Mislim da svakako treba više ulagati u prilagođavanje obrazovnih institucija, što bi dovelo do toga da

pravo na obrazovanje, koje imamo svi, i mi „posebno sposobni“ možemo i praktično ostvariti.

Ljudi jedonostavno često ne razumeju šta je to hendikep, kako se takvim osobama pristupa, a često
se i „boje“ jer ranije nisu imali prilike da se sa tim suoče.

Dalje, mnoge javne institucije uopšte nemaju mogućnost da se njima pristupi, zgrada policije, pošte,
studentska poliklinika. Većina kafića i restorana, makar oni u kojima sam bio, imaju makar rampu,
često pod čudnim nagibom doduše, pa se samostalno, Ili uz pomoć drugih, u njih može ući. Uopšte
uzevši, mislim da naš grad nije dovoljno prilagođen osobama sa invaliditetom, a naročito onima koji
koriste kolica.

Non stop se u medijima govori kako se na tome radi, kako nam je nezaposlenost nikad manja, kako
ćemo u nekim pokazateljima prestići i najrazvijenije zemlje Evropske Unije, a znam puno izuzetno
stručnih i sposobnih osoba sa invaliditetom bez posla. Rešenje – specijalizovani HR menadžeri koji bi
povezivali poslodavce sa potencijalnim kandidatima, osobama sa invaliditetom, i pomogli im da se
jedni drugima prilagode. Problema bi u svim sferama bilo mnogo manje kada bi se sve što stoji na
papiru, stvarno i primenilo. Takođe, značajan problem je neusklađenost zakona, propisa i uredbi koje
su često međusobno isključive, pa se mnoga prava ne mogu, ili izuzetno teško ostvaruju.

Potrebno je da se više radi na tome da se smanji jaz koji trenutno postoji u položaju osoba sa, i bez
invaliditeta. Navedeno se može učiniti kroz projekte koji bi nam omogućili dovoljan broj personalnih
asistenata, ličnih pratilaca, da se zaposlimo, zadovoljimo kulturne i socijalne potrebe, td i td.
Jednakost, u svakom smislu te reči.