Најзначајнији песник епохе реализма В.Илић рођен је 1860.

у Бг у
чувеној књ.породици Јована Илића који је био истакнут песник
епохе реализма. Илићева браћа такође су се бавила књ.радом и зато
се говори о Илићима као једној од највећих књ.породица у
Срба.Књ.историографи су јединствени у ставу да је В. био у
књ.смислу најкомплетнији писац у својој породици и да је
представљао најбољег песника реализма у Срба.Поред тога В. је
најавио и рани мореднизам и симболизам у срп.књ.тако да је био
узор читавој једној генерацији модерних песника попут
А.Шантића,М.Ракића,Ј.Дучића,Диса и других.Од 1868.В.је започео
основно образовање али је због болешљивости његово школовање
било неродовно и више је научио од приватних наставника него у
редовним школама. Гимн. и Велику школу у Бг. похађао је као
ванредни ђак и студент тако да је стекао нека специфична знања из
књ.и познавања руског јез,али истовремено је пропустио
систематско и разноврсно образовање које нуде ове школе.У том
најранијем детињству почео је да се дружи са Нушићем и можемо
рећи да је то њихово пријатељство остало нераскидиво све до
Илићеве смрти.Прве књ.радове В. је објавио 1880.и то су угл.били
препеви са руског јез.са љубавном тематиком. 1885.учествовао је
као добровољац у срп-тур рату, а након рата водио је интензиван
боемски живот и учествовао у јавном и политичком животу тадашње
Србије. 1887.објавио је песму Маскенбал на руднику због које је био
кривично гоњен јер су власти оцениле да је исмевао династ.Обр. и
тадашњег краља Милана. Средином 1893.почео је да обољева од
туберкулозе. Крајем те исте год.вратио се у Бг, а преминуо је
21.1.1894. В. је за живота објавио 3 збирке песама и све су имале
исти наслов Песме(1887,1889,1892.).Поред поезије, В.је написао и
бројне политичке и књ.чланке, написао је неколико прича и
интензивно је преводио поезију са руског јез.Међутим, оно што је
највредније у његовом делу је лирска поезија.Можемо говорити о 6
тем.кругова у поезији В.Илића:1.Дескриптивна поезија.2.Песме са
античким мотивима.3.Интимистичке песме и песме са љубавном
тематиком.4.Родољубиве песме.5. Сатирична и политичка лирика. 6.
Симболистичка лирика. В.Илић је своју поезију превасходно
мотивски везивао за римску антику,а у тим песмама је расправљао о
уметности,о судбини уметника и уопште о пролазности живота и
трајности уметничких дела.Једна од најупечатљивијих песама која
говори о судбини уметника је песма Тибуло.Млади римски грађанин
опседнут уметношћу био је заљубљен у хладни Венусов
кип(Венера)и данима је долазио и опсесивно гледао у њу,а сурови и
безобзирни свет који није имао разумевања за уметност прогласио је
Тибула за поремећеног и подругивали му се и питали се како неко
може да се заљуби у хладни камен.Тиме је Илић отворио велику
тему певања о судбини уметника у неуметничком свету.У песми
Ниоба В.пева о једном таргичном митском искуству–о античкој
грађанки Ниоби која је била кћер Танталова и Дионина и жена
тебанског краља Антилона,која је имала срећу да роди 7синова и
7кћери.Због тога је осећала снажан понос и гордост,а једном
приликом се похвалила да је она срећнија и од саме богиње Летре
која је имала само двоје деце.Да би је казнили због дрскости што се
упоређивала са боговима,Аполон и Артемида одлуче да јој убију сву
децу.Бол и очајање претварају ову несрећну мајку у стену и та
камена Ниоба,та стена која је симболисала патњу и бол израста у
једну посебну врсту родитељске љубави.У завршној строфи Илић,
који је и сам изгубио децу и посебно је осећао ту бол,питао се ко је
био уметник који је тако вешто извајао ту камену статуу,која је
преносила Ниобину бол на аутентичан начин,а онда закључује да је
то могао да прикаже само уметник који је и сам доживео губитак
своје деце.У песми Овидије Илић се бави судбином чувеног римског
песника Овидија који је опевао свој град и донео му несагледиву
славу,а онда су га из политичких разлога протерали на обале далеког
Понта(одн.Црног мора).Овидије је умро у том изгнанству,сањао је
тибарске обале свог родног града Рима,али му никад нису дозволили
да се врати и умро је у тој жудњи и патњи.На крају песме В. се
директно обраћа одвратном Риму који није желео да види сузе свог
сина,али данас он захваљујући поезији вечито живи,а Рим се
претворио у камену мумију.Илић само жали што се том драгоценом
човеку и песнику данас не зна ни место гроба.У песми Мраморни
убица Илић приказује још једну велику уметничку тему,која се
бавила односом уметника и његовог дела.Илић то показује на
примеру неког древног римског вајара Силвија,који је био опседнут
тиме да створи идеално уметничко дело,да изваја лик бесмртне и
вечите жене,очигледно да је то алузија на рано хришћанство и на
лик Богородице.Међутим,када је Силвије после вишегодишњег рада
створио ту статуу,та мраморна жена је сишла са постоља,загрлила га
каменим рукама, пољубила леденим уснама и испила његову душу,а
онда се мирно као да ништа није било вратила на статуу и заувек
остала ту.У наведеној песничкој слици Илић говори о једној важној
уметничкој теми-о томе да се једно дело по завршетку одваја од свог
аутора,да аутор доживљава своју смрт,а да то дело почиње да живи
свој самосталан уметнички живот.