БАЊА ВИТЕЗДА

Место где је Христос исцелио згрченог човека. /Јеванђеље по Јовану

(5, 2-10)/.
У Светом писму се каже да је то била бања са пет тремова, али све
што човек замишља ништавно је пред оним што се види. Више од
хиљаду година тамо бање нема. Стоје рушевине током векова
грађених и разграђиваних цркава.
Тек по неки траг воде наговештава да је ту био велики извор и
лековита бања. Прва је на том месту некадашње ба манастир
подигла византијска царица Евдокија, супруга цара Теодосија II и
посветила је Светом Првомученику Стефану. У тој je цркви била и
сахрањена.
Цркву су порушили Персијанци, обновили крсташи, а потом је
много пута рушена, грађена и дограђивана. Поред бање су у 19. веку
католици сазидали манастир Свете Ане.
Пролазимо кроз двориште цркве и улазимо у велики простор на
којем се некада простирала бања Витезда.
Чита се Јеванђеље по Матеју. Около рушевине, као спомен крхког
људског стварања и вечног трајања речи Христове. Заиста ће небо и
земља проћи, а речи Његове неће никада.
Над рушевинама древних храмова бескрајно плаво небо. Стојим без
даха и чини ми се да ће сваког тренутка сићи анђео да узбурка воду.
Иако ни воде ни бање одавно нема, они су ту негде, у мени, у души и
срцу. Речи Светог Јеванђеља, вечне истине, сведоче о немоћи
људској и свемоћи Господњој.
Смирај је дана. У некадашњу велику бању, скривену иза високих
бедема, не допире врева града. Седам на камену громаду, на којој се
виде трагови клесаног витичастог украса. Ништа не нарушава
спокој, као да не постоји свакодневица. Радост обасјава бању
Витезду зрацима залазећег сунца. Тихи тренутак, као кад се очекује
силазак анђела.

И све је ту као некада, само што нашим слабим људским очима није
дато да видимо. Можемо само да осетимо кроз речи Јеванђеља.
Заиста, оно што су људи зидали, ма како велико било, претвара се у
прах и пепео, а речи Господње трају у веке векова и њих никада
ништа не може нарушити.