Универзитет у Приштини

Природно математички факултет

у Косовској Митровици

СЕМИНАРСКИ РАД
ИЗ ОСНОВА АСТРОНОМИЈЕ И АСТРОФИЗИКЕ

Тема: Кретање звезда

Професор: Студент:
Славица Јовановић Милош Међедовић

Косовска Митровица, 2018. година

 САДРЖАЈ

Увод............................................................................................................................................2
Паралактичко померање...........................................................................................................4
Сопствено кретање звезда........................................................................................................6
Радијална брзина.......................................................................................................................7
Тангенцијална брзина...............................................................................................................9
Кретање Сунца........................................................................................................................10
Литература...............................................................................................................................11

1
 Увод

Прича о универзуму сеже дубоко у прошлост, до првих тренутака његовог постојања

према теорији о Великом праску. Према овом моделу васиона је некада била
бесконачно мала, густа и врела. Великим праском почиње њено ширење и хлађење које
траје и данас. Сав простор, време, материја и енергија унутар ње, све то чини васиону.
Границе васионе немогуће је спознати, али иако нема граница и могла би бити
бескрајна, део васионе познат научницима ограничен је и коначан. Објекти у васиони –
галаксије, звезде, планете, маглине – разасути су у три просторне и једној временској
димензији.

Слика 1. Звездано небо

Гледано из крајње издвојене тачке у васиони, њихове релативне позиције су потпуно

другачије. Да би уочили објекте у простору, проучили њихово кретање и направили
звездане карте неба, астрономима је потребан утврђен референтни систем, а у већини
случајева то је сама Земља. Примарни елемент погледа са Земље, видљиви део васионе,
је небеска сфера – замишљена кугла око Земље (слика 2), за коју су, према договору
астронома, прикачене звезде. Привидна кретања објеката по овој сфери повезана су са
стварним кретањем Земље, планета, Месеца и звезда на својим путањама у Млечном
путу. Разумети небеску сферу и конвенције за именовање и проналажење објеката на
њој први су и основни кораци у астрономији (слика 2).
Звезде су масивна гасовита тела која производе енергију у нуклеарним реакцијама и
сијају због извора енергије у њима. Оне су снажан извор енергије. Особине звезда -
луминозност, температуру и величину, одређује њихова маса као и њену еволуцију
током времена (H-R дијаграм). Већина звезда се налази у стационарном стању тј.
промене њихових физичких карактеристика се не запажају. Постоје и тзв променљиве
или нестационарне звезде чија се својства мењају на уочљив начин.
Звезде се разврставају по групама према карактеристикама њиховог спектра. Разликују
се основне и споредне спектралне класе. Основне су поређане у смеру опадања
температуре површине звезда, а споредне према особеностима спектра које могу да

2
зависе од хемијских својстава или јонизације у атмосферама звезда. По укупној снази
зрачења звезде се деле на џиновске и патуљасте

Слика 2. Небеска сфера

Сваки пут када у току ведрих ноћи подигнемо поглед ка небу, готово све , маље или
више светле тачкице које видимо су звезде (слика 1). Од давних времена оне су
привлачиле погледе људи и наводиле их на размишљање. Сматране су недостижном и
несхватљивом божанском сфером. Васионска светлост потиче углавном од звезда-
врелих гасовитих лопти у чијим се језгрима енергија ослобађа нуклеарном фузијом.
Прве звезде формиране су 200 милиона година после Великог праска и састојале су се
скоро искључиво од водоника и хелијума. Због извора енергије у њима звезде сијају. То
се нарочито лепо види ноћу, на тамном ведром небу. Иако се чини да их је безброј, број
звезда које се могу видети је ипак коначан. Голим оком можемо их видети неколико
хиљада, око 6000 на целом небу, односно 3000 на једној половини неба. Коришћењем
телескопа тај број је далеко већи. Што је већи промер телескопа то је већи и број звезда
у његовом видном пољу. Међутим, колико год велики био телескоп звезде ће увек бити
само тачкасти извор светла. То нам показује колико су оне много удаљене од нас, па
чак и оне које су нам најближи суседи.
Распоред звезда на небу је хаотичан, а њихов узајамни положај се мења изузетно споро.
За период од више стотина година не могу се уочити неке битније промене, и дуго се
веровало да су звезде непокретне. Али, посматрајући звездано небо у току ведрих ноћи,
запажа се да се цео небески свод, па и звезде на њему, креће односно обрће око
непокретне осе која пролази кроз место посматрања. Време за које се небески свод
обрне око ове осе је један дан, па се то кретање зове дневно кретање звезда. Због њега
звезде стално мењају свој положај у односу на страну хоризонта. највише над Ово је
привидно кретање звезда. Последица је Земљине ротације и револуције. Звезде излазе
на источној страни хоризонта, залазе на западној а подижу се јужном страном
хоризонта. Свака звезда има тачку из које излази и тачку у коју залази и максималну

3
висину коју достиже над хоризонтом, која је карактеристична за ту звезду и за место
посматрања.
Грчки астроном Хипарх је 129. год. п.н.е. састављајући свој звездани каталог уочио да
постоје промене у положају звезда у односу на положаје од пре сто година и више.
Положаји свих звезда које је он описао разликовали су се за по неку вредност. С
обзиром да су његова мерења била изузетно прецизна, практично је било немогуће да
постоји системски помак звезда, а да га он није приметио. Објашњење које је Хипарх
дао било је да, због утицаја Сунца и Месеца долази до осцилација Земље и промене
положаја Северног небеског пола, па тако и положаја звезда.

Паралактичко померање

Због Земљиног кретања око Сунца (револуција), правац у коме се са Земље види нека
блиска звезда се мења. Та мала периодична промена положаја звезде на небу током
године назива се паралактичко померање. Ово је важан елеменат кретања звезда који
нам омогућава израчунавање даљине до ње.
Паралактичко померање је, у ствари, привидна промена положаја тела које се налази
релативно близу посматрача у односу на тела у позадини, када се позиција посматрача
мења. Угао под којим се из дате тачке види одређена дужина је паралакса.
Ако посматрач направи две фотографије оближње звезде са различитих страна
Земљине орбите око Сунца, положај звезде у односу на звезде у позадини се мало
промени. Ако посматрач измери овај помак, а зна пречник Земљине орбите, он може да
израчуна удаљеност звезде помоћу тригонометријских прорачуна.
GODIŠNJA (ZVEZDANA) PARALAKSA

Слика 3. Годишња звездана паралакса

4
Годишња или тригонометријска паралакса звезде    је највећи угао под којим би се
са звезде (на хелиоцентричном растојању r) видео радијус Земљине орбите (а)
нормално на правац Земља – звезда.

Из правоуглог троугла Сунце-Земља-звезда следи:

a
sin    
r

Пошто је a врло мало у односу на r, ugao  је врло мали   1 па је

sin   
У лучним секундама:
a
sin   206265 
r

Како је a  const , паралакса  је обрнуто сразмерна удаљености звезде r.

Због огромне удаљености звезда, паралакса се вековима није могла измерити, јер се и
из две супротне тачке на Земљиној орбити звезда види скоро у истом правцу. Прву
звездану паралаксу измерио је 1838. год. немачки астроном Friedrich Wilhelm Bessel, и
ово је био још један доказ хелиоцентричне теорије коју је још у старо доба (III век
п.н.е.) заступао грчки астроном и математичар Аристарх, а касније и Коперник (XVI
век).
Мерење паралакси је био и остао велики проблем, јер су то вредности мање од 1 , па
су за далеке звезде грешке у мерењу веће и од самих паралакси. Зато се метод
тригонометријске паралаксе за одређивање удаљености звезда може применити само
за најближе звезде. За звезде на великим даљинама, преко хиљаду светлосних година
од Земље, овај метод се не може применити са Земље. Лансирањем сателита Hipparcos
1989. год. постало је могуће мерење врло малих паралакси    0.0 ,002  .

Због огромних растојања до звезда, није погодно користити јединице које користимо на
Земљи. Зато су уведене веће јединице за дужину: астрономска јединица, парсек и
светлосна година.
Астрономска јединица (А.Ј.) једнака је средњем растојању између Земље и Сунца и
износи 149 597 870 km. Користи се углавном за растојања у Сунчевом систему.
Парсек (pc) користи се за даљине до звезда и дефинише се као растојање са којег се
астрономска јединица види под углом од 1 .

1pc = 206265 A.J. = 3,085713 km

5
Светлосна година (sv.god.) је пут који пређе светлост за годину дана путујући брзином
од 300 000 km/h.
1pc = 3,26 sv.god.

Сопствено кретање звезда

Поред привидног кретања, звезде имају и сопствено, право кретање. Оне се крећу
различитим брзинама у односу на Сунчев систем, једна у односу на другу и у односу на
центар галаксије. Због овог кретања звезда мења свој положај тј. долази до угаоног
померања звезде на небеској сфери. То кретање је врло брзо, али због огромне
удаљености звезда, готово је неприметно и дуго се веровало да су оне непокретне.
Потребан је дуг временски интервал да би се уочила промена положаја звезде. Како су
оне, ради лакше орјентације на небу, груписане у сазвежђа, кретања звезда у веома
дугим интервалима довела су и до промене облика сазвежђа. На слици бр. 4 можемо
видети како фигура коју звезде формирају (Велика кола) постепено мења облик због
сопственог кретања звезда. Пет звезда померају се заједно, као група, док се две звезде
на крајевима фигуре крећу независно у односу на групу. Наравно, временски интервали
у којима се те промене могу уочити мере се хиљадама година.

Слика 4. Промена облика сазвежђа Велика Кола

Кретање звезда у простору први је открио енглески астроном Халеј (Edmond Halley) у
XVIII веку анализирајући три најсјајније звезде (Сиријус, Процион и Арктур). Уочио је
да су ове звезде имале значајно другачије положаје од оних који су били наведени у
старим каталозима.
Да би се одредила брзина којом се звезда креће у простору потребно је знати њену
радијалну  vr  и тангенцијалну  vt  брзину (слика 5).

6
 Слика 5. просторне брзине звезда

Радијална брзина

Радијална брзина је брзина којом се звезда креће у правцу визуре. Може бити
позитивна или негативна у зависности од тога да ли се звезда креће од или ка
посматрачу. Може се измерити помоћу Доплеровог ефекта који се састоји у привидној
промени таласне дужине (или фреквенције) као последици релативног кретања извора
таласа и посматрача. Када се звезда (избор зрачења) креће ка посматрчу или од њега,
њена радијална брзина је различита од нуле а таласна дужина    (и фреквенција)
регистрованог зрачења се мења.
Доплеров ефекат се изражава као:
  0 vrad

0 C

тј.
 vrad

0 C

где је  - регистрована таласна дужина, а

0 - емитована таласна дужина.

Одавде се даље може израчунати радијална брзина звезде vrad .

Спектрална слика звезда биће различита у зависности од ове промене таласне дужине,
односно вредности радијалне брзине:
 Када је   0 , односно када се звезда удаљава, таласна дужина се повећава
(радијална брзина је већа од нуле), а спектралне линије звезде се померају ка
црвеном делу спектра (црвени помак).
 Када је   0 звезда се приближава, таласна дужина се смањује (радијална
брзина је мања од нуле) и спектралне линије се померају ка плавом делу спектра
(плави помак).

7
Када су радијалне брзине звезда екстремно велике користи се релативистички израз за
Доплеров ефекат:

vrad
1
  0 C
2
vrad
1 2
C
и даље

vrad  C 
 z  1 2  1
 z  1 2  1

Тангенцијална брзина

Тангенцијална брзина је компонента просторне брзине која је нормална на визуру. Она

се не може директно мерити, али се може израчунавати преко сопственог кретања
звезда које је мерљива величина. То је у ствари промена правца у којем видимо звезду у
току једне године, тј. вредност годишњег померања звезде на небеској сфери. Одређује
се за период од једне године, означава са и изражава у лучним секундама по години.
Веома мали број звезда има сопствено кретање (µ) чија вредност прелази једну лучну
секунду годишње. Удаљене звезде имају врло мало сопствено кретање.
Због сопственог кретања, звезда мења свој положај на небеској сфери, тј. долази до
промене њених небеских координата у ректасцензији и деклинацији (  и  ).
Упоређивањем координата звезде у тренутку t1   1 ,1  и тренутку t 2   2 , 2  , при чему
временски интервал t 2  t1 треба да буде што дужи, могу се измерити компоненте
сопственог кретања у ректасцензији и деклинацији. Сопствено кретање  се
израчунава:

 2     cos       2
2

Сопствено кретање је угаона величина и обрнуто је пропорционална растојању до

звезде (r), Већина звезда је толико удаљена од Земље да је њихово сопствено кретање
занемарљиво, не може се ни измерити. Да би звезда имала значајно сопствено кретање,
она мора, или да је близу Земље или да се заиста брзо креће. Највеће сопствено кретање
има Барнардова звезда код које су испуњена оба ова услова. Ово је најпознатија звезда
у сазвежђу Змијоноше. Открио ју је 1916.године амерички астроном Барнард по коме је
и добила име. Друга је звезда по удаљености од Сунца. Овај црвени патуљак емитује
малу количину светлости и не може се видети без телескопа.У односу на околне звезде,
Барнардова звезда се креће тако брзо да је промене у њеној позицији могуће приметити
у периоду од само неколико година. Њено сопствено кретање износи 10,3 лучне
секунде годишње тј. за 200 година прећи ће око пола степена.
Уколико су познати сопствено кретање звезде и њена удаљеност, може се израчунати
трансверзална брзина звезде у односу на Земљу vt :

8
  " 

206265 A.J . god    A.J . 
vt  r  tg  r      
  206265   god 

или

vt  4,74  , јединице су km/s

Просторна брзина звезде је векторски збир њене радијалне и тангенцијалне компоненте
чији је интензитет:

v 2
vrad  vt2

Кретање Сунца

Енглески астроном Хершел је још 1783. године открио да се, попут других небеских
тела креће и Сунце, нама најближа звезда. Посматрајући различите положаје Сунца
чини се као да и околне звезде мењају своја места на небеском своду, као да се разилазе
у превцу кретања Сунца. Тачка на небеском своду ка којој се Сунце креће а из које се
звезде привидно разилазе названа је стандардни апекс Сунца. Налази се на граници
сазвежђа Лире и Херкула. Брзина којом се Сунце креће ка њој износи 20 km s .
Кретање Сунца у односу на неку звезду или групу звезда налази примену у
израчунавању њене средње или статистичке паралаксе, односно растојања до ње. При
томе користимо релацију између сопственог кретања звезде  и њене тангенцијалне
брзине vt . Оне се могу разложити на две компоненте:

 v , у правцу ка Сунчевом апексу, и

  , нормалну на тај правац
На  компоненту кретање Сунца нема утицаја, па се она користи за одређивање
паралаксе групе звезда.
Под претпоставком да су брзине звезда случајно распоређене у простору и да је средња
вредност  компоненти тангенцијалне брзине звезда vt једнака њиховој средњој
радијалној брзини vrad , добија се формула за одређивање средње паралаксе групе
звезда:
t
 t  4 ,74 
vrad

Литература

Проф. др. Бајрам Јакупи, Основи астрономије, Универзитет у Приштини, 1996.

9
Мирјана Вукићевић-Карабин, Олга Атанацковић, Општа астрофизика, Завод за
уджбенике, Београд, 2010.

Група аутора, Васиона, Младинска књига, Београд, 2008.

Кристина Чајко, Виђење Млечног пута кроз Сунчево суседство, дипломски рад,
Природно математички факултет у Новом Саду, 2007.

10