LORENCO

MARONE

Sitnice koje
život znače
Prevod s italijanskog
Gordana Subotić

Beograd
2016.
DERETA
 Biblioteka
IN

Urednici izdanja
Aleksandar Surbatović
Anja Marković

Naslov originala
Lorenzo Marone LA TENTAZIONE Dl ESSERE FELICI

Questo libro è stato tradotto grazie ad un contributo alia traduzione assegnato dal Ministero degli
Affari Esteri e delia Cooperazione Internazionale Italiano.
Ovo delo je prevedeno zahvaljujući doprinosu za prevod koji je dodelilo Ministarstvo za spoljne
poslove i međunarodnu saradnju Republike Italije.

Copyright ©2015 Lorenco Marone Published by arrangements with Meucci Agency, Milan and
Tempi Irregolari, Gorizia
Copyright © ovog izdanja Dereta
Krhkim dušama, koje vole ne voleći sebe.
 SADRŽAJ
Objašnjenje
Čezare Anuncijata
Razdvaja nas samo jedno
Mačkarka
Dva klovna
Hamburger od soje
Rođen sam dobroćudan, a umreću mrzovoljan
Propušteno
Nikoga ne možeš spasti ako on to ne želi
Prva od tri nedostižne žene
Ema
Supermen u suknji
Omanuo sam
Um
Kod talibana
Dvojica nas je
Šteta što nisam gormit
Druga od tri nedostižne žene
Sobičak prepun uspomena
Tiho zvonce pored uha
In vino veritas
Na svoj način
Nezaustavljiva bujica
Kao oblaci
Stakleni akvarijum
„Peti maj” – napamet
Treća od tri nedostižne žene
Nepredviđena okolnost
Volim
Zahvalnost
 Objašnjenje

Moj sin je homoseksualac.

On to zna. Ja to znam. Ipak, nikad mi to nije priznao. Ništa strašno, mnogi
čekaju da im roditelji umru da bi mogli da se opuste i u miru žive sa svojom
seksualnošću. Samo što to sa mnom neće ići, ja nameravam još dugo da živim,
bar još desetak godina. Dakle, ako Dante želi da se emancipuje, moraće to da
uradi mimo dolepotpisanog. Ne pada mi na pamet da umrem zbog njegovih
seksualnih sklonosti.
 Čezare Anuncijata

Otkucaj sata jedini je zvuk koji mi pravi društvo. U ovo doba dana ljudi spavaju.
Kažu da su prvi jutarnji sati najbolje vreme za spavanje, mozak je u REM fazi,
onoj tokom koje se sanja, disanje postaje nepravilno, a oči se brzo pomeraju s
jedne na drugu stranu. Ukratko, nimalo zabavan prizor, kao da ste se našli ispred
nekoga koga je zaposeo đavo.
Ja nikad ne sanjam. Ili se bar ne sećam previše snova. Možda zato što malo
spavam i rano se budim. Ili zato što mnogo pijem. Ili jednostavno zato što sam
star, a snovi se do tog doba potroše. Mozak je proživeo čitav jedan život
najuvrnutijih fantazija i normalno je da mu s vremenom ponestaje nadahnuća.
Svi mi u jednom trenutku doživimo vrhunac kreativnosti, a zatim sledi
neminovan pad, tako da pred kraj života nisi u stanju da zamisliš čak ni scenu
seksa. Međutim, dok si mlad, upravo odatle i počinješ, od fantazija o
neverovatnim strasnim noćima sa najaktuelnijom starletom, drugaricom iz klupe,
pa čak i sa nastavnicom koja, ko zna zašto, čezne da padne u naručje nekog
bubuljičavog žutokljunca sa pokojom maljom na nausnici. Naravno, u početku
se sve odvija u mašti, ali verujem da mladalačko samozadovoljavanje veoma
utiče na razvoj kreativnosti.
Ja sam bio vrlo kreativan.
Odlučujem da otvorim oči. Kad sam u ovakvom stanju, ionako nema govora
o spavanju. Dok ležimo u krevetu, mislima se otiskujemo na nestvarna
putovanja. Na primer, na pamet mi padne bakina i dedina kuća. Još uvek mogu
da je vidim, posetim, prođem iz jedne sobe u drugu, osetim mirise iz kuhinje,
čujem škripu vratanca kredenca u trpezariji, ili cvrkut ptičica na terasi.
Zadržavam se čak i na nameštaju, sećam se i najsitnijih detalja, čak i ukrasa.
Ako potom čvrsto stisnem kapke, mogu čak da se ogledam u bakinom ogledalu i
ponovo vidim sebe kao dete. Znam, rekao sam da ne sanjam više, a kao da
govorim o snu. S druge strane, dok sam budan, i te kako umem svakom da
skrešem u brk.
Zvirnuo sam na sat i opsovao ispod pokrivača. Mislio sam da je pet,
međutim, tek je četiri i petnaest. Napolju je mrak, nečiji alarm ritmično zavija u
daljini, vlaga zamućuje obrise, a mačke su sklupčane ispod kola.
Ceo kraj spava, ja se vrtim u krevetu.
Okrećem se na drugu stranu i prisiljavam da ponovo spustim kapke. Da
budem iskren, ne mogu ni minut više da se svrtim u krevetu, moram da se
oslobodim energije nakupljene tokom dana, pomalo kao more leti: danju
sakuplja toplotu da bi je poklonilo noći. Baka mi je govorila da se, kad telo ni
pod tačkom razno neće da se odmori, ne treba micati; posle nekog vremena
shvatiće da nema svrhe da pravi pometnju i smiriće se. Samo što, da bi se to
sprovelo u delo, treba biti strpljiv i vičan samoobuzdavanju, a ja sam s
vremenom ostao i bez jednog i bez drugog.
Shvatam da zurim u knjigu na noćnom stočiću pored kreveta. Često sam
posmatrao korice te knjige, ali sada primećujem detalje koji su mi ranije
promakli. Prvo me obuzima neverica, a onda uočavam: mogu da čitam izbliza.
Nikome na ovom svetu u mojim godinama to ne polazi za rukom. Tehnologija je
u poslednjem veku napravila ogromne korake, ali kratkovidost ostaje jedna od
nedostižnih misterija nauke. Približavam ruke licu i shvatam otkud to iznenadno
i čudesno izlečenje: stavio sam naočare, što je čin koji sad već obavljam
instinktivno, bez razmišljanja.
Vreme je da ustanem. Idem u kupatilo. Ovo baš i ne bih morao da kažem, ali
star sam i mogu da radim šta god mi padne na pamet. Da skratim priču, mokrim
sedeći, kao žene. I to ne zato što me noge ne drže, već zato što bih, u suprotnom,
svojim hidrantom zalio i pločice ispred sebe. Tu nema pomoći, u određenim
godinama ona stvar počinje da vodi svoj sopstveni život. Kao i ja (a pomalo kao
i svi starci), tvrdoglava je i baš je briga da se nekom pravda.
Ko se žali na starost, taj mora da je lud. U stvari, bolje reći slep. Ne vidi
šumu od drveća. Ne kažem da ne postoji alternativa, ali ona teško da je poželjna.
Za čoveka je prava sreća ako uopšte stigne dovde. Ali najzanimljivije od svega
je što, kao što sam rekao, u starosti možeš da radiš šta god hoćeš. Nama starcima
je sve dozvoljeno, čak se i na dekicu koji krade u supermarketu gleda
prostodušno i saosećajno. Nasuprot tome, dečaka kojeg uhvate da krade u
najboljem slučaju nazvaće „huliganom”.
Ukratko, dođe vreme kad se pred vama otvara svet koji je do tada bio
nedostupan, čarobno mesto ispunjeno ljubaznim, obzirnim i blagonaklonim
ljudima. Ipak, najdragocenije što se može steći zahvaljujući starosti jeste
poštovanje. Čast, solidarnost, obrazovanje i darovitost nisu ništa naspram
smežurane kože, staračkih fleka na glavi i drhtavih ruku. Danas sam u svakom
smislu čovek koga poštuju, a to, imajte na umu, nije mala stvar. Poštovanje je štit
koji vam dopušta da dosegnete cilj mnogima nedostižan, to jest da radite sa
svojim životom šta god poželite.
 Zovem se Čezare Anuncijata, imam sedamdeset sedam godina i protraćio
sam sedamdeset dve godine i sto jedanaest dana. Potom sam shvatio da je došao
trenutak da istinski uživam u stečenom poštovanju.
 Razdvaja nas samo jedno

Jutros me je pozvalo moje prvenče, moja ćerka Zveva. „Tata?”

„Zdravo.”
„Slušaj, treba mi jedna usluga…”
Nije trebalo da joj se javim. Ako nas iskustvo nečemu uči, to je upravo da ne
treba ponavljati iste greške celog života. Ja nisam ništa naučio, te se i dalje
neustrašivo rukovodim instinktom.
„Jel’ bi mogao da uzmeš Federika iz škole? Moram na neko ročište i kasno
ću završiti.”
„Zar ne može Dijego da se pobrine za to?”
„Ne, ima posla.”
„Jasno…”
„Znaš da te ne bih molila da ne moram.”
Dobro sam vaspitao decu, ne mogu da se požalim. Nisam od onih dekica koji
sačekuju unuke. Naježim se kad vidim te jadne starčiće kako zaustavljaju
saobraćaj ispred škole. Da, znam, hoće da budu korisni umesto da trunu u nekoj
fotelji, ali opet ne mogu ništa da uradim povodom toga, za mene je „društveno
odgovorni deda” kao filmska traka, telefonska govornica, žeton, video-kaseta,
predmeti iz prošlih vremena koji više nemaju istinsku svrhu.
„A posle, kud da ga vodim?”
„Kod tebe, ili dođite u kancelariju. Da, dovedi ga ovamo, molim te.”
I eto mene ispred škole, čekam unuka. Podigao sam okovratnik kaputa i
gurnuo ruke u džepove. Poranio sam, navika stečena s godinama. Kako
isplanirati dane. Dobro, ne kažem, nije da imam mnogo obaveza, ali više volim
da i to malo bude isplanirano.
Zvevin telefonski poziv mi je poremetio planove. Trebalo je da odem kod
brice, večeras imam randevu sa Rosanom. Ona je prostitutka. Da, posećujem
kurve, pa šta? I dalje imam potrebe koje želim da zadovoljim i nikoga pored
sebe kome bih morao da se pravdam. U svakom slučaju, preterujem, nije baš da
ih posećujem i nije baš da je Rosana kurva; ovo prvo zato što mi je prilično teško
da se klackam autobusom, s druge strane, istekla mi je vozačka a nisam je
produžio. Osim toga, Rosana je stara prijateljica koju sam upoznao dok je davala
injekcije po kućama. Tako se obrela i u mojoj dnevnoj sobi. Došla bi rano ujutru,
ubola me u dupe i otišla bez reči. Zatim je počela da ostaje na kafi, a na kraju
sam uspeo da je odvučem u krevet. Kad se danas setim toga, jasno mi je da
nisam morao mnogo da se trudim. Tek kasnije sam shvatio da tobožnju
medicinsku sestru nije zaveo moj osmeh, tek kad mi je ozbiljnog lica izjavila:
„Simpatičan si, štaviše lep si čovek, ali ja imam sina kome moram da
pomognem!”
Oduvek sam voleo neposredne ljude i tako smo nas dvoje postali prijatelji.
Ona je već na pragu šezdesete, ali i dalje ima ogromne sise i lepu skladnu
pozadinu. A u mojim godinama ti ne treba ništa više, zaljubljujemo se pre svega
u nečije mane kako bi nam ono što se događa delovalo uverljivije.
Dolazi Federiko. Kad bi ovi oko mene znali da je starac koji vodi unuka
samo minut ranije mislio o poprsju jedne prostitutke, zgranuli bi se i upozorili bi
roditelje mališana. Iz nekog nepoznatog razloga starcima nije dopušteno da
požele da opale nekog.
Zaustavili smo taksi. Ovo mi je tek treći put da sam došao po unuka u školu,
a on je već otkrio mami da voli kad moja malenkost dođe po njega. Kaže da ga
onaj drugi deda tera da ide peške i da se sav oznojen vraća kući. A sa mnom se
vraća taksijem. Nego šta! Imam pristojnu penziju, dvoje odrasle dece i nemam s
kim da proslavim godišnjicu braka. Mogu da troškarim na taksi i razne Rosane.
Međutim, taksista je nepristojan. Nažalost, i to se događa. Psuje, svira bez
razloga, juri i koči kao sumanut, urla na pešake, ne staje na semaforu. Kao što
rekoh, jedna od najvećih prednosti trećeg doba jeste što možeš da radiš šta god
hoćeš, jer neće biti četvrtog da se zbog toga kaješ. Tako sam odlučio da kaznim
čoveka koji želi da mi upropasti dan.
„Trebalo bi da usporite!”, govorim mu.
Ni odgovorio mi nije.
„Jeste li čuli šta sam rekao?”
Tišina.
„Dobro, stanite sa strane i dajte mi dozvolu.”
Taksista se okrete i zbunjeno me pogleda.
„Ja sam penzionisani karabinijer sa činom pukovnika. A vi kršite propise i
ugrožavate bezbednost putnika.”
„Ne, pukovniče, oprostite mi, danas ne znam gde udaram. Problemi u kući.
Molim vas, sad ću usporiti.”
Federiko je podigao kapu zureći u mene i taman je hteo da zausti nešto kad
sam ga stegao za ruku i namignuo mu. „Kakve probleme?”, upitao sam ga zatim.
Moj sagovornik na trenutak pognu glavu, a zatim dade mašti na volju:
„Ćerka bi uskoro trebalo da se uda, ali njen budući je ostao bez posla.”
„Shvatam.”
Dobar izgovor, nema šta, niko se nije razboleo ili ne daj bože umro. Ovako je
uverljivije. Kad smo stigli do Zvevine kancelarije, nije hteo da uzme novac. Još
jedna besplatna vožnja od nevaspitanog Napolitanca. Federiko me gleda i smeje
se, ja mu ponovo namigujem. Već se navikao na moje štosove, prošli put sam se
pretvarao da sam finansijer. Radim to iz zabave, a ne da bih uštedeo. I nemam
ništa protiv taksista.
Zveva još nije stigla. Smestili smo se u njenu kancelariju, Federiko se
opružio na sofi, a ja sam seo za sto s njenom porodičnom fotografijom na
vidnom mestu. Moram priznati da mi Dijego, njen muž, nije preterano
simpatičan; da se razumemo, dobar je čovek, ali ti previše dobri ponekad znaju
da idu na živce i tu nema pomoći. Zapravo, mislim da se i Zvevi smučio; večito
je mrzovoljna, večito u žurbi i misli samo na posao. Sve u svemu, sušta
suprotnost mom današnjem stanju, ali vrlo slična meni odranije. Mislim da je
nesrećna, samo što s mojom malenkošću ne razgovara o tome. Možda je
razgovarala s majkom. Ja nisam najprikladnije rešenje kad nekom treba rame za
plakanje.
Da biste bili dobar sagovornik, kažu da ne morate da delite bogzna kakve
savete, ženama je dovoljno da ih pažljivo slušate i pokazujete saosećanje. Ja
nisam sposoban za to, vrlo brzo izgubim strpljenje, kažem šta imam i podivljam
ako me sagovornik ne sluša, već uporno vrti istu priču. To je bio uzrok
višegodišnjih svađa sa mojom ženom Katerinom. Ona je htela samo da se nekom
poveri, ja bih već posle dva minuta bio spreman da joj ponudim rešenje. Sva
sreća pa mi je starost priskočila u pomoć: shvatio sam da je za moje zdravlje
bolje da ne slušam porodične probleme. Ionako će ih na kraju sami rešiti.
Kancelarija ima lep velik prozor koji gleda na ulicu krcatu prolaznicima i, da
je prekoputa soliter umesto ruševne zgrade od sedre, bezmalo bih mogao da
zamislim da sam u Njujorku. Samo što u američkim metropolama nema
latinoameričkih četvrti sa uličicama koje se survavaju s vrha brežuljka, urušenih
zgrada koje razmenjuju tajne o rublju raširenom na žicama, puteva prepunih rupa
i kola što su zajahala jadne pločnike između stubića i ulaza u crkvu. U Njujorku
sporedne ulice ne prikrivaju svet koji se gubi u sopstvenoj senci, tamo se buđ ne
hvata ljudima na lice.
Dok razmišljam o razlikama između Velike jabuke i Napulja, vidim Zvevu
kako izlazi iz crnog džipa i približava se kapiji. Zaustavlja se ispred zgrade, vadi
ključeve iz torbe, zatim se vraća i ponovo ulazi u kola. Odozgo vidim samo
njene noge u tamnim hulahopkama. Naginje se ka vozaču, možda da bi ga
pozdravila, a on joj spušta ruku na butinu. Približavam stolicu prozoru i udaram
glavom o staklo. Federiko prestaje da se igra sa svojim drugarom robotom i zuri
u mene. Osmehujem mu se i vraćam se sceni koja se odigrava pred mojim
očima. Zveva napokon izlazi iz kola i ulazi u zgradu. Džip odlazi.
Ja zveram po kancelariji kao obnevideo. Možda mi se samo privida, možda
je to bio Dijego. Koji, slučajno, nema džip. Možda joj je to samo kolega? Ipak,
kolega koji je na rastanku, umesto da joj stegne ruku, steže za butinu?
„Zdravo, tata.”
„Zdravo.”
„Evo moje ljubavi!” uzviknu ona i uhvati Federika ispod miški pa ga podiže
zasipajući ga poljupcima.
Taj prizor me podseća na njenu majku. I ona se tako ponašala prema deci.
Bila je previše osećajna, previše brižna, nametljiva, stalno se vrzmala oko njih.
Možda je zato Dante gej. Ko zna da li njegova sestra to zna.
„Jel’ Dante gej?” pitam.
Zveva se naglo okrenula, i dalje držeći Federika u naručju. Onda ga je
spustila na sofu i ledenim glasom odvratila: „Izvini, ali kako bih ja to mogla da
znam? Što njega ne pitaš?”
Brat joj je homoseksualac. I ona to zna.
„Uostalom, kako ti je to uopšte palo na pamet?”
„Onako. Kako je prošlo ročište?”
Ponovo je zauzela odbramben stav.
„Što?”
„Ne smem da pitam?”
„Nikada te nije zanimao moj posao. Zar nisi baš ti govorio da će mi pravo
uništiti život?”
„Da, govorio sam i još to mislim. Vidiš li ti sebe?”
„Slušaj, tata, danas nisam raspoložena za tvoje besmislene pridike. Imam
posla!”
Istini za volju, moja ćerka je donela mnoge pogrešne odluke: u vezi sa
studijama, poslom i, poslednju, s udajom. Sa teretom tolikih grešaka na plećima
svakako se ne možeš smeškati i praviti se da ti je sve potaman. S druge strane, ni
ja nisam baš uradio sve kako treba, napravio sam mnogo gluposti, na primer,
oženio sam se Katerinom i napravio joj dvoje dece. Ne kažem to zbog Dantea i
Zveve, taman posla, nego zato što smatram da ne treba praviti decu sa ženom
koju ne voliš.
„Kako je sa Dijegom?”, pitam.
„Sve u redu”, nemarno će ona, dok iz torbe vadi fasciklu i spušta je na sto.
Na prednjoj strani piše: Sarnataro protiv kućnog saveta u Rimskoj ulici.
Ne razumem kako neko može svojom voljom da se bavi tuđim besmislenim
svađama, kao da nema dovoljno svojih problema, pa mora da se upliće i u tuđe.
Opet, Zvevi se to dopada. Možda čak uživa u tome, kao njena majka. Katerina je
u svemu umela da vidi dobru stranu, dok se ja, s druge strane, nikad nisam
zadovoljavao mrvicama dobrog u moru lošeg.
„Otkud odjednom sva ta pitanja?”
„Onako, nikad ne razgovaramo…”
Ali ona je već u hodniku, potpetice odjekuju dok brzo prelazi iz jedne
kancelarije u drugu, usput razgovarajući s koleginicom. Raspravljaju o suđenju
nekom zlikovcu. Kako joj ne dosadi!
Posmatram svog unuka kako se igra nekim zmajem i smešim se. Nas dvojica
smo u suštini isti, samo gledamo kako ćemo se zabaviti i ni za šta nismo
odgovorni. Federiko se igra zmajevima, ja sa Rosanom i još nekim tričarijama.
Razdvaja nas samo jedno: on ima čitav život pred sobom i hiljadu planova, ja još
koju godinu i mnogo toga za čim žalim.
 Mačkarka

Čim sam izašao iz lifta, ugledao sam Eleonoru kako u rukama drži mačku koju
nikad ranije nisam video. Vrata su joj širom otvorena, a smrad iz njene kuće već
se raširio po celom odmorištu. Ne znam kako ne primećuje to i, pre svega, kako
može da živi okružena tim odvratnim vonjem. Eleonora je jedna od onih starica
koje srećete na ulici dok se sa lepim papirnim tanjirićem u rukama šunjaju
između parkiranih kola, a stan pretvaraju u sigurnu kuću za ulične mačke.
Zapravo, ono malo njih koje sam video ne izgledaju loše, ali pošto ona tvrdi
kako mora da ih dovuče kući zato što su bolesne ili povređene, bolje da se ne
mešam. Bilo kako bilo, među tim njenim mačkama uvek se nađe neka koja
očajnički pokušava da pobegne i oslobodi se sebične ljubavi svoje tamničarke.
Ponekad mi je dovoljno da zakoračim u zgradu kako bih shvatio da, nekoliko
spratova iznad, Eleonora drži otvorena vrata. Naravno, od toliko spratova koji su
mogli da prime jednu izlapelu obudovelu babu željnu ljubavi, ta čast pripala je
upravo mom.
Lice mi je i dalje iskrivljeno u gadljivu grimasu dok me ona srdačno
pozdravlja.
„Zdravo, Eleonora”, uzvratio sam, tražeći ključeve u kaputu.
Pokušavam da zadržim dah, život mi zavisi od toga koliko brzo mogu da
nađem ključeve i gurnem onaj pravi u bravu. U mojim godinama kapacitet pluća
značajno je smanjen. Nažalost, desilo se upravo ono čega sam se plašio:
Eleonora mi se obratila, te sam prinuđen da udahnem kako bih joj odgovorio.
„Ovo je Điđo”, govori uz osmeh i pokazuje mi mačku koja deluje
unezvereno bar koliko i ja.
Bečim se kako mi smrad ne bi prodro u nozdrve i pitam: „Novi gost?”
„Da”, spremno će ona, „on je poslednji došao. Jadničak, napala ga je neka
džukela i umalo ga rastrgla! Spasla sam ga od sigurne smrti.”
Posmatram na trenutak mačku koja mirno zuri nekud u daljinu i pitam se da
li već smišlja plan za bekstvo. Sledećeg trenutka iz Eleonorine kuće izlazi par od
pedesetak godina, ona ofarbana i napumpanih usana, on ćelav sa debelim
naočarima koje mu klize niz nos. Klimnuli su mi glavom pa se ljubazno rukovali
s mojom komšinicom. Međutim, ona ne uzvraća ni na pozdrav ni na stisak ruke.
Njih dvoje se usiljeno smeškaju, trude se da budu ljubazni, a zapravo su
prestravljeni prizorom na koji su naišli. Na ulazu u lift još jednom su se
bojažljivo osvrnuli ka odmorištu i mojoj malenkosti, kao da se pitaju kako to da
sam ja mačkarkin prijatelj i, povrh toga, kako mi uspeva da živim u njenom
susedstvu. I ja se to pitam; za sve ove godine nikad nisam video nikog da izlazi
iz kuće Eleonore Vitaljano, osim možda njenog muža, ali to je bilo pre sto
godina. Nikad nijedno mlado ili bar živahno čeljade. Nikad niko ko nije zgađeno
iskrivio lice zbog smrada. Tako je i sa ovim parom.
„Ko su ti ovi?”, pitam radoznalo čim su otišli.
Kao da ja ne znam da Eleonora nema nikog ko se brine o njoj. Decu, koliko
znam, nema, muž joj je odavno umro, rođake joj nikad nisam video.
„Šta?”, ona će.
Eleonora Vitaljano je otprilike mojih godina i gluva je kao top, zato sam u
tim retkim prilikama kad moram da razgovaram s njom prinuđen da
pojednostavim rečenice i postepeno podižem glas.
„Pitao sam ko su ono dvoje”, ponavljam.
„Ah”, odvrati ona pa pusti iz naručja mačku, koja utrča u kuću i nestade u
predsoblju, „to su gospoda koja su došla da vide stan.”
„Što, prodaješ ga?”
Eleonora me neodlučno gleda. Raščupana je, na nausnicama su joj iždžikljali
sedi brčići, modre šake prošarane su joj venama i iskrivljene od reume, prsti joj
liče na kandže.
„Odlučila si da odeš?”, prinuđen sam da ponovim još više podigavši glas.
„Ne, ne, uostalom, gde bih? Ovo je moja kuća, ovde želim da umrem. Ne
pada mi na pamet da odem.”
Gledam je radoznalo, a ona potom nastavlja.
„A ti poznaješ moju bratanicu, ćerku mog brata?”
Odmahujem glavom.
„Ona je jedina koja mi je ostala. Ukratko, tera me da prodam stan, kaže da je
u nevolji, danas-sutra će ga ionako naslediti i prodati kad mene više ne bude.
Ništa je nisam razumela, ali sam na sve pristala, nemam vremena da se svađam s
porodicom, ionako nikad ništa neću potpisati, štaviše, kad neko bude došao da
vidi kuću, postaraću se da ga dočeka neviđeni svinjac.”
U to mi nimalo nije teško da poverujem. Iako je matora kao Biblija i fali joj
neka daska u glavi, Eleonora i dalje uliva strahopoštovanje.
„Tvoja bratanica bi htela da proda golu svojinu”, objašnjavam joj, u
pokušaju da joj razjasnim o čemu je reč, „novi vlasnici bi kupili kuću sada, ali bi
se u nju uselili tek posle tvoje smrti.”
 „Da, da, i ja sam tako nekako razumela. Jel’ možeš da zamisliš da živim
znajući da tamo neko, to jest još neko osim moje bratanice jedva čeka da bacim
kašiku.”
Smeškam se razgaljen celom pričom, iako ponašanje te fantomske bratanice
nije nimalo zabavno. Da je ovde, objasnio bih joj neke stvari.
„I radije ćeš pristati da ti se ljudi vrzmaju po kući nego da bratanici kažeš
istinu?”, upitah, ali već sledećeg trenutka sam se pokajao. Ne toliko što je moje
pitanje pomalo nametljivo, koliko zbog toga što se razgovor odužio, a njena
vrata su i dalje otvorena. Zgrada će morati danima da se provetrava. Srećom,
svoja vrata još nisam otvorio.
„Eh, Čezare, šta da ti kažem, u pravu si ti, ali znaš kako je, ne bih da je
udaljim od sebe, dugo već živim sama, ne treba meni bogzna kakva pomoć, ali
nikad se ne zna šta nosi sutra, možda će mi s vremenom zatrebati. I ti si sam,
možeš da me razumeš…” odgovara netremice zureći u mene.
„Jest”, sažeto joj odgovoram, iako bih voleo da kažem nešto srdačnije, da joj
pokažem da je razumem.
„Čovek mora da pravi kompromise”, nastavlja Eleonora, zanevši se u
diskusiju, „a starost se, dragi Čezare, svodi na kompromise.”
„Jest” ponavljam, kao da ne znam ništa drugo da kažem.
Sedamdeset godina sam bio majstor za kompromise, draga moja mačkarko, a
onda sam sve izgubio i, paradoksalno, shvatio da sam slobodan. Istini za volju,
imam sreće što mi nije ostalo više ništa da izgubim. To je trebalo da joj kažem,
ali ko zna dokle bi nas odveo taj razgovor, a meni je već ponestajalo kiseonika.
Stoga sam se pozdravio s Eleonorom i, kako sam gurnuo ključ u bravu, otvorila
su se još jedna vrata na odmorištu. Pre nekoliko meseci jedan par je iznajmio
stan na mom spratu, njoj je tridesetak godina, on izgleda malo starije. U svakom
slučaju, oboje su mladi, dece nemaju, te deluju kao da su zalutali u tu zgradu u
kojoj uglavnom žive starci i porodice s malom decom. Kladim se da jadni stalno
moraju da se pravdaju što još nemaju dete, a sudeći po mačkarkinom
radoznalom pogledu, ne sumnjam da i nju to kopka.
„Dobar dan”, reče devojka i namah se namršti zapahnuta smradom.
Ote mi se smešak a mlada žena mi uputi ljutit pogled.
„Dobar dan!”, žurno odvraćam, ali ona mi je već okrenula leđa.
„Dobar dan”, pridružila se i Eleonora, odmah potom dodavši: „Gospođo,
samo da vam kažem, ako vidite jednu crnu mačku, da znate da je moja. Dok su
tu živeli oni pre vas, navikla je da ulazi u stan, kroz prozor, preko krovnog
venca, pa ne bih volela da i vas uznemirava.”
„Ne, nisam videla nikakvu mačku, ne brinite”, odgovori devojka pre nego što
je uletela u lift.
 „Čudni neki ljudi”, primeti Eleonora.
„Što?”
„Pa, toliko su već ovde, a nijednom da se osmehnu, samo ’dobar dan’ i
’dobro veče’, ni da zastanu da proćaskaju.”
„Mladi su, imaju oni svoje društvo, važno je da nikom ne smetaju. Što se
mene tiče, ne moraju ni da me pozdravljaju niti moram da znam kako se
zovu…”, odvraćam i okrećem se ka svojoj bravi.
„Za njega ne znam, ali ona se zove Ema.”
„Ema…” ponovljam i naglo se okrećem.
„Da, Ema, što?”
„Ništa, lepo ime.”
„Kako?”
„Kažem, lepo je ime Ema.”
„A, jest’, nije loše.”
„Važi, Eleonora, pozdravljam te” već sam otvorio vrata, „ako ti nešto
zatreba, znaš gde da me pronađeš.”
„Čezare?”
„Da?”
„Jel’ mogu da te pozovem ako još neko bude hteo da vidi stan? Agent za
nekretnine me zove svaki čas i gnjavi me nepotrebnim savetima.”
Eto, jednom budeš ljubazan i odmah se upetljaš u nešto što te se ne tiče.
„A šta hoće?”
„Šta hoće, sinoć mi je bez mnogo uvijanja rekao da treba da sredim stan,
inače će se kupci obeshrabriti. Sigurno nisam mogla da mu kažem da baš to i
hoću”, osmehnula se. „A zašto danas i on nije došao?”
„Bio je, bio, ali je ranije otišao, ali videćeš da će se za nekoliko dana opet
pojaviti. Kad bi i ti bio tu, bilo bi drugačije… S muškarcem je uvek drugačije.
Ne bi smeo da zucne. Jer, ako ponovo bude zanovetao, biću prinuđena da ga
izbacim napolje, a onda treba istrpeti moju bratanicu!”
„Važi, pozovi me.”
„Hvala ti.”
Zatvorio sam vrata za sobom i pronjuškao po predsoblju kako bih se uverio
da se vonj nije uvukao i u moju kuću. Tek onda sam skinuo kaput i krenuo u
kuhinju, nezadovoljno odmahujući glavom. Stvarno sam ostario, čim
dozvoljavam sebi da mi jedno ime upropasti dan.
Iako Ema nije bilo kakvo ime.
 Dva klovna

Rosana je imala pravo na drugačiji život. Trebalo je da bude srećnija, a meni se

čini da gubi bitku. Možda zato što iz dana u dan pruža radost svojim klijentima,
te njoj na kraju ne ostane mnogo. Oni koji usrećuju druge zaslužuju zahvalnost i
poštovanje. Čak i ako je kurva, čak i Rosana. Da nije nje, ja bih bio nervozniji,
mrzovoljniji, možda usamljeniji, svakako potišteniji.
U takozvanim normalnim vezama od obe strane se očekuje da nešto
doprinesu, da pruže jedno drugom onoliko koliko mogu, bilo to malo ili mnogo.
Rosani niko ne poklanja ništa osim novca. Samo što se novcem ne kupuju pažnja
i briga.
„Slušaj, a da odemo jednom na večeru nas dvoje?”
Dve godine dolazim kod Rosane i nisam odmakao daleko od njenog kreveta,
možda smo u kuhinji razmenili pokoju reč i to je sve. Mnogo bolje poznajem
njene strije nego njene gurmanske sklonosti, njene mladeže mogao bih da spojim
linijama kao tačkice u Enigmatici, a ne znam ni da li ima sestru. O sinu mi je
pričala jedne večeri kad sam došao s „prošekom” od pet evra, kupljenim u nekoj
rupi iza njene kuće. Ona je pričala, a ja sam pio, ona je pila, ja sam zurio u
tavanicu. Razgovori mi nikad nisu išli od ruke.
„Na večeru?”
„Da, u restoran.”
„Šta se desilo, gospodine Anuncijata, da nemaš nešto da mi kažeš?”
Svi su podozrivi prema meni, istina živa, čak i moja deca, čak i jedna
prostitutka. A ne bih rekao da delujem podmuklo. Dobro, možda sam, kao što je
govorila Katerina, previše okrenut sebi, ali to ne znači da uživam u tome da
nekog prevarim.
„Što, ne mogu da te pozovem na večeru a da pritom nemam nikakve skrivene
namere?”
„Mhm, pusti ti to, ko te ne zna, skupo bi te platio!”
Ne vredi, moram da odustanem. Poslednjih godina sam se toliko trudio da
stvorim lošu sliku o sebi da više nema nazad. Umreću ciničan i podrugljiv.
„Možemo da odemo u neki lokalčić na ribu, da pijemo vino i popričamo
malo o nama. Na kraju krajeva, dugo se poznajemo, a ja ne znam ništa o tebi.”
Rosana je ustala i okrenula mi leđa, a ja i dalje ležim u krevetu sa čašom vina
u ruci, pogleda prikovanog za zadnjicu moje megere. Ona okleva s gaćama u
ruci, mora da ju je ponuda toliko zaprepastila da nije u stanju ni gaće da obuče.
„Dakle, šta misliš? Kako ti se sviđa moj programčić?” Umesto odgovora, sela je
na ivicu kreveta i pognula glavu. I dalje joj vidim samo leđa, problem je u tome
što joj više ne vidim zadnjicu. U pravu sam ja, treba biti oprezan s rečima, to ti je
kao u ukrštenici: jednom pogrešiš i sve ode dođavola. „Dobro, ako ti se ne ide,
nema veze, neću se ja uvrediti.” Rosana se ne okreće, a tišina se spušta na sobu,
prepuštajući scenu mom uznemirenom debelom crevu koje nezadovoljno gunđa.
Glumim da me je spopao kašalj kako bih nadjačao grčeve, mada bih najradije
pustio goluba kako bih smirio stomak. Spustio sam praznu čašu na stočić i seo.
Očigledno sam rekao nešto pogrešno, treba samo da dokučim šta je to. Činjenica
je da sam izgubio osećaj za žene. Katerina je umrla pre pet godina, poslednju
ljubavnicu sam imao kad su mi pubične malje još uvek bile crne, a što se tiče
Rosane, pa, oko nje nikada nisam morao bogzna kako da se trudim. To je loša
strana predugog druženja s prostitutkama: zaboraviš kako da se udvaraš, da
ugađaš i poklanjaš pažnju, sve ono što je neophodno da bi odvukao u krevet
„normalnu” ženu.
Pripalivši cigaretu, krišom sam je pogledao i primetio da joj je suza skliznula
niz obraz, pre nego što ju je otrla ljutitim pokretom ruke. Bog te, poslednja žena
koju sam video kako plače bila je jedna moja koleginica, kako se ono beše
zvala… priznala mi je bila da želi ozbiljnu vezu sa mnom. Ja sam joj na to
obrisao suze i zbrisao. Ne, zapravo nije ona bila poslednja, nego Katerina. Samo
što moja žena nije plakala zbog mene, već zbog svoje bolesti. Ali ni njoj nisam
mogao da pomognem, te se sve svelo na poneki usiljen i suvišan gest. Ponekad
se noću naglo probudim i učini mi da je ona još uvek pored mene, a onda
prošapućem u hladni zid ono što je trebalo da kažem njoj: „Nisi sama, ja sam
tu.”
Rekao sam da je nisam voleo, ali ne prođe nijedan dan da ne tražim oproštaj
za ono što sam joj učinio.
„Izvini…”, prošaputa Rosana.
Približio sam joj se i spustio joj ruku na leđa. Koža joj je hladna i
bubuljičava, a opet, pre nekoliko minuta mi je delovala baršunasto i mirišljavo
kao u neke curice. U takvim trenucima uvek vidim ono što želim.
„Odavno me niko nije pozvao na večeru.”
„Pa, ako zbog toga treba da plačeš, odmah povlačim ponudu!”
Ona se osmehnu i obrisa oči nadlanicom.
„Baš si šašav, samo kažem da nisam to očekivala. Osim toga, ne znam šta ću
pre, glava mi puca od briga.”
Eto, došli smo do suštine. Sad bi trebalo da ustanem, obučem pantalone,
ostavim joj pare i nestanem. Ona je prostitutka, ja klijent. Naš odnos bi trebalo
da se završi na tome, uz obostrano zadovoljstvo. Jer, ako se predugo zadržiš u
krevetu neke žene, čak i one kojoj plaćaš, sve ode bestraga. Zato moram da
postavim pitanje koje je Rosana dočekala u tišini: „Nešto se desilo? Hoćeš da
razgovaramo o tome?”
„Ne, ma kakvi, neću da ti dodijavam svojim problemima, dovoljno ti je i
tvoje muke. Uostalom, dolaziš ovamo da bi se opustio, ne da bi slušao o tuđim
nevoljama.”
Baš tako, dolazim da se opustim, plaćam i ne želim da slušam žalopojke. Sve
je tačno od reči do reči. Ali, ko zna zašto, večeras me zanima šta to Rosanu
muči. Odavno nisam slušao o tuđim nevoljama.
„Evo šta ćemo”, rekoh, „otići ćemo u kuhinju, spremićeš mi kajganu i
pričaćemo.”
Ona se okrete i pokaza mi lice već umrljano od šminke. Liči na karnevalsku
masku, samo što nije smešno. Moram da spustim pogled na njene opuštene sise
da bih se setio zašto sam došao ovamo. Kad sam podigao pogled, shvatio sam da
zurim u svoj odraz u ogledalu. Sedim na krevetu, stomak mi visi preko
međunožja, ruke su mi mlitave, grudi obrasle sedim maljama liče na uši koker
španijela, gadim se sam sebi. Da, baš se gadim. Okrenuo sam se i susreo Rosanin
pogled; netremice je zurila u mene; primetila je da sam obavio brzi okularni
pregled i osmehnula se.
„Možda bi trebalo da skinem ogledalo”, reče.
„Da”, odvratio sam, „čini mi se da bi trebalo.”
Kad smo ustali, u ogledalu se video samo odraz nenameštenog kreveta. Dva
klovna su bar za danas završila svoju tužnu predstavu.

Bez šminke i u kućnoj haljini Rosana ne bi odnela kući ni deset evra, ali u
suštini je dovoljan jedan dobar komplet donjeg rublja da bi se stvari dovele u
red.
„U tvojim godinama bi trebalo malo bolje da se hraniš”, reče ona.
„Da, tačno, ali kuvanje je jedna od retkih stvari koje treba raditi za druge, a
ne za sebe.”
Osmehuje se. Izgleda da je oraspoloži šta god ja da kažem. Ne verujem da
sam preterano srdačan, ali pored nje se osećam čak druželjubivo. To je njena
vrlina, njena dobra strana (pored sisa, naravno). Pored Rosane se osećaš kao da
si najbolji čovek na svetu. Možda se i pretvara, ali ako je tako, dođavola, mora
se priznati da je odlična glumica.
 „Imaš li ti porodicu, decu? Nikad mi nisi pričao o tome! Znam samo da si bio
oženjen.”
To što sedimo za stolom uliva joj hrabrost da mi postavi neka pitanja. Istini
za volju, sedenje za istim stolom mnogo je prisniji čin nego deljenje kreveta.
„Da, imam dvoje dece”, promrmljao sam, pa uzeo parče hleba uz kajganu.
Moj odgovor je leden, ali ona ne odustaje.
„Dva sina?”
„Ali zar nije trebalo da pričamo o tvom problemu?”
„Dobro, zaboravi.”
„Sina i ćerku. Iako bi trebalo da kažem ’dve devojčice’.”
„Kako to misliš?”
„Sin mi je homoseksualac”, nemarno sam odvratio i prineo čašu ustima.
Rosana se ovog puta nije zadovoljila samo osmehom, već je prasnula u
smeh.
„Kažeš to kao da nije tvoj sin!”
„A što, da ne treba možda da se izvinjavam?”
„Jel’ ima dečka?”
„Ne bih znao, krije to od mene.”
Ustala je i dohvatila paklu cigareta sa police iznad sudopere. Iskoristio sam
to da i sam uzmem jednu, iako ne bi trebalo da pušim, pre tri godine sam imao
infarkt. Previše stresan život, rekli su lekari. Cigarete, alkohol, nedovoljno sna,
loša ishrana. Zveva me je nekoliko meseci držala pod paskom, majčino mleko
bih propišao kad god bi videla da sam se ogrešio o pravila, a onda mi se smučilo
da mi ćerka izigrava majku i vratio sam se kući, ali i pređašnjem životu. U
mojim godinama srčani udar i nije najgori kraj.
„Moj sin je ostao bez posla” reče Rosana nedugo zatim. Udahnuo sam i
zagledao se u dim koji se rasplinjuje ispod žućkaste svetlosti malog lustera.
Kuhinja je mračna, nameštaj prastar, pločice okrnjene. Sve u svemu, turobno
okruženje. Ali makar deluje čisto.
„Mora da izdržava ženu i troje dece i ne zna kako će. Neće da uzme pare od
mene, ništa od mene neće.”
Rosana je krotka žena, uprkos zastrašujućoj pojavi, oštrim crtama lica, očima
crnim kao u ajkule, orlovskom nosu i mesnatim usnama. Upravo ta suprotnost je
čini tako privlačnom.
„Pravo da ti kažem, ništa mi i ne priča. Kad odem da vidim unuke, on izađe
iz kuće. Ne oprašta mi što se bavim ovim poslom.”
„A što si mu rekla čime se baviš?”
„Sam je nedavno saznao. Od tada neće više da razgovara sa mnom.”
„Ali zašto, otkad se ti baviš ovim?”
 „Tries godina, ceo život!”
Pobogu, da je uplaćivala doprinose, uskoro bi mogla u penziju. Trudim se da
ne razmišljam koliko muškaraca je prošlo kroz ovu kuhinju u poslednjih trideset
godina i usredsređujem se na njene reči. Ujedno i zbog toga što sam, dok ona
priča, već napregao mozak u potrazi za rešenjem.
„Gazda ga je najurio preko noći, a da mu ni otpremninu nije dao.”
„Kako to?”
„Radio je na crno, ’naš kako to ovde ide.”
Naravno da znam, samo što ne mogu da se naviknem. Ona nastavlja da priča,
a ja sipam vino. Više je ne slušam, upravo mi je nešto palo na pamet.
„Možda nešto može da se uradi”, prekidam je.
Zuri u mene uz poluosmeh, pokušavajući da shvati da li sam ozbiljan ili se
šalim.
„Trebalo bi da pitaš sina da li može da dokaže da je radio tamo, da li bi neko
posvedočio. Možda bi mogao da presavije tabak, pa lepo da tuži gazdu.”
„Stvarno?”, ona će, a oči joj zasijaše.
„Rekao sam možda…”
„A kako?”
„Ništa ti ne brini. Kaži mi kako se gazda zove i pokušaj da pronađeš neki
dokaz da je tvoj sin radio tamo.”
Ispružila je ruku prema meni, ali ja sam instinktivno ustuknuo, a već
sledećeg trenutka bilo mi je krivo što sam tako reagovao. Samo što se i Rosana
već povukla.
„A šta si ti radio, jesi bio advokat?”
Ovog puta se ja nasmejah. „Taman posla, moja ćerka je advokatica, ja sam
slobodan umetnik.”
„Slobodan umetnik? A šta je to?”
„Slobodan umetnik ti je neko ko ume da se prilagodi. Kameleon.”
Ona me pogleda u čudu, ali naposletku ipak reče:
„Kako god bilo, mnogo bi mi pomogao. Ceo dan samo o tome razmišljam!”
„Ne kažem da će se rešiti, ali razgovaraću sa mojom Zvevom, uostalom, ona
ništa drugo i ne radi sem što se parniči za tuđ račun! Videćeš, tvoj sin će se
vratiti na posao. Ili će bar dobiti ono što mu pripada.”
Spustila je ruku na moju nadlakticu. Ovoga puta ne mogu da se povučem,
bilo bi previše.
„A što ti to radiš? Zašto pomažeš mom sinu? Zašto me zoveš na večeru?”
Obično se unervozim od previše pitanja, pogotovo kad ne znam odgovore. A
ne znam ni zašto želim da joj pomognem, jednostavno mi se u tom trenutku
učinilo da bi to bilo ispravno. Ćutke sam ustao i krenuo prema spavaćoj sobi da
uzmem odeću. Ona stoji na vratima i posmatra me neko vreme bez reči, a zatim
postavlja još jedno pitanje: „Jel’ ona ponuda još važi?”
„Koja?”, pravim se nevešt dok pogledom lutam po odeći razbacanoj po sobi.
„Poziv na večeru.”
Zapravo, nisam više naročito raspoložen za to. Možda zato što sam upravo
pojeo kajganu od tri jaja, ili zato što starci mojih godina u ovo doba dana hrču
blaženi u krevetu, tek, večera sa Rosanom i razgovor o Danteu i Zvevi više mi
ne izgledaju tako privlačno. Samo što je sad prekasno da se povučem.
„Naravno”, odvratih i uz veliki napor se sagoh da dohvatim čarape s poda.
Rosana je prišla i zagrlila me s leđa. Od težine njenih grudi zateturah se i na
trenutak se uplaših da ću završiti na podu izlomljenih kostiju, no nekako sam
uspeo da se zadržim na nogama.
Ovo je prvi put da me je zagrlila, ali, ruku na srce, prvi put sam i jeo u njenoj
kući i pričao joj o svojoj deci. Događaji se otimaju kontroli. Okrenuo sam se, u
nadi da će Rosana shvatiti moj pokret i odmaknuti se, ali ona ni makac. Stojimo
zagrljeni, licem u lice, kao dva tinejdžera na klupici ispred škole. Ona zuri u
moje oči, ja u njene grudi. Kad bih podigao pogled, bilo bi najprirodnije da je
poljubim. Samo što ne ide da jedan starac kao ja poljubi ženu. Za sve postoji
granica.
Na svu sreću, Rosana je iskusna, zna kad je trenutak da prekine čaroliju.
Primetila je da joj i dalje piljim u grudi, pa je iznela najbolji predlog te večeri:
„Šta kažeš, hoćemo još jednom?”
Razmislih na trenutak pa ozbiljno klimnuh glavom. Zapravo, rekao bih da se
moja alatka baš i ne slaže sa mnom: valja održavati formu, ali previše forsirati
motor, nikako nije dobro. Samo što to ne bih priznao čak ni Rosani. Zato sam joj
odgovorio: „Dobro, samo prvo uzmi nešto da pokriješ to ogledalo!”
 Hamburger od soje

„Tata , otvori, ja sam!”

Pritisnuo sam dugme na interfonu i nastavio da zurim u beli zid dok sam
pokušavao da odgovorim na pitanje koje mi ne izbija iz glave: otkud moj sin
ovde? I to u ovo doba dana? Srećom, nisam morao dugo da mozgam, jer, kad
sam otvorio vrata, on je već bio na odmorištu i nosio dve kese iz samoposluge u
ruci.
„Ej, otkud ti ovde?”
Dante mi ne odgovori, nogom zatvori vrata od lifta, osmehnu se, prođe pored
mene pa produži pravo u kuhinju. Krenuo sam za njim čekajući objašnjenje.
Spustio je kese na sto i ponovo mi se osmehnuo. Tek tada sam primetio njegovu
odeću. Na sebi ima uske bež pantalone, neke crne čizme sa bodljikavim nitnama
i košulju boje lososa ili možda korala, sve u svemu, kombinaciju koju sam dosad
viđao isključivo i uvek na matorim tetkama ili na beskorisnim porcelanskim
figuricama kojih su pune kuće tih istih tetki.
„Morao sam da obavim nešto u ovom kraju i palo mi je na pamet da ti
uzmem nešto u supermarketu, tu ispod tvoje zgrade. Da ne moraš da vučeš
kese.”
„Ljudi su izmislili kućnu isporuku”, jedini je odgovor koji mi je u tom
trenutku pao na pamet, ali čim sam to izgovorio, osetio sam se kao govno.
Srećom, on kao da i ne sluša moje ne baš blagonaklone odgovore; zavrnuo je
rukave od košulje i počeo da vadi stvari iz kese.
„Pa, kako ide? Ima li nešto novo?”
„Ništa”, promrmljao sam gledajući ga kako ređa na sto sve ono što ja
uglavnom ne koristim.
„Nisam baš znao šta ti treba, pa sam uzeo od svega pomalo”, nastavio je kao
da se ništa nije desilo.
Ako ima nečeg dobrog u druženju sa mojim sinom, to je činjenica da s njim
nikad ne moram da se prenemažem, mogu da budem ono što jesam, drkadžija
kakav sam uvek bio. Zapravo, bez obzira na moju nedruštvenost, Dante tera po
svom i ne zanima ga šta ja radim ili pričam u njegovom prisustvu. Kao da je
razvio štit o koji se svaka moja rečenica ili postupak odbijaju i vraćaju.
„Kako ti je sestra? Jesi li se čuo s njom?”
Ovog puta mi je odgovorio odsečnim „ne”, kao da bi da me obeshrabri.
Dosad je već trebalo da naučim da Dante jednostavno ne podnosi da ga pitam za
sestru. „Zašto uvek pitaš za nju? Uzmi telefon i zovi je!” To je njegov uobičajen
odgovor. Ili je bar godinama bilo tako. Međutim, u poslednje vreme se izgleda
pomirio s tim i odvraća jednostavnim „ne”. Shvatio je da je promeniti navike
jednog starca veoma teško. Oduvek ga pitam za Zvevu i to mi je prešlo u naviku.
U stvari, ne zanima me naročito šta je s mojom ćerkom, koja me uporno zivka,
nego prosto ne znam o čemu da razgovaram s Danteom, te mi najprirodnije
deluje da ga pitam za sestru. Ona je uvek bila između nas dvojice, njeno preteće
prisustvo uvek se oseća, čak i kad nije s nama.
„Uzeo sam ti malo dijetalnih namirnica, so bez joda, pirinčani majonez…”,
nastavio je, ređajući konzerve pelata jednu na drugu.
„Imaću hrane za godinu dana…”, primetio sam i dalje ga gledajući kako u
tišini radi.
Na kraju se okrenuo ka meni: „Dobro izgledaš!”
„I ti”, naterao sam sebe da uzvratim, trudeći se da ne gledam u njegovu
košulju.
Srećom, već je isteklo vreme koje je uspeo da izdvoji za svog jadnog
roditelja, koji je ostao sam. „Dobro, idem ja sad. Čujemo se večeras ili sutra!”,
promrmljao je i spustio mi ruku na rame.
Uzoran otac bi u takvom trenutku trebalo da privije sina uza se i stegne ga u
zagrljaj, da bi mu potom rekao kako je ponosan na njega. Ali, osim što se takvi
prizori viđaju samo u američkim filmovima, ja sam miljama daleko od uzornog
oca, te sam zato i dalje stajao ukočen dok se on nije okrenuo i primetio paklu
cigareta na polici. Izraz lica mu se naglo promenio. „Šta će ti to?”, pita.
„Koje?”, pravim se da nisam razumeo, ne bih li stigao da smislim prihvatljiv
izgovor.
Naime, od infarkta ne pušim pred decom, upravo da bih izbegao prekore koji
će sad svakako uslediti, osim ako ne smislim dobar izgovor.
„To je Marinovo”, brže-bolje govorim, „kad svrati da mu se nađe.”
„Ali zar nisi rekao da on više ne izlazi iz kuće?”
Dante ima jednu ozbiljnu falinku: pamti sve što mu kažeš.
„Da, ne izlazi više na ulicu, ali jedan sprat može da se popne.”
Izgleda da je poverovao u moju besramnu laž, ali je za svaki slučaj naglasio:
„Nemoj da praviš gluposti, tata, upozoravam te, nisi dete.”
„Ma, svašta…”, odvratio sam, bezmalo uvređeno, i otpratio ga do vrata.
„Slušaj, u subotu…”, zaustio je Dante, ali iz lifta koji je upravo stigao u tom
trenu je izašla Ema, koja nije izgledala presrećno što nas vidi, te se samo u
prolazu javila i brže-bolje zatvorila za sobom vrata od stana.
„Slatka ti je komšinica!” izjavo je moj sin odmah zatim, što me je malo
zbunilo. Prvi put je prokomentarisao neku ženu preda mnom. Na trenutak, ali
samo na trenutak, gotovo sam posumnjao u njegovu homoseksualnost, ali onda
mi je pogled ponovo pao na koralnu košulju i shvatio sam da nema mesta
sumnji. Uostalom, čak i gej muškarcu može biti privlačna neka žena. A ta Ema
jeste privlačna.
„Iako ne deluje naročito srdačno.”
Iskrivio sam lice kako bih mu pokazao da me ne zanima previše da li je moja
komšinica srdačna ili nije, a onda se pozdravismo i Dante uđe u lift.
„Samo još nešto…” doviknuo sam.
Dante se okrenu i pogleda me.
„Ako ti još jednom padne na pamet da se prema meni ponašaš kao prema
nekom izlapelom starcu kojeg treba tetošiti, da znaš da ti neću otvoriti vrata!”
On prasnu u smeh i pritisnu dugme.
Dante je baš lep kad se smeje. I često to radi, sva sreća.
Oduvek sam više voleo Zvevu, samo što danas ne bih umeo da kažem zašto.
Kad sam pozvonio, čuo sam lupkanje Eminih potpetica dok se približavala
vratima. Špijunka se zatamnila, te shvatih da devojka zuri u moje lice. Zato se
osmehnuh i rekoh: „Zdravo, ja sam Anuncijata, vaš komšija…”
Otvorila je i ljubazno mi se nasmešila. Iako je učtiva, jasno je da joj nimalo
nije drago što me vidi. Možda misli da sam jedan od onih matorih smarača koji
stalno traže pažnju, koji pokušavaju da se zbliže s komšijama ne bi li potom
iskoristili njihovu predusretljivost. Smiri se, draga, ne pada mi na pamet da se
zbližavam s tobom i tvojim mužem, ne bih podneo vaše pozive na večeru,
pažnju i saosećajne poglede. Samo hoću da se oslobodim ovih namirnica, ništa
više, što se mene tiče, posle toga možemo da se vratimo na „dobar dan” i
„doviđenja”.
To sam želeo da joj kažem. Ali predomislio sam se. „Sin mi je doneo neke
dijetalne i organske proizvode koje ja ne jedem. Znate, u moje vreme nije bilo
svih tih čudesa”, rekao sam i izvadio iz kese pakovanje hamburgera od soje.
„Celog života jedem hamburgere od govedine i još sam živ”, nastavio sam uz
osmeh, „te nema smisla da sad počnem da brinem o svom zdravlju. Pomislio
sam da biste vi mogli da ih iskoristite…”
Ema se ovoga puta iskreno nasmejala i uzela kesu koju sam joj pružio.
„Vrlo ste ljubazni”, odvratila je.
„Mogao sam da pokucam Eleonori”, dodao sam i pokretom glave pokazao ka
zatvorenim vratima sa strane, „ali mislim da ni ona ne bi znala kako da spremi
ove vragolije.”
Opet mi se osmehnula. Moram priznati da moj sin, bez obzira na sve, ima
oko za žene; cura je zaista posebna, tamne i svilenkaste kose koja joj meko pada
preko ramena, sitnog, ali skladnog tela, istočnjački iskošenih očiju i punih usana.
Uz to ima i jedan mali nedostatak koji njenu lepotu čini jedinstvenom: zbog
okrnjene jedinice deluje pomalo agresivno, no ujedno i senzualno. Da sam
makar upola mlađi, možda bih odvojio malo vremena da joj se udvaram.
„Ono je bio vaš sin?”, upita me potom.
„Jeste”, spremno sam odvratio pa se pažljivo zagledao u svoju komšinicu, ne
bih li otkrio da li je prokljuvila, da li joj je bio dovoljan jedan pogled da shvati
da je Dante gej.
„Šporet mi je uključen”, reče ona, prenuvši me iz misli.
„Idite, idite”, rekoh i odmahnuh rukom.
Sledećeg trenutka sam ponovo bio sam na odmorištu. Perifernim vidom
primetio sam neki pokret kroz špijunku Eleonorinih vrata. Gospođa Vitaljano se
posvetila jednoj od svojih omiljenih aktivnosti: špijuniranju.
„Proklete starkelje”, promrmljah za sebe ulazeći u kuću, „nemate preča posla
nego da uhodite svet kroz špijunku!”
Volim da izuzmem sebe iz te kategorije. Tako se osećam drugačije.
I svakako bolje.
 Rođen sam dobroćudan, a umreću mrzovoljan

Imam jedan trač: moju komšinicu Emu zlostavlja dečko. Ili muž. U svakom
slučaju, taj seronja s kojim živi.
Ja sam star, a stari su robovi navika, ne vole promene. To je zato što nas telo
godinama uči da će s vremenom biti sve gore, a ne bolje. Zato sam, kad se taj
mladi par uselio, digao nos, ubeđen da će njih dvoje ugroziti moj mir, da će
praviti žurke, priređivati večere, proslavljati rođendane i slično. U njihovim
godinama ne treba ti mnogo razloga za zabavu, a na svaki rođendan se i dalje
gleda kao na cilj koji što pre treba ostaviti iza sebe kako bi se odjurilo ka
sledećem. U tom životnom dobu još ti nije jasno da cilj jeste važan, ali da nema
potrebe žuriti, jer nećeš potući nikakav rekord. Bolje je laganim korakom doći
do suštine, uživati usput u predelima, sve vreme disati pravilno i ujednačenim
ritmom, ne bi li trka što duže trajala. Jer – ne znam da li mladi to znaju – kad
presečete ciljnu traku, niko vam neće prići da vam ukrasi grudi medaljom.
Međutim, prevario sam se, nema kod njih nikakvih slavlja, večera,
rođendana. Ćute kao ribe; nikad nisam čuo povišen ton, preglasan televizor, ne
daj bože viku, nijednom nisam zatekao smrdljivu kesu sa đubretom ispred
njihovih vrata. Sve u svemu, kao da su nevidljivi.
Sve do danas.
Pre njih tu je živela jedna porodica, muž i žena s troje dece. Grom i pakao, te
male napasti četiri godine su neprekidno plakale – četiri najgore godine u mom
životu. Nije dobro deliti zid s porodicom koja štancuje decu, svake godine po
jedno: to vam je kao da sa svakom njihovom prinovom ponovo postajete roditelj,
što bi u mom slučaju značilo da sam, računajući Zvevu i Dantea, pet puta
preživljavao te muke. Što je još strašnije, taj zid koji smo delili slučajno je zid
moje spavaće sobe. Živim u Vomeru, brežuljkastoj četvrti u Napulju gde je
vazduh prilično čist a leti je uvek sveže. Na nevolju, zgrada je podignuta
šezdesetih, tokom ekonomskog buma, površno i na brzinu, kad se nije mnogo
vodilo računa o izvesnim „sitnicama”. Ukratko, zidovi služe za razdvajanje, ne i
za zvučnu izolaciju. Kako god pogledaš, život ti se svodi na trpljenje komšija: u
stanu pored mene plaču deca, u onom iznad gospođa svaki čas piški i pušta vodu
u klozetskoj šolji, ispod mene moj stari prijatelj Marino (i stari i star; njemu je i
duša ostarila) bori se s napadima kašlja. Ako imaš lak san, dovoljno je da neko
prdne dva sprata ispod, pa da te probudi.
Jednom sam, posle tri neprospavane noći, zgrabio jastuk i prebacio se na
sofu. Zatim su me, jednog dana, ljubazne komšije pozvale na večeru, valjda
misleći da sam usamljeni starac kome treba društvo. Istina je da sam bio sâm,
kao što sam i danas sâm, ali ne treba mi ni društvo ni pomoć. Poziv sam ipak
morao da prihvatim, te sam proveo pakleno veče u društvu tih gnjavatora koji su
mi krali san. Mislili su da ću se raznežiti kad vidim ta mala stvorenja, da sam
jedan od onih izlapelih starkelja koji se, bežeći od smrti, ushite u blizini onih
koji imaju čitav život pred sobom. Ukratko, nadali su se da imam mekše srce.
Prevarili su se. Obično se kaže da čovek s vremenom omekša, pogotovo
muškarci. Mnogi strogi očevi preobraze se u nežne i brižne deke. Sa mnom je
potpuno suprotno, ja sam rođen dobroćudan, a umreću mrzovoljan.
Ali vidim da sam skrenuo s teme. Pričao sam o novim komšijama. O tome da
on, ako mene pitate, nju tuče. Kao što rekoh, spavam malo i loše. Preksinoć sam
se još prevrtao u krevetu kada su njih dvoje počeli da se svađaju. U početku se
čuo samo njen piskavi glas, zatim je on počeo da psuje. Posle nekog vremena
čuo se tup udarac, kao da je neki težak predmet oboren na zemlju, a zatim je sve
zamuklo. Znatiželjan, prilepio sam uvo uza zid. Mislim da ne grešim ako kažem
da je ona plakala, a on je tešio. Sledećeg jutra, kad sam krenuo da otvorim
poštansko sanduče, naišla je Ema. Nosila je tamne naočare i hodala pognute
glave. Čim me je videla, okrenula mi je leđa i požurila uz stepenice.
„Dobar dan”, rekao sam joj, ali ona je već bila daleko.
Siguran sam da joj je oko bilo modro i otečeno, te mi je, kad sam se popeo,
došlo da pokucam na njena vrata kako bih proverio da li je dobro. Čak sam
ispružio ruku prema zvonu, ali sam se u poslednjem trenutku predomislio. Uvek
sam gledao svoja posla i bilo mi je sasvim dobro, što bih se sad, pod stare dane,
mešao u nešto što me se ne tiče? Uostalom, ona, moja komšinica, odrasla je i
punoletna: ako je muž bije, neka ga ostavi. Zaboravio sam na taj događaj, sve
dok jutros na odmorištu nisam ponovo nabasao na nju. Preturala je po torbi,
verovatno tražeći ključeve i, kad me je ugledala, okrenula mi je leđa. Na moj
pozdrav uzvratila je zbrzanim osmehom kojim nije uspela da sakrije natečenu i
izubijanu usnu.
Tačno, mrzovoljan sam, i ako neko od moje dece bude imao hrabrosti da se
popne na onu skalameriju s koje se drže propovedi, pa bude krenuo da nabraja
moje vrline, ne verujem da će me opisati kao druželjubivog. Ne mrzim ja ljude,
samo sam previše obuzet sobom da bih se brinuo o drugima. To je i Katerina
uvek govorila: „Nisi ti zao, samo si sebičan.” Nikad se nisam slagao s tim.
Sebičan čovek samo gleda da njemu uvek bude sve potaman, a meni nikad nije
bilo sve potaman. Omanuo sam čak i kao sebičnjak.
Ali pričali smo o mojoj komšinici. Nasilje nad ženama jedna je onih tema o
kojima pričaju u vestima, nešto što se događa tamo negde, daleko od nas
„običnih ljudi”. To je slično kao kad čuješ da je neko koga si poznavao poginuo:
potreseš se ako su ga ubili, ali ti je lakše ako se ispostavi da ga je spičio grom
dok je nameštao satelitsku antenu.
Ukratko, sada mi ova đavolja cura unosi nemir u moje spokojne dane, nimalo
zanemarljivi, zato što ovoga puta ne mogu da se pravim lud, pogotovo ako ona
tvrdoglavo nastavi da tumara po zgradi sa otečenim licem. Stoga sam odlučio da
se umešam, iako još ne znam šta mi valja činiti.
Mislim da ću razgovarati o tome s Marinom, možda će njemu nešto pasti na
pamet.
Iako je veća verovatnoća da sunce sutra neće izaći.
 Propušteno

Marino je jedan od onih matorih gnjavatora koga unuci zavitlavaju, onaj koji
stalno ponavlja jedno te isto, ne čuje, ne razume jezik mladih i ne zna da koristi
kompjuter. Međutim, za razliku od mnogih svojih vršnjaka, on ima kompjuter i
ponosno ga je izložio na stolu svoje male radne sobe. Uvek sam se pitao čemu
mu služi, budući da je za njega čak i kucanje na pisaćoj mašini bilo skok u
nepoznato, a onda sam saznao da to sokoćalo pripada njegovom unuku Oraciju,
koji mu često dolazi tokom popodneva da uči.
Marino je prevalio osamdesetu, iz usta mu se širi gadan zadah, bez veštačke
vilice ne može da izgovori nijedan slog, a događa mu se i da se upiša. Ukratko,
težak slučaj. S druge strane, moj prijatelj je duša od čoveka i ponekad mi dobro
dođe njegovo društvo. Naravno, s Marinom se svakako neću slatko nasmejati, ali
s njim može da se razgovara, zato što, premda ne čuje, pripada onom retkom
soju ljudi koji umeju da slušaju, a ponekad čak i da daju dobar savet. Sve u
svemu, Marino je za mene nešto između terapeuta s kojim istražujem svoje
strahove i sveštenika kojem poveravam svoje grehe. Nevolja je u tome što su mi
i jedni i drugi, i psiholozi i sveštenici, uvek išli na onu stvar.
„A šta ako otkrije da smo mu mi poslali pismo? Ako prepoznaju rukopis?”
pita moj prijatelj usplahireno.
Frknuo sam. Zaboravio sam da dodam da Marina i najmanja sitnica može
preko svake mere da uznemiri, a meni uznemireni ljudi unose nemir. Zato se
ponekad nas dvojica vrtimo u začaranom krugu koji izaziva bespotrebnu
usplahirenost, a pritom pojma nemamo ko je prvi počeo.
„Čisto sumnjam da će se zbog našeg pisma obratiti državnoj bezbednosti, ali
i na to sam mislio. Zato sam i došao.”
On me gleda ispitivački, iako je već navikao na moje ćaknute izjave.
„Iskoristićemo tvoj kompjuter!”, dodao sam nedugo zatim uz zaverenički
osmeh.
Marino ćutke odmahuje glavom i udara šakom o naslon fotelje. Poznajem ga
četrdesetak godina, polovinu njegovog života. A za sve to vreme nikad ga nisam
video da je promenio bar jastučnicu na svojoj omiljenoj fotelji.
 Na kraju je prasnuo: „Ti si lud! Jel’ ti znaš da preko kompjutera lako mogu
da dođu do počinioca? Ukebali bi nas već narednog dana.”
Zamislio sam se. Nisam siguran da je to tačno, ali on deluje toliko
samouvereno da me je zamalo ubedio.
„A otkud ti to znaš kad ne umeš ni da uključiš kompjuter?”
„Objasnio mi je Orado.”
Onda je sigurno tačno. Dovoljno je vratiti se na prvobitni plan, napisati
pismo rukom i ubaciti ga u poštansko sanduče. Setio sam se toga noćas, dok
sam, po običaju, brojao ovce u krevetu. Pomislio sam kako kreten koji tuče ženu
mora da sazna da neko zna za to, kako bi sledeći put dvaput razmislio pre nego
što bi digao ruku na nju.
Devojku sam ponovo sreo u samoposluzi ispred kuće. Ja sam tumarao
između rafova, ona je bila ispred vitrine sa suhomesnatim proizvodima. Kad me
je primetila, naglo mi je okrenula leđa. Mislim da ju je sramota, možda je
shvatila da sam ja shvatio.
U svakom slučaju nisam mogao da propustim priliku, zgrabio sam tunjevinu
na sniženju i krenuo, pa kad sam joj prišao s leđa, šapnuo sam: „Ja znam.” Zatim
sam nastavio da kružim kao da se ništa nije desilo i nisam se ni okrenuo kako bih
se uverio da me je čula.
Volim da izigravam tajanstvenog čoveka.

„Kako god bilo, ne bih znao ni da odštampam pismo pomoću tog čuda.
Uostalom, jesi li ti baš siguran u to što pričaš? Ne možeš optužiti čoveka da je
nasilnik ako nemaš dokaza. Upropastićemo mu život!”
Postoji još jedna Marinova karakterna crta koju nisam pomenuo: dobar je,
mnogo je dobar. Ponekad mi se, dok razgovaram s njim, učini da preda mnom
stoji Federiko, moj unuk. Možda je istina da se život vrti ukrug i na kraju se vrati
na početak; jer, kad malo bolje razmislim, dođem do zaključka da i kod staraca i
kod dece primećujem iste strahove.
„Ne moramo da ga prijavimo. Samo ćemo malo izvršiti pritisak. Ako ne tuče
ženu, ako sam ja to samo umislio, nasmejaće se i zaboraviće na pismo. Ako je,
međutim, kriv, kako ja smatram, postaće malo obazriviji.”
„Čezare, ti voliš da glumiš detektiva, zabavljaju te takve besmislice. Ja sam
drugačiji, prija mi moj mir i neću ni zbog čega da me boli glava.”
U pravu je Marino, volim da se igram istražitelja. I ne samo to. Obožavam da
se preobražavam u druge ljude, prisvajam tuđ identitet, živim u svetu mašte. Reč
je o tome da sam do određenih godina vodio prilično „normalan” život, bez
naročitih uzbuđenja. Međutim, kad se približiš kraju, noću te pohode
razdražujući glasići koji ti uporno šapuću: Pokreni se, nemoj da truneš u kući,
uradi nešto smelo i nepromišljeno, pokušaj da nadoknadiš sve ono što si
propustio u svom bednom životu.
Upravo je o tome reč, o propuštenom. Trebalo mi je više od sedamdeset
godina da shvatim kako je moje pravo mesto tamo, među svim onim
poduhvatima koje sam propustio. Sama srž moga bića, moje želje, snaga i
nagoni, čame u svemu onom što sam propustio da uradim. Nije prijatno kad
shvatiš da stalno ponavljaš kako je ceo tvoj život promašen, kako si pogrešno
odigrao karte i ustao od stola, a trebalo je da igraš do kraja, čak i po cenu da
izgubiš sav ulog koji si imao ispred sebe. Zato što izgubljeno vreme nije nimalo
lako nadoknaditi kad ti ostane svega nekoliko godina da dovedeš u red ceo svoj
život. Bezmalo je nemoguće. Zanimljivo, baš kad shvatiš kako to ide, oglasi se
gong, kao kad u kvizu kreneš da igraš u poslednjih trideset sekundi, a prethodna
tri minuta si proveo zureći u svoje nokte.
„Marino, osamdeset ti je godina i, koliko ja znam, glava te nikad nije bolela
od previše razmišljanja. Deset godina truneš u toj fotelji, kad nakratko ustaneš,
na njoj se vidi udubljenje u obliku tvoje zadnjice. Zar ne misliš da bi, pre nego
što umreš, vredelo da uradiš nešto nepromišljeno?”
On me odmerava i lupka prstima po naslonu. Izdržao sam njegov pogled,
ionako znam da će se na kraju predati. I zaista, nedugo zatim pognuo je glavu i
prošaputao: „Dobro. Ali, upozoravam te, ako dođu po mene, reći ću im da je to
bila tvoja zamisao!”
To baš liči na Marina, da ostavi posao nedovršen. Pitam se da li je i u seksu
imao običaj da odustane pre finiša. Po mom mišljenju, u školi je bio jedan od
onih koji se zadovoljavaju dvojkom. Nije imao petlje da ništa ne uči, no ujedno
ga nimalo nije zanimalo da proširi vidike, najvažnije mu je bilo da se, kako god
bilo, dovuče do cilja, ne bi li ga potom ostavili na miru. Da sam o njemu morao
da pišem sastav, taj rad bih na jedvite jade razvukao na dve strane, što je bedni
minimum svake iole ozbiljne učiteljice. S druge strane, da je neko o meni pisao
sastav, bilo bi sasvim neizvesno: dobio bih sastav na osam strana ili prazan papir.
Mislim da bi mi se obe varijante svidele.
„Nećemo upasti u banku sa fantomkama, treba samo da napišemo pismo
upozorenja. A svakako to radimo iz ispravnih pobuda. Zar ne želiš da pomogneš
jadnoj devojci?”
On klima glavom, ali vidi se da nije previše ubeđen.
„Ti stvarno ne znaš o kome pričamo? Nikad je nisi sreo na stepeništu?”
pitam zapanjeno.
Samo je odmahnuo glavom.
„Pa da, kako si i mogao da je vidiš?! Otkad nisi izbauljao iz ove rupe?”
„Ovo nije rupa!” uvređeno će on, isprsivši se.
 Dobro de, nije baš rupa, ali mog prijatelja neko treba dobro da prodrma.
„Varaš se, Marino, ovaj stan jeste rupa, tvoj život je rupa. Nisi još umro, jel’
ti jasno? Napolju se Zemlja i dalje okreće, nije mi poznato da nas je pogodio
neki asteroid u poslednjih deset godina. I dalje postoje ulice, drveće, izlozi i lepe
žene.” Na ovo bi trebalo da se razbesni. Ja bih, na njegovom mestu, ustao i
zgrabio sagovornika za mišicu, sasuo bih mu gomilu uvreda u lice, možda bih
mu i šamar opalio, pa bih ga izbacio iz kuće. A onda bih uzeo kaput i strčao niz
stepenice. Marino nije uradio ništa od toga, nije se naljutio, nije me ošamario,
nije se pomerio iz fotelje. Gleda me i smeška se. Biće da sam drag tom starkelji,
kao što je i on meni drag, ali ne bih da umrem ovde samo da bih njemu pravio
društvo. Ustao sam i krenuo ka vratima, ali ustao je i Marino, pa se isprečio
ispred mene.
„Mislio sam… možda bih mogao da pozovem Oracija, da vidim šta on kaže
na to, da li stvarno mogu da dođu do nas preko kompjutera. Mogao bi on da nam
pomogne da napišemo pismo.”
„Da, bravo”, odvratio sam, „to mi deluje kao dobra zamisao.”
„Onda ću mu večeras telefonirati, pa ću ti preneti šta mi je rekao.”
Zatvorio sam vrata i krenuo uza stepenice. Lift ne koristim, moram da budem
u formi ako nameravam i dalje da se glupiram. Kako sam stao na prvi stepenik,
zazvonio mi je telefon.
„Tata?”
„Zdravo, Dante” zadihano sam rekao. Mogu ili da pričam, ili da se penjem
uz stepenice. Zato sam zastao.
„Kako si?”
„Dobro.”
„Slušaj, juče sam zaboravio da ti kažem da je u subotu uveče otvaranje jedne
važne izložbe. Hoćeš li da dođeš?”
„Hoće li biti hrane?”
„Hoće, inače te ne bih ni pozvao”, odvrati on i ote mu se uzdah.
„Dobro. Čija je to izložba?”
„Lea Perotija, jednog mladog umetnika koji je već izlagao u Berlinu. Voleo
bih da te upoznam s njim.”
Nikad čuo za dotičnog, mada priznajem da nisam veliki poznavalac
umetnosti. Isto bi mi bilo i da me je pozvao na Pikasovu izložbu. Dante,
međutim, zvuči ushićeno, govori malo preglasno, gotovo piskavo, kao žena u
PMS-u.
„Dobro, doći ću”, odvratio sam pomirljivo.
Voleo bih da mogu da pokažem malo više oduševljenja, ali ne ide mi. Svaki
put kažem sebi da ću biti drugačiji prema Danteu, a onda, kad ga vidim ili
razgovaram s njim preko telefona, ni za dlaku ne odstupam od svog krutog
držanja. Preostaje mi samo da i dalje budem mrzovoljan kad razgovaram sa
svojom decom, budući da promena pristupa zahteva previše snage. Meni snaga
treba za nešto drugo.
„I Zveva će doći?” dodao sam.
„Ne znam”, frknuo je, „rekla je da će svratiti ako bude mogla.”
Ćutim, jer nemam više šta da kažem. Sva sreća da se on snašao.
„Jedva čekam da dođeš u subotu, baš sam uzbuđen!”
Zašto je uzbuđen, to nisam uspeo da shvatim, a ni on mi nije rekao. Moj sin
drži galeriju u samom centru grada, simpatičan i moderan lokal, koji posećuju
pomalo čudni ljudi, da budem iskren. Bez obzira na to, sviđa mi se ono što radi,
samo što mu to nikad ne bih priznao. Znam da grešim, ali takav sam, ne umem
da kažem ono što bi trebalo. Pokušao sam nekoliko puta, ali nikako da prevalim
reči preko usta, zapnu, pa skliznu nazad u dušnik.
„Drago mi je zbog tebe”, odgovorio sam, ne previše ubedljivo.
Izgleda da je primetio, pošto je na trenutak zastao, a onda se samo pozdravio
i prekinuo vezu. Ponosan sam na Dantea, na njegov karakter i stavove, na ono
što radi. Smatram da je u ponečemu bolji od sestre, ali i dalje imam više
poverenja u nju, lakše mi je sa ženama, iako i moja ćerka ima svoje bubice. Kad
su bili mali, Katerina me je prekorevala što sam tako očigledno naklonjeniji
Zvevi, te se, da bi uspostavila ravnotežu, više posvetila našem sinu. U stvari, ja
nisam birao, jednostavno, Dante se rodio kad je Zveva bila najslađa, kad je
počela da se zbližava sa mnom, da priča, igra se, grli me. U poređenju s njom,
Dante je izgledao kao jedna od onih lutkica koje te bespomoćno gledaju iz izloga
prodavnica. Ukratko, Katerina i ja smo nehotice podelili decu i kućne obaveze.
Ona se brinula o Danteu, ja o Zvevi. On je postao homoseksualac, ona sebična i
neurotična.
„Da si sad ovde, mogli bismo da zamenimo uloge. Možda bismo tako bar
malo popravili štetu!”, uzviknuo sam odjednom u stanu.
Moje reči su odjeknule praznim hodnikom.
„Mada mislim da je sad prekasno. Trebalo je ranije da mislimo o tome. Ti si
kriva što nisi htela da se promeniš, nikad ni u šta nisi sumnjala i mislila si da u
životu postoji samo jedan put. Ja sam se, priznaćeš, već tada tome suprotstavljao.
Da si me slušala, možda bi danas sve bilo drugačije.”
Zidovi ne govore. Još bolje, bar ne mogu da me osuđuju. U međuvremenu,
sat u kuhinji nastavlja da otkucava sekunde. Nikad ranije nisam obratio pažnju
na to, ali sad mi je jasno da u ovoj kući gospodari tišina.
 Nikoga ne možeš spasti ako on to ne želi

S vremena na vreme, jedna od mačaka gospođe Vitaljano dođe mi u goste. Taj

đavolji mačak izađe na dvorišnu terasu, lunja oko zgrade, pa se uvuče u moj
stan. Mislim da je i Ema kriva za to, jer kad god naiđe na njen zatvoren prozor,
mora da produži još nekoliko metara ne bi li našao neku milosrdnu dušu koja će
mu pomoći da se otrgne iz kandži Eleonorine patološke ljubavi. Ako su, kao
sada, kapci zatvoreni, uporno grebe dok mu ne otvorim.
Ukratko, taj mačak je pravi rasadnik nevolja, mada mi, s druge strane,
ponekad prija njegovo društvo. Ustao sam i uhvatio ga za vrat, pa ga stavio na
krevet. Pola četiri ujutru je i nema govora o tome da zaspim. Mačak se zove Fafi,
ali ja sam ga prozvao Velzevul. Fafi je odvratno ime, koje samo jedna žena može
da smisli.
Niko u zgradi ne podnosi Eleonoru Vitaljano zato što je njene ulične mačke u
stopu prate i na kraju se uvuku s njom u zgradu. Činjenica je da bi te mačke bile
u stanju da se bace s petog sprata zbog nje. A kako je ne bi volele kad ih kljuka
od jutra do mraka! Ne bi me čudilo da neka od tih jadnih životinja pati od
holesterola ili dijabetesa.
Međutim, kad se sve sabere, meni se mačkarka dopada, u mladosti je bila čak
simpatična i vedra. Sada je uglavnom svadljiva i manje predusretljiva, ali ne
smeta mi previše i brine o životinjama. A kad u ovim godinama ne bih znao da
životinje zaslužuju naše poštovanje, rekao bih da ništa nisam naučio o životu.
Dakle, tog mačka sam nazvao Velzevul jer je crn kao ugalj a oči mu sijaju
kao žeravice. Ukratko, pravi je đavo, vrzma se po zgradi i traži nekog naivka
koji će mu ponuditi činiju hrane za mačke. Ja hranu za mačke nemam, ali me
nervira njegovo neprekidno mjaukanje u noćnoj tišini. Otišao sam u kuhinju, ali
u frižideru me je dočekao tužan prizor: tri jaja, malo praške šunke, pakovanje
sira u listićima, flaša vina i mleko. Izbor ponovo pada na šunku i mleko. Seo sam
za kuhinjski sto i dobacio šunku svom prijatelju, koji ju je za tren oka progutao,
pa me molećivo pogledao.
„Izvini, lepi, nemam ništa više za tebe, to ti je što ti je.”
Sipao sam mu malo mleka a sebi malo vina, zamislivši se nad tom prilično
smešnom scenom: sedim u gluvo doba noći i pijem s mačkom. Sva sreća pa je
moje piće mnogo ukusnije.
Ipak, ne bi mi bilo žao da sam mačka, da se ni za koga ne vezujem, da mogu
da biram hoću li nekoga da volim jer, zna se, mačkama ljubav nije potrebna, a da
se snađu, umeju i same. Sviđaju mi se ljudi koji se sami snalaze i nikom ne
dodijavaju. Da moram ponovo da se rodim, ali kao životinja (što, s obzirom na
moje brojne grehe, ne treba odbaciti kao mogućnost), voleo bih da budem
mačka. Našao bih i ja jednu mačkarku da me hrani i po ceo dan bih jurio za
mačkicama da ih obeščastim. Bio bih jedan od onih prljavih mačorčina sa
velikom glavom i tamnim očima, koji se šunjaju po kontejnerima kao gepardi
između drveća po savani. Marino bi bio persijska ili sijamska mačka, u svakom
slučaju jedna od onih rasa koja se kroz vekove navikla na život u kući, pa ne
ume da se snađe na ulici. Persijskim mačkama je trebalo stotinu godina da bi se
izopačile i postale nesposobne za samostalan život, a Marinu je za to bilo
dovoljno manje od jednog ljudskog životnog veka.
Začuo se tup udarac na odmorištu. Velzevul se samo na trenutak okrenuo pa
se vratio mleku. Ustao sam i izašao u predsoblje.
„Kučko, otvaraj!”
Pogledao sam kroz ključaonicu i ugledao njega, nasilnika, kako udara
pesnicom u vrata i psuje. „Otvaraj, prokleta bila, ako ne otvoriš, kajaćeš se!”
Reklo bi se da je pijan. Moram nešto da uradim, ali ako budem predugo
razmišljao, ništa neću uraditi.
Otvorio sam vrata.
On se okrenuo i pogledao me kao da je upravo video marsovca kako silazi sa
NLO-a.
„Šta je to? Na šta to liči da se tako obraćate gospođi?”
Ne znam šta koji moj izvodim, reagujem nagonski. U nekim slučajevima ili
se prepustite nagonu, ili ništa nećete uraditi.
„Šta koji kurac oćeš?”
Smrdi na alkohol i rekao bih da je prilično popizdeo. Možda bi trebalo da
zatvorim vrata i nastavim da pijuckam vino, ali previše sam ponosan. A i ko bi,
majku mu, imao hrabrosti da udari jadnog dekicu?
„Probudili ste me i maltretirate svoju ženu, eto šta hoću!”
On mi se približi i unese mi se u lice. Kad je zinuo, zapahnuo me je
smrdljivim zadahom, a onda je odsečno izgovorio ono što mu je na umu: „Jebi
se!”
Marino bi na mom mestu spustio pogled, izvinio se i povukao se u kuću. Ali
ja nisam Marino, a Čezare Anuncijata se i te kako razlikuje od ostalih staraca.
Ako mi neko stane na žulj, odbrusiću mu, makar mi posle toga sve kosti
polomio. Zato sam izveo jednu od svojih omiljenih tačaka, jednu od onih koje
mi najbolje idu.
„Slušaj ti, seronjo, razgovaraš s jednim generalom u penziji, zato pazi šta
govoriš, da ti ja ne bih skinuo taj idiotski izraz sa lica!”
On ustuknu, a ja se osmehnuh likujući. To s generalom uvek pali. Kopile
zausti da mi odgovori, ali uto se otvoriše susedna vrata i na pragu se ukaza ona.
Kao da mu je sav bes koji se skupljao u njemu jurnuo u oči, koje se zakrvaviše
kad ju je pogledao. Sledećeg trenutka uleteo je u kuću i nestao. Ema je ostala na
pragu i okrenula se ka meni. Osmehnuo sam joj se, ponosan na sebe, samo što
gospođa nije delovala nimalo zahvalno.
„Zašto me ne ostavite na miru? Gledajte svoja posla, niko vas ništa nije
pitao!”, izgrdi me, pa zalupi vrata. Ostao sam na odmorištu sa zaleđenim
osmehom na licu. Kad sam se pribrao, nezadovoljno sam frknuo i krenuo prema
kupatilu. Moram da mokrim, kao i uvek kad se razbesnim ili uzbudim. Čim sam
seo na klozetsku šolju, eto ti Velzevula. Trlja se o moje smežurane listove. „A ja
zamalo nastradah da bih je odbranio!”, rekoh mu, budući da u tom trenutku
nisam mogao da biram sagovornika. „Ja sam jedna matora romantična budala.
Nikoga ne možeš spasti ako on to ne želi. Skoro mi je osamdeset godina, a još to
nisam shvatio!”
Velzevul zbunjeno zuri u mene, pa zaključi da ne vredi gubiti vreme na
izlapelog starca koji priča sam sa sobom, i stade da liže svoju šapu. To mačje
kupanje uvek sam smatrao genijalnim izumom: jeftino je, ne zagađuje okolinu i
štedi vreme. Kamo sreće da smo mi ljudi gipkiji i da imamo mačji jezik. Često
se pitam šta će nam tako složen organizam, svi ti organi, krvni sudovi, krv,
creva, nokti, dlake? Zar stvarno nije moglo jednostavnije? I zašto ne može bez
spoljašnje energije, hrane i vode? Ili kiseonika? Zašto nismo samoodrživi? No,
to pitanje zahteva ozbiljno razmišljanje a ja ću se, nastavim li još malo da sedim
na šolji, sav ukočiti, te ću morati da pozovem hitnu pomoć da me prebace u
krevet.
Učini mi se da neko zvoni na vrata. Velzevul pobeže da se sakrije ispod sofe.
Gledam na sat: četiri i petnaest. Ova noć je burnija od ostalih. Mora da je Ema,
hoće da mi se izvini, ili se možda onaj njen balvan predomislio, pa je rešio da me
pretuče. Zastao sam nasred predsoblja i načuljio uši. Zvono se ponovo oglasi,
ovog puta kraće. Moj krvnik je rešio da me ubije, no ujedno vodi računa da ne
probudi celu zgradu. Načas sam pao u iskušenje da se vratim u krevet i stavim u
uši čepove koje još čuvam u fioci, no onda pomislih na Marinovo tužno lice, pa
reših da otvorim vrata. Ako treba da umrem, ima da umrem živ.
Preda mnom se ukaza prilika bezopasne Eleonore VitaIjano u papučama i
kućnoj haljini.
 „Zdravo”, rekoh.
„Zdravo, izvini što dolazim ovako kasno, ali moram da razgovaram s
tobom.”
Nisam navikao da puštam žene u svoj stan, pogotovo kad sam u pidžami, ali
za moju komšinicu se baš i ne bi moglo reći da je žena. Čim sam zatvorio vrata,
pojavio se Velzevul.
„Ljubavi, tu si se ti meni sakrio!”, stade Eleonora da zapeva, pa uze u
naručje prepredenog mačora, koji je već zaboravio na moju malenkost i
besplatnu šunku.
„Čezare, sve sam videla… ono maločas…” reče zatim, ubeđena da šapuće,
ali pošto je gluva, glas joj žestoko odudara od facijalne mimike.
„Ah”, odvratih, ne znajući šta drugo da kažem.
„Dobro si uradio što si se umešao”, nastavi ona, „krajnje je vreme bilo da
onoj barabi neko očita bukvicu.”
Klimnuo sam glavom ne pomerajući se s vrata, u nadi da će babetina
razumeti i nestati iz moje kuće. Ali ni ona ne mrda, i dalje me netremice gleda,
držeći Velzevula u naručju. „Eleonora, četiri ujutru je…”, zavapih, ali ona me i
ne sluša. „Ja mislim da taj čovek bije svoju ženu!”
Razrogačio sam oči. Znači baba nije baš tako izlapela kao što sam mislio.
„A otkud ti to znaš?”
„Šta?”
Malo poviših glas.
„Kažem… jesi li sigurna?”
„Sigurna, sigurna, nego šta. Znaš, ja ne čujem baš najbolje, ali njih dvoje u
poslednje vreme prave takvu buku…”
„Što jeste, jeste…”
„Sinoć sam ih videla kad su se vraćali kući, i zamisli, ona je pokrila usta
nekakvim šalom.”
„Kako god bilo, devojka mi je rekla da se ne mešam. A ja ću je poslušati”,
odgovorih suvo.
„A šta ako se nešto desi?”
„Ja sigurno neću biti kriv za to.”
„Mogli bismo da zovemo policiju.”
„Zovi ih ti, taj luđak umalo da me napadne, a onda se još i gospođa
razgoropadila. Eleonora, jasno mi je da si uznemirena, zaista, ali kasno je…”
„Da, izvini, u pravu si. Stvar je u tome što sad ne mogu da zaspim.”
„Znam kako je to.”
Što ti je život. Kad si mlad i snažan, stalno bi spavao, kad postaneš izlapeli
starac i možeš da lenčariš do mile volje, san neće na oči.
 „Ali, ako se ono dvoje ponovo budu svađali, zvaću te”, naglasi Eleonora
izlazeći.
„Važi”, odgovorih. U tom trenutku bih joj obećao bilo šta.
Pozdravio sam se i s njom i s prepredenim mačkom, pa još jednom te noći
zatvorio vrata za sobom. Sat pokazuje da je pola pet – nema svrhe da se mučim,
zaspati svakako neću, zato odlučih da pristavim vodu za kafu. Kakva divna noć!
Piće u društvu mačka laskavca, svađa u kojoj sam mogao da izgubim glavu,
prekor namćoraste komšinice koju sam hteo da odbranim i, kao vrhunac svega,
ćaskanje sa Eleonorom Vitaljano. Dobro je što uskoro izlazi sunce. Ja ću se
dotad istuširati. U pravu je komšiluk, mačkarka bi možda bila i simpatična da ne
smrdi toliko.
 Prva od tri nedostižne žene

Kad čovek dođe u moje godine, ne gine mu svođenje računa; šta je stekao a šta
izgubio, gde je pogrešio, kakve je sve prilike propustio. Ali ja nikad nisam voleo
da računam, te sam sve dosad izbegavao tu neprijatnu neminovnost. Ionako
znam da bih, još deset puta da se rodim, svaki put krenuo istom stazom, išao
glavom kroz zid. Ljudi su kao mravi, uglavnom prate već utaban put. Zato bez
brige, neću vas gnjaviti spiskom svojih propusta, radije ću pričati o ženama, koje
su, po mom mišljenju, jedan od glavnih razloga zbog kojih vredi živeti.
Imao sam mnogo žena: lepih i ružnih, simpatičnih i odbojnih, dobroćudnih i
prepredenih. I nijednu nisam voleo kao one tri – jedine koje nisam mogao da
imam. Poznato je da se čovek brzo navikne na sve ono u čemu uživa, bilo da je
reč o kolima, kući, poslu, čak i ženi i sva ona čežnja koja ga je ka tome vukla
istopi se kao sveća, čim je zadovolji. Ali nikad se nećemo navići da živimo bez
onoga za čim čeznemo. Zato čak i danas, kad sam ukočeni starac koji može da se
osloni samo na Rosanin altruizam (dobro, ovo s altruizmom je malo nategnuto),
jedine dame koje me posećuju u noćnoj tišini, osim moje žene, jesu one tri
harpije koje ni puškom nisam mogao da odvučem u krevet.
Ana je bila moja školska drugarica, plavokosa, zelenih očiju, prsata. Zaljubio
sam se na prvi pogled. Naime, još u to vreme sam gajio neobuzdanu strast prema
jedrim ženama. Nevolja je u tome što je ona bila starija od mene, doduše samo
godinu dana. Ali kad si mnogo mlad, tih trista šezdeset pet dana predstavlja
nesavladivu prepreku; za godinu dana, koliko Zemlji treba da se obrne oko
Sunca, do juče neugledna šiparica shvatiće da ti, balav i beznačajan oblik života
iz nižeg razreda, vrediš koliko i žvaka zalepljena ispod njene klupe.
Svako od nas kad-tad shvati da su romantične priče o neostvarenim
ljubavima, koje su raspredale bake i stare tetke, obične gluposti. Kad treba sasuti
istinu u lice, ljubav je mnogo surovija od neke stare tetke; drugim recima, možeš
da imaš lep osmeh, da pišeš ljubavne pesme svojoj princezi, da joj pevaš
serenadu ispod prozora, ali ako ti se lice rascvetalo od bubuljica i smrdi ti iz
usta, ona će izaći s nekim drugim. Zato sam morao da sačekam njenu završnu
godinu u našoj školi da bih krenuo u napad. I, kad malo bolje razmislim, dobro
sam postupio. Vreme koje sam proveo krišom je prateći (ili joj, potpuno sam, u
klozetu, posvećujući koliko kratke, toliko i žalosne trenutke strasti) naučilo me
je da, kad nešto želiš, čekanje prerasta u nadu i ima svoju svrhu.
U Anu sam bio zaljubljen kao pravi balavac koji ništa ne zna o životnim
zamkama. Ipak, to je pravo vreme da izgubiš glavu za devojkom: ako sa petnaest
godina ne naučiš da voliš, nikada nećeš naučiti. Kad sam joj tog dana prišao, iza
mene su bile već tri godine žudnje; znao sam gde živi, ko su joj najbolje
drugarice, a ko bivši momci. Ona, s druge strane, nije znala ništa o meni. Ipak,
posle nekoliko dana smo se poljubili.
Mislim da ne grešim ako kažem da je taj sudbonosni trenutak uticao na sve
što sam kasnije radio. Taj naoko beznačajan događaj uticao je na ceo moj život.
Naime, kad sam došao kući, bio sam ubeđen da sam našao devojku. Rekao sam
to čak i svojoj majci, koja se nasmejala i okrenula ka šporetu. U tom trenutku
nisam bezmalo ni primetio njeno odmahivanje glavom, inače bih zahtevao da mi
objasni čemu to podozrenje. Sutradan sam otišao kod Ane i zagrlio je, ona me je
pogledala začuđena, izvila se iz mog zagrljaja i pitala šta me je spopalo. Samo
smo se poljubili i to je sve, svakako ne treba da se venčamo zbog toga. Nevolja
je u tome što je meni to bio prvi put. A „prvi put” bi trebalo da bude prvi oboma,
inače će onaj ko je već proživeo to iskustvo i nehotice ugasiti oduševljenje u
onom drugom. Ana je uništila moj prvi poljubac. Zato sam mislio da moram
mnogo više da se potrudim da bih je osvojio: da podelim s njom jedan „prvi
put”. Ukratko, daje odvedem u krevet.
Jedanaest meseci sam uložio ne bih li sproveo svoj plan u delo, a za to vreme
izigravao sam prijatelja kome može da se poverava, pratio je kao kučence,
savetovao je, bio uz nju kad god joj zatreba rame za plakanje. Nema sumnje da
sam bio savršen. Samo što prijatelj ne može da ti bude dečko, tako da je ona,
umesto sa mnom, izlazila sa drugima. Ali onda joj je umro otac i, priznajem, za
mene je to bila velika prilika, zato što je Ani još više bila potrebna moja
malenkost. To se završilo tako što smo jednog dana, duže nego obično, sedeli na
krevetu u mojoj sobi i razgovarali o njenom ocu. Da sam se ja pitao, dovoljno bi
mi bilo da celo veče slušam anegdote o njenom roditelju, koji me nimalo nije
zanimao, ali ona me je u jednom trenutku zagrlila i okrenula se ka meni. I dalje
je pričala, samo što su joj usne bile svega nekoliko centimetara udaljene od
mojih, te sve i da je htela, nije mogla da nastavi razgovor kao da se ništa nije
desilo. Onda smo se ponovo poljubili i nedugo zatim završili polugoli ispod
pokrivača.
I dalje pamtim taj osećaj, moja koža je u stanju da oživljava taj trenutak do
besvesti. Potpuno je tačno da ono što ljubomorno čuvamo uvek možemo da
prizovemo u mislima. U kuću moje bake i mog deke mogu i dalje u mislima da
odem ako zatvorim oči. Tako je prvi dodir Anine kože zauvek ostao negde u
meni i, kad god ispliva na površinu, makar samo na trenutak, naježim se baš kao
te večeri pre šezdeset godina.
Stvar je u tome što me je samo nekoliko trenutaka delilo od mogućnosti da i
ja njoj priuštim „prvi put”, da zauvek postanem deo uspomena koje ljubomorno
čuva. Ali zna se da ljubav nije sklona zavaravanju, naprotiv, umesto da te
uljuljkuje u slatkoj obmani, u najlepšem trenutku će te ošamariti posred lica. I
tako, baš kad je bilo najlepše, Ana me je zaustavila, obuhvatila mi lice rukama i
rekla: „Čezare, izvini, drag si mi, ali želim da ovo uradim sa čovekom svog
života.”
Baš me zanima da li je ispunila obećanje. Bilo bi mi drago da je sretnem i
kažem joj: „Jel’ vidiš? Tvoja plemenita namera je bila obično sranje! Nisi mogla
to veče da napraviš izuzetak? I ko kaže da ja nisam mogao da budem čovek tvog
života?”
Tada joj ništa nisam rekao, obukao sam se, prijateljski je poljubio u obraz i
otpratio do kuće. Nismo se više videli, ona se posle toga verila, ja sam otišao u
vojsku. Nekoliko godina kasnije saznao sam da se preselila na sever s mužem.
Nikad je više nisam sreo i, što se mene tiče, možda je čak i umrla.
Ana je bila moja prva neuzvraćena ljubav, što je, kad malo bolje razmislite,
bespotreban izum. Na svetu ima mnogo samih ljudi koji bi mogli da se upoznaju,
zavole, usreće jedno drugo, izrode decu, prevare jedno drugo i na kraju se
rastanu, a opet mnogi traće vreme jureći nekog ko ih gotovo i ne primećuje.
U svakom slučaju, ova priča me je nečemu naučila: zlovoljni, prgavi i
nepoverljivi ljudi nisu stvarno zli, oni samo, za razliku od drugih, ne mogu da se
suoče sa istinom; drugim recima, takvi su shvatili da svet nije podesno mesto za
dobrice.
Ja sam nekad bio dobar. Onda je došla Ana i šutnula me.
Trebalo bi ovu priču da ispričam deci, da objasnim Zvevi da sam i ja bio
dobar čovek pre nego što me je život naučio da obazrivo gledam oko sebe, kao
zec koji izađe iz rupe da traži hranu. Životinjama je strah u genima, rode se s
njim da bi se zaštitile od grabljivaca, a ja sam prvih dvadeset godina protraćio da
bih naučio da se zaštitim od ljudi.
Zemaljski život bi trebalo da bude kao putovanje na Daleki istok, iskustvo
koje će nam proširiti vidike i napraviti od nas bolje ljude. Međutim, stvarnost je
sasvim drugačija: kad isplivamo iz majčine utrobe, desi se nešto potpuno
suprotno, nevini smo i bezazleni, a kad kucne čas da se otisnemo u večna lovišta,
iza nas ostane mnogo toga čega bi se i đavo postideo. Rekao bih da u tom našem
boravku dole na zemlji nešto ozbiljno škripi.
 Ema

Kao i svi starci, i ja imam svoje male opsesije; ništa previše ekscentrično, samo
nekoliko pravila kojih se pridržavam da bi mi bilo prijatnije. Na primer,
pokrivam klozetsku šolju toalet-papirom pre nego što sednem na nju. Nimalo
neuobičajeno, reći ćete, ako je u pitanju javni toalet, ali nevolja je u tome što se
ja te navike ne lišavam ni u sopstvenoj kući. Čuvam se od sopstvenih klica. Istini
za volju, tu naviku sam stekao u mladosti, dok sam radio u agenciji za uslužne
delatnosti Partenope servis u Ulici tribunale, u strogom centru grada. Bedan
posao, priznajem, ali bio sam mlad, ispunjen čudesnim nadama i verovao sam da
je život bajka koja će te, korak po korak, stepenik po stepenik, odvesti pravo u
raj. Ukratko, da se sve može ostvariti uz malo strpljenja i mnogo žrtvovanja.
Međutim, s godinama sam naučio da su te stepenice đavolski strme, a pragovi
često truli, te se lako raspadnu pod tvojom težinom.
Na kraju sam shvatio da je priča o tome kako u mladosti valja podneti mnoge
žrtve ne bi li jednog lepog dana uživao u plodovima svog rada, a možda čak bio i
nagrađen za svoje vrline, obična budalaština koju su izmislili odrasli da bi
iskoristili polet mladih. Nema gore nikog ko će proceniti tvoj trud i nadoknaditi
energiju koju si uložio. Najbolje godine su upravo one koje bi, po
dobronamernim savetima okoline, trebalo stoički da istrpiš zarad bolje
budućnosti; zato ih ne treba protraćiti zavaravanjem o onim potonjim koje, kako
god okreneš, ne vrede ni deseti deo onih što su nepovratno prohujale.
U agenciji Partenope servis bilo je troje zaposlenih, ne računajući moju
malenkost: dva starca na pragu šezdesete i sekretarica mojih godina. Nije teško
pogoditi koga je trebalo okriviti za to što je klozetska šolja uvek bila isprskana.
U početku sam se uzdržavao, trpeo, onda mi je jednog popodneva sekretarica
otkrila spasonosni trik i od tada ne mogu više da spustim zadnjicu na hladnu
plastiku. U svakom slučaju, posle nekoliko meseci sam dao otkaz. Iz tog
iskustva sam poneo tri stvari: opsesiju da pokrivam dasku na klozetskoj šolji,
saznanje da nisam protraćio najbolje godine svog života čuvajući se za one loše i
Luizu, sekretaricu koja mi je dala sudbonosni savet. Od te tri, samo su me prve
dve pratile celog života, dok sam Luizu izgubio na prvoj krivini.
 Kao što rekoh, nemam mnogo staračkih opsesija koje mi ispunjavaju dan.
Pored onoga s toalet-papirom, moram priznati da jednostavno ne mogu da
podnesem čvorove. Da me neko sluša, pomislio bi da je to luđe nego što zapravo
jeste. Stvar je u tome što mi idu na živce, mrsko mi je da ih raspetljavam. Pritom
ne mislim na životne čvorove, već na one stvarne. Na telefonski kabl koji se
uvija i mrsi dok se ne pretvori u klupko, pa na kraju ne mogu ni da podignem
slušalicu. Ili na čvorove na plastičnim kesama, kablove od televizora, koji se s
vremenom sami od sebe zapetljaju. Ili na pertle koje samo sekirom možeš da
odvežeš. Zato sam se s godinama opametio te danas nosim isključivo mokasine i
koristim bežični telefon. Kad me neko pita, pravim se nevešt, kažem kako je to
zbog prstiju, onemoćao sam i nemam snage da se petljam s pipavim stvarčicama,
a zapravo nemam ni strpljenja ni vremena za rasplitanje kablova koji će se pre ili
kasnije ponovo zamrsiti.
Tu je i Napulj, najtvrdokorniji od svih čvorova. Nevolja je u tome što sam
odlučio da se rodim u najgorem gradu na svetu, gde ni komšije ne možeš da
izbegneš; sve i da uspeš da ih zaobiđeš, oni će ti jednog dana pokucati na vrata.
Zato sam razvio tehnike preživljavanja koje mi pomažu da brižljivo negujem
svoju sociopatiju. Ako primetim komšiju kako čeka lift, zastanem, pa otvorim
poštansko sanduče i odugovlačim dok uljez ne shvati da nema vajde da me čeka
i uđe u lift. Ili, izbegavam redove. Napolitanci jednostavno ne mogu ćutke i
mirno da stoje u redu i gledaju svoja posla, već po svaku cenu moraju da se
prilepe za onog ispred sebe i zapodenu neku nesuvislu priču. Bilo da je u pitanju
pošta ili banka, samoposluga ili bioskop, redovi u Napulju su kao klubovi za
druženje i prikupljanje besplatnih pikanterija iz tuđeg života. Čak se i berbernica
ispred moje zgrade pretvorila u prirodno stanište zavisnika tračeva. Zato, kad
dođe vreme da se šišam, ja lepo pozovem taksi i odem na drugi kraj grada.
Sa kupovinom, međutim, ide malo teže. Tik uz moju zgradu nalaze se
bakalnica, mesara i piljarnica, pravi streljački vod koji vreba ne bi li, makar
samo na osnovu tvojih pokreta, iščeprkao neku pikanteriju koja će uneti malo
živosti u njihov prazan život. Godinama ne zalazim u te prodavnice, izbegavam
čak i da prođem pored njih. Pređem ulicu, prošetam se drugom stranom, pa
ponovo pređem ulicu malo dalje i produžim svojim putem. Bakalin, mesar i
piljar su primetili moj manevar, ali mene to nimalo ne potresa, najvažnije je da
se ne upecam na njihove mamce. Ja ih zovem Dobar, Loš, Zao. Piljar je onaj
Loš: prljav i aljkav čičica sa tri zuba u glavi i večito crnim noktima, koji govori
isključivo dijalektom, te ga niko ništa ne razume. Koliko puta sam uhvatio sebe
kako zbunjeno zurim kad mi on u prolazu dobaci nešto o kajsijama ili
breskvama. Bakalin je Dobar, fin je čovek, uvek nasmejan, prinuđen da žonglira
između mlečnih proizvoda i trivijalnih razgovora sa kupcima. Poslednji je onaj
Zao, mesar. Da budem iskren i on je čovek na mestu, ništa mu ne fali, čak je i
ljubazan, ali problem je njegova žena. Torokuša koja širi glasine i zaskače te
škakljivim pitanjima dok mirno, ništa ne sluteći, čekaš da ti istranžira but.
Mesarka je kraljica tračeva, bos kome se svi javljaju na raport.
Nažalost, ni u samoposluzi nije mnogo bolje. Dok prolazim između rafova,
sve je kako treba, dovoljno je da ignorišem penzionera koji pokušava da započne
razgovor, meljući o neučtivosti nekog prodavca ili devojčice koja je kolicima
naletela na njega. Međutim, neprilika vreba već na odeljenju sa suhomesnatim
proizvodima. Tamo se uvek zatekne neka gospođa koja, dok čeka, priča s
prodavcem, a neretko i s onim ko se zatekne pored nje. Trojka koja, u zavisnosti
od sporosti prodavca, može da se proširi i dostigne neviđene razmere,
obuhvatajući najraznovrsnije jedinke. Srećom, posle pažljivog proučavanja,
identifikovao sam najbržeg prodavca i, ako on nije u smeni, jednostavno
produžim. Kad dođem do kase, idem na onu brzu, pravi dar s neba za fobičare
kao što sam ja, a onda, ne privlačeći pažnju, šmugnem napolje. Kad se približim
svojoj zgradi, pređem ulicu, posle nekoliko koraka se vratim na istu stranu i
najzad gurnem ključ u bravu kapije. Tek tad mogu da kažem da sam skoro
bezbedan. Ni za živu glavu se ne osvrćem, jer znam da mi Dobar, Loš i Zao zure
u pleća, pogurena pod težinom mojih opsesija.
Čim sam zatvorio kapiju, dočekalo me je mjaukanje. Velzevul čuči na
stepeniku i udvara mi se anđeoskim pogledom dok pokušava da dokuči šta se to
krije u mojoj kesi. Taj mačor je natprosečno inteligentan; kad god odem u
samoposlugu, on me čeka u hodniku, pa krene zavodljivo da mjauče i da mi se
češe o nogu čim oseti mirise koji se šire iz kese.
Onih nekoliko koverti u poštanskom sandučetu obično ostavim tu gde jesu i
pravac pred lift. Još pre trideset godina sam prestao da verujem kako iz
poštanskog sandučeta može da ispadne nešto dobro. Zna se da ti dobre vesti
nikad neće pokucati na vrata. Ne znam otkud mojim ispisnicima i dalje tolika
vera u sreću. Celu penziju troše na greb-greb kartice i loto, u nadi da će im to
promeniti život. Dosad bi već trebalo da su shvatili da ih boginja s povezom
preko očiju – ako ih nije poljubila dok su još bili dopadljivi i u formi – svakako
neće poljubiti sad kad im u nosu rastu dlake i kad nijednog zuba u glavi nemaju,
a imaju kataraktu. Osim toga, kad dođeš u izvesne godine, šta će ti milionska
premija? Samo rizikuješ da ti se deca počupaju oko nasledstva.
Otvorio sam vrata lifta.
„Hajde, lepi!”, doviknuo sam životinjici koja me je netremice gledala, a onda
je šmugnula u lift između mojih nogu. Pritisnuo sam dugme odmeravajući tog
mačora sa zavišću, buntovnika koji se ne zadovoljava životom u kući gospođe
Vitaljano, već želi da istražuje, o svakog pomalo da se ogrebe, da iskoristi svoje
bližnje. Velzevul je prava žlica, a ja takve volim. Osim toga, u ovoj zgradi je
stvorio sebi prijatno utočište, može da bira gde će se uvući; u neke stanove ide u
potrazi za hranom, dok ga u drugima čekaju samo uspomene. E, da, nisu ni sve
kuće iste, neke se otvaraju i zatvaraju i po nekoliko puta dnevno, druge su stalno
zatvorene. Neke mirišu na čisto rublje i sos od paradajza, druge na stari papir i
vlagu. Ipak, ove druge su često pouzdanije, drže se uprkos svemu i čekaju da im
se neko vrati, da se pobrine za njih.
Kad sam stigao na svoj sprat, spustio sam kesu pa izvadio ključeve iz džepa
kaputa. U tom trenutku otvoriše se susedna vrata i ponovo spazih Emu, ženu
zbog koje sam se uzalud žrtvovao. Načas se pogledasmo, a ja onda stadoh da
guram ključ u bravu, što i nije jednostavno kad ti ruke drhte kao trampolina
posle skoka.
„Dajte meni.”
Prepustio sam joj ključ, iako je time moje samopoštovanje pretrpelo koliko
neočekivan, toliko i nepotreban pad. Ali s tom ženom ne želim više ništa da
imam i, što pre je se oslobodim, to bolje. Ona je u međuvremenu otključala i
osmehnula se. Rekao bih da očekuje oproštaj.
„Hvala!”, promrmljao sam i uzeo svežanj. Velzevul je utrčao u kuću, a ja
sam zastao pred vratima, čekajući da komšinica načini sledeći korak. Dok me je
netremice gledala, primetio sam da joj je jagodica otečena. Ima nečeg u njoj što
me privlači, osim nesumnjive lepote. Možda je tajna u tome što me pomalo
podseća na Zvevu kad je bila devojčurak, mada ova svakako nije više
devojčurak.
Ne znam šta da radim, Ema stoji kao ukopana, možda bi da uđe, da popriča,
pa ipak ne čini ništa od toga, već i dalje stoji kao kip i zuri u mene. Nema mi
druge nego da preuzmem stvar u svoje ruke. Možda ja i jesam siroti starkelja
koji ne može ni ključ u bravu da ubaci, ali sa ženama nikad nisam bio šeprtlja.
„Hoćete da uđete?”, upitao sam je.
Klimnula je glavom.
„Izvolite”, rekao sam, isprativši dobrodošlicu pokretom ruke.
Ema je polako stupila u moj svet, kao svojevremeno Velzevul. Kao da
ispituje da li se obrela na prijateljskoj teritoriji ili je u kuhinji, iza nekog ugla,
vreba skrivena opasnost.
„Mogu li nečim da vas ponudim?”, upitah.
Ona ponovo samo klimnu glavom, kao da joj je maca pojela jezik. U
međuvremenu sam skinuo kaput i stao za šporet, a ona je sela za kuhinjski sto,
na kojem leže nagomilane gaće i čarape. Kad dugo živiš sam, malo-pomalo
ubediš sebe kako više niko i ništa ne može da ugrozi tvoju privatnost. Izvinio
sam se, pa zgrabio te stvari da ih odnesem u spavaću sobu, ali jedna buntovna
čarapa se izmigoljila i pala na pod, a tu me je i dočekala – tačno ispred nogu
moje neočekivane gošće – kad sam se vratio u kuhinju.
„Htela sam da se izvinim zbog svog ponašanja pre neko veče”, oglasila se
komšinica.
„Ne brinite zbog toga”, brže-bolje odvratih, „bilo pa prošlo.”
Istini za volju, uvredu nisam zaboravio, ali jedna od najvećih staračkih mana
upravo je ogorčenje, a ja ne želim da se ponašam kao starac.
Otvorio sam frižider i shvatio da nemam da joj ponudim ništa osim, naravno,
boce crnog vina koju držim da mi svečeri pravi društvo. Zgrabio sam je za grlić
pa spustio na sto zajedno s dvema čašama. Onda sam seo naspram Eme. Nit mi
je jasno šta hoće od mene ta predivna devojka, nit sam navikao na goste. Ako se
izuzme Velzevul, naravno.
„Muž će me ubiti pre ili kasnije”, iznebuha će Ema gledajući me pravo u oči,
tako prodorno da se jedva uzdržavam da ne okrenem glavu. Potmuo beživotan
glas odudara od mladalačke pojave koja, uprkos svemu, krasi tu devojku.
Napunio sam čaše i ne pitajući je za dopuštenje, a ona me nije zaustavila.
Velzevul je ušao u kuhinju, stomak mu već zavija.
„Jeste li to rekli nekome? Roditeljima, nekoj prijateljici?”
„Nisam, nemam ovde nikoga, a ionako se nikome ne bih poverila, ljudi su
skloni osuđivanju.”
Pijuckam crno vino i pomno posmatram tu mladu ženu. Da sam makar upola
mlađi, rešio bih ja to na svoj način, ovako mogu samo da gledam i gutam bes.
Ko zna zašto je pomislila da je ja, za razliku od svih ostalih, neću osuđivati.
Možda joj nije važno šta ja mislim, ne mari za mišljenje jednog čičice koji njenu
nevolju može da podeli samo sa kućnim mačkom.
„Otkad to traje?”
Pognula je glavu, lupkajući prstima po čaši, pa prošaputala: „Od pre tri
godine.”
Gledam je zgranut.
„Prvi put je bilo zato što mi je neka slika ispala iz ruku. Udario me je
varjačom posred guše. I dan-danas mogu da čujem taj tupi zvuk. Mesec dana
sam izlazila s ešarpom oko vrata.”
Spustio sam čašu u sudoperu i uzeo cigarete s police, prvo što mi padne na
pamet kad god me obuzme teskoba.
„Nemojte, molim vas…”, oglasila se.
Zastao sam na pola puta i pogledao je radoznalo i ljutito.
„… Trudna sam.”
Zažmurio sam i bezmalo se srušio na stolicu. Zašto nisam gledao svoja
posla? Previše je ovo za jednog metuzalema kao što sam ja.
 „Koliko?”
„Dva meseca.”
„Zna li on?”
„Ne zna.”
„Hoćete li da abortirate?”
„Ne.”
Zaćutao sam. Možda je došla da me zamoli za pozajmicu, možda joj treba
samo malo razumevanja i topline. Možda joj nedostaje otac. Žao mi je, dušo, ali
to jedva postižem i sa svojom decom.
„Trebalo bi da mu kažete.”
„Trebalo bi da ga ostavim, ali ne znam kako. Našao bi me.”
„Zašto to baš meni pričate?”
„Zato što vi niste okretali glavu. Ljudi te uglavnom, čak i kad naslućuju o
čemu je reč, samo saosećajno pogledaju i okrenu glavu na drugu stranu. I dalje
smatraju da su to privatni problemi koje treba resiti u okviru porodice.”
„Jeste li se obratili nekom udruženju?”
„Nisam, sramota me je.”
Ali preda mnom je nije sramota. A ja svakako nisam od onih kojima se ljudi
rado poveravaju. Zveva mi se, na primer, nikad nije poverila, a Dante krije od
mene svoje seksualne sklonosti. Više mi je o sebi otkrila ta nepoznata žena u
proteklih deset minuta, nego moja rođena deca za ceo život.
„Gde je on sad?”
„Otputovao je, sutra se vraća.”
Između nas se ponovo spustila tišina, a kucanje zidnog sata ispunilo je
prazninu na nekoliko sekundi, pre no što me je Velzevul podsetio da još čeka da
ga nahranim. Zato sam odlučio da svojoj komšinici ponudim jedino što imam,
malo melema za duševni bol.
„Slušajte, mačka mora da jede, a i meni već zavija stomak. Što ne ostanete
još malo? Napraviću vam špagete sa svežim paradajzom.”
Ona kao da je jedva dočekala.
„Sa zadovoljstvom”, odvratila je.
Ustao sam, uzeo lonac, napunio ga vodom i stavio na vatru. Onda sam
izvadio mali paradajz iz kese i počeo da ga seckam. Ona je ustala i prišla mi.
„Dajte meni, a vi postavite sto.” Zbunjeno sam je pogledao pre no što sam joj
prepustio nož. Već pet godina nijedna žena nije ušla u moju kuhinju, pet godina
večeravam ne postavljajući sto. Preturam po fiokama u potrazi za starim
stolnjacima, a Ema nastavlja da priča kao da ne može da se obuzda. Kad rešiš da
se oslobodiš nekog tereta, moraš to da uradiš do kraja. Kao kad odeš da se
ispišaš; ne možeš da se zaustaviš na pola i jednostavno se vratiš onome što si pre
toga radio.
„Potcenila sam upozorenja, nisam obratila pažnju na zvona za uzbunu. U
početku me nije tukao, ali bi prasnuo za svaku sitnicu. Govorila sam sebi da je
samo mnogo napet, da će ga proći, da se, u suštini, ništa nije desilo. Zato sam
odlučila da otrpim i budem uz njega, ubeđujući sebe da će ga moja podrška
smiriti.”
Nisam našao stolnjak. A siguran sam da sam imao jedan. Nikad mi Katerina
nije toliko nedostajala kao u tom trenutku.
„Jedne večeri sam uspela da pobegnem i sklonila sam se u neki kafe. Ali kad
se lokal zatvorio, on me je čekao ispred i odveo me kući. Onda me je zasuo
udarcima, polomio mi je jedno rebro. Posle toga su usledile svađe i ponovo
batine. Na kraju sam bezmalo ubedila sebe da sam ja kriva za to, da mu je zbog
mene život nepodnošljiv.”
Dišem sve teže, ali ne zato što se saginjem u potrazi za fantomskim
stolnjakom već zato što više ne mogu da slušam tu jezivu priču. Kao da mi se
neko navalio na leđa i traži da ga nosim. Ni Zvevu nikad nisam mogao tako da
nosim. Jednom sam pokušao s Federikom, ali čim su mi ga stavili „na krkače”,
čuo sam jedno krc duž kičme i morao sam da odustanem. Tada sam obećao sebi
da se više neću igrati s unukom. Žao mi je, ali igranje me podseća na činjenicu
da sam ostario a, kao što sam rekao, ne prija mi da me podsećaju na to, čak ni u
šali.
„Trebalo bi da ga prijavite”, jedino je što sam uspeo da kažem.
„Ne, ubio bi me i pre nego što bi suđenje počelo. A čak i da odem, on bi
krenuo da me traži.”
Odustao sam, nigde nijednog stolnjaka. Mora da sam ih dao Zvevi, za
uspomenu na majku.
„Šta onda nameravate da uradite?”
Okrenula se. Gleda me pravo u oči. Za to vreme meša sos od paradajza.
„Ne znam. Treba mi samo malo mira.”
Mir je prilično potcenjen. Smatra se da je to prirodno stanje od kojeg tu i
tamo odstupimo, ali zapravo je potpuno suprotno, mir nas obuzme samo u retkim
trenucima života, a obično i ne primetimo kad se to dogodi.
„Znate šta… nemam stolnjak…”, priznao sam na kraju.
Ona me pogleda smeškajući se, pa prinese ruku bolnoj jagodici i namah se
uozbilji. „Ne mari, možemo i bez stolnjaka”, reče.
Samo što je njen jedva primetan smešak izazvao gnev u meni i načas mi je
došlo da otvorim vrata, odem do tog komšije i olešim ga, pa šta bude. Ali onda
sam se setio da on nije kod kuće.
„Jeste li išli kod lekara?”, upitah je.
 „Nisam, ali mislim da mi je pukla jagodična kost. Stavljala sam led na otok.”
Prišao sam i ćutke joj spustio prste na izobličeno lice. Jagodica joj je modra i
otečena od nakupljene tečnosti. Nije se izmakla.
„Ako ga vi ne prijavite, ja ću to uraditi!”, uzviknuh.
„Nemojte, molim vas, strah me je. Osim toga, nemam kud, nemam ni posao
ni krov nad glavom. On ne želi da radim.”
Uzdahnuo sam. Još jedna žena koja je u neprilici došla kod mene, a neće da
prihvati rešenje. Samo što ovoga puta ne mogu da okrenem glavu na drugi stranu
kao da nije bilo ništa.
„Gotovo je”, reče Ema.
Dodao sam joj tanjire, a ona ih je napunila hitrim i sigurnim pokretima. Seli
smo za sto. Špagete su baš dobre, mnogo bolje no što sam očekivao.
„Što li meni nikad ne ispadnu ovako”, pitam se.
Ona se smeška, ovoga puta ne mari za bol.
Mačak negoduje. Na njega sam zaboravio. Ustao sam pa izneo iz frižidera
listić sira za tost i malo šunke. Velzevul se vazda drži jednog istog, da se on pita,
jeo bi samo meso. Baš me zanima koliki su mu trigliceridi, mada sam siguran da
veći od mojih ne mogu da budu. Prestao sam da radim analize krvi kad sam
shvatio da se samo zavaravam kako ću, držeći pod kontrolom izvesne
pokazatelje zdravlja, moći da kontrolišem i život. Zlo i naopako bi bilo da u
ovim godinama nisam shvatio kako se ništa ne može kontrolisati i kako možeš
samo da se prepustiš životu.
„Jel’ to vaša mačka?”
„Ne, ma kakvi, drži je naša komšinica, gospođa Vitaljano. Nesrećni mačak s
vremena na vreme uspe da izmakne njenim kandžama.”
Ema se ponovo osmehuje, a potom se, nekoliko minuta, čuje samo zveckanje
viljuški o tanjir.
„Živite sami?”, upita me zatim.
Ceo život mi ljudi persiraju i sad mi je stvarno dosta.
„Da pređemo na ti.”
Ona klimnu glavom, punih usta.
„Da, živim sam, žena mi je preminula pre pet godina.”
„Žao mi je”, prošaputala je i zagrabila špagete viljuškom.
Tako pognute glave, s dugom kestenjastom kosom koja joj pada preko
ramena, mnogo me podseća na Zvevu. Da čovek ne poveruje, ali upravo sam
shvatio da moja ćerka nikad nije bila kod mene na ručku. Teško joj je da dolazi
ovamo, previše toga je podseća na majku. Činjenica da sam ja još uvek živ
verovatno je samo nebitan detalj.
„Imam ćerku, starija je od tebe, ali mnogo ličite”, rekoh.
 „Jel’ udata?”
„Jeste”, odvratih i načas mi dođe da joj pričam o mizernom životu svoje
ćerke.
„Imam i Dantea, njega si upoznala.”
„I on je u braku?”
„Nije, on je gej”, odgovorio sam pre no što sam prineo čašu ustima. Potpuno
bespotrebno sam naveo taj podatak, ali to je jače od mene, kad god govorim o
njemu, taj detalj mi prosto izleti.
„Razumem”, reče Ema.
„Zašto se ne vratiš roditeljima?”, upitah je pošto smo završili s jelom.
„Pobegla sam od kuće kad mi je bilo četrnaest godina, moj otac je pio i
iskaljivao se na meni i mami. Zato sam otišla čim mi se ukazala prilika. Kad
pomislim da sam se zaklela sebi kako se nikad neću vezati za sličnog čoveka…”
Nekome se život odvija po unapred određenim obrascima, te uzalud čekaju
neki preokret koji će promeniti tok. I život, ponekad, ume da bude banalan.
„Ali ne bih više o tome” odlučno je dodala.
Klimnuo sam glavom. Sviđa mi se ta devojka, podseća me na Rosanu, kod
nje nema okolišanja.
„Šta kažeš na to da malo gledamo televiziju?”, predloži.
„Televiziju?”
„Da. Imaš televizor, zar ne?”
„Naravno”, rekao sam i ustao.
Ponaša se kao da sam joj ja deda, a ova kuća utočište. Babe i dede često
pružaju utočište unucima koji pobegnu od kuće.
Ja slabo gledam televiziju, uglavnom dokumentarce. Ponekad prosto moram
da nateram sebe da uključim televizor. Malo stoga što ne želim da završim kao
Marino, a pomalo i zato što sam se za svojih osamdeset godina dovoljno
nagledao televizije.
Osmehnuh se kad smo seli na sofu, jedno pored drugog. Što ti je život,
odjednom se, za svojim stolom i u svojoj dnevnoj sobi, nađeš s nekim ko do juče
nije hteo ni dobar dan da ti kaže. Samo nekoliko trenutaka kasnije, Velzevul je
skočio na sofu i ugnezdio se između nas dvoje.
„Srećna sam kad njega nema”, reče Ema dok je menjala kanale, „iako je tada
u kući previše tiho”, dodala je zatim.
E, da, u kući je previše tiho. I na tišinu se čovek navikne, draga Ema, na
kraju čak i razgovara s njom.
„Mene ćeš naći ovde kad god poželiš”, rekoh.
„Najlepše vam hvala”, odvratila je i ne okrenuvši se.
Malo zatim, pokušao sam da nastavim razgovor. „Hoćeš da ti kažem nešto?”,
upitah, a ona me ovoga puta pogleda. „Jedna žena koju sam mnogo voleo zvala
se kao ti. Ema.”
Privukla je kolena na grudi i upitala: „Tvoja žena?”
„Ne.”
Pa ko, onda?, kao da me pita pogledom.
„Duga je to priča”, odgovorio sam i okrenuo se ka televizoru.
Ćutke smo zurili u ekran sve dok nisam shvatio da mi se oči sklapaju. Vreme
mi je za krevet, na kraju krajeva, ja jesam starac. Kad sam se okrenuo, ugledao
sam Emu kako spava, sklupčana. Izgleda još bespomoćnije nego dok je pričala.
Ko zna zašto neki ljudi nemaju svoje anđele čuvare. Daleko sam ja od anđela, ali
ipak sam ustao da uzmem pokrivač. Ušuškao sam je u ćebe, isključio televizor
pa svetio i otišao da legnem. U tišini se čuje samo Velzevul kako hrče sklupčan
uz noge te bespomoćne devojke koja je odlučila da me prene iz čamotinje. Voleo
bih da ti se nađem, da ti pomognem i spasem te, Ema, zaista, samo se bojim da
nisam u stanju. Ceo život mi nije bio dovoljan da naučim kako nekome da
pružim ruku, a da pritom ne zadrhtim.
 Supermen u suknji

U moje vreme, zvanice na zabavama su uvažavali, služili i titrali im. Ali danas
su u modi hladni bifei, još jedan način da se oteža život nesrećnicima kojima je
dovoljno bilo što su za tu priliku morali da obuku svoja najbolja odela, uzmu
taksi i pojave se s prigodnim osmehom. Što se mene tiče, stvari su se odvijale
malo drugačije. Nisam obukao najbolje odelo, već ono koje nosim svakog dana.
Kad sam zakoračio u treće doba, odlučio sam da pojednostavim sebi život,
ionako se niko ne bi usudio da kaže nemoćnom starcu kako se neprikladno
obukao. Ostali su, međutim, prilično elegantni, šetkaju se unaokolo praveći se da
su zadivljeni Perotijevim slikama, a zapravo ih daleko više zanimaju
poslužavnici s hranom. Nevolja je u tome što se bifeu ne može prići, jedna
grupica je zauzela prvi red i ne mrda odatle. Ja sam, srećom, star, a starci sede i
čekaju da im neko donese pun tanjir na noge.
„Uzmi”, reče Zveva i pruži mi tanjir.
Eto čemu služe ženska deca. Danteu pak ne pada na pamet da pojede nešto,
trčkara od jedne do druge slike, osmehuje se, objašnjava, rukuje se, s
uvažavanjem pozdravlja izvesne goste.
„Zašto je tvoj brat tako servilan prema tim ljudima?”, upilah svadljivo.
„Servilan? Ne bih rekla da je servilan, samo je ljubazan.”
„Razlika je tanana.”
„Jeste, a ti svakako nisi u stanju da je uočiš.”
Ćerka me ne podnosi, trebalo bi to da primim k znanju i preduzmem nešto.
Ali mrska mi je i sama pomisao na suočavanje s tim problemom.
„Gde ti je muž?”, upitah, da bih promenio temu.
„Radi do kasno.”
Kao uvek, čim u nekom braku zaškripi, jedan od supružnika radi do kasno,
često sastanci, ide na iznenadna službena putovanja.
Ćutimo, jedno pored drugog, ona gleda ljude, ja gledam nju. Pitam se zašto
me Zveva mrzi. A trudio sam se oko nje kad je bila mala. Možda bi danas bilo
drugačije da sam prepustio njenoj majci da se bavi njome. Ako pokušaš da
vaspitavaš decu, možeš samo da pogrešiš; ako ih, međutim, prepustiš stihiji,
možda ćeš se jednog dana naći pred odraslom osobom koja te neće kriviti za
sopstvene slabosti.
„Šta je bilo, jel’ to nešto škripi između vas dvoje?”
Okrenula se u čudu, razrogačenih očiju. Istini za volju, mislim da joj nikad
dosad nisam postavio takvo pitanje. To je bio Katerinin posao.
„Zašto pitaš? Otkud ti to?”
„Tja, njega nikad nema, a ti mi, šta god da te pitam, odgovaraš razdražljivo.”
„A kad ti to mene bilo šta pitaš? Kad si me poslednji put nešto pitao? Otkud
ta promena?”
„Jel’ vidiš? Svadljiva si. Žene postaju agresivne kad se osete ugroženim”,
rekao sam nehajno, pa u letu dograbio čašu „prošeka” koju mi je ponudio jedan
ljubazan konobar.
„Ti to ozbiljno pričaš o ženama?! Ne, mora da se šališ!”, odbrusila mi je i
uzela mi čašu iz ruku. „Hoćeš li prestati da piješ? Baš si rešio da se ubiješ?”
Frknuo sam. „Zveva, dosadna si.”
Osmehuje se, pokušava da me uhvati za ruku. Ja se opirem da ne bih
izgledao kao starac koji je podetinjio, a strpljiva ćerka pokušava da ga umiri, ali
ona je stisla pa ne pušta.
„U svakom slučaju, kod nas je sve kako treba. Nego, kako se ti snalaziš?”
„Sasvim dobro, kao uvek.”
„Da”, jetko primećuje, „upravo tako.”
„Šta to?”
„Sve dok si sam, odlično ti ide, nevolje počinju kad ti se neko pridruži.”
Ćerka me poznaje ko zlu paru. Što mi sasvim odgovara, jer ne moram ništa
da joj objašnjavam. Sviđaju mi se žene koje ne traže objašnjenja.
„Ne uživam u druženju, priznajem.”
Ponovo smo se zagledali u zvanice koje se vuku od jedne do druge slike,
kljucajući kanapee, sve dok u jednom trenutku Zveva nije ustala i rekla: „Što ne
odeš malo kod Dantea? Ne pomeraš se odatle otkad si stigao.”
„Pa, ovde mi je dobro. A ako ustanem, neko će mi ćapiti mesto.”
„Kako hoćeš. Ali mislim da bi mu bilo drago da mu nešto kažeš, makar samo
da mu se osmehneš.”
To rekavši, izgubila se u gužvi. Nisam ja više u godinama da obavljam
očinske dužnosti, prevelika je to odgovornost. Nisam imao sreće; da je Katerina
ovde, ona bi otišla da čestita Danteu i da sluša priču o Perotijevom umetničkom
razvoju, a ja bih blaženo sedeo na svom mestu, pijuckao „proseko” i gledao
ljude. Da je moja žena ovde, ona bi išla po Federika u školu, a ja ne bih video
ruku vozača onog džipa na bedru svoje ćerke. Ali moja žena je umrla, oprala
ruke od svega. Posle kažu da sam ja sebičan.
 Ustao sam, uzeo drugu čašu „prošeka” i prišao jednoj slici, nekakvoj
fotografiji retuširanoj pomoću kompjutera: u pozadini se vidi američka zastava,
a u krupnom planu Supermen sa slovom S odštampanim na grudima i… uskom
kratkom suknjom!
„Šta kažete, sviđa li vam se?”
Okrenuo sam se. Pored mene stoji muškarac od četrdesetak godina, u bež
sakou od pliša i sa čašom crnog vina u ruci. Na glavi ima šešir nalik cilindru.
„Tja, recimo da je zabavna.”
On se smeška. „Da, i ja bih to rekao.”
Okrenuo sam se prema slici ne bih li se oslobodio neznanca, ali on ne
odustaje: „Vi ste Danteov otac, zar ne?”
Uh, nema ništa gore od druželjubivih ljudi. Šta je to toliko zabavno u
ćaskanju s neznancima koje možda više nikad nećeš videti? Ionako smo svi isti,
manje-više; nadvoje-natroje sklepani, letimo tamo-amo ko muve bez glave.
„Da.”
„Dante vas često pominje.”
„A, je li?”
„Da”, odvrati neznanac.
Sav je ponosan što je uspeo da mi privuče pažnju. I ne pomišlja, jadan, da je
sva moja pažnja usmerena ka ženi iza njega, jednoj sa ogromnim sisama, sličnim
Rosaninim. Da sam mlađi, pokušao bih da otkrijem otkuda ta opsednutost
ženskim grudima, možda bih i Frojda čitao, ali star sam, pa ne moram da
mozgam o tome, mogu samo da zurim u sise ne opterećujući se uzrocima svoje
opsesije. Kako god bilo, moram da se oslobodim tog kvaziumetnika i foliranta.
Iskapio sam čašu i pružio je svom sagovorniku, koji me radoznalo gleda.
„Možete li da mi je pridržite? Moram do toaleta.”
On se osmehnu zatečen, pa uze onu čašu. Ušao sam u toalet, istresao nos,
pogledao se u ogledalo, prdnuo, pustio vodu, pa izašao. Ispred ugledah onu s
bujnim oblinama i velikim sisama. Strogo me je pogledala. Možda me je čula.
Htela bi da uđe, ali ja pokušavam da je sprečim, bar dok ne izvetri onaj smrad iz
mog debelog creva.
„Dobro, hoćete li me pustiti da prođem?”
„Svakako, svakako”, odgovorih i udaljih se.
Kako god bilo, podli manevar je urodio plodom – onaj sa cilindrom je nestao
u gužvi, a ja sam iskoristio priliku da priđem Danteu. Razgovara s grupicom
ljudi koji ga pomno slušaju. Svaki čas se osvrće prema jednoj slici i pokazuje
neki detalj. Sto posto gej, nema tu pomoći. Ne razumem zašto ti momci što vole
mačora moraju da se kreću i gestikuliraju kao maloumni. Žene to ne rade.
Nemoguće je da njegovi sagovornici to ne primećuju. Možda im i ne smeta.
Meni se pak čini da je iz dana u dan sve gori.
Kao što sam rekao, uloga oca nije više za mene. S godinama sam postao
previše iskren, prema sebi i prema drugima. Ako je moj sin tetka, ja ću to i reći,
iako smatram da ima pravo da se ponaša kako njemu odgovara. Samo bih voleo
da ima i hrabrosti da mi to prizna. Šta je umislio da ću mu reći? Šta mene briga
da li on ide u krevet s nekom neviđenom ribom ili s nekom ćelavom, maljavom
muškarčinom? Dobro, naravno da se malo naježim kad zamislim taj prizor…
Dante me je primetio i pokazao mi da priđem kako bi me upoznao sa svojim
gostima. Rukujem se i ne slušajući njihova imena; ionako bi ih istog trena
zaboravio. Kad smo ostali sami, postavio mi je neizbežno pitanje: „I, jel’ ti se
sviđa?” Osvrćem se unaokolo pa odgovaram: „Da, lepo je.”
„Mislio sam da su slike možda previše nadrealne za tvoj ukus.”
„To znači da me ne poznaješ dovoljno. Sve što je nadrealno meni se sviđa.
Realnost je ono što mi smeta.”
Dante kao da je zadovoljan odgovorom.
„Nego, htedoh da te pitam, ko je ona dama u plavom?”
„Koja?”
„Ona s velikim grudima”, pokazujem mu vrlo precizno. On me munjevito
poput mačke zgrabi za uperen prst. „Šta radiš to, jesi li poludeo? To je žena
jednog od mojih najvažnijih kolekcionara!”
Trudim se da zanemarim pomalo ženskast prizvuk u njegovom glasu, pa mu
odgovaram: „Tja, ja bih rekao da je najbolji komad u njegovoj zbirci ovaj od
krvi i mesa.”
Dante se uzdržano smejulji, ali vidim da nije zadovoljan mojim ponašanjem.
Da je Zveva na njegovom mestu, već bi mi očitala bukvicu!
„Bez brige”, rekoh brže-bolje, „samo sam se šalio.”
Što nije istina, ali ne želim da ga dovedem u nepriliku. Štaviše, voleo bih da
on mene dovede u nepriliku, bar jednom u životu. Ali jasno mi je da je tema
previše škakljiva.
„Dođi”, reče Dante, pa me uhvati za mišicu, „hoću da te upoznam s
umetnikom, svojim bliskim prijateljem.”
Odveo me je na drugi kraj sale i posadio me pravo ispred onog u bež sakou i
sa cilindrom. Ja pogledah prvo njega, pa svog sina i naposletku upitah: „To je
umetnik?”
Dante ponosno klima glavom dok me upoznaje s Leom Perotijem,
druželjubivim momkom od kojeg sam zbrisao posluživši se prilično banalnim
izgovorom. I dalje ga krasi onaj isti spokojan i samouveren pogled. Kad bi
čoveku bilo dovoljno da slika da bi bio srećan, sutra bih se upisao na neki kurs
slikarstva; avaj, plašim se da lepota koju upoznaju u odraslom dobu nekima nije
dovoljna da izbriše sve ono trulo u njima što vuku sa sobom još od detinjstva.
Peroti mi steže ruku, primetivši: „Sreća moja te niste rekli da je slika
odvratna!”
„Jest”’, odvratih, „ali bez brige, da sam tako mislio, budite sigurni da bih
vam rekao.”
„A, u to nema sumnje! Recimo da moj otac nema dlake na jeziku”, umešao
se Dante, smejući se.
„I u pravu je”, reče Peroti, „iskrenost nam olakšava život!” Rado bih izbegao
taj isprazni razgovor, samo što me Dante i dalje drži za mišicu, pomalo prejako s
obzirom na okolnosti, kao da smo usred metroa u kojem nema nijedne šipke za
koju bi mogao da se pridrži. Uzrujan je, vidi se po tome što neprekidno žmirka –
tik koji vuče još iz detinjstva, a i te kako ide naruku roditeljima. Kad je bio mali,
dovoljno je bilo da izgovori najbezazleniju laž da ga razotkrijemo. Sećam se da
je Katerina htela da ga vodi nekom specijalisti – u to vreme izraz „psiholog” nije
postojao ili se, u najmanju ruku, smatrao „prejakim”. Ako odvučeš dete
psihologu, to znači da je ćaknuto, da mu nema pomoći. Ali sasvim je druga priča
kad kažeš da si ga vodio „specijalisti”. Dantea na kraju nismo odveli ni jednom
ni drugom. A ovo su posledice.
Ne znam kako da nastavim razgovor u koji sam uvučen protiv svoje volje.
Nažalost, moram prihvatiti činjenicu da pored Dantea nikad ne mogu da budem
ono što jesam, nikad ne znam šta bi trebalo da uradim.
Uto priđe Zveva pa me uhvati za slobodnu ruku. Ne znam da li moja deca
misle da sam toliko podetinjio da više ni na nogama ne mogu da se držim ili je,
naprotiv, njima potrebna podrška.
„Tata, ja idem. Hoćeš li da te povezem?”
Svaka čast, Zveva, ovoga puta si stigla u pravom trenutku!
Pozdravio sam se s Danteom i njegovim previše srdačnim prijateljem i
zbrisao u kola.
„Hvala ti što si me izvukla”, rekao sam, kad je upalila motor.
„Stvarno si namćor. Dante je baš bio zlatan, izložba je lepa, umetnik je
sjajan, možeš samo da budeš ponosan na svog sina!”
„A ko ti kaže da nisam?”
„Onda to ne pokazuješ.”
„Upravo tako, ne pokazujem jer ne umem da pokažem.”
„Ubedio si sebe u to jer ti je tako lakše.”
Spustio sam potiljak na naslon sedišta i zažmurio. Glava me zaboli od same
pomisli na još jednu raspravu sa svojom ćerkom. Ona, srećom, gleda ispred sebe
i ćuti, iako je po žustrim pokretima kojima pali žmigavac i menja brzine jasno da
je zlovoljna. Ja imam mnogo mana, ali rekao bih da sam miroljubiv čovek, teško
me je naljutiti ili razbesneti. Zveva, naprotiv, kao da je gnevna na ceo svet.
Mislim da kod nje to ima veze s iskrenošću, koje sam se površno bio dotakao sa
druželjubivim umetnikom homoseksualcem. Da, i on je gej, kao i dobar deo svih
ostalih na toj izložbi. Kako god bilo, Zveva, kao što rekoh, nije baš iskrena
prema sebi, zato i gomila i potiskuje bes. A tu nema mnogo pomoći: bes je, za
čoveka, isto što i govna: beskoristan ostatak koji moraš izbaciti iz sebe. Ja sam,
za svoju ćerku, odličan laksativ.
„Slušaj, što ti ne bi promenila posao?”, upitah je posle nekog vremena.
Okrenula se, još uvek napeta. „A zašto bih promenila posao?
„Da bi bila srećnija.”
Očekivao sam još jedan izliv besa, ali Zveva se samo smeška. Makar ume,
još uvek, da iznenadi jednog starca kojeg više ništa ne može iznenaditi.
„Tata, za tebe je sve crno-belo. Nesrećna si? Promeni posao, muža, decu.
Nije sve tako jednostavno kao što ti misliš.”
„To je zato što si ti još mlada, kad ostariš i shvatiš da ti nije ostalo mnogo
vremena, poželećeš da promene postanu jednostavne!”
Ona ćuti, a ja se okrećem na drugu stranu da gledam ulicu i razmišljam o
Danteu i o tome kako se loše osećam što sam ga video. Dante je za mene kao
ono ogledalo u Rosaninoj sobi, nemilosrdno pokazuje moje nedostatke.
„A tvoj brat”, pitam, „da li je, po tvom mišljenju, on srećan?”
„Otkud odjednom sva ta pitanja o sreći?”
„Voleo bih da vas dvoje budete zadovoljni.”
„Ne, nije istina, nego te muči griža savesti.”
Da, u pravu je. Zveva je tvrd orah, za razliku od brata, ne plaši se svog oca.
Osim toga, ona je advokat, raskrinkavanje lažova neodvojiv je deo njene
svakodnevice.
„U svakom slučaju, nema razloga da brineš, uprkos tvojim nedostacima,
bezbedno sam te dovezla do kuće”, dodaje, lupnuvši me po nozi.
„Ti baš umeš da se umiliš čoveku.”
„Ako ne želiš da čuješ neke odgovore, onda nemoj da postavljaš pitanja.
Dosad si ćutao i bio zadovoljan, samo nastavi tako…”
Stigli smo, trebalo bi da izađem.
„Šalu na stranu, mislim da je Dante našao svoj mir”, dodaje na kraju.
„Zašto mi ne kaže da je gej?”
„Opet ti s tim? Nemoj me uvlačiti u ono što me se ne tiče!” Onda me je
glasno poljubila u obraz. To je njen način da mi kaže kako sam prekardašio i da
je vreme da se rastanemo. Zatvorio sam vrata za sobom, a onda stisnuo šaku i
zglavcima pokucao na prozor. Sačekao sam da ga otvori, pa sam provirio unutra.
„Kaži mi istinu, onaj srdačni umetnik koji je naslikao Supermena u mini-
suknji… on je njegov partner?”
„Zdravo, tata”, odvrati ona pa zatvori prozor. I ode.
Da, to mu je partner. Otvorio sam kapiju, ušao i pozvao lift. Ako ništa drugo,
taj Leo Peroti je bar ljubazan i vedar. Katerini bi to bilo dovoljno da joj se
dopadne. Ja sam, međutim, snaju zamišljao sasvim drugačije. Ali ne žalim se,
bar nije ćelav i maljav.
 Omanuo sam

Nekome se život odvija pravolinijski, drugima je pak pun krivina. Moj svakako
spada u ovu drugu kategoriju. Malo kad sam zaista znao šta hoću i kako to da
postignem, uglavnom sam plovio po osećaju. Stvar je u tome što sam još u
mlađanim danima shvatio da ostvarenje nekog sna zahteva žrtve, makar to bilo
samo slobodno vreme, a ja nikad nisam hteo ničeg da se lišim, a naročito
slobodnog vremena. Mnogi moji školski drugovi kasnije su se bavili onim u šta
su verovali, to jest, onim što su za njih želeli njihovi najmiliji. Moji roditelji,
međutim, nisu snevali velike snove za moju malenkost, između ostalog i zato što
im verovatno nije ostalo mnogo snova: već su ih bila ostvarila moja starija braća.
Zato danas, ako se i kajem što se nisam ostvario na profesionalnom polju, bar ne
moram da se ljutim na utvare onih kojih više nema među živima. Iako bi to bilo
mnogo lakše. Svoj profesionalni neuspeh mogu da pripišem isključivo odsustvu
upornosti. Moj otac je celog života bio radnik, a na dan kad sam položio
maturski ispit, pojavio se u crnom sakou većem za ceo broj, visio mu je na
uskim ramenima kao šal nekoj bakici. Posle toga ništa više nije tražio od mene,
zadovoljan je bio s ono malo uspeha što sam postigao. Tako sam se i ja
zadovoljio zvanjem knjigovođe, te sam se dao u potragu za poslom, što sredinom
pedesetih godina prošlog veka nije bilo tako teško kao danas. Jedan mamin ujak
je imao knjigovodstvenu agenciju u Merđelini i upravo tamo sam šegrtovao,
tamo sam shvatio da knjigovodstvo nije za mene, te sam se ubrzo pozdravio s
deda-ujakom i otišao.
Ni tada moji roditelji ništa nisu rekli. Kao što mi nisu zamerili ni kad sam se
zaposlio u fabrici obuće, gde sam isprva prebacivao kutije s obućom iz skladišta
u priručni magacin i obrnuto. Onda me je, posle nekog vremena, vlasnik –
saznavši, ni sam ne znam kako, da sam ja zapravo knjigovođa – zamolio da
vodim knjige. Izdržao sam deset meseci, a onda, jedne večeri – bilo je to za
Božić – odjednom sam počeo da se gušim i zacrveneo sam se kao papričica. Sa
mnom je u tom trenutku bila vlasnikova ćerka, koja je malo pre toga počela da
pomaže ocu u firmi i već je bila upala u gustu mrežu mog udvaračkog umeća. Ne
znam da li je taj napad panike (u to vreme bi se jednostavno reklo da mi je
pozlilo) bio izazvan povratkom među brojeve i račune ili pak blizinom te
devojke koja kao da je bila odlučila da me zarobi u već unapred isplaniran život.
Ustao sam i bez reči zbrisao.
Jedno vreme sam čak radio kao privatni detektiv. Bilo je zabavno, uglavnom
sam pratio neverne žene. Samo što ni to nije potrajalo. Moje praćenje žena
završilo se tako što sam se zatreskao u jednu od njih. Naša strast je trajala
kratko, ali je bila žestoka, kao i bukvica koju mi je održao gazda pre nego što me
je najurio. Na vrhuncu naše ljubavi otkrio sam svojoj dragani svoj pravi identitet.
Ukratko, godinama sam menjao poslove samo da ne bih morao da pustim
korenje i pomirim se s tim da me čeka osrednja, ali sigurna budućnost. Onda sam
upoznao Katerinu. Ona je bila sekretarica u knjigovodstvenoj firmi Volpe, gde
sam se obreo zahvaljujući posredovanju jednog od svoje braće. Toliko je bio
srećan što mi je pomogao da nisam imao srca da odbijem ponudu, iako sam od
prvog dana znao da u toj firmi za mene nema budućnosti. Međutim, ceo svoj
radni vek sam proveo tamo, taman koliko mi je trebalo da osvojim Katerinu,
oženim se njome, napravim dvoje dece i zatim usmerim pažnju ka drugim
ženama.
U nju sam se zaljubio na prvi pogled. Bila je lepuškasta, stidljiva ali otresita,
elegantna, predusretljiva i prijatna. Da, to je prava reč: Katerina je bila prijatna,
bar u početku. A mene su uvek privlačile one koje te krotko obasipaju ljubavlju,
ne tražeći ništa zauzvrat.
Tako sam ponovo počeo da radim kao knjigovođa, dane sam provodio
svodeći račune, tražeći stan za nas dvoje, nameštaj. Onda sam, posle izvesnog
vremena, odlučio da stavim tačku na sve to. Nisam više mogao da izdržim,
mrzeo sam taj posao, matematiku, brojeve, to lagano umiranje za radnim stolom.
Mrzak mi je bio moj život koji, kao i nebrojeno puta do tada, nisam sâm izabrao.
Celog života sam pokušavao da pobegnem od kancelarijskog posla i na kraju
sam omanuo. Celog života sam se ritao i opirao verujući da mogu da izbegnem
sudbinu koja je, izgleda, rešila da mi stavi omču oko vrata. I u tome sam
omanuo. Celog života sam menjao put i pravac samo da ne bih završio kao
knjigovođa. I u tome sam omanuo.

Kako god bilo, Katerina mi je u to vreme pružala podršku, razumela me je i

podsticala da nađem svoj put. Ubedio sam bio sebe da je mnogo volim, iako sam
u dubini duše već znao da ne osećam više ništa prema njoj, i bacio sam se u
potragu za poslom koji odgovara mom temperamentu. Onda me je pogodila
sudbonosna vest: Katerina je bila trudna. Tako je na kraju ona morala da ostavi
posao, a ja da mu se vratim. Knjigovodstvo je ponovo obavilo svoje dugačke
pipke oko mene. Naravno, to nije bila Katerinina krivica, ali ja sam nesvesno
okrivio upravo nju i njenu trudnoću. Zbog te trudnoće bio sam prisiljen zauvek
da zauzdam svoj buntovni duh, zbog svoje žene sam morao da se pomirim sa
životom kakav nisam želeo. Tada sam počeo da je mrzim. Zveva se još nije bila
ni rodila, a ja sam već postao loš muž.
Četrdeset godina sam radio kao knjigovođa. Posao je za mene bio nešto
sporedno, kao muzika u pozadini. Moj život je bio nešto drugo, deca, ljubavnice,
neostvarene ljubavi, prijatelji i snovi koji su to i ostali, ili su se, s godinama,
preobražavali u žal za propuštenim. Ipak, sad znam da se na posao ne može
gledati kao na nešto sporedno, jer prilike nikog ne čekaju. Da sam umeo da
cenim ono što radim, poštedeo bih sebe mnogih gluposti koje sam napravio u
pokušaju da pružim neki smisao svom životarenju.
Istini za volju, strast nije dovoljna da bi naučio da voliš svoju ženu, da bi do
kraja uživao u roditeljstvu, pa čak ni da bi otresao s ramena prašinu koja se tu
nataložila još dok si bio dete, ali bar ti pomaže da uveče zaspiš, da se ne gušiš i
ne mrcvariš sebe. Ja sam, međutim, celog života bio ogorčen na Katerinu, na
svoj posao, na pomanjkanje slobode, pogrešne izbore, na decu koja su mi
oduzimala snagu, na vreme koje neumitno leti, samo da ne bih pogledao istini u
oči, jednoj i jedinoj istini: nisam bio u stanju ništa da promenim.
Možda nisam tako jak kao što zamišljam.
 Um

Kad god pokucam Marinu na vrata, deset minuta moram da čekam da mi otvori.
Sad mu je već teško i da ustane iz one vražje fotelje, puzi kao puž do ulaza, gde
ga čeka sigurnosna brava. Marino se, između ostalog, plaši da bi lopovi mogli da
mu se uvuku u kuću. Šta bi pritom mogli da ukradu, to niko ne zna. Ali
bandoglavi starac neće da se urazumi, zato moram da čekam da ključ napravi
pun krug kako bi me pustio u kuću. Još nekoliko dragocenih sekundi izgubljenih
zbog tuđih opsesija. Moraću jednom da mu objasnim kako mu to što živi u
stalnom strahu nimalo neće pomoći da predupredi opasnost, da time samo gubi
vreme. Avaj, bojim se da ću ja uzalud traćiti i vreme i reči.
„Marino, šta si se zakucao kao da živiš u grobu!” Po izrazu njegovog lica
jasno mi je da nije razumeo šalu. S druge strane, kad dođeš u neke godine, ne
možeš previše da izvoljevaš, moraš se zadovoljiti s ono malo ljudi koji su ostali
pored tebe. Prošao sam ispred njega i ušao u dnevnu sobu, pa seo na sofu.
Pridružio mi se vukući noge pa je utonuo u fotelju; podseća me na uplašenog
puža koji se sakrio u svoju kućicu.
„Onda?”, upita me. „Kako ide? Ima li šta novo?”
Ne mogu da izbrišem sliku divovskog puža koji priča i postavlja pitanja, te
moram da zažmurim i ponovo otvorim oči.
„I te kako”, odgovaram, „upoznao sam Emu.”
„Da, znam.”
„Znaš?”
„Obavestila me je Eleonora.”
„Mačkarka?”
„Mačkarka.”
„Špijunka matora”, ljutito odvratih.
On se smeje, likujući. Između Marinovog tela i njegovog uma zjapi poveći
jaz. Nagluv je, doduše, ali je bistar čovek. Nije retkost da telo zaostaje za umom,
da jednog dana jednostavno ne prepoznaš sebe gledajući se u ogledalo.
„Šta ti je rekla?”
„Da treba učiniti nešto za tu devojku i da si ti jedan matori namćor, i da
nećeš ni da čuješ za to.”
„Tako je rekla? Da sam matori namćor?”
„Od reči do reči”, odvrati on. „A šta se to desilo?”
Ne mogu da dokučim da li mu je milije što me je Eleonora nazvala
namćorom ili što je rekla da sam mator. Odlučih se za ovo drugo, zato što se
neprijatne istine lakše progutaju kad se odnose na još nekoga.
„Nesporazum s Emom je stvar prošlosti. Sinoć je prespavala kod mene.”
Marino je razrogačio oči, uhvatio se za naslone fotelje pa se pridigao.
„Šta ti je, ne misliš valjda da se nešto desilo?”, upitah ga.
„To ti meni kaži.”
Ne znam da li da se naljutim zbog njegovih skarednih misli ili da budem
ponosan što me i dalje smatra muškarcem sposobnim da zavede
tridesetogodišnjakinju.
„Došla mi je na vrata i sve mi ispričala. Rekla je da je ono đubre tri godine
maltretira, a ona nema hrabrosti da pobegne. A ovde nema nikoga. Ta žena vapi
za malo pažnje i topline.”
Marino je odvojio ruke i nokte od naslona pa ponovo utonuo u jastuke.
„A šta si joj rekao?”
„Šta sam joj rekao?! Ako ga ona ne prijavi, ja ima da se pobrinem za njega.
Onda me je zamolila da ga ne diram.”
„Dakle ništa od pretećeg pisma?”
Drago mi je što je Marino zagrizao za akciju, nevolja je u tome što ja više
nisam zagrejan kao na početku. Kad se previše približiš nekome koga duša boli,
počne i tebe da žiga.
„Napisaćemo ga, nego šta! Verovatno joj to neće pomoći, ali bar nećemo
sedeti skrštenih ruku. Možda će hulja dvaput razmisliti sledeći put kad mu padne
na pamet da digne ruku na nju.”
„Onda moram nešto da ti pokažem”, odvrati Marino smeškajući se. Sačekao
sam da se izmigolji iz kućice pa sam krenuo za njim u susedni sobičak, gde mu
stoji kompjuter.
„Jesi li razgovarao s Oraciom? Hoće li nam pomoći?”
„Da nam pomogne?! Ne treba nama niko da pomogne! Gledaj i ćuti, neverni
Tomo!”
To rekavši, prišao je stolu i sporim ali sigurnim pokretima uključio mašinu.
Onda je seo ispred ekrana, pa malo sačekao. Kad se kompjuter zagrejao,
nekoliko sekundi je petljao mišem i tada se, kao nekom čarolijom, ispred nas
ukazao beli list, spreman za naše zaludne pretnje.
„Svaka čast, kako si to izveo?”
„Celo popodne sam vežbao s unukom”, ponosno će on.
 „Bravo!”, rekao sam i potapšao ga po ramenu.
„Ej, Čezare, lakše malo!”
Ponekad zaboravim da sam okružen ljudima koji su više „s one strane” nego
s ove. Ali ponosan sam na njega, potrudio se koliko je mogao, sate je uložio ne
bi li pomogao ženi koju i ne poznaje. Mali gest koji niko nikad neće videti, te je
zato još vredniji.
„Onda”, kaže Marino, „diktiraj, ja sam spreman!”
„Ti ćeš pisati?”, upitah uspaničeno.
„Što, da nisi ti hteo?”
„Ne, nego još nisam smislio šta da napišemo.”
„Ti si mozak operacije”, brže-bolje odvrati Marino, prebacivši na mene svu
odgovornost za naš poduhvat.
„Onda… piši ovako…”
Starac je već bio postavio ruke iznad tastature, kao pijanista trenutak pre no
što će zasvirati, kad se oglasilo zvono. Paralisani, zabrinuto smo se zgledali.
„Otkrili su nas!”, prošaputao je Marino.
„Jes’ ti blesav? Pa nismo ni počeli!”
„Pa ko bi to, onda, mogao da bude?” upita slabašnim glasom.
„Šta ja znam, idi otvori, u tvojoj smo kući!”
Marino me posluša pa se udalji, uplašen. Sreća te je za vreme rata još bio
dete i nije mobilisan, jer bi njegovo vojevanje bilo zaista žalostan prizor. Mogu
da ga zamislim u stripu Šturmtrupen.1
Čim je otvorio vrata, začuo se prepoznatljiv glas gospođe Vitaljano. Posle
nekoliko sekundi do sobe je dopro i vonj. Mačkarka kao da nosa u džepu gomilu
mrtvih mačaka. Čujem je kako se domunđava s Marinom u hodniku.
„Eleonora je svratila da vidi kako napredujemo”, reče Marino kad su ušli.
Savršeno, sad stvarno ličimo na grupicu očajnika. Starac je primakao stolicu
gošći, pa se vratio za kompjuter.
„Dakle…”, pokušavam da nastavim gde sam stao, „piši: Hte-li smo da vas u-
po-zo-ri-mo da smo sa-zna-li da ki-nji-te svo-ju že-nu. A-ko na-sta-vi-te, na-ža-
lost, bi-će-mo pri-nuđe-ni da o to-me o-ba-ves-ti-mo na-dle-žne or-ga-ne”
Četvrt sata i litar znoja kasnije, došli smo do kraja. Ništa mi više ne pada na
pamet, ali mislim da je i ovo dovoljno.
„Već ste završili?” prodera se Eleonora.
„Da, rekao bih da jesmo”, odvratih nesigurno.
„Ništa to ne valja!” žustro će ona.
„Kako ne valja?”
„Previše je mlako, mora to sasvim drugačije! Marino, piši ovako: Seronjo,
znamo da biješ ženu. Samo još jednom digni ruku na nju, polomićemo ti obe
noge. Nemoj da kažeš da te nismo upozorili!”
U neverici gledam mačkarku. Marino se smeje sebi u bradu dok kuca njenu
pretnju.
„Gospodo, njega valja ozbiljno zaplašiti. Ta protuva mora da se uneredi od
straha, kakvi nadležni organi!”
Marino me gleda, ja mu uzvraćam pokretom glave, podstičući ga da se
izjasni, da kaže šta misli.
„Zapravo, Eleonora je u pravu.”
Okrenuo sam se da pogledam matoru, a ona je, u međuvremenu, naslonila
bradu na nadlanicu, ne ispuštajući svoj verni štap. Godine su je preobrazile u
vešticu koja, međutim, zna šta radi. Sviđa mi se. Kao Rosana i sve žene koje
nikad ne pokleknu pred životnim nedaćama.
„Dobro, pošto ste vas dvoje u većini, neka bude tako.”
„I šta sad?”, upita Marino. „Šta ćemo s tim?”
„Odštampaj ga, ja ću ga onda ubaciti u poštansko sanduče pa ćemo videti šta
će biti.”
Marino me zbunjeno gleda.
„Šta je sad?”
„Nisam naučio kako se to radi…”
„Šta to?”
„Štampanje.”
„E, do mojega!”, opsovah, zaboravivši da je među nama i jedna dama.
Srećom, baba je gluva ko top, te nas i dalje gleda s blaženim osmehom na licu.
„Znaš li ti kako se to radi?”, upita me Marino.
„Ne, moje umeće, kad je reč o tehnologiji, svodi se na upravljanje
daljinskim.”
„Onda nam ne preostaje ništa drugo nego da sačekamo Oracija. Zvaću ga
večeras da dođe.”
Frkćem. Danima se zamajavamo kako bismo napisali i poslali jedno obično
pismo, dok u onom stanu svakog trenutka može da se dogodi tragedija.
Pozdravio sam se s društvom i popeo se na svoj sprat, gde sam zatekao kesu
okačenu o kvaku. U kesi je stolnjak. Ušao sam u kuću i pročitao pisamce
priloženo uz, kako se ispostavilo, Emin poklon. Sledeći put možeš da slušaš šta
ti pričam umesto da tražiš stolnjak! P. S. Hvala.
Premećem pisamce u rukama, dirnut. Kao i obično, dovoljna je jedna žena da
se raznežim.
 Kod talibana

Mislim da sam poslednji put izašao na sastanak s nekom ženom u vreme kad
sam još imao vozačku dozvolu. Već dva dana pokušavam da nađem valjan
izgovor, ali to što sam postao previše iskren ne ide mi naruku i čini mi se da ništa
nije vredno razočaranog glasa moje ljubavnice. Osim toga, ne bih rekao da je
pametno obmanjivati Rosanu; ako odluči da me šutne, nadrljao sam, moraću da
nađem drugu koja se verovatno neće ponašati kao ljubavnica, već će očekivati da
zaspim pored nje ili će mi spremati omlet u svojoj kuhinji. A nisam siguran da to
ide lako.
Upravo je čekam ispred kuće, kao gimnazijalac pred prvi sudar. Mada
verujem da bi svaki gimnazijalac na mom mestu bio daleko opušteniji. Brine me
to što se s Rosanom nikad nisam viđao izvan naših bludnih stanova, ne znam ni
kako se oblači, da li nosi cipele na štiklu, šešir ili bundu, da li se previše šminka.
Mogla bi da bane pred mene u helankama ili sa šeširom s leopard šarom i
mrežastim čarapama. Ako se to dogodi, praviću se da je ne poznajem i nestaću u
najbližoj mračnoj uličici.
Nije trebalo da je pozovem da izađemo, već dve godine nam ide sasvim
dobro, a ja sam sad rešio da to bespotrebno zapetljam. Stvar je u tome što
napamet znam svaki deo njenog tela, ali ne znam ništa o njenoj naravi. U
najboljem slučaju, znam samo jednu stranu. I bojim se da ću otkriti kako mi se
ostale ne sviđaju.
Trudim se da ne mislim na to i pažnju posvećujem pustoj ulici koja vijuga uz
brežuljak. Eto još jednog detalja u vezi s izlascima koji sam zaboravio: čekanje.
Strpljenje svakako nije jedna od mojih malobrojnih vrlina. Čekanje mi je mrsko,
uvek se unervozim, palim jednu za drugom, noge me zabole. To je bio jedan od
mnogih razloga za svađe s Katerinom. Ja bih se već uveliko spremio, dok bi ona
tek morala da obuče suknju; onda bih izašao ispred zgrade i zapalio cigaretu,
odmah zatim i drugu, treću, u zavisnosti od toga koliko sam morao da dreždim
ispred kuće. Kad bi, na kraju, izašla, moje raspoloženje bi već splasnulo, te bih
samo tražio povod da je provociram. Uglavnom nije nasedala na provokacije, ali
kad bi rešila da mi uzvrati, nadurena, posvađali bismo se i pokvarili izlazak.
Mnoge sam večeri pokvario svojoj ženi. Kad malo bolje razmislim, mnoge sam i
sebi pokvario. Jednom prilikom me je, godinu dana pre no što je umrla, zamolila
da je odvedem u Staritu, čuvenu piceriju u Materdeiju. Nevolja je u tome što se
ispred lokala već bio otegao red, te je, da bismo ušli, trebalo čekati najmanje
četrdeset pet minuta, a to je prevazilazilo moje mogućnosti. Zato sam joj rekao
kako mi ne pada na pamet da čekam i udaljio sam se, ljutit. Ona je bez reči
krenula za mnom, ali se nadurila i celo veče (koje smo proveli u nekoj rupi,
gušeći se lošom picom) nije progovorila sa mnom.
Pogledao sam na sat: već petnaest minuta stojim ovde i sve slabije
obuzdavam ljutnju.
Nema tu pomoći, retko kad izađem kao pobednik iz borbe sa svojom
nabusitošću. Bezmalo sam siguran da po Rosaninom dolasku neću biti u stanju
da obuzdam gnev i upropastiću nam veće. Ona, međutim, upravo izlazi iz zgrade
i prelepa je, da ne kažem savršena; na sebi ima lep dugačak kaput koji joj
pokriva noge i cipele s potpeticom pristojne visine. Posmatram je očaran, kao da
je prvi put vidim. Drugačija je, razlikuje se od one koju sam dotad poznavao.
Krenuo sam joj u susret s jedva primetnim osmehom i primetio da nisam samo ja
u neprilici. Ko bi rekao da smo oboje punoletni i odrasli – trebalo bi da budemo
samouvereniji. Stvar je u tome što smo nas dvoje zajednički put prešli u
obrnutom smeru, prvo smo otišli u krevet, a onda na večeru, a u našim godinama
nije lako prihvatiti ono što se odvija mimo reda. Obično i ne razmišljam o
Rosaninom „zanatu”, ali večeras kao da ni na šta drugo ne mislim.
„Kako si?”, upita me.
„Dobro, hvala. Hoćemo li da uzmemo taksi?”
„Jel’ to daleko?”
„Dvadesetak minuta peške.”
„Onda ćemo peške, a ti ćeš mi usput malo pričati o sebi.”
Ni u novoj ulozi nije izgubila ništa od uobičajene otvorenosti. Jedan poen za
nju.
„Što, ne poznaješ me dovoljno? Znaš o meni više nego moja deca.”
Zadovoljno me je pogledala i uhvatila me pod ruku. Sad stvarno ličimo na
vremešni par koji je izašao ne bi li uneo malo živosti u već zaparložen brak.
„I ti mene dobro poznaješ.”
„Ja sam ti najbolji klijent”, rekoh, uz jedva primetan osmeh.
No ona se uozbiljila. „Ne, s klijentima ne izlazim na večere”, odvratila je.
Šta sam joj ja, onda? Hteo bih da je pitam, ali strah me je od odgovora.
„Uspela sam da saznam ime gazde mog sina i adresu radnje”, reče malo
zatim.
„Bravo, zapisaćeš mi to pa ćemo otići da malo popričamo s tim
gospodinom’.”
Rosana se ozarila. Zadovoljna je i ne krije to. Kamo sreće da je dovoljno
pozvati jednu ženu na večeru da bi se osećao kao istinski dobar čovek. Ali mene
ne može zavarati, može ona do mile volje da se smeška, da se šali, govori na
besprekornom italijanskom, briljantno da okonča veče, ali ne može da sakrije
osećaj nelagode koji joj izbija iz pogleda. Rosana je jedna od mnogih koji se
bezmalo izvinjavaju što su živi, kao da samim svojim postojanjem mogu nekome
da zasmetaju.
Hodamo nogu pred nogu, a ona usput razgleda izloge zatvorenih prodavnica.
Ja, međutim, mislim da bi bolje bilo da smo uzeli taksi, između ostalog i zato što
se iza nas odjednom oglasila sirena nekog skutera. Okrenuo sam se i ugledao
dvojicu balavaca s krestom na glavi, cigaretom između usana i vratovima punim
tetovaža. Zure u mene nepristojno, a taj pogled odudara od njihovih dečačkih
lica. Hoće da prođu preko pločnika. Nevolja je u tome što meni ne pada na
pamet da im udovoljim, te i dalje stojim tu gde sam se zatekao. Onda jedan od
njih dvojice reče: „Prolaz, deda! Pomeri se!”
Rosana me steže za mišicu u uzaludnom pokušaju da me obuzda.
„Na stranu to što ti ja nisam deda, ovo je pločnik, ako nisi primetio!”
Ali njih dvojica mi i ne odgovoriše, već provukoše skuter kroz jedini prorez
na pločniku – između Rosane i mene. Sledećeg trenutka već su nestali iza nas, u
lavirintu Španske četvrti. Šteta, već sam se radovao zamišljajući ih kako zevaju
kao ribe dok gledaju moj scenski nastup. Ovoga puta sam hteo da se predstavim
kao karabinijer.
„Ti baš tražiš da te neko prebije?”, upita me Rosana.
„Ne bi se usudili. Osim toga, ne mogu da ćutim.”
„Još ti nije jasno da se u ovom gradu nije pametno junačiti?”
„Naprotiv, upravo ovde su potrebni junaci, a ne u Milanu ili Torinu.”
Ona se s gorčinom osmehnu, pa reče: „Kako god bilo, ni štrecnuli se nisu.”
„To je tačno, ali ako bih morao nešto da kažem samo kad bih bio siguran da
će me neko saslušati, do kraja života ne bih progovorio.”
Rosana se nasmejala i ponovo me uhvatila pod ruku. „Kako je bilo na izložbi
koju je priredio tvoj sin?”
„Dobro, on je zadovoljan.”
„A ti? Jel’ tebi bilo prijatno?”
„Tja, kanapei nisu bili loši.”
„Baš si šašav, pitam te da li si stigao da popričaš malo s decom.”
„Sa Zvevom jesam. Dante je bio zauzet ulizivanjem svojim dragocenim
kolekcionarima.”
„Nemoj tako.”
 „Ali to je istina.”
„Kakva je tvoja ćerka?” upita Rosana.
„Neurotična.”
Ona zastade i pogleda me. „Čezare, možeš li ti da kažeš nešto lepo o svojoj
porodici?
Da budem iskren, vrlo teško. Roditelji obično ne vide mane svoje dece, ja,
međutim, vidim samo to.
„Stvar je u tome što me dovodi do ludila. Ona je nesrećna žena koja ni na
trenutak neće da se zaustavi i shvati to.”
„Nije to lako. Možda joj treba samo malo podstreka.”
„Nije nego! Kao mojoj komšinici koja dopušta da je muž bije.”
Rosana me zgranuto pogleda, pa upita: „A otkud ti to znaš?”
„Čujem ih, a nju sam i upoznao. Čak sam joj ponudio da joj pomognem, ali
ona je odbila.”
„Izvini, ali kakve to veze ima sa Zvevom?”
„Ima, i te kako. Nikoga ne možeš spasti ako on to neće. A Zveva neće.”
Rosana frknu. „Ti previše vremena provodiš sam”, reče malo zatim.
„Kako si došla do tog zaključka?”
„Previše si mrzovoljan.”
Baš čudno, i Katerina mi je govorila manje-više isto. „Ovde radi moja
ćerka”, rekoh, pa joj pokazah kapiju zgrade u kojoj se nalazi Zvevina
kancelarija.
Pošto je osmotrila zdanje, Rosana primeti: „Sigurno je uspešan advokat kad
ima kancelariju u strogom centru. Trebalo bi da budeš ponosan na nju.”
„I jesam”, odvratih, krajičkom oka primetivši nešto što mi je istog trena
privuklo pažnju, „ali ne toliko zbog posla kojim se bavi, koliko zbog činjenice
da ne dâ na sebe. U ponečemu podseća na mene.”
„To znači da ima tešku narav”, šaljivo će Rosana, ali ja je i ne slušam, i dalje
usredsređen na detalj koji sam upravo bio spazio.
Razmišljam da li da se vratimo, ali onda zaključih da bi šteta bilo da
pokvarim veče Rosani pa promenih temu.
„Nego, nikad mi nisi rekla zašto si ti sa mnom”, izazivam je.
Malo se zamislila pre no što je odgovorila: „Mislim da si ti dobar čovek koji
se iz petnih žila trudi da izgleda kao seronja.”
Eto zašto sam izašao s Rosanom, zašto sam je poveo na večeru i provodim
više vremena s njom nego sa svojim unukom; saspe mi istinu u lice nimalo se ne
ustručavajući.
„Recimo da je onima kojima sam drag lakše da me vide takvog.”
„A ko ti kaže da si mi drag?”, upita ona podrugljivo.
 „Mora da jesam, inače ne bi otišla sa mnom u krevet”, šapućem, „budući da
se lepotom ne mogu pohvaliti!”
Ona se smeje, a ja, koliko god se trudio, ne mogu da izbijeni iz glave ono što
sam primetio ispred Zvevine kancelarije.
„Slušaj”, rekoh na kraju, „moramo načas da se vratimo da proverim nešto,
neće ti smetati? Samo na pet minuta.”
„Šta da proveriš?”
„Ništa, obična glupost, ali ako se ne vratim, kopkaće me celo veče.”
Rosana ništa više ne pita, rešila je da mi udovolji.
Ponovo smo se obreli ispred kancelarije moje ćerke, a onaj detalj je i dalje
tamo.
„Vidiš li onaj auto?”, upitah Rosanu, pokazujući džip ispred sebe.
„Koji?”
„Onaj veliki, taman, parkiran ispred Zvevine kancelarije.”
„Da”, nesigurno odgovori ona.
„Voleo bih da grešim, ali čini mi se da su to ista kola u kojima sam je pre
nekoliko dana zatekao s nekim muškarcem.”
Rosana zuri u mene, a ja netremice gledam u džip, kao divlja mačka, i uši
sam načuljio, onoliko koliko sam mogao da ih pomerim. Uvek sam se pitao kako
životinjama uspeva da se ne pomere, usredsređene, čekajući samo jedan mali,
beznačajan pokret. Da biste privukli pažnju čoveku, ponekad nije dovoljno ni da
ga ošamarite posred lica.
„Pogledaj tamo gore, jel’ vidiš upaljeno svetio? To je Zvevina kancelarija.”
„Pa šta?”, upita ona posle nekog vremena, a meni se učini da je čitava
večnost prošla pre no što je progovorila.
„Pa možda je to isti auto i možda je on gore s njom.” Rosana se smeje. Meni,
međutim, ta pretpostavka nije nimalo smešna.
„Upravo sam otkrila jednu tvoju stranu koju nisam poznavala. Paranoičan
si.”
Kad bi znala koliko još toga nisi otkrila… U krevetu na videlo izbijaju samo
nevažni čovekovi nedostaci.
„Ja bih radije rekao da umem da zapažam. Moja ćerka ima vanbračnu vezu!”
„A to si zaključio na osnovu toga što si je video u kolima s nekim
muškarcem?”
„Igrom slučaja, taj fantom joj je spustio ruku na butinu dok su se
pozdravljali. Nije mi poznat običaj da se žene za vožnju zahvaljuju dopuštajući
ljubaznom poznaniku da ih vaćari; da je tako, grad bi vrveo od raspomamljenih
muškarca koji jure žene da ih povezu.”
Rosani je i dalje bilo smešno, moje reči kao da su je razgalile. Ja sam,
međutim, mrtav ozbiljan izvadio telefon i pozvao Zvevu.
„Šta radiš to?”, upita Rosana.
Nisam joj odgovorio, jer je Zvevin telefon već zazvonio. „Tata?”
„Zdravo, Zveva, kako si?”
„Dobro sam, zašto pitaš?”
Imam utisak da je zadihana. Rosana se primakla ne bi li i ona čula.
„Onako, samo sam hteo da vidim jel’ sve u redu…”
Ona malo oćuta, pa odvrati nesigurnim glasom: „Naravno da je sve u redu.”
„Zvučiš mi čudno, uznemireno.”
„Ma šta pričaš? Samo nisam navikla na tvoje učestale pozive i zapitkivanje.”
Istina, ponašam se kao izlapeli starac koji više nema svoj život pa pokušava
to da nadoknadi kroz život svoje dece.
„Samo sam hteo da te čujem. Gde si, kod kuće?”
„Šta? Da, kod kuće sam.”
Glas joj odaje nesigurnost. Poznajem svoju ćerku, znam da ju je teško
pomesti, ali kad se zbuni, ne ume da se odbrani i lako se preda, kao bespomoćno
psetance pred vođom čopora. Ali mene to neće smekšati, rešio sam da teram do
kraja.
„Daj mi Federika, hoću da ga čujem.”
Ponovo je zaćutala.
„Tata, nemoj sad, mora da se kupa i da legne. Zvaću te sutra, izvini”, reče, pa
prekinu vezu pre no što sam stigao da joj uzvratim.
Okrenuo sam se prema Rosani, koja me znatiželjno gleda.
„Moja ćerka mi je napričala gomilu budalaština”, rekoh, vraćajući telefon u
džep.
„Ništa neobično, to sva deca rade”, upinje se Rosana da ublaži Zvevinu
krivicu.
„Siguran sam da je gore s ljubavnikom.”
„Pa šta ako i jeste? Šta ti tu možeš? To je njen život.”
Upravo to bih i sam rekao nekom prijatelju, na primer Marinu, koji ima
gadnu naviku da zabada nos u život svoje ćerke. Baš kao ja sada.
Svetlo u kancelariji se ugasilo. Zgrabih Rosanu, zanetu davanjem saveta koje
i ne čujem, pa je povukoh u zaklon, iza jednog kamioneta. Ona me gleda kao da
sam sišao s uma. Nisam ja lud, draga Rosana, samo umem da se transformišem,
to sam ti već rekao. Upravo tumačim ulogu detektiva na zadatku.
„Čezare, ja neću da učestvujem u ovome, mislim da je krajnje nepristojno da
uhodimo tvoju ćerku!”
Kad bi ti znala koliko toga nepristojnog ja uradim svakog dana, draga
Rosana. Rekao bih da je nepristojno, za oboje, i to što ti svaki put ostavim pare
na noćnom stočiću, ali u tom slučaju nemaš primedbi.
„Samo još dva minuta i idemo”, odgovorih, ne odvajajući pogled od kapije.
„Zakasnićemo…”, ne odustaje Rosana.
Škljocanje električne brave najavljuje Zvevin izlazak. Razrogačio sam oči
kad sam pored nje ugledao otmenog muškarca od šezdesetak godina, sedog, sa
stomakom koji mu se zategao ispod košulje. Njih dvoje se oprezno osvrnuše pa
uđoše u džip koji se otključao uz jedno bip. Čujem Rosanu kako šapuće: „Bio si
u pravu…”
Džip izađe u rikverc i ode. Odjednom mi više nije važna ni večera ni Rosana
ni to što možda nikad više ni sa jedom ženom neću voditi ljubav. Zgrabio sam
Rosanu za mišicu i potrčao ka taksi stanici na raskrsnici.
„Ma, šta to radiš?”, viče ona dok steže tašnicu.
„Moramo za njima!”
„Ti si lud!”
Da, lud sam, ali to je trebalo ranije da primetiš. Dve godine si imala to da
shvatiš, lepa moja, sad je prekasno i, ako ne pomeriš guzicu, izgubićemo džip, a
onda ništa od praćenja.
Naredih taksisti da krene za džipom. Zadihao sam se i jedva govorim, ali
Rosani moram da se izvinim: „Žao mi je što sam ti upropastio veće, ali moram
da vidim šta to moja ćerka radi.”
Ona ćuti. Okrenuo sam se ka taksisti i zamolio ga da stisne gas. On nešto
progunđa pa jedva primetno ubrza; briga njega za praćenje. Zaustavio se na
crveno trenutak pre no što je džip prošao. Ja se onda izvih napred i uzviknuh:
„Šta radite to? Produžite, hajde!”
On se okrenu i neljubazno mi odbrusi: „Slušajte, ne pada mi na pamet da
popijem kaznu zbog vaših hirova!”
Shvatih da je vreme da izvedem jednu od uobičajenih transformacija. „Biće
da me niste prepoznali, ja sam šef policije i pratim jednog kriminalca.
Naređujem vam da prođete kroz crveno inače sutra možete slobodno da pocepate
svoju dozvolu!”
On preblede, skide beretku pa odvrati: „Izvinite, šefe, nisam vas prepoznao.”
Onda se okrete, ubaci u prvu pa pojuri uz škripu guma. Posle nekoliko
trenutaka obresmo se iza svog plena. Rosana se napokon osmehnu, a ja joj
uzvratih. Nisam pogrešio što sam baš nju izabrao, jeste da prodaje telo da bi se
izdržavala, ali je jedina koja se smeje mojim budalaštinama. A u mojim
godinama ti treba žena pored koje se osećaš kao dopadljiv muškarac, a ne kao
starkelja kojeg je bolje ne uznemiravati dok mirno sedi ispred televizora.
Džip se zaustavio nekoliko blokova pre Zvevine kuće. Njih dvoje razmeniše
nekoliko reči, poljubiše se, a ona onda izađe i ode. Pomislih kako će se za
nekoliko minuta naći pred Dijegom i Federikom, i zapitah se kako će zabašuriti
prevaru. Ja sam mislio da sam dobar u tome, ali možda sam živeo u zabludi,
možda naša deca imaju paranormalne sposobnosti, te se maska s kojom ulazimo
u kuću pred njihovim pogledom jednostavno istopi. Dok mi verujemo da smo
zaštićeni, zapravo smo sasvim ogoljeni. U Zvevi prepoznajem sebe. Ja sam
varao njenu majku, ona vara svog muža.
Taksista me gleda, biće da se pita šta mu valja činiti, ali ja sam šef policije, a
on previše poštuje moje zvanje da bi me zapitkivao.
„Pratite džip”, rekoh na kraju strogo, kako i priliči predstavniku institucije
kakva je policija.
Rosana me ponovo značajno pogleda, ko zna koji put te večeri, a ja joj
klimnuh glavom, kao da joj potvrđujem da potpuno vladam situacijom. Taksista
se preznojava, vidi se da je zabrinut, možda misli da prati nekog moćnog bosa
kamore, a ne debelog starkelju u geačkim kolima. U moje vreme ljudi su vozili
fijata činkvečento, u kojem si, ako si malo viši, morao malo da se pogrbiš, a
danas se razmeću u tim lađama i čovek ne može da se ne zapita čemu im one
služe. Svet je iz dana u dan sve manji, a mi i dalje, uporno, pravimo sve veće
stvari.
Ali drugo nešto mene muči. Na primer, kako to da Zveva radije provodi
svoje dragoceno vreme u naručju nekog matorog krmka, umesto kod kuće, s
mužem i Federikom? Onda mi je sinulo. Žena izvan braka traži ono što ne dobija
u njemu; Dijego je dobar momak, ali previše je mek, kao Marino. A već sam
rekao šta mislim o takvima. To znači da je specijalnost subjekta koji pratimo
mangupiranje, a ja ne mogu da dopustim da moja ćerka završi u kandžama
nekog podlaca, pa neka je i simpatičan, samouveren, veseo i duhovit. Dovoljan
sam joj ja s takvim osobinama.
„Šta si naumio?”, u po glasa upita Rosana.
„Još ne znam.”
Zapravo znam, ali više nisam tako siguran u svoj naum. Na kraju krajeva,
otkud meni pravo da odlučujem u ime svoje ćerke? A nameće mi se još jedno
pitanje: da li zaista verujem da je bolje provesti život pored dobrog, ali dosadnog
čoveka, ili pored nekog sebičnog, ali zabavnog? Zlo ume da se sakrije i iza
ljubaznog lica. Međutim, kad sam se već uhvatio u kolo, moram da saznam nešto
više o starkelji s kojim Zveva ide u krevet. Kad pomislim da sam brinuo zbog
Danteovih seksualnih sklonosti! U poređenju s ovim dedom, onaj njegov
druželjubivi umetnik liči na supermodel.
Džip se zaustavio uz obalu. Starkelja izađe pošto je upalio sva četiri
žmigavca, pa nestade u trafici. Kad je izašao, iz usta mu je virila cigara, a u
rukama je nosio providnu kesu s nečim šarenim. Nagnuo sam se da pogledam
malo bolje i prepoznao plastične igračke za kojim luduju sva deca, uključujući i
mog unuka. Jednom sam mu kupio veliku kutiju sa oborom, ovcama, nekoliko
prasića i dvema šarenim kravama. Federiko se igrao onoliko koliko mu je trebalo
da sastavi obor i istera životinje na ispašu. Samo nekoliko dana kasnije vesela
farma tužno je čamila u jednoj kesi, zajedno sa mnoštvom drugih igračaka koje
više nisu služile svojoj nameni, pomalo kao oni automobili što, napušteni, stoje
pored puta.
Matori se vratio u kola i produžio. Osvrnuo sam se unaokolo i shvatio da
smo se prilično udaljili od restorana u kojem je trebalo da večeramo. Pratili smo
čoveka koji ne samo što je moju ćerku naveo na preljubu nego ima i unuke. Na
kraju krajeva, možda on i nije tako loš. Možda nije uvek tačno da izvan braka
tražiš nešto drugačije. Možda neki ljudi samo imaju potrebu da ponovo pronađu
sebe pored nekog novog lica, drugačijeg mirisa, zainteresovanog pogleda.
„Dobro, ostavite nas ovde!”, uzviknuh u znak predaje.
Taksista uzdahnu s olakšanjem, kao da je izbegao ozbiljnu opasnost, i ne
htede da mi naplati vožnju, što mi nije prvi put.
„E, prava si mustra, znaš?” primeti Rosana.
Ništa od romantične večere. Zbog nezrelog napada ljubomore upropastio
sam joj veče i sad će me poslati na jedno mesto.
„Ali ne pamtim da sam se ovako dobro zabavila na prvom sastanku!”,
zadovoljno dodade.
Kakva žena! Da sam deset godina mlađi, oženio bih se njome! Zagrlili smo
se i odjednom se nađosmo licem u lice, usana razdvojenih svega nekoliko
centimetara. Trgao sam se i odmakao se, ne mogu da je poljubim, bar ne sad i
ovde, nasred ulice. Ne bi me čudilo kad bi neko pozvao policiju zbog širenja
nemorala na javnom mestu.
„Žao mi je, uzrujao sam se kad sam je video s tim čovekom!”
„Nema razloga da se izvinjavaš, razumem te”, odvrati Rosana. „Iskreno, ni
meni nije jasno šta je videla u tom starcu.”
„Baš ti hvala!”
„Što si blesav, htela sam da kažem da je za nju previše star.”
Osvrćem se unaokolo i, pri pogledu na prikolicu-kiosk sa sendvičima, nešto
mi sine.
„Slušaj, da te častim jednim gurmanskim sendvičem Kod talibana, tamo
prekoputa?”
Rosana se okrenu pa prasnu u smeh, a onda me uhvati za ruku i preplete
prste s mojima. A ja, neverovatno, osetih žmarce kako mi protresoše ruku i
raširiše se niz kičmu. Poslednja žena s kojom sam bio tako prisan bila je moja
žena. Moje smežurane ruke pune staračkih fleka više su navikle da stiskaju
žensku zadnjicu nego da nežno dodiruju nečiji dlan. Poodmakle godine
nezaustavljivo gutaju ono malo poezije što mi još treperi u stomaku.
Rosani sam kupio hamburger sa sirom, a sebi viršle s kiselim kupusom, što
nije baš sjajan izbor za prvi izlazak. No u našem izlasku ionako nema više ničeg
romantičnog, osim, možda, Rosaninog pokreta kojim je pridigla rubove kaputa
pre nego što je sela na nizak zid kraj puta. Seo sam pored nje pa potegao poveći
gutljaj ledenog „peronija”, a onda joj pružio bocu. Iza nas, more spokojno drema
obasjano svetlima iz vila u Pozilipu, gde ljudi mojih godina večeraju za
trpezama postavljenim srebrnim priborom za jelo, sa poslugom koja bdije iza
njih. Ja, međutim, pijem iz flaše i, da nije nepristojno, rado bih žestoko
podrignuo, ne bih li malo primirio svoj uskomešani stomak.
„Kako god bilo, večeras sam shvatila da je moj sin u sigurnim rukama”, reče
Rosana posle izvesnog vremena. „Ako je Zveva iole nalik tebi, kao što kažeš da
jeste, sigurna sam da se u sudnici bori kao lavica!”
Ceo sat smo sedeli na tom zidiću, smejali se sebi i životu, sve dok mi Rosana
nije skrenula pažnju na to da je već kasno i da ona sutra radi. U takvom
okruženju, s morem i zamkom Ovo iza nas, porodicama koje se šetaju i
Vezuvom, koji nas uhodi, načas sam zaboravio kojim se poslom bavi Rosana,
zaboravio sam da sam joj ja samo klijent, mator i oronuo. Zaboravio sam da je
život isti kao ovaj grad, sazdan od lažnog sjaja. Sva ta svetla, nasmejani ljudi,
tezge, kolica sa šećernom vunom, bicikli koji tandrču, mesec što se ogleda u
vodi i obasjava Kapri u daljini, zanemarljivi su u poređenju sa tmušom lavirinta
prljavih, zapuštenih bulevara, kricima iz uličica koje odišu nasiljem,
prestravljenim pogledima onih što još nisu naučili kako da se suoče s drugim
licem ovog grada.
Krenuli smo prema taksi stanici, komedija je završena, vraćamo se u
stvarnost. Ja sam ipak zadovoljan; na početku večeri strahovao sam da ću
upoznati neku sasvim drugačiju ženu, koja mi se neće svideti, a onda sam
shvatio da ne postoje druge verzije Rosane, ona je uvek ista, bilo da je u donjem
rublju ili u suknji i bluzi, u krevetu ili na nekom zidiću. Ko zna da li bi se svidela
i mojoj deci.
Već sam stigao kući kad sam dobio poruku. Od Rosane. Posle upornih
pokušaja, na kraju sam na jedvite jade uspeo da je pročitam: Hvala za prelepo
veče, nikad ga neću zaboraviti!
Oči mi se ovlažiše, zato bacih telefon na sofu i požurih u kupatilo. Da li je
moguće da u ovim godinama može da me gane neka žena. Sedim na šolji, a usne
mi se same miču, rešene da razbiju tišinu: „Samo sam hteo da ti kažem da me je
večeras jedna žena uhvatila za ruku i da odavno nisam bio tako ganut. Znam,
nije lepo što sam baš tebi odlučio da se poverim. Ali ti si jedina kojoj sam to
želeo da kažem. Laku noć.”
Onda sam pustio vodu i otišao da legnem.
Zvevu bolje da joj ne pominjem.
 Dvojica nas je

Lampica, kao i obično, pokazuje da je kabina na sedmom spratu. Mora da postoji

neka kosmička sila teže, zakon gravitacije koji deluje naopako i privlači lift na
poslednji sprat. Pritisnuo sam dugme i sačekao da se taj stari sanduk spusti.
Nekoliko metara iznad mene nečija vrata se sa treskom zalupiše i neko potrča
niza stepenice. Nagnuo sam se preko ograde i izvio vrat da pogledam. To je on,
komšija siledžija, sjurio se kao obuzet. Srce mi je podivljalo u grudima, jer mi se
učinilo da taj ne žuri, već beži. A beži zato što je povredio Emu.
Odlučih da se suočim s njim.
Čim me je primetio, usporio je i začkiljio. Očigledno još nije zaboravio da
sam mu očitao bukvicu. Kad mi je prišao, zamolio me je da mu oslobodim
prolaz, ali ja se ni za pedalj ne pomerih. Vrti mi se u glavi, srce mi tuče kao
mahnito, znoj mi je orosio čelo, ali ne povlačim se. Jedan general to sebi ne sme
da dopusti.
„Mogu li da prođem?”, ponovio je.
Odmeravam ga. Oznojen je, raščupan, zenice su mu proširene.
„Šta se desilo?” upitah.
„Šta je trebalo da se desi?”, odvrati on.
„Zašto trčiš?”
„Što, jel’ u ovoj zgradi ne sme više ni da se trči?”
Zapravo, teško mi je da smislim razuman odgovor.
„Gde ti je žena?”, upitah.
On ustuknu, a onda krenu u protivnapad.
„Izvinite, a šta se to vas tiče?”
Potkošulja mi se lepi od znoja, pogled mi je zamagljen. Ovo nije više
bezazlen razgovor, rizikujem da popijem ozbiljne batine. U mojim godinama
teško da bih se izvukao s bezopasnim kontuzijama.
„Tiče me se, i te kako, u slučaju da je i dalje zlostavljaš!”
Eto, izgovorio sam to. On me srdito prostreli pogledom, pa ne mogavši da se
obuzda, prasnu: „Ma, sklanjaj se odatle, drtino matora!”, i odgurnu me. Sledećeg
trenutka već je bio napolju.
 Srećom, zid me je pridržao, te nisam završio na podu, za razliku od kese s
namirnicama, čiji se sadržaj rasuo po hodniku. Barabo jedna, platićeš ti meni za
ovo! Jeste, ali kako?
Spustio sam dršku naočara koja se od trzaja podigla na slepoočnicu, pa sam
se sagnuo da pokupim stvari. U zgradi u kojoj živim gore je nego na železničkoj
stanici, ne stigneš ni lift da sačekaš, a neko ti se nakači i razveze o vremenu.
Međutim, kad ti, ne daj bože, zatreba pomoć, nigde nikoga.
Nekako se dovukoh do stana. Produžih pravo u kuhinju, spustih kese na sto,
zgrabih dva pakovanja smrznute hrane i gurnuh ih u zamrzivač, pa i ne skinuvši
jaknu, odoh pravo Emi na vrata i pokucah. Čini mi se da joj je čitava večnost
trebala da mi otvori. Usna joj je razbijena, drži se za mišicu. Pogledah je
zaprepašćen i načas pomislih da otrčim za onim gadom. Onda shvatih da bi bolje
bilo njoj da pomognem, za njega mogu i kasnije da se pobrinem.
„Mogu li da uđem?” upitah je.
„Ako se vrati, ubiće prvo tebe pa mene.”
Prvi put mi njena zebnja nije delovala preterano; taj čovek je opasan luđak.
Zato sam je uhvatio za ručni zglob i odveo u svoj stan. Nije se bunila. Upalio
sam svetio u kupatilu, pa uzeo vatu i alkohol da joj očistim ranu, a onda sam
pokušao da joj pomerim ruku. Vrisnula je od bola.
„Jel’ te udario u stomak?”
Samo je odmahnula glavom. Suočena s mojim zabrinutim pogledom, brzo je
dodala: „Nije, kunem ti se, zaklonila sam ga.”
Gospode bože, kako čovek da gleda sve to i da ne reaguje?! Ja to ne mogu.
„Moramo odmah u bolnicu, a onda ćemo lepo sve ispričati u policiji. Da
prijavimo to malo govno!”
„Ne, molim te”, briznula je u plač, „nemoj to da mi radiš!”
„Ali zašto? Zašto ne dopustiš da ti pomognem? Zašto ga štitiš?”
„Obećevam ti da ću ga napustiti, što pre. Samo nemoj, molim te, da ga
prijaviš, biće još gore…”
„Ne razumem te…” prošaputao sam.
Pozvao sam taksi. Pre ili kasnije ima da ga prijavim, pa šta bude. Može Ema
i da me mrzi zbog toga, da mi odbrusi da joj se ne mešam u život, ali ja ću
uraditi ono što se mora.
U Urgentnom centru su nas poslali u ogromnu čekaonicu s nekoliko stolica i
mnoštvom ležajeva na točkovima na kojima dovoze tihe pacijente. Sve vreme
smo ćutali, udubljeni u ono što se događa oko nas. U jednom trenutku se
okrenuh prema njoj i upitah je: „Kako to da si se zaljubila u takvog čoveka?”
Uzdahnula je, jednako se držeći za ruku. „Ne znam, više se ne sećam.”
„A zašto mi ne dozvoliš da ti pomognem?”
 „Čezare, ti ne razumeš. Ako ga večeras prijavimo, ostaje nam samo da
bežimo. Oboje!”
Ne, ne razumem. I nikad neću razumeti.
„Zašto te je ovog puta pretukao?”
Okrenula je glavu na drugu stranu.
„Nećeš da mi kažeš?”
Odgovorila mi je i ne pogledavši me. „Nisam htela da vodimo ljubav. Strah
me je za malenog. A on je onda pobesneo!” Ćutim, ne znam šta da kažem.
„Žao mi je što sam te uvukla u ovo”, promrmljala je.
„Ma, o čemu ti to?”
„Nije trebalo da te uznemiravam one večeri.”
„Naprotiv, dobro si učinila.”
„Hoćeš da ti kažem u čemu je stvar?”, upita me zatim, gledajući me pravo u
oči.
Klimnuo sam glavom.
„Bivša ga je već prijavila za zlostavljanje. Suđenje je u toku.” Odmahujem
glavom i uzdišem, a ona nastavlja: „Kad bih ga prijavila, nema sumnje da bi
završio u zatvoru!”
„A ti to ne želiš?”, upitah, pomalo preglasno.
„Ja želim da meni bude dobro, a ne da njemu bude loše.” Prelepa je čak i s
podlivima na licu, umrljana skorelom krvlju. Da sam u njenim godinama, digao
bih se protiv celog sveta ako treba, samo da je zaštitim.
„Kako možeš tako da govoriš? Umalo ruku da ti polomi!” Suza joj skliznu
niz obraz, a ona je brže-bolje obrisa zdravom rukom. Život ju je naučio da krije
bol.
„Ne želim da ga uništim, hoću samo da ga ostavim.”
„I nije te briga za one druge žene koje će doći posle tebe? Za one koje bi
mogla da spaseš ako ga prijaviš?”
Zagledala se u mene, lica zgrčenog od nemoći. „Misliš da mi to nije palo na
pamet? Da se ne molim svake noći za oproštaj zbog svog kukavičluka?”
Patnja se preobrazila u suze koje joj se polako slivaju u usta. Ne znam šta da
joj kažem i suzbijam poriv da je privijeni uza se.
Suze malo-pomalo usahnuše i Ema se presamiti uzdahnuvši, kao neki stari
autobus koji je stigao na poslednju stanicu. Sedi tako pogurena, pogleda
uperenog uprazno, otvorenih usta, kao da se bori za vazduh. Gledam je, a onda
mi pažnju privuče ona mala nesavršenost, detalj koji sam primetio čim sam je
prvi put video.
„Taj zub ti je on polomio?”, upitah.
Ona dodirnu sekutić jezikom. „Ovaj?”
 „Da.”
Osmehnula se, prvi put te večeri. „Ne, polomila sam ga kad sam bila mala.
Pala sam s bicikla.”
„Sviđa mi se”, rekoh.
„Sviđa ti se? Polomljen zub?”
„Da, sviđa mi se polomljen zub.”
„Pravi si čudak”, odvrati, a sledećeg trenutka je prozvaše. U ordinaciji nas
dočeka lekar. Sedi za stolom, a pored njega stoji momak u zelenom
kombinezonu sa svežnjem papira, koje treba potpisati, u rukama. Ema i ja
stojimo, čekamo da nam se lekar obrati. On nas i ne gleda, potpisuje one papire.
Bolničar nas, međutim, gleda ispod oka. Tek kad je potpisao i poslednji
dokument, doktor je ustao, uhvatio Emu za ruku, pokušao da je okrene, pa zastao
kad je ona vrisnula. Onda se usredsredio na podlive i poderotine na telu. Na
kraju se okrenuo prema meni. Izdržao sam njegov ispitivački pogled, čak i kad
me je upitao: „Ko ste joj vi, otac?”
„Prijatelj”, mirno sam odvratio.
Kao da ga je obuzela sumnja, okrenuo se ka Emi i nastavio da je ispituje:
„Šta vam se desilo, gospođice?”
„Pala sam s bicikla.”
Pala s bicikla, ponovo. Pitam se da li mi je malo pre toga rekla istinu ili joj je
to uobičajena laž, za svaku priliku. Reklo bi se da joj ni lekar ne veruje, ali ne
navaljuje, već se ponovo obraća meni:
„Jel’ tako bilo? Gospođica je pala?”
Ema zuri u mene. Evo, došao je trenutak da kažem istinu i pošaljem njenog
muža u zatvor. Ali njene oči me preklinju da ćutim. Pognuo sam glavu, ne mogu
protiv njene volje, nemam pravo. Ćutim, a lekar ponavlja pitanje.
„Da, tako je bilo!”, rekoh na kraju.
Doktor je izgubio strpljenje. Ko zna koliko puta je prisustvovao istoj sceni.
Na licu mu se vidi da je prozreo istinu i sad se samo pita dokle treba da ide.
„Trudna sam!” namah uzviknu Ema.
Lekar okrenu pogled ka njoj, pa se nestrpljivo obrati bolničaru: „Dobro, onda
ćemo uraditi samo ultrazvuk abdomena i previćemo vam ruku.”
Bolničar izvede Emu iz ordinacije, ja krenuh ka čekaonici, ali doktor me
zaustavi.
„Znate li vi koliko sam žena video u još gorem stanju nego što je ona?! I
znate li da su skoro sve pale s bicikla, sa stolice, ljuljaške ili skutera?”
Pognuo sam glavu, ovoga puta ne mogu da izdržim njegov pogled.
„Šta očekujete od mene?”, upitah naposletku.
„Od vas ništa, ali, ako možete, ubedite gospođu da kaže istinu!”
 „Ja sam uradio koliko sam mogao. A što vi njoj niste rekli sve to što ste meni
ispričali?”
„Meni nikad ne bi rekla istinu.”
„Nije tačno, samo vam odgovara da tako mislite”, odvratio sam, pa izašao i
seo u čekaonicu.
Krajičkom oka gledam lekara koji zuri u mene i nezadovoljno vrti glavom.
Kladim se da misliš kako sam ja jedan senilni starac, ali znaj da se nas dvojica
ne razlikujemo mnogo, svaki je na svoj način odlučio da se ne meša, da gleda
svoja posla. Nadaj se samo da se jednog dana nećemo obojica kajati zbog toga.

Pola sata kasnije Ema je izašla s previjenom rukom. Prišla mi je sa suzama u

očima, ali je ćutala, čekala da ja nešto kažem.
„Ne brini, ništa nisam rekao.”
Osmehnula se pa mi onu zdravu ruku prebacila preko ramena. Zagrlih i ja
nju, nekako, ali nisam mogao naterati sebe da se osmehnem.
 Šteta što nisam gormit

Ima dana kad poželiš od samog sebe da sakriješ zastrašujuću istinu, kad te
godine koje nosiš na plećima pritiskaju kao mlinski kamen. Taj dan je počeo
loše. U autobusu je jedan balavac s bubuljicama i slušalicama u ušima osetio
obavezu da skoči sa sedišta čim me je ugledao, u najmanju ruku kao da je on
vojnik, a ja njegov kaplar. Netrpeljivo sam ga odmerio, ali on je samo rekao:
„Izvolite”, te sam morao da sednem, kako bih izbegao znatiželjne poglede
putnika. Da, znam, trebalo je da mu zahvalim na ljubaznom gestu, ali ja sam
samo, narogušen, okrenuo glavu ka prozoru. U stvari, sâm sam kriv, nije trebalo
da uđem u autobus, u taj skup ljudskih slučajeva koji pokušavaju da nadmaše
jedni druge u izazivanju sažaljenja. Ja bih bio u stanju nogu da polomim, samo
da ne pobudim u ljudima takvo osećanje. Ali to nije sve. Kasnije je bilo još gore,
ako je to uopšte moguće. Sedeo sam na klupi ispred škole, čekao svog unuka
Federika. Ni ovoga puta nisam uspeo da smislim uverljiv izgovor kako bih
izbegao tu obavezu. Dakle, sedeo sam tamo i gledao svoja posla, kad sam
primetio grupicu – trojica ih je bilo – balavaca, kako se klibere i pokazuju ka
mojoj malenkosti. Okrenuo sam glavu na drugu stranu, uostalom, to su samo
deca, i posvetio sam se proučavanju majki koje su čekale svoje mališane, i
predstavljale svakako zanimljiviji prizor. Međutim, ona trojica isprdaka nastavila
su da mi se podsmevaju. Da, da, baš ste duhoviti, samo se vi zabavljajte,
pomislio sam, život će ionako, pre no što shvatite šta se događa, obrnuti uloge,
pa ćete i sami na ovoj ili nekoj drugoj prokletoj klupi čekati svoje unuke.
Međutim, kad sam spustio pogled, shvatio sam da mi je otkopčan šlic, a poznato
je da za osmogodišnjeg vetropira nema ničeg smešnijeg. Zakopčao sam ga, pa
sam se obratio svojim mučiteljima, dobroćudno ih pogledavši, i pozvao ih da
priđu. Dvojica malenih se uplašiše, ali najviši među njima zaputi se ka meni.
„Zdravo”, srdačno ga pozdravih.
On odvrati ne gledajući me.
„Znaš li ti ko sam ja?”
Slinavko je stajao palčeva zadenutih ispod kaiša ranca. Pogledao me je i
odmahnuo glavom.
 „Ja sam policajac”, pitomo sam odgovorio, ne skidajući osmeh s lica.
Razrogačio je oči.
„Jel’ znaš da nije lepo zavitlavati policajca? Zar te majka nije naučila da se to
ne radi?!”
Pognuo je glavu. Kad hoću, umem i te kako da uteram nekome strah u kosti.
Mali se u tom trenutku rasplaka, a jedna gospođa se osvrnu, i umalo da
primeti šta se događa. Uvideh da sam možda malo preterao s glupiranjem, zato
ustadoh i pokušah da popravim stvar. „Ma, ne boj se”, rekoh, „policajci su dobri
ljudi. Dođi, kupicu ti sladoled!”
On je, međutim, zbrisao kod drugara a onda se, posle kraćeg domunđavanja,
sva trojica dadoše u beg. Sreća moja te niko nije primetio taj incident. Ali
najbolje tek dolazi. Sačekao sam unuka pa smo se nas dvojica zaputili ka
kancelariji njegove majke. Samo što, kako je poznato, jedan starac i jedno dete
ne mogu dugo i mirno da šetaju, a da ne osete potrebu da isprazne bešiku. Tako
smo ušli u jednu veliku robnu kuću i potražili toalet. Kad god moram da se
poslužim javnim klozetom, zahvalim bogu što imam onu stvarčicu koja mi visi
između nogu. Da sam žena, pre bih se upišao nego da stanem u red. Dakle, prvo
sam pomogao Federiku, a onda sam mu rekao da me sačeka ispred klozeta; da
me je video kako mokrim sedeći, mnoga njegova uverenja raspršila bi se pred
tim prizorom.
Nevolja je u tome što ga, kad sam izašao, nisam zatekao ispred klozeta.
Pomislio sam kako je krenuo ka izlazu, ali prevario sam se. Onda sam se vratio i
raspitao se kod žena koje su stajale u redu. Nijedna nije videla nikakvo dete.
Oblio me je hladan znoj. Već sam rekao da nisam u stanju da se staram o unuku;
toliko sam mator da bi sad o meni neko trebalo da vodi računa. Kako god bilo,
prešpartao sam robnu kuću uzduž i popreko, kad sam ga najzad primetio kako
mirno mazi neko mladunče labradora. Prišao sam i, još uvek zadihan, dreknuo:
„Federiko, šta to radiš? Jesam li ti rekao da ne mrdaš?!”
On se, siroma’, svim silama trudio da ne zaplače, ustašca su mu podrhtavala
od napora, ali na kraju je, postiđen, briznuo u plač. Vlasnica psa me preteče
pogleda, pa reče: „Kakav je to način?”
„Vi da ćutite”, prasnuo sam. „Niste primetili da je dečak sam? Nije vam palo
na pamet da ga, možda, neko traži?” Ona je ustuknula pa odvratila: „Kako se
usuđujete da…” „Usuđujem se, i te kako”, odbrusio sam, „i zahvalite bogu što
sam danas dobre volje!”
Zgrabio sam Federika za kapuljaču duksa i izvukao ga napolje. Narednih
deset minuta ni reč nismo progovorili, on je pokušavao da zaustavi suze, a ja
sam se grizao što sam prasnuo. Umem da zabavim jednu kurvu, da glumim
generala i ućutkam čoveka koji zlostavlja svoju ženu, mogu čak da podignem iz
fotelje jednog oronulog starkelju i prihvatim u svojoj kući one kojima treba
utočište, ali nisam kadar da budem brižan deda, da pružim ljubav onome ko je s
pravom očekuje.
O tome sam razmišljao dok smo ćutke koračali, o tome razmišljam i sad, dok
sedim na sofi u kancelariji moje ćerke, pored Federika, koji je zaspao, i Zveve,
koja piše neki podnesak. Posmatram je i imam utisak da je ne poznajem. Ne
znam odakle ta ozlojeđenost koja se taloži u njoj, iza koje se skriva. Gruba je,
deluje odbojno i previše je mršava. Ja nikad ne bih ni pogledao takvu ženu,
volim one jedre, s kojima moraš dobro da nagariš mašinu. Serpentine me
zamaraju, prisiljavaju me da vozim u prvoj. Moja ćerka je kao planinski obronak
izbrazdan serpentinama.
„Slušaj, idem ja”, rekoh, ne bih li joj odvratio pažnju s pretnji koje, siguran
sam, pršte s njene tastature.
„Sačekaj, skoro sam završila. Da ručamo zajedno?”
Sve gore od goreg. „Važi.”
Posmatrao sam je dok je nastavljala da zastrašuje. Pitam se kako neko može
ceo dan da provede kažnjavajući svoje bližnje za tuđu krivicu. Ali za moju
malenkost je možda tako i bolje, bolje je da Zveva iskali svoj gnev u sudnici
nego da se sa mnom razračunava.
Okrenuo sam se prema unuku. Na kraju sam mu se izvinio, poljubio ga i
kupio mu gormita, čudovištance od desetak centimetara, kojem sam zahvalan što
je odvukao Federiku pažnju. Moj unuk se posvetio svom novom prijatelju i
ubrzo zaboravio da mu je deda podlac. Mislim da se Zvevi i Danteu nikad nisam
izvinio, možda čak ni svojoj ženi. Uvek sam smatrao da, onima kome su
upućena, izvinjenja više služe da učvrste sopstvena uverenja nego da zaborave
sukob. Samo što u starosti vreme leti i ne možeš dopustiti sebi da traćiš
dragocene sate na nejasne pretpostavke. Zato sam se sada izvinio i zaboravio na
to.
„Dobro, završila sam. Idemo”, reče iznenada Zveva i pruži mi ruku, kako bi
mi pomogla da ustanem. Začudo, osmehuje se. Ustao sam, pazeći da ne
probudim Federika. Rado bih prevideo njeno umiljavanje i gurnuo ruke u
džepove, ali onda bi se uvredila. A ti njoj onda objasni da se jedan starac, koji
čini sve što može da se ne oseća staro, oseća još starije kad mora da se oslanja na
svoju ćerku. Kako god bilo, hod po mukama nije dugo trajao, jer čim smo stigli
do kraja hodnika, Zveva me je uvela u salu za sastanke. Zbunjeno sam se
okrenuo oko sebe i upitao: „Zar nismo rekli da idemo na ručak?”
„Jesmo”, odgovori ona s istim onim osmehom, „ovde ćemo ručati.”
„Ovde?”
„Ovde”, odsečno odvrati.
 U tom trenutku uđoše dve uspijuše s papirima A4 u ruci, pa ih rasporediše po
staklenom stolu, umesto podmetača za tanjire. Užasnut posmatram tu scenu, sve
dok me Zveva nije prekinula, pokazavši mi da sednem. Nekoliko sekundi kasnije
stiže i famozni ručak: salata s tunjevinom i kukuruzom i kriška integralnog
hleba.
One dve cure izađoše na pauzu. Ostali smo samo Zveva i ja, Federiko, koji
mirno spava u kancelariji, i gormit, koji mu pravi društvo. Blago njemu, dodao
bih, bolje i s onim čudovištem nego sa Zvevom, koja puca iz sveg raspoloživog
oružja. Mislim da je greška posećivati moju ćerku na radnom mestu, možda je
izvan kancelarije blagorodnija i pitomija.
„Onda”, upita, „šta ima novo?”
Ali ja je i ne slušam, zapanjen što sam u osamdesetoj godini doživeo da
jedem na papiru A4.
„Zašto ovako jedeš?” upitao sam je.
„Kako?” odvrati ona, zbunjena.
„Ovako varvarski!”
„Šta ima varvarskog u običnoj salati?”
„Nije reč o salati, već o papiru umesto platnenog podmetača i to još u sali za
sastanke!”
„Kako vreme odmiče, ti si sve mrzovoljniji”, progunđa ona, pa uze jedan
zalogaj.
Rado bih joj zalepio šamar koliko me je iznervirala tim mudrijaškim tonom.
„Zveva, moraš prestati da traćiš svoj život! Ne možeš da misliš samo na posao,
otputuj nekud, pobacaj te grozne kostime koje držiš u ormanu, obuci se
mladalački i popravi odnos sa svojim mužem!”
Eto, rekao sam joj. Ona me gleda držeći u ruci viljušku sa koje kaplje ulje.
Besna je, vidim joj u pogledu. Kad se rasrdi, zenice joj liče na proreze, kao u
mačke. I kao mačka, izvlači kandže čim oseti da će je neko napasti.
„Kako se usuđuješ da zabadaš nos u moj život, moj posao i moj brak? Ko si
ti da mi kažeš šta treba a šta ne treba da radim?”
Od njenog piskavog glasa vibrira staklo ispod naših podlaktica. Kad sam već
sebi upropastio ručak, mogao sam da izdržim do kraja, pritvorno se smeškam,
razmenjujem besmislene komentare, da bih se na kraju izvukao i vratio svom
životu, svojoj sofi, Marinu, Rosani i svemu onom beskorisnom čime pokušavam
da popunim prazninu. Umesto toga, krenuo sam u napad, te sad moram da siđem
na bojno polje i pokažem od čega sam sazdan.
„Kako ko sam?”, odvratih. „I dalje sam tvoj otac, bar dok se ne dokaže
suprotno!”
„A, ne, dragi moj, lako je sad izigravati oca, na to je trebalo ranije da misliš,
ako ti je baš stalo da glumiš uzornog roditelja koji šakom i kapom deli savete!”
Ako znaš da si pogrešio, imaš dve mogućnosti: da se što pre povučeš, ili da
napadaš. Odlučujem se za ovo drugo. Bar ću se malo izduvati.
„Ma šta je to tebi nedostajalo pored mene? Ajde, da čujem! Ako iko može
bilo šta da mi prebaci, onda je to tvoj brat, a ne ti! Ipak, on ćuti, a ti mi
neprekidno nešto zameraš!” Pokušavajući da se pribere, dograbila je maramicu
iz džepa, pa krenula da briše usta.
„Stvarno misliš da si bio dobar otac?”, upita zatim.
„Ne, nisam bio dobar otac. Napravio sam mnogo grešaka, ali, znaš, rekao bih
da i ti grešiš kad je reč o Federiku. Po ceo dan si u ovoj prokletoj kancelariji. Ja
sam se, uprkos svim svojim greškama, trudio da budem uz vas!”
Rekao bih da se malo smirila, mada vidim da joj ruke još drhte dok diže čašu
s vodom.
„Tata, pravio si ti teške gluposti, ali ne bih sada, posle četrdeset godina, da
raspredam o prošlosti. A tebi bi bolje bilo da ostaneš dosledan sebi. Ako sam
nešto cenila kod tebe, onda je to upravo doslednost. Nisi nam nametao svoje
stavove, nisi nam ukazao na put kojim bi trebalo da krenemo, nisi nam pomogao
ni da ga sami izaberemo, niti si nam objasnio šta nas sve čeka u životu, ali bar
ništa nisi tražio zauzvrat. Bio si pošten, ništa nisi pružao, ali ništa nisi ni
zahtevao.”
Pognuo sam glavu. Što se toga tiče, u pravu je, nikad nisam mislio da mi
moja deca nešto duguju. Katerina jeste. Majke često smatraju da uložena ljubav
mora na neki način da im se vrati. Ukratko, služila se ucenama.
„U poslednje vreme si se promenio, mešaš nam se u život, osuđuješ, iznosiš
svoje mišljenje, deliš savete.”
Kad čovek ostari, ubeđen je da sve zna, samo zato što je imao sreće da poživi
malo duže od ostalih. To je trebalo da joj kažem, ali rekao sam joj nešto sasvim
drugačije: „Kad sam bio mlađi, nisam primećivao da ste nesrećni. I uveravam te
da sam se tada mnogo bolje osećao.”
„Ma, ko je tebi rekao da smo mi nesrećni? Šta te je odjednom spopalo?”
Gledam je pravo u oči: zenice su joj ponovo okrugle. Dobro je, to znači da je
uvukla kandže.
„Jesi li srećna, Zveva?”, nastavljam. „Možeš li mirne duše da mi kažeš da si
zadovoljna svojim životom?”
Ona gleda u tanjir. „Zašto, zar postoji neko na ovom svetu ko bi mogao tako
nešto da kaže? Jesi li ti srećan?”
„Da, srećan sam koliko to može da bude jedan starac koji je odlučio da
potkrada život sve dok mu se može.”
„Možda je u tvojim godinama to lakše.”
 Živa istina, jer tek kad vidiš da ti nema druge, izabraćeš pravi put. Pa šta
bude da bude.
„Video sam te sinoć”, prošaputao sam.
Znam da sam napravio ko zna koju grešku po redu u svom životu, ali nagon
mi ne dâ da se zaustavim. Uvek sam bio takav; kad god zagusti, nagon me
odgurne laktom i sedne na moje mesto. A ni ja se ne bunim, mnogo je
bezbednije uživati u pogledu iza scene.
„Kad?”
„Kad si izašla iz kancelarije, s onim čovekom.”
Zveva se sva zajapurila, dograbila je čašu pa iskapila vodu kao da se guši.
Razmišlja šta da kaže.
„I, u čemu je problem?”
„Problem je u tome što si mi rekla da si kod kuće.”
Ćutke zuri u mene, ali na licu joj vidim da bi me drage volje ućutkala;
nevolja je u tome što bi i dalje morala da živi s osećajem da je zabrljala, jer ne
može da opovrgne svoju brljotinu. Takva je postala zbog tog posla kojim se bavi,
ja je nikad tome nisam učio, nisam je učio da za sve mora da postoji razumno
objašnjenje, između ostalog i zato što razumnih objašnjenja često i nema, te je
ponekad bolje oćutati.
„Ne smeta meni što si me slagala, nego što ni pomisliti nisam mogao da ću te
videti s onakvim starcem. Da si izašla odavde s nekim naočitim, nasmejanim
mladim čovekom, okrenuo bih glavu na drugu stranu, možda bih ti čak pružio
alibi ako ti zatreba. Ali ovako ne mogu, jednostavno moram da znam šta si našla
u tom fosilu.”
Jedna suza je, napokon, probila njen oklop. Žao mi je, dušo, ali da bi čovek
dobio bitku, mora da bude zao. A ja sam na tom polju, kao što znaš, pravi
stručnjak.
„Šta hoćeš od mene? Zašto mi uporno uništavaš život? Zašto?!”, urla. Onda
ustade, tresnu čašu o zid pa izjuri iz sale.
Sedim sam i osvrćem se oko sebe. Nikad mi se nisu sviđale sale za sastanke:
besprekorne, sterilne i prazne. Takvi su, uostalom, i sastanci. Čini mi se da sam
preterao, možda bi trebalo da joj se izvinim. Da je zagrlim. Kad sam je poslednji
put zagrlio? Voleo bih da se vratim u to vreme. Onda bih mogao da predosetim
da ću se malo-pomalo pretvoriti u matoro zakeralo, koje će, kad Zveva odraste,
ostati samo sa svojim kajanjem. Srećom, ona se ubrzo vratila i sela. Kao da se
smirila, ipak, odaje je umrljano lice, vidi se da je plakala, možda u nekom
kupatilu, besprekornom kao ova sala, kao ovo mesto gde su jedan otac i njegova
ćerka prvi put odlučili da porazgovaraju.
„Hoćeš da znaš šta sam našla u tom fosilu, jel’ tako?” Klimam glavom. Usta
su mi suva.
„Pa dobro, dragi tata, u tom starcu koji je gledao kako se prave piramide,
koji – samo da se zna – ima ime, zove se Enriko, našla sam sve što sam oduvek
tražila. Ono što ni ti ni Dijego nikad niste bili u stanju da mi pružite!”
Eto ga, znao sam, samog sebe sam ukopao, savršen šlagvort sam joj pružio.
Uprepodobio sam se i odlučio stoički da oćutim.
„U njemu sam našla ljubav, strast, razumevanje, utočište, snagu, sigurnost.
Otkad je on pored mene, i ja se osećam snažnije, u stanju sam sa bilo čime da se
izborim. I znam da će, ako pokleknem, on biti tu da me pridrži.”
„Jesi li završila?”, pitam.
Ona me ne gleda, ali znam da bi me rado poslala bestraga. Ali ćuti. Na mene
je red.
„Dobro, razumem to za utočište. Priznajem da nisam bio jedan od onih očeva
spremnih da rešavaju probleme svoje dece, iako sam u onim retkim prilikama
kad sam to pokušao bio izložen žestokim napadima i optužbama. Razumem i
strast, jer iz ličnog iskustva znam da stariji muškarci mogu u tom smislu još
mnogo da pruže. Razumem i da ti uliva snagu. Istina je da ja nikad nisam bio
naročito jak čovek, ili mi bar odgovara da tako mislim. Ali što se tiče ljubavi,
razumevanja i sigurnosti, ne, to ti neće proći!”
„Kako možeš? Vodimo ozbiljan razgovor, a ti se šegačiš?”
„To je jače od mene”, rekao sam uz osmeh. Osmeh, za razliku od zagrljaja,
još uvek mogu da ponudim bez oklevanja. Zvevi sam mnoge darovao, no ona mi
nikad nije uzvratila. Možda bi i ja njoj imao ponešto da zamerim, ali jasno mi je
da nije trenutak.
„Bravo, samo se ti majmuniši. Mator čovek, na pragu osamdesete, a još
glumi dečkića. Žalosno!”
„O, krupne reči!”
„Misliš da si nedodirljiv, jelda?”, upita. „Briga tebe za sve što ja kažem!”
Da sam, dok sam ustajao sa one sofe, probudio Federika, sad bi on bio s
nama, te ne bismo mogli da optužujemo jedno drugo za svoje neuspehe. Kako
bih voleo da sam taj dečak koji spava u onoj kancelariji. Štaviše, pristao bih i
gormit da budem, čudovište kojem je suđeno da se povazdan igra.
„Ne, samo mislim da uživaš u ulozi žrtve. Ne kažem da sam bezgrešan, može
biti da se i tvoj muž ogrešio o tebe, mada, koliko ga ja poznajem, ne mogu da
zamislim da je nešto gadno uprskao, ali ne možeš reći da nisi bila okružena
ljubavlju i razumevanjem. Imala si ti ljubavi, i te kako, treba samo malo da
pročeprkaš po toj silnoj mržnji koju gajiš i naći ćeš je. Razumevanja… ha,
možda mi nećeš verovati, ali ja te razumem čak i u ovom trenutku.”
Ona šmrkće, ova rasprava ju je dotukla. Deca se iz petnih žila trude da
otkriju neku istinu roditeljima, a pojma nemaju da oni već sve znaju. I prave se
da ne vide.
„Misliš da znaš sve o meni, o Danteu, pa čak i o mami!” uzviknula je
iznebuha. U ruci još drži maramicu natopljenu besom i nemoći.
Salata u tanjirima već je počela da kopni, a uskoro će se vratiti i one dve
reduše.
„Trudim se.”
„Ništa ti ne znaš, nikad nisi ni znao, kako ti to nije jasno?! Ništa ti ne znaš ni
o meni ni o Danteu, koji je još pre deset godina poverio meni i mami da je
homoseksualac, pa ni o njoj ništa nisi znao!”
Usta su mi potpuno suva, a srce sve brže tuče. Katerina je znala da je naš sin
gej, a ništa mi nije rekla, čak ni na samrti. Ja bih njoj rekao, makar mi to bilo
poslednje. Gledam svoju ruku, izbrazdanu nabreklim žilama. Ne znam zašto, ali
obuzima me osećaj da će se dogoditi nešto važno.
„Šta je to trebalo da znam o tvojoj majci?” upitah slabašnim glasom, šaka
stisnutih u pesnice.
„Pusti…”, reče moja ćerka, pa ustade da pokupi one tanjire.
Nagonski je zgrabih za ručni zglob i zagledah joj se pravo u oči. Ona ponovo
sede, glave pognute nad tanjirom. „Mama je imala drugog. Pet godina su bili
zajedno!”, reče, naposletku, ledenim glasom.
Kad te neko raspali posred njuške, prvo što ćeš uraditi biće da dodirneš bolno
mesto. To je nagonski pokret, mozak hoće da se uveri da je i dalje sve na svom
mestu, da vilica nije polomljena, da ti nije ispao neki zub. Tako sam i ja na
Zvevine reči nagonski prineo ruku licu i trljao bradu kao da me je neko opaučio.
Osećaj je isti, obamro sam, i da na tom staklenom stolu ima vina, bez
razmišljanja bih potegao pravo iz flaše.
Ja ćutim, a Zveva nastavlja: „Nemaš ništa da kažeš?”
Ne mogu da govorim koliko su mi suva usta.
„Jesi li razumeo šta sam ti rekla?”
„Ti si sve vreme znala?”, promrmljah, na kraju, promuklim glasom.
„Da.”
„I nikad mi nisi rekla…”
„Ako te to muči, ni mami nikad nisam otkrila tvoje avanture!”
„Bravo, upravo tako, avanture. Ali ovde je reč o vezi koja je trajala pet
godina!”
„Nije imala hrabrosti da te ostavi. Volela te je…”
„Do mojega!”, proderao sam se i skočio sa stolice. Odjednom, i prvi put u
životu, besan sam kao ris na svoju porodicu. Na Katerinu, koja me je vukla za
nos umešnije nego što sam ja njoj to radio, a naročito na Zvevu. I na Dantea. „I
Dante zna?”
„Mama mu nikad nije rekla, ali mislim daje shvatio.”
„Kad je to bilo?”
„Ostavila ga je godinu dana pre nego što se razbolela. Jedne večeri mi je
rekla da želi da ostari pored tebe.”
„Baš lepo! Ljubavniku najbolje godine, meni starost!”
„Ne dozvoljavam ti da tako govoriš o mami, ona se bar celog života trudila
da te voli! Šta je trebalo da radi, da čami pored čoveka koji nije hteo ni da je
pogleda?! Osim toga, ona, za razliku od tebe, nije ni doživela starost. Ako
nameravaš da je kritikuješ, preda mnom to nećeš moći!”
Ne znam više šta da kažem, sav sam pometen, kao da se gušim. Ustao sam i
krenuo da izađem. Moj unuk mi je, verovatno probuđen galamom, krenuo u
susret, držeći u ruci famoznog gormita, kojem sad još više zavidim. Gleda me,
još bunovan, i pruža ruke da ga uzmem u naručje. Podigao sam ga i poljubio. U
ovom trenutku, on je za mene jedini iskren član moje porodice. Kad sam se
okrenuo, Zveva je i dalje sedela na istom mestu.
„Gde je on sada?”, ljutito upitah.
„Umro je prošle godine.”
Osećam kako mi damari tuku u slepoočnicama, a vatra mi udara u lice.
Pozdravio sam se s Federikom, izašao i pozvao lift. Zveva je izašla na vrata s
Federikom u naručju i suzama u očima. Dok čekam da stigne kabina, da me
spase bede, nagonski prinosim ruku grlu u očajničkom pokušaju da prodišem.
Moram što pre da odem odavde, da udahnem, da hodam, razmislim i oprostim.
„Kako je moguće da ništa nisam primetio?”
„Tata, pa ti ni nju nisi primećivao. Mi smo za tebe bili nevidljivi…”
Netremice smo zurili jedno u drugo i, da sam samo minut kasnije ušao lift,
zarazila bi me svojim suzama. Kad sam se konačno obreo na ulici, već mi je sve
bilo jasno: kako seješ, tako ćeš i žnjeti.
 Druga od tri nedostižne žene

Mislimo da ćemo živeti večno i da nas iza svakog ugla čeka neko iznenađenje
koje će zauvek sve promeniti. Zavaravamo se da se ne bismo previše razočarali
zbog neuspeha ili propuštene prilike. Ja sam, na primer, četrdeset godina čekao
da priđem Dariji, svojoj velikoj strasti iz mladosti; očarala me je jedne večeri
dok smo razgovarali o politici u nekom podrumu gde smo se okupljali mi mladi,
zadojeni nezdravom idejom da promenimo svet. Darijino i moje poznanstvo
svakako nije promenilo svet, ali je promenilo naš život. Bio sam mlad, vrcav i
samouveren (osobina koju s godinama nisam izgubio) i, zahvaljujući tome,
uspeo sam da zadobijem Darijinu naklonost, a ona je bila devojka koja je obema
nogama stajala čvrsto na zemlji, odrasla u pomalo snobovskoj porodici. Bila je
obrazovanija i otmenija od mene, ali nedostajao joj je ključni atribut, nešto čega
sam ja imao u izobilju: samouverenost. Pisala je priče, a u to vreme je
dovršavala jedan roman o grupi mladih koji se bore da Italija postane bolja
zemlja. Bila je to, na izvestan način, autobiografija. Niti je njena zamisao bila
originalna, niti je to bilo briljantno štivo, ali ja sam je hrabrio, govorio joj da
veruje u sebe i što pre završi roman.
Kažu da samo prava ljubav ima moć da promeni nečiji život. Moj život je,
posle susreta s Darijom, pretrpeo važne promene. Ona me je ubedila da
prihvatim posao u knjigovodstvenoj firmi Volpe, gde ću ubrzo upoznati Katerinu.
Njoj treba da zahvalim na svemu što se dogodilo kasnije. Ili, možda, da je
okrivim za to. Kako god bilo, Darija mi je ulila malo svoje razboritosti, a ja sam
njoj uzvratio s malo svog neumornog optimizma i poleta, osobinama koje sam,
za razliku od samouverenosti, s godinama izgubio. Od tih nekoliko meseci koje
smo nas dvoje proveli zajedno ostala mi je uspomena na njen zvonak, zarazan
smeh, male hladne prste koje je lako bilo obuhvatiti šakom, na njen parfem s
mirisom mandarine, koji bih uveče osetio na svojoj odeći. Bili smo srećni, a ipak
se, ko zna zašto, nikad nismo ni poljubili, možda uvereni da to možemo da
uradimo kad god hoćemo, ili smo samo želeli da prijatno iščekivanje što duže
potraje. Na kraju krajeva, iskusili smo ono najbolje u svakoj vezi, kad je
dovoljno osetiti dodir onog koga voliš pa da ti srce poskoči.
 Darija je ubrzo završila roman i dala se u potragu za izdavačem. Sećam se
kako mi je posle prvih odbijanja poverila da će odustati, a ja sam danima
pokušavao da je ubedim da istraje, da ne poklekne pred teškoćama. Danas mi je
to smešno, ali tada sam joj jednostavno ponavljao ono što sam svake večeri, kad
legnem, govorio sebi, da uvek treba stremiti ka drugačijem životu, slediti svoje
snove, ne treba sići na prvoj stanici, čak ni kad ti se učini da je tako lakše.
Nažalost, Darija je, za razliku od mene, bezrezervno verovala mojim recima, i
zaista se trudila da istraje.
Nekoliko meseci kasnije našla je izdavača zainteresovanog da objavi njen
roman. Ironijom sudbine, kad je knjiga ugledala svetlost dana, mi smo se već bili
udaljili jedno od drugog. Sećam se da sam kupio taj romančić i za jednu noć ga
pročitao. Ujutru sam znao da je potpuno bezvredan. Kao, uostalom, i naša priča.
Posle izvesnog vremena svratila je sa svojim bivšim na pivo. Ja sam joj i dalje
bio samo prijatelj, i nisam uspeo da prikrijem razočaranje, iako su se u to vreme
ljubomora i posesivnost smatrali štetnim ostacima fašističkog društva. Kako god
bilo, shvatio sam da sam ostao prilično nazadan, te sam se ponovo udaljio od
Darije, u nadi da će me ona pre ili kasnije potražiti. Nažalost, prevario sam se, a
samo dve nedelje kasnije već sam bio u vezi s devojkom kojoj se ni imena ne
sećam, znam samo da nije gasila cigaretu i da je crtala stripove. Darija je mnogo
patila zbog mog neočekivanog i neobjašnjivog udaljavanja i nije mi to oprostila,
čak ni kad sam joj se ponovo približio pošto sam ostavio ilustratorku požutelih
prstiju. Tada me je pak osećaj časti – još jedna od mojih odlika koje su mi služile
da izbegnem razočaranja – sprečio da nešto preduzmem. Oprostio sam se od
Darije, vratio se svom životu i neumornom udvaranju Katerini, iako noću nisam
mogao da spavam, zaokupljen razmišljanjem o Dariji. Narednih meseci
povremeno smo se sretali, no nijedno od nas dvoje nije imalo hrabrosti da načini
prvi korak, a ona se na kraju verila s momkom za kojeg se nešto kasnije i udala.
Da sam prilikom jednog od tih susreta makar naslutio da će joj taj momak s
frizurom à la Elvis Prisli biti poslednji muškarac u životu, odbacio bih svoj poriv
da se zaštitim i borio bih se za nju. Međutim, ja sam se u srcu nadao da ćemo nas
dvoje pre ili kasnije biti zajedno. Četrdeset godina sam verovao u to. Moju nadu
nije ugušila čak ni činjenica da smo oboje bili u braku, da imamo decu: ubedio
sam sebe da će se naša tela kad-tad sjediniti, bar na jednu noć.
Kad god bih je sreo u parku, u metrou, u bioskopu ili u kafeu, na promociji
neke njene knjige, srdačno bih se pozdravio s njom, a zatim bih otišao svojim
putem, uveren da će jednog dana ona biti moja. Naravno, slagao bih kad bih
rekao da sam i dalje bio zaljubljen u nju. Ljubav s vremenom bledi, kao
fotografija u boji, srećom, ostaju detalji koji te podsećaju na vremena kad je
ljubav cvetala. Tih četrdeset godina nisam bio zaljubljen u Dariju, bio sam
zanesen pomišlju da bih ponovo mogao da se zaljubim u nju. Ona me je držala u
uverenju da uvek može da iskrsne prilika, da se ono što želiš uistinu može
ostvariti, ako umeš da čekaš.
Onda sam, pre sedam godina, slučajno naleteo na nju u apoteci. Nisam ni
znao da je malo pre toga objavila novu knjigu. Katerina je tada već bila bolesna,
a Darija je odavno iščilela iz mojih misli. Otkrila mi je da u njenom romanu ima
i nečega u vezi sa mnom. Sutradan sam otišao u knjižaru i kupio knjigu. Na
drugoj strani naišao sam na posvetu: Čezaru, mojoj nedostižnoj ljubavi, za
njegovu hrabrost i strast prema životu. Sa zahvalnošću.
Morao sam da otrčim u toalet u knjižari kako bih sakrio od sveta svoje suze,
a tu noć sam proveo udubljen u roman, u priču o dvoje zaljubljenih koji se celog
života gledaju izdaleka. Na kraju sam stavio knjigu u fioku radnog stola i dva
sata zurio u ekran ugašenog televizora. Danima sam pokušavao da se vratim
svakodnevnom životu, sazdanom od Katerinine bolesti i mojih poslednjih sati na
poslu. Na tim stranama naišao sam na drugačijeg Čezara, bezmalo nepoznatog.
Zahvaljujući Dariji, mogao sam da posmatram sebe iz drugog ugla, njenog. U
knjigama je i to moguće.
Shvatio sam da moram da je vidim. Obećao sam sebi da ću joj pisati, da ću
potražiti broj njenog telefona, pozvati je na večeru, poslati joj cveće. Ali i tada
sam, ko zna koji put, napravio grešku, uverivši sebe da ima vremena za to. Čak
ni njen veliki gest nije mogao da me podstakne, bar ne dovoljno da uradim ono
što je trebalo uraditi. Četrdeset godina mi nije bilo dovoljno da shvatim. Kad
sam se na kraju opametio, već je bilo kasno.
Od jednog zajedničkog prijatelja dobio sam njen broj telefona i mesec dana
sam premetao po rukama taj papirić s brojkama ispisanim hemijskom olovkom.
Nisam imao hrabrosti. Naposletku sam, jednog jutra, iz novina saznao da je
umrla od posledica moždanog udara.
Celog života veruješ da će se jednog dana dogoditi ono čemu se nadaš, osim
ako na vreme ne shvatiš da život nije tako romantičan kao što si mislio. Istini za
volju, snovi umeju i da pokucaju na vrata, ali samo onima koji se potrude da ih
prizovu. U suprotnom budi siguran da ćeš večeri provoditi sam.
 Sobičak prepun uspomena

Telefon neumorno zvoni već ceo minut. Ležim na sofi i baš mi se ne ustaje da se
javim. Da je Katerina tu, ona bi se javila, pošto bi pre toga frktala i gunđala,
gledajući me kako se prepredeno smeškam. Ali nje više nema, sâm sam, možda
prvi put u životu. Da budem iskren, mislio sam da ću bolje podneti životne
udarce. U starosti shvatiš da je malo toga zbog čega se vredi zaista nervirati;
ispostavilo se da izdaja i prezir sopstvene porodice mogu da se svrstaju u tu
kategoriju.
Već dva dana sam zabarikadiran u kući, što je rekord za moju malenkost.
Voleo bih da izađem, između ostalog i zato što osećam da mi treba svežeg
vazduha. Ne znam kako Marinu polazi za rukom da broji dane na onoj fotelji u
svojoj dnevnoj sobi. Ipak, nešto me sprečava, neki glasić koji me ne napušta od
one razmene biranih reči sa mojom ćerkom i stalno mi ponavlja poslednju
Zvevinu „taktičnu” rečenicu: Mi smo za tebe bili nevidljivi.
Nije trebalo da pobegnem, trebalo je tog dana da ostanem uz nju, u onoj
prokletoj sali za sastanke, i noć, ako treba, s njom da provedem, opružen na
tepihu, pokriven listovima papira A4. Trebalo je da zahtevam da mi sve objasni,
da mi ispriča i najmanji detalj o Katerininoj vezi i životu koji je od mene
skrivala. Mogao sam, bar jednom u životu, do kraja da saslušam svoju ćerku. Ali
sedamdeset sedam godina je previše da bi se čovek promenio; da sam zaista hteo
da se promenim, ne bih čekao najturobnije životno doba.
Kad sam izašao iz ćerkine kancelarije, pušio sam se od besa, osećao sam se
poniženim i izdanim, i na tom besu, na tom šamaru, gradio svoje dane. Samo što
mi je u jednom trenutku čak i bes okrenuo leđa, jer mu je dojadilo da čami pored
starca koji se po ceo dan gega od sofe do kuhinje, te je izleteo čim sam otvorio
prozor. Tako sam ostao sasvim sam, čak me ni onaj licemerni mačak nije
udostojio svoje posete.
Čovek misli da mu niko ne treba sve dok ne shvati da je ostao sam. Kad se to
dogodi, počinju nevolje. Imam decu, ali kao da ih nemam. A nisu oni krivi za to,
ni oni ni Katerina. Biti ljubomoran na nekoga koga više nema zaista je glupo, ali
događa se. Zanimljivo, više mislim na svoju ženu sad kad je nema nego dok je
bila živa. Sećam se kako me je jedne večeri, u krevetu, pitala: „Šta bi ti uradio
kad bih ja sutra otišla?” Bio sam previše udubljen u neku knjigu da bih pokrenuo
polušaljivu raspravu o našoj bračnoj krizi, koja je mogla unedogled da se otegne.
Zato sam joj rekao: „Spavao bih bez čepova u ušima.” Ona je, naime, hrkala, i to
žestoko. Kad sam bio mlad, mislio sam da hrču samo starci, da će moja žena
zauvek spavati pored mene tiho kao anđelak među mirisnim laticama ruža. Onda
je, u izvesnim godinama, i ona počela da grokće, a ja sam u tom trenutku shvatio
da je mladost zauvek otišla. Tada smo prvi i poslednji put razgovarali o svojoj
bračnoj krizi. To jest, prvi put sam ja nešto rekao. Dobro… pokušao sam da
kažem.
Ustao sam i otišao u ostavu, jedan sobičak metar sa metar dupke pun stvari
koje više nikome nisu potrebne. Ostave su neprijateljska sredina, u kojima vlada
neka čudna seta. Valjda zato što stvari tu sklonjene nisu ništa drugo do podsetnik
na ono što je nekad bilo, podsetnik koji treba sačuvati, ali ga ne valja svakog
dana gledati. I tako, kad jednog popodneva koje se ni po čemu ne razlikuje od
drugih otvoriš vrata ostave, obuzme te takav bol da ti se bezmalo učini da će ti se
sve te uspomene obrušiti na glavu.
Otvorio sam veliku kutiju i počeo da preturam po starim fotografijama: slike
s putovanja, venčanja, diplomskih svečanosti, rođendana, večera, Novih godina i
Božića. Ni jedne jedine fotografije nekog sasvim običnog dana. Ništa. Ja,
međutim, pamtim samo kako ustajem, brijem se, oblačim, doručkujem, vodim
Zvevu u školu, kako se posle radnog vremena vraćam kući, onda ljubim ženu,
večeram, stavljam decu u krevet, pa se bacam na sofu pored Katerine. Od silnih
proslava nije mi ostalo ništa osim tih izbledelih slika. Na jednoj se Zveva smeje,
nedostaje joj jedan zubić. Smeškam se i ja u tišini koja me okružuje, njen smeh
kao da odjekuje, čujem ga jasno kao što čujem šuštanje fotografija u svojoj ruci.
Katerina je bila prava lepotica, uvek vesela. No njen osmeh je, s godinama,
nestao s fotografija, povukao se pred strogim, zatim tužnim i na kraju
malodušnim pogledom. Čini mi se da Katerina ne bi lepo ostarila. Ako joj je
zrelo doba ukralo osmeh, starost bi joj zacelo utrnula i onaj sjaj u očima. S druge
strane, nezaustavljiva ruka vremena kao da nije uspela da ostavi nijednu brazdu
na meni. Tvrd sam ja orah, za razliku od moje žene, koja je bila meka i
blagorodna, pomalo kao Marinova fotelja, na kojoj se jasno vide obrisi njegovog
tela. Na Katerini su se videli jasni tragovi životnih udaraca.
Drhtavom rukom prinosim licu izbledelu sliku, pokušavajući da otkrijem ono
što tada nisam mogao da vidim: da li je bila zadovoljna svojim tajnim životom,
zaljubljena i zaluđena kao šiparica. Da li je mislila da je on bolji od mene? Ali
fotografija ne može da mi odgovori na sva ta pitanja, zato sam je pustio da padne
na pod i osvrnuo se unaokolo. Iz jedne kutije vire pramenovi duge plave kose;
dograbih ih pa izvukoh barbi, Zvevinu omiljenu lutku. Eto, još je ovde, u mojoj
ostavi, a ne u njenoj. Kad deca odrastu, roditelji se vežu za njihove nekad
omiljene igračke. Nisam pronašao nijednu Danteovu, možda zato što nisam ni
znao koja mu je najdraža igračka. Ništa ne znam o svom sinu, osim da voli
muškarce. A on mi, i pored toga, nikad ništa nije prebacio.
„Kakva si ti glumica bila”, čujem svoj jedak glas, „ako nisi bila srećna,
dovoljno je bilo da mi to kažeš!”
Da, ionako je nisam slušao.
„Ali trebalo je da budeš upornija, da me zgrabiš za ruku, ošamariš, tresneš
tanjir pun supe o pod! Trebalo je da mi privučeš pažnju!”
Nema odgovora. Ali da stvari mogu da govore, možda bi mene optužile za
neiskrenost.
„Zašto me, dođavola, nikad nisi ošamarila?”, urlam u praznom sobičku.
„Zašto me nisi izgrebala, opsovala? Zašto?” Suze mi klize niz obraze, zavlače se
u otvorena usta, ali njihov slan ukus ne može da ublaži gorčinu tog trenutka.
„Nije pošteno”, nastavljam, „nisi mi pružila priliku ni da ti saspem u lice sav
svoj gnev! Trebalo je da mi kažeš, makar u samrtnom času!”
Ne, ništa ona meni nije morala da kaže. Ja njoj nikad ništa nisam otkrio.
„Mogla si da me dovedeš u red, a ti si se, umesto toga, sklanjala od mene”,
šapućem, „a tome si i našu decu naučila…”
Ponovo telefon. Obrisao sam nos i otišao da se javim. Dante. Nisam
raspoložen za razgovor, ali trudim se da ne čuje da sam plakao.
„Halo?”
„Tata, pa gde si ti?”
„Kako gde sam?”
„Već dva sata te zovem, pomislio sam da ti je pozlilo.”
Moj sin, između ostalog, ima običaj da drami.
„Šta ti je, samo sam malo sređivao ostavu.”
„Slušaj, ako si baš rešio da živiš sam, moraš uvek da nosiš telefon sa sobom,
inače će nas jednog dana kâp zbog tebe udariti.”
„Ništa ti ne brini, ne bih rekao da se Zveva time opterećuje.”
„Otkud ti to?”
Glas mu je prodoran, te moram malo da odmaknem slušalicu. Čak i preko
telefona imam utisak da razgovaram s jednim od onih ženskih frizera koji bi sve
dali da mogu da budu u koži svojih mušterija.
„Onako, malo smo se sporečkali.”
„Opet? Hoćete li vas dvoje prestati da se svađate? Ionako se posle svake
prepirke pomirite.”
„Da, ali ovoga puta je razmena vatre ostavila malo dublji trag.”
 „Ma, daj! Nego, hteo sam da te pozovem na večeru u subotu, hoću da te
upoznam s nekim ko mi je veoma važan. Možda ću pozvati i Zvevu, to vam je
zgodna prilika da se pomirite i prestanete da se ponašate kao deca.”
„S nekim važnim?”
„Da, ali nemoj ništa da me pitaš. Sve ću ti objasniti kad dođeš.”
Bog te, Dante je odlučio da se razotkrije. Možda hoće da me upozna sa
svojim dečkom? Ne znam da li da se nadam da je to onaj slikar, ili da strahujem
od te mogućnosti? Kako god bilo, odavno priželjkujem da moj sin smogne snage
da mi kaže istinu, a sad vidim da ja nisam spreman za to.
„Jesi li se ti to prehladio?”, upita me.
„Nisam, zašto?”
„Čudan ti je glas.”
„Biće da je zbog telefona…”
„Dobro. Onda, u subotu.” Prekinuo sam vezu i vratio se u ostavu, podigao
fotografiju s poda i ubacio je u kutiju. Onda sam uzeo barbi, no u tom trenutku
neko je pokucao na vrata. Dva dana ni muvu nisam čuo, a onda odjednom kao da
su se svi setili da postojim. Pred vratima ugledah Emu kako se osmehuje i maše
mi nekom kesom ispred nosa.
„Zdravo, Čezare”, reče, „kupila sam pečeno pile s krompirom i bocu vina.
Mogu li da uđem?”
Da nije ponela vino, možda bih smislio neki izgovor da je odbijem, nisam
baš raspoložen da sedim s nekim ko ima više problema od mene. Osim toga,
miris pečenog pileta probudio mi je glad, nateravši me da ipak ugostim svoju
komšinicu. Pomerio sam se u stranu i pozvao je da uđe. Umarširala je u hodnik,
ne čekajući da joj dvaput kažem, a iza nje je lebdeo primamljiv miris hrane.
Krenuvši za mirisom, obreo sam se u kuhinji gde je Ema već krenula da vadi
pile. „Ovde je kao u grobu”, dobaci i ne pogledavši me, „što ne upališ svetio?”
Reklo bi se da je dobre volje. Prošli put sam ja morao da je oraspoložim, a ovoga
puta bi, možda, mogla da mi uzvrati ljubaznost. Bezvoljno sam je poslušao, kad
mi se ponovo obratila: „Šta radiš s tom barbi?” Tek tad sam shvatio da još uvek
držim lutku u ruci.
„To je bila omiljena lutka moje ćerke”, rekao sam i spustio je na kredenac.
„A ti si je sačuvao? Baš lepo od tebe!”
Trebalo bi da joj kažem istinu, da joj otkrijem da je lutku sklonila Katerina,
ja baš i nisam od onih koji se vezuju za stvari, dovoljno mi je problema s
ljudima. Ali ništa nisam rekao, pomalo zato što mi, kad mi se već pružila prilika,
odgovara da izigravam brižnog oca, a donekle i stoga što mi se, dok sam se divio
platinastoj kosi te lutkice, učinilo da sam se malo raznežio.
„Šta je to, jesi li ti to plakao?”, prekinu me Ema u razmišljanju.
 Toj vražjoj curi ništa ne može da promakne, ponekad je gora od Zveve. Da se
bavi advokaturom, mogao bih da je preporučim ćerki.
„Ma ne, kakvi, prehladio sam se!”
Ona se načas zagleda u mene, a onda prasnu u zarazan smeh. Ja se, da me ne
bi otkrila, brže-bolje okrenuh na drugu stranu praveći se da tražim čaše.
„Nisam ti zahvalio na stolnjaku”, rekoh, „veoma si pažljiva.”
„Nema na čemu”, odvrati Ema, „trebalo bi ja tebi da zahvalim.”
Okrenuo sam se i ugledao njene tamne oči. „Znam da ti nije bilo lako ono u
bolnici i hvala ti što si poštovao moju želju.”
Neobično mi je što mi neko zahvaljuje, nisam baš navikao. Ako ti neko
stalno ponavlja da ne vrediš ni pišljiva boba, na kraju samog sebe ubediš da si
bezvredan.
„Otok ti je splasnuo!” zadovoljno uzviknuh.
„Srećom”, namignula mi je.
„A ruka, kako ti je?”
„Bolje”, odvrati ona pa podiže nadlakticu da mi pokaže zavoj, „sad mogu da
je pokrećem.”
Ove večeri Ema mi se učinila još lepšom nego inače, možda zato što joj je
lice ozareno radošću. Samo retki imaju sreću da im se na licu vide radost,
očajanje, gnev, patnja, zadovoljstvo ili zanos, ostali nam dopuštaju da vidimo
samo njihovu masku. Možda je Ema zaključila da može da se pouzda u jednog
starog mrzovoljnog usamljenika, da može da mu pokaže ono malo radosti što joj
još ponekad zasija u očima.
Zato se smeškam dok postavljam sto, a ona seče pile. Vazduh u kuhinji
prožet je mirisom pečenog krompira i mesa, a to me je nateralo da se podsetim
kako sam u protekla dva dana pojeo samo jednu konzervu mesnog nareska,
jednu pomorandžu, kesicu slanog keksa i popio bocu vina. Što je malo za moje
oronulo telo.
„On nije tu?”, upitao sam je.
Uozbiljila se. „Nije, hvala bogu.”
Trudim se, brižljivo sam poredao tanjire i pribor za jelo. Kad smo seli,
pomislih kako više ličimo na oca i ćerku koji su, kao obično, seli da večeraju,
nego na dve izmučene duše koje se bore kako znaju i umeju da prebrode oluju.
Ne znam šta mi bi da pomenem Katerinu.
„Moja žena je imala ljubavnika.”
Ema podiže pogled s tanjira.
„Pre neki dan sam saznao, ćerka mi je rekla”, dodao sam.
„Ništa nisi primetio?”
„Nisam. Možda i jesam, ali sam se pravio da ne vidim.”
 Ne znam šta se to promenilo između nas dvoje, kakav me je to zagonetan
razlog naveo da bezmalo nepoznatoj ženi otkrivam porodične tajne. Kao što ne
razumem ni kako to da je njoj prijatno da se druži sa mnom.
„Kad te čovek pogleda, rekao bi da si zadovoljan sobom”, primeti Ema.
Naravno, kad nekog posmatraš sa strane, vidiš na njemu samo ono što je
zanimljivo, unutra ionako nema ničeg osim utrobe, krvi i kajanja. Nimalo
privlačno.
„Ja i jesam zadovoljan. Ili se bar trudim da budem, iz dana u dan.”
„Blago tebi, ja kao da radim upravo suprotno.”
Upravo sam se bio namerio da oglođem pileće krilce kad se pojavio
Velzevul, verovatno je prošao kroz odškrinut prozor.
„Pa, ko je to nama došao, grebator!”, uzviknuh čim sam mu spazio njušku na
kuhinjskim vratima.
Dva dana ga nigde nije bilo, ko zna za čime je jurcao, ali kako je osetio miris
piletine, dotrčao je. Ema mu je pružila komadić mesa, a on ga je zgrabio izvivši
vrat i u trenu ga progutao. Potom joj se umiljavao, vrzmajući joj se oko nogu.
Meni se ne približava, zna da je u nemilosti i neće da rizikuje.
„Rešila sam da pobegnem”, reče Ema iznebuha.
„Onda nije tačno da sve činiš da budeš nezadovoljna! A kuda ćeš otići?”
„Što dalje odavde, možda na sever, kod jedne prijateljice.”
„A dete?”
„Reći ću mu kad već budem daleko.”
U jednom dahu sam iskapio čašu s vinom. Mislim da je život ženskog roda:
kad treba da istakne neku tvoju grešku, saspe ti je u lice bez okolišanja. To što
me je žena tako dugo lagala i što je Zveva i dalje ljuta na mene, deluje mi
beznačajno u poređenju s Eminim nerazrešivim problemom. Treba na vreme da
naučimo da posmatramo tuđe živote, da ne bismo neopravdano kukali na svoj.
Da Ema ne nosi dete, sve bi bilo mnogo jednostavnije. Ovako, on se neće
pomiriti s njenim odlaskom. Zato sam odlučio da joj kažem šta mislim: „Ako
zaista želiš da ga se rešiš, morala bi ozbiljno da razmotriš mogućnost da
abortiraš.”
Ona netremice zuri u mene, ali ja ne skrećem pogled. Žao mi je, Ema, matora
baraba koja sedi naspram tebe odlučila je da se ne smeška potuljeno, da ne
okrene glavu na drugu stranu.
„S obzirom na to da je dete njegovo, nikad te neće ostaviti na miru”, dodao
sam.
Pognula je glavu. Očekivao sam izliv besa, da će ustati i otići, ali ona umesto
toga samo uhvati Velzevula za vrat, pa ga podiže u krilo. „U pravu si”, reče
zatim, milujući mačku, „to bi bilo najbolje.”
 „Ne, ne najbolje, pre bih rekao da bi bilo razborito. Samo ako odustaneš od
deteta, možeš se nadati da ćeš se zaista skloniti od njega.”
Pažnju mi privuče Velzevul, koji je počeo da prede. Već neko vreme zavidim
najneobičnijim stvorenjima, čudovištima i mačkama, ukratko, bilo kome ko ni za
šta u životu nije odgovoran.
„Znam. Ipak, neću da uništim jedino što vredi u mom životu!”
„Razumem te, ali morao sam da ti kažem.”
Pokušajte da se zagledate u živote drugih ljudi, da prelistate stranice
neostvarenih želja, kajanja, grešaka. Među takvim stranicama jedno nikada
nećete naći: decu.
„Volela bih da upoznam tvoju decu”, reče Ema.
Dok si okom trepnuo, ona je promenila temu.
„Njih dvoje ovamo ne dolaze”, rekoh.
„Kako to?”
„Ova kuća ih previše podseća na majku.”
„A tebe?”
„Ja umem da se izborim sa uspomenama, dovoljno je da ih zatvorim u jedan
sobičak.”
Ema se slatko nasmejala i ponovo me pogodila svojom lepotom, nateravši
me da se pitam šta je to tera da sedi u zapuštenoj kuhinji jednog starca, umesto
da uživa u svetu koji je okružuje. I zašto ima onih koji su, nažalost, ubeđeni da
imaju pravo na život drugih.
„Previše si lepa da bi protraćila život pored takvog čoveka”, izlete mi.
Ona se uozbiljila i pocrvenela. „On misli da sam ja njegovo vlasništvo. I
toliko je siguran da je i mene ubedio u to.” Odmahnuo sam glavom. „Niko
nikome ne pripada, Ema.” „Da, sad to znam.”
Velzevul joj skliznu s krila pa ode u dnevnu sobu. Možda će se vratiti
mačkarki, pošto je dobio ono što je hteo. Ema uto ustade i reče: „Moram da te
zamolim za jednu uslugu.”
„Kaži.”
Uzela je tašnu koju je bila spustila malo dalje i otvorila je. „Ali obećaj mi da
mi se nećeš smejati. Znam da je glupo, jednostavno nisam mogla da odolim kad
sam ih videla.” Onda izvuče zekice za bebe, ružičastu i plavu. Pokaza mi ih, sva
ozarena, s osmehom na usnama. I meni je izmamila osmeh, i upravo htedoh da
joj odgovorim, kad me ona zaustavi: „Ne, nemoj ništa da kažeš, molim te.
Možeš li ti da ih čuvaš? Nemam gde da ih sakrijem. Daćeš mi ih kad dođe
vreme.”
Da je u tom trenutku Marino bio pored mene, krenuo bi da bogoradi, da mi
drži slovo o tome kako sam se previše upetljao u sve to, kako, na kraju krajeva,
ništa ne mogu da učinim za nju i kako se izlažem opasnosti. Ali nikada nisam
slušao Marina, pa neću ni sad početi da pridajem važnost njegovim recima. Zato
sam pristao i uzeo zekice. Morao bih da izračunam, ali po gruboj proceni rekao
bih da skoro pola veka nisam držao ovako nešto u rukama. Kad je trebalo
presvući Federika ili uspavati ga, uvek sam bio spreman da zbrišem.
„Važi, ja ću ti to sačuvati”, rekao sam i prebacio zekice preko naslona
slobodne stolice.
„Hvala”, zadovoljno će ona, pa mi pruži ruku. Ja, međutim, oldevam, kao
čovek na obali koji se premišlja pre no što skoči u vodu. Draga Ema, da je meni
lako da izrazim osećanja, ne bih imao ćerku koja me mrzi i sina koji me se plaši.
I pre svega, ne bih otkrio da je moja žena vodila dvostruki život. Ali teško je to
objasniti. Srećom, Ema je tvrdoglavija od mojih slabosti: prišla mi je i zagrlila
me. Da sam smogao snage da joj uzvratim, izvukao bih se s jednostavnim
rukovanjem, ovako moram da zagrlim tu vražju curu, koja je morala da se doseli
baš u moju zgradu. Decu treba na vreme učiti da se grle, kad porastu, to ide
mnogo teže.
Kad smo se napokon razdvojili, Ema je delovala zadovoljno, ja sam se,
naprotiv, preznojavao. Šta mi je trebalo da u ovim godinama svom bednom
spisku onih koji me zanimaju dodam još jednu osobu? Uvek sam se trudio da taj
spisak držim pod kontrolom, da ga ne proširujem bespotrebno. Što je više onih
koje voliš, teže ćeš izbeći bol. Zato ni psa nikad nisam imao, jer sam siguran da
bi vrlo brzo izbio na vrh liste.
„Bolje bi bilo da krenem”, reče Ema.
Pogledom sam je ispratio niz hodnik. Kad je otišla, tišina i ja smo ostali sami
u stanu koji mi je delovao još praznije nego inače. Uzeo sam zekice sa stolice i
krenuo ka ostavi, i dalje otvorenoj.
„Toliko uspomena čuvaš, možeš da sačuvaš i san jedne devojke koja za
snove nema mesta!” uzviknuo sam, pa stavio zekice u jednu staru kutiju.
Zatvorio sam vrata za sobom i otišao da telefoniram Rosani.
 Tiho zvonce pored uha

Uvek postoji više načina da se suočite s nevoljama. Ja sam, na primer, odlučio da

odem kod svog sina s Rosanom. Dante je meni priredio iznenađenje, prirediću i
ja njemu jedno. Rosana je pristala da pođe sa mnom, što me nimalo ne čudi: pre
neki dan sam joj rekao da ima izgleda da se njen sin vrati na posao. Istini za
volju, to nije moja zasluga; otišao sam kod Zveve i izložio joj problem kao da
ništa nije bilo. Ona je prihvatila igru i saslušala me kao da sam bilo koji klijent,
pa završila razgovor doslovno ovim rečima: „Ništa ne brini, nateraću ja tu
barabu da istrese poslednju paru iz džepa!”
Ukratko, iskoristio sam Rosanu ne bih li se pomirio sa ćerkom. Trebao mi je
izgovor da je vidim, a da pritom ne moram da se vraćam na našu raspravu. I
nisam se prevario, Zveva se toliko ražestila kad sam joj izneo slučaj da me čak
nije pitala ni ko je Rosana. Kako god bilo, večeras će saznati.
„Jesi li nervozan?”, upitala me je Rosana pre nego što smo pozvonili na
interfon.
„Pomalo”, odvratio sam.
Da budem iskren, napet sam kao struna, ali ne zato što će mi, po svoj prilici,
večeras moj sin otkriti nešto što ostatak moje porodice oduvek zna, već zato što
ću morati da se pravim da sam ono što nisam, srdačan i prijatan čovek. Srdačnost
je precenjena i ponekad samo prikriva trulež, ali tako je to u životu; kad si već
napravio dvoje dece, onda što pre moraš naučiti da prikrivaš dosadu, bol i
potištenost. Osim ako ne želiš i njih da unesrećiš.
Dante je kupio lep stan u Kjaji, na malom trgu koji se širi na kraju uske
vijugave uličice, u staroj zgradi debelih zidova, koji te i te kako štite od komšija.
Nažalost, stan je na četvrtom spratu, a u zgradi nema lifta. U mnogim od tih
malih, starih zdanja nema dovoljno mesta za lift. Zato povrh svega moram da se
pentram i sedam puta da se preznojim kako bi mi moj sin u lice rekao da je gej.
Sačekao nas je ispred vrata, sa širokim osmehom. Pitam se od koga je
nasledio taj prenaglašeni polet, da mu nisam kojim slučajem ja preneo sve svoje
rezerve, ali već sledećeg trenutka on se ushićeno upoznaje s Rosanom, iako me
prvi put vidi s drugom ženom. Kao, uostalom, i Zveva. Dugo sam razmišljao pre
no što sam se odlučio na taj korak, ali pošteno govoreći, u poslednje vreme ne
brinem previše o tome šta drugi misle. Ne mogu dopustiti ljudima iz svog
okruženja da mi pokvare poslednje dane odmora.
I tako, evo nas ovde, u kući mog sina, koja mi deluje tuđe bar koliko i on, u
lepo uređenoj dnevnoj sobi u kojoj je sve na svom mestu, čak i sofa ne viša od
baseta i, ako se zaboravim pa sednem na nju, trebaće mi kran da se sa nje
podignem. To je sasvim dovoljno da bi se shvatilo koliko se Dante i ja
razlikujemo. Ja nikad nisam živeo u brižljivo uređenoj kući, u kojoj je sve na
svom mestu. Izbor sam uvek prepuštao drugima, te je obično moja žena
odlučivala o tome šta se meni sviđa.
Iz muzičkog uređaja dopire džez, vazduh je prožet miomirisom mirišljavih
štapića i ne bih se začudio ni da posred kuće teče potočić. Na zidovima slike,
plakati, digitalna umetnost, skulpture i instalacije. Jedna stoji nasred sobe:
aluminijumske niti koje se s tavanice spuštaju do poda, a svaka je provučena
kroz čovečuljka od belog papirmašea. Zapetljao sam se u to klupko, no onda me
je sin uhvatio za mišicu i odveo u kuhinju prožetu mirisom đumbira i badema,
Zveve i Lea Perotija, druželjubivog umetnika koji me je dočekao kao dragog
prijatelja kojeg godinama nije video.
Rosana je bila nasmejana i prijatna, rukovala se, kao očarana se osvrćući oko
sebe; činilo se da uživa. I zaista, u jednom trenutku je bubnula: „Bože, što vam
je lepo ovde, ko u hotelu!”
Okrenuo sam se i ispod oka osmotrio Zvevu, koja je prekrštenih ruku stajala
naslonjena na frižider i gledala – malo je reći iznenađeno – moju pratilju. Onda
sam se usredsredio na hranu koja drugačija nije ni mogla da bude: krupnik sa
šafranom i šargarepom, tempura sa sardinama, tart sa graškom i inćunima, a kao
prilog kavijar od crvenog lososa. Pokušavam da nađem obično parče hleba, ali
najbolje što mogu da dobijem jesu nekakve pirinčane pogačice. Srećom, na stolu
je i boca crnog vina. Sipao sam koliko da prekrije dno, jer ne bih da se okome na
mene, pa krišom pogledao u Rosanu, koja kao da ne primećuje Zvevin ne baš
mio pogled dok pažljivo sluša gej umetnika udubljenog u razotkrivanje tajnih
sastojaka svojih jela. Uto mi je prišao Dante i šapnuo mi na uvo: „Simpatična ti
je ova Rosana.”
„Jeste”, škrto sam odvratio, plašeći se da srčani Leo ne uvuče i mene u
razgovor o makrobiotičkoj kuhinji i mediteranskoj ishrani, dvema temama o
kojima teško da bih imao šta da kažem. Da budem iskren, idu mi na živce svi ti
razgovori o zdravlju i duševnom blagostanju i zato, dok Peroti briljira, ja zevam.
Zaboravio sam na pravila pristojnosti, prikladne osmehe i prigodno ćaskanje.
Godine provedene među usamljenima i otpisanima ostavile su traga; umem da
razgovaram s jednom prostitutkom, ali ne mogu da zablistam pred briljantnim
čovekom. Ponekad pomislim da ljudi ne mogu da se promene. Celog života se
zavaravaš da si promenio smer, da bi na kraju shvatio kako te je ta prečica
dovela tamo odakle si pošao.
Srećom, Rosana se ženski poletno uključila u razgovor, te mogu da nestanem
ne upadajući previše u oči. Izašao sam na balkon i zagledao se u ulice koje se
pružaju preda mnom. Istini za volju, u Napulju je čoveku korisnije uho nego
oko, zato što je to grad koji se razotkriva posredstvom zvukova. Iz uličica u Kjaji
se, na primer, za letnjih večeri čuju potpetice dama koje samouvereno koračaju
po kaldrmi, smeh u daljini ili zvonki dodir čaše o čašu dok neko nazdravlja iza
ugla. Pozilipo, međutim, kao da je zanemeo, njegove široke opustele ulice
iščezavaju, tihe, u brdu, a grad što se prostire podno brežuljka kao da je pokriven
staklenim zvonom. Čovek mora naučiti da sluša ne bi li uhvatio slabašne odjeke
odmerenih glasova iz gospodskih četvrti, dok u starom gradskom jezgru pažnju
treba da posveti samo onom što ga zanima, mora umeti da razdvoji zvuke kao
instrumente dok sedi za miksetom. Tako će uhvatiti žagor dece što tumaraju
drevnim ulicama, zveckanje pribora za jelo u gostionicama, zvona što tuku
nedeljom ujutru, povike uličnih prodavača, promukao i nesiguran glas starca koji
svira harmoniku ispred neke zaboravljene i zamandaljene bazilike. A da bi u
svemu tome uživao, mora da potisne brujanje skutera koji su preplavili ulice,
viku žena što su se sporečkale zbog neke sitnice, napolitansku pesmu što dopire
kroz otvoren prozor nekog automobila.
„Dođite, imam nešto za vas”, obrati mi se Peroti, pa me uhvati za mišicu.
Rado bih grubo otrgao ruku iz njegovog stiska, no u tom trenutku sam opet
spazio Zvevu, koja me strogo posmatra. Otkako smo ušli, ne skida pogled s
Rosane i mene. Mislim da joj se moja pratilja nije naročito svidela, mada ništa
drugo nisam ni očekivao. Zveva je previše besna na život da bi umela da uživa u
raskošnom spektru njegovih nijansi. Za nju je sve crno ili belo i nikad ne bi
mogla da se druži s nekim ko je na nižem društvenom položaju od nje.
Srećom, moj stari prijatelj umetnik odvratio me je od tih misli kad me je
odvukao u dnevnu sobu. Rosanu sam prepustio na milost i nemilost svojoj deci,
što i nije baš lepo od mene. Ali snaći će se ona, ako ume da obuzda matorog
namćora kao što sam ja, umeće i sa Zvevom da izađe na kraj.
„One večeri mi se učinilo da vam se svidela”, reče umetnik, pa pokaza na
sliku Supermena oslonjenu o zid, „zato želim da vam je poklonim!”
Osmotrih najpre sliku, a onda i njega. Supermena i Lea Perotija krasi isti
samouveren osmeh. Pomislih kako je previše darežljiv, pa mu to i rekoh: „Čujte,
znam da biste voleli da ostavite utisak na moju malenkost, ali ovo je zaista
previše!”
Osmeh mu zgasnu, i sad se u sobi smeška još samo njegov superheroj, koji
kao da uživa u prizoru.
„Osim toga, niti vam treba moja dozvola, niti po svaku cenu morate da
budete simpatični. Dante je odrastao čovek i, srećom, ja se više ne pitam kad je
reč o njegovim životnim odlukama.”
„Samo sam hteo da budem ljubazan”, odvratio je malo manje srdačno nego
ranije, „ali ne zato što mi je potrebno vaše odobrenje, već zato što volim Dantea
i stalo mi je da on bude srećan.”
Možda sam potcenio tog slikara. Sad kad sam mu dirnuo u dostojanstvo,
deluje mi oštrije.
„A on će biti srećan ako se nas dvojica budemo slagali, zar ne?”
Sad on mene gleda pomalo nadmeno.
„Ne, Dante će biti zadovoljan ako vi istinski prihvatite njegove stavove.”
„A ko kaže da ih nisam prihvatio?”
„Pa, mora da postoji neki razlog što vam sve do danas nije pričao o meni.”
Taj vražji Peroti mi se sve više sviđa.
„Ako mi nije pričao, to znači da nije bio raspoložen da priča. Ja sam uvek
poštovao njegove odluke, nikad ga nisam prisiljavao da mi otkriva bilo šta o
svom životu.”
„Ali ga niste ni podstakli”, odlučno odvrati slikar. „A možda mu je samo to i
bilo potrebno…”
Pazi ti to! Sad će se još i dečko mog sina ponašati prema meni kao da sam
malouman. Među silnim optužbama koje sam slušao poslednjih dana samo mi je
trebala još i ova: nisam podsticao Dantea da mi otkrije svoje seksualne sklonosti.
Taman zaustih da mu kažem šta mu sleduje, kad Zveva uđe u sobu noseći oval s
hranom. Leo se izmigolji pa pobeže u kuhinju, ostavivši me samog sa ćerkom.
Dođavola, sa zla na gore! Zažmirio sam i načas pomislio da pođem za Perotijem,
da mu se izvinim, ne zato što sam mislio da sam pogrešio, već da bih pobegao od
Zvevinog prekornog pogleda, koji osećam na potiljku. Zato sam zakoračio,
spreman da se udaljim, no ona me je uhvatila za mišicu. Okrenuo sam se s
osmehom na licu, ali Zveva mi nije uzvratila osmehom. Naprotiv, deluje
zabrinuto.
„Šta je bilo?” upitao sam je.
Otela mi je čašu vina iz ruke pa krenula u napad. „Da mi pre neki dan nisi
očitao bukvicu zbog Enrika”, tiho je rekla, „ni reč ti ne bih rekla o ovoj Rosani,
koju si doveo.”
Iz kuhinje se uto razlegnu pomalo razuzdan smeh moje pratilje. Zveva
prevrnu očima pa natušti obrve kao da je neko upravo noktima zagrebao po tabli.
Ja se i dalje smeškam. „Gde si je našao?”, upita me.
„Zašto, ne sviđa ti se?”
 „Pa, recimo da je prilično živopisna…”
„U pravu si, odlično si je opisala, ona je upravo ono što mi treba. Živopisna,
neobična, luckasta.”
Gleda me ćutke, u neverici.
„Vidiš, kćeri, ovom starcu je, da se ne bi ugušio, potreban neko luckast. A da
znaš da bi i tebi to prijalo.”
„Zašto uvek moraš da se šegačiš? Na nas dvoje nisi mislio? Nije ti palo na
pamet da bi za tvoju decu moglo da bude ponižavajuće da te vide s takvom
ženom?”
„A šta njoj to fali?”, upitah. Ni ja se više ne osmehujem. Ona načas pognu
glavu, pa oštro odvrati: „Nije prikladna, ni za tebe ni za ovu porodicu. I mislim
da je njen dolazak ovamo uvreda za našu majku.”
Na to mi je prekipelo i jedva sam se obuzdao da ne zaurlam kad sam joj
odvratio: „Nemoj ti meni da govoriš šta je uvredljivo. Uvredljivo je što se
nijedno od vas troje nije setilo da mi kaže da mi je sin gej. To je uvredljivo!
Uvredljivo je što je moja žena pet godina bila u vezi s drugim čovekom.
Uvredljivo je i ono što ti radiš svom mužu, kad me već vučeš za jezik. Svi mi
povređujemo jedni druge. I nemoj misliti da se u tome mnogo razlikuješ od
mene.”
Zveva ćutke zuri u mene, njen pogled odaje ozlojeđenost i poniženje.
„A sad me pusti da na svoj, luckast način, proživim ovo malo što mi je
ostalo. Celog života sam tavorio, i danas mi se prevrne u stomaku od same
pomisli na bilo šta normalno i prikladno!”
Uto ostali nahrupiše u sobu s tanjirima u rukama i osmehom na licu.
Pogledah ih, začuđen, pa sedoh u čelo stola. Mojoj pratilji je bilo dovoljno pet
minuta da osvoji Dantea i njegovog partnera, a ja sam, za isto vreme, naterao
svoju ćerku da me još više prezire. Zanimljivo, što sam stariji, sve sam brži; kao
maratonac koji se nadmeće sa samim sobom i ja se trudim da nadmašim sebe. U
samrtnom času biće mi dovoljan jedan pogled da me oni oko mene omrznu.
Međutim, Leo Peroti se – umesto da sedne što dalje – nacrtao tačno pored
mene. Pogledao sam ga s uvažavanjem; kakav god da je, nije kukavica.
„Jel’ ti se svideo poklon?”, upita me Dante čim je seo. „A Leo se, zamisli,
dvoumio, mislio je da ga nećeš prihvatiti. Ali ja te dobro poznajem, kad se tebi
nešto svidi, nema prenemaganja!”
Kako da ne, dobro ti mene poznaješ, dragi Dante, skoro kao ja tebe. No meni
se, začudo, čini da me za ovim stolom stvarno poznaje jedino Rosana. Ponovo
sam se osmehnuo Perotiju, a on mi je neubedljivo uzvratio. Šteta, već je odustao
od borbe. Zato sam se posvetio svom dežurnom neprijatelju, onom
najtvrdokornijem.
 „Kako to da Dijego nije došao? Opet mu je iskrsao neki neplaniran
sastanak?”, upitao sam dok sam nameštao servijetu preko kolena.
Zveva me, međutim, nije ni pogledala, već je napunila tanjir Rosani, koja se
istog trena oglasila: „Mmm, što je dobar ovaj rižoto.”
Dante i Leo se zgledaju, smeškajući se, a ja se okrećem ka svojoj ćerki,
očekujući još jedan prekoran pogled, koji je ovoga puta ipak izostao. Kao da je
odlučila da me iznenadi, ljubazno je odvratila: „To je krupnik, podseća na
pirinač, ali je nešto drugo.”
Ne znam da li je to zbog mog izliva gneva ili zbog nečeg drugog, tek Zveva
kao da se primirila i postala predusretljivija. Svi deluju spokojno i trude se da
veče bude što prijatnije. Svi osim mene.
„Dakle, da čujemo…”, reče Dante. „Kako ste se vas dvoje upoznali?”
Znao sam, moj sin je kao neka jezičava svekrva koja voli da zabada nos u tuđ
život.
„Rosana je pre nekoliko godina bila moja bolničarka…” odvratih.
„A, sad znam gde smo se nas dve videle!”, dodade moja ćerka, a meni nije
sasvim jasno da li se iza njene izjave kriju nekakve skrivene namere ili je rešila
da mi upropasti veče. Ali ovo veče pripada Danteu, zbog njega smo se okupili,
ne verujem da bi to uradila svom bratu. Uprkos tome, osećam obavezu da se
umešam kako bih izbavio svoju pratilju iz nevolje, zato nema više okolišanja.
„Onda, šta si to tako važno hteo da mi kažeš?”, upitao sam sina.
Dante me gleda začuđeno. Možda je mislio da se to podrazumeva, da će biti
dovoljno da vidim tog umetnika kako bih shvatio šta se događa. Ne, dragi moj,
ovoga puta ćeš morati da skupiš to malo hrabrosti što ti je preteklo i da se suočiš
sa svojim starim, kome su večeras živci ionako napeti kao strune.
On, međutim, ćuti. Umesto njega se javlja Zveva, spremna, kao obično, da
izvuče brata iz neprilike. „Dobro de, o tome možemo posle, nasamo.”
„A možemo i drugačije”, rekao sam, netremice gledajući u svog sina, „ne
moraš ništa da kažeš. Ja ću govoriti!”
Popio sam poveći gutljaj vina pa spustio servijetu na sto ne obazirući se na
ko zna koji po redu prekoran pogled moje ćerke. Rosana me je šutnula ispod
stola, ali ja sam već uzleteo. „Dante, ti si homoseksualac! Svi to znaju, svima si
rekao, čak i svojoj majci. Samo sam ja uskraćen za tu informaciju – možda si
jednostavno čekao da umrem. E pa, imam dve važne vesti za tebe: prva je da mi
ne pada na pamet da umrem, a druga da za tvoje seksualne sklonosti marim ko
za lanjski sneg. Volim te i uvek ću te voleti, iako ti to nikad ranije nisam rekao,
iako sam često grešio kad si ti u pitanju, te ponekad izgleda kao da mi nimalo
nije stalo do tebe. Divim ti se, kao čoveku i kao sinu. Divim se tebi i Zvevi i
oboje vas volim na isti način, u to možeš da budeš siguran. Eto, to sam imao da
ti kažem, to jest da vam kažem”, načas sam pogledao svoju ćerku, „i napokon
sam skupio hrabrost. Sad, ako ste raspoloženi, možemo na miru nastaviti da
kljucamo ovu večeru, ako niste, uhvatiću pod ruku svoju gospođu i otići ću.”
To rekavši, sagnuo sam glavu i nastavio da jedem, mada mi nije lako da
čvrsto držim viljušku drhtavom rukom. Ponekad mi je teško da glumim
namćora. Kad sam podigao pogled, video sam da se Danteu cakle oči, da Zveva
briše suze, Rosana zuri u tanjir, a Leo Peroti u mene. Osmehnuo sam se ovom
poslednjem, a on mi je pružio ruku i uzviknuo: „Znate, do maločas sam mislio
da ste pravi namćor! A vi ste me s nekoliko reči naterali da se predomislim.”
Ovaj Peroti je baš dobar momak. Stegao sam mu ruku i odvratio: „Što se
toga tiče, i vi ste mene naterali da promenim mišljenje. Sad smo kvit!”
Onda prasnusmo u smeh. Rosana se povede za našim primerom, a Zvevi i
Danteu nije ostalo ništa drugo do da nam se pridruže. Od tog trenutka veče je
teklo glatko, čak su i Perotijeva makrobiotička jela bila ukusna. Opustio sam se,
uz malu pomoć vina, slušao druge i pričao, što mi se retko događa. Kad sam
krenuo u kupatilo, Dante je prošao ispred mene, pa mi upalio svetio i zastao,
gledajući me.
„Šta je sad, da nećeš da mi ga pridržiš?”
On se osmehnu pa reče: „Hteo sam da ti zahvalim za sve što si rekao, znam
da ti nije bilo lako!”
„Nemaš ti meni za šta da zahvaljuješ, još sam ja tebi dužan!”
„Ne budi prestrog prema sebi, uostalom, nisi bio nimalo loš otac.”
„Zveva se ne bi složila s tobom…”
„Znaš kakva je Zveva, voli da se žali i okrivljuje druge za svoje greške.”
Tek sad shvatam da sam poslednjih godina mnogo pogrešio; nije trebalo tako
uporno da se družim sa svojom ćerkom, već s njenim bratom.
„Sve više ličiš na majku”, rekao sam, uzdahnuvši.
On pamti Katerinu, Zveva mene. Čovek ne mora da bude genije da bi shvatio
ko je od nas dvoje bio bolji.
„Zašto mi bar Katerina nije rekla?” upitao sam.
Dante mi izgleda smireno i zadovoljno. „Zato što sam je ja zamolio da ti ne
kaže.”
Jednostavno, čak previše. Ako treba da bira između muža i sina, žena će
zaštititi sina. Uvek. Ako dovoljno poživim, ko zna šta ću sve saznati o Zvevi.
Zatvorio sam vrata i seo da mokrim. Kupatilo je puno neobičnih krema i
losiona, vazduh je prožet mirisom vanile. Možda su to sveće, ima ih svih oblika i
veličina, zauzele su svaki slobodan kutak. Kako zavidim onima koji umeju da
ulepšaju svoj životni prostor. U pravu je Rosana, ova kuća liči na hotel s pet
zvezdica, a ovo kupatilo na njegov hol. Srećom, uriniranje u sedećem položaju
jedna je od najmudrijih odluka koje sam doneo proteklih godina, inače bi jadnog
Perotija strefio infarkt kad bi video svoju lepu klozetsku šolju isprskanu
mokraćom.
Kad sam izašao iz kupatila, zatekao sam Zvevu za stolom prekrštenih ruku,
kako zamišljeno zuri u čašu vina. Reklo bi se da me je čekala. Dante, Peroti i
Rosana prešli su u kuhinju. Ko bi rekao da će između njih troje buknuti
uzajamna privlačnost i razumevanje. Mislim da je došao trenutak da se nas dvoje
oprostimo od društva, pre no što moja ćerka ponovo krene da iskaljuje svoje
nezadovoljstvo na meni.
„Žao mi je zbog onog večeras”, reče ona, začudo.
„Ne mari”, nabusito joj odvratih.
Zveva se zagleda u mene nekoliko trenutaka, pa nastavi: „Nikad ne bih
očekivala onakav govor od tebe, i to još pred bezmalo nepoznatim ljudima.
Iznenadio si me!”
„Potcenila si me.”
„Možebiti”, uzvrati ona uz jedva primetan osmeh.
U pozadini se čuje žamor iz kuhinje. Sedoh pored nje, nalaktih se na susednu
stolicu, pa joj rekoh: „Da se vratimo na pređašnji razgovor. U suštini, i tvoja
odluka da budeš s tim Enrikom pomalo je takva. Luckasta. Zato nisam više ni
čeprkao po tome, shvatio sam da si stigla do tačke kad ti treba neka promena. I
možda se samo plašiš da je prihvatiš.” Pognula je glavu ćuteći, a ja sam nastavio:
„Znam, strah je prava napast, kao neki uporan i neprijatan glas koji se sve
upornije vraća što ga više teraš. Ipak, znaš šta sam shvatio? Taj glas, u stvari,
samo radi svoj posao, pokušava da te spase, da te upozori kako će, ne pokreneš li
se, uskoro sve u tebi početi da kopni.”
Zveva odgovara ne podižući glavu: „Zapravo, zbunjena sam, ne znam šta mi
je činiti…”
„Znaš li šta je najluđe što možeš da učiniš?”
Odmahnula je glavom.
„Da živiš sledeći nagone.”
Moja ćerka me zbunjeno pogleda.
„Da prestaneš da podižeš beskorisne mentalne ograde. Ako budeš sledila
nagone, nikad nećeš pogrešiti. Ptice se svake jeseni sele ne pitajući se zašto to
rade. Eto, i mi treba to da pokušamo, neprekidno da se krećemo ne postavljajući
sebi previše pitanja. Ja sam ih sebi previše postavljao, ukopan u mestu. Sad to
moram da nadoknadim, da se ’selim’ svakog dana pomalo.”
„Sa Rosanom pored sebe?”
„Što da ne?”
„A šta ću ja s Enrikom? Treba li i ja da se ’selim’?”
 „Trebalo bi da ti kažem da dobro razmisliš, ali to ne bi bilo pošteno.”
Uzdahnula je i odmahnula glavom, na kraju reče: „Ako ništa drugo, i dalje
umeš da me nasmeješ svojim luckastim teorijama.”
„Sasvim dovoljno od jednog dedice…”
„Jeste li vas dvoje u vezi?”, upita me odmah zatim.
„Ona mi je samo prijateljica, ništa više od toga.”
„Šteta, možda bi bilo bolje da je nešto više.”
„Kako to misliš?”
„Pa, bila bih mirnija kad bih znala da neko brine o tebi.” Moja ćerka brine o
mom zdravlju, opominje me da ne pušim i ne pijem, što joj dobro dođe, jer tako
uvek ima razlog da se svađa sa mnom.
„Znaš da umem da se staram o sebi.”
„Da, ali što je čovek duže sam, postaje sve gori.”
„Jesam li ja postao gori no što sam bio?”
„Da si me to pitao pre ove večeri, odgovorila bih ti da jesi.”
Frknuo sam, navodno negodujući. Na kraju krajeva, nije tako teško začuditi
druge, dovoljno je potruditi se i prevaliti reči preko usana čak i kad se čini da se
ni kleštima ne mogu iščupati.

Leo se na rastanku rukovao sa mnom jednako srdačno kao kad sam ranije te
večeri došao. Ovoga puta sam mu uzvratio snažnim stiskom; da budem iskren,
uspeo je da me zadivi, što malo kome polazi za rukom, osim toga, on voli mog
sina i možda mu posvećuje pažnju koju sam mu ja uskraćivao. Dante me je
zagrlio. Nisam se opirao, iako mi je od njegovog slatkastog parfema pripala
muka. Zapravo, nelagodno mi je zbog njegovog gesta, ali radije ću to pripisati
parfemu. „Idem ja sad”, rekoh naposletku.
Star sam, a stare ljude teško je ganuti. Ionako im ne treba mnogo da se
unerede u gaće, kad bi još počeli da kenjkaju, oni oko njih bi se osećali kao da se
druže s nekim novorođenčetom.
Zveva je sišla s nama. „Da vas odbacim?”
„Ne, hvala, zaustavićemo taksi usput, a ujedno ćemo se malo prošetati”,
odgovorih.
Srdačno se pozdravila sa Rosanom i dala joj svoju vizitkartu, onda me je
zagrlila, kao njen brat malo ranije. Dakle, tačno je da se u izvesnim godinama
deca izmire s roditeljima. Mislim da se to dogodi kad shvate da je teže gutati bes
nego staviti tačku na sukobe.
„Ne brini za nas. Srećniji smo nego što misliš”, prošaputala mi je na uvo pre
no što se odvojila od mene.
Posmatram je. Uvek je bila elegantna, kao njena majka, ali večeras mi je baš
lepa, deluje nekako mekše, privlačnije. Možda zato što je manje ratoborna.
„Poljubi Federika” odvratio sam.
Na povratku, Rosana je prilično vesela. „Baš je bilo lepo”, iznebuha reče.
Šuštanje suvog lišća prati naše ćaskanje.
„Jest”’, potvrdio sam, pa stavio Perotijevu sliku pod mišku.
Na kraju nisam mogao da ga odbijem. Okačiću je u dnevnoj sobi, te će mi,
tokom besanih noći, nečiji osmeh praviti društvo.
„A deca su ti baš draga. I mnogo te vole!”
„Eh, ponekad ubedim sebe da je baš suprotno, naročito kad je reč o Zvevi.”
„Ma šta pričaš? Vidi se da te obožava, sve ćerke obožavaju očeve!”
Podozrivo sam iskrivio lice, a ona je prasnula u smeh, pa me glasno poljubila
u usta. Umesto da joj uzvratim, sagnuo sam glavu praveći se da gledam na sat,
kako bih sakrio zajapurene obraze.
Ćutke smo prepešačili Ulicu dei Mile, a onda smo svratili u sladoledžinicu,
gde smo, posle Perotijeve makrobiotičke štrudle, uzeli dva sladoleda u kornetu
od jabuke anurke. Rosana je potom zastala ispred nekog mračnog izloga, a ja
sam taj predah iskoristio da malo pogledam unaokolo; ophrvale su me
uspomene. Svaki ugao vrvi od sećanja, dovoljno je imati oštro oko i bujnu
maštu. Tamo, prekoputa, nekada je bila knjižara snežnobelih zidova, s policama
boje meda. Svakog dana sam zastajao tu da se divim tim svetlim daskama, koje
su se bez ijednog klina ili zavrtnja kao nekom čarolijom držale zajedno, te je ceo
taj prostor ličio na jedrenjak. Više nema tako lepih knjižara, bar u mom gradu.
Svojevremeno sam izlazio s jednom devojkom iz Gimnazije „Umberto”, desetak
minuta hoda od mesta gde stojim, zapravo, bio sam ozbiljno zaljubljen u nju.
Uvek sam se zaljubljivao u devojke i žene s kojima sam izlazio. Zaljubljenost i
ja rano smo našli zajednički jezik, nevolje bi počele kad je to trebalo da preraste
u emociju koju ljudi nazivaju ljubavlju. Ali to je priča za neki drugi put, a ja sam
pričao o knjižari, gde sam se jednog dana sklonio kad me je pljusak zatekao
ispred škole, dok sam čekao nju da izađe. Tada me je to čarobno mesto puno
knjiga opčinilo, čak sam pomislio kako bih jednog dana i ja mogao da imam
svoju knjižaru. Onda se, međutim, dogodilo nešto što mi je promenilo život,
jedan od onih malih-velikih preokreta koji te nateraju da kreneš drugim putem.
Ukratko, jedna od mnogih mojih mladalačkih čežnji bila je i pekarka iz kraja.
Zbog nje sam preko noći ostavio gimnazijalku i staru knjižaru. Ali s pekarkom
mi nije išlo, imala je nehumano radno vreme i na svaki naš sastanak donosila mi
je tople sendviče. Zamislio sam budućnost i video sebe ugojenog i učmalog, te
sam i nju ostavio i posvetio se školi. Ubrzo sam stekao dugo željenu diplomu
knjigovođe, a ona me je izvela na put kojim sam dovde stigao. Kamo sreće da
tada nisam naleteo na pekarku, možda bih se oženio gimnazijalkom i nastavio da
obilazim staru knjižaru. Možda bih se tu čak i zaposlio, pa bih šegrtovao u
knjižari umesto u agenciji za uslužne delatnosti.
Kako god bilo, mnogo kasnije sam prošao ovuda i shvatio da moje knjižare
više nema, zamenila ju je ko zna koja po redu prodavnica cipela. Baš u tom
trenutku shvatio sam šta sam izgubio, kako me je život obmanuo navevši me na
put lepe pekarke bujnih oblina. Ne znam da li bih mogao da radim u knjižari, ali
znam da ponekad, u životu, čuješ neko tiho zvonce tik pored uha. To može da se
dogodi kad ugledaš neku ženu, kad se zadesiš na nekom određenom mestu, ili
dok radiš nešto u čemu uživaš. Ako bih morao da dam neki savet svom unuku
Federiku, ali samo jedan, upravo to bih mu rekao: kad čuješ to tiho zvonce, to
znači da si se našao ispred jedne od onih nevidljivih raskrsnica, i uveravam te da
je dovoljan samo trenutak nepažnje da izabereš pogrešan put.

Čim sam ušao u kuću, produžio sam ka onom sobičku, uzeo čekić i dva
klina. Kasno je, ali baš me briga, mogu i ja jednom da razbudim komšiluk.
Okačio sam Supermena nasred praznog zida u dnevnoj sobi, iznad sofe, pa se
odmakao da ga osmotrim, opčinjen.
„Da, sviđaš mi se!”, uzviknuo sam.
Kao što mi se sviđa Leo Peroti. Sviđaju mi se Dante i Zveva, Rosana, Ema,
Marino i mačkarka. Možda mi večeras čak ni onaj starkelja koji pipka moju
ćerku ne izgleda tako loše. Stvar je u tome što čovek ne može stalno da bude
nabusit i neprijatan, jer će, ustraje li u tome, ljudi početi da ga shvataju ozbiljno.
Otišao sam u kuhinju i sipao čašu vina. Kad sam zatvorio frižider, ugledao
sam Velzevula kako me sneno posmatra. Dao sam mu poslednji listić kačkavalja,
pa ga podigao i odneo u spavaću sobu. Pre nego što sam se presvukao,
pomilovao sam ga po glavi. Oteo mi se osmeh dok sam ga slušao kako prede.
Da, kao što sam i mislio, pretvaram se u pravog starca.
 In vino veritas

Neko zvoni. Psujem. Mora da je gospođa Vitaljano, željna novih detalja iz

Eminog života. Vreme je da je pošaljem na jedno mesto. Prislonio sam oko na
špijunku i osmotrio hodnik: Marinova prilika zauzela je ceo vidokrug. Potpuno
sam zatečen, on godinama nije izašao iz kuće. Kad sam mu otvorio, nasmejao se,
te sam mu uzvratio osmehom. Gledali smo se tako, ukipljeni, jer bi previše bilo
da se još i zagrlimo.
„Uspeo si da se odvojiš od one odvratne fotelje!”, ushićeno sam uzviknuo.
„Jesam”, reče Marino, „hteo sam nešto da ti kažem, mašio sam se za telefon,
onda sam pomislio: ’Ma, nek ide život, ima da se popnem i da mu kažem licem u
lice!’”
„Ponosan sam na tebe. Hajde, uđi, sipaću ti čašu vina.”
„Hvala, Čezare, ali znaš da ne smem da pijem vino.”
Rekao sam mu da sedne i napunio mu čašu kao da ga nisam čuo.
„Marino, šta misliš, koliko ćeš još živeti? Iskreno, nije ti mnogo ostalo. Ljudi
u osamdesetoj umiru. Tako je to, ništa ti tu ne možeš. Štaviše, imaš sreće što si i
dovde dogurao! Prema tome, ko može da ti zameri ako popiješ čašu vina
razblaženog vodom?!”
Marino me gleda ispod oka i smeje se.
„Opasan si ti, Čezare”, reče, pa otpi poveći gutljaj. Onda spusti čašu pa poče
da se osvrće oko sebe. „Koliko se ja sećam, ova kuhinja je nekad bila drugačija.”
„To jest?”
„Čistija, urednija, prijatnija.”
„Nije ni čudo, poslednji put kad si dolazio Katerina je još bila živa. Nje više
nema, zato i primećuješ sve te promene.”
Marino se smejulji, a ja mu ponovo punim čašu, pa mu nazdravljam. On me
gleda kao da sam sišao s uma.
„Ne, Čezare, ti si baš rešio da me ubiješ…”, nećka se i negoduje.
„Da, ne bi mi bilo krivo da se srušiš posle čaše dobrog vina ili među nogama
neke zgodne lutkice!”
„Kako li ja tebe trpim sve ove godine?”, upita se moj prijatelj, pa iskapi i
drugu čašu vina.
„Mora se priznati da ti je trebalo mnogo strpljenja, ali ni izbliza onoliko
koliko je trebalo mojoj deci, koja moraju da me gledaju otkad su došla na ovaj
svet!”
„Dobro si im zapržio čorbu, a!”, reče Marino pa prasnu u smeh, prosuvši
vino na pod i svoje pantalone od izlizanog flanela.
„Podsećaš me na jednog od onih starkelja koji ne mogu da stignu do
klozeta!” uzviknuh kroz smeh.
„Čezare, ja i jesam jedan od tih starkelja koji ne mogu da stignu do klozeta!”,
odvrati Marino, pa dopuni čašu.
„U pravu si!”
Tresem se od smeha, a tresu mi se i ruke, te mi je teško da prinesem čašu
ustima. Da li zbog alkohola ili od zadovoljstva koje mi pruža pogled na mog
starog prijatelja u mojoj kuhinji, tek ne mogu da prestanem da se smejem, kao
što mi se često događalo kad sam bio školarac, i to nasred časa. Ko zna zašto se
nezaustavljivo smejemo baš onda kad ne bi trebalo. Neobuzdan smeh je kao
plakanje, i jedno i drugo ti natera suze na oči, ne bi li se oslobodio nakupljene
napetosti.

Nekada smo se Marino i ja često smejali, pre nego što je taj starkelja odlučio
da se povuče iz života. Jednog dana – pre četrdesetak godina – u firmu Volpe
ušao je neki namrgođen i nadmen tip. Taj tip sam bio ja, a posao sam dobio
zahvaljujući svom bratu, kojem je gospodin Volpe dugovao uslugu. Tamo sam,
kao što sam već rekao, upoznao Katerinu. Ali ne samo nju. Bio je tu još neko,
jedan bezličan vremešan čovečuljak koji se ljubazno smešio.
„Ovo je Marino, moj zet. On će ti objasniti šta treba da radiš”, rekao mi je
gospodin Volpe pa nekud nestao, ostavivši me s tim veseljakom koji me je
dobrodušno posmatrao.
Marino je tada imao četrdesetak godina, ali već je izgledao kao starac, te sam
se, odmeravajući ga, pitao koliko može da ima godina. Onda mi je on pružio
ruku i predstavio se. Uzvratio sam na njegov mlak stisak i rekao: „Ja sam
Čezare, i već mi je muka pri pomisli na ovaj posao, zato nemoj ništa od mene da
očekuješ, ja ću, ionako, za nekoliko meseci biti daleko odavde!”
On je zinuo u čudu, a onda je prasnuo u smeh. Tada nisam znao da će nas taj
smeh vezati za ceo život. Marino je ubrzo stekao moje bezrezervno poverenje,
postao predusretljiv prijatelj koji me je ujutru vozio na posao, a uveče me vraćao
kući, ili bi me pokrivao na poslu kad bih morao da izađem zbog jedne od mnogih
vanbračnih avantura. Ličio je na dečaka u telu starca, jednog od onih koji nikad
sasvim ne odrastu, telo im već grabi ka trećem dobu, a u duši su još deca. I baš
kao deca i Marino je bio poletan, velikodušan i impulsivan, no ujedno je –
takođe kao deca – bio nesiguran, krhak i bojažljiv. Ja sam za njega bezmalo bio
zamena za strogog oca, on za mene savršen prijatelj, onakav kakvog bi, pre ili
kasnije, svi trebalo da nađu.
Naše druženje se, izvesno vreme, svodilo na ćaskanje u kancelariji, a onda je
Marino jednoga dana, znajući da tražimo stan otkad se Dante rodio, rekao:
„Prodaje se jedan stan iznad mog. I to vrlo povoljno. Zašto Katerina i ti ne biste
došli da ga pogledate?”
Tako smo svili gnezdo u Marinovoj zgradi, upoznali smo njegovu ženu Paolu
i decu, Sebastijana i Antoniju. Godinama su se događaji u našem životu
preplitali: zajedničke večere, proslave, Božici, partije karata; malo kod nas, malo
kod njih. Ti zajednički trenuci bili su obeleženi neprekidnim penjanjem i
silaženjem od jednog do drugog stana, jer bi neretko naša deca zaspala na
njihovoj sofi dok su gledala televiziju. Ponekad bi nam došla i mačkarka
(doduše, tada još nije bila mačkarka), u to vreme udata za jednog beskrajno
tužnog čoveka koji je voleo da gleda televiziju više i od nje. Gospođa je pak bila
puna života, nosila je haljine jarkih boja i često nam je pričala o svojim
učenicima. Bila je odlučna žena, neobična, pomalo precvao izdanak dece cveća.
Ipak, umela je i te kako da unese veselje u naša večernja okupljanja.
Godine su prolazile jedne za drugom, došlo je i vreme da krstimo Marinovog
unuka Oracija, Antonijinog prvenca. Sećam se da je te večeri moj prijatelj nosio
sivo odelo u kojem je delovao još bezizraznije. Tokom obreda me je u jednom
trenutku uhvatio pod ruku i šapnuo: „Sebastijano se idućeg meseca seli u
London. Dobio je izvrsnu poslovnu ponudu.”
Pogledao sam ga i osmehnuo se, ali on mi nije uzvratio osmehom. „Neki
trenuci ti zauvek promene život”, nastavio je, „jedan od njih je i onaj kad deca
napuste gnezdo.”
„Dobro, to znači da ponovo možeš da se udvaraš svojoj ženi!”, rekao sam
kroz šalu.
Ali Marinu nije bilo do šale. „Paola je bolesna. Ima Alchajmerovu bolest”,
odvratio je i stegao me za mišicu.
Zinuo sam, zatečen, no on je nastavio kao da ništa nije bilo: „Srećan sam
zbog Sebastijana i Antonije. I pravo je da mladi misle na svoj život.”
„Jeste”, promrmljao sam. Poželeo sam još nešto da mu kažem, ali on mi nije
dopustio.
„Kako god bilo, čovek se na sve navikne, zar ne?”, rekao je na kraju, kad ga
je Antonija odvukla da se slikaju.
Neće biti da se navikne, samo odustane od nauma da nešto promeni. A to nije
isto. To sam hteo da mu kažem, ali on se već bio udaljio. Onda je, godinu dana
kasnije, osvanulo to strašno jutro, ono najgore. U svitanje ga je probudio telefon,
poziv iz Engleske: Sebastijano je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Usledili su
jezivi meseci, Marino se pretvorio u senku, živeo je samo zato što je bio
potreban svojoj ženi. Kao da je stario dvostruko brže od ostalih smrtnika, kao da
mu se duša uvukla u telo nekog psa koji za godinu dana proživi sedam ljudskih
godina. Pokušao sam da mu pomognem koliko sam mogao, i na poslu i kod
kuće, ali on kao da ništa nije primećivao. Četiri godine kasnije preminula je i
Paola, a moj prijatelj je ostao sam u velikom stanu u kojem se decenijama sve
orilo od smeha, vike i plača. Antonija ga je molila da se preseli kod nje, između
ostalog i zato što se u međuvremenu penzionisao, ali taj bandoglavi starac nije
hteo ni da čuje. Uveče bi pojeo nešto sa mnom i Katerinom, malo bismo gledali
televiziju, a onda bi sišao u svoj stan.
Žalio sam ga, mada se s vremenom sažaljenje preobrazilo u divljenje. Mislio
sam da neće prevazići te gubitke, ali meseci su prolazili, a on se još držao. Život
nije bio blagonaklon prema njemu, ali moj prijatelj nije bio kivan. Tada sam
shvatio da ne postoje ljudi hrabriji od drugih, ima samo onih koji se suočavaju s
bolom kad ih zadesi.
Jednog dana, međutim, Marino me je pozvao da svratim kod njega: dočekala
me je tišina stana koji više nisam mogao da prepoznam.
„Hteo sam da ti kažem da više neću da vam dolazim na večeru!”, uz osmeh
je rekao.
I ja sam se osmehnuo, pomislio sam kako je dobro što se malo navikao na
samoću.
„Kaži mi iskreno, našao si bolje društvo!”, odvratio sam, namignuvši mu.
On se nasmejao kako odavno nije, ali ubrzo se uozbiljio i rekao: „Čezare,
previše sam ja star za te stvari. Jednostavno mi je dojadilo da bežim.”
Mogao sam da ga ubeđujem, da ga nateram da se predomisli i, da sam znao
da će se ta kuća pretvoriti u njegov grob, verovatno bih to i učinio. No tada sam
mislio da je, u suštini, on u pravu, te sam nastavio da se šalim u našem maniru:
„Čovek nikad nije star za neke stvari, Marino. Osim toga, ljudi su izmislili
čarobne pilule.”
On mi je ćutke sipao vino. Nekako u isto vreme napustio nas je i tužni muž
Eleonore Vitaljano i otišao u bolji život, a ja bih uhvatio sebe kako zamišljam da
Marinova Paola i on negde prave društvo jedno drugom. Gospođa je otišla u
penziju, retko je izlazila i već je bila počela da ispoljava patološku brigu za
mačke, te sam je često sretao u hodniku s nekom lutalicom koju je pokupila na
ulici. Ne bore se svi ljudi na isti način sa usamljenošću: neki se zatvore u kuću,
drugi se previše vezuju za životinje, a neki na kraju nauče da razgovaraju s
tišinom.
 „Nadam se da se ne viđaš s Eleonorom Vitaljano?”, upitao sam ga posle
nekog vremena.
„Ma, šta ti je?”, poskoči Marino u fotelji. „Jesi li ti poludeo?”
„Pa, dobro, oboje ste udovci, sami ste, dugo se poznajete, zašto ne biste
jedno drugom pravili društvo?”
„Čezare, ne baljezgaj. Osim toga, vidiš li ti šta je ona od sebe napravila? Kao
da joj fali neka daska u glavi. Ne mogu više ni na kafu da je pozovem, koliko
smrdi na mačju hranu.”
Osmehnuo sam se. Istini za volju, malo ko bi mogao da bude toliko očajan.
Zato sam mu uzvratio: „Da, rekao bih da si u pravu, ponekad je bolje biti sam”, i
pružio mu čašu da mi dospe vina.
Otišao sam pred večeru. Kad sam Katerini saopštio novost – Marinovu
odluku da više ne dolazi – razočarano je primetila: „Šteta, navikla sam se na
njegovo tiho prisustvo.”
„Ništa ti ne brini”, ohrabrio sam je, „videćeš da će za nekoliko dana ponovo
biti ovde. Neće valjda da se zakopa u onoj kući!”
Od te večeri prošlo je osam godina.
Onoliko koliko je Marinu trebalo da se saživi s bolom.

„Došao sam da ti kažem…”, uzdahnuo je Marino.

„Prvo ja”, prekinuo sam ga.
Pogledao me je radoznalo. Obrazi su mu se zajapurili, a dah mu vonja na
vino.
„Ona cura čeka dete. Hteo sam ranije da ti kažem…” Marino je načas zastao
sa čašom u ruci, pa je spustio na sto.
„Hoće li da ga zadrži?”
„Tako kaže.”
„U pravu sam ja bio, nije trebalo da se mešamo. Previše sam star i umoran da
bih rešavao tuđe probleme.”
„A šta je trebalo da uradim? Samo hoću da pomognem toj jadnoj devojci.”
„Mnogo si se upetljao. Jedno je napisati preteće pismo, a sasvim drugo
pustiti je da prespava u tvojoj kući.”
Smeh od pre nekoliko minuta sada je samo daleka uspomena.
„A šta ako on sazna?”, nastavio je Marino.
Čudilo bi me da se dobri Marino nije uprpio.
„Ne brini, već sam ja njemu sabio rogove.”
„Ti si stvarno pobenavio, jel’ znaš?! Pa ti si samo siroti bezopasni starac,
shvati to već jednom i pomiri se s tim!”
„A ne, ni sa čim se ja ne mirim. Ako je starost rešila da me slomi, moraće
dobro da se preznoji!”
Marino me bezizrazno gleda dok mu dolivam vino. „Onda?”, pitam ga. „Šta
si to hteo da mi kažeš?”
On spusti čašu pa se zagleda u mene, a potom ponosno reče: „Doneo sam ti
pismo, Oracio mi je pomogao da ga odštampam!”
Ono što je za ceo svet prosto ko pasulj, za nas dvojicu je ravno osvajanju
nepristupačnog planinskog vrha. Tehnologija bi trebalo da ima više poštavanja
prema nama starcima. Uzeo sam kovertu od Marina i počeo da je premećem po
rukama. Često mi se događa da moj početni zanos jačine tornada za kratko
vreme splasne, pretvori se u lagani prolećni lahor. Ponovo sam se mašio za bocu
i sipao svom prijatelju preostala dva prsta vina. Nije se pobunio, uveliko je
prešao na moju stranu.
„Za Emin spas”, reče, pa podiže čašu i prinese je mojoj.
Toliko je srećan što je pomogao devojci u nevolji da nemam srca da mu
kažem kako će to pismo natopljeno njegovim znojem završiti u smeću čim on
ode.
„Za njen spas…”, ponovio sam.
Nazdravili smo, ispili, a onda sam ga ispratio do vrata. Možda bi trebalo da
ga ispratim do kuće, čini mi se da je pripit. Ali i mene je uhvatilo, i ja sam star.
Samo što ja, za razliku od Marina, sve činim da to zaboravim.
Bacio sam pismo u kantu i vratio se u dnevnu sobu. Dok sam ne osetiš bol,
ne možeš ga ni razumeti. Ipak, toliko je onih koji krajnje neprimereno
izgovaraju: razumem te. Ništa vi ne razumete, dragi moji, tako bi im trebalo
odgovoriti. Ja se igram lopova i čuvara, a Ema se bori sa stvarnim nevoljama.
Zavrtelo mi se u glavi, te sam se opružio na sofu i prebacio ćebe preko nogu.
Hoću samo malo da odmorim oči, iako mi smeta vonj buđi koji se širi iz ćebeta.
U ovoj kući i stvari vonjaju na starost. Najvažnije je da se čovek navikne.
 Na svoj način

Samo što sam zadremao, kad se ponovo oglasilo zvono na vratima. Gotovo je s
mojim mirom, ali sâm sam to tražio; ni na trenutak ne mogu da spustim svoje
stare kosti na sofu, a da neko ne dođe na vrata. Ovoga puta je to Eleonora.
Oslonjena na svoj štap, pogleda me ispod oka, pa reče: „Stiže mi onaj iz agencije
za nekretnine. Rekao si da mogu da te pozovem kad dođe…”
Prešao sam rukom preko lica i otišao da obučem sako. Kako sam kročio na
odmorište, ugledao sam prodavca stanova u Eleonorinom predsoblju; za njim
kaska jedan mladi par koji se zgranuto osvrće unaokolo. Prišao sam im trudeći se
da ne dišem na nos. Kad me je primetio krajičkom oka, momak iz agencije naglo
se okrenuo.
„Ovo je moj prijatelj”, reče mačkarka.
Momak mi je pružio ruku, a ja sam odmerio njegove klijente, koji su mi se
učtivo osmehnuli. Rado bih im objasnio da sam zaista samo prijatelj i da nemam
ništa sa smradom koji se širi oko njih, no nažalost, imam preča posla. Zato sam,
kad su ono dvoje krenuli s Eleonorom u obilazak stana, uhvatio pod ruku momka
iz agencije i rekao mu: „Trebalo bi da porazgovaramo.”
On me odmerava. „Kažite.”
„Kako ide prodaja? Zapravo, da ne okolišam: da li se neko ozbiljno
zainteresovao za stan?”
„Zasad niko, ali ovo je dobar kraj, zgrada je lepa i pre ili kasnije pojaviće se
ozbiljan kupac, samo treba biti strpljiv. Naravno, kad bi se gospođa postarala da
stan bude uredniji, sve bi bilo mnogo lakše”, reče uz osmeh.
Meni, međutim, nimalo nije smešno. „Upravo sam to želeo da razjasnim. Ja
sam strpljiv čovek, imam razumevanja za druge, znam da svi moramo od nečeg
da živimo, ali ako vas još jednom čujem da držite predavanje gospođi o tome
kako treba da vodi svoju kuću, izbaciću napolje i vas i vaše simpatične klijente.”
To mu je u trenu izbrisalo onaj prepredeni osmeh s lica. „Rekao sam joj to za
njeno dobro. Da bismo ubrzali prodaju. Ja samo radim svoj posao.”
„Upravo tako, vi radite svoj posao i nemojte da delite savete koje vam niko
nije tražio.”
 Pognuo je glavu.
„Uostalom, reći ću vam istinu. Gospođa uopšte ne namerava da proda stan.”
„Ne razumem…”
„Razumete, i te kako razumete, bistar ste vi momak. Dobro znate da to sa
prodajom nije njena zamisao. A znate i da jednoj starici nije nimalo prijatno da
iz dana u dan gleda nepoznate ljude u svojoj kući.”
„Slušajte, ja ne znam ko ste vi, a moja je obaveza da…”
„Da, vaša obaveza. I o tome sam hteo da popričamo. Odsad imate obavezu
manje jer više nikoga nećete dovesti ovamo.” Momak je izgubio strpljenje i
ratoborno se isprsio: „Moj klijent niste vi, već bratanica gospođe Vitaljano.
Jedino ona može da odustane od prodaje.”
Uzdahnuo sam. Nadao sam se da neću morati da pribegnem transformaciji,
ali momak je malo tvrdoglav. Odmerio sam ga i osmehnuo mu se, između
ostalog i zato što prijatno miriše, a detalji su u ovakvim okolnostima i te kako
važni. On čeka presudu, besprekoran u sivom odelu na tanke prugice, sa
zelenom kravatom, fasciklom punom beskorisnih papira i kosom otežalom od
gela. Kako bih završio to što imam pre no što nas ono dvoje mladih prekinu,
rekao sam: „Biće da se nismo razumeli. Ja sam penzionisani general finansijske
policije i, ako ne prestanete svaki božji dan da dovlačite ljude gospođi u kuću,
biću prinuđen da zamolim svoje kolege da vas posete. A sve mi se čini da se
vlasniku vaše agencije to nimalo ne bi svidelo.”
On ćuti, zajapuren, a njegovi klijenti su, uprkos smradu i slalomu koji su
morali da izvedu ne bi li se probili između čopora mačaka, za divno čudo
zadovoljni onim što su videli. „Sviđa nam se”, reče mlada žena, pa se osmehnu
svakom ponaosob. Eleonora je razrogačila oči, zabrinuta, a ja joj umirujućim
pokretom ruke pokazah da ne treba da brine, pa se ponovo okrenuh ka svom
sagovorniku.
„Dobro, nećemo vam više smetati”, reče on, izvodeći klijente.
Ali devojka nije spremna da odustane. „Zar ne treba da porazgovaramo s
gospođom? Sviđa nam se stan”, reče, okrenuvši se na vratima, ali momak iz
agencije joj spremno odgovori: „Ne, gospođo, poći ćemo u moju kancelariju da
vam sve lepo objasnim.”
„Ovi su baš zagrizli”, reče Eleonora kad smo ostali sami.
„Ma, ne brini, popričao sam ja s onim momkom.”
„Šta si mu rekao?”
„Da te više ne uznemirava jer ionako ne nameravaš da prodaš stan.”
„Šta?”
„Rekao sam mu da više ne dolazi”, ponovio sam, „jer ne želiš da prodaš
stan!”
 Ona me gleda, zapanjena. „Tako si mu rekao?”
„Šta je, zar ti nije laknulo? To si, valjda, i htela?”
Eleonora mi se unela u lice, raščupana, usana iskrivljenih u neprepoznatljivu
grimasu. „Svakako nisam očekivala da ćeš mu reći istinu. Samo sam htela da taj
mali više ne komentariše moju kuću. Trebalo je da budeš uz mene i ništa više.
Kako sad da izađem na kraj s bratanicom?”
Zažmirio sam, pokušavajući da ublažim gnev koji mi ključa u venama.
Budala sam, što se i dan-danas pecam: čim mi neka žena poveri svoj problem, ja
se polomim da joj ga rešim. Nevolja je u tome što ja probleme rešavam na svoj
način, koji se, začudo, ženama nimalo ne dopada.
„Dobro, Eleonora”, rekoh, „prvo me moliš da ti pomognem, da ti se nađem, a
onda se popišmaniš. Nemam ja vremena za gubljenje!”
„Samo sam htela da mu kažeš kako ne može da me uznemirava kad god mu
padne na pamet.”
„Onda je tako trebalo da mi kažeš!”, odbrusio sam joj i zaputio se ka svom
stanu, a jedna od njenih mačaka provuče se između mojih nogu pa klisnu niza
stepenice.
„Čezare, zašto uvek moraš da se ponašaš kao neka matora prznica. Dođi
ovamo. Moramo da zovemo agenciju i da im objasnimo kako stoje stvari.”
Okrenuo sam se i pogledao je u neverici. Ona je na to samo nakrivila glavu u
stranu i dodala: „Hajde, zaboga, pomozi mi da razrešim ovo.”
„Već sam ti pomogao”, odvratio sam, beskrajno strpljivo.
„A šta da kažem bratanici?” odvrati plačnim glasom.
Za proteklih četrdeset godina nijednom je nisam video u takvom stanju.
Uvek je bila energična, svakom je umela da kaže šta misli i naučila je da
naređuje, prvo svom mužu, a kasnije i mačkama. Eleonora, koja sad stoji preda
mnom, liči na staricu koja se grčevito upinje da ostavi utisak jake žene, iako ju je
snaga odavno napustila.
„Istinu”, odgovorio sam joj. „Budi iskrena. U našim godinama u laži su
kratke noge.”
S tim recima ostavio sam je na pragu i zatvorio vrata za sobom.
Ni osamdeset godina mi nije bilo dovoljno da razumem žene.
 Nezaustavljiva bujica

„Otvori!”
Jedan je posle ponoći, a s interfona dopire Zvevin glas. Zbunjeno gledam u
slušalicu, a onda pritiskam dugme za otvaranje vrata. Šta li se to desilo? Izleteo
sam u hodnik, gde se, nekoliko spratova niže, već čuju njeni koraci. Pozvala je
lift. Nagnuo sam se preko stepenišne ograde i ugledao ručicu svog unuka. Svašta
mi prolazi kroz glavu, pa ipak ne mogu da smislim nijedan valjan razlog koji bi
moju ćerku naveo da mi u gluvo doba noći pozvoni na vrata.
Osim ako nije pobegla od muža.
Ako se u izvesnim godinama vratiš u roditeljski dom, postoje samo dva
objašnjenja za to: ili njih više nema ili si doživeo težak brodolom. A kako ja još
nisam dva metra pod zemljom, odlučujem se za prvu pretpostavku.
„Ništa me ne pitaj!” reče moja ćerka čim je izašla iz lifta.
Zastao sam u pola reči. A, ne, draga moja Zveva, ovoga puta se nećeš tako
lako izvući. Baneš mi usred noći, povedeš i dete, sneno i zbunjeno, a povrh
svega se pozivaš na pravo da mi ne odgovaraš na pitanja?! Ali ta razmišljanja
sam, naravno, zadržao za sebe. Poljubio sam Federika, uzeo od Zveve malu
torbu i ušao za njima u kuću. Ona je skinula jaknu i okrenula se prema meni. Sad
će mi napokon reći šta se dogodilo.
„Gde možemo da spavamo?” upita me, umesto toga.
Osmotrio sam je pre no što sam joj odgovorio. Oči su joj naduvene od plača,
kosa raščupana, vilica zgrčena. Izgleda da nije provela prijatno veče. Kad sam se
okrenuo unuku, koji jedva drži oči otvorene, obuzela me je tuga. Verovatno ga je
podigla iz kreveta pošto je prisustvovao ko zna kojoj po redu roditeljskoj svađi, i
sad se obreo u kući svog starog dede, daleko od oca, svoje sobice i igračaka.
Ti i tvoj muž možete oči jedno drugom da iskopate, ali gledajte da poštedite
Federika. Postarajte se da raste zaštićen od vaše međusobne mržnje, vašeg
kajanja, sakrijte od njega poglede u kojima više nema ljubavi. Ako niste u stanju
da se uzdržite, raziđite se. Dete koje živi bez jednog roditelja možda će izrasti u
nesigurnog i nezrelog čoveka, ali ono koje raste okruženo mržnjom i nasiljem
nikad neće naučiti da voli. A nema većeg zla koje jedan roditelj može svom
detetu da nanese.
„Idite u moju sobu”, oštro sam odvratio.
„A gde ćeš ti?”
„Ja spavam malo i loše, sasvim će mi dobro biti i na sofi.”
Zveva je uhvatila malog za ruku i odvela ga u sobu. Uneo sam im torbu i
zatekao Federika opruženog na postelji, dok mu majka nervoznim pokretima
izuva cipele. Prišao sam, bez reči je pomerio u stranu i nastavio da ga izuvam.
Ona je onda izvadila Federikovu pidžamu, bacila je na krevet, nastavila da kopa
po maloj torbi i na kraju otišla u kupatilo. U sobi smo ostali samo ja i moj unuk.
On je već zaspao, a ja bih voleo da i mene savlada san. Pokrio sam ga, izvadio iz
ormara stari jastuk, koji ko zna koliko dugo nije osetio nečije lice, pa ga poneo u
dnevnu sobu, gde me na sofi već čeka ćebe. Nekoliko minuta kasnije Zveva je
izašla iz kupatila i klisnula u sobu. Osluškujem je kako otvara fioke i šapuće
nešto Federiku, sve dok me škripa federa u starom dušeku nije uverila da je i ona
legla.
Čudno je to; tamo, s druge strane zida, leži moja ćerka, ona ista koju sam
presvlačio kad je bila mala, brisao joj guzu i suze, a ipak mi je neprijatno, kao da
mi je neko tuđ narušio mir. Prisnost se ne gradi krvnim vezama, već kroz
zajednički život. Čovek čak i od majke može da se udalji ako dugo ne žive
zajedno.
„Spavaš?”
Skočio sam kao oparen i shvatio da je Zveva na vratima. Ne vidim joj lice u
mraku, ali siguran sam da je stisnula usne, kao nekada davno kad bi, onako
malena, nešto zabrljala. Sećam se kako je jednom pokušala da se popne na
kredenac, pa je srušila ceo servis za ručavanje koji nam je poklonila moja tašta.
Katerina joj je očitala bukvicu, a ona je dotrčala kod mene s istim izrazom lica
kao noćas. Kad god bi je majka izgrdila, ona bi tražila utehu kod mene, znajući
da je tu sigurna. Nikad nisam umeo da se uživim u ulogu strogog roditelja, nisam
mogao da budem spontan; posle dve prekorne reči prasnuo bih u smeh, a Zveva
bi jedva dočekala da mi se pridruži. Onda bi mi Katerina rekla da sam
neodgovoran, da ću uništiti život svojoj deci jer njima treba čvrsta ruka, red i
disciplina. Šta da kažem na to, ja sam odrastao pored autoritativnog oca, a nisam
ispao bolji od Zveve i Dantea.
„Ne, budan sam”, odsečno sam odvratio.
Ne mogu da sakrijem ljutnju koju u meni izaziva njena ćutnja. I Katerina je
bila takva, satima je umela da ćuti, danima i nedeljama, sve dok ogorčenje malo
ne izbledi. Isprva sam mislio da ću poludeti od napetosti, pitao sam se kako ću
živeti s tim, ali malo-pomalo sam naučio da ne primećujem njenu ljutnju. Ne bih
da kažem nešto glupo, ali sve mi se čini da se njena bolest hranila tom
potisnutom energijom koja nije mogla da izbije na površinu. Moja žena je
svakodnevno gutala svoje ogorčenje.
Zveva je sela na ivicu sofe i zagledala se u mene. Čak ni iz te blizine ne
mogu da dokučim njen pogled.
„Žao mi je”, reče, „znam da sam ti banula u kuću bez ikakvog objašnjenja,
ali stvar je u tome što se bojim tvoje osude.” Nagonski sam ispružio ruku da je
pomilujem po licu, što čitavu večnost nisam uradio. I zaista, Zveva se bezmalo
trgla pre no što se opustila pod mojim dlanom. Na koži sam osetio njene suze,
kao nekada davno, kad sam ih otirao palcem da joj ne izbrazdaju lice.
„Ne pamtim kad si me poslednji put pomazio.”
„Ja te, zapravo, i ne dodirujem”, govorim, „jezgra naših atoma nikad se ne
dodiruju, to je nemoguće. Ništa se na ovom svetu ne dodiruje.”
„O čemu ti to?”
„Ne znam, video sam to u jednom dokumentarcu, ali nisam najbolje
razumeo.
Ona se osmehuje. „Previše gledaš dokumentarce.”
„Možebiti, ali to je jedino što još može da mi pobudi znatiželju. A znatiželja
hrani moju nezasitu taštinu!”
Zveva se slatko ismejala, a i ja sa njom. Onda smo se uozbiljili i ćutke sedeli
dok u jednom trenutku nije rekla: „Dijego i ja smo se svađali, mislim da
podozreva…”
Uzdahnuo sam. Podozrenje je poslednja kap u narušenom braku; kad se čaša
prelije, mnogo toga je već izgubljeno. „Ne voliš ga više?”
„Ne znam…”
„To znači da ga ne voliš.”
„Za tebe nema sredine, jel’ tako?”
„Sredina ti služi da izbegneš pravi put, onaj što te vodi tamo kuda žudiš da
stigneš. A ljudi su skloni neumorno da tapkaju u mestu samo da ne bi stigli do
cilja kojeg se plaše.”
„Mnogo filozofiraš u poslednje vreme”, reče ona podsmešljivo.
„Nije to filozofiranje, nego poodmakle godine koje čoveku pomažu da
prihvati neke neprijatne istine. Ako više ne voliš muža, treba da ga ostaviš. Ne
zbog sebe, nego zbog Federika. Inače će mu detinjstvo biti ispunjeno vašim
scenama i tvojim osećajem nemoći. Žao mi je, pokušao sam da se ne mešam, ali
sad osećam da bi trebalo da ti kažem šta mislim. Moraš doneti neku odluku;
nemoj da budeš kao ja i većina ljudi. Ne možeš ni da zamisliš koliko parova
tavori u bračnoj čamotinji zato što nisu u stanju da donesu neku odluku.”
Odmakla se od mene, nalaktila se na butine pa dlanovima pokrila lice. Onda je
počela da se ljulja, napred-nazad, kao Katerina kad bi joj se učinilo da nema
izlaza. Oteo mi se smešak. Zveva se okrenula i zbunjeno me pogledala.
„Samo si me podsetila na svoju majku, i ona je imala običaj da se ljulja.”
„Ne sećam se toga.”
„Majke obično skrivaju od dece da prolaze kroz teške trenutke.”
Ta primedba ugasila je i ono malo radosti što joj se nazirala na licu.
„Misliš da grešim s Federikom jelda?”
„Da, ali isto tako mislim da to nije nimalo neuobičajeno i da se tu ništa ne
može. Ja sam grešio s tobom, ti grešiš s njim, on će grešiti kad bude podizao
svoju decu.” Kao da se malo smirila. Ćutimo, udisaji nam se sustižu u noćnoj
tišini, kao nekada davno. Onda je Zveva iznenada rekla: „Što ne pređeš u sobu
da legneš?”
„A gde?”
„S nama dvoma.”
„Biće nam tesno.”
„Vrlo važno.”
„Dobro mi je ovde, bez brige.”
„Ja, zapravo, brinem zbog sebe.”
Gledam je znatiželjno. Ona se namršti i nastavi: „Obuzima me neka tuga u
onom krevetu…”
E, da, toga se nisam setio. Stvari koje ljudi ostave za sobom uvek sačuvaju
ponešto od njih. Zveva je ispod pokrivača u našoj spavaćoj sobi osetila delić
svoje majke.
„Dobro, onda ću ti ja razbiti setu”, spremno sam odvratio, „ali, upozoravam
te: stalno se prevrćem i hrčem kao krmak.” Nasmejala se i pomogla mi da
ustanem sa sofe. Zavukli smo se pod pokrivače. Federiko je spavao između nas
dvoje. Zveva me je, pre no što je ugasila lampu, dugo gledala pa naposletku
rekla: „Hvala, tata.”
„Ma hajde, molim te, na čemu…”
Kad je mrak zaposeo sobu, ostao sam sâm sa svojim mislima da zurim u
tavanicu izbrazdanu tankim zracima svetlosti što se provlače između letvica
prozorskih kapaka. I prvi put posle dugo, dugo vremena obuzelo me je istinsko
blaženstvo. Okrenuo sam se i pogledao Federika, koji leži na leđima i spava
otvorenih usta. Zveva se okrenula na drugu stranu, no ipak je čujem kako diše.
To me je neizbežno podsetilo na ona davna vremena kad je ona ležala između
mene i svoje majke, koja joj je bila okrenuta leđima. Otad je prošlo četrdeset
godina, ali izgleda da se priča ponavlja, kao neka nezaustavljiva bujica.
Ono što danas jesmo, nestaće s našim telom, ali ono što smo nekad bili
ostade sačuvano u našoj deci. Čini mi se da u Zvevi prepoznajem nešto od
Katerine, kao što sam na licu svoje majke uočavao dedine crte. Možda ću se i ja
danas-sutra vratiti na ovaj svet zahvaljujući nekom pokretu, izrazu lica ili
osmehu moje kćeri. I ko zna čije će biti oči koje će to primetiti.
 Kao oblaci

Narednog jutra sam se probudio ranije nego obično, tiho sam se izvukao ispod
pokrivača i otišao u kuhinju. Zveva i Federiko su još spavali, blago njima. Celu
noć sam pazio da ne pomerim ni mali prst da ne bih probudio svog unuka. Posle
nekog vremena rame mi se ukočilo, a ruka mi je utrnula, ali to je samo delić
muka kojima je bilo izloženo moje telo. Otprilike dva sata pošto sam zadremao,
probudio me je, tačan kao sat, nagon za mokrenjem, koji se posle šezdeset
minuta pretvorio u neizdrživ poriv. Bešika me je preklinjala da je oslobodim
beskorisne tečnosti koja mi se nakupila tokom dana. Istini za volju, za večeru
sam malkice preterao s vinom. A ti njoj objasni (bešici) kako bokal vina ima taj
čudesni dar da ti podnošljivim učini čak i setno samotno veče ispred televizora.
Morao sam u kupatilo. Nevolja je u tome što sam, da bih tamo stigao, morao
da upalim svetio, stavim naočare i obujem papuče koje će, hteo-ne hteo, strugati
po podu dok ja vučem noge ka kupatilu. Sva ta buka bi sigurno probudila Zvevu
i Federika. Zato sam nastavio da ležim još četiri sata, okrenut na stranu, jer
ležanje na leđima s bešikom naduvenom kao balon zahteva nadljudski prag bola.
Ukratko, te noći nije mi bilo suđeno da se odmorim, a dan je – ako je to
uopšte moguće – bio još gori. Zveva mi je za doručkom nagovestila da će se
uveče vratiti svojoj kući. Osmehnuo sam joj se, iako sam siguran da je na mom
licu prozrela razočaranje. Ne toliko zbog činjenice da je još jednom izbegla da
donese odluku, koliko zbog toga što me je njihova kratka i neočekivana poseta
usrećila više nego što sam mogao da pomislim. Čovek se navikne na samoću, pa
zaboravi kako je noć manje strašna kad neko diše pored tebe. Kako god bilo, ona
je svoje rekla i tu se više ništa nije moglo, zato sam ćutke pio kafu sve dok me
nije zamolila da odvedem Federika u školu. Da mi se tom molbom obratila samo
nekoliko dana ranije, namrštio bih se, ali tog jutra sam se zadovoljno nasmešio.
Otprilike jedan sat kasnije, Federiko i ja smo bili ispred škole. Zastao sam i
pogledao u vedro nebo na kojem je tek poneki oblačak lenjo jedrio ka Vezuvu.
To svakako nije bio dan koji treba provesti zatvoren u učionici. Zato sam se
okrenuo ka svom unuku i rekao mu: „Znaš li šta ćemo sad uraditi nas dvojica?”
On je odmahnuo glavom.
 „Nećemo ući, u školu možeš da ideš i sutra. Ovo prepodne ćeš provesti s
dedom!”
Federiko se nasmešio i razrogačio oči, dopustivši starom namćoru da bar
jednom u životu pomisli kako je bolji čovek no što jeste.
„A šta ćemo raditi?”, upitao me je.
Da, šta bismo mogli da radimo? Kuda sam vodio Zvevu? Onda mi je sinulo:
Edenlandija, luna-park u kojem se zabavljaju sva napuljska deca.
„Idemo”, rekao sam mu, pa ga poveo prema taksi stanici.
I tako sam se, da čovek ne poveruje, u utorak ujutru zatekao u luna-parku u
koji više od trideset godina nisam kročio. Kad je shvatio kuda smo krenuli,
Federiko je počeo da kliče od ushićenja i celim putem u taksiju nije mogao da se
svrti. Telo uvek otkriva naša osećanja, bilo da se ljuljamo obuzeti zebnjom ili se
vrpoljimo od uzbuđenja. Ovo drugo je, zapravo, daleko teže sakriti.
Nažalost, osmeh s kojim smo ušli u park na mom licu se ugasio čim smo
prošli kroz kapiju. On je radosno jurcao od jedne do druge zanimacije, a meni
nije preostalo ništa drugo nego da se prilagodim njegovom ushićenju, iako me je,
dok sam se osvrtao unaokolo, obuzela seta. E, da, ja sam kao žica na gitari: ne
čujem se dok me neko ne čačne, a onda zavibriram i dugo mi treba da se
zaustavim. Pogled na to mesto vratio me je u prošlost. A u mojim godinama
veoma je opasno kretati se unazad.

Početak sedamdesetih bio je zlatno doba Edenlandije. Zveva je tada bila

mala i Katerina i ja smo odlučili da je prvi put odvedemo u taj luna-park koji je
bio ponos Napulja i celog Apeninskog poluostrva. Katerina je bila oduševljena, a
naša ćerka nije znala kuda bi pre. Jedino mene nije ponelo opšte veselje. Bar dok
nisam upoznao jednu curu, mislim da se zvala Debora, dvadesetogodišnjakinja
koja je s dvema drugaricama stajala u redu ispred šatre za gađanje pokretne
mete, gde su, za pogodak u centar, poklanjali plišane igračke. Katerina i Zveva
su bile u sobi s ogledalima, a ja sam prišao trima devojkama i upustio se u
uobičajeno udvaranje, nimalo ne okolišajući. Za tren oka sam osvojio plišanu
životinjicu koju je Debora želela, a osvojio sam i njeno srce. Zahvalila mi je i
udaljila se s drugaricama kikoćući se i zavodljivo me pogledajući. Ostatak dana
proveo sam misleći na Deborin osmeh, umesto na osmeh svoje ćerke, koja je
ushićeno posmatrala to šarenilo.
To je mogao da bude savršen dan, mogao sam i morao sam da budem
zadovoljan svojim životom, svojom ženom, koja me je zaljubljeno gledala,
svojom ćerkom, koja se veselo smejala i stezala me za ruku, svojim gradom, koji
je želeo da mi pokloni jedan dan za pamćenje. Ali naišao sam na Deboru, njeno
zanosno telo, detinjast osmeh, zavodljiv pogled. Zato sam se pravio da sam
srećan koliko i moja porodica, iako sam bio potišten, i to ne zato što je moja
muza nestala, već zato što je dovoljan bio taj curetak, ni po čemu poseban, da
sakrije od mene lepotu tog porodičnog dana.
Na izlazu sam je ponovo sreo. Kad je pored mene videla Zvevu i Katerinu,
koja me je držala za ruku, pogledala me je podsmešljivo, možda čak pomalo
prezrivo.
Pognuo sam glavu postiđen i sakrio se iza usiljenog pogleda koji sam
poklonio svojoj ćerki.

Federiko i ja smo s ringišpila sa konjićima prešli na onaj veliki, s vozića smo

se otisnuli na „Divlji zapad”, da bismo se naposletku obreli na „letećem zmaju”,
nekakvom vozu koji već pola veka ide ukrug samo da bi matori konji kao što
sam ja mogli „u letu” da dohvate nekakvu glupu mašnu. E pa, nas dvojica smo
šest krugova obišli da bismo se domogli prokletinje; Federiko je već u trećem
rekao da mu je dosadno i da hoće kokice, ali ja – ni da čujem! Nisam se
zaustavio dok je nisam ugrabio. Onda sam stao u red da kupim ko zna koju po
redu kartu, kad se jedan gospodin od četrdesetak godina, s debeljuškastim sinom
koji je jeo šećernu vunu, vešto provukao i stao pravo pred kasu.
Za osamdeset godina života u Napulju svako bi naučio jedno jednostavno
pravilo: nikad ne započinji svađu s razbacanim momkom punim tetovaža, koji
govori s izraženim lokalnim dijalektom. Ovaj grad nije zdravo mesto za one koji
su navikli da teraju mak na konac. Ipak sam prišao pomenutom gospodinu i
uzviknuo: „Gospodine, niste primetili da postoji red?”
On me je mrzovoljno pogledao i odvratio: „Saću da završim.”
Pao mi je mrak na oči. „Možda me niste razumeli. Morate da stanete na kraj
reda!”
Posle tih reči odlučio je da mi pokloni punu pažnju. „Ma, šta ’oćeš?” upitao
me je kao da smo stari drugari, mada mu ton nije bio nimalo prijateljski.
„Da stanete na kraj reda!”, žustro sam uzvratio.
Jedan gospodin iza mene me je povukao za mišicu i prošaputao: „Pustite ga.”
Da sam stigao, okrenuo bih se pa bih i njemu očitao bukvicu, mada je on,
zapravo, samo hteo da me spase. U lice bih mu sasuo da su, baš zato što se takvi
kao on povlače, neki ljudi u ovom gradu neizrecivo drski. Ali nisam stigao, jer
su onog krupnog moje reči, izgleda, prilično najedile, te mi se preteće uneo u
lice. Bio sam spreman da se transformišem u penzionisanog pukovnika da se nije
umešao momak iz obezbeđenja, koji je uručio karte mom sagovorniku i zamolio
ga – da čovek ne poveruje! – da ne obraća pažnju na mene. On ga je poslušao, u
Napulju su ljudi ionako naučili da ne obraćaju pažnju, svi odreda osim moje
malenkosti. Zaustih još nešto da kažem, ali Federiko me je prestravljeno gledao,
te sam ćutke kupio karte i seo s njim u vagon, spreman za još jedan krug u luna-
parku. Pre no što je vozić krenuo, nagnuo sam se ka svom unuku i rekao mu:
„Ako hoćeš da živiš ovde, nemoj da budeš kao tvoj deda, nego savladaj žalosnu
veštinu očajnika da ni na šta ne obraćaš pažnju.”
Mislio sam da će mi prepodne u luna-parku pomoći da ispunim sve one
prazne kućice u druženju s unukom, međutim, kad smo izašli, Federiko je
odlučio da odemo u zoološki vrt prekoputa, potvrdivši time moju teoriju da
ljudima uvek treba pružati što manje kako ne bi previše očekivali. Kako god
bilo, posle piratskih brodova, vasionskih brodova, konjića i zmajeva, morao sam
da gledam životinje u kavezima, žalostan prizor koji bih rado propustio.
Tamo sam naučio da za svoju ružičastu boju flamingo može da zahvali
pigmentu jedne vrste sićušnih rakova kojima se hrani, da zbog mnogih
grabljivica samo petnaest odsto mladih nojeva dočeka prvu godinu života i da su
crni labudovi monogamni, te da ceo život provedu s jednom ženkom. Baš bi bilo
smešno da i naša boja kože zavisi od onoga što jedemo, a prilično žalosno da
samo jedan mali procenat dece doživi odraslo doba. Ne smem ni da zamislim šta
bi tek bilo kad bi čovek bio monogamno stvorenje i ceo život proveo pored
jednog partnera. To mogu samo retke zverčice.
Uprkos primedbama, iz zoološkog vrta sam izašao zadovoljan što sam svom
unuku podario uspomenu koja će ga možda dugo pratiti. Zato sam spokojno
koračao držeći ga za ruku, kad sam nedaleko od kuće spazio svog komšiju
siledžiju. On je, zapravo, bio na drugoj strani ulice, te me nije ni primetio. Izašao
je iz banke s još dvojicom, smejao se i šalio. Kad sam ga video tako opuštenog i
samouverenog, u tamnom odelu, načas sam se zapitao da li je to onaj isti čovek
koji je u stanju onako zverski da povredi Emu. Gledao sam te lepo odevene ljude
kako ćaskaju i gestikuliraju, ni po čemu se ne ističući među mnoštvom
prolaznika. Da nije bilo njega u toj grupici, verovatno bih tu trojku samo
okrznuo pogledom i već sledećeg trenutka zaboravio na njih kao na one jutarnje
oblačiće.
Na prvi pogled, sve je na mom komšiji bilo na mestu: elegantan i nasmejan,
delovao je kao pouzdan momak. Ipak, naježio sam se dok sam ga gledao. Kako
jedan čovek može da ima dva lica? Kako to da jedno ne utiče na drugo? I zašto
je zlo često nevidljivo? Možda zato što se krije u mraku, ispod površine. Kao
oblaci čiji su vrhovi obasjani suncem, dok su, posmatrani sa zemlje, crni i
preteći.
„Ko je to?”, upitao me je Federiko.
„Jedan poznanik”, odgovorio sam.
Nastavio sam da zurim u neprijatelja sve dok me nije primetio. Tek tada mu
je osmeh zamro na usnama. Nisam kukavica, ili se, ako ništa drugo, svakog dana
trudim da ne ispoljim kukavičluk, pa ipak me je od pogleda njegovih zverskih
očiju obuzelo nešto vrlo slično strahu. Onda sam, međutim, rekao sebi da bi on
trebalo da se plaši i izdržao sam njegov pogled, no ljigavac je hitro okrenuo
glavu i izgubio se među prolaznicima. Ja sam uhvatio Federika za ruku pa smo
produžili svojim putem.
„Nisi mu se javio?”, upitao me je unuk.
„Drugi put”, odvratio sam.
Ušao sam u prvi kafe i otrčao u toalet. Da sam morao da trpim još samo
minut duže, pokvasio bih pantalone.
 Stakleni akvarijum

Lomljenje tanjira. Vrisak, pa udarac. Ponovo vrisak. Upalio sam svetio pa se

pridigao u krevetu da oslušnem. Malo zatim opet se čuje buka, kao da neko
premešta nameštaj i vuče stolice, prašti razbijena keramika. I ponovo vriska.
Ustao sam i obukao kućni ogrtač. Zatekao sam se u predsoblju kad su se vrata
susednog stana otvorila. Tada sam čuo kako neko trči niza stepenice, pa sam
brže-bolje odjurio na prozor. Posle nekoliko sekundi ugledao sam ga kako žuri
prema svojim kolima. Izleteo sam u hodnik, gde me je već čekala Eleonora
Vitaljano. Nepomično je zurila u Emina odškrinuta vrata.
„Jesi li čuo?”, prošaputala je.
Klimnuo sam glavom, ali u tom trenutku nisam imao vremena da se bavim
mačkarkom. Prišao sam vratima i širom ih otvorio. Eleonora me je pratila u
stopu.
„Eleonora, molim te!”, netaktično sam se brecnuo.
Ona je promrmljala nešto i povukla se. Pozvonio sam iako su mi ruke drhtale
više nego obično. Ako se ovaj užas ne okonča večeras, kunem se da ću otići u
policiju, pomislio sam.
Ema ne odgovara na zvono. Trebalo bi da utrčim u kuću, no i dalje stojim na
vratima, nešto me zadržava, ali ne gospođa Vitaljano, koja me, naprotiv, podstiče
pogledom. Sprečava me strah, istinski strah, onaj koji osetiš samo nekoliko puta
u životu, koji ti parališe udove i misli. Stvar je u tome što mu u mojim godinama
ne smeš pridavati previše važnosti, inače ćeš završiti u nekoj fotelji i svet ćeš
posmatrati samo izdaleka, kao Marino. Zato sam polako ušao.
Unutra je mračno, jedina svetlost dopire iz sobe na kraju predsoblja, s desne
strane. Hoću da potrčim tamo, da se uverim da je Ema dobro, ali noge me ne
slušaju, vrti mi se u glavi, a katarakta mi ne dopušta da razvejem mrak. Polako
se krećem kroz predsoblje, nesigurnim rukama opipavam zidove dok se
probijam između nameštaja.
Ema nije u kuhinji, tu su samo čaše i tanjiri razbijeni u paramparčad,
prevrnuta stolica, tri otvorene fioke. Onda sam primetio crvene mrlje na podu.
Krv. Kapi poredane jedna za drugom pokazuju mi put, kao mrvice u Ivici i
Marici.
„Ema”, prošaputao sam.
Nema odgovora. Bože, molim te, samo da joj bude dobro, dozvoli mi da na
miru umrem, da ne moram da proživljavam još nečiju tragediju. Upalio sam
svetlo u predsoblju. Krvavi trag vodi me u kupatilo. Peškiri razbacani na podu,
kao i sapun, čaša sa četkicama za zube i zavesa za kadu. Kapi su se preobrazile u
tragove bosih stopala.
Moram da mokrim.
Iz hodnika dopire mačkarkin glas, ali ja je ne razumem, kao da sam pod
staklenim zvonom, kao da sam ponovo fetus okružen plodovom vodom.
„Molim te”, promrmljah, „pomozi, kao što si mi uvek pomagala!”
Ali Katerina je negde daleko, kao i glas gospođe Vitaljano, kao i moja deca,
Rosana i Marino. Svi su daleko od mene i onoga što se ovde dogodilo. Vonj
nasilja ne može da dopre do njih.
Ispred kupatila izvrnuta komodica, krhotine staklene vaze. Malo dalje jedna
crvena ribica se koprca i zeva boreći se za vazduh. Kad bih mogao, draga moja,
spasao bih te, ubacio bih te u sudoperu i pustio ti vodu. Nikome ne treba uskratiti
pravo da diše, da živi. Razumem te, i te kako te razumem, ali sad ne mogu da ti
pomognem.
Žao mi je.
Okrenuo sam se i ušao u spavaću sobu. Ormar je otvoren, odeća razbacana
po podu. Na krevetu napola spakovan kofer, tik ispred mene ešarpa umrljana
krvlju. Noge me izdaju, već htedoh da se sručim na krevet kad iza komode
ugledah ruku. Ni sam ne znam kako sam prešao tih nekoliko koraka, ali znam da
sam se već sledećeg trenutka obreo pored Eme. Budna je i stenje, krv joj se sliva
iz usta, lice joj je otečeno, druga ruka joj je neprirodno izvijena ispod karlice, a
ogromna lokva krvi širi joj se ispod potiljka. Oko nje krhotine razbijenog zidnog
ogledala, na njemu trag od udarca glavom. Mlazevi krvi slivaju se niz zid i
kaplju na pod, nekoliko centimetara od nje.
Kad dođeš do osamdesete, misliš da si sve video, da te više ništa ne može
iznenaditi i da, zahvaljujući iskustvu, u svakoj prilici možeš da se snađeš, a onda
shvatiš da ništa ne znaš, da te bolesti, nevolje i traume koje su ostavile traga na
tebi nisu i očeličile. Čovek ne može naučiti da se suočava s bolom, može samo
nastaviti da živi. Kao ja što živim, bezmalo nasumice. Uhvatio sam je za ruku i
pogledao je u oči. Hoće nešto da kaže, a ne može. Podigao sam glavu. Na
vratima stoji Eleonora i posmatra prizor, zabezeknuta.
„Zovi hitnu pomoć”, govorim.
Ona ne mrda.
„Jesi li čula šta sam ti rekao?”, proderao sam se.
 Mačkarka klimnu glavom i nestade iz vidokruga.
„Ništa ti ne brini, sad će stići hitna pomoć. Videćeš, za nekoliko dana ćeš se
sasvim oporaviti.”
Na krevetu sam spazio peškir. Dohvatio sam ga i proturio joj ga pod glavu,
ne bih li zaustavio krvarenje. Ne znam da li tako treba, uradio sam to
instinktivno, jer nemam vremena da razmišljam. Trudim se da joj se osmehnem i
da ne gledam u tu lokvu koja se naočigled širi. Samo što više – kao što sam već
rekao – ne umem da se pretvaram, shvatiće ona, zuri u mene onim bistrim očima
kao da me preklinje da je ne ostavim.
Poznat mi je taj pogled, isti kao Katerinin, pogled koji me je svaki put
naterao da zanemim. Zato moram da se pomučim da otvorim usta, mada ne
znam šta da kažem. Život mi je pružio drugu priliku, a to se malo kome događa.
„Ni na šta nemoj da misliš, sad ćemo te odvesti u bolnicu, tamo će se
pobrinuti za tebe, a onda ćeš, lepo, krenuti iz početka. Obećavam ti da ćeš imati
sve ono što zaslužuješ, pa makar to bilo poslednje za šta će se ovaj izlapeli
starkelja postarati!”
Ona se osmehnu i nejako mi stisnu ruku. Od zgrušane krvi dlanovi su nam se
bezmalo zalepili. Mačkarka se ponovo ukazala na vratima i saosećajno nas
pogledala. Klimnuo sam joj glavom i okrenuo se ka Emi. Čini mi se da joj se
gasi onaj sjaj u očima.
„U stvari, znaš šta? Kad se oporaviš, ti i ja ćemo otputovati na neko lepo
mesto. Godinama ne mrdam iz ovog grada. Naravno, ako se ti slažeš. Znam ja da
društvo jednog starca nije na vrhu tvoje liste želja, ali nemaš kud, mene je teško
obeshrabriti!”
Ona se ponovo osmehuje ili mi se to samo čini. Ili bih voleo da je tako. Ali
stisak njene ruke sve je slabiji, a onaj peškir je već natopljen krvlju. Progutane
suze me guše i moram u klozet. Ne znam koliko još mogu da izdržim. Zato
čavrljam dok čekam hitnu pomoć.
„Ali moram da te upozorim da nisam bogzna kakav saputnik. Lenj sam, da
fotografišem ne mogu jer mi drhte ruke, imam neposlušno debelo crevo koje
ume da se oglasi baš kad ne treba i prilično sam svadljiv. Znaš i sama, sa
starcima mora čovek da ima strpljenja!”
Ovoga puta se samo ja smeškam. Gospođa Vitaljano je skupila hrabrost da
uđe u sobu. Gleda nas kao da smo dve utvare. Ema je bleda i čini mi se da je
obliva leden znoj. Drhti. Zgrabih čaršav pa ga svukoh s kreveta da je pokrijem.
Dok sam je pokrivao, nagnuo sam se, primakavši lice onoj tamnoj lokvi koja se
nezaustavljivo širi ka zidnoj lajsni. Krv izaziva strah u ljudima. Naše telo izaziva
strah u nama, mračno i tajanstveno kao svemir, te se trudimo da mu ne pridajemo
mnogo značaja, kako nas strah ne bi nadvladao.
 „Hoćeš da ti otkrijem nešto neobično? Jednu tajnu koju nikad ni sa kim
nisam podelio?”, prošaputao sam. „Ona Ema koju sam ti pominjao, žena u koju
sam bio ludo zaljubljen…” Zenice joj se pomeraju. To znači da me čuje.
„Bila je mlađa od tebe kad sam je upoznao, i nisam uspeo da je osvojim.
Nemoj tako da me gledaš! Jesam bio oženjen, ali nikad nisam rekao da sam bio
dobar muž.”
Mačkarka je malo nakrivila glavu ne bi li me čula, ali gluva je kao top i teško
da išta može da uhvati.
„Međutim… nisam ti rekao ono najgore.”
Načas sam zastao. Mislio sam da ću tu tajnu odneti sa sobom u grob, a evo
me gde se spremam da je podelim s devojkom koju sam tek nedavno upoznao.
„Ema je bila sestra moje žene…”
Ovoga puta sam siguran da me je razumela. Slabašno me je stegla za ruku.
Možda bi mi, da može, rekla da sam baraba, poznato je da su žene vrlo solidarne
kad su takve stvari u pitanju. Zato nikome to nisam priznao, čak ni Rosani. Ali
sada sam rešio da otkrijem tu tajnu devojci koja ne može da mi odgovori.
„Kako god bilo…” nastavio sam, ali u tom trenutku u sobu su uletela dvojica
bolničara i grubo me odvojila od nje.
I dalje klečim na podu, posmatram Emu i tu dvojicu momaka usklađenih
pokreta koji, reklo bi se, znaju šta rade. Ne razgovaraju, jedan vadi pribor, drugi
proverava puls, pa joj posmatra ženice. Ne, nemojte da joj gledate oči, došlo mi
je da se proderem, ugasile su se, ali uskoro će opet sinuti. Samo nemojte da
kažete da umire, molim vas. Pokušao sam da ustanem, ali sam odmah morao da
se pridržim za krevet. Soba se vrtela oko mene. Bolničari su i dalje zauzeti oko
Eme, uhvatili su je za bokove i okrenuli je. Zaključio sam da mi je to previše,
izašao sam iz te sobe, iz njene kuće i obreo se u hodniku gde su se već okupili
stanari. Rukom sam zaustavio Marina, koji mi je pošao u susret, prišao prozoru
na odmorištu i otvorio ga ne bih li se povratio. Talas svežeg vazduha zapljusnuo
mi je lice i kao da sam tek tad prodisao. Nekoliko desetina metara niže sirena
policijske patrole obojila je u plavo lica jedne grupice koja gleda gore. Vratio
sam se u Emin stan, ona žmuri, opružena na nosilima. Ništa ne pitam, ne želim
da čujem odgovore. Uto stigoše i dva policajca i zabrinuto se osvrnuše unaokolo,
a onda pozvaše kolege preko policijskog radija. Jedan od njih zuri u mene,
možda bi da mi priđe, no srećom, bolničari su mu odvratili pažnju upitavši me:
„Vi idete s nama?”
Klimnuo sam glavom, policajci mogu da čekaju. Ionako znaju da to nisam ja
uradio, jedan starac ne bi mogao da napravi takvo krvoproliće. Kad bi se ludilo
ispoljavalo tek u trećem dobu, mnogo manje štete bi pravilo.
Koračam za bolničarima i nosilima. Ema više nije svesna. U prolazu sam
primetio onu crvenu ribicu. Više se ne koprca, više se ne muči. Čak i jedna
beznačajna riba mora da ima sreće u životu, ova se našla na pogrešnom mestu u
pogrešno vreme. Da ju je sudbina nanela u moju kuću, sad bi bezbrižno plivala u
svom malom akvarijumu i najviše na šta bi mogla da se žali jeste čamotinja u
kojoj je osuđena da proživi svoje dane.
Niko ne može da bira gde će sudbina postaviti njegov stakleni akvarijum, da
li će ga smestiti u mirnu kuhinju jednog starca ili na komodu u predsoblju jedne
kuće u kojoj će se dogoditi tragedija. Kažu da o tome odlučuje slučaj. Slučaj,
ponekad, može i da se postara da nam se čitav svet sruši, da nam ostane samo da
se borimo za vazduh u nadi da će neko naići i podići nas.
Nevolja je u tome što je čekanje obično duže od samrtne agonije.
 „Peti maj” – napamet

Noć je. Sat pokazuje da je jedan i dvadeset jedan. Poslednji put kad sam podigao
pogled, kazaljke su pokazivale jedan i osamnaest. Tri minuta, a meni se čini da
je prošla čitava večnost. Oko mene nigde nikog, društvo mi pravi samo zujanje
aparata za kafu, tamo u dnu hodnika, i vonj alkohola što prožima vazduh. Ona je
unutra, već dva sata je operišu. Pre no što su mi zatvorili vrata ispred nosa, jedan
lekar me je odveo u stranu i rekao mi da budem spreman na najgore. Nisam imao
snage da mu odgovorim, a trebalo je, trebalo je da zgrabim tog doktora za revere
belog mantila, tresnem ga o zid i podviknem mu: „Idi tamo i spasi tu devojku! I
da ti više nije palo na pamet da mi govoriš šta treba da očekujem a šta ne!”
Zašto ljudi dopuštaju sebi da drugima pametuju šta da očekuju od života? Ja
očekujem da Ema izađe odande otvorenih očiju, očekujem da me pogleda i
osmehne se, da mi dopusti da je držim za ruku. Očekujem da maleni koji raste u
njoj dobije priliku da dođe na ovaj svet bezumnih i da ono govno uhvate i bace u
neku ćeliju. Očekujem da mi život ne priredi još jednu tragediju, možda najgoru
dosad. Previše toga očekujem da bi neko koga i ne poznajem dozvolio sebi da mi
daje savete.
Gledam manžetne košulje umrljane krvlju, pa se ponovo osvrćem na sat.
Koliko im još treba? Koliko im vremena treba da spasu život jedne devojke? Ko
zna šta su radile te ruke tokom dana. Možda su držale viljušku, servijetu, možda
cigarete, olovku, neki letak, sapun, knjigu, dečje prstiće, hirurški nož.
Ovde, pored mene, trebalo bi da budu Emini roditelji, neki rođak, možda
stric ili ujak, ali sâm sam ovde, kao što je i ona sama iza tih vrata. Trudimo se da
se okružimo ljudima kad god možemo, zavaravajući se da ćemo tako biti
zaštićeniji, ali činjenica je da u operacionu salu ulaziš sam. Ti i tvoje telo. I niko
više.
Jedan i trideset jedan.
Kažu da u starosti postajemo sebični. Ja sam oduvek sebičan, no ipak sam se
zadesio ovde, da čekam vesti o ženi koju sam nedavno upoznao i zavaravao se
da joj mogu pomoći. Nažalost, život me je naučio da nikoga ne možemo spasti.
Možda jedino sebe, ako hoćemo.
 Ustao sam i zaputio se ka aparatu za kafu. Ne bi trebalo da je pijem, bar ne u
ovo doba i u mojim godinama, ali toliko toga ne bi trebalo da radim, a kafa nije
ni prva ni poslednja na tom spisku. U jednom cugu sam iskapio čašicu pa izašao
da zapalim cigaretu. Napolju sam zatekao nekoliko bolničara koji razgovaraju o
svojim smenama, okupljeni pored ambulantnog vozila. Bolnice su neobična
mesta, gde se radost potiskuje da ne bi povredila nečiji bol; gore, na spratu, neka
srećna žena privija na grudi svoj mali zavežljaj, a ovde, u operacionoj sali, žena
njenih godina bori se za život. Povukao sam tri dima i vratio se na svoje mesto.
Dobro bi bilo da ponekad isključimo mozak, ali to je samo još jedna potreba nad
kojom nemamo moć.
Čuju se koraci. Podigao sam glavu i susreo rasejan pogled lekara koji prolazi
pored mene. Tek kad je prošao, shvatio sam da je to onaj isti koji me je one
večeri ispitivao. Sreća njegova što je samo produžio, što me nije prepoznao,
inače bih morao da mu objasnim šta se dogodilo, a on bi morao da se suoči sa
grižom savesti. I on je, kao i ja, mogao da se postara da se ovo ne dogodi.
Ponovo sam ustao i otišao u klozet. Iz ogledala me posmatra odraz mog
upalog lica s podočnjacima, iždžikljalom bradom i mrljama od Emine krvi. Posle
infarkta, lekar mi je rekao da moram da uzimam lekove, redovno spavam i
izbegavam stres. Tri godine su otad prošle i mogu da kažem kako sam izbegao
četiri pravila od ukupno pet; redovno uzimanje leka jedino je što me deli od
sigurnog poraza. Voleo bih da sednem sa tim doktorom i upitam ga kako se to
izbegava stres; možda on zna neki trik koji meni izmiče. Zebnja je čovekovo
fioziološko stanje, da bismo je pobedili, trebalo bi da se lišimo svesti, da budemo
kao novorođenčad ili životinje.
Razvio sam jednu teoriju o tome. Smatram da je sve išlo kako treba do
postanka majmuna, ali posle toga je, usled nekog kvara u mehanizmu, nastao
čovek, stvorenje previše inteligentno za zadatak koji mu je poveren. Inteligencija
je dragoceno dobro i zato bi trebalo da služi unapred određenoj svrsi. Nama,
međutim, ne služi bezmalo ni za šta, osim da izmišljamo sve bizarnije predmete
kako bismo se zavaravali da smo savršeni. Ništa od toga nam ne pomaže da
razumemo šta je naša svrha na zemlji, niti nas štiti od drugih stvorenja. Ne pruža
nam odgovore, već samo rađa nova pitanja. A previše pitanja produbljuje
nezadovoljstvo. Ne znam da li u prirodi postoji još neko stvorenje osim čoveka
koje je kadro da oduzme sebi život, no čak i da postoji, mi smo jedini koji to
činimo zbog duševne patnje. Zašto? Zato što je onaj ko nas je napravio pogrešio
dok je mešao sastojke, eto zašto.
Kad smo već kod klimavih teorija, vratimo se lekarima. Da budem iskren, ta
kategorija mi malo ide na živce. Naravno, ne svi, ali činjenica je da većina njih
hoda nosem parajući nebo. Tačno je da čovek može malo da se uznese kad
pomisli da je nekom spasao život, ali svako od nas bi trebalo da ima na umu
jednu naoko beznačajnu a zapravo sudbonosnu istinu: svi se mi vrtimo ukrug na
maloj lopti koja se okreće oko jedne žute zvezde, ni po čemu posebne, unutar
majušnog Sunčevog sistema na rubu male galaksije, koja se pak kreće veoma
sporo, putanjom sličnom onoj spiralno izuvijanoj žici protiv komaraca. I sve
zavisi od toga iz kog ugla posmatramo stvari. Iz ugla univerzuma, mi smo kao
mravi. Uprkos tome, još ima onih koji traće snagu upinjući se da izgledaju
važnije od nekog mrava pored sebe.
Poludeću, ja sam nestrpljiv čovek i ne umem da čekam. Ako predugo zurim
u neki zid, pred očima mi se ukažu krilate aždaje i dvoglave harpije koje se
hrane mojim nemirom kako bi porasle i izašle iz prinudne letargije u kojoj ih
držim.
Dobro bi mi došlo jedno pivo.
Napolju je vlažno, a ulice su puste. Srećom, prekoputa bolnice se nalazi bar,
još otvoren. Za šankom stoji žena od šezdesetak godina, kose odavno ofarbane,
vezane gumicom, punačka, netrpeljivog pogleda. Tražim joj pivo, a ona me
odmerava, pred sobom vidi oronulog starca, usamljenika koji u dva po ponoći
sâm pije „peroni”. U turobnom baru, dodao bih njenom opisu. Ne bi trebalo da
me osuđuješ, akrepe zapušteni, zato što ništa ne znaš o meni. Ja tebe ne
osuđujem zbog tetovaže na mlohavoj mišici; da se ne lažemo, vrlo žalosna slika,
ali to je tvoja stvar. Biće da si svojevremeno odlučila da se tetoviraš i ne
pomislivši kako će tvoja lepa nadlaktica jednog dana ličiti na svinjsku butku.
Platio sam i izašao. Naspram mene i dalje se uzdiže Vezuv s hiljadama iskri
koje svetlucaju bezmalo do samog vrha. Kažu da u Napulju, gde god da se
okreneš, vidiš more. Ja bih rekao da je vulkan daleko upečatljivije znamenje
ovog grada. Njega ćeš ugledati gde god da pogledaš. Njegove grbe tražimo
pogledom kako bismo našli put do kuće. Njegova energija se, poput lave, uvlači
između kuća i greje uličice.
Rado bih ostao tu da uživam u prizoru grada pod zvezdama, dok dremucka
spokojan i zadovoljan, ali znam da će se s prvim svetlom to čudovište probuditi
gladno. Zato sam se vratio u bolnicu i seo na isto mesto.
Jedan i četrdeset šest.
Zavrnuo sam rukave i primetio da mi ruke još drhte. Dok zurim u njih, deluju
mi vrlo krhko sa svim tim mrljama i smežuranom kožom. Često mi se događa da
ne prepoznam sebe kad se gledam u ogledalu. Čovek je sklon da sačuva najlepšu
uspomenu na sebe. Kad god se zapiljim u svoj odraz, čini mi se da posmatram
neku izgužvanu pidžamu raširenu na vetru.
Uto se oglasi telefon, na displeju prepoznah Marinov kućni broj. Trebalo bi
da se javim, ali ne mogu. Šta bih mu rekao? Da još ne znam ništa i da sam
upravo iskapio jedno pivo?
Ranije te večeri u bolnicu su došla dva policajca. Jedan od njih – mirisao je
na otužno slatkast parfem – prišao mi je da porazgovaramo.
„Njen muž je to uradio”, čuo sam sopstveni prigušen glas, „ali ja sad moram
da sačekam Emu. Kasnije ću vam sve ispričati.”
Pogledao me je, možda je hteo još nešto da doda, čak da me natera da dam
zvaničan iskaz, ali onda je samo klimnuo glavom i udaljio se, ostavivši iza sebe
trag parfema što se nedugo zatim raspršio pred mojim pivskim dahom.
Napokon se otvoriše vrata.
Došao je trenutak da dobijem odgovor.
Skočio sam kao oparen osetivši laku vrtoglavicu i damare kako mi tuku u
slepoočnicama. Lekar me netremice gleda, ja mu uzvraćam pogled i nesigurnim
korakom krećem mu u susret. Toliko sam toga preturio preko glave, a još ne
umem da savladam zebnju. Mnogo je toga što nikad nisam naučio, što mi niko
nije objasnio. Uče nas da rešavamo jednačine, da napamet odrecitujemo Peti
maj2, da izdeklamujemo imena sedmorice rimskih kraljeva, a niko da nam
objasni kako da se suočimo sa strahovima, kako da prihvatimo razočaranja, da
smognemo snage da podnesemo bol.
 Treća od tri nedostižne žene

Velika je razlika između ljubavi prema ženi koju nikad nećeš moći da imaš i
prema onoj koju imaš. Prva zauvek sija, druga se pak s vremenom gasi, kao što
će se za nekoliko milijardi godina ugasiti Sunce. Oba događaja izazivaju nemale
neprilike. Ali ovde je reč o ženama, a ne o zvezdama, mada verujem daje
„gašenje” Sunca daleko lakša tema.
Ema je bila sestra moje žene, nekoliko godina mlađa od nje. Kad sam
upoznao Katerinu, njoj je bilo dvadesetak godina. Isprva je nisam ni primetio;
kad si mlad, rado flertuješ sa zrelijim ženama, tako se osećaš važnijim.
Uostalom, to je sasvim razumljivo, jer imaš čitav život pred sobom da uživaš u
pogledu na one mlađe.
U Emu sam se zaljubljivao postepeno, korak po korak. Kad je strast prema
mojoj ženi počela da jenjava, bio sam ljut i izgubljen. Ljut na samog sebe, jer
nisam uspeo da očuvam ljubav; izgubljen – zato što sam svaku noć delio postelju
sa ženom koja nije budila više nikakve emocije u meni. Zato sam i odlučio da
imamo dvoje dece, kako bi bar oni pružili neki smisao mojoj ljubavnoj priči u
kojoj nije bilo ljubavi. Znam da to nije bilo lepo od mene, ali uveren sam da
mnogi znaju o čemu govorim.
Kako god bilo, u jednom trenutku dogodilo se nešto neočekivano: Ema se
razvela, a Katerina ju je pozvala kod nas, da se oporavi i ujedno joj pomogne
oko mlađeg deteta. Ona je tada imala dvadeset šest godina, ja skoro četrdeset, ali
u to vreme mi se činilo da sam se i sâm podmladio. Moja žena je već bila
ogrubela kako bi lakše podnosila udarce, a Ema je još uvek širom otvorenih
očiju upijala život. Njen pogled, celo njeno telo, odisali su lakoćom i živošću,
nečim što ja odavno nisam bio osetio, te sam dopustio sebi da me očara sav taj
sjaj. Čežnja za mladošću je kao virus, ako te okružuju mladi, neminovno je da se
i sam zaraziš. Ima muškaraca koji će zarad daška vitalnosti i nekoliko godina
mladalačke bezbrižnosti ostaviti porodicu, promeniti garderobu i kuću. Ja nisam
promenio ni porodicu, ni kuću, ni ženu. Moja ljubav prema Emi ostala je
platonska, no ujedno je predstavljala i jednu od najupečatljivijih veza u mom
životu, dokaz da neostvariva želja s vremenom plamti sve jačim sjajem.
 Ema i ja smo se prepustili grešnom vrtlogu ukradenih pogleda i „slučajnih”
dodira. Čovek mora da ima mnogo strpljenja i skoro nimalo hrabrosti da bi
proveo život pored žene koju ne voli, kad u susednoj sobi spava ona za kojom
čezne. Bilo kako bilo, Ema se posle nekoliko meseci odselila, a kuća je preko
noći opustela i utihnula. Pokušao sam u to vreme da je zaboravim, ali Katerina ju
je stalno pominjala. Jedne večeri – sećam se da je u tom trenutku mazala ruke
kremom – otkrila mi je da se njena sestra zaljubila u sinovljevog instruktora
skijanja i da planira da provede s njim celo leto u Trentinu. Te noći oka nisam
sklopio, zamišljao sam Emu u naručju mišićavog muškarca preplanulog lica,
izbrazdanog borama od sunca, kome dah zaudara na lozovaču. Priznajem da je to
neoprostiv kliše, ali i sama činjenica da se zaljubila u instruktora skijanja krajnje
je banalan kliše. Ema je zaista otišla na dva meseca u planine. Međutim, kad se
vratila, njena strasna ljubavna veza već je bila okončana: instruktor je shvatio da
je samohrana majka opasnija od zaleđene crne staze, te je odlučio da se spusti
nekom lakšom.
Te jeseni Ema je često dolazila na večeru, kako bi se naša deca družila. Neću
vam opisivati osećaje koju su me obuzimali svaki put kad bih primetio da me
guta pogledom. Ona bi istog trena okrenula glavu, a ja sam samo mogao kao
neki balavac da zurim u njen profil, u uzaludnoj nadi da će skupiti hrabrosti da
me pogleda u oči.
Ema je imala sve ono što je Katerina s vremenom izgubila: meku kožu,
očaravajuć osmeh i zavodljiv pogled. Kako čovek da joj odoli? I tako, jedne
večeri nisam mogao da se obuzdam te sam otišao predaleko i to uz malu pomoć
jednog ćebeta. Sedeli smo na sofi, Ema, Katerina i ja i gledali neki film. Deca su
već spavala. Da li zato što je film bio dosadan ili zbog nečeg drugog, tek u
jednom trenutku osetih da su njeni prsti opasno blizu mojih, pa se osmelih da
preduzmem klasičan adolescentski korak – stegoh je za ruku. Dvadeset minuta
mi je trebalo da je savladam, kao da sam puž koji na jedvite jade vuče svoju
kućicu. Ema se na kraju okrenula prema meni i zapanjeno me pogledala. Tada je
trebalo da odustanem, ali ja sam joj uzvratio pogled i nisam povukao ruku.
Ostali smo tako kao dvoje balavaca koji uzbuđeno otkrivaju dotad nepoznate
čari, usredsređeni više na svaki pokret palca nego na radnju filma.
Katerina ništa nije primetila, ona nikad ništa nije primećivala. Ili je samo
umela vešto da me ubedi u to. U svakom slučaju, bio je to najprisniji dodir
između Eme i mene. Posle te večeri postala je neuhvatljiva. Izbegavala me je, a
kad bi baš morala da mi se obrati, nije me gledala u oči. Grizla ju je savest. Ništa
neobično, svakog bi na njenom mestu mučila krivica. Svakog osim mene. Tada
mi još nije bilo poznato to osećanje koje će se mnogo kasnije probuditi u meni.
Godinama sam gurao pod tepih brige i grižu savesti; jasno je bilo da će jednog
dana, kad se tepih pomeri, sav taj mulj isplivati na površinu.
Na rasplet sam morao da čekam nekoliko meseci. Bio je Božić i cela
porodica se okupila za stolom. Ema je sela naspram mene. Ono vreme
razmenjivanja pogleda kao da je unepovrat otišlo, te mi je bilo i pomalo
neprijatno u njenom prisustvu. Pomislio sam da sam se možda samo zavaravao,
možda sam pogrešno protumačio njeno držanje, možda me je moja bezgranična
samouverenost navela na prenagljen korak. Ipak, kad je ustala da donese nešto iz
kuhinje, ustao sam i ja, izmislivši neki izgovor i pošao za njom. Srećom, glasovi
koji su dopirali iz trpezarije mogli su da me upozore na nečiji neočekivan upad.
Ema mi je bila okrenuta leđima, ja sam joj spustio ruke na bokove i rekao joj:
„Znam da bi to bila prava ludost, ali ti me poznaješ, jasno ti je da ne podnosim
rutinu!”
To se svakako ne bi moglo nazvati romantičnom izjavom ljubavi, no ona se
samo nasmejala, možda zato što me je zaista dobro poznavala. Ali već sledećeg
trenutka se uozbiljila, pogledala me i rekla: „Čezare, ti si stvarno lud, a ovo
odmah moramo da prekinemo!”
„Nikad nismo ni počeli…”
Uzdahnula je i pognula glavu. Pomislio sam da je poljubim, ali ono što mi je
zatim rekla, delovalo je na mene kao hladan tuš.
„Zašto si dozvolio da imate dvoje dece ako je ne voliš?”
Pitanje za milion dolara. Trebalo je da sednem, pripalim cigaretu i dobro
razmislim o činjenici da svakog jutra moram da donesem desetine važnih odluka
ako hoću da živim kao čovek. Nažalost, donošenje odluka za mene je prava
noćna mora, te to nikad nisam ni radio. Zato sam i ostao ovako nedovršen.
Naravno, izbegao sam odgovor: „Sad razgovaramo o nama dvoma, a ne o
Katerini.”
Ona je na to prasnula: „Izgleda da si ti zaboravio da je Katerina moja sestra!”
Pokrio sam joj usta rukom da njen ogorčen glas ne bi dopro do trpezarije.
Nije se izmakla, te sam skupio hrabrost da joj pomilujem vrat. Priznajem da je to
bilo krajnje nesmotreno, mogla je da mi razvuče šamarčinu i izađe iz kuhinje. Ne
znam kako bih se u tom slučaju vratio za sto. Međutim, dopustila mi je da
dodirujem njenu meku kožu, a onda je čežnjivo sklopila oči. Tada sam pomislio:
Čezare, sad moraš da je poljubiš. I kunem se da bih to i uradio da upravo u tom
trenutku moj nećak nije pao s tricikla i počeo da zapomaže i doziva majku kao
da ga đavoli gone. Dve sekunde kasnije Ema je već nestala, a taj trenutak zauvek
je prošao. Iste večeri sam u džepu sakoa našao poruku: Ne možemo.
I dan-danas mi se dogodi da razmišljam o tome. Možda je sudbina umešala
prste u taj događaj. Trebalo bi da budem zahvalan svom nećaku što mi je tim
nesrećnim padom uskratio uspomenu koje bih se jednog dana možda stideo. Ja
međutim mislim da je time samo dodao još jedan razlog za kajanje mojoj ionako
nesigurnoj strukturi.
Ema je kasnije imala još dve ozbiljne veze. Dugo sam je sretao samo na
porodičnim proslavama. Nikad me više nije udostojila nijednim od onih pogleda
od kojih su me podilazili slatki žmarci. Nekoliko godina kasnije sestra ju je
ubedila da provede leto s nama. Pamtim kuću s pogledom na obalu, miris roštilja
svečeri, uporan zov zrikavaca u popodnevnoj tišini, škripanje vrata koja vode u
baštu, kričanje galebova u rano jutro, Eminu mokru kosu s koje joj kapi padaju
na ramena. Deset godina je bilo prošlo otkako sam počeo da je gledam drugim
očima i za to vreme je postala još lepša.
Nikad nisam tako čeznuo za njom kao tog leta. Ali ona mi nije pružala
priliku da joj se udvaram; kad bi primetila da je gledam, udaljila bi se uz neki
izgovor i otrčala bi da zagrli svog tadašnjeg dečka, simpatičnog knjigovođu koji
joj je nekoliko godina kasnije priznao da je homoseksualac. Kad sam saznao,
došlo mi je bilo da odem kod njega i išamaram ga. Na šta to liči, ja sam
godinama uzdisao za njom, a ti si svako veče mogao da legneš pored nje, da bi
se na kraju ispostavilo da si gej?! Bilo kako bilo, Ema je pred kraj našeg
letovanja popustila i uzvratila mi pogled. Onda sam ja jednog popodneva, kad su
svi u kući spavali, sišao na plažu da je potražim. Bacio sam se u vodu i posle
nekoliko zamaha već sam bio pored nje. Ona kao da je prebledela, ali ništa nije
rekla. I dan-danas vidim njeno lice u tom trenutku i na njemu želju da me
poljubi. Međutim, umesto poljupca, usledila je tirada: „Čezare, možda je za tebe
sve ovo samo igra, ali za mene nije. Oduvek sam zaljubljena u tebe, otkako si me
prvi put pogledao. Deset godina ti izmičem i sigurno nemam nameru sad da
popustim!”
Skamenio sam se. Jedno je nadati se da ti žena za kojom čezneš uzvraća
osećanja, a nešto sasvim drugo biti siguran u to.
„Ni za mene ovo nije šala”, ozbiljno sam uzvratio.
„A šta je, onda?”
Primakao sam joj se, upijao sam njen pogled koji je kružio po mom licu.
Poljubio bih je, onda bih joj priznao da je volim, možda bih joj rekao i da hoću
da ostavim njenu sestru. No u tom trenutku se pojavila Zveva, kojoj je tada bilo
dvanaest godina. Čuo sam njen glas iza sebe i srce mi se popelo pod grlo.
Kupala se s drugaricama nedaleko od nas dvoje i gledala me je zbunjeno,
verovatno pokušavajući da objasni sebi taj neobičan prizor.
Ema se zajapurila i munjevito se odmakla od mene, a ja sam zaronio ne bih li
se pribrao i smislio neko uverljivo opravdanje.
„Dušo”, rekao sam kad sam izronio.
„Šta to radite?”
 „Ništa, tvoja tetka je htela da mi poveri nešto, ništa važno”, odvratio sam uz
bezazlen osmeh.
Ema je bila pribranija, prišla je sestričini i prošaputala joj na uvo: „Tvoj otac
je prava tračara, stalno zabada nos u tuđ život!”
Moja ćerka nas je odmerila, pa se usiljeno zasmejuljila. Nikad nisam sa
Zvevom razgovarao o tom događaju, ali znam da joj je sve bilo jasno i da će mi
pre ili kasnije to sasuti u lice. U svakom slučaju, tada sam poslednji put bio na
korak od toga da poljubim Emu. Mnogo kasnije, onog dana kad je Katerina
umrla, ona me je zagrlila i dugo smo stajali tako. Naposletku mi je promrmljala
na uvo: „Zahvali mi što ne moraš da živiš sa strašnim kajanjem!”
Nisam joj odgovorio, morao bih da opovrgnem njena uverenja tu, pored
samrtne postelje svoje žene. Kajanje se, draga Ema, svakog jutra budi pored
mene. I znaš li šta mi šapuće? Kad god izbegavaš da doneseš važnu odluku,
toneš još dublje, zarobljen s nečim ili s nekim.
 Nepredviđena okolnost

Napulj je u svitanje jednostavan i otmen. Prazne ulice, tihi nepomični automobili

zamagljenih prozora, kričanje galebova u daljini, zaglušujuća tutnjava metalnih
roletni, miris kroasana koji se širi uličicama, zveckanje šoljica iz malobrojnih
već otvorenih kafea. Ne čuju se glasovi, galama, smeh, a ono malo duša što
prolaze ulicama poštuju tu bezmalo svečanu tišinu. Možda grad zna da je Ema
umrla i da je te noći život zadao još jedan nizak udarac ovom sirotom starcu što
se tetura. Napulj poštuje tuđ bol jer dobro zna kako je to.
Moram da popijem kafu. Ušao sam u jedan bar i kao očajnik se uhvatio za
šank. Pre no što me je uslužio, momak za šankom me je znatiželjno pogledao.
Biće da ne izgledam najbolje. Kad bi Zveva znala kako sam proveo noć, dobro
bi me izribala. Ali ovoga puta nisam ja kriv, ovoga puta sam uradio nešto što bi
svako na mom mestu učinio: pokušao sam da spasem život jedne nevine
devojke.
Karabinijeri su mi rekli da su uhvatili njenog muža, koji je izgubljeno
tumarao ulicama. Začudo, nisam besan na njega, Emina smrt utrnula je sva moja
osećanja, te ne mogu ni da plačem.
Čim sam ugledao lekara kako mi prilazi, sve mi je bilo jasno; njegovo lice
nije nagoveštavalo ništa dobro. Ipak sam se tešio da postoji bar zrnce nade, da je
Ema možda u komi i da će se jednog dana probuditi, da će možda ostati
paralizovana, ali živa. Dok gledaš smrti u oči, shvatiš da su sve one oveštale
fraze, one „hrabre” izjave „bolje da umrem nego do kraja života da budem
prikovan za invalidska kolica”, obične budalaštine. Kad dođe trenutak da
biramo, spremni smo i na najgoru nagodbu, samo da spasemo živu glavu. Ema,
međutim, nije više imala ništa da ponudi zauzvrat, otišla je pošto se celu noć
borila i sa sobom je odnela dete u utrobi.
Lekar mi je rekao da je imala unutrašnje krvarenje u mozgu i abdomenu,
prelom karlice i ruke i zdrobljene kosti lica. Koliko mržnje treba da bi se tako
nešto uradilo? Kako je moguće da je takav čovek vodio naoko uobičajen život? I
da niko ništa nije primetio? Kako god bilo, nije dovoljno naslutiti, treba
reagovati. Samo što to zahteva nešto što nije svima dato: hrabrost. Zato sam
uvek malo činio za druge, čak i za sebe. Da bi promenio život, svoj ili život
nekoga do koga ti je stalo, čovek mora da bude i te kako odvažan. U tome je
tajna.
Ruke mi drhte više nego obično, teško mi je da prinesem šolju ustima.
Šanker me saosećajno gleda. Da je ovo dan kao svaki drugi, znao bih šta da mu
kažem; ne podnosim sažaljenje. Ali ovo svakako nije dan kao svi drugi, iako se,
kad pogledam oko sebe, naizgled ni po čemu ne razlikuje od onog jučerašnjeg.
Život ide dalje i ne mari za one koje ostavlja iza sebe.
Trebalo je da prijavim gada i spasem Emu umesto što sam gubio vreme na
glupa beskorisna pisma. Ali ona nije želela da se mešam, verovala je da će se
sama izboriti, stidela se onoga što ju je snašlo. Ko zna šta se to usadilo u nju, ko
zna zašto se zlostavljane žene stide, i sebe i onoga ko ih zlostavlja. Ima nečeg
izopačeno besmislenog u činjenici da je Ema želela da zaštiti svog krvnika od
tuđe osude.
Vrti mi se u glavi, treba mi sna. Ali najpre moram da uzmem kiflice od
lisnatog testa, poslednje dve koje su ostale na šanku; i Marino ih obožava.
Zaustavio sam taksi, no ovoga puta ni reč nisam progovorio s vozačem. Emina
vrata su zapečaćena policijskom trakom i odmorište ispred mog stana više mi ne
deluje prijateljski; bezmalo ne prepoznajem ni sopstveni stan. Ili ga samo
gledam drugim očima. Nema ni Velzevula, možda i on zna da ovde duvaju loši
vetrovi. On je pravo oličenje sebičnosti, nije kao ja, što iz dana u dan pokušavam
da ubedim sebe kako sve oko mene može da se sruši, ja ću nastaviti svojim
putem. E pa danas se uistinu sve oko mene srušilo, a ne bih rekao da sam ja
produžio ne osvrćući se.
Spustio sam kiflice na kuhinjski sto i utonuo u sofu. Pored mene je još ono
ćebe kojim se Ema bila pokrila. Okrenuo sam glavu i zagledao se u sliku Lea
Perotija. Kako je dobro biti junak stripa, stereotip koji zna šta treba da učini i
kako to da učini. Supermen zna da će se celog života boriti protiv zla. Ima nekog
smisla u tome – on bar neće traćiti vreme u traženju svog puta. Možda bi sad
zaista trebalo da legnem, da plačem ne mogu, ali zato me opsedaju besmislene
želje, na primer, da zaspim i probudim se za tri meseca. Kad se nađu pred nekom
preprekom, ljudi se zalete i preskoče je, a ja se pravim pametan, pa je zaobiđem.
Ukratko, ne znam kako da se izborim sa ovim. Mislio sam da sam sve video, ali
prevario sam se.
Kad je zazvonio telefon, shvatio sam da je osam ujutru. Frknuo sam i sasvim
lagano ustao da se javim. Jutros mi najjednostavniji pokreti padaju teško, kao da
se penjem na nesavladivu planinu. Čim sam podigao slušalicu, začuo se Marinov
glas.
„Čezare, napokon! Celu noć sam te zvao! Kako si?”
 Istog trena mi je došlo da prekinem vezu. Samo Marino može da postavi
takvo pitanje posle svega što se dogodilo.
„A kako mogu da budem?”, razdražljivo sam uzvratio.
Istini za volju, trebalo je da ga obavestim da mi se oči sklapaju, noge me
jedva drže, teško dišem i boli me stomak. Ali nisam navikao da se žalim. Da je
na mom mestu, Marino ne bi oklevao.
„Nemam reči za ono što se desilo…”, reče on malo zatim.
„Da”, škrto odvratih.
Zaista, za tako nešto ne postoje reči.
„Žao mi je, možda sam ja kriv što smo izgubili toliko vremena, da sam umeo
da štampam…”
Oteo mi se osmeh pri pomisli na ono nesrećno pismo.
„Marino, ni za šta mi nismo krivi.”
„Znam”, reče moj prijatelj, „ali možda se nešto moglo učiniti.”
Glas mu je iskidan koliko se potresao. Dođavola, ja se iz petnih žila trudim
da ne zaplačem, a onda se on rasplače umesto mene. Sledeći put ću morati da ga
preduhitrim.
„Marino, niko nju nije mogao da spase. U tome je stvar!”
On ćuti, biće da se zamislio nad mojim recima. Znam da su teške, naročito u
ovakvom času, ali tako ja to vidim. Nešto je u Emi preklinjalo za pomoć, nešto
drugo se nadalo da je neće dobiti.
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Da takvi gadovi tuku žene zato što znaju da mogu to sebi da dozvole. Ema
nije volela sebe i isprva je bezmalo mislila da nema ničeg lošeg u tome što je on
kinji. Mislila je da se, u suštini, ne događa ništa neuobičajeno. Smatrala je da je
to zaslužila!”
Marino ćuti.
„I da ti kažem još nešto. I otac ju je tukao…”, dodao sam. Ali starac i dalje
ćuti.
„Mnogo je krivaca u svemu tome”, rekoh na kraju, „ali nas dvojica svakako
nismo među njima!”
On još malo poćuta, pa naposletku upita: „Hoćeš da se popnem malo kod
tebe?”
Rado bih još koji sat odspavao, ali znam da neću moći, zato prihvatam
predlog. Sačekaću ga i daću mu kiflicu, možda će mu to povratiti
samopoštovanje.
Otišao sam u kuhinju, otvorio pivo i pripalio cigaretu. Stomak me sve više
boli, a bol se širi u grudi. Kad sam krenuo u dnevnu sobu, prošao sam pored
zatvorene ostave i setio se Eminih zekica. Besno sam otvorio kutiju i ugledao ih.
Onda sam ih izvadio i prineo licu. Lepo mirišu, kao da ih je već nosila neka
beba. Suza mi je skliznula niz obraz. Poslednjih nekoliko dana ova ostava kao da
je postala ordinacija nekog psihologa, jer samo tu uspevam da izrazim bol.
Trebalo bi da bacim zekice u smeće, šta će mi kad će me zauvek podsećati na taj
jezivi događaj? Ipak sam ih vratio u kutiju i zatvorio je. Pokušavam da se
dovučem do sofe, ali noge me ne slušaju. Kad sam stigao do trpezarije, presekao
me je oštar bol u grudima. Ispružio sam ruku ka dovratku i zastao, kao da hoću
da se uverim u ono što sam naslutio.
Sve je oko mene tiho.
Odvukao sam se do cilja, no tad me još jednom preseče, još jače, oštar bol
kao da mi kida grudni koš. Cigareta mi je ispala iz usta, boca „peronija”
iskliznula mi je iz ruke i uz prasak udarila o pod. Hoću da viknem, ali glas mi je
zamro u grlu, noge me izdaju i osećam kako padam u lokvu piva što se meša s
mojom mokraćom koja mi je natopila pantalone.
Umirem, znam da umirem jer sam stekao izvesno iskustvo s infarktima.
Samo što je ovaj bolniji od prethodnog. Da nisam ateista, pomislio bih da je
došlo vreme da odem, zavarao bih sebe da tako i treba, da me Bog možda zove
da se nađem Emi, kao da ja znam šta se od mene očekuje s one strane. Gospod je
rešio da se posluži mnome ne bi li pomogao onoj jadnoj devojci, pruža mi još
jednu priliku da je spasem. Da sam vernik, umro bih srećan. Ovako sam samo
besan; Ema i ja danas silazimo, a onaj bednik koji ju je ubio napraviće još jedan
krug. Nisam siguran da je to pošteno; s druge strane, koncept poštenja izmislio je
čovek, dok je u prirodi to potpuno nepoznata kategorija.
Pokušavam da viknem, iako niko ne može da me čuje, ali iz mog grla dopire
samo krkljanje, kao kad Velzevul prede dok strpljivo čeka da mu dam šunku. Oči
mi se sklapaju no svejedno vidim ga, baš njega, crnog mačka gospođe Vitaljano
kako me gleda s vrata dnevne sobe kao da sam pohabani komad nameštaja koji
ne zaslužuje posebnu pažnju. Ispružio sam ruku – prvi put treba on meni, a ne ja
njemu. Dovedi nekoga i, hoću da mu kažem, ali mačku kao da je dojadilo da me
gleda; prineo je šapu njuškici i usredsredio se na umivanje. Ja umirem, on se
umiva. Ovo izgleda kao neka šala: celog života je bio sebičan, a umro je zbog
tuđe sebičnosti. Život je rešio da me nauči pameti.
Zažmurio sam i prepustio se. Lekar mi je stalno govorio da ne preterujem, da
živim umereno, da ne pušim, ne uzimam plavu pilulicu kad idem kod Rosane, da
ne pijem. Previše je to zabrana, doktore, one mi samo još više otežavaju život.
Osim toga, ovako će Zvevi biti mirna savest, moći će da kaže sebi kako me je
upozoravala, te će nastaviti da živi s jednom brigom manje. U najboljem slučaju
ona i njen brat će se, na nekoj večeri s prijateljima, smejati mojoj poslovičnoj
tvrdoglavosti. Da li će Rosana plakati za mnom? Marino sigurno hoće, uostalom,
on će me i naći.
Hladno mi je. Uvek sam mislio da je infarkt jedan od najboljih načina da
čovek ode. Poštedi te godina patnje, terapija, bolnica, sažaljivih pogleda i
skrivanja istine; jedan precizan udar i zbogom ostajte. Međutim, ja već tri minuta
ležim na podu i meditiram o životu, a svetio nikako da se ugasi. Nepredviđena
okolnost. Još jedna. Ceo život mi se sveo na nepredviđene okolnosti.
Velzevul mi je prišao i liže mi obraz. Da imam snage, opaučio bih tog
sotoninog slugu. Ali odlučio sam da se opustim, da se ne opirem snu. Više ni bol
ne osećam, samo me još umor podseća da sam i dalje živ.
Marino ima ključeve od mog stana, on bi mogao da me spase. Pitanje je
samo koliko će vremena proći dok ne shvati da nešto nije kako treba. I, pre
svega, koliko će potrajati dok siđe po ključeve i ponovo se popne. Moj život je u
rukama jednog senilnog starca s refleksima lenjivca.
Zbogom, živote, bilo mi je zadovoljstvo, iako se ispostavilo da si preispoljna
hulja!
 Volim

„Znaš šta bih sad jeo?”, prošaputao sam Zvevi, koja se nagnula prema meni.
Ona me gleda kao što bi gledala svog sina. „Tata, prestani”, reče.
„Malo pršute”, nastavio sam kao da je nisam čuo.
Od svakojakih đakonija o kojima sam maštao na kraju sam izabrao pršutu.
Što je čovek stariji, sve manje uživa u slatkišima. U svakom pogledu.
„Voleo bih da mi doneseš jedno lepo pakovanje pršute, tanko isečene, one što
se topi u ustima.”
Voda mi je pošla na usta; danima se hranim samo čorbuljacima. Dante, Leo i
Rosana se smeju, Zveva se uzvrpoljila od nervoze. Ne znam da li sam to već
pomenuo, ali, moja ćerka zaista nema smisla za humor.
Marino me je izvukao iz kandži smrti. Da čovek ne poveruje – već je bio
poneo sa sobom ključeve i, kad je video da ne otvaram, jednostavno je otključao
i ušao. Rekao je kako je pomislio da bi bilo pametno da ih ponese, za slučaj da
sam ja zadremao na sofi. Spasao mi je život, mada je krajnji ishod i dalje
neizvestan. Kasnije sam saznao da sam, po dolasku u bolnicu, jednom nogom
već bio u grobu, te su me tri dana držali na odeljenju za reanimaciju. Sad mi je
bolje, ali moraću na operaciju ako nameravam da se šegačim još koju godinicu.
Za deset minuta će doći po mene, odvešće me u operacionu salu, otvoriće mi
grudni koš i pokušaće da poprave moje bolesno srce. Čudno je to; potpuni
neznanci će se upinjati i preznojavati, urlati i psovati da bi mi spasli kožu, a ja ću
za to vreme spavati kao da to nije moja briga. To je jedna od retkih prilika kad
čovek poverava svoj život drugom čoveku. Što se ostalog tiče, uglavnom
mislimo da sve možemo bolje od drugih.
Bilo kako bilo, ne bojim se previše. Možda zato što sam shvatio da je
umiranje slično pijanstvu – ne možeš da držiš oči otvorene. To je sve.
„Kad izađeš, kod kuće će te čekati pakovanje pršute!” reče Zveva sa suzama
u očima.
„Nemoj da plačeš, lutko moja, teško da tamo gore jedva čekaju da me vide,
nisam baš komšija za primer!”
Kad sam izgovorio „komšija”, setio sam se Eme. Mislim da njoj nisam bio
loš komšija. Voleo bih da je pitam šta misli o tome, to bi mi pomoglo da
progutam ovu knedlu što me od one noći steže u grlu. Lekari kažu da je to zato
što su me intubirali, ali ja znam da je nešto drugo posredi, osećaj krivice koji još
uvek ne mogu da svarim, te mi se stalno vraća u jednjak i muči me kao gorušica.
Učinio sam šta sam mogao, Ema, nadam se da ti je to jasno.
„Kako možeš da budeš tako hladnokrvan i još da se šegačiš?” upita me
Zveva. „Ponekad pomislim da je šteta što ne ličim malo više na tebe. Ovako mi
se čini da sam od tebe nasledila samo one loše strane…”
„Eh, čovek mora da ostari da bi naučio da se podsmeva životu. Ništa ne
brini, u mojim godinama ćeš biti vrlo prijatna osoba!”
Možda na ovaj način pokušavam da odagnam strah da neću živ izaći iz
operacione sale, ali šta god da je u pitanju, jače je od mene. Čovek može na dva
načina da se izbori s nevoljama: može da očajava ili da im se podsmeva, ali kako
god da im pristupi, karte su već podeljene. Iako krajnji ishod ne zavisi od nas,
možemo bar da odlučimo kako ćemo odigrati poslednju ruku.
„Baš si šašav!”, uzviknu Zveva i pljesnu me po obrazu. „Navikô starac da
bude u centru pažnje”, umešala se Rosana. „Zaljubljen je u sebe i tu nema leka!”
Ovoga puta sam se ja nasmejao. Ako se izvučem, postaviću sebi cilj da
ubedim Rosanu da se penzioniše, da brine samo o meni. Znam da neće biti lako,
ali bar ću imati čime da se zabavljam. Dante mi je ispričao kako je dva dana
probdela ispred odeljenja za reanimaciju i molila se. Marino nije mogao da dođe,
ali svakih sat vremena je telefonirao i plakao kao dete svakom ko mu se javi.
Dobričina meka srca.
Moj sin je seo na ivicu kreveta. Rado bih ga malo odgurnuo, muka mi je od
njegovog parfema, ali dođavola, toliko sam se trudio da se zbližimo, glupo bi
bilo da baš sad sve pokvarim!
„Slušaj, znam da nije trenutak da o tome razgovaramo, ali kad se oporaviš,
moramo da nađemo neko rešenje. Preselićeš se kod mene ili kod Zveve. Sam
više ne možeš da živiš!” Gospode bože, samo ne kod Zveve. Mada mi ni ona
druga mogućnost ne izgleda privlačno. Ne smem ni da zamislim sliku na kojoj
on i umetnik, obojica u kućnim ogrtačima, sede na sofi i drže se za ruke. Moraću
da mu kažem istinu, ali toliko je brižan da nemam srca da ga razočaram. Za
razliku od sestre, Dante zna kako da mi se zavuče pod kožu. Zato sam samo
klimnuo glavom, ne mogu sada o tome da raspravljam. Rešavaćemo jedan po
jedan problem, najpre treba da izvučem živu glavu, posle toga ću proceniti kome
ću od njih dvoje dozvoliti da mi pokvari ovo malo života što mi je ostalo. Da
budem iskren, postoji još jedna mogućnost: da ostanem u svojoj kući, s nekom
negovateljicom, po mogućstvu ne previše matorom. Ali zbog Rosane ne mogu ni
to da kažem, čak ni u šali. Osim toga, nešto mi govori da ću, ako se izvučem,
morati da se pozdravim sa svojim malim prijateljem, onim dole, kojem bez
čarobne plave pilule ne preostaje ništa drugo do da se dostojanstveno povuče s
poprišta. Tužno je to kad preko noći moraš da se oprostiš od odanog prijatelja
koji te nikad nije izneverio. Da se ne lažemo, prilično neprijatan osećaj! Kad je
već dotle došlo, ne bi bilo šteta ni da oslepim, bar ne bih morao da gledam lepote
u kojima više ne mogu kao čovek da uživam.
Uđoše dvojica bolničara. Vreme je za pokret.
Sad se i Dante uznemirio, a Zveva mi je okrenula leđa.
„Ej, deco, još nisam umro!”, rekao sam im pre no što me je sin zagrlio.
Ne snalazim se u dirljivim scenama. Ako baš moram da umrem, bolje bi bilo
da se to dogodilo u mojoj dnevnoj sobi, dok me je Velzevul lizao po obrazu.
Tako bar ne bih stigao da se potresem.
Jedan bolničar mi je ubrizgao nešto u rastvor za infuziju, pa izgurao moj
krevet u hodnik. Usput me prate neonska svetla s tavanice. Bolje bi bilo da
zažmurim, tu ionako nema ništa lepo da se vidi. Međutim, ako uskoro treba da
umrem, ne bih da protraćim poslednju priliku da osmotrim prizore s ovoga sveta,
makar to bila i bela neonska svetlost.
Prva osoba koju sam video kad sam se probudio posle infarkta bio je moj
unuk, koji mi je milovao ono malo kose što mi je ostalo. I bez toga sam bio
razdražljiv, ničeg nisam mogao da se setim i samo sam želeo da se vratim kući.
Ne podnosim bolnice i pri samoj pomisli da ću morati tu da ostanem obuzela me
je potištenost. Onda je, međutim, gospođa Filomena došla da mi promeni bocu
sa infuzionim rastvorom i… osmeh mi se vratio na lice. Gospođa Filomena je
medicinska sestra od pedesetak godina, jedra je i preplanula, vrane kose, s
teškom šminkom i napumpanim usnama… i s kolosalnim sisama! Njujork ima
svoj simbol slobode, a mi u Napulju, zahvaljujući gospođi Filomeni, možemo da
im pariramo simbolom vulgarnosti. Ipak, ta medicinska sestra me je i te kako
razgalila; šta da radim kad mi se sviđaju vulgarne žene.
Sutradan sam je zvao da mi namesti jastuke. Onda sam, dok se ona trudila da
mi ugodi, blaženo zurio u njene sise što su mi se njihale na pedalj od nosa. Ona
se na kraju osmehnula i primetila: „Gospodine, vi baš ne možete da se
uozbiljite!”
Ne mogu, volim da se šegačim, da zbijam šalu sa životom, volim lepe žene i
velike sise. Ali volim ja još mnogo toga. Na primer, volim mirise iz kuhinje što
se šire kroz otvorene prozore, zavese što se leti lagano odižu ne bi li propustile
vetar. Volim pse koji nakrive glavu dok te slušaju, volim i sveže okrečene kuće.
Volim kad me na noćnom ormariću čeka neka knjiga. Volim marmeladu iz tegle i
žutu svetlost uličnih lampi. Volim da dodirujem sirovo meso i ribu. I šum
mehurića u tek otvorenoj boci. Volim poznata mesta i miris opranog rublja.
Volim najlon za pecanje namotan na kalem od plute, volim da gledam mesara
kako umešno seče meso. Volim da vidim rumene obraze, da čujem drhtaj u
glasu.
Već smo u liftu. Jedan bolničar je ugurao moj krevet, drugi je pritisnuo
dugme. I tu je svetlo belo i beživotno. Iz utrobe mi se širi zebnja i guši me u
grudima. Zažmurio sam i nastavio da nabrajam.
Volim miris novorođenčadi i klavirsku muziku što dopire nekud iz daljine.
Volim škripanje šljunka pod nogama i drumove što se kao potoci pružaju između
polja. Volim Vezuv jer pobuđuje u meni osećaj prisnosti s mojim gradom. Volim
da „zakopam” stopala u pesak. Volim da gledam fudbal nedeljom po podne,
volim miris nenačetog sapuna, zamagljena stakla tokom ledenih dana. Volim kad
neka žena pogledom ume da kaže „volim te”. Volim pucketanje kestenja na vatri.
Volim tišinu letnjih večeri i šum talasa usred noći. Volim cvrkut ptica, volim kad
mi voda u plićaku zapljuskuje noge, volim da osetim koru stare masline pod
jagodicama. Volim miris dima što se vije iz dimnjaka kuća u nekom planinskom
seocetu. Volim domaću testeninu i grafite. Volim miris polja posle kiše. Volim
drvene varjače, kaktuse koji umeju da se prilagode i žubor skrivenog potoka.
Volim girice u fišeku koje prodaju ispred Danteovog prolaza. Volim miris ženske
kose.
Još jedan hodnik je pred nama, čini mi se da nikad neću stići. Ona dvojica
pored mene pozdravljaju se s kolegama, ćaskaju, šale se. Za njih sam samo još
jedno telo koje voze u klanicu, deo dnevne rutine. Kad svakoga dana gledaš smrt
oko sebe, posle izvesnog vremena oguglaš.
Otvaraju se vrata. Stigli smo.
Volim grgoljenje ključale vode u džezvi, kamenje koje je more uglačalo,
volim zveckanje tanjira u restoranu. Volim jednog mačka što se oprezno šunja
između automobila i škripanje starog nameštaja. Volim kad mi neko mahne
izdaleka, volim turiste što radoznalo posmatraju moj grad. Volim ulice s
drvoredima. Volim miris starih bakalnica kakvih više nema. Volim ulične
svirače. Volim boju paradajza i miris kreme na koži. Volim letnja popodneva
ispunjena zovom zrikavaca. Volim da izvučem jednu špagetu iz ključale vode i
da je zagrizem. Volim čak i vonj koji se širi iz starog ribarskog čamca s farbom
ispucalom od vode i mesečinu na površini mora. Volim da gledam fotografije
koje me vode kroz vreme. Volim škripanje parketa. Volim ljudske mane. Volim
jednu ruševinu usred žitnog polja. Volim da se popnem poviše obale pa da s
visine gledam plažu ispunjenu šarenim suncobranima. Volim stare pesme od
kojih ti zastane dah. Volim kad rak šmugne u pukotinu stene. Volim iscrtane
stative na nemalterisanom zidu. Volim da osetim žensku ruku na potiljku.
Ona dvojica uhvatiše rubove čaršava pa me prebaciše na hirurški sto. Srce mi
pumpa sve jače. Pokušavam da se opustim, da ne mislim na ono što će se uskoro
odigrati. Stižu i dva lekara, jedan s kartonom u ruci, drugi mi prilazi i podiže mi
ruku. Ponovo sam zažmurio. Ne želim više ništa da vidim, hoću samo da
zamišljam.
Volim ptice što se sklanjaju ispod krovnog venca kad udari kiša. Volim
usnuli grad i pogled na lopatice i grabulje u pesku. Volim da gledam puževe
kako odlučno puze ka skrovištu. Volim zvuk zvona na biciklu. Volim guštere
koji ne beže pred čovekom. Volim krstove podignute na planinskim vrhovima.
Volim bele kuće kraj mora i stara dvorišta sa žicama na kojima se suši rublje.
Volim kad me sustigne neka uspomena. Volim kad vetar nosi sve pred sobom i
grane otežale od zrelog voća. Volim mrave koji su zastali da se napoje s jedne
kapi rose. Volim sklepane fudbalske terene u predgrađu. Volim puteve koji vode
ka moru. Volim da hodam bosonog kad grane leto. Volim izborana lica. Volim
nekog neznanca koji radi u poljima. Volim one što s ljubavlju podižu decu koja
nisu njihova.
Lekar s maskom na licu pljesnu me po obrazu i upita: „Gospodine
Anuncijata, jeste li dobro?”
Spremate se da me raspolutite kao lubenicu, ne znam da li ću preživeti
operaciju, a ti me pitaš da li sam dobro?! Klimnuo sam glavom da ne bih
opsovao, osećam kako neko petlja oko igle zarivene u moju venu, a zatim i dodir
hladnog metala na gležnjevima i ručnim zglobovima. Cela sala vonja na alkohol,
a miris alkohola ne volim.
Ali volim miris limuna koji se zadrži na prstima i miris mrke zemlje koja se
zavlači pod nokte. Volim i miomiris borovine i tek raširenog rublja. Volim
dobovanje grada po prozorskim oknima i čvrstinu sedre. Volim ukus kafe koji se
polako širi i ukus punjene čokolade, kad se fil topi u ustima. Volim tavanice sa
gredama, mrvice hleba i stvari koje više niko ne koristi. Volim da sretnem pogled
nepoznate žene. Volim da gledam sigurne pokrete nekog majstora za picu, volim
poletne zagrljaje, ruku novorođenčeta koja „hvata” vazduh. Volim pročelja kuća
obrasla bršljanom, ribu kad zgrabi mrvicu hleba na površini pa brzo šmugne u
dubine. Volim one što čitaju na autobuskim stanicama. Volim one što ne
planiraju previše i umeju da budu sami. Volim šporete na tremu. Volim miris
znoja posle dugog trčanja. Volim one kojima je čaša uvek dopola puna. Volim
sedu kosu i gvozdene vage kakve su nekad koristili piljari. Volim kad me kod
kuće dočeka miris ručka. Volim zvuk poljupca na koži. Volim one koji se ne
plaše da prvi zavole.
Gase se svetla, ali ne sva. Doktor se naginje prema meni i ohrabrujućim
glasom govori: „Gospodine Anuncijata, sad ćemo vas uspavati. Probudićete se u
svojoj sobi, kad završimo. Nemojte da brinete, sve će biti kako treba!”
 Nisam ga ni pogledao. Probudiću se u svojoj sobi. Ili se uopšte neću
probuditi. Naizgled nema mnogo razlike.
Volim svetlost oblačnog neba. Volim kad asfalt zaraste u travu. Volim
vragolasti osmeh nekog deteta s Daunovim sindromom. Volim one u kojima
nema gorčine. Volim jednu staru neuglednu knjižaru. Volim onaj trenutak što
prethodi poljupcu. Volim da posmatram zdanja u nekom nepoznatom gradu.
Volim čoveka koji dostojanstveno prati majčin kovčeg. Volim žene koje uživaju
u hrani. Volim da čitam knjigu u hladovini. Volim samotnog guštera koji
posmatra obzorje. Volim one što celim svojim bićem veruju u nešto. Volim
lastavičja gnezda. Volim one koji i dalje mogu da zaneme od divljenja. Volim
miris roštilja i zidiće koji pružaju utočište letnjim ljubavima. Volim mlade koji se
ljube na klupama i izgužvane čaršave posle strastvene noći. Volim zujanje
ventilatora u pozadini. Volim da zamišljam lice neke žene koja mi je okrenuta
leđima. Volim stogove sena na poljima pokraj puta. Volim one koji umeju da
traže oproštaj. Volim one koji još nisu naučili da se snađu u životu. I one koji
umeju da pitaju. Volim osmeh svoje dece.
Volim one koji umeju da vole sebe.
Ništa mi više ne pada na pamet, možda mi anestetik već kruži venama. Bolje
bi mi bilo da spavam, nabrajanje ću nastaviti kasnije.
A, ne, setio sam se i poslednjeg volim.
Volim one koji se svakog dana trude da budu srećni.
 Zahvalnost

Želim da izrazim zahvalnost svima koji su mi pomogli.

Pre svega svojoj ženi Flaviji, koja je bila uz mene dok sam pokušavao da
prođem glavom kroz zid u potrazi za svojim putem i koja je i dalje uz mene.
Uvek sa osmehom.
Hvala Silviji Meuči, mojoj agentkinji i prijateljici, koja me je prva primetila,
pružila mi ruku i dovela me dovde. Deo zasluga za ovu knjigu svakako pripada
njoj.
Hvala Stefanu Mauriju, uredniku u Longaneziju, koji nije propustio nijednu
priliku da kaže lepu reč o meni i Čezaru.
Zahvaljujem Đuzepu Straceriju, glavnom i odgovornom uredniku, jednom od
onih ljudi kraj kojih ti je uvek prijatno. Njegov polet i trud koji je uložio da bi
Čezare ugledao svetlost dana ulili su mi snagu.
Hvala Guljelmu Kutolu, nenadmašnom uredniku, s kojim sam lako našao
zajednički jezik. Svojim zalaganjem umnogome je doprineo konačnom ishodu
mog rada na ovoj knjizi.
Na kraju, od srca hvala celoj „porodici” Longanezi, koja me je prihvatila
srdačno, s poštovanjem i naklonošću, omogućivši mi da se među njima osećam
kao kod kuće.
 Lorenco Marone
SITNICE KOJE ŽIVOT ZNAČE

Za izdavača
Dijana Dereta

Glavni i odgovorni urednik

Aleksandar Šurbatović

Lektura i korektura
Aleksandra Sašović

Likovno-grafička oprema
Marina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978-86-6457-064-0

Tiraž
1000 primeraka

Beograd 2016.

Izdavač / Štampa / Plasman DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd
tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

Knjižara DERETA Knez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
821.131.1-31
МАРОНЕ, Лоренцо, 1979-
Sitnice koje život znače / Lorenco Marone ; prevod s italijanskog Gordana Subotić.
- 1. Deretino izd. - Beograd : Dereta, 2016 (Beograd : Dereta). - 239 str. ; 21 cm. -
(Bibli-oteka IN / Dereta)
Prevod dela: La tentazione di essere felici / Lorenzo Marone. - Tiraž 1.000.
ISBN 978-86-6457-064-0
COBISS.SR-ID 223060492
1 Šturmtrupen – Satirični strip Franka Bonvičinija o Drugom svetskom ratu,
viđenom iz ugla pripadnika nacističkih Jurišnih odreda. (Sve primedbe u tekstu
su prevodiočeve.)

2 Il cinque maggio (ital.) – Oda Alesandra Manconija, napisana povodom smrti

Napolena Bonaparte.