена издржали у вери
предака, су били незналице вере православне, чији је
„бескатарзични метаноиста“ сад овлашћени тумач.

Нема вере без континуитета; нема вере без традиције; нема

вере без нереформисаних обичаја. Али, грађанин о свему
томе нема појма. Она вера, која се стиче у породици, пре
сазнања, у најранијем детињству, највећи је непријатељ

55
„метаниочара“, јер говори против њих. Он је, за шест
месеци, паметан и талентован, надокнадио све што су
његови родитељи пропустили да му пренесу, а свакако је о
вери научио, за годину-две од метаноје, више него што је
знао свако ко је тридесет година пре њега био православан.

Овим ставом се битно мења карактер православља и изводи

се верска реформа са далекосежним и непредвидивим
последицама. Није добро да се верским питањима баве они
који су одскора у њима, као што није добро да се
предавањима о пецању бави онај ко је јутрос купио штап,
или да се уметност резбарије, рецимо, своди на то ко има
новије длето.

Такво схватање вере је, пре свега, грађанско, па самим тим и

разорно. Традиционалиста, и где разара, потврђује;
грађанин, и где потврђује, разара, јер је деструктивност
његова битна ознака. Будући да су родитељи, који су
прекинули с традицијом, обично из лукративних разлога,
свет гледали идеолошки (грађанин другачије и не уме),
новооткривена вера потомака је баш зато само нова
идеологија, без икакве везе са традицијом и обичајем. Зато
градском (и грађанском) вернику није зазорно да држи
предавања о вери и кад га нико не пита, а веома му је
зазорно да ћути и слуша оне који се нису, као његови преци,
одрекли вере у корист шаполовине.

Управо зато нововерци (а грађани само то могу да буду)

одвајају веру од нације20, а изједначавају је са политиком. 21
Једна ствар их битно потказује: извор вере престаје да буде
сам Исус, већ су то Свети оци различитих нивоа, дакле, као
и сами нововерници, „тумачи“ вере. Тако вера, једном
измештена из осећања и растављена са „небитном“
традицијом, научена из брошура, почиње сва да бива у

56
тумачењима. Више нема ничег подразумеваног, ничег
чврстог и проосећаног, већ само постоји бескрајна и
испразна дијалектика, у којој се доказује правоверност, а у
којој неме живе вере. Однос према цркви се сасвим
надгорњио односу према вери и Богу. Може црква да ради
шта год хоће, може да се сасвим одвоји од народа (што је и
урадила), али нема нововерца који ће стати на становиште
божјих закона, већ само на становиште „црквености“, што
најдубљује потказује кључни недостатак грађаснких верника
– недостатак који фаталан и непоправљив – а то је да
метаноја није проналжење Бога, већ проналажење голе
религијске форме, чији је заступник, и то легитимни, баш
сама црква.

Католици су, због тога што су постали грађани, којих триста-

четристо година пре нас, тај проблем разрешили
протестантсвом. Сада ћемо га и ми, као градски људи,
решити на исти начин – стварањем протестантизма у односу
на традиционално православље. Како ће се та појава овде
звати, сасвим је неважно. Уопште не сумњам да ће имати
неко грчко име. Било које. Само не катарза.

Планета Грађанија или рађање Левијатана

Преци нису знали ништа. Нису умели да верују како ваља

(ми умемо); нису знали да је традиција дангуба (ми знамо:
сваке две-три године, стварамо нову); нису знали да је
паметно не гинути за веру, него је се, просто, одрећи кад
загусти, па извршити метаноју и – ствар сређена (ми то
данас, јамачно, знамо). Они, дакле, нису знали ништа, сем да
копају и косе, да чувају веру, традицију и обичаје, да би,
помоћу њих, сачували идеју слободе 22, као највишу вредност
у српском народу.

57
Ми данас, истина, сем индивидуалних слобода, нисмо у
стању да се за друге изборимо; живимо окупирани, као
робље, али зато све знамо, што преци нису знали.

Школовани смо, паметни, тазе смо верници, још нам се вера

није потрошила као она стара, дедовска и прадедовска, која
се олињала услед дуге употребе, па смо морали да је
зановимо као ципеле. Штета што аскурђели нису живи,
имали би од нас шта да науче. Носимо одела наших
окупатора, окупаторску културу прошарамо понеком
религиозном брошуром, колико да се види да смо Срби,
прихватамо окупаторски политички систем, демократију,
парламентаризам… Наше жене изгледају као Лондонке, или
Парижанке, не бисмо их штапом такли да нису депиловане,
модерне и обазоване у духу епохе. Децу, од малена, учимо да
су четири најважније ствари на свету: Бог, православље,
српство и западне вредности, од политичког облика, до
технолошких зезалица. Како данас може прави српски
националиста и православни верник да се, без компјутера и
мобилног телефона, избори за веру и нацију? У томе се види
технолошки прогрес, а не западњачка средства за
овладавање умовима.

Оно мало традиционалиста, оне мале енклаве духа,

аутентичног српског духа, које постоје само још по
планинама и у забитима, изложене су, све скупа и сви скупа,
вишеструком нападу. С једне стране, дави их телевизија, с
друге стране кињи их политика, али најподмуклији ударац
долази из правца грађанског духа његових једнонардника и
истоверника. Сами скоро пробуђени, они хоће да и
традиционалисту пробуде из дубоког историјског сна и да
му наметну своје тумачење историје и вере, као и задатака
које епоха носи. Помисао да овај боље разуме
живот23, сасвим је далеко од грађанина. Он разуме све, јер је

58
хомо новус и неонатус. Он је ту да влада, да све објасни, да
преформатира све духове, у правцу свог вечито измењивог
погледа на свет; он је ту да наметне метаноју свима, јер ако
је прошао он, ко су остали, да не прођу?

Судбина Србије данас критично зависи управо од те шаке

традиционалиста, која обитава по чукама и кршевима и од
њихове способности да грађанске идеологије оцене као
будалаштине и да сачувају култ предака, древни пијетет,
одсуство критике у односу на традицију и обичај, на
племенске тотеме и култове. Отмено, до самопоништења и
смрти, служити прадедовској вери (без реформисања),
служити древним симболима нашег рода (који сежу у доба
давно пре православља), носити Бога у срцу, а не на устима
– то је оно од чега зависи опстанак српског народа. Из
градова, опстанак неће доћи.

Ако подлегну ови последњи, ови са чука и кршева, ако и

њих понесу грађанска расположења, Србија ће умрети. Ако
преживи, у грађанском кључу, зваће се: Грађанија.

59
Џон Мартин, 1852 – Уништење Содоме и Гоморе

1
Овде се не мисли на „грађанина“ у државно-правном смислу, већ на
становника града

2
Сливала се и у друге градове, али овде је реч, пре свега, о Београду,
јер је он једина метропола, чији дух постаје обавезан и за провинцију.
Онако како дошљак имитира староседеоце, тако и провинција имитира
Београд.

3
У „Пигмалиону“, Бернарда Шоа савршено је описана, кроз лик
цвећарке Мери, женска способност да, без дубљег разумевања,
подражава такт нове околине.

4
За одвођење у кревет неке провинцијалке, Осамдесетих је било
довољно објаснити јој да је одбијање секса сељачки обичај. Од тог
тренутка, ствари су се одвијале брзином подмазане муње.

5
Да би се постало грађанином, мора се бити искорењен. То прва и
друга генерација могу само да имитирају, јер их још држи она фина,
биљолика веза са постојбином. На устима се лако одричу те везе, али
не могу да је унутрашње преброде.

6
Цинцари и Јевреји су били, практично, апатриди, у којима је замро
свако осећај за тле и државу. Често прогањани од Турака, врло рано су
схватили да их само новац штити од истребљења и свој начин живота
и мишљења су саобразили управо томе.

7
На Западу су градови израсли из западњачке културе и већ прве
генерације становника градова, док су градови још били само трг са
пијацом и катедрала, са нешто занатских радионица около, припадале
су западњачком културном циклусу. Ту је страни елемент дошао
касније и он је морао да се прилагоди такту већ створене, аутентичне
културе.

8
На селу се, без новца, може и даље орати, копати и косити, а у
граду, ко нема новца, може само да краде, вара, проси, или се

60
изнајмљује, а све то скупа јесте отклон од традиционалног морала. У
почетку отклон, а за две генерације-супротност моралу дедова.

9
Нушић и Домановић су се спрдали са српском интелигенцијом и
чиновништвом, које су прозрели до сржи, као и са грађанском класом
и њеном грамзивошћу. Ту се, ни данас, нема шта додати.

10
Који су увек били склони српском народу и увек су о њему мислили
боље, него што је он мислио о себи.

11
Плитка су размишљања да је ове особине донео комунизам, а нешто
мање плитка, али једнако нетачна, она да се ова појава десила између
два рата. Тада се развила у већем обиму, али порекло јој је старије, о
чему убедљиво сведоче речени Нушић и Домановић, па и Лаза
Лазаревић.

12
Занимљиво је да Цигани нису подлегли нити чарима Запада, нити
српској националној идеји. Остали су само доследни космополити,
равнодушни према свему, осим према сопственој култури. Тле им не
значи ништа, сопствена заједница све. Циганин може да из своје
махале у Београду оде у махалу у Минхену и ништа му се неће
променити. Исти језик, иста музика, исти стил. Довољно је да оде у
војску и да упадне у озбиљну душевну кризу.

13
Иако субјективно верује да има. Срби, из неког разлога, верују да се
све може променити, а да се не промени ништа.

14
Више је „народних“ песама написано у Београду, него по свим
селима у Србији заједно.

15
Све чешће се чује да је неко „празан“, што није исто што и глуп,
или необразован. То значи да је испражњен од свих древних симбола и
да је постао сам себи мера ствар.

16
Никад драма није написана на селу, нити је еп написан у граду.

17
Недавно сам чуо, од једног тврдог верника, градског типа, да веру
не треба везивати за традицију. А баш је традиција срж вере; једино се
без ње не може.

61
18
Грчка реч, која означава обраћење, преокрет у религиозном
доживљају.

19
грч. καθάρσις – прочишћење

20
Вера је сад, будући доживљена као идеологија, постала универзална,
одвојена од нације. Нација и вера могу да се споје само у једном
случају: ако је нација подређена универзалној вери. Обрнуто не ради.
Очеви су подредили нацију идеологији (углавном комунистичкој, али
зато не мање грађанској), па потомци, данас, изводе исту операцију,
само што је сад вера нова идеологија, са изразито општељудским
карактером. Као и комунизам, или неолиберализам, који, такође,
претендују на власт свим душама света. За наше претке, вера је била
неодвојива од нације. Помисао да је наша, народна вера, само ужи део
неке васељенске религије, изазвала би подсмех.

21
Што је, такође, глупост, са становишта извора вере, односно наших
предака. Помисао да вера може да се користи у идеолошке и
властохлепне сврхе, тешко да би им ушла у главу. За традиционалног
човека, једна од битних ознака вере је сталност, време које се у њој
проведе. Грађанин је човек тренутка, за њега време нема смисла.
Његова вера је права баш зато што је од јуче. Прекјуче за грађанина не
постоји као обавеза служења прецима, већ као извор скаски, које ће
опет он тумачити.

22
Слободе заједнице, по цену личне неслободе

23
Да га не разуме, не би преживео.

08. 09 2014.

Насловна фотографија: Пол Гистав Доре – „Уништење Левијатана“

62
 Елаборације колаборације

У још неиспричаној причи „шта смо све први пут имали у

српској историји“, налазиће се и бајка по којој смо једини
народ који никад није имао издајнике и колаборационисте.
После Недића, остају Љотић и Вук Бранковић, чијом ће се
рехабилитацијом елиминисати последњи колаборационисти
у нашој повести.

Овај тренутни покушај рехабилитације, која се односи на

Милана Недића, има траг који води до великих планера
разбуцавања српског народа, који се налазе споља и цела
прича је мање-више у функцији даљег тупљења ово мало

63
шкрбавих зуба, које Срби још имају. Клечање пред
непријатељем, убијање сународнике за његов рачун, држање
ода окупатору – све то заједно, дакле – треба да постане део
душевног склопа модерних Срба. Више није довољно бити
лојалан окупатору, трпети и бројати дане до ослобођења, сад
се мора клицати и мора се прихватити да је окупација вечна.

Но, странци ко странци, раде како морају и умеју и то је

нешто са чим се живи. Но, дух самоиздаје, дух
колаборације, који громко заступају корисни идиоти, јесте
оно што треба да нас забрине.

Гледајући, ових дана, како српска десница, с пеном на

устима, брани „ђенерала“, како правда његову колаборацију
и издају, како превиђа десетине логора по Србији, схватам
да опасна времена долазе. Онај ко се диви Недићу, и сам ће
поступати као Недић, а – читава наша историја сведочи о
томе – Недић није поступао српски.

До које мере је ствар натегнута, до које мере се аргументи не

поштују, види се из простог питања, чији би одговор
требало да буде и крај дискусије. Питање је просто: да ли је
Недић био колаборациониста? Све ћете чути у тим
дискусијама, али прост, једноставан одговор на једноставно
питање, никако. Браниоци имена лика и дела никада не
одговарају на „да ли“, већ само на „зашто“. Аргументи су
килави да килавији бити не могу, али браниоцима то не
смета, јер су и сами потонули у дух самоиздаје. За издају
увек постоје разлози, против издаје говори част. Стављање
Недића у пантеон српских хероја, попут Обилића, или
Лазара, Синђелића, или Тепића, означава потпуни морални
суноврат српске деснице. Међу овима нема ни једнога који
не би обесио Недића.

64
Хајде да видимо те аргументе којима се брани колаборација:

1. Он је морао. Није морао. Нико не мора. Он је хтео.

2. Да није он, неко би то, свеједно, учинио.
Вероватно. Али, то Недића не правда. Свако има
избор. Бојовић је одбио, јер му је лична част и част
народа била изнад примитивне философије „хајде да
спасемо што се спасти може“. Изговор је, заправо,
криминоген и могао би да важи за сваког НАТО
пилота, који је бомбардовао нејач: да нисам ја, неко
би свеједно.
3. Он је жртвовао своју част да би спасао отаџбину!
Тек ово је будалаштина. Човек који није могао да
спасе своју част, не може да спасе ништа. Тешко
земљи коју бешчасни спасавају. Али, шта о части
знају они који хвале колаборацију? Претпоставка да
хвалиш бешчасног је да и сам немаш части. Могла је
нека београдска курва, рецимо, 1941. давати Немцима
џабе, да не одлазе у села, да силују сељанке.
Временом ће се заборавити да је курва, па би још
могла догурати до хероине српске деснице, јер је
трампила част за спас српског сељаштва.
4. Он је спасао многе српске животе. Многе и није.
Напротив, хиљаде сународника је отправио на онај
свет, у бројним логорима по Србији.
5. Он је ликвидирао само сараднике комуниста. А
комунисти и њихови сарадници, наравно, нису Срби
и сународници. Тако десничари виде свет, у складу са
својим кодексом части. Опет, Недић је ликвидирао и
много сарадника Југословенске војске у отаџбини,
због чега га је и Дража ловио и због чега је вршио
одмазде над Недићевим људима.
6. Он је спречио Немце да врше веће репресалије
над Србима. Не знамо ми шта би Немци урадили.

65
 Можда би, можда не би. Овде се, у скалду са
правилима мишљења српске деснице, пореди оно
што је било, са оним што је могло бити.
7. Недић није био исто што и Павелић. Не знам кад је
овај идиотски аргумент уопште продро у наше
расправе али, по духу његовом, јасно је да је
десничарски до сржи. Кад се објашњава
необјашњиво и брани неодбрањиво, уводи се
споредна тема, у овом случају Павелић, те се доказује
да је Недић био бољи од Павелића. Прво: у односу на
Павелића је и Атила Хун био Мајка Тереза, али то
нико и не пореди. Друго: Недић је наш проблем и био
би наш, таман да на свету није било ни Хрвата, ни
Павелића.
8. Недић је радио из прагматских разлога, те је зато
колаборација оправдана. Колаборација је била и
биће злочин против народа и не може се правдати
прагматичним разлозима. Управо, прагматични
разлози и „прихватање реалности“ спадају у
философију наших непријатеља, коју су, свесно или
несвесно, прихватили наши десничари. Заузевши
становиште непријатеља, у своји очима су постали
бољи Срби. Фуј!

Без релативизације појмова морала и части, феномен Недића

се не да објаснити. Тек морално посрнули потомци ће наћи
морално оправдање за неморално понашање Недића; тек
морално посрнули потомци ће тврдити да је за
бомбардовање РТС-а крив директор, а не НАТО; тек
грађански расположени постсрби ће тврдити да је за
стрељање у Крагујевцу крива нека партизанска група, а не
Немци, који су пуцали. У изврнутој оптици ових грађанера,
којима су уста пуна срБских вредности, традиције и
православља, жртве и џелати могу да замене места. У

66
дубини ствари, међутим, помахнитали квазипатриоти не
могу више да прихвате ни једну српску вредност, нити
српски морал, па чак ни православље, ако га претходно не
редефинишу по мерилима сопственог отпадништва од
традиционалне вере и традиционалног морала. Само они,
који су ослобођени српског духа, могу да у исти кош трпају
Недића и Обилића.

Сам Недић, симбол српске части у очима однарођене

деснице, није имао чак ни толико личне части да себи
испали метак у главу, кад је његов државни пројекат пропао.

Заговорници рехабилитације су веома гласни и букачки

расположени у јавном простору, али бука и режање не
решавају ништа. Људи им се, већ двадесетак година измичу
у јавним дискусијама, јер виде да ови подли „шампиони
срБства“ само дискфалификују саговорнике и вређају без
мере свакога ко не мисли као они. Научили су две-три
пароле, десетак фраза и спремили много пљувачке, па мисле
да су некога убедили, или застрашили. Нема од та посла
ништа, што каже народ. Нисмо ми последњи Срби, па после
нас неће нико ништа разматрати, нити постављати питања.
Проћи ће и ово време, време у којем деца комуниста,
прерушена у десничаре, одређују шта су српске вредности.

Наша историја, наши митови и наша епика, целокупна наша

етика, сви наши преци говоре против колаборације, против
издаје и моралне колебљивости, али ови пајаци, који се
издају за браниоце српства, пет пара за то не дају. Они, ти
браниоци, нису израсли и нису одгајани из тог духа и у том
духу, већ су подизани по комунистичким кућама и то оним у
којима се превредновање свих вредности подразумевало и то
на идеолошким основама. Они, дакле, који су, због
идеолошких опредељења родитеља, одсечени од племенских

67
обичаја, од традиције и вере, сада хоће да свима нама
објасне шта су обичаји, вера и традиција. Да није одвратно,
дала би се добра комедија од тога направити.

Тек разумевањем конвертитства и реконвертитства, што ће

рећи бега из српства у комунизам (онај утилитарне,
прагматске природе: „ваш сам, браћо, ако има станчић,
платице и неко летовање преко комитета“), а потом бега из
комунизма у српство, може се објаснити страхопоштовање
према мотивима Недића, јер су ти исти мотиви, прагматски
и фунционаистички, красили и родитеље данашњих
недићофила, само у оквиру другачије идеологије.

Дати дупе за живот, дати образ за спас, сагнути се пред

сваким ко има моћ и силу, сасвим је грађански, али није
српски и браниоци ђенерала треба озбиљно да се запитају
(што неће урадити, јер себе виде као овлашћене тумаче
српства, баш онако као што су им родитељи били овлашћени
тумачи комунизма) има ли ичег српског у њима?

За несрећу, у целу ову папазјанију се укључила и

другосрбијанска боранија, која у рехабилитацији Недића
види повампирење фашизма, што је потпуно промашена
тема, али „друга Србија“ од промашених тема и живи. Утеха
за заговорнике рехабилитације је да су сви остали данашњи
колаборационисти на њиховој страни.

16. фебруар 2016.

Насловна фотографија – Милан Недић у посети Фиреровом штабу, 1943.

68
 Народе мој!!!

Српски народе!

Издан си од свог вођства, заборављен од своје цркве,

напуштен од своје интелигенције, омражен и омаловажен од
једног дела свог младог нараштаја; оглашен си за балканско
смеће и крвожедну хорду, просту и примитивну, којој ни
једна казна није велика, нити довољна.

Окружен си народима који ти одавно раде о глави и чији је

сам основ постојања мржња према теби и глад за твојим
тлом. Твоја армија је уништена, а домало ће се, кад
најамничка постане, и против тебе окренути. Сам појам да
се има шта чувати и бранити, да се има ради чега борити и
опстајати, убијају у теби. Дај све, дај одмах! – али не само
то: дај без протеста, чак и без речи.

69
Можеш скапати од глади, можеш се смањивати из дана у
дан, из године у годину, твоја црква неће главу на то
окренути. Нема те твоје несреће и пропасти, тог сиромаштва
и беде, који ће натерати твоју цркву да дигне глас. Још горе:
ако си све то, а још и очајан и безутешан, твоја
интелигенција, коју си о својој муци школовао, огласиће те
за простог и примитивног и окренуће главу од тебе.

Заборавио си, народе мој, своју историју. Не ону школску и

хронолошку, њу никада ниси ни знао, него си смисао њен
заборавио; заборавио си куда и зашто идеш. Твоји
племенски тотеми су предмет спрдње, твоја најдубља
метафизика предмет подсмеха. Предат си Мамону и
препуштена ти је једино одлука хоћеш ли му се клањати,
или ћеш се, згрожен и уплашен, налити алкохолом и
седативима.

Воде те пајаци и мрзитељи твоји. Као алтернативу пајацима,

нуде ти се кловнови и сви, и они први, и ови други, као на
пијаци, извикују своју робу, нуде се као курве и, као курве,
очекују да наплате своје услуге. Бесрамно те лажу и краду и
то још имају петљу да зову твојом срећном садашњицом и
такви, лажљиви и лакоми, обећавају да ће те одвести у
светлу будућност.

Сам си, народе мој. Сам у свету, сам у Космосу. Остављен си

да скапаш на ђубришту историје и дишеш још само зато што
се од тебе још има шта узети и опљачкати. А и кад скапаш,
твоје вође и твоји непријатељи ће још на твом лешу
зарађивати. Делиће твоју земљу, твоје тле, које си крвљу и
знојем натапао вековима. И мртав ћеш им пунити џепове.

70
Одрекао си се рађања и трајања. Нагонски одбијаш да рађаш
робље и слуге. Инстинкт ти говори да је, у Врлом, Новом
Свету који долази, теби намењена улога парије и фелаха.
Нећеш и не умеш да будеш роб и слуга, а немаш више снаге
и воље да то не будеш. Живот се угасио у теби, па се гаси и
око тебе. Умиреш под заглушном буком медија, у тихом
шуму компјутера и на радост својих суседа. Живот и борба
су, у дубини својој, једно и исто; угаси ли се воља за борбом,
гаси се и живот сам.

Самсон Чернов, Балкански ратови. Фото са сајта НБС

Подлегао си чаробном сјају градова и трампио си слободу на

слободној земљи за служење и људску беду у саркофазима
од бетона и челика. Сведен си на ниво хранљиве подлоге за
биљку србождера, која је оличена у твојој свеколикој
политичкој елити, која је, да се Власи не сете, поделила себи
улоге власти и опозиције.

Сит си, српски народе, политике, власти, сит си избора,

победника који губе, губитника који добијају, а и једни, и

71
други, добију четвртину твојих гласова. Сит си беде, јада
сваке врсте, сит си цркве, која се одвојила и од Бога, и од
тебе. Згрожен си оволиким злом и оволиком Лажју која те
паралише и баца у безнађе. Уморан си од историје, уморан
од политике; твоја метафизика је угњечена и унижена оним
што је материјално и економско. Твоја власт, твоја
опозиција, твоја црква и интелигенција воде тихи грађански
рат против тебе. У теби се, испод кошмара душевних јада,
јавља глад за метафизоком; доста ти је реформи, доста
проблема, а гладан си тајне. И чуда.

И чудо ће се догодити.

Нећеш пропасти, мој народе. Испод летаргичне површине,

већ данас режи твоја неисцрпна животна снага, с којом, и
помоћу које, трајеш на Моравама од памтивека. Пробудићеш
се, као из ружног сна, и збрисати лажне пророке и лажне
месије, протераћеш трговце из храма, збацити све наслаге
којим те је притснуо туђи, касни и болесни свет. Усправићеш
се поново. Није ово прва мука којом те шиба живот, није ни
последња. Долазе нова покољења која нису спремна да носе
јарам и која се неће, као ми данас, пригнути пред силом и
дати веру за вечеру.

И то што смо сами, народе мој, наша је највећа снага. Не

уздајмо се ни у кога; на Западу немамо никога, а на Истоку
имамо Русију, али наше мишљење и делање мора бити такво
као да Русије на свету нема. Када су се наши дедови на
Турке дизали, нису знали има ли Русије на свету. Хоће она,
али често ни сама себи помоћи не може.

Из ових година потпуног расапа државе и нације, родило се

и нешто добро: пале су маске. Одроди, конвертити,
мрзитељи нашег рода и трговци вером и нацијом су скинули

72
маске и показали своје лице. Лакше је борити се када се зна
против кога. Брзо праштање и лако заборављање није нешто
на шта ће наши непријатељи моћи да рачунају. Не више.

Изгубили смо, дакле, војску, цркву, националну

интелигенцију, немамо вођство, угрожена нам је и сама
породица, слуђени смо, изгубљени, растрзани између
многих лажних пророка, али, ни сада нисмо без ичега:
имамо претке, имамо Бога, са којим умемо и без
посредништва цркве, имамо вољу за борбом и опстанком, из
које ће се родити нова војска и ново витештво. Ни 1804-те,
ни 1815-те нисмо имали никога и ништа, па смо се опет
усправили. Из хаоса и крви родило се и вођство, и
следбеништво. И опет ће. Увек смо се дизали из мрака и из
ништавила, никад нам ништа на тањиру није дато и нико
нам ништа није дао. На прагу смо да то схватимо.

Доба у коме живимо је доба највећих лажи које су икада

изговрене; то је доба у коме речи лете, а не значе ништа;
свима је на устима мир, а ратова има изобилно и тек ће их
бити. Поверовали смо у лажи, у обећања, удаљили смо се од
стварности, препустили смо да нам судбину одређују други
и сада сносимо последице. Ко год одрекне стварност у
корист замишљеног, ко у бајке поверује, мора да плати цену.
И ми је плаћамо.

73
 Војвода Мишић на Солунском Фронту, изнурен, спава за столом

Ипак, да би се један тврд, упоран народ, који се стотинама

година одржао на висинама историје, збрисао са лица земље,
треба много више од америчких бомбардера, више од
марионетских влада, више од крвожедних суседа. Ако ово
доба издржимо, родићемо се поново и то тако силно да више
нећемо судбину сносити, него ћемо народима око нас
судбина бити. Ми, који данас живимо, то доба нећемо
дочекати; оно је за добар век пред нама, али ће доћи
сигурно. Бог и наша миленарна животна снага ће нам
предати наше непријатеље у руке. Пред нама су зла времена,
можда и гора од ових која смо већ видели и наша деца и
унуци ће многа искушења проћи, али ће дочекати поновно
рођење. Од виталне је важности да искушења која следе
дочекамо спремни, а то значи да на унутрашњем плану
историјски ограничимо оне међу нама који разарају
национално и државно ткиво. И то без дебате и великих
прича. Отпадници од нације се не могу победити никаквим
демократским средствима, већ само репресијом.

74
Ако је, из неког разлога који ја не могу да видим, писано да
пропаднемо као народ, зар није боље да још једном, као
толико пута до сада, ставимо све на коцку и дигнемо се, као
пламен са пепела, и потом згаснемо заувек, него да
догоревамо и гасимо се у мукама?

Будућност припада онима који су пунији себе, спремнији на

борбу и подвиг, онима који су самосвеснији и, изнад свега,
готови на жртву. Ако то нисмо ми, мој народе, ја не знам ко
је.

01. 01. 2012.

75
 Ватра са пепела

Мој деда никад није видео море. Такво је време било, такве
су биле животне навике. Шта ће, уосталом, горштаку са
Копаоника, море?

Већ пред смрт, негде 1990-те, пита ме хоћу ли да га одвезем

да види море? Тада је већ прегазио осамдесету. Кажем да
хоћу. Кога ћу, ако њега нећу? Био ми је више од оца, код
њега сам порастао и од њега сам све научио што данас знам.
И, веровали или не, много сам научио и од њега мртвог, кроз
сећања и успомене. Ко је растао код деде, зна о чему
говорим. Срби са очевима и овако, и онако, стално нешто
шмерцују, стално неке расправе, а са дедовима смо сви у
миру.

Кренемо од Крушевца према Пазару, нама је то краћи пут до

мора. Кад смо стигли до Пазара, каже мој Милан: „Стани
овде“. Ја га, мислећи да га је потерало, наговарам да одемо у
кафану, да попијемо кафу и да заврши посао. Он, међутим,
шета главном улицом, усправио се, на штап се не наслања,
него га у руци носи, просто ми дошао десет година млађи.
Враћа се у ауто и ја га питам: „Шта се шепуриш“? Он ми
каже: “ `Оћу да ме још једном виде Турци“.

Сетим се ја, онда, да су, током рата, и он, и неки мајор

Радомир Цветић, прелазили преко Копаоника и борили се са
Шиптарима и Балијама, чиме су, у највећој мери, спречили
да се Рашка област не проведе као Босна и Крајина. Ипак,
мислим се у себи, а не кажем му, да га не цвелим: „Е, мој

76
Милане, нема више тих Турака који треба да те виде. Ако су
живи, више ни укућане не познају, камо ли тебе“.

Стара разгледница Будве

Одосмо до мора, он је само лизнуо воду, да се увери да је

слана, да га нису лагали, пописмо кафу у Будви и исте ноћи
смо кренули назад. Умро је годину и по после тога, са
уверењем да је море обична бара и да онај свет, који се тамо
скупо пржи по плажама, ни за надницу од 50 марака, не би
то исто радио, кад би му неко тражио.

Мимо тада уобичајене матрице, дао ми је наук о братству и

јединству, који се доста разликовао од школске шеме. Време
је подупрло његову причу, а ону, комунистичку, као и причу
о интегралном југословенству између два рата, послало јe
тамо где је требало да се нађе већ 1918-те: на ђубриште
историје.

Зашто све ово причам? Данас „Турци“ имају много лица:

нeкад су еврофундаменталисти, некад су монтенегрини,
некад су борци за људска права, или фантомско „отворено

77
друштво“, ма шта то значило, али им је матрица увек иста:
дају веру за вечеру и кољу вола не за кило меса, него за
мршаву пљескавицу. Продају век за годину, а ускоро ће и за
месец дана. Ми ћутимо, чекамо да прођу, као некаква
елеменaтрарна непогода. Ипак, сами од себе, неће проћи, то
вам добар стојим. Ако се ми не усправимо, ако се не
покажемо, да нас виде сви наши „Турци“, лоша нам је
прогноза.

Цицерон каже, пре две хиљаде година, да једна држава може

да преживи све, сем унутрашње издаје. Те речи сведоче да је
увек било исто. Ми верујемо да је друго време, да су друге
околности, да су наши дедови морали да решавају мања и
мање сложена питања, а да смо ми пред највећим српским
проблемима икада. Прича бесмртни Иво Андрић како је, за
турског вакта, игуман неког манастира у Херцеговини,
повасдан кукао: „О, људи, оваквих глоба и оваквих времена
није било никад“! Један стари монах му каже: „Било је, него
ниси ти био игуман“.

Аждаја, са којом се среће српство данас, све је, само није

мала и наивна, али јој највећу снагу даје што се срела,
уместо са нашим прецима, са једним прилично бескрвним и
млитавим српским покољењем, које стално кука, као онај
игуман из Андрићеве приче.

78
 Патријарх Гаврило на Радио Београду

Један наш велики Србин, Морачанин, на трону Српске

православне цркве, Гаврило Дожић, 6. априла 1941. позвао
је са таласа Радио Београда, Србе да се, суочени са ратом и
окупацијом „сагну пред Господом и усправе пред
људима“. Томе се нема шта додати ни данас. Док се ми не
показујемо, док се измичемо и док се клањамо пред шопинг
моловима и банкоматима, тим храмовима и олтарима бога
Мамона, немамо чему да се надамо.

Управо зато морамо да се, са свим ризиком, показујемо и да

дајемо знаке да смо живи и да нисмо побеђени. Долазе
времена која ће, у то сам уверен, бити веома врућа и
показаће се ко колико вреди и од које је крви и од какве лозе.
Запад, дефинитивно, спрема велико крвопролиће на Балкану,
а нама је срећа дала, ја`л несрећа, да се боље сналазимо у
рату, него у миру; лакше нам је с револвером, него са
оловком – тако смо, просто, саздани. То ће бити прилика да,
још једном, сукнемо, као што само ми знамо, као што ватра
сукне са жара и да још једном ставимо све на коцку и
победимо, или пропаднемо. Уосталом, боље и ужасан крај,
него ужас без краја.
Али, за победу, морамо најпре да се покажемо, да нас виде
сви наши „Турци“.

објављено 12. јула 2015. на порталу ИН4С

79
 Практикум за разумевање политике

Шта је потребно да бисте разумели политику? Шта је оно

што, независно од школе (која, ипак, не шкоди), може да вам
помогне да проникнете у збивања и да предвиђате догађаје?

Нема савршеног рецепта. Ево једног необавезног упутства,

кога се ја придржавам, кад о политици размишљам:

1. Будите циник

То значи, у најмању руку, не верујте политичарима, чак и кад

су вам симпатични. Поготову не размишљајте о њима као о
моралним громадама.

2. Заборавите на своју тачку гледишта

Највећи број људи прави грешку због тога што у своје

размишљање укључује сопствене ставове, мишљења,
идеолошке претпоставке, или политику брка са религијом.
Ствари неизоставно гледајте као да сте, овог јутра, пали с
Марса, у неку непознату земљу, у којој ваша предубеђења
немају никаквог смисла. Срби много држе до својих
убеђења, ставова и расположења, а највише стога што све те
ствари замењују, у јавном дијалогу, знање и образовање. У
кафанским и интернет дискусијама, право има онај ко
највише пута лупи руком о астал и најчешће помиње
„хрватског зликовца Тита“ и милу нам, напаћену отаџбину.
То, на жалост, са рационалним посматрањем политике нема

80
никакве везе, а са било каквом каузалистиком није ни у
далеком роду.

3. Заборавите на морал у политици

Срби вазда очекују да се политичар понаша у складу са

моралом, да занемарује своје личне интересе и да се, у
вођењу политике, ако је икако могуће, инспирише или
Богом, или Марксом. Претпоставка да некога у политици
руководи морал, не само да је наивна, већ има и скривену
смицалицу: ми очекујемо да политичар буде бољи, него што
смо ми сами. Будући да смо мање-више сви дигли руке од
морала и гледамо само своју вајду, дозволимо могућност да
и политичара руководе исти мотиви.

4. Не потцењујте алавост политичара

Постоји једна симпатична заблуда у нашем посматрању

политике, а то је да је боље да влада онај који се већ накрао,
него неко нов, ко тек треба да пуни шлајпик. И један, и
други ће красти и даље. Крађа је, наиме, црта карактера, а не
нешто што се да сузбити дебљином новчаника

5. Не оцењујте стање народа, или нације, према

својим расположењима

Народ хоће“, „народ неће“, „како овај народ не види“…

Свако од мисли да је народ дужан да следи наше ставове, да
мисли исто што и ми, или да увиди велике истине када их
ми увидимо. Често заборављамо да смо, колико јуче, и ми
били слепи, да смо веровали и клицали некоме ко нас је
израдио, па сад, кад смо прогледали, сви морају да
прогледају с нама. Ко не прогледа, тај је глуп. Свако мора да

81
прође своју меру заблуда и грешака и ту туђа памет не
помаже.

6. Избегавајте парадоксе у закључивању

Нешто што се десило десет пута, десиће се и једанаести.

Ако се не деси, то је изузетак и на таквом изузетку се не
може темељити озбиљно размишљање. Добар пример за то
је очекивање да ће, рецимо, Вучић кад-тад прећи на
проруску позицију. Пет пута смо очекивали да ће Руси
послати оружје и то се није десило, али ми верујемо да би
то, под свим осталим неизмењеним околностима, могло да
се деси шести пут. То је бркање вере с логиком и то треба
избегавати. Американци кажу: „Ако нешто има крзно као
мачка, ако преде као мачка, ако има бркове као мачка, онда је
мачка“. Ми стално имамо потпитање: „А можда је ипак пас
са говорном маном“?

7. Унутрашњу политику посматрајте као последицу

спољне, а не обрнуто

Онај ко не може да води самосталну спољну политику, не

може ни унутрашњу. Ко није осигуран према „споља“, ко не
влада спољно-политичком сценом, мора и „унутра“ да
спроводи туђу политику. Ово напомињем због свих оних
који мисле да се може поправити економија, привреда и
социјала, без да се оствари другачија спољно-политичка
ситуација. Многе мудре српске главе, на дневној бази, дају
савете и предлоге како да се земља опорави и дочепа
некаквог прогреса, а пет пара не дају за спољне околности.
Веома наивно и вредно жаљења.

8. Оно што важи за опште, важи и за појединачно

82
Уколико држава не функционише, не функционишу ни њени
подсистеми. Уколико здравство не ваља, не ваља ни сеоска
амбуланта. Обрнуто, сеоска амбуланта може бити рђава, а да
здравствени систем, у целини, буде солидан. бесмислено је
тумарати по деловима рђаве целине, дајући предлоге како
се, на пример, пољопривреда у једној земљи може
покренути покретањем једног пољопривредног комбината.
Целина ће, кад је рђава, врло брзо уништити сегмент који
показује знаке оздрављења. Или: ако колаборација није
добра, није добра ни она Недићева. Ако је добра, добра је и
ова данашња.

9. Изјаве политичара тумачите обрнуто

Кад вам неки политичар каже да ће се побринути за насипе,

рачунајте да неће. Мање ћете погрешити.

10. Не верујте уличним политичким аналитичарима

Код нас се, услед грађанизације српског друштва, изобразио

тип уличног политичког аналитичара, који често уме да буде
веома сугестиван и убедљив, као да је на директној вези са
Обамом и Путином. Он тачно зна шта хоће Русија, шта
Америка, шта Кина. Не наседајте. У стотину таквих, један
може на карти прстом да покаже Сирију. Путин не зна шта
ће урадити за годину дана, а пивопија испред драгстора зна?
На несрећу, спој демократије и грађанског друштва, са
српском усменом културом, врло се често заврши оним
„рече ми човек у кафани синоћ“, што код нас има доказну
вредност.

11. Клоните се реченице „није то исто“.

83
Тачно је да се историјске околности мењају, али никада не
бисмо ништа из историје научили, кад бисмо трубили да „то
није исто“. Аналогије се морају повлачити, ако нешто
желите да сазнате и да предвиђате.

12. Чувајте се релативизације и објективизације у

разговорима.

Уобичајен начин вођења политичких искусија код Срба је

овакав: „Све си тачно рекао, ал’ опет ниси у праву“. Људе
малог знања и разумевања ћете препознати по томе што
стално траже да им се нешто дефинише и хватају се за
реченицу, чак и за реч, док им целина изиче. Чим на то
налетите, баталите. Такав лик има проблем са ауторитетом у
кући и ништа друго не ради него подрива све ауторитете око
себе, не би ли се обрачунао са оним кућним. Исто тако, чим
неко почне са „да, али“, заборавите га. Томе није до
сазнавања, него до брбљања. И једни, и други, спадају у
енергетске вампире. Широке фразе попут „и Шиптари су
људи“, „шта је отаџбина уопште“ и сличне глупости, не воде
никуд. После таквих трабуњања ниста ништа паметнији, већ
само уморнији.

13. Facta, non verba. Дела, не речи, говорили су

Римљани. Политичаре цените по делима, а не по
лупетањима, иако лупетања умеју да буду одмарајућа
и прихватљивија, него недела.

14. Не верујте медијима, чак ни кад је метеоролошка

прогноза у питању.

15. Кога Запад хвали, тај вам добро не мисли.

84
 16. Конструктивна опозиција није опозиција. То је
само изговор за колаборацију. Одсуство критике
власти је доказ да се у сарадњу с властима ушло.

17. Увек обратите пажњу на стил облачења

политичара. Унутрашње промене прати и промена
изгледа.
18. Будите резервисани према декларисаним
патриотама и клерикалцима, они су кварљива
роба.

Частан човек никад себе не би дефинисао као патриоту, или

верника. То је оно: „фал’те ме уста“. Човек живи као
родољуб и као верник, а не декларише се тако. Чим се
декларише, драматично порасте вероватноћа да је из
комунитичке и атеистичке породице.

19. Не верујте онима који хоће да систем мењају

„изнутра“, односно тако што ће ући у њега
20. Потезе цркве оцењујте независно од својих
верских расположења.
21. Клоните се бесмислених протеста, чувајте
енергију.
22. Кад видите да се нека политичка организација
изјашњава против, рецимо, вакцинације, НАТО
пакта, или потапања манастира, а не позива
чланство да изађе на протесте, знајте да је
уремљена, односно да је у договору с властима.
23. Ко је научио да живи од политике, нема те
опачине коју неће урадити да у њој остане.

Политика је лак и сладак хлеб. Сва начела важе до прве

претње да ће се морати јести неки други хлеб, хлеб рада и
одговорности.

85
 24. Научите да препознајете шарлатане у јавном
простору.

У последњих двадесетак година, пророке и пророчице су

заменили разни шатро научници, публицисти и преваранти
сваке врсте. Свима је заједничко то да тврде да су открили
највеће тајне, да знају ко и како покреће овај свет, да су
проникли у „суштину“ итд. Историјом и догађајима још
нико није овладао, а просто је нестварно да највеће тајне
света и збивања не знају Обама и Путин, већ неки дроња из
Београда, коме историја шапуће на ухо оно што није
Черчилу и Стаљину.

25. Следите логику догађаја, а не изјаве

Ако се склапа један по један споразум са НАТО пактом, или

са Тачијем, на крају ћемо се наћи у НАТО-у и признаћемо
Косово.

26. У политици не верујте у чуда, у Бога и у Русе.

Оставите то за верске прилике.

У политици нема веровања, већ само проверавања.

27. Обратите пажњу на „грандиозне“ речи

Ако вам се неко обраћа често користећи изразе „увек“,

„никад“, „све“, „ништа“, ако вам препричава своје емоције и
стања, ако вам се обраћа у будућем времену, знајте да вас
лаже.

86
 28. Сумњајте

Сумња је здравији став према животу, него оптимизам, јер

бар упућује на размишљање и тражење доказа. Оптимизму
доказ не треба, размишљање још мање.

29. Генерализујте

Нема тог кафанског генија који није изустио реченицу „не

можемо да генрализујемо“. То је будалаштина, јер је
супротност генерализацији бескрајно детаљисање и
релативизовање. Најглупље што можете да урадите, кад
причате о политици, рецимо, Албанаца, или Хрвата, је да
анализирате једног по једног Шиптара, или Кроата.
Генерализовати се мора, ако се неки закључак жели. Све
остало је дебата без краја.

30. Не верујте конвертитима

Ако је неко био верник, па постао атеиста, или обрнуто,

знајте да му је породични скрипт контаминиран и да пред
собом немате солидног човека. Исто важи и за политичке
конвертите. Постојаност у ставовима и опредељењима је
неграђанска врлина, али јесте врлина првог реда. Сви се,
наравно, мењају, али само се несолидан човек мења у
базичним поставкама, јер нема, у одрастању, у породичном
васпитању, чврстину и постојаност.

12. март 2016.

87
 Диктатура и страховлада

Нема дана да се на неком интернет порталу Мило

Ђукановић и Александар Вучић не назову диктаторима, а
њихови режими – диктатурама. Тиме их, заправо, подижемо
за степеницу више од оне на којој се налазе, јер је њихова
владавина далеко више налик латино-америчким
страховладама, него европским диктатурама.

Које су то разлике између диктатуре и страховладе?

1. Диктатура подразумева иделогију. Диктатори нису
еластични момци, који сваких пет година мењају
уверења и прелазе на „модернија“. Иако се диктаторима

88
 приписује свемоћ, они само једну ствар нису у стању да
промене: идеологију. Незамисливо је да Хитлер постане
либерал, Мусолини промотер људских права, а Стаљин,
Тито и Кастро капиталисти.

За страховладе је карактеристично да никад не знате

с којом ће идеологијом владар да се пробуди. Која год
да та идеологија буде, свак је обавезан да је следи,
макар му, приликом заокрета, пршљен испао.

2. Диктатори, чак и кад уживају у луксузу, остају потпуно

слепи за новац и не књиже имовину на себе.
„Страховладари“ обавезно имају масне банковне рачуне
и књиже на себе све што не може да се помери.
3. Нема диктатора који може да влада са 20% подршке
бирачког тела, или становништва. У демократским
страховладама то је редован случај: симулирањем
слободних избора, 20% се претвара у већину. Пошто
сам, лично, од диктатура прошао само кроз Титову,
свдеочим да би, да се икад одлучио за слободне изборе,
сигурно добио натполовичну већину. То што је он хтео
99,98%, ствар је епохе и сујете. Мислим да исто важи за
Хитлера, Стаљина и остале диктаторе.
4. Репресивни апарат диктатуре је значајно мањи, него што
је то случај у страховладама. СФРЈ је имала око 40 000
полицајаца на 22 милиона становника, док само Србија
данас има око 48 000. Полиција је у диктатурама слабо
опремљена и има слаб социјални статус. Сетимо се шта
је полиција возила у Титовој диктатури и како је била
опремљена. Данас, у модерним страховладама, полиција
вози веома скупе аутомобиле, има најмодернију опрему
за сузбијање демонстрација, а најагресивнији делови
полицијског апарата имају плате у рангу министара. У
диктатурама полиција не сарађује са криминалцима,

89
 док је у страховладама најнормалнија ствар да
полиција, у ствари, организује криминал и вуче
бенефите из тога. Тешко је замислити Ранковића
како пије кафу са неким нарко-дилером, док је у
страховлади то појава која више никога не
узнемирава. У диктатури постоје правила игре и
границе. Ко не чачка мечку, може да живи мирно. У
страховлади начелно постоје слободе, али је употреба
силе арбитрална. Никад не знаш да ли ћеш због
нечега надрљати. У диктатурама правосудни систем,
осим у случају политичких деликата, не трпи никакав
притисак извршне власти. У страховлади је притисак на
правосуђе за све и свашта, најредовнија ствар. Мој
пријатељ, тужилац у пензији, каже да је, за тридесет
година рада у тужилаштву, једном био позван телефоном
ради интервенције. Радио је до 2001-е.
5. Друштвена проходност у диктатурама је динамична, док
се у страховладама стварају касте, изоловане групе, у
које се може ући само преко партијског ангажмана, или
преко криминалних радњи. Знање, стручност и сличне
зезалице, нико не мари. Партијска припадност је, у
диктатурама, важна само на дну лествице, док
доцније не игра никакву улогу. Када је, у ЈНА,
десетак пуковника јуришало на једно генералско
место, на пример, партијска припадност није била
критеријум, јер су већ сви били чланови СКЈ. У
диктатури је могуће да, на поштен начин, од пастира
постанеш инжињер, правник, или ма шта друго. Данас,
за децу из сиромашних породица, нема начина да на
поштен начин дођу до високих звања.
6. Свака диктатура инсистира на развоју привреде и
индустрије, макар по цену великих жртава, док
страховладе девастирају своје земље и становништво, да
би владари себи напунили џепове.

90
7. Диктатори нису ничије марионете. Чак и кад праве
компромисе, праве их као суверени владари. У
страховладама на власти су искључиво марионете, које
своју земљу подводе страним центрима моћи.
8. У диктатурама људи не смеју да мисле слободно, а у
страховладама то више и не умеју. Ограничења слобода у
диктатурама је јасно, прецизно и релативно трајно. У
страховлади се ограничење слобода изводи перфидно,
увођењем нејасних, мутних и релативно
краткотрајних законских одредби, тако да се, у шуми
прописа, губи оријентација. Иза разних нових
деликата, попут „говора и језика мржње“,
„диксриминације по полу, раси и вери“, крије се
огроман репресивни потенцијал.
9. Диктатори штите културу своје заједнице и имају
културну политику. Србија је, током комунистичке
диктатуре, финансирала из буџета чак 132 јавне
манифестације (БИТЕФ, БЕМУС, ФЕСТ, Вуков сабор
итд.), а данас само две. Индиректно се, кроз „пројекте“,
данас финансирају акултуралне манифестације, попут
Егзита и сл. Страховлада уништава културу. Под
диктаторима би творци Фарме и Великог брата били
у мардељу, а данас су „културни радници“. Диктатуре
производе зреле личности, оријентисане у времену и
простору, образоване и готово тренутно способне за
радни процес; страховладе производе слуђеног поданика,
неспособног да се снађе у датим околностима, осим ако
се не угура у криминално-политички миље.
10. Нема диктатуре која не форсира војно-индустријски
комплекс, чије је постојање услов за сувереност.
Страховладе, будући несуверене по природи, а
незаинтересоване за индустријски развој, уништавају
одбрамбене системе.

91
Наравно да диктатуре нису слатке, али су страховладе
далеко, далеко горе.

У диктатурама постоје чак и конзистентне тачке отпора, које

често скупо плаћају своје противљење режиму; у
страховлади је све раздробљено, свако стоји сам наспрам
система. Диктатори имају слабу опозицију, владари у
страховладама имају симулирану опозицију.

Простије речено, говорити да су Мило и Вучић

диктатори, јесте одавање почасти, какву они не
заслужују.

Објављено 11. октобра 2015. на порталу ИН4С

Насловна – сцена из Чаплиновог филма „Велики диктатор“

92
 Чорба као судбина

Нема дана да ме неки политички геније не пита: шта је

решење за све српске муке и проблеме? Лако је, кажу,
причати и давати дијагнозе, али дајте решење!

Прво, није ми познато да је неки радио, или неки медиј

уопште, икад дао неко решење. Медији су причаонице, а не
државне канцеларије, у којима се доносе одлуке.

Друго: онај ко зна решења за све српске муке, требало би да

добије најмање Нобелову награду, јер је, у односу на њих,
проналазак транзистора, или пеницилина, дечја игра.

Треће, и најважније: кад Срби траже решења, заправо мисле

следеће: дајте решења, али да нас не кошта ништа – да нема
ризика, да нема превеликог труда, а нарочито не одрицања.

93
Таква решења, међутим, до сад нико ни за кога пронашао
није. Волимо ми да неко штрајкује за нас, да неко зебе за
нас, да неко бије све наше битке, док ми седимо на дупету.
Ако успе, успели смо сви, а ако не успе, пропао је само он. У
тој малограђанској лукавости се сумира наш поглед на
политику, али и на живот уопште.

Да би се, уопште, преложило неко решење, прво је потребно

да знамо шта хоћемо, а не шта нећемо. Кад год се отвори
дискусија око тога, испостави се да ми хоћемо све. Хоћемо и
републику, и монархију; и капитализам, и социјализам; и
правду, кад ради за нас, а и неправду, ако нам је од користи;
и модерну, и традиционалну породицу; и да прднемо, и да се
стиснемо. Уопште, толики нас контрасти раздиру, да је
тешко формулисати иоле сувислу идеју. Чак и када би се
пронашла нека идеја, неко хтење, које траје дуже од једног
дана, или допире макар до новог уласка на Фејсбук, до нове
Фарме, или до новог хита гологузе певачице, одмах се нађе
неки геније, који каже: што тако, а не овако? Свака добра
идеја, па и добра намера, у Србији се ломи о тврде главе
„није-то-баш-тако“ контраша и празноглавих универзалних
незналица.

Први је, дакле, задатак формулисати шта ми уопште хоћемо.

Какво друштво, какву заједницу, какве вредности?

Други је задатак бити спреман да се плати цена у борби за

оно што се хоће. Ни добре свадбе нема без крвавих гаћа,
камо ли срећне и успешне заједнице.

Трећа, критична ствар је следећа: нема курвања са системом.

Систем нам је лош кад изгубимо посао, или добијемо рачун
за струју, али је добар кад наш школски друг, који је
случајно главоња у владајућој странци, запосли наше дете.

94
Један од разлога што Вучић лако и успешно влада, јесте и
тај што на политичкој сцени нема партије, нити политичке
организације, која није спремна на курвање с влашћу. Сви
љути политички противници су спремни да се окупе око
тањира чорбе коју им власт даје. Чак и не морају да кусају
чорбу, довољно је да пипну да је топла, многима је и то
довољно.

Ако, дакле, желите да наметнете своје виђење друштва, ако

хоћете да се борите за своје виђење друштва, нема курвања,
нема давања дупета за полусатно гостовање на великим
медијима, нема комбинација, коалиција и кумовских
марифетлука. Само зид. Виши од оног кинеског. Нема
разговора, нема преговора, нема погађања и угађања. Нема
ни приватних виђања, нема одлазака на славе код
заједничких пријатеља. Ко није за то способан, мораће вазда
да иде код властодршца, звао се он Вучић, или Зека
Надувенко, по тањир чорбе и чапоњак, под условом да је
овај расположен да то и да.

Мана свих српских политиканата је што, пре или касније,

пређу на философију Патка Даче: ако не можеш да их
победиш, придружи им се. Такво, трибалситичко
разумевање политике, не води никуд, осим што решава
личне судбине.

Има се шта научити од комуниста, ма како их оцењивали.

Њихове методе политичке борбе, пре доласка на власт,
показују како се треба борити у политици. Пре свега, знали
су и шта хоће, и какво друштво желе и то нису крили. Умели
су да подигну зид према класном непријатељу и да не вире
преко зида, односно да не иду на вечеринке са онима које
мисле да оборе с власти. Изложили су се прогонима

95
специјалне полиције. И, најважније, нису тражили цензус,
енго апсолутну власт.

О њиховим идејама, о идеологији комунизма се може

мислити и овако, и онако, али о методама политичке борбе
не би требало рђаво мислити. Ко хоће победу, а не тањир
чорбе, мора да размишља на сличан начин. Може да има
другачије идеје и другачије вредности, али методе
политичке борбе морају да буди сличне, или исте. Знам да ће
се увек наћи неки паметњаковић да на ово одговори да су
они стрељали милионе, да нису напали Јасеновац и сличне
глупости, које немају везе с темом, већ само доказују да је
онај ко ставља примедбу радикални десничар, србенда и
врстан фејсбук ратник. Одличан будући кандидат за чапоњак
пред вратима неког кабинета.

Политичар или осећа вољу за моћ, жељу да влада, или осећа

глад за чорбом – трећег нема. Наравно, кусање чорбице се
увија у обланде „државничке мудрости“, за коју се, пре или
касније, испостави да је синоним за храњење десет гладних
дедова у стомаку.

Прва организација, која зна шта хоће, која уме да подигне

зид према политичким противницима и која неће тањир
чорбе, имаће изгледа да успе. Све остало је осуђено на
пропаст.

14, април, 2016

Насловна – Франциско Гоја, Два старца једу чорбу

96
 Валхала је у оном правцу…

Кад наиђу периоди историје кад једном народу добро иде, а

то се чак и Србима повремено деси, сви су родољуби и
победници. И последња бараба, која обаљује гајбе пива док
други ратују, има удео у победи и плену; и он је победник.

Кад кола крену низ страну, па заређају порази, сви се

склањају. Више није лагодно бити Србин, боље је сакрити се
иза грађанштине, или идеологије, лакше је бити
Европљанин и космополита. Са поразима нека се, како то
умеју и знају, носе други.

За више од пола века колико гамижем овом земљом, видео

сам и победе, и поразе нашег рода. Истина, више пораза и

97
понижења, више беде и крви, него победа, више срамоте
коју смо себи нанели, него што су нам то други урадили.

Ипак, кад се дубље копа, можемо мирно да кажемо да се, иза

нас, налази век, можда и век и по пораза – не војних, ту смо
некако и испливавали – али националних, културних,
идеолошких, може се рећи да смо прошли кроз
расрбљивање, а да смо сад већ у фази разљуђивања и да баш
те појаве – лудо ли је време у коме живимо – зовемо
прогресом.

Исповедам ово пред вама, сад већ не као пред слушаоцима,

већ као пријатељима: у свим овим нашим поразима и
катастрофама, никад се лагодније нисам осећао Србином,
него данас. Ко не уме да, на својим леђима, носи поразе
своје земље и свог народа, коме је тај јарам тежак, нека се
испише и нек ћути. У добру је лако добар бити. Осећам се
привилеговано што могу и што хоћу да носим оно што нам
је епоха одредила да понесемо. Мислим да сте и ви људи тог
кова. Не можеш мајку волети само кад је здрава и млада,
него и кад је закачи Алцхајмер, па те се и не сећа више. Тако
је и са отаџбином, за коју често, занесени обиљем шарениша
и глупости, заборавимо шта значи, а значи да је то земља
наших отаца и земља наших синова, да је позајмица предака
за потомке, који се нису још ни родили.

Нису на нашим леђима вучићи, николићи и остала ситна

боранија – то дође и прође као елементарна непогода, али
наша леђа морају да носе струју крви, крви наших предака,
која се протеже до искона. Ми на својим леђима морамо да
носимо и ону, у отменог човека, природну, саморазумљиву
бригу за заједницу, за целину, а не само за себе и своје
најближе. Ту је сва разлика између ћифте и племениташа;
ћифта види десет метара у круг и десет дана, племенит

98
човек нема временска и просторна ограничења, иако нужно
у њима мора да делује. Ми треба да носимо на својим
леђима и Дрину, и све три Мораве, и Саву, да прихватимо, а
не да одбијемо терет предака, у име утварних грађанских
права и слобода. Зато треба, данас, у овом поразу да се
узвисимо и да се не сакривамо, него да се покажемо да наша
снага и њега, тај пораз, може да носи.

Анастас Јовановић, „Срби око певача“

Постали смо, како се то код мене у крају каже, потребити.

Стално нам нешто треба, никад нам ништа није довољно.
Наравно, у стварном свету постоји само размена добара,
поклон је изузетак, не правило. Треба ти дозвола да
саградиш свињац, може, али ће ти секретар месне заједнице
дозволу условити учлањењем у његову партију. Треба ти на
брзину грађевинска за кућу. Може. Али, твоје дупе постаје
власништво општинара. Хтео би мало да дођеш до пара, да

99
дрпиш неки динар, да се проведеш али, ето, напипа те
полиција. Не мораш у затвор, досије у фиоку, гузица њима
на располагање. Штипкао би девојчицу од дванаест година.
Може да се среди. Буди послушан, вичи „живео“ и „доле“
кад ти се каже и провући ћеш се. Свима нешто треба и сви
размењују, само бркају нивое стварности: размењују оно
што имају само једном – образ, част и породично име, за
једну ситуацију. А неке ствари не можеш да изгубиш сто
пута.

Заборавили смо наук наших предака, онај топли, сељачки

наук: смањи жеље. Не жуди. Више вреде три гроба око твоје
куће, него зграда Владе Србије – у оне три раке лежи све
што ти јеси, а ово друго је азил за преваранте. Сасвим је
просто: немој да крадеш, не жуди, не продај се, уздржи се
кад видиш лепу жену, немој да ти рука буде бржа од памети,
јер ћеш све гузицом платити. Ако ти није важно, плати. Пола
Србије данас ради против ње, јер имају ситни, лични
интерес у томе, интерес коме нису могли да се одупру. Друга
половина Србије пије и шика се бенсединима да не би
постала као она прва половина. То смо данас ми.

Твоје дете нема оригинал најке и ти трчиш да размениш

негде гузицу за сто евра, да дете не трпи комплексе, да га
деца лопова и превараната не подвргну подсмеху. Не може
мимо друге деце, тешиш се. Такво је време. Није такво
време, то је наш одабир и са тим треба да се суочимо. Мој
син, кога више ни лекари не могу, од ујутро до увече, да
избаце из моје собе у болници, никад није добио од мене
оригинал најке. Да није било браће Кинеза, бос би ишао.
Али, ето га ту, поред мене, поваздан. Питам се где су деца
оних са оригинал најкама? Свако ко је мислио да ће своје
нерешене унутрашње конфликте и недовољности решити
куповином, опасно се преварио.

100
 Оља Ивањицки, „Косовски бој“

Дакле, будимо задовољни у оном што јесмо и где јесмо.

Уздржимо се од жеља које чак и нису наше, него су нам
уметнуте у принудном браку са Западом и вратимо се
философији и науцима предака. Да би се то догодило, онај
примитивни слој у нашем народу, а има га у сваком народу,
мора да се искључи из ланца одлучивања и вредновања, јер
онај коме су очи веће од образа не сме да обликује судбину
нације. Ако ми не искључимо из одлука њих, искључиће они
нас и ту компромиса нема.

Нама, овој генерацији Срба, пало је да носимо ову епоху и

терет којим нам је она осамарила. Неки други Срби су
носили друге терете, у прошлости. Лепо је било љубити се
на врху освојеног Кајмакчалана, али се требало на њега
попети. Свако је свој крст носио, само нама тешко. Ако
може историја да се заустави, да ми мало поживимо, а после
нек се настави, па нек деца и унуци виде шта ће даље. То ме
подсећа на оне бљутаве народњаке из седамдесетих

101
– „Само једном се живи“. Не. Живи се увек, само не
живимо увек ми. Али, ако постојање једног рода, једне
нације, доведемо до индивидуалистичког апсурда, можда су
народњаци у праву. Живи се док ја живим. Ако мене изда
потенција, секс постаје бесмислен за цео свет – то је
философија модерног доба. Тамо где мене нема, као центра
Универзума, нема никавог значаја.

Парложимо гробља и њиве, продајемо дедовину за ауто,

немамо појма ни где су нам, ни шта раде наша деца у
оригинал најкама. Ако и нисмо стигли да одемо на
задушнице старима, опет се у кући затекло мало фарбе за
косу, да госпођа не иде за израском, мало пара да се плате
кабловска и интернет, да нам родољубље не ослаби услед
мањка телекомуникационих средстава. Данас деца имају
више телефона по џеповима, него што својих предака могу
да наброје. А ми, мртви-‘ладни. Надмоћни над ситуацијом.
Више тона длака Срби и Српкиње данас са себе депилују,
него што тона индустријске робе произведемо. Нема везе,
мора се у корак с временом. Шта ће Европа мислити о нама
чупавима?

Давно, средином осамдесетих, ишао сам на прегледе за

војну школу. ЕКГ, старински, на вакуум гумице, неће на
балканске чупаве груди, па нас сестре обрију да накаче
сокоћало. Дођем кући, деда види обријане груди и оде у
купатило. Чујем – први пут у животу – мој Милан, тврд к’о
стена, укће. Мисли да је негде са мном погрешио, кад бријем
груди. Једва му некако објасних. Дух епохе му није ни на
памет пао.

Са теретом који носимо, а мали није, морају да се боре и

бориће се само најбољи. Народ каже: шиба се коњ који вуче.
Тај коњ, наравно, вуче и за оног другог. Нема ту правде, али

102
само тако кола иду. Ви, који осећате, не родољубље, не овај
модерни, кужни српски патриотизам, заснован на сликама и
представама које се никад и нигде нису догодиле, већ
осећате додир божје руке, оно што народ каже – послање,
који сте ту не зато што желите, већ зато што јесте, на вама је
све. Од послања не треба бежати, оно је дато да се користи.
Карађорђе и Милош су имали послање, а не главне одборе и
партијске програме.

Ипак, ако осећате додир судбине, ако вам крв није спора,
борите се за то послање, за тај позив судбине. Будимо или
хероји, или мученици. Између тога не почива нирвана, нити
неки душевни мир, него просечност. Коме просечност треба,
нека је тражи. Лична жртва и лични ризик се подразумевају,
јер људи не следе идеале, него друге људе. Ако се неком од
вас посрећи, па уради нешто за Србе и Србију, знајте и ово:
увлачиће вам се у дупе, кумоваће с вама, у уста ће вас
љубити. Ако крене наопако, сви порази ће бити само ваши, а
није немогуће да ће вас и неким новим Турцима дати да вас
секу, јер ће кроз вас мрзети и сва своја понижења која су
доживели да би вајдили. Али, и то спада у послање. Ко има
послање, тај на Цвети окреће магаре према Јерусалиму, а не
контра. Ко послање не осећа, кога божја рука није
додирнула, тај и магарету на ноге најке ставља.

Гледам, од дуга времена, неку серију, Викинзи се зове.

Онако, осредња, са симпатичним моментима. У неком
тренутку, Викинзи поколебани беже са зидина Париза, а
њихов вођа, Бјорн, стоји и мачем им показују на зидине и
каже: „Валхала (место где храбри живе вечно) је у оном
правцу“.

Живот нас је, на Србе мислим, не више на Викинге, довео до

ове тачке где смо сада. Имамо две могућности (све остале су

103
проналасци теоретичара), а то су победа, или пораз, а у
пакету с поразом иде и рђава бесконачност. Што би рекао
велики Марко Антоније, талентовани римски генерал, кад не
знаш шта да радиш у бици, кад не знаш ни шта се у ствари
дешава – пређи у напад. То је и дух српског народа. Још као
деца, сви хоћемо да будемо центарфори, док фудбал играмо.

Србији данас треба једна жртва, једна истински посвећена

природа, херој или мученик, да преокрене све. Ми смо сити
партијских лупетања, паланачке политике, која скрива
примитивни нагон за пљачком, сити смо медија, али немамо
узор. Жељни смо биологије, алфа примерака, племенских, а
не партијских вођа. Ми чезнемо за великом судбином, за
победом, ми имамо, дубоко испод свог овог бола који
трпимо, расне нагоне за славом и јуначком смрћу. Али, и те
победе, и те нагоне у нама не могу да изазову никоговићи
који ни свећицу на ауту не би знали да промене. То могу
само истинске, расне особе, без слугерањских порива у себи.
Ако и могу да замислим Милоша како клечи пред султаном,
не могу да замислим да од срца то ради, зато што му је душа
ропска. Ове данас могу, иде ми од руке да их тако
замишљам.

Према томе, хајде да волимо отаџбину и у поразу и да тај

пораз примимо на себе, лагодно и без тескобе. Сад је можда
и најбољи тренутак за данас живе Србе, бар оне добре међу
њима, да заблистају и да преокрену судбину.

27. децембар 2016.

104
 Свети законик Душана цара

Мало-мало, ево га неки мамин геније, који онанише над

Душановим закоником и учи нас да би, ето, све наше
проблеме решили, само кад бисмо ђорали данашње законе за
Душанов. Како мало чело увек нађе једноставна решења!?
Што будала у пет минута смисли, САНУ за годину не може,
јер будалант има увек безобално, ничим спутано мишљење,
сасвим неоптерећено логиком, противаргументима, или
знањем, које – ајд’ се не лажемо – непотребно спутава
слободан размах глупости.

Недавно гледам дијалог мојих другара, на мом ФБ профилу,

где један од њих, Аца, тражи од другог да му дадне два-три
оптимистичка политичка фактора, на којима би могао да се
базира, је ли, неки оптимизам за 2017-ту. Овај, мислим да се
као Рађа потписује, ни пет, ни шест: песимизам је лош
животни став, а и Бог је уз оптимисте. Трас! Никад нећу
разумети зашто религиозни људи хоће да разговарају о
политици. Мислим, буди религиозан, али не бркај ствари.
Бог је с нама-то није политички аргумент.

Но, назад на Душанов законик, предмет менталне

мастурбације просечног српског блогера! Елем, за полтичке
геније, који су, за разлику од мене, до сазнања дошли
свевидећим оком, док сам ја драо столицу и ишчитавао
библиотеке, вест је оваква: сваки је законик, испод
прокламације (дакле, независно од тога како га законодавац
декларише), право моћног, односно горњег слоја (племство,
буржоазија, олигархија, радничка класа), које треба да важи

105
за читаво друштво. То је, заправо, слика света и односа у
друштву, постављена по мери једне класе. И данас се, иако
теоретска поставка каже другачије, обичан човек ни мало не
пита какве би законе желео, иако теоретска поставка каже
другачије. Модеран, демократски парламент, једнако је
затворен за предлоге себара и кметова, колико и Душанов,
само што модеран себар и кмет верују да то није тако.

Оно, паметњаковићи мајкини, што треба да знате, дакле, да

је право увек право моћног, а не апстрактум, односно
кодификована конверзија правде у право. За моје слушаоце и
читаоце не морам да поједностављујем, али за
плиткомислеће блогере и аналитичаре: законици не садрже
правду, већ вољу да се она тумачи од случаја до случаја,
увек у корист закона и да се подржи егзекутивом, без које је
легислатива (законодавна власт) бесмислена.

Душанов законик је, дакле, једнако праведан, као и сваки

други, јер нема мере, од природе или Бога дате, колико удова
треба исећи, или очију повадити, а би се намирила нека
правда. То је ствар епохе, њеног укуса, а не правде. Друго:
Душанов законик спада у сталешко право, те се не да
разумети, нити тумачити са позиција модерног
парламентаризма, демократије и поделе власти. Посебно ме
забавља кад неко наведе сентенцу: „Да нико не суди у страху
од царства ми, него по Закону“, јер будале заиста верују
свему што се напише а, напослетку, знајући нас и наше
нарави, тешко ми је да замислим и Душана, да је то озбиљно
мислио, а још теже ми је да замислим, и онда, и данас, и
икад, судију који суди без страха од „царства му“, било оно
Душаново, или Вучићево, у наше дане. Будале неизоставно
верују у прокламоване приче и не дају да их стварност
поколеба. Зато и јесу будале.

106
Поклоници Душанови су, наравно, у Законику највише
одушевљени пеналима, односно казнама. Да Законик садржи
читаву поставку друштва, да је, у неку руку, мали устав,
сасвим су лобовали погледом, као и чињеницу да је у
питању плагирање византијског законодавства, које није
имало ослонац у српском обичајном праву, те зато Законик и
није био у дугој употреби. Али, сеча руке за крађу…српски
сан. Један ситни кретенчић, заборавих му име, био је
посебно одушевљен казнама за блуд – парањем носева и
вађењем очију. Одмах сам приметио слабог познаваоца
блуда. Да нешто зна, не би био толико против.

Модерно право је једнако далеко од права и правде, колико и

Душанов законик, јер не постоји, сем у глави кретена,
правда која лебди у слободном простору, те је само питање
ко ће први да је дохвати. Право је, дакле, правда онако како
је види горња класа. Другачијих закона никад није ни било,
сем у главама теоретичара.

С друге стране, Србенда, ако је права, неизоставно показује

велико одушевљење свим што је средњевековно јер, из неког
разлога, претпоставља да је нешто добро, само зато што је
старо, а то баш и није убедљив аргумент. Душанов законик
је важан више за српку историју и државност, него што је
важан за право. Таквих је законика, у то време, било
прегршт, сваки је кнез имао неке своје законе и судове. Прва
брига Душанова, а то превиђају генијалци у мајке, није била
како да сече уши и носеве себрима, већ како да
дисциплинује пусте српске бароне. Како то генијалци не
виде, није ми јасно, него одмах за вађење очију и „усековање
јазиков“.

Наравно, трабуњања је увек било и биће, само што је данас,

због отвореност јавног простора и друштвених мрежа, оно

107
далеко шире распрострањено, него до пре само пет година.
Будала је било и пре, али нису имале где да се огласе. Имам
утисак да 90% свих будала, које су икад нешто писале током
српске историје, пише баш ових дана. Нагледао сам се и
начитао политичких анализа аутомеханичара, конобарица,
шминкерки и пропалих студената и увек ме одушевљавао
душевни мир тих људи, мир неоптерећен знањем и
размишљањем. Мир за који је само игнорант способан. Лака
решења, тренутни увиди, много пљувачке, сасвим површни
увиди у ствари и то толико површни да би и деца из шестог
основне то сложеније умела да изнесу, уместо знања –
расположења, а уместо било каквих, чак и мршавих
аргумената – ставови и заклањање иза српства; ко има
срБско становиште, тај је у праву и кад тврди да су два и два
– пет. Ко не поверује, Србин није. Јад и беда.

Према томе, поштоваоци Душановог законика, пре него што

кренете да сеирите над одсеченим ушима и извађеним
језицима, мало макар прогуглујте да видите шта је закон, ко
га и у којој процедури доноси итд. Да научите да је закон
увек власништво моћног, а не праведног, јер моћан има
инструмент принуде, а праведан је Калимеро. Да уоче да су
право и правда две веома различите ствари и да су
преграђени високим зидовима. Правда је слепа богиња.

Но, сад и ја упадам у филм „Моје песме, моји снови“,

очекујући да игноранти уче. Да су хтели, не би им позив да
узму Буквар у шаке ни био потребан. Лупетање у јавном
простору ће се умножавати, а наивни Срби ће читати
лупетања и веровати да тај ко лупета нешто и зна, јер је
одиста тешко поверовати колико се не зна у јавном простору.

108
Павле Јовановић, цар Душан, детаљ са композиције „Проглашење Душановог
законика“

13. јануар 2017.

109
 Салијери и Рубљов

У филму „Рубљов“, већ негде о томе писах, постоји сцена у

којој војници кнеза, који је наручио осликавање цркве,
јурцају иконописце да им поваде очи, да никад више тако
нешто лепо и добро не би насликали, односно да кнез остане
једини поседник високе уметности Андреја Рубљова. То
кнеза, очигледно пустахију и крволока, ипак издиже изнад
масе разметљивих великаша и потказује га као познаваоца,
па и нешто екстремнијег, да тако кажем, поштоваоца
уметности. У рад Рубљова су сумњали и његови учитељи, и
његови ученици, али кнез је, ето, одмах препознао
иконопишчев гениј. Баш тај познавалац, а не обични, бахати
средњевековни велможа, је послао коњанике да ослепе

110
сликаре. У танане и сложене мотиве и Рубљова, као сликара,
и кнеза, као наручиоца и познаваоца, коњаници не улазе;
они су извршиоци налога. Ми бисмо данас рекли: јавност.
Врше своју дужност. Сејменска памет, с оне стране сваког
укључивања мозга. И, оно што је најбоље: епоха о којој је у
филму реч је шесто година иза нас; нема више ни Рубљова,
нема ни тог кнеза, више се чак ни не разумеју њихови
мотиви, али сејмена има увек. Медиокритет и глупак су
стални пратиоци историје, а они паметнији и бољи су
епизодисти.

Једина расна, мушка личност у Новом Завету, прокуратор

Јудеје, Понције Пилат, као човек чињеница, губи битку са
религиозним фанатицима, односно људима истина и догми.
Њега, чиновника, једино интересује да ли је Христ
субверзивни елемент, могући зачетник неког немира, или
побуне, а то да ли је он пророк, један пророк више у земљи у
којој се на такве наилази на сваких педесет метара, Пилата
уопште не интересује. Он није крвожедан тип, јер није нити
религиозни фанатик, нити догматичар, а још мање утописта.
Суви, чињенични римски карактер. Ипак, Кајафи и
Синедриону је баш све на коцки: ако Исус није субверзивни
елемент у римском чињеничном свету, у њиховом јесте. Као
сви идеолози, утописти и догматичари у сва времена, жедни
су крви. Нема добре вере и идeологије, ако за њу не падају
главе. То што им Пилат излази у сусрет, знак је гађења и
равнодушности, којима је изложен, данас као и онда, сваки
човек чињеница у сусрету са идологизованим идиотима и
религиозним фанатицима.

Трећа личност о којој је реч у овом тексту је дворски (и

успешни) композитор, Антонио Салијери, кога је у филму
„Амадеус“ оцрнио Милош Форман (Салијеријева
биографија је, уистину, била сасвим другачија него у

111
филму), али је, истовремено, приказао парадигму – слику
завидљивца, који је таман толико способан да види туђу
генијалност, али не и да искаже сопствену. Није трагедија,
чак ни проблем, имати памет, или неку специфичну
вештину, чак и способност, на 50% туђег знања и
способности. Онда се чак и не опажа колико је онај горе
супериоран. Страшно је кад си на, рецимо, 97% од Тесле,
или Црњанског, а знаш да су она 3% божја казна за тебе. Све
га разумеш, капираш га боље него рођени отац што га
капира, али ти фали 3% да будеш као он. Како да га не
мрзиш? Како да га не преплавиш завишћу? Како да себе не
отрујеш тиме?

Сви ови типови личности, мислим на Салијерија, Кајафу и

руског кнеза, стални су пратилац наопако егалитарног и
завишћу и злобом дубоко протканог српског друштва. Свако
до вас познаје неког Салијерија, неког, да употребим трапав
израз, „субгенија“, који је често, ако си способан и ако
нешто знаш, једини који те разуме, али те баш зато мрзи, јер
је свестан да му до тог нивоа разумевања, без твоје помоћи,
фале милиметри и баш му они измичу. Опањкава те,
подмеће ти, саплиће те, а кад заћутиш, недостајеш му. Да не
буде забуне: није он неписмени „хејтер“ са нета, који је
келнер, или тренер, а мисли да је Черчил; Салијери је
стварно добар и кад би могао да тебе занемари, он би био
звезда представе.

Салијери верује да је креативан, али радо краде твоје идеје и

никада с њима ништа не уради. Крене и изгуби се, јер једино
ти знаш последње границе својих идеја.

112
 Ф. Мареј Абрахам у улози Салијерија у филму „Амадеус“ Милоша Формана из 1984.
године

У српском друштву, Салијери редовно потиче из паланке;

тамо је дете из добре куће, родитељи службеници, он је
звезда у школи, прогресиван, креативан, авангардан. Уверен
је, а околина га држи у таквом уверењу, да је само потребно
да дође у Београд на студије и да заблиста. Кад дође,
доживи мали шок. Из целе Србије, таквих вундеркинда је
дошло на хиљаде.

После неког времена, схвата да ће у струци бити осредњи,

па се „доваћа“ неког креативног занимања, или политике, јер
ту и коњ има шансу да му се посрећи. Сад почиње мука:
треба наћи своје место у џунгли. Прво треба да научи да се
обуче. Оно што је носио у паланци и за шта је мислио да је
сува авангарда, овде је, у Београду, престало да се носи пре
пет година. Нашла се вила где пре није била. Прво што
примете је да су привилегије, оне паланачке, засноване на
положају маме и тате, нагло пресушиле. Да ствар буде црња
и гора, Салијери јесте способан и јесте паметан, само што то

113
овде, у џунгли, не даје директан резултат, јер прво морају да
се намире две групе, обе неспособније од њега: домороци,
чији су родитељи, са својим утицајем, овде смештени и
Црногорци, са осталим дођошима. Салијери види да га
медиокритети прескачу, али нема где. Да се врати у завичај,
значило би признање пораза, а вероватно и каријеру
смиреног ракијаша по локалним биртијама.

При свему томе, Салијери, с времена на време, сретне и

неког изузетног, прворазредног, који га подсети шта би и он
сам, под неким другим околностима могао бити. И –
Салијери разуме генијалност. Мрзи је код другог, али је
разуме. У почетку, он крадуцка од паметнијег, мислећи да ће,
ако ухвати почетак, сам некако до краја доконати како да
дође. Наравно, то не успева никада. Добар пример су,
рецимо, Теслине белешеке: сви виде, нико не разуме.
Последње разумевање, највиши удар његов, привилегија је
само једног човека.

Наравно, Салијери има и рачуницу: шлеповати се уз

паметнијег, креативнијег и способнијег, даје шансу и да се
преживи, а и да се заради. Ипак, Салијери није крволок, није
власник СТР-а и израбљивач, тако да ни ту не успева како
треба. Иначе, кад видите двојицу да стоје један уз другог,
један је геније, а други Салијери, да знате да је геније
обичан, а да, визуелно, Салијери изгледа као геније, јер чак
није ни добар плагијатор.

Ако се дохвати политике, а пре или касније се дохвати, јер у

свему другом пропадне, за политичке узоре никада, али
никада, не узима прворазредне умове. Мени је фасцинантно
било да се млади, радикално-националистички покрети, у
идеолошком смислу ослањају на учења и животне радове
осредњих теоретичара, писаца и јавних радника, а овамо,

114
доступно свакоме, стоји огромна, два и по миленијума стара
уџбеничка литература о политици.
Љотић, Николај Велимировић, Кијук, Данко Поповић…све
тање од тањег, у односу, да не идемо даље, да останемо међу
Србима, па да поменемо врхунску политичку праксу
Обреновића, затим озбиљног и дубоког Јустина Поповића,
да не помињем Драгоша Калајића, који је за Кијука и
Поповића Аристотел. Дуго сам размишљао зашто је такав
избор направљен и бољи одговор од оног да је избор,
заправо, био лакши, да је тражио мање труда и уношења у
срж, нисам нашао.

Руски кнез из „Рубљова“ је исто тако честа појава међу

Србима. Налик Салијерију, способан да разуме, да оцени
вредност нечега или некога, страсно и упорно се бори
против тога да та нека вредност, каква год била, постане
баштина заједнице, а не само његова лична. Налик је
колекционару, који омета друге да праве своје колекције.
Груб пример би био Александар Вучић који, изгледа, има
склоност ка колекционисању новца, наслеђену од
претходног партијског шефа и та склоност високо корелира
са ометањем других да макар до хлеба и посла дођу.

Кајафа, а и Синедрион су тек стални пратиоци српског

друштва. Немоћни, стерилни идеолози, који више у својим
идеологијама не налазе никакву креативну потенцију и чије
су коначне границе давно исцрпене, али су положаји још на
снази, стално призивају силу да заштити њихов
утопистички, па тиме и пропали идеолошки пројекат. Прави,
здрави, млади идеолози, они чије се идеологије уздижу на
сцени, обично сами овладавају силом и намећу своју вољу,
попут комуниста 1944. Ови данас, из НВО сектора, немоћни
и испражњени, призивају државну силу да реши оно за шта

115
они сами више немају ни петље, ни воље. Кајафе наших
дана. Могу да замислим колико се гаде и пилатима.

Најважнија ствар са разним кајафама, салијеријима, и

кнезовима у Србији је што, из својих унутрашње-
психолошких разлога, коче сваки прогрес, сваки друштвени
живот који нема за циљ конзервацију стања. Разумљиво је
кад друштво коче медикритети, то му некако и дође
нормално, шта би они у бољем свету и радили, али ови
људи, о којима данас причам, нису без вредности и снашли
би се и у бољем свету, само што су они измештени из себе и
више мотре на друге. Важније им је да друге омету, него
себе уздигну. На тај начин, личне сујете и личне
недовољности, постају пресуда над целим друштвом; то је
оно „да комшији цркне крава“ подигнуто на сам врх
друштва.

Матија Сбрађа у улози Кајафе. „Страдање Христово“ Мела Гибсона, 2004.

Године
24. фебруар 2017.
Насловна – сцена из „Рубљова“ Андреја Тарковског

116
 О идентитету и интегритету

Гледах, има ваљда и више од тридесет година, неки немачки

филм, полудокументарни, чијег имена не могу да се сетим и
који сам дуги и безуспешно тражио по нету. Главни јунак
филма је човек који је доживео саобраћајну несрећу и
претрпео озбиљну повреду главе. Пар година је, чак, провео
по болницама, грдне операције издржао и, на крају, некако
успео да се врати породици, да изађе из колица, да прохода,
почне с каквим-таквим нормалним животом. Тај мученик, да
тако кажем, игра сам себе, односно уопште није глумац, већ
препричава, заједно са члановима породице, њихову
животну драму. Филм као филм, дакле ништа што већ није

117
виђено, осим једне ствари, која целу причу чини мучном и
тешком, мимо сличних прича.

Ради се о томе да главни јунак, после свега, има и даље

рационалан однос према свету, према породици, према деци
и жени, свестан је егзистенцијалних проблема, обавеза, чак
и рачуна који стижу, само што више ни према чему нема
однос. Сасвим је равнодушан и без икакве емоције. Језа ме,
на моменте хватала, кад га слушам како прича и колико не
може да установи ма какав емотивни однос према било чему.

На крају га жена напушта, онако, у сузама („волим те, али

не могу више овако“), а он и то прихвата као да она одлази
до самопослуге, а не из његовог живота.

Интересантно да сам овај филм готово заборавио и почео

сам да га се поново присећам тек у последњих десетак
година, када су Срби почели да попримају карактеристике
овог мученика после саобраћајне несреће. Све видимо,
доста тога и разумемо, али више нам ништа не значи.

Недавно сам писао о томе да је први проблем Срба

окупација и да се, док се она макар не ублажи, даље неће
моћи. Други проблем по важности, онако како је видим, а не
кажем да је то тачно, већ да је то мој доживљај стварности,
јесте губитак идентитета. Давно, раних осамдесетих, учили
смо да су идентитет и интегритет личности нешто без чега
она не може да постоји, односно да се распада кад једна од
ових компоненти недостаје. Србима се догодило баш то: да
им ослаби идентитет и да им се распадне интегритет и због
тога немају, као онај из филма, однос према стварности.

Наравно, од стварности бежи онај ко трпи од ње, па у том

бежању и нема нечег што се не би дало разумети, али је

118
процес одмакао од првобитног бекства у фантазију, ка
потпуном зомбизму, у коме више ни за машту места нема.

Две су примарне групе са којима човек може да се

идентификује: породица и нација. То су, истовремено,
такозване „органске“ групе, јер су, за разлику од
добровољног певачког друштва, самоникле и нису плод
договора, него несвесне потребе да се опстане, множи и
брани. Ко кроз ове групе не успе да оформи идентитет, кроз
друге неће, односно тај идентитет, ослоњен на апстрактуме,
или на филателистичко друштво, далеко је слабије органске
снаге.

Овде не мислим, да не буде забуне (а увек је буде) на

примитивни национализам, или на идеолошке концепте
везане за нацију1, већ на културни идентитет, јер је нација
његов искључиви носилац. Дакле, уџбенички: нације (или
народи) су творци културе и губитак идентитета у односу на
нацију јесте и отпадање од културе. Анационалан човек је
акултуралан човек, чак и кад оставља другачији утисак.

Срби су се, мало по мало, одрицали своје културе и

прихватали западне обрасце. Шта смо ми од те западне
културе разумели, а шта само плагирали? У 99% случајева
смо одглумили оргазам, односно нисмо разумели ништа из
туђе културе, али нам се допадало, такви смо ми, волимо да
пред другима изгледамо као да разумемо. У Енглеској тешко
да више од 5% становништва мари за Шекспира, али код
Срба проценат је двоцифрен. Овде шекспиролога има више
него на Оксфорду.

Но, тај проблем имитације је мањи део идентитетске

катастрофе која нас је снашла.

119
Запад је успео, а није да му и сами помогли нисмо, да нам
„убаци“ свој вредносни систем, а са њим и морални кодекс,
који су веома страни нашим културним обрасцима. Процес
је почео давно, али у њему је, у та прва времена, а ради се о
другој половини 19. века и првој половини 20. века,
учествовао танак грађански слој, док је сељачка маса била и
даље културно имуна. Индустријализација и урбанизација
су процес позападњачавања учиниле масовним. Мода, филм,
музика, путовања и помама за шок-турама до Трста, постали
су ултимативни.

Ипак, до почетка деведесетих, још је постојала нека

културна политика која се овде водила и која је пружала
какав-такав отпор2. Сексуална револуција, рђав покушај да
се деца праве по хаусторима, по угледу на децу цвећа у
Америци, ипак се окончавала венчањима по нашим
обичајима, уз народњаке и пуцање у јабуку. Процеси су се,
дакле, симулирали до одређене тачке, а од ње је ипак
преовладавао домаћи културни образац.

Но, мало по мало, идентитет се крунио у све озбиљнијој

мери, а идентификација са заједницом, односно са нацијом,
озбиљно је поколебана почетком деведесетих, са почетком
ратова. Чим је замирисао барут, дошло је до поларизације
Срба на оне којима не пада напамет да подметну грбачу за
државу и нацију и за оне друге, који су грбачу подметнули и
који су изиграни од стране рђавих политиканата и
профитера. Оба избора су била једнако лоша. Све је теже
било идентификовати се са нацијом, односно све је теже
било разликовати нацију и државни апарат, који је трошио
читав народ у играма власти и моћи.

Средина деведесетих, са појавом турбофолка, порнића на

телевизији у по бела дана, затим појава првих курви које су

120
нацији представљене као госпође, створило је, прво код
слабијих, а доцније, због исцрпљености, и код снажнијих
карактера, идеју да је бити Србин, поготову Србин на дну
ланца исхране, најгора од свих судбина која човеку припасти
може. Људи су се поколебали. И пре су Срби волели
певаљке, али својим ћеркама нису давали да то буду. Сада је
то постало престижно занимање.

Као што рекох на почетку, култура је искључиво национална

творевина, а у културу спада и морал, тако да је и он, испод
површине, некада хришћанске, некада обичајне, заправо
национални. Како је нација почела да мења свој карактер,
тако се мењао и морал. Деведесете су све то убрзале до
кошмара.

Идеја, стара више од сто година, да ће грађански идентитет

моћи да коегзистира заједно са националним, распала се
почетком овог миленијума, када се оголила једноставна
истина: грађанско и национално се налазе у непомирљивој
опреци. Идентитет се не може успоставити на грађанштини,
јер је она неорганска, за разлику од нације. Грађанштина
нема своју дубоку историју, своје скаске, своју епику, своје
обичаје, своју шару на ћилиму, тканцицу и јелек. Она је
вештачка, договорна ствар, чедо демократије и њеног
господара – новца. Нација може без новца, грађанштина је
без новца незамислива. Осим тога, грађански идентитет,
осим што је површан и идеолошки, он је и строго
индивидуалан, што битно омета идентификацију са групом
на позитивној основи, што ће рећи следеће: грађане је тешко
окупити за неку афирмативну ствар, али за протест увек, јер
је код њих све у противставу, све је негативно дефинисано и
одређено. Они су увек против нечега. Чак и кад се боре за
неке своје слободе, то увек долази као побуна против
неслобода, а не као афирмација слободе саме.

121
Наивно и ситно српско курвање, које за претпоставку има да
ће до подне бити грађанин, а поподне Србин, слабило је
само Србина у нама, док је грађанина снажило. Будући да је
идентитет, скупа са интегритетом, врсно задана потреба,
односно да сваки човек тежи да их успостави, губитак
једног идентитета повлачи за собом стварање другог, од
космополитског, до припадања неком музичком правцу, или
струковном удружењу. Тешка стварност, а Срби су је имали
предуго, почела је да рађа, као што рекох, бекство од
стварности и, у том бежању, тражили смо све мање органске
објекте идентификације, услед чега се идентитет распадао и
код појединца, и код нације. На концу, и породица је, као
друга примарна група, постала угрожена као место
формирања идентитета. Отац, који ради за 200 евра, мајка
која је отпуштена, скупа са недостатком дубинског погледа
на породичну историју, терају младог човека да се
идентификује са неким ко је „успешан“, што ће рећи дошао
је до пара на било који начин. Тако је идентитет почео да се
оформљује на улици, пред телевизором и по сплавовима.

Пошто је процес све време под убрзањем, дошло је до

озбиљног распада интегритета код великог броја Срба.
Личности Срба су престале да буду целовите, постале су
фрагметарне, расцепкане, јер се негде, испод прага свести,
добро зна шта је пристојно и морално, а шта не, па се за
сваки прекршај обичаја, морала и традиције, ангажују
одбрамбени механизми да лече унутрашње – психолошке
ране. Сви ми знамо шта се пристоји и шта је обичај 3, само
што смо често принуђени да оправдамо своје поступке, за
које и сами знамо да нису како треба. Наши стари су, док су
на селу живели, имали и челични идентитет, и челични
интегритет. У погледу идентитета, они себе нису ни могли
да издвоје из једног великог „ми“, била то породице, село,
или отаџбина. Сељачко „ја“ је оно што остаје кад се намири

122
„ми“. Ако остане. Што се интегритета тиче, сељак је себе
доживљавао као део природе и његов емотивни и
рационални живот су били спојени у једно. Наш се разум,
данас, налази у тешкој опреци са емотивним животом,
раздвојили смо разум и осећајност и интегритет нам се
полако, услед тога, распадао. Тамо где су некад стајала сама
по себи разумљива осећања, сада стоје разлози и, што више
мислимо, све више разлога налазимо против.4

Распад идентитета се најбоље уочава на модерним,

космополитским типовима, који више национални и
породични идентитет немају, а нови нису стекли, јер стећи
идентитет у оквиру туђе културе није могуће. Одриче се
идеја идентитета уопште, односно претпоставља се да је
човек сам свој творац, да га није обликовала одређена
култура, да није говорио „баш тај“ језик, да нема „баш те“
претке. Као у оној дечјој песмице: „Мене није родио нико, ја
сам се родио сам“. То што је претпоставка идиотска, не
значи да „не ради“. Онај други пад идентитета,
карактеристичан је за популус, за лумпенпролетеријат и
њихову децу и он се не одвија на космопилитским висинама,
већ на друштвеном дну, где је „удри бригу на весеље“ једина
философија живљења. Највећи проценат деце из таквих
породица, у то сам се лично уверио, нема појма како им се
звао прадеда, док је за неке и деда предмет дилеме.

Враћамо се на почетак: ми, дакле, уопште узев, видимо шта

се дешава; добар део Срба још има сећање на историју, на
претке, па имамо још и неку замисао о добру и злу, али нам,
као оном Немцу, то не значи ништа. Немамо емотивни
однос. Оно што мислимо – а то сами себе лажемо – да смо
емотивни однос заменили рационалним, само је подвала
самима себи, јер није пристојно рећи да смо дали гузицу у
најам за две-три хиљаде евра месечно, јер баш у томе ничег

123
рационалног нема. Дакле, видимо ми да се све распада, да
нас деру к'о Муса јарца, видимо да Косово одлази, видимо
да нас деца издржавају, јер се на њихово име задужујемо и –
немамо однос према томе. Овде чак не мислим да неки бес,
на неку побуну, него на то да смо, у идентитетском смислу,
опали до нивоа плутајуће биљке, која више нема никакав
спој са подлогом.

Што се интегритета тиче, за мене је карактеристична слика

његовог пада што бар трећина популације више није у стању
да препозна душевног болесника и шарлатана, него их још
претварају у национале иконе. Целовита личност такве људе
препознаје у тренутку, а фрагментирана, расцепкана
личност, обавезно је склона езотерији и снажним сликама,
те се поводи за преварантима и опсењивачима. Опет,
преварант не би био преварант, или бар превара не би
успела, када би противречио публици; напротив – он јој
подилази, заводи је и потврђује њене предрасуде и
предубеђења.

При томе, пад интегритета може да доведе и до појаве

душевних болести, јер се делови личности налазе у
међусобном конфликту.

Наравно, и то треба имати у виду, губитак идентитета и

интегритета је пројекат Запада и није само за Србе прављен.
Истина је, међутим, да смо се слабо снашли и да никад
немамо противплан, али смо за кукњаву на јудео-масоне,
банкстере, Агенду 21 увек расположени. Све смо их тужили
сами себи и велику вајду од тога видели.

Без ослонца на породицу и нацију, идентитет се не може

оформити. Грађански идентитет је, као што рекох, далеко

124
нижег органског нивоа, а и отац не може да ти буде више
грађанин, него ћале.5

С друге стране, пад интегритета је можда и опаснији, јер се

дешава унутар личности и видљив је тек кад ескалира, а тад
се мало може урадити.

Ови проблеми ће потрајати; економија може да се врати у

живот за пар година, здравство за пет, просвета за десет-
петнаест, али ово, идентитетски проблеми, неће нестати ни
за пола века, јер ће ови, који данас имају кризу, васпитавати
нове генерације. Процесу се крај не види, јер је слабо и
уочен, услед наше навике, посебно међу научницима и
књишким мољцима свих врста, да касне десет-двадесет
година у анализама стања и процеса, јер чекају да се радови
објаве негде другде, па да препричају. Опет, међу обичним
људима се више осећа овај процес, иако се теже именује,
услед недостатка стручног знања. Ипак, и ту се осећа један
невероватан однос према времену, које за Србе нема
никаквог значаја: на мрежама су главне звезде Тито и
комунисти, против којих се ратује боље него 1943. У реду,
хајде и да прихватимо као готову ствар да су за све ово
криви и Тито, и комуњаре, и масони, и ционисти, и
Рокфелер, и банкстери и Црвенкапа, али шта мислимо да
предузмемо? Да их, све заједно, тужакамо једни другима? Са
тридесет година закашњења?

Прогноза је, бар ја тако мислим, у овим стварима прилично

црна. Свакој власти, била она колаборационистичка, као ова,
или самостална, одговараће зомбирани и сиромашни
поданик, јер је лако управљив. Сутра може да оде Вучић,
Фарма, Парови и таблоиди ће наставити да торпедују
остатке психолошког састава Срба. Иза нас је век и по
губитка идентитета и велико је питање како се то може

125
преокренути. Оно решење, које је само по себи разумљиво и
ефикасно, једва да је примењиво, а то је масовнији одлазак
на село, где је идентитет и настао и трајао више од
миленијума. У овом тренутку, врло мали број људи је
спреман за такву авантуру, али је сасвим могуће да глад и
беда потерају масу из градова. Нисмо далеко од тога, јер
живимо само још од кредита и транге-франге економије.
Опет, ако више волимо да скончамо поред контејнера, него
на слободној земљи, онда то и није неправо према нама.

.27. фебруар 2017

1
Сувише сте често гледали како једни Срби одричу другима да су Срби
зато што су комунисти, или неолиберали, данас. Те идеолошке
одреднице српства су јасна будалаштина али, колико памети имамо, дуго
ће нас пратити.

2
Да не ширим причу претерано: до 30% филмова је могло да долази са
енглеског говорног подручја, држава је финансирала преко стотину
културних манифестација (ФЕСТ, БЕМУС, БИТЕФ, Вуков сабор и још
много других), које су сада или угашене, или их финансирају локалне
самоуправе на ниову школске представе.

3
Кад кажем „обичај“ не мислим овде на сложене обичаје, настале кроз
векове, већ на оне „ад хок“ обичаје, које и деца, кад се први пут сретну,
имају. Одмах се зна шта је у игри пристојно, а шта не.

4
Ум је тако саздан да увек налази више разлога против, а осећања
обрнуто. Отаџбина се, на пример, или породица, брани из осећања, а не
из разлога.

5
Овде не мислим на овај модерни, вулгарни српски национализам, који
силује Србе појмовима, него мислим на националну културу и на нацију
као самозаштитну групу првог реда.

126
 Ich bin ein Wähler
„Ја, гласач“

Оно чега већина људи није свесна, јесте да се политичко

мишљење, или однос према политици, медијски формира
исто као однос према моди, филму, музици, или храни. Људи
ће вазда мислити да су самостално дошли до неког стила, до
неке моде, или укуса хране, а заправо ће бити жртве медија,
да то и не знају.

Одличан пример је кварење, почетком седамдесетих, наше

народне музике, од стране тада неколико веома
талентованих и младих аутора. Први је са увођењем

127
шпанских и грчких ритмова у нашу народну музику почео
Тома Здравковић и то је неко време упорно пуштано и
продавано. Народу се допало и почео је да тражи, потпуно
несвестан да то никада не би тражио да претходно већ није
слушао. Исто тако, људи се облаче онако како им се намеће,
купују оно што им се сугерише и то врло перфидно,
сугерисањем, рецимо, да ћете озбиљно заударати, ако не
купите дезодоранс.
Исто је и са политиком: сугерише вам се да ћете бити
потпуна дилеја ако не усвојите демократију и њен изборни
процес, као најсавршенији политички облик до кога се
човечанство после толиких векова винуло. Људи, иначе
критици склони, скоро никада не критикују свој ум, тако да
се једном наметнута заблуда лако одржава. Само први пут
треба купити дезодоранс, после је он део купатила за цео
живот.
Оно где су медији направили највећи успех није обликовање
самог политичког мишљења, већ идеја, усађена у тинтаре, да
је то уопште мишљење, а не емоција, расположење, или
жеља. Већина људи, тако је свет саздан, није у стању да
разликује емоције од мишљења, чињенице од истина и
расположења од стварности. Мали број, око 5% популације,
раздваја ова стања и процесе, али то не значи да ће,
поготову у демократским друштвима, они добити шансу, јер,
као што каже Бернард Шо: „Демократија је систем који
вам гарантује да неће владати натпросечни“.

Овај текст пишем после епског пораза опозиције, у

понедељак, 3. априла, и гледам како се, сабајле, чупају нови
аргументи за даље бављење политиком од неспособне
опозиције. То је и очекивано – они од политике живе и неће
из ње отићи. И мрвице су ту велике. Чудо су, међутим,
следбеници, она препарирана маса, са својим
расположењима, која одбија да види да су њени миљеници

128
дунстери и незналице калибра „Дебеле Берте“, већ почиње
да тражи оправдања. Није чак важно толико ни сачувати
однос према својим партијским или политичким
фаворитима, то може и да се промени, него сачувати однос
према процесу, односно веровати у оловку као средство
борбе у политици. То је налик оној причи Моме Капора, о
Словенцу који, једном дневно, бициклом пређе границу са
Италијом и на корпи бицикле пренесе једну циглу.
Цариници прегелдају циглу, носе на анализе и, после неког
времена, кажу: „Реци, брате, шта је у циглама, нећемо ти
ништа“. Бициклиста, нормално, каже: „Није ништа у
циглама, ја сваки дан шверцујем једну бициклу“. Тако је,
дакле, и ово: сви прегледају оловку, док се стварна воља за
моћ и борба за власт одвијају на сасвим другој страни.

Медији, дакле, гутају димну завесу да је цигла оно што држи

политику, а не бицикла и слабији духови у то верују и не
само то – веома се љуте кад их неко у тој вери колеба. Што
је дух слабији, то је упорнији у одбрани својих заблуда. И
примитивнији, наравно. И, за разлику од цариника,
доживотно анализира циглу, јер сваки пут кад баци поглед
на бицикл, медији му кажу: „Пусти бицкл, циглу гледај,
кретену“! И, они шта ће – опет у циглу.

Изгледа једноставно, али није; гледати свет изван матрикса

никада није било лако, а матрикс је постојао увек, само није
било технологије као данас. Из угла једне особе, њеног
животног века, систем је вечан. За некога је то била
монархија, за некога република. Овде није од значаја да ли је
неком запало да баш он доживи смену, већ се ради о односу
према систему. Монархиста, и кад монархија пропадне,
схвата то као привремено стање, које ће се исправити врло
брзо. До пролећа, а до јесени свакако. Обрнуто –
републиканац верује у појмове и свако одлепљивање од њих

129
га чини нервозним. Стварни живот га узнемирава, јер не
поштује свете појмове. Симпатично и наивно верује да се
демократија уводи оловком, а промиче му да му Амери
долазе не са оловком, већ са носачима авиона.
Наравно, први матрикс је онај породични. Кад сам први пут
чуо, концем осамдесетих, романтизоване равногорске приче,
знао сам да су фалш, али да су породични матрикс.1 Следећи
матрикс је школски и њиме се одстрањује критичко
мишљење, што има и добре, али и лоше стране. Будала и не
треба да мисли критички, јер нема чиме ни да мисли, али
паметан човек би морао да, макар повремено, неке ствари
стави под упитник. Добар професор, прави следбеник
система, успева да боље од ножа ампутира критичку мисао и
ствара јединку која мантра по шемама. Када бисмо питали
десет факултетски образованих људи зашто је постављена,
рецимо, шема да је Средњи век био мрачан, не би знали да
одговоре, али знају да је био. Флоскула је ушла у уво и
осамосталила се.

Трећи матрикс је само друштво, које награђује адаптибилне

примерке, махом медиокритете. Не искачи из шина и даће ти
се. Не философирај. Школа-војска-посао-женидба-пензија.

130
Тек четврти матрикс су медији, али је њихова баражна
паљба чудо над чудима. Тек сад знате како да се обучете,
какве жене треба да волите, киборге или природне, сад знате
и свој музички укус, па чак и да ли ваш дечко одаје сигнале
да има другу девојку.

Ипак, моћ медија почива више на претходним матриксима,

него на њима самима. Када би породица и школа другачије
обликовали младе, удар медија би био далеко блажи. Овако,
и школа, и породица, заправо прерано испоручују децу
медијима – породица да би имала мало времена и одмора
док дете гледа ТВ, а школа јер је баш брига. Ми данас имамо
мале конзументе, на узрасту од 3-4 године, децу која су
робови реклама које гледају поваздан и урлају по
продавницама ако сместа не добију оно што су на екрану
видели.

Уколико се свему овоме дода и идеолошки матрикс, врло

чест у Срба, који мисле да је непристојно бити
дезидеологизован (али им то не смета да десет пута у
животу мењају идеологије), ствари се додатно компликују.
Дејство удружених матрикса је такво да личност више нема,
нити може да има интегритет и заробљена је у шеми дан-
комад, без моћи да баци поглед месец дана унапред.

Главна последица матричног погледа на свет је у томе што

се проблеми решавају средствима којима се не могу решити,
тако да онај кога су „напунили“ музичким укусом песмом
тугу блажи (да је никад не ублажи, јер песма томе и не
служи), онај тамо једе здраво, да се никад не наједе, онај
троши грдне паре да се обуче по укусу људи које не
подноси, а бирач иде на изборе, да оловком себи одреди
судбину, јер збиља верује да га неко нешто пита.

131
„Квака 22“ је у овоме: зашто бисте икада гласали, или своје
поверење поклонили некоме ко пита руљу шта му је чинити?
Ја не бих никад.

Ови, председнички избори, који су управо остали за нама,

показали су савршено дејство матрикса, јер су хорде
бауљале Србијом и викале: „Ајмо’, велика излазност га
руши“, или „Ко не изађе на изборе, нема после права да
приговара“ и слично. То су потпуно ванискуствене
глупости, обичне флоскуле покупљене с медија, али људи,
из неког разлога, мисле да су сами дошли до тога. Као своју
слободу осећају то што могу да понављају медијске мантре.

Посебну групу идиота чине они који, на сваки коментар,

потрче да кажу (не да заиста питају): „А шта је решење, ако
ово није“? То су, заправо, партибрејкери, који не траже
решење, него потврду свог става. Примерице: бојкот се
одбацује као решење, иако никад није пробан као
организована акција, али се гласање, које је сто пута
пробано и увек се завршило килаво, прихвата као решење,
јер постоји претходно настројење да је демократија права
ствар. Ту аргументи не значе ништа, па се и решења, дакле,
не траже.

„Оловчари“ ће и даље по свом; захваљујући опчињености

оловком, на истој страни су се нашли конзерцативни
пензионери, русофили и другосрбијаци – сви сабрани око
подршке Вучићу и Саши Јанковићу.

Наравно, огромна већина никада неће изаћи из матрикса, јер

за то нема ни мозга, ни снаге, ни морала, али има довољно
воље да спречава другe да изађу. То је перпетуум мобиле
демократије: сам не капираш ништа, али си непријељ
свакоме ко капира. Ипак, само је питање времена када ће

132
снажни духови сломити авети демократије и када ће се воља
за моћ појавити у другачијим облицима. У Србији, наравно,
нема воље за моћ и она се води „од споља“, тако да се и
Александру Вучићу даје само право да буде Пилат, а не
Цезар, али је, упркос тако очигледној чињеници, већина
Срба уверена да он заиста има власт и моћ. Нека проба да
затегне са Бриселским споразумом, па ће се тачно видети
колико власти и моћи има. Замениће га за петнаест дана.

Ми, дакле, кад уђемо у демократски изборни процес, чак ни

не бирамо владара, већ намесника странаца и то зовемо
својом грађанском слободом. До те мере смо се офуцали.

Оно мало људи, што још разуме политику у Србији, има

задатак да се не бори за медијски простор, већ за улазак у
реал-политику, у стварну, а не виртуелну арену. Нема шта
више да се саопштава и да се диже свест – ко је разумео –
разумео је, ко није – никад неће.

4. април 2017.

Насловна – „Фридман гласа у Њу Орлеансу 1867.“, гравира која приказује

Афроамериканце, који су само коју годину раније били робови, а те, 1867-ме, као
гласају и одлучују нешто. Дигитална колекција – „New York Public Library“.

1
Мој деда је био Равногорац до 1946. и био је веома критички
расположен према Дражи, а нарочито према Пећанцу, кога је дубоко
презирао. Онај ко је био на некој страни, никад нема романтичну
представу, њу имају само они који су били на супротној страни. Зато су,
код Срба, дедови и очеви комунисти причали равногорске приче, у
којима четници нити пишке, нити каке, само о ослобођенију народа
мисле. То је аутентично као кад, на некој телевизији, приказују стари
брачни пар, који само прича о том како су се увек волели и поштовали, а

133
никад свађали. Одмах ми је јасно да је деда бабу са првог спрата бацао, а
бака му монтирала рогове да је по воћњаку запињао. Но, матрикс ради,
ма колико нестваран био, јер деца верују родитељима, тим боговима од
180 цм, док клинци имају само седамдесетак.

134
 Index librorum prohibitorum

Средином oсамдесетих, кад се осетило да комунистичке

стеге попуштају, дојучерашњи комунисти су почели да
крштавају децу и да славе славу, Божић и Ускрс. У почетку
je ишло мало теже, није се знало шта треба да се ради, па је
било: „Друже попе, је л’ обичај да славски колач буде
округао, или четвртаст “? Или: „Оче Игњатије, да ли се
на црвена јаја ставља срп и чекић“? Но, брзо се научило.
Уосталом, прекид и није био дуг: тридесет до тридесет пет
година.

Било је, наравно, комуниста који су и пре oсамдесетих

славили славу и ишли у цркву, али само зато да би зна-се-
где дојавили ко им на славу долази и ко вазда дрежди по
цркви.

У почетку, док се ствар није захуктала, било је мало напето

са дечицом, рођеном позних шездесетих и седамдесетих:

„Тата, зашто ми раније нисмо славили славу?„

„Зато, сине, што је сад касно да славимо раније, хе хе…“

Духовит покушај пропада, јер дете дави даље:

„Тата, а зашто сте мене тек сад крстили?„

135
Отац нема петљу да свом наследнику трособног комунистичког
стана каже да је тридесет година провео као карактерно гованце,
па каже:

„Зато, сине, што је крштавање и слављење слава било забрањено.

Нису дали зли комунисти.“

„Тата, али и ти си био комуниста, сећам се кад сте ти и чика Јова

плакали кад је умро Тито?„

„Плакали смо од среће, сине…“

„Али, био си члан партије, видео сам књижицу…“

„Сине, тата је ушао у партију да је разбије изнутра, као сваки

прави срБски родољуб.“

„Тата, а зашто смо ми прихватили од комуниста оволику

станчугу?„

Несрећни отац отвори уста да каже: Зато што је татица

карактерно гузно црево, али из уста излети:

„Зато што нисмо смели да одбијемо, сине, провалили би нас да

смо антикомунисти.“

Дете ко дете, хоће да верује оцу, воли татицу и гута причу.

Истина, и оно види да је мали Перица крштен као беба, да се код
Лазице славила слава и пре десет година, али капира да су они
имали задатак од партије да тако поступе.

„Тата, шта је то Јасеновац?„

„Немам појма, сине. Начуо сам нешто, али је било забрањено

говорити о томе.“

136
„Ко је забранио?„

„Онај пољски Јеврејин, а уједно и Хрват, Броз, семе му се затрло

антирспско!“

„Тата, ја сам те чуо да једном, док си гледао неке чике на

телевизији како тапшу Титу, вичеш Тито-партија!„

Отац губи нерве и пуца шамар:

„Сто пута сам ти рекао да не постављаш глупа питања! Ако сам и

био члан партије, нисам био комуниста“!

И, тако, миц по миц, дете се изградило у срБском и

клерикално-националистичком правцу. Научило се на то да
је све срБско било забрањено, да се за помињање Мишића и
Степе фасовало петнаест дана Падињака, да су Солунци
батинани сваке среде на трговима, а да се за помињање
Косовке девојке секла рука. Наравно, научило је дете и да
комунисти, осим његовог оца и његових пријатеља, нису ни
били Срби, да је Тито волео Хрвате и Словенце, све Србе је
побио још 1946-те, а остале на Голом отоку, да је Србима
одузимао прворођене синове и давао их Хрватима, да је пса
Лукса хранио искључиво срБским домаћинима итд. Нечиста
савест увек одведе у претеривања.

Шта се дешавало с оне стране прања породичних

биографија? Забрањено је било једино чачкати Тита и
доводити у питање руководећу улогу партије. Другим
речима, није било добро за здравље спорити комунистичку
власт. Приче да о овоме или ономе није смело да се прича,
важе, и то само ограничено, за догађаје на Голом отоку.

Да знате и данас: ко год каже да није смело да се прича, или

да он није чуо, за Голи оток, Јасеновац, Јадовно, кречне јаме

137
и слично, знајте да пред собом имате или лажова, или дете
из тврде комунистичке породице. Ја сам, а имам и сведоке,
1976. године, као ђак Војне гимназије, у Јасеновцу гледао
филм о логору Јасеновцу (у питању је документарац Богдана
Жижића, снимљен 1966. године). Уосталом, Камени цвет,
споменик јасеновачким жртвама, подигнут је 1966. године.
Испада да је било забрањено причати, а дозвољено гледати?

Књиге о Јасеновцу штампане у Титовој Југославији

138
 Јасеновачки Камени цвет, Богдан Богдановић, 1966.

У цркву је било слободно ићи. Истина, неке гужве није било,

сем о већим празницима, али нико није бранио. Славиле су
се славе, славили Божић и Ускрс и чикам неког, ко је био
непартијац, да се похвали да му је дошла полиција у кућу, да
му прекине славу. Партијци нису славили, јер су одабрали
каријеру, а не зато што је било забрањено. Веома је неукусно
да данас причају како је неко нешто бранио и тиме испирају
своју нечисту комунистичку савест.

139
 Фотографије патријарха Германа, црквених великодостојника
и верника снимљене у СФРЈ.

Митска прича о стрељању педесет хиљада Срба, после рата,

(неки кажу: само у Београду око сто хиљада, што је
уобичајено претереивање, јер антикомунисти од свих
стилских фигура највише воле хиперболу) је свирање
пилићима, из простог разлога што је, током рата, постојао
огроман колаборационистички апарат, затим, као и данас,
много прљавих богаташа и црноберзијанаца. Лично мислим
да је цифра конзервативна и да су, спрам свињарија које су
рађене пре и за време рата, комунисти били веома
толерантни.
Када чујете причу о Голом отоку, онако како је испричана од
срБских националиста, помислићете да нико није избегао
ову туристичку дестинацију. Заправо, за пет година, кроз
Голи оток је прошло око двадесет хиљада људи и то по
сведочењу Драгослава Михаиловића, једног од голооточких
мученика и нашег великог писца и академика. То је, негде,
кад се преведе на хапшења, око четири хиљаде годишње,
или око једанаест хапшења дневно, у земљи од двадесет
милиона становника. Да се подсетимо: пре три дана је
изведена полицијска акција „Арес“, у којој је, за вече,
ухапшено 360 људи и то у земљи од седам милиона
становника. Да не помињемо весника демократије, акцију
„Сабља“, у којој је хапшено и по хиљаду људи дневно.

Легендарна прича о томе како је срБска индустрија

пребачена у Словенију и Хрватску је на ивици идиотлука.

Коју смо то ми велику индустрију имали пре рата, у

пољопривредној земљи, са 5% радника? Неколико
машинских радионица. Уместо тога, добили смо Прву
петолетку, 14. октобар, Заставу и још десетине гиганата, које
пљачкамо 17 година и још их нисмо опљачкали до краја.

140
 Производња у СФРЈ

Добили смо и 70% електро-енергетског система ондашње

СФРЈ, а то је зато што је Тито мрзео Србе, иначе бисмо
добили најмање 100%.

Солунци су, први пут, добили пензије за време комуниста.

Док су живуцкали у љубљеној Краљевини, добили су право
да просе испред Скупштине и то краљевим декретом. За
чудо дивно, домобрани и припадници аустро-угарске војске,
нису добили пензије, иако се Тито борио у Вражјој дивизији.
Сад, који Тито, велико је питање, јер антикомунисти знају за
најмање три Тита, као што знају најмање пет места где је
стрељан Дража. Споменик на Газиместану су подигли - гле
чуда! - комунисти и то 1953. године. Један мој другар, иначе
ватрени антикомуниста, а некада ватрени члан партије,
тврди да је тај споменик подигнут зато што се Тито уплашио

141
Срба, јер их је пококао у великом броју, па је решио да их
мало глади. Испада да је Србија хронично била на ивици
устанка против Тита и то са милион чланова партије.

И, заиста, комунистима се, у тој, логички уврнутој

антикомунистичкој причи, приписују две опречене особине:
они су, истовремено, глупи и паметни. Глупи су јер су
сирови, неписмени, недиференцирани и тако даље, а
паметни јер увек зајебу Србе. Ако нас увек зајебу, остаје
питање: ко је, онда, паметан, а ко глуп?

У време злогласног комунистичког режима, 1966-те,

основано је Друштво за неговање традиција ослободилачких
ратова 1912-1918. Објављена је, исте године, Српска
трилогија, а три године касније изванредна књига Велики
рат Србије. Дакле, лукави комунисти су дозвољавали све
ово, само да се не би причало о томе? Диван пример
антикомунистичке логике.

142
Сви смо ми учили, у склопу школског програма, српску
епику, Косовску и Колубарску битку, пробој Солунског
фронта, Први и Други српски устанак; читали смо, у склопу
лектире, Сеобе, затим Глишића, Сремца, Домановића,
Нушића, Дучића, Ракића, Његоша. Напамет смо знали песму
„На Газиместану“, затим „Аве Сербиа“, делове из „Горског
вијенца“ и још много тога што се тицало наше историје и
културе. Скоро ми један срБски антикомуниста рече да неке
ствари нису гуране кроз школски систем, па зато Срби нису
научили много тога. Истина је. Кроз школски систем никад
није пласирано да су Солунци добили пензије од комуниста
и да су подигли споменик на Газиместану. Но, какви смо ми
ђаци, просветни систем је био одличан. Уосталом, систем
није бранио да се сам образујеш. То што ми имамо отпор
према знању и учењу, није проблем система, него наш.

143
Шездесетих година је издавано много стрипова са
националном тематиком и то су били одлични стрипови.

Легендарни филм „Марш на Дрину“, доскора једини наш

филм о Првом светском рату, снимљен је 1964. године.
Седамдесетих су снимљени „Бановић Страхиња“ и
„Доротеј“. Од како су десничари засели на власт у Србији,
снимају се само филмови у којима смо убице, силоватељи и
пијанци. Лордан Зафрановић је, 1983-е, снимио филм „Крв и
пепео Јасеновца“, који је уредно и дистрибуиран по
Југославији.

144
Немогуће је, не у једном тексту, него у десет томова неке
енциклопедије, навести све лажи антикомуниста. Нечиста
савест тера на фолирање. Патриота мисли да сме да лаже,
јер то ради из уверења. То је мршав аргумент, поготову што
видимо да како се ко дочепа мрве власти и пара, од патриоте
постаје еврофанатик. Исто тако, антикомуниста лаже јер
верује да има „свете циљеве“. Мој приговор је да баш тим
циљевима недостаје ма шта што је „свето“. Пред обичним
радним местом, или неком парицом, сваки патриотски циљ
се претвара у сплачину.

Посебан проблем, који је слабо уочен у јавности, а скопчан

је са антикомунизмом је следећи: свака антидеологија, дакле
негативно одређена идеологија је пуна мржње и рђавих
осећања уопште. Такве идеологије су, практично, позив
душевним болесницима да и они рекну неку. Данас, у јавном
простору, поготову на друштвеним мрежама, ви немате
уопште потомке жртава комунизма, које имају право на свој
бес, па и на мржњу, већ само децу из комунистичких
породица и душевне болеснике. Остали су ту у безначајном
проценту.

Лично знам (не и познајем) бар десетак антикомуниста који

145
гарантовано имају нешто на латинском у здравственом
картону. Уместо логике, или бар мало мозга, у лобању им је
инсталирана мржња, а пљувачне жлезде им раде као мотор
владичанског Аудија. Ту аргумената нема, ту памети нема,
ту елементарног морала нема, али је зато мржња густа и то
све гушћа, уколико је терапија ређа.

Поштанска марка са ликом Карађорђа из серије

која обележава 150-годишњицу од
Првог српског устанка у ФНР Југославији.

За крај: највећи део антикомунистичке халабуке није ни

дотакао истинске мане комунистичке власти; халабука
исказује само расположења, она је емоционалне, а не
политичке природе. Исказује се став, а не мишљење. Овде
сте могли да видите више солидних аргумената, у форми
стрипова, споменика, филмова и слично, али с
антикомунистима то не пали: они знају све и ништа друго.
Зашто? Зато што свака антиидеологија, свака мржња, има
секаперсасту природу и одбија аргументе као што зид одбија
зрно грашка.

146
„Видиш ли споменик на Газиместану, подигнут 1953. године?„

„Да, али Тито је мрзео Србе…“

„Видиш ли Српску трилогију, штампану 1966. године?„

„Да, али он нам је покрао индустрију…„

И тако унедоглед. „Да, али..да, али…“…

Нигде мушког принципа, никад се не зна о чему се прича.
Ментална конфузија подигнута на ниво идеологије.

18. јул 2017.

147
 Медијска испаша

Одбацујући, као модерни (а нарочито као постмодерни)

људи биологију као основ људске егзистенције и
поверовавши да се природни закони могу силовати по
потреби и мери демократије и опште једнакости, дочекали
смо, у јесење дане грађанског друштва, да нам се природа и
биологија сурово свете и то баш кроз онај систем који их је
одбацио. Наравно, у изопаченом друштву, у умирућој
демократији, чију смрт поправљачи света мисле да могу да
одложе, освета биологије има сасвим фарсичан смисао:
биолошка инфериорност се уздигла на ниво грађанске
већине, која тиранише, у име своје инфериорности, читаво
друштво. Конзумент, тај љигави демијург грађанштине,
прешао је са потрошње добара на потрошњу медијских
производа, односно померио се од хлеба ка играма, што је

148
крајња консеквенца позне демократије. Сан књишких
мољаца да ће, помоћу просветитељских метода 1, извести
преобратни процес, те ће, подизањем свести у оном делу
популације који није способан да разуме ништа изнад нивоа
Задруге, или Парова, од конзумената направити стоике.
Наравно да од тога нема ништа и неће се десити.

Експериментална психологија је, много ефикасније од

просветитељства и рационализма, обликовала јавно мњење,
открила његове стварне потребе и жеље и то у складу са
биолошким разликама, а не игноришући их у име
апстрактне правичности и једнакости. Исто то је урадила и
експериментална социологија, која је овладала друштвеном
акцијом за потребе политичког система, очистивши, при
том, ту акцију од свих вредносних или моралних момената и
подређујући је сувом позитивизму и функционализму.

Експерименти, који су рађени током Вијетнамског рата, на

ратним заробљеницима обе стране2, открили су да свака
људска група, по ма ком критеријуму буде састављена,
критично зависи од вођства, односно од оних 5% унутар
људске врсте који мисле апстрактно и имају смисла за
хумор, што је предуслов да уопште буду лидери. Ако се
наруши лидерска структура, односно ако се из групе издвоји
5% алфа примерака, група постаје пихтијаста и са њом се
може радити шта се хоће.3

Уз ово, треба поменути и резултате биологије као науке:

откриће да одређен надражај изазива лучење хормона, пре
свега ендорфина и серотонина, те да ти хормони утичу на
стварање онога што ми зовемо навикама, далеко је
надмашен експеримент са Павловљевим псом. Ако неко,
дакле, одгледа неки риалити, или неку другу опачину и нађе
себе у томе (а велика већина нађе), сутра ће му се, у исто

149
доба, хормонална слика изменити, односно тражиће му се
да бљувотину одгледа поново.4

Сваки социјални слој5 има своје потребе, домете и своја

ограничења. Иако демократија формално, преко концепта
једнакости, „пегла“ разлике између слојева, она не може
тиме и да их укине, али може сасвим добро да се игра њима
и да их користи за потребе пропаганде и изборног процеса.
Релативно велико сиромаштво у етернално транзиционој
Србији, највећи број становника гура у ниже слојеве и, иако
немам одговарајуће податке (питам се има ли их уопште),
могу да претпоставим да се 2/3 становника Србије налази у
доњем и доњем-средњем слоју. У вишем-средњем се налази
можда двадесетак процената, док виши слојеви, који
обухватају добитнике политичког система, њихове слуге и
нешто спортиста и добитника на ЛОТО-у, броји до
петнаестак посто. У слуге убрајам комплетну државну
управу, укључјући војску и полицију.6

Медијске помије су намењене првенствено доњим и

доњим-средњим слојевима, али на њих нису имуне ни слуге
елите, па ни делови елите7, јер су простота и вредносни
релативизам и створили више слојеве у Србији. Некада је
врло тешко разликовати политику, државну управу и
естраду. На медијске бљувотине нису остали отпорни ни
образованији слојеви, јер образовање не почива на
изузетности личности, већ на једном делу изузетности,
односно на дупету, које школу завршава, а да се ни не
дотакне вредносног система. Другим речима, и
факултетлија може да буде потрошач Фарме, или Задруге,
јер је претпоставка за ову врсту конзумеризма
недостатак вредности, а не ниво образовања.

150
Једино ко не подлеже тој чаролији су алфе (оних 5%) и
конзервативни конзумеристи, односно они који радије
бирају хлеба, него игара, а ту друштвену групу 8 чине, по
мом мишљењу, махом Другосрбијанци, који су имуни на
Задругу, али нису на лову, ствари и, нарочито, статусне
симболе.

„Стара дама опет пропушта вести“, рад базиран на слици

Николаса Маса из XVII века. Непознат аутор.

За доње слојеве, до нивоа доњи-средњи, патриотизам је

обавезан. Вулгарни патриотизам. Сиромашни и слабо
образовани9 су, свуда, извор патриотизма. Виши слојеви су,
махом, космополитски оријентисани, али се играју
патриотизмом сиротиње, нарочито кад се примакну ратови и
несреће. Велико је питање, на које одговора нема, бар не
доброг, да ли је сиротиња заиста патриотски оријентисана,
или само о себи има такво мишљење. Лично сматрам да су
нижи слојеви способни за неку врсту вулгарног
патриотизма, чудне мешавине љубави према отаџбини,
према естради и политичким вођама, које су све друго, само

151
нису родољуби. Једна збрка је у питању, или једно
самопсихолошко неразумевање код ових слојева.

Било како било, нижи слојеви се ионако ништа не питају и

нико их не ферма (иначе не би били нижи), али их, једном у
две-три године власт нешто пита и уважи их. То је онда кад
се примакну избори и кад се политичари растрче по
свињцима и кокошарницима. Има ли веће среће за некога
кога ни деца не поштују, јер не може да им испуни
конзументске жеље које им рађа телевизија, него да га власт
(‘еј, власт!) пита шта он мисли: ко треба да влада? Будући да
у тим слојевима апстрактно мишљење није на великој цени,
врло је вероватно да ће одговор бити линеаран: треба да
влада онај ко ме и пита – дакле, онај ко је на власти.

Наравно, и најнижи слојеви би, без медијског заглупљивања,

изградили некакво аутономно мишљење, али им се то не сме
дозволити. Држе се под баражном ватром медија и хране са
најгорим отровима и то само из једног разлога: у њима се
види само бирачко тело и ништа више. Он, тај дроња,
сиромах, више није ни брат Србин, ни комшија, ни рођак, он
је само бирач10. Као бирач, он мора бити „у форми“,
схватити тај појам као облик, или као добру утренираност.
За таквога одмора нема, јер и најбољи фудбалер уме да
закаже, ако није у свакодневном тренингу, те тако и бирач.

За несрећу, осим великих медија, постоји и Интернет и пад

цене електронске опреме и провајдерских услуга, омогућио
је и доњим слојевима да се служе мрежом. Пошто је
Интернет, у суштини, далеко демократичнији од било које
власти у било којој земљи11, начелно је побуњенички,
помало анархистичан и са далеко већим спектром идеја (од
којих је већина суманута, али су ту), мора се спречити да
колеба бираче. Другим речима, велики медији су добили

152
конкуренцију са којом не могу да изађу на крај без помоћи
власти.

Два су озбиљна пројекта која имају задатак да држе бираче у

форми: један је шарлатанизација, односно обесмишљавање
сваког мериторног разговора у друштву, а други је планско
увећавање лажно-патриотских садржаја на мрежи од стране
саме власти.

Шарлатанизација је слуђивање слабо писмених и

сирмашних езотеријом, тајним друштвима, теоријама завере,
равноземљашким причама, деретићевским и осталим
квазинаучним теоријама и сличним будалаштинама.
Рационално мишљење мора да остане далеко од конзумента
медија.

Како ми знамо да су ово будалаштине? Врло једноставно:

када би све ове глупости биле ишта више од пројекта власти
и служби, промотери ових идиотија се не би скидали са
великих медија. Зашто, дакле, на РТС-у, или ПИНК-у немате
ревизионисте, езотеричаре, теоретичаре завера? Велики
медији разарају људе ријалитијима, сталним ванредним
конференцијама за медије и политикантством. Задатак
шарлатана је да овладају интернет простором, јер је
мејнстрим већ покривен.

Са друге стране, потпуно сам уверен да власт, на

пирамидалној основи, на нету производи квазипатриотске
фејсбук групе и странице, сајтове и блогове. Не прође дан
или два, да не приметим неки нови „патриотски“ сајт, или
неку групу, која прво радиклано критикује власт, а онда, из
чиста мира, почиње да „пегла“ коалицију са Харадинајем.

153
За обичног човека, који није верзиран у овим стварима,
овакве ствари су неприметне. Он верује на основу
прокламације. Неко се огласи као патриота, и сиромашан и
неук трче према њему. Кад овај направи заокрет, они
направе заједно с њим, ни не примећујући да се све
променило. То је најдубља тајна успеха СНС-а, који је ниско
стратификовано бирачко тело радикала, научено да следи
вођу, јер је слабо способно да разуме идеје, превукао на
подршку атлантистичкој политици партије, а да нико од тих
следбеника није себи поставио питање ни сопственог
патриотизма ни патриотизма вођа, јер је тај, слузави и
љигави патриотизам нишчих, подразумевана категорија.

Поставићу овде једну потпуно произвољну визуализацију

онога што ја мислим да се дешава у сфери шарлатанизације
и интернет патриотизма. Дакле, овде говорим о процесу, а не
о бројкама.

Умишљено патриотско тело12 (обележено црвеном бојом)

лако потпада под чари шарлатанизације, јер нема ни
вредносну, ни моралну, ни образовну баријеру према њој. То
тело, ти слојеви, немају појма како се и по којој
методологији раде научни радови, па им свака будалаштина
пролази као „наука“. Они „верују“, „осећају“, „надају се“,
„имају став“, али немају критички однос према медијским
садржајима. С друге стране, сасвим је људски окривити, за
своју социјалну и економску позицију, Американце,
Билдерберг, К-300, ХААРП, Хрвате, Јупитеријанце и бечко-
берлинску крађу историје13. У питању није ништа друго, до
ли рационализација сопственог друштвеног положаја.

Другосрбијанци далеко мање подлежу чарима

шарлатанизације и езотерији, јер су боље образовани и
нешто богатији, тако да се мали број њих да преварити овим

154
глупостима. Овог света, наивног и простог, има много више
него другосрбијанаца, али сам сигуран (опет кажем: доказ
немам и износим само своје виђење) да се, после примењене
шарлатанизације, број трезвених патриота и број
другосрбијанаца изједначава, иако је почетна предност била
далеко на страни патриота. То и јесте смисао
шарлатанизације: да нижи слојеви гласају против својих
интереса, односно за оне који их, у друштвеном смислу,
фиксирају.

Што се тиче производње патриотизма на нету, подозревам да

је то, с обзиром на приличну умешност у подухвату, на себе
прузела нека служба, мада није нужно да сви актери
„патриотизације“ схватају у чему учествују. Углавном се
ради о клинцима који се продају властодршцима за ситне
паре, или гостовања у јутарњем програму неке телевизије,
или за чланак у неком електронском медију.

Доњи и доњи-средњи слојеви се лако навлаче на патриотске

приче, без икакве дистанце. Њима подвалити, дечија је игра.
У Србији, свака бараба, која је довољно спремна да глуми
патриотизам, увек нађе своје место у политици. Половина
патриотских организација и декларисано патриотских
појединаца14, ради за власт, а друга половина за странце,
дакле опет за власт. То чак није тешко ни видети, али
разумевање, па и на том нивоу, није широко заступљена
ствар. Срби ударају као кленови, дакле не облећу око мамца,
него одмах загризу. Такав нам је темперамент – увек бржи од
мозга15.

Ако хоћете да видите, или разумете ове процесе, само

слушајте шта људи причају: јавни простор врви, али
буквално врви, од безброј пута поновљених фраза. Као што
пензионери, потрошачи мејнстрим медија, а не интернета,

155
понављају фразе које су им у главу усађене, а они су,
грешни, уверени да су сами до тих сазнања дошли, попут
„он бар нешто ради“, „нико да каже: свака част
Александру Вучићу“, „ипак је боље“ и слично. Тако жртве
интернет медија понављају: „Нису Руси такви као Амери,
они не подривају друге државе“, „украли су нам читву
историју“, „забранили су нам да помињемо Јасеновац“ и
остале глупости. Ипак, свако је уверен да је самостално
дошао до закључка у истом тексту као остала браћа. Као
своју слободу осећају право да понове оно што им медији
кажу.

Колико је ту предрасуда, колико емоција, говоре и

повремени тестови које бацам међу пријатеље на мрежама.
Имам врло једноставно питање: како се технички краде
нечија историја? Односе се сандуци, секу се руке које чувају
историју, секу се језици да се предање не шири? Зовем их да
дођу код мене и да украду само моју породичну историју, а
не историју читавог једног народа, да би им показао да је
прича о крађи потпуни апсурд. Оданде се не враћа ниједан
технички одговор: само фразе да смо покрадени. Кад би
лопови размишљали на нивоу начела, а не технике, крађе би
нестале. Крађа, је увек и пре свега, техника. Овакве теме
показују да је адреналин одлична замена за мозак. Уосталом,
ни парамецијум нема мозак, па живи. Живот је старији од
мишљења.

Други одличан пример су равноземљаши. У корену њихове

теорије је следеће: сви, али дословно сви професори физике,
који су нас учили, или немају појма о физици, или сложно,
без иједног изузетка, нису хтели да нам кажу праву истину, а
знали су.

156
 „Древна мапа“ равне Земље из 1960. године

Претпоставка је до те мере идиотска, да и не тражи посебно

обарање, али пролази као брзи воз, јер се опет вера у нешто
позиционира као мишљење. Они – мислим на присталице
свакојаких будалаштина – и не примећују да су урађени по
плану. Буђење, рецимо, српског национализма осамдесетих
година прошлог века, изведено је као пројекат, да би се
национализмом овладало од стране центара моћи, да не би
прерастао у спонтан процес. Одједном, у пар година,
објављују се књиге попут „Ножа“, или „Књиге о
Милутину“, обе написане од бивших шампиона комунизма,
Драшковића и Данка Поповића. Није било родољуба да
напишу, него су морали комунисти? И, мало затим, кленови
ударају као бесни: понављају читаве сегмете тих књига, као
да је Библија у питању. Не примећују да су, одједном, у само
пар година, постали Равногорци (да о томе ништа нису
знали још, рецимо, 1985-те), велики Срби, патриоти и
слично. Урађени су као деца, али се и данас, тридесетак
година касније, не досећају да су испали вране, већ мисле да
су аутентично, свак сам са собом, дошли до истих
закључака. Њихова деца понављју исте фразе, а да буквално

157
немају појма о чему се ради. Обожавање Недића и Љотића
је, такође, пројекат и то потпуно супротан бићу српског
народа, али чврсто ослоњен на моралну и вредносну
релативизацију, којој је подложан сваки грађанин и ни један
истински родољуб.

Људи, дакле, верују да су, независно један од другог, сви,

или већина, дошли у исто време, на исту замисао. Тога нема
ни у бајкама, али има међу Србљем.

Зона шарлатанизације, онако како сам је представио,

највише покрива сиромашне, губитнике и слабо образоване.
Њима се може подвалити све и сигуран сам да се сами
пројектанти лудила чуде како свака глупост брзо и лако
пролази.

Интернет је први медиј у историји који је уважио будалу.

Пун је усамљеника које нико уживо ни на кафу не позива,
пун је неписмених и нишчих, који су, први пут у људској
историји, добили прилику да нешто кажу у каквом-таквом
јавном простору. Нема толике будале да се за ту прилику
неће борити до смрти. Ако ту не лупета, нема где. То су
тровачи смисла и сваке рационалне слике о свету, али су
доминантни у виртуелном простору, јер су на њега и
ограничени. Половина би их, у кафани, после две реченице,
добила по лабрњи за исто оно што на нету просипају без
мере и конца. Људска душа.

Из ове ситуације нема изласка у оквиру политичког и

безбедносног система. Будала ће, као бирач или интернет
ратник, до последњег даха бранити своје право да изабере,
на изборима, пропаст и за себе, и за народ. Сиромашан ће
гласати за богаташе, патриота за атлантисте и сви ће, и даље,
мислити да су прваци родољубља и разумеваоци политике

158
првог реда, те да само суровом игром судбине, курве старе,
нису професори на Факултету политичких наука.

Онај ко мисли да, једног дана, овлада политичким

процесима, или да бар утиче на њих, мораће да искључи
инстинкте руље из својих планова. Руља се, од кад је света и
века, контролише, с њом се не дебатује, нити јој се свест
воздиже. Од та посла нема ништа и свако ко верује да са
народом треба радити, јесте или сањалица, или будала.
Преокрет је могућ само ако се ропски инстинкти нижих
слојева ограниче, односно ако се изгурају из процеса
одлучивања. У супротном, ако нам гомила без мозга кроји
судбину, рђаво ћемо се провести. То што неко наивно мисли
да се народ не пита, не мања ствар. Народ се пита, али се
претходно „уради“. Док се не уради, питања нема. Урађен,
он заиста бира своју судбину, у складу са својим
могућностима и својом памећу. Каква памет, таква и
судбина.

20. септембар 2017

Насловна фотографија: „Men watching tv in a Caravaggio painting“ , непознати

артиста.
.

1
А баш су те методе и довеле до стварања конзумеризма.

2
Саветујем да се прочита „Страховлада“ од Војина Димитријевића, јер
су многи процеси, којима се данас обликују политички системи, настали
на резултатима тих експеримената.

3
Општа је повика, у савременом српском друштву, на лажне дипломе, на
недостатак стручног кадра у власти и на појаву дунстера на сваком
кораку. Таква ситуација, међутим, није случај, нити насумични избор
гонича политичког система, већ је узрокована управо потребом да се
спречи да оних 5% овладају било каквим друштвеним процесом.
Дунстер није случајна појава, већ је нешто што се хоће и што је задатак.

159
То се најбоље види по томе што се и на супротној страни, на страни
опонената власти (али не и систему) налазе исти такви мамлази и
дунстери, као и у власти: историчари са дипломом машинске школе, или
економског факултета, езотеричари и новинари са дипломом
угоститељске школе и – да све буде луђе – баш они приговарају власти
због дунстераја и призивају стручност. Непокренути покретачи.

4
Приговор Жељка Митровића, власника ПИНК телевизије, да свако има
даљинац и да може да одабере да ли ће нешто да гледа или не, сасвим је
ваљан, уз опаску да је врста тако саздана да само 5% алфи може заиста
да бира. Следбеништво не бира, оно добија.

5
Модела социјалне стратификације има много, те ће се избор било ког
показати као недовољан. Мени је најближи онај модел стратификације
који дели друштво на шест слојева (доњи-доњи, доњи-горњи, доњи-
средњи, горњи-средњи, доњи-виши и горњи-виши), те ће се следећи део
текста заснивати на овом моделу.

6
Било би једноставно када би се слојеви формирали само у односу на
приходе, али то није тако. Полицајац нема велике приходе (мада му
политички систем дозвољава да, док му је лојалан, своје приходе
остварује и мимо плате), али има моћ, тако да га то измешта из средњег
у виши слој. Исто важи и за ниво образовања – моћ, коју неко поседује,
мења бар један ниво школовања.

7
Мислим на политичку и финансијску, а не на стварну елиту.

8
Која је једнако вредносно проблематична, само што од живота тражи
лову и добра, а не шоу.

9
Некада је тешко видети шта је узрок, а шта последица; да ли су неки
сиромашни и слабо образовани услед биолошких ограничења, или су
социјална ограничења довела до осталих недовољности. Некада је
друштво било проходније, није један доктор наука напустио чобански
занат да би интелектуалац постао, али је данас друштво затворено,
залеђено у некој врсти кастинског система, те и друштвене слојеве треба
схватити, за разлику од претходног доба, као релативно сталне
категорије.

160
10
Полуидиотизована српска опозиција често помиње како ће укинути
ријалитије у Србији и тиме себи одсеца и оно мало сиротиње, које би
гласало за њу. Не схватају да се свест сиротиње и неписмених
контролише, а не поправља.

11
Што не значи да није у служби глобалне демократије, односно да је
манипулативан.

12
Умишљено, јер не постоји справа за мерење родољубља. У основи,
ово је сиромашније, слабије образовано тело, које верује да је
патриотско, иако гледа „Задругу“, што је у оштрој опреци са сваким
патриотизмом.

13
Кад слушате ошамућене присталице, рецимо, теорије да је нама
покрадена историја, прво што вам падне на памет је да би, да се крађа
није десила, екипа полуписмеих бранилаца теорије, поваздан седела и
читала то украдено благо. У стварности, та екипа не чита ни поднаслове
у новинама, само наслове.

14
Да имамо мало, само мало критичке дистанце према ономе што нам
игра испред очију, схватили бисмо макар да свако ко себе декларише као
патриоту, то нужно не може бити. Поштен човек никад себе не би
квалификовао као поштењачину, то раде само лопови.

15
Моја кума, Рускиња из Новосибиркса, која је овде већ четврт века,
била је веома изненађена српском емотивношћу и темпераментом. „Ми
смо хладни у односу на вас“, често је говорила. Интересантно је да је
наш доживљај Руса сасвим супротан осећању моје куме. То је вероватно
због тога што и ту пројектујемо своје жеље и љубави, без укључивања
мозга.

161
 Дан ослобођења

Сваке године, Дан ослобођења Београда, даје прилику

утварним љотићевцима и недићевцима да још једном проспу
своју вампирску и издајничку причу српском (у њиховм
случају: срБском) народу. База приче је веома проста: дошли
су зли партизани и отерали наше Немце. Како су то
партизани странци, а Немци наши, слабо да је коме јасно,
ако је сувисао ма и најмање.
Морални релативизам је костур на који се каче ове и овакве
квазиидеологије, али су, управо због тог релативизма,
потпуно стране бићу српског народа, његовој историји и
традицији и баш због тога љотићевско-недићевске странке и
организације нису, ните ће имати икакав утицај на српски
народ, а још мање на политику у Србији.
Поставка ових утвара је оваква: издаја и колаборација су

162
оправдане, јер постоје разлози за то. Рецимо, да се спречи да
нас наши Немци не потамане до краја. Недић се, је ли,
поставио разумно, да спасе што се спасти може. Љотић
такође. Веома рационално. Но, част не познаје разлоге, она
је састављена од крви и рефлекса. Кад ти неко малтретира
мајку, или дете, ти не размишљаш шта да радиш, ако си
частан. Ако ниси, као што носиоци ових идеологија нису,
онда почињеш да чепркаш по разлозима. Рецимо, ако ти
неко силује кеву, или жену, ти ћеш рећи себи: паметно је не
бунити се, силоваће и мене. Частан човек никада тако не би
размишљао, нити поступао.
Наравно, без части се може живети. Због части су умрли
многи, због недостатка части, готово нико. Паметна је то
филозофија, поготову кад образа немаш. У светлу Недићеве
и Љотићеве „борбе“, смешно и јадно изгледају Синђелић,
Тепић, Обилић, Гавриловић и толики српски хероји, који су
част претпоставили користи, па чак и самом живљењу. Како
је могуће, ако ниси сасвим параноичан, да ти, истовремено,
буду хероји и Недић, и Синђелић? Синђелић би Недића
обесио о прву крушку, Љотића такође. Обојица, и Недић и
Љотић, са духовним пастиром Николајем Велимировићем,
покушали су да се часно, као што је ред и обичај међу
таквим гигантима, спасу бекством; Николају је успело. Ни
Синђелић, ни Обилић, ни остали истински дивови нашег
рода, на бежање нису помишљали.
Управо поређење ова два типа, часног и
колаборационистичког, показује карактер и личност оних
који им се диве. Стицајем околности, упознао сам велики
број недићеваца и љотићеваца и сведочим да су састављени
из два људска материјала: први су деца комунистичке
сиротиње, лумпенпролетеријата, слабо образована, још
слабије васпитана и неспособна за сваку духовну
дисциплину, за поимање концепта части, традиције и
обичаја. Јад и беда. Полуписмено, агресивно, има само уста,

163
уши нема. Њих воде и ложе нешто образованија деца
средњег провинцијалног комунистичког кадра, која сама,
мислим на идеологе љотићевштине и недићевштине, не
верује ни у једну реч онога што проповеда, али ову
полуписмену масу сасвим лепо виклује.
Никакав људски материјал не ниче на мокрој крпи, него на
одређеној социјалној и биолошкој подлози. Нећете наћи
никога из добре куће, домаћинске куће, да је љотићевац, или
недићевац. Кад човек заступа неку идеологију он, заправо,
заступа себе, своје могућности и вредности. Вредности
расних типова људи су вредности Обилића и Тепића, а не
Недића и Љотића. Мишја философија и идеологија
колаборациониста има дубоку и генетску, и породичну
основу. У таквим породицама су деца генерацијама учена да
повијају шију пред јачим. То што ће се, чак и у таквим
породицама пронаћи неки Солунац, последица је тога што
су их извлачили на силу испод женских сукања, а не тога
што су ови једва чекали да се боре за отаџбину.
Иако су овим несрећницима пуна уста традиције, обичаја и
вере они, у ствари, с тим ништа немају и баш зато морају
стално да редефинишу те појмове по мери својих
недовољности. Ви, кад слушате како они тумаче традицију и
обичаје, веру и морал, морате мислити да се налазите у
душевној болници, у којој су предепилаптична стања на
високој цени.

Оно што је честито и поштено у Србији, што је сојно и

расно, ни под мукама не би исповедало недићевско-
љотићевске вредности; оно што није, непрестано то ради.

Сведочим још нешто: они сами знају да нису добри. Они не

говоре, не мисле, не аргументују, већ реже, прете, вређају.
Да су сигурни у своје аргументе, у своју идеологију, не би
морали да фркћу непрестано. Опет, у савршеној опреци са

164
претњама и пљувачином је њихова апсолутна неспособност
да у реалном животу покажу храброст. Највећи број тих
хероја је неспособан да чак и своје право име и слику стави
на, рецимо, фејсбук профил.

Према томе, Београд је, 1944. ослобођен, а не окупиран. Не

може се бити окупиран од својих сународника, то још нико
никад није видео, сем побудаљених следбеника маргиналних
идеологија. Исто тако, не постоји идеолошка окупација, већ
само окупација коју изводе странци. Може се, оно после 20.
октобра 1944. звати диктатура, аутократија, страховлада, али
окупација не. Додуше, неписмене прецизни термини не
обавезују, они имају расположења.
Отужно моралисање ових необразованих и некултивисаних
типова над жртвама комуниста, показује да о политици и
историји не знају ама баш ништа: и политика, и историја
ишту крв. Нико није владао другачије. Шта се дешавало у
Француској буржоаској револуцији? Или у другим
превратима? Није се убијало? Нису се вршили геноциди по
Африци и Азији? Историју запљускује крв, а оно што за њом
трчкара и приговара су управо овакви типови, који немају
благог појма о чему причају. При том, ти исти моралисти
претпострављају Недића Синђелићу, чиме баш и показују
висину свог морала.

Нисам, сем два-три изузетка, упознао љотићевца, или

недићевца, који уме да напише реченицу без граматичке,
правописне, или стилске грешке. Мрзело их да уче, а и то
шти су учили, није им од помоћи. За знање много треба, а
расположења има и животиња. Због своје неписмености, они
руже писменост уопште; због свог незнања, руже знање;
због недостатка храбрости у себи, руже храбре, а уздижу
колаборанте. Иста прича као Вучићева: храбро је
колаборирати, кукавички је борити се за слободу.

165
Срећом, кажем, они никад неће представљати ништа у
Србији, осим малог, прљавог, пљувачког клуба, који може да
добаци до 3-4% подршке у народу.
Иако су им уста пуна срБства, вере и патриотизма, они
ништа од свега тога нису: нити су Срби, нити су верници,
нити су патриоти. Они су један сувишак, који се створио кад
је сиротиња добила дозволу да се бави политиком и кад је
незнање наметнуто као право на слободну реч и на
мишљење. Да је за мишљење потребно знање, а и хардвер, у
виду развијенијег мозга, то им је промакло. Право да се каже
је надмашило обавезу да се мисли.

Ја одбијам да ме неки дроњавци и понављачи уче шта је 20.

октобар. Одбијам да су Немци били наши, а комунисти
странци. Одбијам да су Немци побили мање људи од
комуниста. Одбијам да је Недић био „срБска мајка“, само
зато што то нишчи тврде. Свет Срба није свет нишчих, иако
га силују да то буде. Срби су вазда били жељни моћи,
витални, борбени, храбри и увек су презирали гмазове који
колаборирају или скидају гаће пред непријатељем. И
партизани, и четницу су представљали то мушко лице
српског народа, онолико успешно колико су знали и могли.
Недић и Љотић, заједно са Николајем, су побуна гмизаваца
против онога што је хтело да хода усправно. Та Србија је
поражена 20. октобра и за тим жале ови данашњи гмазови.

20. октобар 2017.

Насловна фотографија: „Уличне борбе током ослобођења Београда 1944. г.“

Извор – znaci.net

166
 Тријумф криптоатеизма

Ово неће бити ни једноставан, ни лак текст.

Имам, као традиционалиста, непрекидну потребу да се

ругам нововерцима и новопатриотама и врло мало воље да
их разумем, односно да објективно представим њихов
положај и да сагледам њихов вредносни систем.

Неуротична честитања празника на друштвеним мрежама су

ми, у почетку, била смешна поготову она честитања у којима
се Бадњи дан дели на јутро, подне и вече, а после ми се,
богами, смучило. Изгледало је, све то скупа, као нека врста

167
православне Олимпијаде у честитању, као надметање ко је
већи и бољи верник.

Грађанизовани представни свет модерног нововерца је

плитак као клозетска шоља: неукусне, кичерајске сличице,
на којима пише „Христос се роди“, уз обавезно „Мир вам
Божји“1, на мрежама су обавезно награђиване плусићима
који, ваљда, треба да представљају крстове. Општи кич и
нападно верско грудобусање директно су супротни духу
хришћанства, разумели га као обичај у српском народу, или
као Христово учење, пре него што га је црква искривила за
своје злоћудне потребе. Несрећа је, међутим, што модеран,
грађанизован верник, никакву представу нема ни о обичајној
вери, нити о Христовим речима, већ је комплетно наслоњен
на цркву; без ње, он не би ни знао шта је.

Грађанизација2 значи, увек и свуда, превредновање старих

вредности. Грађанин је увек нов, безусловно модеран,
екстровертан у својој грађанштини. Све што није са њим
постало, он дубоко презире и сматра ретроградним, а читаву
историју свог народа гледа или романтичарски (томе нагињу
они који за себе мисле да су патриоти), или као на једну
велику грешку и забуну (то су другосрбијанци).

Идеали демократије3 су, у очима грађанина, победили

обичаје, традицију, племенске култове, па чак и биологију.
Разум је гонич историје и тако ће остати до Судњег дана. 4 И
вера има бити, у складу са грађанским начелима, доживљена
као ствар разума и организације. Хришћанство је доказано –
о њему су сведочили Свети оци, црква је живи споменик
вере. Ко у ово сумња5, у складу са најбољом грађанском
традицијом, без обзира да ли се ради о капитализму,
комунизму или фашизму, биће прогоњен и малтретиран.

168
Идеја да се може одлучивати без гласања, да се може
организовати држава без парламентаризма, да се може
веровати без цркве, сасвим је далеко од грађанина, јер је у
њему форма далеко надмашила суштину. Он је сав у
појавностима, плитак је и површан, а адаптибилност и
медикритетство држи за највише врлине.

Грађанин је – то је најважнија његова особина – слободан;

слободан од наслеђа, од традиције и обичаја, од прадедовске
вере, па чак и од социјалне присмотре; тако су грађани
„ослободили“ и право, које више нема никакве везе са
правдом, већ само са одговарајућим процедуром, привреду,
која је, у грађанерским рукама, само друго име за пљачку,
политику, која је утилитарна, односно има за циљ
избегавање ма ког конфликта и, на крају, веру. Веру су
ослободили тако што су је одвојили од обичаја,традиције и
племенских култова и васпоставили је као једну плитку
цитатологију и неку врсту социјалне разбибриге.

Култура, морал, вредносни систем и религија, у рукама

грађана се претварају не у продужетак традиције и обичаја,
већ у њихову супротност. Тамо где је некад стајала тиха
побожност, која није имала потребу да саму себе оглашава,
сада стоји бучно и досадно грађанско грудобусање
религијом. Права вера ћути, а она, која није сигурна у
себе, непрестано се оглашава и галами. Грађанин је, и
иначе, бучан и досадан као пијанац у кафани. Он мора
стално да оглашава ко је и шта је и шта заступа, те је тако и
са вером. Исто је и са грађанима који су декларисани
атеисти6 – неће пропустити прилику да вам то саопште. Био
атеиста, или верник, грађанин је у томе бескрајно плитак,
ритуалан и своја осећања обавезно испољава само у
присуству публике. Њих вера не интересује као осећање,
већ као средство за друштвено позиционирање.

169
Када Исус, кроз Јеванђеље по Матеју, говори о
религиозности, он каже:

„И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по

синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде
људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју„.7

„А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер

они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени„.8

Овакав однос према религији је непојаман за грађанина, јер

је он сав у њеном показивању и вера без помпе је потпуно
неразумљива за њега.

Оно силно шенлучење за празнике, честитање и

пренемагање на друштвеним мрежама, показује сву
испразност модерног човека и његове религиозности. Он
своје верско уверење износи као што износи и политичко. 9 У
питању је, дакле, само једна идеологија више, а не наслеђе
прадедова.10 Услед идеологизације долази до оног суманутог
спајања српства и православља, па иде до крајњих
баналности, као што је спајање српства и ћирилице: ко не
пише ћирилицом, Србин није! Вера никад не би била тако
искључива, али идеологија то обавезно јесте.

Осим ових грађанерских „окречених

гробова“ ( „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери,
што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи,
а унутра су пуни костију мртвачких и сваке
нечистоте„)11, постоји још једна, не мала, група грађанера
нижег ранга. То су они који су нешто ниже интелигенције,
или су се одали алкохолу и дрогама. Некада су то само
усамљеници, који траже друштво. Сви они, скупа, производе
невероватну количину верских парола и ставова и то на тако

170
ниском нивоу, да су и улични графити озбиљна наука за њих.
У питању је чиста размена адреналина и ништа више.
Просто: интернет је будали, први пут у историји, дао
могућност да се покаже изван круга породице и комшија и
будала то, наравно, не пропушта. Ради се о несрећницима
који су на интернету православни и национални лавови, а у
стварном животу мишеви. Све су у животу промашили, само
су нацију погодили, јер је сувише велика да се омаши.

Сви заједно, и они „окречени“, и ови, „неокречени“

грађанери,12 производе невероватну хистерију и забуну у
јавном простору и, услед њихове буке, ни једно право
питање не успева да се постави, камо ли да се реши. Из вере
је ишчезао бог, а из политике елементарна памет.

Политика је, па и и црква, заједно са њом, отворила апетите

свакој будали; некада су верска и политичка питања била
препуштена некаквим ауторитетима, познаваоцима, а данас,
ко гледа Марјана Ристичевића и Зорана Бабића, на пример,
неминовно долази до закључка да би и он могао да се бави
политиком, јер види, ма како приглуп био, да су се оштро
раздвојили разумевање политике и бављење њоме. Исто
тако, онај ко гледа плитке теологе, бирократе вере, долази на
замисао да је грехота да се и сам не упусти у теолошка
разматрања.

Ефекат повећавања глупости у јавном простору је

незаустављив, док је опамећивање безизгледно. Добар је
пример ситуација са Косовом – неко се сети да избаци
паролу: Косово је Србија! Други не оклева, не дрема, већ
додаје: Косово је срце Србије! Трећи соли: Косово је глава
Лазарева! И сви задовољни: разменили су адреналин и
потврдили једни другима да су патриоти. Шта једном
патриоти и треба више од пароле?

171
Онај, ко би у тој екипи, поменуо да Косово, заправо, више
није Србија, био би изложен линчу, иако је то очигледна
чињеница. Није патриотски тако говорити! На питања, као
што су: да ли смо спремни да, ако је Косово српско, плаћамо
једно пола милиона дечијих додатака, да у бирачки списак
унесемо милион Шиптара13, да доле држимо скуп војно-
полицијски апарат, уобичајени одговор гласи:

Косово је срце Србије, срце Србије, срце Србије…!

Уместо озбиљне дебате и плана како да се вратимо на

Косово, ми проглашавамо да са њега нисмо ни отишли.
Толико о патриотској озбиљности.

Исто се понашамо и кад је религија у питању: вера дедова је

обавезивала, јер је била неодвојива од моралног и
вредносног система14, док данашња вера нема ама баш
никакве везе ни са моралом, ни са вредносним системом. То
је нека врста друштвене обавезе, саморекламирања и
празнословља.15

Неоправославци и неопатриоти, што је мање-више исти

корпус слабог људског материјала, додатно је обрађен
шарлатанизацијом (причама о ХААРП-у, Србима народу
најстаријем, кемтрејлсима, масонима, равноземљашким
будалаштинама), на коју се другосрбијанци не примају
уопште. Шарлатанизација је пројекат смишљен искључиво
за неопатриоте и неоправославце.

При том, ова шарлатанизована гомила врши притисак на све

око себе да јој се призна да је од злата, а не од бакра, као
што јесте. Тражи се, чак, да ова булумента буде изузета од
критике, јер је, ето, ипак боља од оних који владају. Не да
није боља, него је гора и то много. Озбиљно се плашим

172
ситуације у којој би неки равноземљаш водио Србију, или
министарство просвете водио неки Деретићев поклоник.

На крају, добро је додати и ово: у додиру са новцем, „неоси“

се, буквално, распадају. Пошто су сва њихова уверења,
веркса или политичка свеједно, лажна, а новац је стваран,
уопште се не поставља питање ко ће битку добити. Новац са
лакоћом тријумфује над слабокрвним „неосима“ и претвара
их у атеисте и еврофанатике. Управо кроз додир са
стварношћу, а стварност наше епохе је да је Мамон бог свих
богова, успоставља се атеизам и то не као нестанак верске
праксе, или верске приче 16, већ као пад метафизике, услед
одвајања од обичаја и традиције, односно од онога што су
нам дедови предали.

11. јануар 2018.

1
Ово фразирање представља коначну и трајну победу цркве над
хришћанством. „Мир вам Божји“ је искључиво црквена фраза, која нема
никакве везе са обичајима и традицијом и нико је није ни изговарао док
се на телевизији и друштвеним мрежама није појавила. Од онда, постала
је обавезна, јер је нека врста атеста за модерног православца. Црква је,
преко кича и бесмислених фраза, преко буке и испразне дијалектике, са
недотупавним, грађанизованим верником као оружјем, дефинитивно
истиснула Христа и његово учење, те је себе поставила на место Бога.

2
Овде је треба разликовати од урбанизације.

3
Никада се довољно пута не може поновити уџбеничка дефиниција:
демократија је политички облик диктатуре новца.

4
Грађанизовани примерак врсте и не примећује да је демократија мртва,
а да никада, ни једног јединог дана, није тријумфовала над традицијом,
обичајима и биологијом. Тиме што их је порекла, није их укинула,
само је смањила број снажних духова у заједници.

173
5
Ко сумња, уосталом, у било коју демократску и грађанску догму.

6
Грађанин је, по природи својој, атеиста и само је питање личног укуса
и социјалног миљеа да ли ће то признати, или ће се претварати да је
верник.

7
Мат. 6:5

8
Мат. 6:7

9
Да би вера могла имати неки дубљи и унутрашњи садржај, грађанину
никада кроз главу није прошло; то је став, то су уверења, то су „набрекла
прса“, али никада без представе за друге.

10
Недавно, једна од безбројних патриотских организација (у земљи без
патриотизма), издала је саопштење и коме каже: „Председник Србије је у
бити атеиста који је у потпуности прихватио протестантску филозофију
Вебера. Зато му је православна идеологија и страна и одбојна“. О томе
се овде ради: православна идеологија. Удубите се у звук речи. При том,
ови и нису неки мудраци, јер не умеју да сакрију сопствени доживљај
вере као идеологије..

11
Мат. 6:27

12
При чему они први користе ове друге на исти начин на који сељак
користи будак.

13
Са свим последицама које би то донело. Прва би била да се без
албанских партија не би могла формирати власт, као у Македонији, до
тога да би, чак и у тим условима, Шиптари бушкали да се отцепе.
Живели бисмо „Дан мрмота“, односно стално понављање исте приче.

14
Уопште не улазећи у то да ли је та вера била претежно хришћанска,
или претежно паганска

15
Анри Барби је приповедао да је српско друштво примитивно, али
бескрајно сложено. Да може да види ово данашње, вероватно би рекао да
је примитивније, али бескрајно симплификовано.

174
16
Напротив: и пракса, и прича нарастају..

175
 Ко је пригушио крике из Шумарица?

Не знам шта се десило са нама, са српским народом, кад има

речи оправдања за стрељање у Крагујевцу, за стрељања у
Крушевцу и Краљеву, за 18 логора „срБске мајке Недића“ на
територији Србије, за сваку опачину коју је окупатор у овој
земљи урадио…

За све смо ми криви. Вучићева прича је освежила, удахнула

нови живот помало прецвалој и уморној
колаборационистичкој причи у Сораба.

Тачно је: партизани су (некад са четницима, некад сами)

176
пуцали на Немце по Србији, али ми према томе имамо однос
као да су пуцали на Немце по околини Берлина, а не по
Шумадији, као да смо ми напали Немачку. Откуд Швабе у
Крагујевцу? У Србији?

Сви они што серу да је по конвенцијама забрањено пуцати

после капитулације и да је држање талаца легитимно (што
је, иначе, тачно), нека се сете да Немци нису поштовали
конвенције, када је у питању објава рата и убијање цивила
током масовних бомбардовања.

Шта је требало да радимо 1914. године, кад су Швабе почеле

са масакрима у Мачви? Да обуставимо отпор, да не гину
цивили? Да бринемо о народу? Да будемо Дража пре Драже?
Да је тадашњи поручник Дража отишао до Мишића или
Степе и предложио им да се не пуца на Швабе, да не гину
цивили, добио би од њих метак, да се не мучи више.
Како смо успели да оправдамо овако масиван злочин? Како
имамо симпатија за окупатора? Откуд то код нас?
Службе су сјајно шарлатанизовале Србе и од нас направиле
Чехе: окупатор је мио, које вјере био!

Јадна, мизерна философија Данка Поповића и Вука

Драшковића, да је требало седети, сачекати крај рата који
ионако сами не можемо добити, поражена је у животу:
Дражи се није посрећило, власт су узели комунисти. И
поред тога, опет се та философија, овог пута у
протестантско-вучићевској форми, потура Сорабима. Што је
најбоље, жртве те философије, антикомунисти, уопште не
оверавају да су је (ту философију) потуриле баш
комунистичке службе. Шта су били Вук Драшковић и Данко
Поповић пре него што су се посрбили?

Мене код тих вулгарних антикомуниста, који нису сами у

177
екипи која производи причу, него у екипи која звечи,
понавља је и гризе, највише забавља што ни после 30 година
не капирају одакле је ветар њихове философије дунуо.

21. октобар 2018.

Насловна – хумке убијених ђака у Крагујевцу, октобра 1941.

178
 Страна преслице у бићу

Можда наслов делује мало необично, али овај израз користи,

у својој философији, Освалд Шпенглер, кад хоће да објасни
прелазак са мушке политике (са „стране мача“), на женску
политику („на страну преслице“).

Он каже, дакле, да се овај феномен дешава кад народи

постану историјски стари, кад више нису спремни да се
боре, већ траже пацифистичка и компромисна решења. Ниче
таква расположења зове декаденцијом. У бићу, народа,
дакле, превладала је „страна преслице“; народ коме се то
деси, постаје биљолик, нема више у себи нагоне предатора и

179
своје биолошко трајање ставља изнад слободе, културе,
етоса и етноса.

Ту, „страну преслице“, ћете веома често видети код нашег

председника, који за себе, врло радо, резервише улогу
жртве, коју исто тако радо, у оквиру породице, за себе
резервише жена1. Улога је згодна: жртву је тешко нападати и
оптуживати, тако да она може да сиса животне сокове из
околине, а да јој то нико не пребацује. Узгред, то је једина
политика коју Вучић може да води: повремени наступи, у
којима се мршти, прети, галами, или глуми ауторитет су
маркетиншка опсена, док су напади кукњаве једина
дозвољена политика.

Ако имате, дакле, жену, која поваздан иде по кући и кука

како је болесна (јадна ја, јадна ја), или која се жали на
гомилу обавеза које не може да обави (тешко мени, ах,
тешко мени), једна ствар је потпуно сигурна: поред вас неће
постати ни здравија, ни мање жртва, али ће, после десет
година брака, у орману имати двадесет пари ципела, а ви
једне, јер сте здрави и прави и, као такви, одлична сте
хранљива подлога за све што је слабо, болесно и намучено,
поготову ако је све то глума.

Наша сабраћа, из Хрватске и са Косова, за себе су

резервисала улогу јадне жене из претходног пасуса
(„многострадални народ“, „недоклани народ“) и наше је
само да их издржавамо и да им дајемо посла и хлеба, макар
ми немали ништа. Ми, мислим на нас из Шумадије, још
имамо ту „страну мача“ у себи, ту потребу да помогнемо
слабом и немоћном, још имамо неку замисао (мада све
слабију) о слободи и витештву; наша браћа су давно
отрована духом дефетизма и пацифизма, да их само још

180
интересује колико је „њихов део“, што би рекао Мирко из
филма „Маратонци трче почасни круг“.

Под маском жртве и многострадалништва, небројени

милиони су подељени, многи уносни послови приграбљени.
Једино ко нас никад није глобио по основу мучеништва су
Црногорци – они хараче по Србији без лицемерних
изговора. Сви остали имају родољубив изговор.

Јучерашњи разговор Вучића са Србима са Косова је, без

обзира што је у питању представа, жива слика како
размишљају наша многострадална браћа. Имали су прилику
да питају председника како су се пробудили у шиптрској
држави, откуд им онолики криминал на Северу, откуд
гранични прелази, са чијом дозволом их је посетио
председник и још много штошта. Питали су га, међутим,
хоће ли запошљавати више лекара, хоће ли им реновирати
кровове на кућама, хоће ли санирати влагу у подрумима. Кад
их неко пита, а ја их питам, зашто материјалне ствари
претпостављају слободи, они одговарају: „Не знате ви како
је тешко доле!“

Ништа бољи нису ни Крајишници који, као и Косовци,

братску љубав некако увек виде у чврстој валути. Што је
њихово, то је њихово; што је наше, то је и њихово. Зашто?
Зато што су многострадални и недоклан народ.

Наша је несрећа, мислим на нас из Централне Србије, не то

што нисмо страдали, или што смо недоклани, него што
немамо коме да то наплатимо. Нисмо никад имали прилику
да имамо кућу у Крагујевцу и још једну, на Косову, да је
завалимо Шиптарима; никад нисмо имали фондове за себе
само, него само за друге; никад нисмо имали браћу код које
бисмо збрисали кад загусти. И, онда, сви дођу овде са

181
тужном причом и пуним џеповима, закаче се на наше
фондове, добију смештај, храну, дрва за зиму и, као што ред
и обичаји налажу, буду нам захвални на томе. Шалим се,
наравно. Намажу нас говнима.

Наша деца и ми немамо посла, јер Срби ван Централне

Србије имају лепу навику да се закаче на буџет, па је труба
да им те навике кваримо – запослићемо се кад се сви они
запосле. Можемо да сачекамо живот-два. Нека се прво
намири многострадални народ. То је она, сећате се почетка
приче, болесна и нарађена супруга, која има двадесет пари
обуће у орману, а ви једну баканџу, са одваљеним ђоном.

Браћа Крајишници ће, са путовницом у џепу, на море у

Хрватску, а ми углавном немамо пара за летовање, мора се
помоћи браћи, ми ћемо код бабе и деде на село; ми смо
фасовали стотине хиљада отказа, многострадална браћа су
се запошљавала или, још боље, добијала плату, чак и кад не
раде.

Браћа су дизала некретнине, читава насеља своја по Србији,

док ми не можемо да поправимо ни оно што имамо. Браћа се
не интегришу, не друже се с нама, ми смо нижа раса, добра
да даје посао, паре и, повремено, добра за спрдњу. Што смо
боље упознавали браћу, то смо се мање волели, али никад
нисмо престали да их чоколадирамо.

Црногорци и Срби из Босне немају своја насеља, друже се с

нама, адаптирали су се. Кад могу – као и ми, уосталом –
искористе прилику за комбинацију, али за њих нема
фондова.

Многострадални народ Крајине и Косова, увек набијен

патриотизмом кад се нешто дели, добио је, ни крив, ни

182
дужан, грдну земљу по Војводини и Косову на поклон. Ови
из Војводине су ту земљу углавном продали и сад раде у
државној служби, по градовима, јер тле тражи роба, а не
гусларење. Ови с Косова су, под притиском, наравно,
продавали најскупљу земљу у Европи. Такви су Шиптари:
кад те притисну, притисну те парама. Дође нови рат, ми опет
отмемо земљу Шиптарима и дамо је „чуварима милог и
напаћеног Косова“ да је опет завале оним истим
Шиптарима. Опет под притиском, наравно.

Исто тако, Личани и остала браћа, у наступу емоције се

населе на Дедиње, удаве нас врлинама комунизма, а онда
нагло, за годину-две, постану угледни православци па, по
навикама са Дедиња, продуже да држе наставу, само овог
пута верску, а не марксистичку.

Срећа је наша, мислим на нас из Србијице, што нисмо

морали да бежимо код наше браће у Хрватску, или на
Косово – крв бисмо пропишали. Брже бисмо оданде, него
одавде, да им не реметимо суживот са комшијама. Не
мислите, ваљда, да бисте могли да одете у Книн, или у
Ђаковицу, да вас браћа Срби приме, нахране, сместе и дају
вам посао у државној управи, па вам још примакну и дрва 2,
да не зебете, а ви их, преко свега тога, још ружите на сав
глас? Тај филм нит’ се давао, нити ће. Ми нисмо научили да
будемо плаћени да бисмо били Срби; ми то, онако, без вајде.

Древна је мисао, не знам чија беше, да ће онај ко

претпостави благостање слободи, изгубити и једно, и друго.
Браћа с Косова, којој је потребније да среде кров, или
подрум, него да буду слободни, платиће цену за то. Ускоро,
за годину или две, Шиптари ће их све потерати вамо. И овде
ће им фалити да се среди кров, да се реновира гаража, да се
добије нешто, нека вајдица. Отроваће нас причом да је

183
подрум који влажи већи проблем од окупације. Ипак, оно
што ће бити добро је да ће коначно морати да дођу овде, да
се пријаве овде и да престану да крше законе физике, по
којима једно тело не може истовремено бити на два места.
Постаће обични, мали Србићи, као и ми, и неће више бити
фондова за србовање. Тако ће се, кад Шиптари буду
заокруживали свој национални сан, ова прича завршити.

21. јануар 2018.

1
„Људи трпе, а жене наричу“, каже бесмртни Његош.

2
Сведочим из прве руке, па ко хоће да верује, нека верује: док сам живео
на селу, мој комшија З.Г. и његова жена су дошли с Косова и седели
кући, а добијали, мислим, 50, или 60% плате, јер су на Косову радили у
државној управи. Мало-мало, ево га неки камион, или комби, да им
истовари храну, средства за хигијену и сличне потрепштине. У јесен, те
прве године, добише на поклон неких шест метара дрва, није то
богзнашта, али је с неба пало. Мој комшија је, буквално, добио нервни
напад, јер су дрва уметрена, а не истругана и исцепана.

184
 Садржај

Четврти сталеж...........................................................................1
Принцип......................................................................................9
С оне стране демократије........................................................14
Пацери.......................................................................................22
Реал-патриотизам.....................................................................28
Грађанин....................................................................................41
Карневал беде...........................................................................48
Рађање Левијатана....................................................................53
Елаборације колаборације.......................................................73
Народе мој!!!.............................................................................81
Ватра са пепела.........................................................................91
Практикум за разумевање политике.......................................96
Диктатура и страховлада.......................................................106
Чорба као судбина..................................................................112
Валхала је у оном правцу…..................................................117
Свети законик Душана цара..................................................127
Салијери и Рубљов.................................................................132
О идентитету и интегритету..................................................140
Ich bin ein Wähler....................................................................153
Index librorum prohibitorum...................................................161
Медијска испаша....................................................................177
Дан ослобођења......................................................................193
Тријумф криптоатеизма.........................................................199
Ко је пригушио крике из Шумарица?...................................209
Страна преслице у бићу.........................................................211

185
186
Милан Миленковић

Хроника
бога
Перуна

Београд 2019.

187