1. Kvalitativne odlike finansijskih informacija?

(Kvalitativne karakteristike finansijskih izveštaja)

Finansijski izveštaj se sastavlja na osnovu računovodstvenog sprovođenja poslovnih transakcija uz
poštovanje pravila bilansiranja, odredbi MRS i MSFI, zakonske regulative i računovodstvenih
procenjivanja. Zbog velikog broja agregiranih numeričkih podataka koji su međusobno povezani, a
nekad i uslovljeni, kao i složenosti postupka njihovog procesiranja finansijski izveštaj ne razume veliki
broj korisnika.
Pošto je finansijski izveštaj nosilac informacija i od javnog je značaja potrebno je da ispunjava
kvalitativne odlike (karakteristike) koje će korisnicima biti od koristi radi lakšeg razumevanja.

Da bi informacija koju finansijski izveštaj nosi bila od koristi potrebno je da sadrži poruku koja je:
- istinita i potpuna (sintaktički aspekt),
- zapisana odgovarajućom terminologijom koja je jasna i razumljiva korisniku (semantički
aspekt) i
- da teži zadovoljenju potreba korisnika i smanji neizvesnost (pragmatički aspekt).

S tim u vezi, potrebno je da finansijski izveštaji imaju sledeća obeležja:

1. Razumljivost – prikazana informacija u finansijskom izveštaju korisniku je odmah razumljiva.
2. Relevantnost – informacija utiče na ekonomske odluke korisnika, tako što mu pomaže
da proceni prošle, sadašnje ili buduće poslovne događaje.
3. Važnost (značajnost-materijalnost) – informacija je materijalno značajna ako njeno
izostavljanje može uticati na ekonomske odluke korisnika donete na osnovu
finansijskih izveštaja.
4. Pouzdanost *– informacija je pouzdana kada ne sadrži značajne greške i predrasude i kada se
na nju može osloniti.
5. Uporedivost – informacija je uporediva u vremenu i prostoru ako je sačinjena na osnovu istih
načela i za jednak vremenski period.
6. Istinito i objektivno predstavljanje – informacije u finansijskom izveštaju su istinite i
objektivne ako su prilikom sastavljanja fin.izveštaja ispoštovana načela
bilansiranja, usvojene računovodstvene politike, regulatorni okvir i
kvalitativna obeležja informacija.
* Informacija je pouzdana kada:
a) Verno predstavlja transakcije, d) Oprezna (ne preuveličava/ne umanjuje, ne skriva rezerve
b) Suština značajnija od forme, ili latentne dobitke),
c) Neutralna (ne utiče na postizanje unapred e) Potpuna, u okviru granica materijalnosti i troškova i
zamišljenog rezultata), f) Kompletna.

Osveženi Konceptualni okvir finansijskog izveštavanja iz 2012. godine donosi novine u definisanju
ciljeva finansijskog izveštavanja i kvalitativnih informacija, pa tako razlikujemo fundamentalne i
unapređujuće karakteristike kvaliteta:

 Fundamentalne karakteristike kvaliteta su:

1. relevantnost (važnost) i
2. verodostojnost informacija (potpunost i neutralnost).

 Unapređujuće karakteristike kvaliteta su:

1. razumljivost (informacija ima kapacitet da prenese nameravano značenje),
2. blagovremenost (pravovremenost),
3. proverljivost (nezavisna stručna lica mogu doći do istih ili sličnih zaključaka) i
4. uporedivost finansijskih informacija (vremenska i između preduzeća).
2. Pretpostavke za sastavljanje finansijskih izveštaja?

Finansijski izveštaji su odgovornost rukovodstva jer je jedino ono ovlašćeno za upotrebu resursa
preduzeća. Finansijski izveštaji pružaju sliku o efektima upotrebe tih resursa.
Takođe, i računovodstvo snosi deo odgovornosti za ispravnost finansijskih izveštaja (u pogledu MRS i MSFI).

Pravila za sastavljane finansijskih izveštaja preporučena prema MRS i MSFI su:

- Načelo uzročnosti prihoda i rashoda (efekti transakcije se priznaju kada se dogode),
- Načelo stalnosti poslovanja (going concern princip - preduzeće je osnovano da posluje na
neodređeno vreme),
- Materijalni značaj i grupisanje (grupa sličnih stavki se zasebno iskazuje),
- Prebijanje (imovina,obaveze,prihodi i rashodi se ne prebijaju osim ako MRS i MSFI ne kažu drugačije),
- Period izveštavanja (finansijski izveštaj prezentuje se minimum jednom godišnje),
- Uporedne informacije (za sve tekuće informacije se prikazuju i one iz prethodnog perioda),
- Doslednost prezentacije (klasifikacija je dosledna izveštaju iz prethodnog perioda do sledećeg).

Svaki finansijski izveštaj mora imati naznačen: naziv preduzeća, da li je u pitanju pojedinačni ili
konsolidovani izveštaj, datum izveštavanja, valutu, stepen zaokruživanja u izveštaju.

3. Korisnici finansijskih izveštaja?

Finansijski izveštaj je integralni obuhvat svih poslovnih aktivnosti. Korisnici finansijskih izveštaja na
osnovu informacija prikazanih u njima donose poslovne i druge odluke.
Korisnici finansijskih izveštaja su:
- investitori,
- zaposleni,
- zajmodavci,
- dobavljači,
- kupci,
- vlada, njene agencije i regulatorna tela,
- javnost.

4. Harmonizacija i standardizacija finansijskih izveštaja?

Harmonizacija računovodstvenih obuhvatanja i procesiranja poslovnih događaja i transakcija, samim

tim i finansijskih izveštaja, predstavlja ujednačavanje pravila igre sa ciljem da se poveća njihova
uporedivost.
Drugim rečima, cilj harmonizacije je da se donosiocima poslovnih odluka obezbede finansijski
izveštaji koji po formi i sadržini prevazilaze državne granice i lokalne propise.
Važnu ulogu u harmonizaciji finansijskih izveštaja imaju razne smernice i odluke međunarodnih
institucija poput OECD-a i Svetske banke.
Instrumenti harmonizacije su MRS, MSFI i direktive Evropske Unije. Karakteristika ovih standarda je
da se oni mogu direktno primenjivati (slučaj kod nas) ili da se na osnovu njih mogu usvajati domicilni
računovodstveni standardi.
MRS i MSFI su najznačajniji faktori harmonizacije finansijskog izveštavanja.

Prednosti standardizacije:
- transparentnost finansijskih izveštaja,
- lakše praćenje poslovanja firmi koje imaju filijale u drugim državama,
- podsticaj povezivanja tržišta,
- obezbeđivanje pouzdanijih informacija u vezi donošenja odluka o investiranju.
Nedostaci standardizacije:
- teškoće ugradnje standarda u domicilnu regulativu,
- uticaj domicilnih poreskih propisa,
- česte izmene i dopune standarda,
- problemi sa tumačenjem standarda,
- spore ili nikakve promene kulture pojedinih zemalja.
5. Shvatanje bilansa STANJA?

Bilans stanja na jednoj strani prikazuje imovinu (aktiva), a na drugoj kapital i obaveze (pasiva).
Reč je o istoj stvari, ali posmatranoj iz dva različita aspekta – jedan sa stanovišta imovine, drugi sa
stanovišta njenog porekla. Bilans mora biti u ravnoteži (A=P).

Prema formi, BS može biti prikazan kao:

- dvostrani tabelarni pregled (levo imovina, desno kapital i obaveze) i u
- formi jednostranog pregleda (najpre imovina, potom kapital i obaveze).

Važno je praviti i razlike između sl. pojmova :

- Bruto imovina – zbir imovinskih delova iskazanih na strani aktive,
- Čista movina (neto imovina) – razlika između bruto imovine i korektura pasive i aktive i obaveza.
- Bilansna imovina – jednaka bruto imovini i
- Imovina preduzeća – (bruto imovina + latentne rezerve – skriveni gubici).

Statičko shvatane bilansa podrazumeva da će bilans stanja iskazivati imovinu preduzeća.

Dinamičko shvatanje bilansa podrazumeva da je cilj bilansa utvrđivanje periodičnih, međusobno
uporedivih, finansijskih rezultata.
Sopstveni kapital ima ulogu garantne supstance (dok god gubici ne pređu nivo SK poverioci su
zaštićeni).

6. Shvatanje bilansa USPEHA?

Bilans uspeha (Račun dobitka ili gubitka) je pregled prihoda, rashoda i finansijskog rezultata kao
razlike među njima ostvarenih u konvencionalno utvrđenom obračunskom periodu.
Bilans uspeha može biti u formi dvostranog ili jednostranog pregleda.
Njegova sadržina zavisi od metode po kojoj je sačinjen.
Bilans uspeha može biti sačinjen prema:
a) Metod prodatih učinaka - na rashodnoj strani su poslovni rashodi, finansijski rashodi i
neposlovni i vanredni rashodi, dok su na prihodnoj strani poslovni prihodi, finansijski prihodi
i neposlovni i vanredni prihodi.
b) Metod ukupnih troškova - polazi se od troškova koji su nastali u obračunskom periodu.
Zato se u ovakav bilans uspeha uključuje smanjenje/povećanje zaliha koje se alternativno
može uključiti na rashodnu ili na prihodnu stranu.
Nezavisno od metode po kojoj je sačinjen bilans uspeha, prihodi mogu biti bilansirani po sistemu
fakturisane ili po sistemu naplaćene realizacije.

7. Povezanost bilansa stanja i bilansa uspeha?

Povezanost BS i BU odvija se u dva procesa – u procesu nastanka prihoda i rashoda i u procesu

bilansiranja.
a) U procesu nastanka prihoda i rashoda u toku obračunskog perioda povezanost BS i BU
izgleda ovako:
- Rashodi nastaju ili smanjenjem imovine uz uslov da to smanjenje nije izazvalo smanjenje
obaveza ili povećanjem obaveza uz uslov da to povećanje obaveza nije izazvalo povećanje
imovine i
- Prihodi nastaju ili povećanjem imovine uz uslov da to povećanje imovine nije nastalo
povećanjem obaveza ili smanjenjem obaveza uz uslov da to smanjenje nije prouzrokovano
smanjenjem imovine.

b) U momentu bilansiranja dolazi do razdvajanja knjigovodstvenih računa na račune stanja i

račune uspeha. Tada dolazi do bilansne neravnoteže i u BS i u BU zbog finansijskog rezultata,
pa se zato finansijski rezultat iskazuje na manjoj strani BU i uključuje u BS i to uvek na
suprotnu stranu što i jeste suština povezivanja ova dva bilansa u momentu bilansiranja.
8. Bilansiranje rezultata prema metodi ukupnih troškova? (70.str.)

Bilans uspeha po formi može biti u obliku dvostranog (levo rashodi, desno prihodi) ili jednostranog
računa (prvo prihodi, potom rashodi i na kraju finansijski rezultat kao njihova razlika).
Sadržina bilansa uspeha zavisi od metoda po kojima je sačinjen i načina uključivanja poreza na
finansijski rezultat u bilansu uspeha.
Ako se bilans uspeha sastavlja po metodi ukupnih troškova moguća je primena ili bruto ili neto
principa.

Bilans uspeha po BRUTO principu metode ukupnih troškova

Bilans uspeha po NETO principu metode ukupnih troškova sa korekcijom na prihodnoj strani

Bilans uspeha po NETO principu metode ukupnih troškova sa korekcijom na rashodnoj strani

Bilans uspeha po NETO principu metode ukupnih troškova sa korekcijom na obe strane
9. Bilansiranje rezultata prema metodi prodatih učinaka?

Bilans uspeha sačinjen po metodu prodatih učinaka iskazuje samo prihode i rashode koji su
dodeljeni obračunskom periodu.
Njegova struktura zavisi od sistema obračuna troškova i od toga da li se na prihodnoj strani iskazuje
neto ili bruto prihod od prodaje.
Takođe, i iskazivanje međufinansijskih rezultata kao delova ukupnog finansijskog rezultata uslovljeno
je sistemom obračuna troškova koji se primenjuje.
Polazeći od toga da se na prihodnoj strani iskazuju bruto prihodi od prodaje (uz ispuštanje prihoda
od finansiranja) razlikujemo strukturu bilansa uspeha po metodi prodatih učinaka u uslovima
primene:
1. sistema obračuna ukupnih troškova (jasnije iskazani Ph i Rh u odnosu na metodu ukupnih troškova),
2. sistema obračuna proizvodnih troškova (za razliku od gornjeg iskazuje i međufinasijski rez.)
3. sistema obračuna varijabilnih troškova (analitički gledano ovaj BU je ispred svih prethodnih
jer jasno iskazuje isplati li se uopšte proizvoditi – marža pokrića(tj. kontribucioni rezultat)).

Svaki od ovih bilansa ima svojih prednosti i mana, te je na preduzeću da odluči koji metod će da
koristi.
*BU sačinjen po metodi ukupnih troškova više pogoduje sagledavanju ukupnih ulaganja i njihovih
rezultata, kao i ostvarenog bruto proizvoda.
*BU sačinjen po metodi prodatih učinaka jasnije iskazuje prihode i rashode i međufinansijski rezultat
i više pogoduje analizi finansijskog rezultata (dok bi se BU po metodi ukupnih troškova morao više preraditi).

10. Klasifikacija pozicija aktive i pasive (kriterijumi ili razvrstavanja pozicija)?

Klasifikacija pozicija aktive vrši se prema sledećim kriterijumima tj. principima:
- Funkcionalnost – sredstva prema funkciji koju imaju u procesu reprodukcije (operativna,
investiciona i neposlovna sredstva),
- Rok vezanosti – dugoročno i kratkoročno vezana i likvidna sredstva,
- Pojavni oblik sredstava – realna, monetarna i izgubljena sredstva,
- Stepen likvidnosti – npr. gotovina je I stepen, a osnovna sredstva su VII stepen likvidnosti,
- Pravno-ekonomski odnos s dužnikom – potraživanja od povezanih preduzeća i
- Lokacija dužnika –potraživanja od domaćih i potraživanja od inostranih dužnika.

Klasifikacija pozicija pasive vrši se prema:

- Vlasništvu – sopstveni i pozajmljeni kapital,
- Ročnosti – trajni, dugoročni i kratkoročni izvori finansiranja,
- Osnovu nastanka – početni kapital, kapital iz finansijskog rezultata i kapital po osnovu
revalorizacije,
- Pravno-ekonomski odnosi sa poveriocima - obaveze prema povezanim preduzećima,
- Lokacija poverioca – obaveze prema domaćim i ino poveriocima.

11. Poredak pozicija u bilansu?

Poredak pozicija u aktivi može da bude izvršen po principu ili rastuće ili opadajuće likvidnosti, dok
poredak pozicija pasive može biti izvršen po principu ili opadajuće ili rastuće ročnosti (dospelosti).
- Poretku pozicija aktive po principu rastuće likvidnosti odgovara poredak pozicija pasive po principu
opadajuće ročnosti (Italija, Francuska, Nemačka).
Horizontalnim čitanjem ovakvog bilansa stanja lako su uočljivi stanje pojedinih relacija posmatranih
u aktivi sa stanovišta roka vezanosti, a u pasivi sa stanovišta roka raspoloživosti.
Vertikalnim čitanjem pasive lako se uočava njena struktura sa stanovišta vlasništva. U prvom planu je
solventnost.
- Poretku pozicija u aktivi po principu opadajuće likvidnosti, odgovara poredak pozicija pasive prema
rastućoj ročnosti (Australija, Kanada, USA, VB). U prvom planu je likvidnost kao vrhovni cilj
poslovanja.
*Bilans stanja po principu rastuće likvidnosti i opadajuće dospelosti (ovaj drugi je obrnut redosled)*
Aktiva: Stalna imovina (OS i dug.fin.pl.), Zalihe, Kratkoročni krediti, Potraživanja od kupaca i ost.pot., HOV, Gotovina
Pasiva: Kapital, Dugoročna rezervisanja, Dugoročni zajmovi, Kratkoročni zajmovi, Obaveze prema dobavljačima i ost.obav.
 NAČELA BILANSIRANJA
12. Načelo stalnosti poslovanja, načelo zaštite poverilaca i načelo uzročnosti?

Načelo stalnosti poslovanja podrazumeva da preduzeću nije unapred određen životni vek, već je
ono osnovano sa ciljem večitog opstanka. U tom neograničenom veku trajanja obavezno je
finansijsko izveštavanje minimum jednom godišnje (polaganje računa, ocenjivanje finansijskog
položaja i finansijskog rezultata kao osnove za upravljanje preduzećem). Bilansne pozicije se
procenjuju po nabavnim cenama.
Načelo zaštite poverilaca polazi od imovinskog shvatanja bilansa (statička teorija bilansa). Garantna
supstanca je sopstveni kapital, rezerve i neraspoređeni dobitak (imovina – obaveze). Što je garantna
supstanca veća, veća je i zaštita poverilaca (jer preduzeće prvo gubi SK, a tek posle gubi tuđi).
Načelo uzročnosti zahteva da se pri obračunu periodičnog rezultata prihodima dodele svi prihodi i
rashodima dodele svi rashodi koji su nastali u obračunskom periodu i iskažu u bilansu uspeha. Ovo
načelo se primenjuje i pri alociranju troškova na nosioce (odnosno učinke), tj. dodeljuju se onome ko
ih je prouzrokovao. Takođe, primenjuje se i kod utvrđivanja nabavne cene.

13. Načelo realizacije?

Načelo realizacije je jedno od podnačela načela opreznosti (načelo realizacije, impariteta, najniže
vrednosti, dnevne vrednosti i najviše vrednosti; čija je suština da se odmeravanje prihoda vrši na
niže, a odmeravanje rashoda vrši na više, ali uz isključenje samovolje i potcenjivanja finansijskog
rezultata iz špekulativnih razloga).
Načelo realizacije kao zahtev ima da se dobitak ne može iskazati ako tržišno nije potvrđen, tj.
verifikovan (prihodi moraju biti potvrđeni aktom prodaje proizvoda na tržištu). Od ovog načela
odustaje se samo u slučaju interne realizacije po osnovu izgradnje osnovnih sredstava i alata u
sopstvenoj režiji (jer nije potvrđen na tržištu).

14. Načelo impariteta?

Načelo impariteta zahteva iskazivanje gubitaka iako oni nisu tržišno verifikovani.
Npr. ako je neka zaliha bilansirana po nabavnoj ceni ili ceni koštanja koja je viša od tržišne vrednosti,
zaliha se u tom slučaju mora prebilansirati na tržišnu vrednost, a razlika između tržišne i NV odnosno
CK prebacuje se na rashode.
Obaveze se moraju iskazati i onda kada nisu stvarno nastale, ali je velika verovatnoća da će nastati.

15. Načelo najniže vrednosti, načelo dnevne vrednosti?

U osnovi načela najniže vrednosti stoji zahtev da se imovinski delovi bilansa mogu procenjivati uz
pomoć nabavne cene ili cene koštanja, ali pod uslovom da nabavna cena i cena koštanja nisu više od
vladajućih cena na tržištu.
Načelo najniže vrednosti se ne odnosi na imovinske delove koji predstavljaju dugoročna ulaganja, tj.
na osnovna sredstva.
Načelo najniže vrednosti primenjuje se kod procenjivanja zaliha i hartija od vrednosti.

Načelo dnevne vrednosti odgovara imovinskom (statičkom) shvatanju bilansa, jer bilansirana
imovina odgovara vrednosti koja se može unovčiti. Dnevna cena se koristi samo u okviru načela
najniže vrednosti i na kraju života preduzeća (kada zaista postoji potreba da se imovina preduzeća
iskaže).

16. Načelo najviše vrednosti?

U skladu sa načelom opreznosti (zahteva odmeravanje rashoda na više, prihoda na niže) na aktivu se
primenjuje načelo najniže vrednosti, a na pasivu (obaveze i tranzitornu pasivu) se primenjuje načelo
najviše vrednosti.
Drugim rečima, obaveze se bilansiraju najmanje u visini nominalne vrednosti, ali se one i povećavaju,
bilo pripisivanjem postojećim obavezama, bilo stvaranjem novih obaveza u slučaju kada postoji
realna mogućnost da će se obaveze povećati.
17. Načelo finansijske pažnje, načelo istinitosti i načelo jasnosti?

Primena načela opreznosti u bilansiranju zbog usmerenosti na oprezno odmeravanje finansijskih

rezultata neizbežno dovodi do stvaranja latentnih rezervi, a to odgovara načelu finansijske pažnje.
Stvaranje latentnih rezervi odgovara načelu finansijske pažnje jer se tako smanjuje rizik od budućih
negativnih finansijskih rezultata, i uz primenu najniže vrednosti za procenjivanje aktive i najviše
vrednosti za procenjivanje obaveza i rezervisanja, olakšava finansiranje – manje je potrebno obaveza
za pokriće potcenjene aktive. Teoretski, reč je o prikrivenim oblicima samofinansiranja jer nisu
vidljivi na posebnoj bilansnoj poziciji (raspoređeni su na sve pozicije potcenjene aktive i precenjene
pasive).

Načelo istinitosti zahteva bilansiranje koje u bilansu ne dozvoljava ni pojavu latentnih rezervi ni
pojavu skrivenih gubitaka. Ovde se odbacuje načelo opreznosti prilikom procenjivanja i zahteva se
sačinjavanje imovinskog bilansa. Drugim rečima, vrši se utvrđivanje objektivne vrednosti imovine u
bilansu. Ipak, s obzirom na načelo stalnosti i dinamičko shvatanje bilansa, istinitost bilansa može se
shvatiti u relativnom smislu.

Načelo jasnosti u osnovi zahteva jasnoću bilansa u pogledu tačnosti i razumljivosti nazvane bilansne
pozicije (da je jasno šta ona predstavlja). Odnosi se na zahtev raščlanjivanja bilansnih pozicija u
bilansu stanja i bilansu uspeha, kao i na zabranu prebijanja pojedinih pozicija aktive i pasive,
odnosno rashoda i prihoda.

18. Načelo identiteta i načelo kontinuiteta bilansa?

Ova dva načela su podnačela načela povezanosti bilansa (još plus načelo podudarnosti bilansa).
Dinamička teorija je istakla zahtev vremenske uporedivosti finansijskog rezultata i stavila ga iznad
tradicionalnog zahteva zaštite poverilaca.
Načelo identiteta bilansa podrazumeva jednakost bilansa otvaranja jednog obračunskog perioda sa
zaključnim bilansom prethodnog obračunskog perioda. Ovako se onemogućava tajna promena
vrednosti bilo koje bilansne pozicije.
Načelo kontinuiteta bilansa označava vremensku povezanost više uzastopnih zaključnih bilansa.
Razlikujemo:
a) formalni kontinuitet zaključnih bilansa (niz uzastopnih bilansa po spoljnoj formi ne sme se
razlikovati) i
b) materijalni kontinuitet zaključnih bilansa (primena istog načina procenjivanja bilansnih pozicija).

19. Načelo podudarnosti bilansa?

Ovo načelo je podnačelo načela povezanosti bilansa (+ načelo identiteta i kontinuiteta bilansa).
Reč je u stvari o podudarnosti finansijskog rezultata (dobitka).
Podudarnost finansijskog rezultata postoji ako je zbir periodičnih rezultata jednak totalnom
finansijskom rezultatu koji se utvrđuje na kraju života preduzeća (SK iz likvidacionog bilansa – SK iz
osnivačkog bilansa = 0).
Podudarnost se obezbeđuje ako je bilansiranje vršeno bez latentnih rezervi i skrivenih gubitaka.
Podudarnost dobitka je u skladu sa načelom istinitosti i uzročnosti, ali u suprotnosti od načela
opreznosti.

20. Nabavna cena kao osnova procenjivanja?

Nabavna cena je ono što je prethodno izdato za nabavku realnih dobara, kupovinu HOV i deviza.
Nabavna cena u svojoj strukturi sadrži fakturisanu vrednost i sve direktne izdatke u vezi sa
konkretnom pojedinačnom nabavkom.
Saglasno načelu uzročnosti, nabavna cena materijala i trgovačke robe trebalo bi da obuhvati pored
navedenih i interne transportne troškove, troškove lagerovanja i troškove nabavne funkcije.
Procenjivanje po nabavnoj ceni smatra se pouzdanim zato što se ona može lako kontrolisati
(isključena je proizvoljnost u procenjivanju), a pored toga, bilansne pozicije osnovnih sredstava i
zaliha iskazuju neutrošenu snagu koja će kasnije doći do izražaja.
21. Dnevna cena kao osnov procenjivanja?

Dnevna cena se u literaturi različito shvata:

1. dnevna cena je vladajuća tržišna cena na dan bilansiranja,
2. dnevna cena je vladajuća nabavna cena na dan ponovne nabavke materijala i osnovnih
sredstava (koja se vrši radi utrošenog materijala i dotrajalih osnovnih sredstava) i
3. dnevna cena je vladajuća tržišna cena na dan prodaje.

Dnevna cena na dan bilansiranja može se primenjivati za procenjivanje osnovnih sredstava, zaliha,
HOV, potraživanja u stranoj valuti, gotovine u stranoj valuti i obaveza u stranoj valuti ako se
bilansom želi iskazati imovina preduzeća.
Dnevna cena na dan ponovne nabavke odgovara organskoj teoriji bilansa. Problem njene primene
je u tome što je ponovna nabavna cena često nepoznata u momentu bilansiranja.
Dnevna cena na dan prodaje koristi se za vrednovanje rashoda u uslovima inflacije s ciljem da
rashodi i prihodi budu iskazani novčanim jedinicama iste vrednosti, iste kupovne moći, da bi
finansijski rezultat bio realan.

22. Likvidaciona cena kao osnov procenjivanja?

Likvidaciona cena je tržišna cena imovinskih delova ili čitavog preduzeća koje se likvidira.
Ako preduzeće nema tržišnu perspektivu, zbog čega i ide u likvidaciju, ono izlaže javnoj prodaji
pojedinačna realna dobra i HOV koje se kotiraju na tržištu (kupljene akcije drugih firmi).
Ako preduzeće ima tržišnu perspektivu (u likvidaciju ide zbog finansijskih teškoća) vrši se javna
prodaja celog preduzeća i tada se formira likvidaciona cena čitavog preduzeća. Naplatom ove cene
formira se likvidaciona masa iz koje se isplaćuju obaveze prema poveriocima, a preduzeće i dalje
nastavlja da posluje s tim što je došlo do promene vlasnika.

23. Fer vrednost kao osnov procenjivanja?

Fer vrednost je cena koja bi bila ostvarena prodajom neke stavke imovine ili plaćena za prenos neke
obaveze u transakciji između tržišnih učesnika na datum merenja.
Npr. otpisano sredstvo (NVOS = IVOS) ipak i dalje može biti u funkciji pa je potrebno utvrditi njegovu
vrednost u tom momentu i vek u kome se može koristiti. Utvrđivanje nove vrednosti je procena fer
vrednosti.
Za ispravno određivanje fer vrednosti subjekti su, prema MSFI, dužni utvrditi:
- imovinu, odnosno obavezu koja se meri,
- glavno ili najpovoljnije tržište za transakciju tom imovinom odnosno obavezom,
- kod nefinansijske imovine, maksimalnu, tj. najbolju moguću upotrebu imovine i
pretpostavke koje bi tržišni učesnici koristili u utvrđivanju fer vrednosti.
Fer vrednost se prema MSFI utvrđuje na tri načina:
1. tržišni pristup,
2. troškovni pristup i
3. prinosni pristup.

24. Procenjivanje bilansnih pozicija

Priznavanje i procenjivanje vrednosti pojedinih pozicija u finansijskim izveštajima određeno je
sadržinom pojedinih MRS, MSFI, MSFI za mala i srednja pravna lica, kao i Pravilnikom o načinu
priznavanja, vrednovanja i obelodanjivanja pozicija u finansijskim izveštajima mikro i drugih pravnih
lica.
Klasifikacija preduzeća prema veličini izvršena je na:
Mikro – 10 zaposlenih, 350.000e prosečna poslovna imovina i 700.000e prosečan poslovni prihod;
Mala – 50 zap., 4.400.000e ppi i 8.800.000e ppp;
Srednja – 250 zap., 17.500.000e ppi i 35.000.000e ppp;
Velika – prelaze dva od navedena tri kriterijuma.
- Mikro pravna lica mogu da biraju između MSFI za mala i srednja pravna lica i Pravilnika o načinu
priznavanja, vrednovanja i obelodanjivanja pozicija u finansij. izveštajima mikro i drugih pravnih lica.
- Mala pravna lica su obavezna da primenjuju MSFI za mala i srednja pravna lica.
- Srednja pravna lica mogu da biraju između MSFI za mala i srednja pravna lica i potpunih MSFI.

Procenjivanje bilansnih pozicija se deli na:

 Procenjivanje pozicija aktive (neuplaćeni upisani kapital; nematerijalna imovina i goodwill;
nekretnine, postrojenja i oprema; investicione nekretnine; biološka sredstva; lizing; amortizacija;
dugoročni finansijski plasmani i potraživanja; zalihe; gotovinski ekvivalenti i gotovina; odložena
poreska sredstva) i
 Procenjivanje pozicija pasive (kapital; dugoročna rezervisanja; obaveze; pasivna vremenska
ragraničenja; obaveze za porez na dodatu vrednost; odložene poreske obaveze).

25. Neuplaćeni upisani kapital

Neuplaćeni upisani kapital predstavlja iznos upisanih, a neuplaćenih akcija ili udela.
Radi se o potraživanju preduzeća prema osnivačima koji nisu uplatili ovaj iznos kapitala.
Obično se deo uloga plati do registracije preduzeća, dok se druga polovina uplaćuje u roku od dve
godine od dana upisa u registar privrednih subjekata.
Iskazuje se, tj. procenjuje se, po nominalnoj vrednosti.

26. Nematerijalna imovina i goodwill

Nematerijalna ulaganja se klasifikuju kao Nematerijalna imovina i goodwill (MRS 38).

Nematerijalna ulaganja predstavljaju nemonetarno sredstvo bez fizičke suštine koje se može
identifikovati, a sredstvo je resurs koji entitet kontroliše kao rezultat prošlih događaja, i od koga se
očekuje priliv budućih ekonomskih koristi u entitetu.

Nematerijalna ulaganja se priznaju ako je:

- moguće identifikovati ulaganje,
- postoji kontrola i
- očekuju se buduće koristi od ulaganja.
Ako ovi uslovi nisu ispunjeni, onda se izdaci za njeno sticanje priznaju kao rashod kada nastanu (tj.
rashod perioda).

U nematerijalna ulaganja spadaju osnivačka ulaganja, ulaganja u istraživanje i razvoj, ulaganja u

probnu proizvodnju, licence, koncesije, patenti, dozvole, autorska prava, kao i goodwill stečen
kupovinom.
Nematerijalna imovina se stiče kako bi se koristila u procesu proizvodnje, radi snadbevanja
uslugama, iznajmljivanja ili za administrativne namene.

Procenjivanje nematerijalnih ulaganja vrši se na dva načina, i to:

- po modelu nabavne vrednosti (ceni koštanja) i
- po modelu revalorizacije (fer vrednost na dan revalorizacije umanjena za akumuliranu Am
koja je naknadno usledila - sprovodi se na kraju svake druge godine).

Nematerijalna imovina, izuzev goodwill-a i nematerijalne imovine neograničenog korisnog veka,

podleže obračunu amortizacije (linearna metoda).
Nematerijalna imovina se isknjižava (prestaje da se prikazuje) u slučaju otuđenja ili kada se više ne
očekuju buduće ekonomske koristi, a dobici/gubici po tom osnovu se iskazuju u bilansu uspeha.

Goodwill predstavlja razliku između fer vrednosti identifikovanih sredstava i obaveza sa jedne strane
i vrednosti plaćene za sticanje drugog preduzeća sa druge.
Odnosno, goodwill je razlika između vrednosti neke firme na tržištu akcija u određenom vremenu i
njene računovodstveno utvrđene neto imovine.
27. Nekretnine, postrojenja i oprema

- obuhvataju zemljište, šume, višegodišnje zasade, osnovno stado, građevinske objekte, investicione
nekretnine, postrojenja i opremu, alat veće vrednosti i poslovni inventar koji su u vlasništvu
preduzeća ili su predmet finansijskog lizinga.
Regulisani su sa MRS 16 – Nekretnine, postrojenja i oprema i predstavljaju materijalne stavke:
- koje se drže za korišćenje u proizvodnji proizvoda ili pružanju usluga;
- za koje se očekuje da će se koristiti duže od jednog obračunskog perioda.

Početno priznavanje (momenat nabavke) se vrši po nabavnoj vrednosti ili po ceni koštanja.
Naknadno, nekretnine, postrojenja i oprema mogu se knjižiti u revalorizovanom iznosu (fer vrednost
na dan revalorizacije umanjena za akumuliranu amortizaciju i gubitke).
Računovodstvenom politikom preduzeća, nakon početnog priznavnanja, preduzeće bira koju
osnovicu će koristiti za vrednovanje N, P i O i to između fer vrednosti i istorijskog troška (koji se češće
izabere). To znači da se u BS evidentira NV/CK, ispravka vrednosti i sadašnja vrednost. U tom slučaju,
preduzeće kod početnog priznavanja procenjuje koristan vek upotrebe i stopu otpisa (amortizacije).

Procena vrednosti nekretnina vrši se na kraju svake godine, a postrojenja i opreme krajem svake
treće godine. Usklađivanje vrednosti vrši se korekcijom nabavne vrednosti i ispravke vrednosti.
Kada je fer vrednost N, P i O veća od njihove nabavne vrednosti, u visini razlike se formira
revalorizaciona rezerva. U suprotnom, razlika se iskazuje kao ostali rashod.

Na N, P i O se mogu izvršiti naknadna ulaganja, a ona se priznaju kao povećanje vrednosti nekretnina
i opreme ako se time:
- produžava korisni vek upotrebe,
- povećava kapacitet,
- unapređuje sredstvo,
- umanjuju troškovi korišćenja.
*ako bar jedan od ovih uslova nije ispunjen onda se naknadno ulaganje knjiži kao trošak perioda.

Rezidualna vrednost (likvidacioni ostatak) je iznos vrednosti sredstva prilikom otuđenja, a to sredstvo
je na kraju svog korisnog veka.
Ukoliko je knjigovodstvena vrednost sredstva viša od prihoda koji se može ostvariti njenom
prodajom, priznaje se gubitak (u skladu sa MRS 36 – Umanjenje vrednosti imovine).
Prestanak priznavanja vrednosti imovine vrši se prilikom otuđenja ili kada se od korišćenja više ne
očekuju buduće ekonomske koristi.
Dobici i gubici koji nastanu po osnovu prestanka priznavanja imovine se utvrđuju prema neto
principu (prodajna cena – nabavna cena). Ako je PC nekretnine veća od njene NC postoji kapitalni
dobitak na koji se plaća porez, a kod prodaje postrojenja i opreme se priznaju kao prihod/rashod u
bilansu uspeha.

28. Investicione nekretnine

- to su zemljište i zgrade koje preduzeće drži radi ostvarivanja prihoda od zakupnine ili porasta
vrednosti nekretnine i prodaje u vremenskom periodu dužem od jednog izveštajnog perioda.
Početno priznavanje investicione nekretnine vrši se prema NV ili CK, a naknadna priznavanja prema
fer vrednosti (obično je to vladajuća tržišna cena). Dobitak/gubitak koji nastane usled promene fer
vrednosti investicione nekretnine se uključuje u rezultat perioda u kome je nastao.

Investicione nekretnine se u skladu sa MRS 40 – Investicione nekretnine priznaju kao sredstvo:

- ako je verovatno da će preduzeće u budućnosti od nje ostvariti ekonomsku korist i
- ako se nabavna vrednost investicione nekretnine može pouzdano odmeriti.
*(Prestaju da se priznaju prodajom ili povlačenjem iz upotrebe).

Dobici ili gubici koji po tom osnovu nastanu utvrđuju se kao razlika između knjigovodstvene i fer
vrednosti i prikazuju se u bilansu uspeha.
Prodajom investicionih nekretnina ostvaruje se prihod (regulisan MRS 18- Prihodi).
29. Biološka imovina (biološka sredstva)
Biološka sredstva obuhvataju biljne i životinjske vrste koje se uzgajaju u cilju prodaje i dalje prerade
(dobijanja poljoprivrednih proizvoda), odnosno, proizvodnje novih bioloških sredstava, a radi sticanja
prihoda.
Klasifikuju se kao:
- šume,
- višegodišnji zasadi i
- osnovno stado.

Prema MRS 41 – Poljoprivreda, biološka sredstva se prilikom početnog priznavanja i na dan svakog
bilansa stanja odmeravaju po fer vrednosti umanjenoj za troškove prodaje.
Dobitak ili gubitak koji nastaje pri početnom priznavanju po fer vrednosti uključuje se u dobitak ili
gubitak perioda u kome je nastao.
Biološka sredstva čija se fer vrednost ne može pouzdano meriti na kraju svakog izveštajnog perioda,
odmeravaju se po NV umanjenoj za akumuliranu amortizaciju i eventualne akumulirane gubitke od
umanjenja vrednosti.
Fer vrednost, tj. tržišna vrednost, je cena trgovanja na produktnoj berzi.
Biološku imovinu odlikuje biološka transformacija (kvalitativne i kvantitativne promene).
Preduzeće:
- upravlja transformacijom,
- obezbeđuje neophodne uslove za njeno odvijanje i
- kvantifikuje i vrši nadzor nad transformacijom bioloških sredstava.

Poljoprivredni proizvodi do trenutka ubiranja roda regulišu se MRS 41 – Poljoprivreda, a nakon

ubiranja sa MRS 2 –Zalihe.

30. Lizing

Lizing je sporazum kojim davalac lizinga prenosi na korisnika (primaoca) lizinga pravo korišćenja
sredstava na određeni period, u zamenu za plaćanje ili niz plaćanja.
Definisan je sa MRS 17 – Lizing, a postoje:

Finansijski lizing – svi rizici i koristi prenose se na korisnika lizinga, a na kraju roka lizinga može se
predvideti prenos vlasništva na korisnika. Ovaj vid lizinga se ne može otkazati.

Poslovni lizing – ne prenose se suštinski svi rizici i koristi na korisnika. Nije predviđena opcija da
korisnik lizinga po isteku roka zakupa otkupi sredstvo koje je predmet lizinga. Može se otkazati.

Da li je lizing finansijski ili poslovni zavisi od suštine transakcije (ne od oblika ugovora).
Finansijski lizing dovodi do povećanja troškova amortizacije i finansijskih rashoda u posmatranom
obračunskom periodu.
Amortizacija sredstava koji su predmet lizinga treba da bude u skladu sa računovodstvenom
politikom o amortizaciji sredstava primaoca lizinga.
Početno priznavanje vrednosti sredstava nabavljenih na lizing vrši se po nabavnoj vrednosti, a
kamata po lizingu je finansijski rashod perioda.

31. Amortizacija

- je sistematska alokacija iznosa sredstava koji se amortizuju tokom njihovog korisnog veka.
Svaki deo N, P i O čija je priznata početna vrednost značajna amortizuje se posebno.
Stopa i metod amortizacije za svako sredstvo se utvrđuju u skladu MRS 8 - Računovodstvene politike,
promene računovodstvenih procena i greške.

Metod amortizacije može biti:

- linearni (proporcionalni ili metod jednakih godišnjih kvota),
- degresivni (metod opadajuće godišnje kvote) i
- funkcionalni (metod očekivane koristi).
U finansijskom računovodstvu najčešće se koristi linearni metod amortizacije.
Osnovica za obračun amortizacije nematerijalnih ulaganja, nekretnina, postrojenja i opreme, izuzev
zemljišta i šuma (jer ne podležu amortizaciji), je nabavna vrednost odnosno revalorizovana nabavna
vrednost.
Amortizacija u računovodstvu obračunava se za svako sredstvo pojedinačno (amortizacija za
bilansne svrhe).
Amortizacija za poreske svrhe u Srbiji se vrši prema degresivnom metodu (degresivna metoda
obračuna amortizacije). Preduzeće samo određuje koje će stope primenjivati.

Stopa Am = 100 / procenjeni vek trajanja sredstva

Godišnja ispravka vrednosti N, P i O priznaje se u BU kao trošak amortizacije.

32. Dugoročni finansijski plasmani i potraživanja

- obuhvataju učešća u kapitalu i druge HOV raspoložive za prodaju, date kredite i zajmove sa rokom
dužim od godinu dana, dugoročne HOV koje se drže do dospeća radi ostvarenja određenih prinosa u
vidu dividendi, kamata, učešća u dobitku.

Učešća u kapitalu zavisnih, pridruženih i zajedničkih subjekata se iskazuju prema nabavnoj

vrednosti ili fer vrednosti uvećanoj za transakcione troškove koji se mogu direktno pripisati sticanju
učešća. U slučaju kada učešća u kapitalu (akcije i udeli) nemaju kotiranu tržišnu cenu na aktivnom
tržištu i kada se njihova fer vrednost ne može pouzdano odmeriti, odmeravanje se vrši po NV.
Učešća koja su obračunata po metodu nabavne vrednosti, a koja su klasifikovana kao imovina koja se
drži za prodaju obuhvataju se u skladu sa MSFI 5 – Stalna sredstva namenjena prodaji.
Hartije od vrednosti raspoložive za prodaju procenjuju se po fer vrednosti uvećanoj za troškove
transakcije (koji se mogu direktno pripisati sticanju). Ako ne postoji kotirana tržišna vrednost, ove
HOV se iskazuju po nabavnoj vrednosti.
Dugoročni krediti se iskazuju po nominalnoj vrednosti uvećanoj za troškove transakcije koji se mogu
pripisati odobravanju kredita. A naknadno se procenjuju po amortizovanoj vrednosti (primenom
efektivne kamatne stope).
Potraživanja se obuhvataju po nominalnoj vrednosti. Za potraživanja od kupaca kod kojih je prošlo
više od 60 dana od dana dospeća za naplatu, vrši se otpis na predlog popisne komisije. Taj otpis je
moguć ako je nenaplativost dokumentovana, tj. ako je izgubljen sudski spor ili je potraživanje
zastarelo.
Otpis potraživanja se vrši indirektnim otpisivanjem čime se koriguje rezultat kroz priznavanje
rashoda. Poreski propisi priznaju ovu vrstu rashoda prilikom obračunavanja oporezivog dobitka.
Naplata otpisanih potraživanja predstavlja ostale prihode.

33. Zalihe

- obuhvataju gotove i nedovršene proizvode, osnovni i pomoćni materijal koji će se koristiti u

procesu proizvodnje, nabavljena dobra radi dalje prodaje (roba) i zemljište i druge nekretnine koje
se drže za dalju prodaju.
Regulisane su MRS 2 – Zalihe i predstavljaju sredstva:
- koja se drže za prodaju u okviru redovnog poslovanja,
- u obliku osnovnog i pomoćnog materijala koji se troši u proizvodnji ili prilikom pružanja usluga,
- u procesu proizvodnje, sredstva namenjena prodaji, gotovi proizvodi i nedovršena proizvodnja.

Materijal, rezervni delovi, inventar sa jednokratnim otpisom iskazuju se po nabavanoj vrednosti (FV+ ZTN).
Zalihe nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda se procenjuju po CK ili neto prodajnoj vrednosti ako je niža.
Metode obračuna zaliha su:
- FIFO (pogodan u uslovima deflacije, omogućava obračun realnog rezultata) i
- metod prosečne ponderisane cene (utvrđuje se u određenim vremenskim intervalima ili nakon svake
nabavke).
*(metode obračuna koje se NE koriste u računovodstvenom obuhvatu, jer se ne spominju u MRS,
su LIFO metod (u vreme izražene inflacije) i metod planske cene).
34. Gotovina i gotovinski ekvivalenti
Gotovina se odnosi na gotovinu u blagajni i na likvidnost računa.
Gotovinski ekvivalenti su HOV koje se neposredno mogu unovčiti (brza konverzija u gotovinu) i
plemeniti metali.
Depoziti i gotovina u stranoj valuti se vrednuju po srednjem kursu strane valute na dan bilansa.
HOV se procenjuju po NV, a plemeniti metali po vrednosti izvedenoj iz cena plemenitih metala na
svetskom tržištu.
AVR obuhvataju: (detaljnije u pitanju 36.)

- unapred plaćene troškove (zakup, osiguranje, pretplata na publikacije) i

- prihode tekućeg perioda koji nisu mogli biti fakturisani, a za koje su nastali troškovi u
tekućem periodu.
Putem konta vremenskih razgraničenja prihode i rashode evidentiramo prema načelu nastanka poslovnog
događaja.

35. Odložena poreska sredstva

Odložena poreska sredstva su iznosi poreza na dobitak nadoknadivi u budućim periodima koji se
odnose na (po MRS 12 – Porezi na dobitak):
- odbitne privremene razlike,
- neiskorišćene poreske gubitke prenete u naredni period i
- neiskorišćeni poreski kredit prenet u naredni period.

Ona su rezultat odbitnih privremenih razlika koje nastaju kada je računovodstveni dobitak manji od oporezivog dobitka:
- određeni prihodi su priznati u poreske svrhe u tekućem, a računovodstvena pravila ih priznaju tek u nekom
narednom periodu i
- određeni rashodi će biti priznati u poreske svrhe u nekom narednom periodu, a računovodstvena pravila ih
priznaju u tekućem periodu.

36. Aktivna vremenska razgraničenja (AVR)

AVR obuhvataju:
- unapred plaćeni rashodi, tj. fakturisani troškovi (zakup, osiguranje, pretplata na publikacije) i
- nastali, a nenaplaćeni prihodi (prihodi tekućeg perioda koji nisu mogli biti fakturisani, a za
koje su nastali troškovi u tekućem periodu).
* Iskazuju se u visini unapred isplaćenih troškova.
Putem konta vremenskih razgraničenja, prihode i rashode evidentiramo prema načelu nastanka
poslovnog događaja, tj. kada poslovni događaj nastane onda i evidentiramo prihod ili rashod u
preduzeću.

37. Kapital preduzeća

- vrednost koju vlasnik ulaže u preduzeće.

Uvek se sastoji od osnovnog kapitala i kapitala zarađenog tokom veka poslovanja (bez obzira na
vlasničku strukturu).
Može se izraziti kao razlika između ukupne imovine i obaveza preduzeća, odnosno, kao deo imovine
koji pripada vlasnicima.
Kapital preduzeća nema rok dospeća.
Isplate vlasnicima zavise od visine rezultata i politike raspodele dobiti.

Kapital obuhvata:
- osnovni kapital, - neraspoređeni dobitak ranijih ili tekuće
- neuplaćeni upisani kapital, godine,
- rezervni kapital, - otkupljene sopstvene akcije i
- revalorizacione rezerve, - gubitak (do i iznad visine kapitala).
- nerealizovane dobitke/gubitke po
osnovu HOV,
Osnovni kapital može biti unet u vidu novca, stvari i prava. Predstavlja garant likvidnosti poslovanja
preduzeća, jer štiti poverioce od gubitka i obezbeđuje sigurnost u naplati potraživanja.
Minimalan iznos osnovnog kapitala u Srbiji je 100 RSD, a povećanje osnovnog kapitala se može vršiti
ulozima postojećih i novih članova, pretvaranjem rezervnog kapitala i dobiti u osnovni kapital i
konverzijom obaveza u kapital. A mogu se izvršiti i statusne promene sa ciljem povećanja ili
smanjenja osnovnog kapitala, a tu odluku donosi Skupština članova društva.

Neuplaćeni upisani kapital iskazan u pasivi predstavlja korektivnu stavku koja iskazuje deo osnovnog
kapitala koji nije uplaćen, dok osnovni kapital iskazuje ukupnu nominalnu vrednost upisanog kapitala
(uplaćen + neuplaćen).

Rezervni kapital nastaje raspodelom neraspoređenog neto dobitka u rezerve i služi za zaštitu
osnovnog kapitala, poboljšanje finansijske strukture i povećanje sigurnosti preduzeća. Nastaje po
osnovu zakonskih, statutarnih i drugih osnova .
Emisiona premija (kapitalni dobitak) nastaje prodajom akcija, kao pozitivna razlika između prodajne
cene i nominalne vrednosti akcija.

Revalorizacione rezerve nastaju pri proceni fer vrednosti stalne imovine, kao pozitivna razlika tržišne
i knjigovodstvene vrednosti stalne imovine.

Nerealizovani dobici/gubici po osnovu HOV nastaju usled promene vrednosti HOV namenjenih
prodaji.

Otkupljene sopstvene akcije su odbitna stavka kapitala i vrednuju se po nabavnoj vrednosti.

Poništavaju se u roku od godinu dana od dana sticanja, a sticanje se vrši u cilju poboljšanja pozicije
većinskog vlasnika.

Gubitak do visine kapitala treba iskazati kao posebnu poziciju (ne može se smanjiti kapital).
Redosled pokrića gubitka ide prvo iz neraspoređenog dobitka, potom iz rezervnog kapitala.
Gubitak iznad visine kapitala se dobija kao razlika između ukupnih obaveza i aktive.

38. Dugoročna Rezervisanja

Dugoročna rezervisanja, potencijalne obaveze i potencijalna imovina predstavljaju obaveze za
pokriće troškova i rizika proisteklih iz prethodnog poslovanja koji će se pojaviti u narednim
godinama.
Tu spadaju rezervisanja za:
- troškove po osnovu prodatih učinaka;
- troškove obnavljanja prirodnih resursa;
- troškove restruktuiranja;
- kaucije i depozite;
- sudske sporove (kad je izvesno da će spor biti izgubljen);
- ostala rezervisanja za verovatne troškove i dr.

Njihov cilj je da se iskažu ukupne obaveze.

Rezervisanja se formiraju za period od 3 do 5
godina i priznaju se kada:
- preduzeće ima sadašnju obavezu kao
posledicu prošlog događaja,
- će izmirenje obaveze zahtevati odliv
ekonomskih resursa iz preduzeća i
- se visina obaveza pouzdano može
proceniti.

Neiskorišćena dugoročna rezervisanja se

ukidaju i iskazuju kao Ostali prihodi. *(ovo možeš napisati ako stigneš)
39. Obaveze i pasivna vremenska razgraničenja

Obaveze proizilaze iz poslovnih i finansijskih transakcija. Procenjuju se po nominalnoj vrednosti.

Obaveze prema ino-kupcima se vrednuju po srednjem kursu strane valute na dan bilansa.
Mogu biti kratkoročne i dugorčne.
Kratkoročne obaveze – očekuje se da će biti izmirene u toku poslovnog ciklusa (do 12 meseci).
Dugoročne obaveze su:
- obaveze po osnovu finansijskog lizinga,
- krediti pokriveni HOV (obveznicama) i
- krediti pokriveni zalogom.
Ako obaveze zastare ili preduzeće bude oslobođeno njih na neki drugi legalan način, obaveza se
ukida i knjiži kao Ostali prihod. Kako bi se poštovalo načelo opreznosti, obaveze bi trebalo uvećati za
neplaćene redovne i zatezne kamate, što utiče na oprezno odmeravanje finansijskog rezultata.

Pasivna vremenska razgraničenja (PVR) obuhvataju:

- unapred obračunate troškove,
- obračunate prihode budućeg perioda,
- odložene prihode po osnovu efekata ugovorene zaštite od rizika,
- razgraničene troškove nabavke i donacije.
Njihovo formiranje smanjuje rezultat, a razlikujemo tranzitornu (unapred naplaćeni prihodi) i
anticipativnu (nastali, a neplaćeni rashodi) pasivu.

40. Procenjivanje prihoda

Prihodi predstavljaju bruto priliv ekonomskih koristi određenog perioda koji nastaje iz redovnih
aktivnosti preduzeća, pri čemu taj priliv rezultira povećanjem kapitala koji nije rezultat uplata
vlasnika.
Prihod nastaje iz redovnih aktivnosti preduzeća kao što su prihodi od prodaje, provizije, kamate,
tantijemi.
Regulisani su MRS 18 – Prihod. Prihodi uključuju prihode i dobitke.
Prihod se priznaje kada je priliv budućih ekonomskih koristi u preduzeće verovatan i kada se koristi
mogu pouzdano izmeriti.

U bilansu uspeha prihodi se klasifikuju kao:

- poslovni prihodi (prodaja robe i učinaka, aktiviranja učinaka, prirasta biološke imovine, dotacija,
regresa, kompenzacija, zakupa, članarina, itd.)
- finansijski prihodi (prihodi od kamata, učešća u dobitku povezanih pravnih lica, pozitivne kursne
razlike, pozitivni efekti valutne klauzule, ostali finansijski prihodi),
- ostali prihodi (dobici od prodaje N, P i O, bioloških sredstava, materijala, viškovi, naplaćena otpisana
potraživanja i sl.) i
- prihodi od usklađivanja vrednosti imovine.

Prihodi se priznaju po fer vrednosti primljene ili potraživane naknade, uzimajući u obzir popuste ili
količinske rabate.

41. Procenjivanje rashoda

U bilansu uspeha razlikuju se sledeći rashodi:

- poslovni rashodi,
- finansijski rashodi,
- ostali rashodi i
- rashodi po osnovu obezvređenja imovine.

Poslovni rashodi obuhvataju:

NV prodate robe, troškovi materijala za izradu, troškovi ostalog materijala, troškovi goriva i energije,
troškovi bruto zarada i naknada, troškovi proizvodnih usluga, troškovi amortizacije i rezervisanja,
nematerijalni troškovi i porezi i doprinosi (priznaju se nezavisno od toga li su plaćeni).
Finansijski rashodi su rashodi po osnovu:
kamata, negativnih kursnih razlika, efekata valutne klauzule, iz odnosa sa povezanim pravnim licima i
ostali finansijski rashodi.

Ostali rashodi su gubici po osnovu rashodovanja i prodaje imovine, manjkova, otpisa potraživanja i dr.

Rashodi po osnovu obezvređenja imovine su obezvređenje bioloških sredstava, obezvređenje

nematerijalnih ulaganja, N, P i O, dugoročnih finansijskih plasmana, HOV, zaliha materijala i robe,
potraživanja i kratkoročnih finansijskih plasmana.

42. Bilansi prema svrsi iskazivanja

Opšta svrha bilansiranja je utvrđivanje uspeha, imovinskog i finansijskog položaja preduzeća.

Prema (globalnoj) svrsi iskazivanja razlikuju se:
- imovinski bilans;
- bilans utvrđivanja (rezultata) uspeha i;
- bilans kretanja (neobavezan bilans za pregled promene strukture A i P u toku obračuskog perioda).

Imovinski bilans – prikazuje stanje imovine, kapitala i obaveza na određeni dan (što znači da je to
bilans stanja i ne sadrži račune prihoda i rashoda). Sastavlja se neredovno i služi za zadovoljenje
konkretnih povremenih potreba (stečaj, likvidacija, fuzija, razdvajanje). Bilansne pozicije se
procenjuju po dnevnim cenama na dan bilansiranja. Finansijski rezultat se dobija kao razlika između
sopstvenog kapitala iskazanog u završnom i početnom bilansu.

Bilans utvrđivanja uspeha – je u stvari bilans uspeha. Ovaj bilans se sastavlja sa osnovnim ciljem
utvrđivanja što tačnijeg i uporedivog periodičnog rezultata. Prihodi i rashodi u ovom bilansu moraju
se odnositi na obračunski period, dok bilans stanja predstavlja pomoćno sredstvo utvrđivanja
uspeha, preuzimajući sve pozicije koje nemaju mesta u bilansu uspeha (budući prihodi i rashodi).

Bilans kretanja – najviše se koristi pri analizi likvidnosti preduzeća. Može se sačiniti u formi bruto ili
neto kretanja svake bilansne pozicije.

43. Bilansi prema pravnim normama bilansiranja

Razlikujemo:
1. Poslovni bilans - sastavlja se na osnovu propisa privrednog (trgovačkog) prava, kod nas je to
Zakon o privrednim društvima i Zakon o računovodstvu.
2. Poreski bilans - sastavlja se na osnovu poreskog prava. Ima zadatak da iskaže poresku
osnovicu (oporezivi dobitak) kako bi se oporezovanjem obezbedili prihodi za pokriće javnih
rashoda. Ne sačinjava se zasebno, već se izvodi iz poslovnog bilansa (vrši se korekcija u
skladu sa poreskim propisima).

44. Bilansi prema području informisanja

Postoje:
- Interni bilansi – za potrebe internih korisnika bilansnih informacija. Sadrži mnogo više
podataka od eksternog. Cilj postojanja ovog bilansa je da se upravi i vlasnicima preduzeća
pruže brojne objektivne informacije neophodne za donošenje poslovnih odluka.
- Eksterni bilansi – namenjeni su poveriocima i državnim institucijama. Iskazna moć je znatno
manja od internih bilansa (manji stepen raščlanjivanja podataka).
45. Bilansi prema podacima na osnovu kojih su sastavljeni

Razlikujemo:
- Inventarni bilans – sačinjava se na osnovu inventarnih podataka koji se dobijaju popisom
osnovnih sredstava, zaliha, HOV i gotovine. A knjigovodstveno stanje svodi se na inventarno,
tj. stanje utvrđeno popisom;
- Knjigovodstveni bilans – sačinjava se na osnovu knjigovodstvenih podataka, bez svođenja
knjigovodstvenog stanja na stvarno stanje utvrđeno popisom. Na osnovu knjigovodstvenih
podataka sačinjavaju se bilansi u toku godine, kako bi se dobile informacije o finansijskom
rezultatu i položaju preduzeća (kako bi se pospešili);
- Planski bilans – sastavlja se na osnovu planskih podataka. Planski bilans stanja projektuje
stanje i strukturu imovine, kapitala i obaveza na poslednji dan planskog perioda, a planski
bilans uspeha projektuje prihode i rashode (tj. finansijski rezultat koji će se ostvariti u toku
planskog perioda).

46. Bilansi prema dužini bilansnog perioda

Delimo ih na:
- Početni bilans (bilans otvaranja) – sastavlja se na početku novog poslovnog perioda (sadrži
stanje A i P, ali ne i račune P i R). Početni bilans postojećeg preduzeća za tekuću godinu je
zaključni bilans stanja za prethodnu. Početni bilans kod novoosnovanog preduzeća je bilans
osnivanja. Obuhvata obavezno BU, a može i BS;
- Međubilans – bilans koji se sačinjava u toku godine pre godišnjeg zaključnog bilansa;
- Godišnji bilans (godišnji obračun) – sačinjava se na kraju poslovne godine. Sastavlja se na
osnovu inventarnih podataka. Godišnji bilans obuhvata najmanje BS i BU i;
- Totalni bilans – je u stvari zaključni bilans preduzeća u širem smislu. Sačinjava se prilikom
likvidacije preduzeća. Po tačnosti podataka je iznad svih bilansa (izjednačeni svi rashodi sa
izdacima i svi prihodi sa primicima).

47. Bilansi prema tehnici sastavljanja

Tu spadaju:
- Bruto bilans – u njemu se pojedine pozicije međusobno ne kompenziraju (tj. iskazuju se bez
saldiranja), npr. potraživanja od kupaca i obaveze prema kupcima po osnovu primljenih
avansa se upisuju na stranu aktive, odnosno pasive. Svaka vrsta prihoda i svaka vrsta
rashoda iskazuje se na posebnoj bilansnoj poziciji. Iskazna moć bilansa je onda veća.
- Neto bilans – u njemu se pojedine bilansne pozicije kompenziraju (saldiraju se) i iskazuju u
neto iznosu. Iskazna moć bilansa stanja i bilansa uspeha po neto principu je znatno manja od
bilansa sačinjenih po bruto principu.

48. Bilansi prema broju uključeniih bilansa

Prema broju bilansa uključenih u bilans, razlikujemo:

- Individualni (pojedinačni) bilans – to je bilans stanja i bilans uspeha svakog pojedinačnog
preduzeća.
- Zbirni bilans – zajednički bilans dva ili više preduzeća koja su međusobno ekonomski i
finansijski povezana. Zbirni bilans stanja i zbirni bilans uspeha dobijaju se sabiranjem
individualnih bilansa dva ili više preduzeća (neophodno je da struktura, redosled i nazivi
bilansnih pozicija u svim individualnim bilansima budu identični).
- Konsolidovani bilans – je zajednički bilans povezanih preduzeća.
*U konsolidovanom BS se vrši konsolidovanje kapitala, potraživanja i obaveza između
povezanih preduzeća i međurezultata sadržanih u zalihama i osnovnim sredstvima
pribavljenih od povezanih preduzeća.
**U konsolidovanom BU se isključuju prihodi i rashodi nastali na osnovu razmene učinaka
između povezanih preduzeća.
49. Bilansi prema redovnosti sastavljanja

Dele se na:
- Redovni bilansi – sastavljaju se redovno, prema unapred utvrđenim vremenskim
intervalima. Tu spadaju godišnji zaključni bilans (istovremeno je i početni bilans) i svi
međubilansi u toku godine.
- Specijalni bilansi – sastavljaju se neredovno (u specijalnim prilikama). To su bilans:
- osnivanja, - poravnanja,
- promene pravne forme, - razdvajanja,
- fuzije, - likvidacioni bilans i
- saniranja, - stečajni bilans.
- likvidnosti,

50. Latentne rezerve

- nastaju ili potcenjivanjem aktive i prihoda ili precenjivanjem pasive, tačnije, obaveza i tranzitorne
pasive (odnosno, nastaju kao rezultat primene principa opreznosti).
Kao posledica toga javlja se iskazivanje manjeg periodičnog finansijskog rezultata u bilansu uspeha.
S tim u vezi, naredni obračun finansijskog rezultata će za isti iznos biti uvećan (u suštini, dolazi do
transfera jednog dela periodičnog finansijskog rezultata iz sadašnjeg u naredni obračunski period).
*u pitanju je deo sopstvenog kapitala koji nije prikazan u bilansu.
Latentne rezerve se, u smislu korekcije narednih kratkoročnih obračuna finansijskog rezultata naviše,
prvo objektiviraju po osnovu obaveza, PVR-a i potraživanja, potom po osnovu zaliha, a tek zatim po
osnovu osnovnih sredstava i dugoročnih rezervisanja.
Npr. Ino-obaveze se precenjuju obračunom kursa koji je viši od prosečnog kursa na dan bilansa.
Latentne rezerve iz prethodnog obračunskog perioda dolaze do izražaja u prvom narednom
obračunskom periodu (slučaj sa navedenim primerom), ali postoje i takve latentne rezerve koje do
izražaja dolaze tek posle nekoliko godina (npr. procenjeni vek trajanja opreme je 5 godina, a
ona su u funkciji bila 8 godina - potcenjen je vek osnovnog sredstva).

51. Skriveni gubici (143. str.)

- nastaju zbog precenjivanja aktive i potcenjivanja pasive (tj. obaveza i tranzitorne pasive).
(*obrnuto od latentnih rezervi)
Kao posledica toga dolazi do iskazivanja:
- većeg periodičnog rezultata od realnog u slučaju dobitka,
- nižeg gubitka od realno ostvarenog u slučaju negativnog rezultata i
- pozitivnog rezultata kada je isposlovan negativan rezultat.

Skriveni gubitak u BS dolazi do izražaja u BU u narednim obračunskim periodima.

Skriveni gubici nastaju nerespektovanjem principa niže vrednosti za pozicije imovine i principa više
vrednosti za pozicije obaveza, zanemarivanjem negativnih kursnih razlika kod ino-obaveza,
precenjivanjem korisnog veka trajanja stalne imovine i sl.

Kada će se skriveni gubici otkriti zavisi od brzine transformacije imovine u rashode, tj. od dospeća
obaveze, ukidanja tranzitornih pozicija pasive i naplate potraživanja u kojima je gubitak skriven.
Precenjena vrednost zaliha povećaće rashode kada proizvod koji apsorbuje njihovu vrednost bude
realizovan.
Precenjena potraživanja povećavaju rashode kada budu naplaćena.
Potcenjene obaveze povećavaju rashode kada budu isplaćene.
Potcenjena tranzitorna pasiva povećava rashode kada bude ukinuta.
Pokazatelj ili indikator da postoje skriveni gubici je slučaj kad je vrednost preduzeća kao celine niža
od vrednosti prikazane imovine.
Skriveni gubici uvek „poboljšavaju“ iskazani finansijski rezultat u obračunskom periodu, a u narednim
periodima kada dođu do izražaja „pogoršavaju“ finansijski rezultat.
52. Bilansne teorije (Bilansna teorija kao okvir za vođenje politike bilansa)

Bilansna teorija može da se posmatra kao segment ukupne računovodstvene misli koja ima značajan
uticaj na računovodstvene prakse. Dominantan uticaj na domaće računovodstvene teorije i prakse
imala je nemačka i kontinentalna evropska škola finansijskog izveštavanja, sve do uvođenja MRS.
Bilansne teorije koje su bile dominantne početkom 20. veka poreklo vode od teorija računa.
Industrijalizacija nemačke privrede imala je veliki uticaj na razvoj računovodstvene misli.
Ričard Lambert bio je jedan od prvih profesora računovodstva i poslovne ekonomije.
Teorije bilansa su učenja o formalnim i materijalnim aspektima finansijskih izveštaja.
Formalni aspekt se odnosi na pitanja forme i razlaganja bilansa sa ciljem poštovanja načela jasnosti
(postiže se transparentnost finansijskih izveštaja).
Materijalni aspekt bilansa odnosi se na njegovu sadržinu, odnosno izbor načela procenjivanja
bilansnih pozicija.

Cilj teorijskih razmatranja je da pruže relevantnu osnovu koja će da omogući sastavljanje finansijskih
izveštaja na način da se informacione potrebe bilansnih adresata efikasno ispune.
Tri klasične teorije bilansa posmatrane hronološkim redosledom njihovog nastanka obuhvataju:
- statičko (imovinsko) shvatanje bilansa,
- dinamičko shvatanje bilansa i
- organsko shvatanje bilansa.

Statičko shvatanje bilansa - bilans se posmatra iz ugla poslovnog prava. Fokus je na imovini
preduzeća, tj. neto imovini kao osnovi zaštite poverilaca. S tim u vezi, bilans je instrument pomoću
koga se utvrđuje garantna supstanca (Bruto imovina – Obaveze). Uspešnost poslovanja preduzeća
(sa inokosnim vlasnicima) posmatrana je preko promena na neto imovini, dok podaci o dobitku za te
potrebe nisu bili relevantni. Kod akcionarskih preduzeća akcenat je na vrednovanju kapitala.

Dinamička teorija bilansa posmatra aktivnost preduzeća, ekonomski aspekt bilansa i tokove
vrednosti. Promoviše se značaj računa uspeha i rezultata sa ciljem da se utvrdi kvalitet poslovanja
određenog preduzeća, gde BS ima karakter pomoćnog, a BU glavnog instrumenta za utvrđivanje
uspeha.
Dinamička teorija naglasak stavlja na sl. principe: princip istorijskog troška, princip niže vrednosti,
princip realizacije, princip opreznosti i princip impariteta.

Organska teorija bilansa ima dualni karakter, jer promoviše ciljeve utvrđivanja imovine i uspeha kao
ravnopravne. BS i računi uspeha čine organsku celinu.
** Za sve ove teorije je zajedničko da se mora poštovati princip sigurnosti
(kako bi se otklonila samovolja sastavljača finansijskih izveštaja).**

53. Pojam analize bilansa

Da bi se mogla izvršiti analiza bilo kog predmeta, predmet koji se analizira mora biti složen
(sastavljen iz delova između kojih postoji kvalitativan i kvantitavan odnos).
Predmet analize, u najširem smislu, može biti stanje i pojava. Ako se analizira stanje, njenim
raščlanjivanjem se mogu identifikovati pojave koje su dovele do formiranja takvog stanja. Tako se
objašnjava kako je to stanje nastalo. Ovakav vid analize naziva se statička analiza (ne zanimaju je
elementi kao sastavni delovi pojave, njihov kvantitivni i kvalitativni odnos).
Dinamička analiza je suprotna statičkoj i okrenuta je posmatranju u određenoj vremenskoj dimenziji,
a ne u trenutku. Preciznije, dinamička analiza razotkriva proces koji se odvijao tokom određenog
razdoblja iz čega je kao posledica nastalo stanje, odnosno pojava (ne zaustavlja se na uočavanju
pojava, već pojave razlaže na elemente i ispituje njihov kvantitet i kvalitet – deduktivna metoda
(stanje>pojava>element)).
Takođe, koristi se i induktivni metod, s ciljem skraćenja vremena analize. Ovaj metod koristi se i u
sintezi čiji je cilj da objasni kakvo bi bilo stanje kada nastane promena kod pojava. Kada je problem
(stanje ili pojava) potpuno razjašnjen analizom, sinteza se koristi pri predlaganju rešenja problema.
*Sve prethodno navedeno se odnosi na svaku analizu, pa tako i na analizu bilansa.*

Ipak, postoje specifičnosti analize bilansa, koje su dvojake – jedne olakšavaju analizu, a druge
otežavaju. Olakšanje u analizi je što su predmet analize - stanje ili pojave iskazane u novčanom
izrazu, pa je utvrđivanje kvantitativnih i kvalitativnih odnosa olakšano. Istovremeno, ovo je i
otežavajuća okolonost jer su elementi pojave homogeni pa je njihovo kvantitativno izražavanje
otežano, a i nastaju problemi usled inflacije i deflacije.

54. Svrha analize bilansa

Svrhom analize se određuje za šta će analiza da se koristi, tj. njena namena.
Namena analize može biti određena ex ante (za buduće razdoblje) ili ex post (za proteklo razdoblje).
Svrha, cilj i zadatak analize nisu sinonimi.
Svrha/namena analize bilansa može biti veoma raznovrsna, a te namene mogu se grupisati na:
- analizu bilansa u poslovne svrhe i
- analizu bilansa u naučne svrhe.

Analiza bilansa u poslovne svrhe je podloga za donošenje poslovnih odluka.

Peter Drucker je nabrojao 5 faza u procesu donošenja poslovnih odluka:
1. definisanje problema (određivanje svrhe, cilja i zadatka analize),
2. analiza problema,
3. sastavljanje alternativnih rešenja,
4. izbor najboljeg rešenja i
5. pretvaranje odluke u efikasnu akciju.
Za donošenje prave poslovne odluke nije dovoljna samo analiza bilansa, već su potrebne i druge
analize poput analize tržišta, analize kadrova, organizacije i sl.

Analiza bilansa u naučne svrhe za cilj ima da otkrije zakonitosti po kojima se pojave događaju i koje
vladaju među pojavama. Filozof Dekart formulisao je metod naučnog mišljenja u 4 pravila:
1. za istinu se može prihvatiti samo ono što je sigurno dokazano kao takvo,
2. svaki problem raščlaniti na onoliko delova koliko je neophodno za njegovo rešenje,
3. ići od prostog ka složenom i izvršiti sintezu faktora utvrđenih analizom i
4. izvršiti potpuno nabrajanje i sastaviti opšti pregled, da bi se proverilo da u analizi i sintezi nije
nešto izostavljeno.
Tvrdnje koje su dokazane naučnim metodom postaju zakoni, pravila ili načela. Upravo zahvaljujući
analizi bilansa u naučne svrhe razvile su se teorije bilansa, bilansna načela, pravila procenjivanja i dr.

55. Ciljevi analize bilansa

Cilj analize bilansa često je uslovljen subjektom za koga se vrši analiza, što znači da lice za koje se
analiza vrši postavlja ciljeve analize bilansa.
Smatra se da je opšti cilj svake analize bilansa ocena finansijskog stanja (položaja) i rentabiliteta.
*Rentabilnost je uvećanje sopstvenog kapitala po osnovu finansijskog rezultata.

Finansijsko stanje/finansijska situacija/finansijska konstitucija (sinonimi) predstavlja strukturu

sredstava i izvora finansiranja iz koje se izvlače relacije odnosa sredstava po roku vezanosti i izvora
finansiranja po roku raspoloživosti i odnosa sopstvenih i pozajmljenih izvora finansiranja.
Ako dva preduzeća imaju isti apsolutni iznos finansijskog rezultata, a pri tome se razlikuju po
iznosima iz kojih potiče finansijski rezultat onda je to različit kvalitet rezultata.
Ciljevi analize bilansa, sa svim prethodno navedenim, su:
- analiza finansijskog rezultata – tu spadaju analize: strukture i dinamike ukupnog prihoda i
njegovog rasporeda, izvora finansijskog rezultata, rizika ostvarenja finansijskog
rezultata, rentabilnosti, mogućnosti izlaska iz zone gubitka;
- analiza finansijskog položaja – analiza dugoročne/kratkoročne finansijske ravnoteže,
reprodukcione sposobnosti, zaduženosti,.. i;
- analiza imovinskog položaja – analiza strukture poslovne, fiksne i obrtne imovine.
56. Zadaci analize bilansa

- predstavljaju konkretizaciju poslova koji se moraju izvršiti da bi se ostvario cilj analize.

Kada su zadaci unapred definisani, znatno se olakšava ostvarenje ciljeva analize. Tako se analitičar
oslobađa dileme da li je izvršio sve neophodne radnje za ostvarenje cilja analize, kao i dileme da li je
ostvaren cilj analize ili nije. Da bi zadaci bili ispravno definisani neophodno je svestrano poznavanje
potencijalnih faktora koji mogu imati neželjeni uticaj na cilj analize.
Zadaci za ostvarenje ciljeva se dele na:
1. Ocena finansijskog rezultata (rezultat dva suprotna toka rentabilnosti – prihoda i rashoda)
obuhvata sl. zadatke:
- utvrditi strukturu i promenu strukture ukupnog prihoda i rasporeda prihoda u smislu pokrića
pojedinih vrsta rashoda i udela finansijskog rezultata u prihodu,
- raščlaniti ukupan finansijski rezultat na izvore iz kojih potiče,
- utvrditi visinu faktora rizika ostvarenja finansijskog rezultata i donju tačku rentabilnosti i
- izmeriti rentabilnost i utvrditi kakav se finansijski rezultat ostvaruje po osnovu finansiranja.

2. Ispitivanje mogućnosti izlaska iz zone gubitka (minimalan zahtev je da se prihodi izjednače

sa rashodima):
- ispitati negativne uticaje na finansijski rezultat i
- sačiniti proračun mogućnosti izlaska iz zone gubitka.

3. Ocena finansijskog položaja:

- utvrditi stanje i razvoj dugoročne i kratkoročne finansijske ravnoteže,
- reprodukcione sposobnosti,
- zaduženosti, kao i
- utvrditi da li preduzeće održava ili ne realnu vrednost sopstvenog kapitala.

4. Ispitivanje mogućnosti poboljšanja finansijskog položaja:

- utvrditi skrivene gubitke,
- mogućnost poboljšanja dugoročne i kratkoročne finansijske ravnoteže putem promene
strukture sredstava i izvora finansiranja,
- nedostatak kapitala za dovođenje finansijskog položaja na normalu.

57. Metode analize bilansa

Analiza se sastoji iz raščlanjivanja (kvalitativna analiza) i merenja (kvantitativna analiza).

To su i ujedno dve osnovne metode analize:
- raščlanjivanje kojim se utvrđuju elementi složenog predmeta analize i
- merenje svakog elementa kojim se utvrđuje “težina” svakog elementa, što znači da mora da
postoji način merenja i jedinica mere.

a) Metod raščlanjivanja
Jedino predmet koji je složen (sastoji se iz više delova) može da bude i raščlanjen.
Raščlanjivanje se sprovodi kako bi se upoznao kvalitativni sastav analiziranog predmeta. Na taj način
se saznaje od čega se sastoji predmet analize i upoznaju se njegove karakteristike, suština, struktura.
Kriterijum po kom će se raščlanjivanje predmeta analize izvršiti zavisi od cilja analize. Zašto se analiza
ne vrši prema svim kriterijuma? – Zato što je takva analiza neracionalna i neefikasna, skupa i zahteva
puno vremena, a i nisu svi podaci neophodni za donošenje neke konkretne odluke ili zakonitosti.
Raščlanjivanje se može vršiti prema predmetu, vremenu i u prostoru.
Raščlanjivanje po predmetu zahteva da se složeni predmet analize raščlani na predmete koji su
manje složeni (tj. na predmete koji imaju iste karakteristike ili obeležja s određene tačke gledišta).
Koliko “daleko” će se ići u raščlanjivanju zavisi od predmeta i cilja analize.
Raščlanjivanje po vremenu polazi od obeležja koje je dato vremenom.
*(Npr. Skup HOV možemo raščlaniti na podskupove HOV unovčljivih za mesec, dva, tri, itd., zatim te
podskupove razložiti prema broju dana,...)
Raščlanjivanje u prostoru polazi od obeležja koje je dato prostorom.
**(Npr. Koliko je HOV koje su unovčljive u zemlji, a koliko ima onih unovčljivih u inostranstvu, itd.)
 b) Metod izbora jedinice mere
Merenje u analizi bilansa predstavlja poseban problem, jer često ne postoji prirodna jedinica mere, a
bez merenja nema ni kvantitativne analize, a i analize uopšte.
Da bi se moglo izvršiti merenje – moraju da postoje dve veličine od kojih jedna predstavlja “jedinicu”
mere, a druga masu na kojoj se meri.
Da bi se merenje izvršilo, jedinica mere i masa koja se meri moraju:
- imati ista obeležja (karakteristike) – tj. moraju biti iste kategorije,
- biti izražene u istim JM – npr. izvoz u Nemačku (€) i USA ($) izraziti u dinarima i
- novčane jedinice moraju imati istu vrednost – eliminsati promene vrednosti novčanih
jedinica nastalih zbog dejstva inflacije/deflacije (svesti na istu kupovnu moć).
c) Metod upoređivanja – (pitanje ispod)

58. Metoda upoređivanja za potrebe analize bilansa

Ako predmet analize posmatran u dva različita vremenska perioda ili u dva različita prostora imaju
iste karakteristike, a uz to su kvantitativno izraženi istim JM i te JM imaju istu vrednost onda se
analiza svodi na upoređenje. Upoređenje može biti prema:
- vremenu – (“jedinica” mere i masa moraju imati istu vremensku dimenziju, naravno u
različitim vremenskim periodima),
- prostoru,
- normi – (“jedinica” mere stanja ili pojave unapred je kvantitativno određena),
- pravilu - (upoređenje sa matematičkom teoremom koja je dokazana kao istinita) i
- aksiomu - (logičnom pretpostavkom, ali za koju nemamo matematički dokaz da će se ta
pretpostavka i ostvariti).

59. Instrumenti analize bilansa

Odnosi veličina kao instrumenti kvantitativne analize su u stvari stavljanje u odnos ili upoređenje
jedne veličine sa drugom. Odnos se može uspostaviti između dve veličine istih karakteristika, tj.
obeležja, ali koje su se javile u dva različita vremenska perioda. Ovako se izražava dinamika pojave ili
stanja. S druge strane, odnos se može uspostaviti između dve veličine različitih karakteristika, ali su
međusobno zavisne. Ovako se izražava stepen uslovljenosti.

Odnosi veličina mogu da se izražavaju: razmerom, koeficijentom, indeksom i procentom.

- Do razmere se dolazi ako se dve ili više veličina koje su izražene apsolutnim brojem krate istim
brojevima sve dok više nema mogućnosti skraćivanja istim brojem.
- Do koeficijenta (tj. racia) se dolazi ako se jedna veličina podeli drugom i na taj način izražava odnos
tih veličina (relativna veličina njihove uslovljenosti).
- Indeks je odnos dve veličine koji pokazuje njihovu relativnu promenu u određenom periodu. Može
biti bazni i lančani (kod vremenskih serija).
- Procenat je izražavanje relativne promene u procentima.

Matematičke metode možemo podeliti, u zavisnosti od toga šta se utvrđuje, na:

a) metode utvrđivanja međuzavisnosti pojava (korelacija i regresija) i
b) metode kvantitativnog određivanja nepoznate veličine kada je ona zavisna od poznatih veličina.

Korelacijom se istražuju korelacione veze varijabilnih stohastičkih pojava, pri čemu su, pojave
koje su u korelacionoj vezi zavisno promenljive. Kvantitativno slaganje varijacija posmatranih
pojava može biti direktno i inverzno. Indeks 1 pokazuje da postoji perfektno direktno slaganje
promena dve pojave, a indeks -1 perfektno inverzno slaganje.
Regresijom se istražujuju stohastičke zavisne pojave, s tim što se uvek jedna pojava definiše kao
zavisna, a ostale kao nezavisne promenljive.
60. Kvalitativna i kvantitativna analiza bilansa

Kvalitativna analiza ispituje sastavne delove pojave ili stanja kako bi se utvrdile njene karakteristike,
otkrile suprotnosti, prelazak kvantiteta u kvalitet i negacija negacije.
*Npr. preduzeće je u izrazito inflatornim uslovima enormno povećalo zalihe sirovina i materijala.
Usled toga dolazi do nelikvidnosti jer su novčana sredstva prešla u robna pri nepromenjenom obimu
proizvodnje. Drugim rečima, došlo je do narastanja robnih sredstava što je dovelo do novog kvaliteta
preduzeća koji se ogleda u njegovoj nelikvidnosti (robna sredstva negirala su, tj. “uništila”, novčana).
Pošto poverioci nisu hteli da tolerišu nelikvidnost preduzeća, usledile su sankcije koje su preduzeće
primorale da robna sredstva pretvore u novčana putem prodaje sirovina i materijala. To je
negiralo,“uništilo”, robna sredstva (odnosno, došao je do izražaja zakon negacija negacije).

Kvantitativne promene dovode isključivo do kvalitetnih promena pojava ili stanja.

U bilansu stanja dolazi do kvalitetnih promena – ako se bilansna suma poveća, ako se bilansna suma
smanji, ako se promeni struktura aktive, a bilansna suma ostane nepromenjena i ako se promeni
struktura pasive, a bilansna suma ostane nepromenjena.

Suština je u tome da, ako nema kvantitativne promene samog stanja ili pojave i ako nema
kvantitativne promene strukture delova stanja ili pojave ne može da bude ni kvalitativne promene.
Ta logika važi u svim analizama.

61. Statička i dinamička analiza

Sa stanovišta da li se pojava ili stanje posmatra u jednom trenutku ili u kretanju razlikujemo statičku i
dinamičku analizu.

Statička analiza ispituje pojave ili stanja u trenutku njihovog uočavanja, što se obično kvantitativno
izražava. Negativna strana statičke analize je što ona ne ispituje kretanje pojava ili stanja, pa zato ova
analiza ne može uočiti tendecije njihovog razvoja. Upravo zato zaključci statičke analize nisu ni
pouzdani.

Dinamička analiza ispituje pojave ili stanja u kretanju, tj. ispitivanje se vrši u određenoj vremenskoj
dimenziji. A što je vremenski period u kome se ispituje pojava ili stanje duži, utoliko će zaključci
analize biti pouzdanijii. Na taj način se mogu uočiti zakonitosti kvantitativnih promena pojave ili
stanja, njihov uticaj na druge pojave i stanja, uzroci kvantitativnih promena, tendencija njihovog
kretanja i uticaj kvantitativnih promena na promenu kvaliteta. Sve ovo je jako bitno za analizu, jer se
na temelju ovakve analize mogu doneti pravilne poslovne odluke.

62. Kompleksna i parcijalna analiza bilansa

U zavisnosti od toga da li je predmet analize obuhvaćen u celosti ili samo jednim delom razlikujemo
kompleksnu i parcijalnu analizu.

Kompleksna analiza vrši raščlanjivanje svakog dela predmeta analize, a pošto je predmet analize u
celosti obuhvaćen ispitivanjem, rezultati i zaključci se smatraju pouzdanim. Duže vreme, a samim tim
i viši troškovi analize predstavljaju negativnu stranu kompleksne analize. Takođe, dug vremenski
period utrošen za analizu može doprineti da poslovne odluke ne budu donete u pravo vreme.

Parcijalna analiza ispituje samo deo predmeta analize. Drugim rečima, sve pojave ili stanja za koje
se zna ili pretpostavlja da nemaju nikakve veze sa analizom se eliminišu. Zato su troškovi analize i
potrebno vreme znatno manji nego kod kompleksne analize, a to omogućuje brže donošenje odluka.
Vrlo je važno da analiza bude objektivna i ispravna. Objektivnost parcijalne analize se postiže ako se
zadatak jasno i detaljno postavi uz uslov da se parcijalna analiza oslanja na kompleksnu analizu koja
je izvršena u nekom ranijem periodu (obično krajem poslovne godine).
63. Analiza finansijskih izveštaja
- sprovodi se u poslovne svrhe da bi se utvrdili rezultati upotrebe resursa pod uticajem kvalitativnih
faktora koji potiču iz preduzeća i njegovog užeg i šireg okruženja.
Rezultati analize finansijskih izveštaja imaju višestruku upotrebu u poslovne svrhe.
Glavna odlika je da se koriste u donošenju odluka vlasnika i rukovodstva sa željom ostvarenja
postavljenih ciljeva.
Rezultati analize finansijskih izveštaja se koriste i kao podloga za:
- sastavljanje biznis planova, - planove za spajanje, pripajanje ili podelu
- kratkoročno i srednjoročno planiranje, preduzeća,
- procenu vrednosti kapitala preduzeća, - strategiju izlaska iz zone gubitka,
- ocenu boniteta i sl.

Analiza finansijskih izveštaja obuhvata pregled i ocenu finansijskih i nefinansijskih podataka.

Menadžmentu preduzeća rezultati analize pružaju uvid u dobre i loše strane poslovanja radi
preduzimanja korektivnih aktivnosti.
Podaci iz ove analize su od velike važnosti investitorima i kreditorima kako bi bili sigurni da su
njihova ulaganja opravdana.
Kupcima i dobavljačima je, takođe, važno da saznaju da li je preduzeće sa kojim posluju stabilno.

Sredstva analize (instrumenti analize) koja se najčešće koriste u analizi su različita:

- vertikalna i horizontalna analiza, - analiza imovinskog,
- racio analiza (finansijski indikatori), - finansijskog i
- analiza kreditnog boniteta i - prinosnog položaja preduzeća.

64. Analiza strukture i dinamike finansijskih izveštaja bilansa stanja

(Vertikalna i horizontalna analiza finansijskih izveštaja)

U procesu analize finansijskih izveštaja postoji čitav niz različitih postupaka, a jedan od tih pristupa
analizi je analiza strukture i dinamike finansijskog izveštaja, poznat i kao vertikalna i horizontalna
analiza.
Analiza strukture (vertikalna analiza) finansijskog izveštaja može se primenjivati posebno na svaki od
segmenata finansijskog izveštaja.
Analiza strukture pokazuje koliki je udeo svake bilansne pozicije u ukupnoj aktivi, ukupnoj pasivi ili
u ukupnom prihodu. Učešće pojedinačnih bilansnih pozicija u strukturi se iskazuje u relativnom broju
(u %). Vertikalnom analizom porede se monetarni iznosi u obračunskom periodu u cilju
identifikovanja i obrazlaganja značajanih promena.
Predmet analize su informacije prikazane u finansijskim izveštajima, kao i sve ostale informacije o
preduzeću i delatnosti u kojoj preduzeće posluje.

Horizontalna analiza predstavlja komparativnu/uporednu analizu koja pruža informacije o

promenama koje su se desile u toku posmatranih poslovnih godina. A na osnovu tih promena,
analizira se dinamika (kretanje), tj. promene vrednosti bilansnih pozicija na dan prethodnog i
tekućeg dana bilansa. Promene se iskazuju baznim i lančanim indeksnim brojevima. Oni se zatim
porede sa indeksima drugih firmi, te se na taj način otkrivaju tendencije i dinamika promena
pojedinih bilansnih pozicija.
**ovaj uvodni deo važi i za naredno pitanje**

1. Vertikalna analiza bilansa stanja

Struktura bilansa stanja pokazuje koliko jedna bilansna pozicija učestvuje u ukupnoj aktivi ili pasivi.
Struktura se dobija stavljanjem u odnos vrednosti bilansne pozicije prema zbiru aktive ili pasive (npr,
osnovni kapital / ukupna pasiva).
U strukturi imovine bilansa stanja, ako obrtna imovina ima dominantno učešće, reč je o tipičnom
proizvodnom preduzeću, a ako dominantno učešće ima stalna imovina, reč o kapitalno intenzivnom
preduzeću (visoka ulaganja u osnovna sredstva, samim tim i visoki fiksni troškovi (Am)).
Struktura pasive BS zadovoljava zahtev tradicionalnog pravila finansiranja ukoliko 50% kapitala
otpada na sopstveni, a preostalih 50% na pozajmljeni kapital.
 2. Horizontalna analiza bilansa stanja
Horizontalnom analizom se beleži trend kretanja bilansnih pozicija u određenom vremenskom
periodu. Za tu namenu koristi se bazni indeks. Bazni indeks izražava relativni odnos između nivoa
jedne pojave u više vremenskih perioda u odnosu na nivo te iste pojave u baznom periodu.

65. Analiza strukture i dinamike finansijskih izveštaja bilansa uspeha

* prepiši iz prethodnog pitanja uvodni deo

1. Vertikalna analiza bilansa uspeha

Poželjno je da preduzeće ima visok procenat učešća poslovnih prihoda u ukupnim prihodima, s
obzirom da poslovni prihodi nastaju kao rezultat osnovne delatnosti preduzeća - proizvodnje
proizvoda i pružanja usluga (poželjno minimum 90%).
Visok procenat učešća finansijskih prihoda u ukupnim prihodima svojstven je finansijskim
institucijama, koje ostvaruju prihode po osnovu kamata, kursnih razlika, efekata valutne klauzule.
Ostali prihodi nastaju usled povremenih i privremenih aktivnosti koje rezultiraju viškovima,
naplaćenim otpisanim potraživanjima, dobicima po osnovu prodaje pojedinih delova stalne i obrtne
imovine.
Kada je reč o poslovnim rashodima, treba istaći da oni najviše opterećuju ukupan prihod, što i jeste
očekivano znajući da oni nastaju redovnom poslovnom aktivnošću preduzeća.
Pošto su rashodi finansiranja uslovljeni vlasničkom strukturom pasive i visinom kamatnih stopa,
poželjno je da ovaj procenat opterećenja bude što manji i da se preduzeće trudi da se prvenstveno
finansira iz sopstvenih izvora.
Ukupni prihodi ne bi trebalo da budu opterećeni više od 1% sa ostalim rashodima.

2. Horizontalna analiza bilansa uspeha

U ovoj analizi, pored baznog indeksa, koristi se i lančani indeks, koji ukazuje na trend rasta/pada
vrednosti posmatranih pozicija bilansa uspeha.
Rast finansijskih prihoda obično se pripisuje rastu prihoda po osnovu finansijskih aktivnosti koji
rezultiraju kamatama, kursnim razlikama i efektima valutne klauzule.
Takođe, vrednosti lančanog indeksa ukazuju na rast/pad ostalih prihoda.

66. Racio pokazatelji kao osnov analize finansijskih izveštaja

Kvalitet poslovanja preduzeća može se meriti i na osnovu analize finansijskih izveštaja primenom
racio analize. Kako bi dobijeni pokazatelji mogli da se porede i na osnovu toga utvrde moguća
odstupanja, potrebno je da postoje određeni standardi ili reperi poređenja:
- planirani pokazatelj za razdoblje koje se analizira,
- kretanje veličine određenog pokazatelja tokom određenog vremena u istom preduzeću,
- veličina, tok pokazatelja u sličnom preduzeću koje pripada istoj grupaciji i
- prosečna vrednost određenog pokazatelja ostalih preduzeća koja pripadaju istoj grupaciji.

Glavna ograničenja racio analize su ta što ne postoji jedna grupa koeficijenata za sve namene.
Najbitnija ograničenja u primeni racio analize (prema Šondriju) su:
- primena različitih računovodstvenih tehnika (otežana komparacija),
- određen broj preduzeća je decentralizovano i divizionalno strukturirano (problem pronalaska
smislenog granskog proseka kao osnove za poređenje),
- prilikom poređenja istih racia u istom preduzeću moraju se uzeti u obzir promene i okolnosti
do kojih može doći unutar perioda posmatrane analize,
- određen broj preduzeća u nameri da ima bolje pokazatelje od proseka grane ne koristi
prosečne vrednosti racio brojeva,
- prilikom analize javlja se dilema koji je racio prihvatljiv, a koji nije.

Racio pokazatelji nisu idealan analitički instrument i ne mogu biti isključivi test procene efikasnosti
poslovanja, jer njene informacije nisu sveobuhvatne i ne obezbeđuju razmatranje celine poslovanja
preduzeća (jer se neki pokazatelji ne mogu izraziti novčano i prikazati u finansijskim izveštajima).
U racio odnos stavljaju se bilansne veličine koje su međusobno povezane ili uslovljene.
Racio pokazatelji su nosioci informacija koje su potrebne za odlučivanje u upravljanju preduzećem.
Pokazatelji se izračunavaju i koriste u zavisnosti od interesa i potreba donosioca poslovnih odluka.
Racio pokazatelji grupisani su kao pokazatelji (racia):
1. racia likvidnosti, 4. racia ekonomičnosti,
2. racia zaduženosti, 5. racia profitabilnosti i
3. racia obrta, 6. racia investiranja.
*Pokazatelji likvidnosti i zaduženosti predstavljaju pokazatelje sigurnosti poslovanja.
**Pokazatelji obrta, ekonomičnosti i profitabilnosti su pokazatelji uspešnosti (efikasnosti) poslovanja.
Rezultati racio analize su prva faza finansijske analize.
U analizi finansijskih izveštaja sve veću pažnju dobija i analiza trenda (prikaz razvojne tendencije u
određenom vremenskom periodu).

67. Pokazatelji likvidnosti preduzeća

Likvidnost ima dvostruko značenje, tj. predstavlja:

 sposobnost nekog sredstva nenovčanog oblika da se transformiše u novac i
 sposobnost dužnika da plati dospele obaveze.

Na osnovu vrednosti pozicija BS i BU izračunavaju se racia likvidnosti, a to su:

1. Racio trenutne likvidnosti = Gotovina i gotovinski ekvivalenti/ Kratkoročne obaveze+PVR >=1,
2. Racio ubrzane(rigorozni) likvidnosti = (Got.i got.ekviv. + Krat.pot.i plas.)/ Kratkoročne obaveze +
(Monetarna aktiva = GiGE + KPiP) PVR >=1,
3. Racio tekuće (opšte) likvidnosti = Obrtna sredstva + AVR / Kratkoročne obaveze+PVR >=2 i
4. Racio solventnsoti = Poslovna imovina / Ukupne obaveze >=1

 Racio trenutne likvidnosti meri sposobnost preduzeća da podmiri dospele obaveze upotrebom
najlikvidnije imovine.
 Racio ubrzane likvidnosti meri sposobnost preduzeća da podmiri dospele obaveze upotrebom
likvidne imovine, odnosno gotovine, gotovinskih ekvivalenata i potraživanja.
 Racio tekuće likvidnosti meri sposobnost preduzeća da podmiri obaveze upotrebom obrtne
imovine.
 Solventnost preduzeća je sposobnost izmirenja svih obaveza, nevažno da li je u roku ili ne, pa
makar to bilo i iz stečajne mase. Preduzeće je sposobno da plati svoje obaveze sve dok je imovina
veća od dugova.

68. Pokazatelji zaduženosti preduzeća

Ubrajaju se:
1. Finansijski leveridž (sinonim za zaduženost) ( Dugovi / Kapital ),
2. Koeficijent sopstvenog finansiranja (Osnovni kapital / Ukupna imovina ),
3. Faktor zaduženosti ( Dugovi / (Neraspoređena dobit + Amortizacija )) i
4. Indikator samostalnosti finansiranja ( Sopstveni izvori / Ukupni izvori (tj. ukupna pasiva)).

 Koeficijent finansijskog leveridža je pokazatelj mogućeg zaduživanja koji meri rizičnost ulaganja u
preduzeće. Preduzeće treba da nastoji da on bude što manji.
 Koeficijent sopstvenog finansiranja pokazuje u kom iznosu sopstveni kapital učestvuje u ukupnom
poslovanju preduzeća (poželjno da bude veći od 0,5, jer to znači da se preduzeće finansira iz sopstvenih
izvora sa više od 50%).
 Faktor zaduženosti meri odnos obaveza i novčanog toka i izražava se u godinama. Pokazuje da li
preduzeće podmiruje ukupne obaveze u roku do 5 godina (ako podmiruje, onda je solventno).
 Indikator samostalnosti finansiranja meri odnos sopstvenih i tuđih izvora u ukupnim izvorima
finansiranja (po tradicionalnom pravilu odnos bi trebalo da bude 50:50, a prema organskom sastavu
kapitala 60:40 u korist sopstvenog).
69. Pokazatelji ekonomičnosti preduzeća

Indikatori ekonomičnosti su:

1. Indikator ekonomičnosti ukupnog poslovanja = Ukupni prihodi / Ukupni rashodi
2. Indikator redovnog poslovanja = Poslovni prihodi + Finansijski ph / Poslovni rashodi + Finansijski rh
3. Indikator finansiranja = Finansijski prihodi / Finansijski rashodi

 Indikator ekonomičnosti ukupnog poslovanja predstavlja odnos vrednosti ukupnih učinaka i

troškova. Ukazuje koliko se prihoda ostvaruje po jedinici rashoda (>=1).
 Indikator ekonomičnosti redovnog poslovanja je usmeren ka ekonomskom zahtevu za racionalnim
poslovanjem, a u fokusu je ekonomski princip poslovanja preduzeća da se ostvari maksimalan
učinak uz minimalne troškove (>=1).
 Indikator ekonomičnosti finansiranja pokazuje koliko se prihoda finansiranja ostvaruje po jedinici
rashoda finansiranja (>=1).

70. Pokazatelji rentabilnosti poslovanja

Koriste se dva pokazatelja rentabilnosti:

1. Rentabilnost ukupnog kapitala (ROA) = Poslovni dobitak / Aktiva (tj. Pasiva)
2. Rentabilnost sopstvenog kapitala (ROE) = Neto dobitak / Sopstveni kapital

 Rentabilnost ukupnog kapitala pokazuje stepen oplodnje angažovanog ukupnog kapitala

preduzeća. Poželjno je da ovaj pokazatelj bude što veći, jer predstavlja sposobnost kapitala da
rezultira prinosom u posmatranom periodu.
 Rentabilnost sopstvenog kapitala pokazuje koliko novčanih jedinica preduzeće ostvaruje po jednoj
novčanoj jedinici sopstvenog kapitala. Poželjno je da ovaj pokazatelj bude što veći.

71. Pokazatelji profitabilnosti preduzeća

Indikatorima profitabilnosti se utvrđuje nominalna zarađivačka sposobnost preduzeća i na taj način

se mere njene ekonomske performanse i performanse njenog menadžmenta.
Profitabilnost meri visinu profita koji se, naravno, izdvaja iz prihoda preduzeća.

Pokazatelji profitabilnosti su:

1. Bruto marža profita = Bruto dobitak + Troškovi kamata / Ukupni prihodi
2. Neto marža profita = Neto dobitak + Troškovi kamata / Ukupni prihodi
3. Neto rentabilnost imovine = Neto dobitak + Troškovi kamata / Ukupna imovina

 Bruto maržom profita utvrđuje se udeo bruto dobiti uvećane za troškove kamata u ukupnoj prodaji
preduzeća (trebalo bi da bude što veća).
 Neto marža profita je najprecizniji pokazatelj konačnih učinaka i realizovanih poslova koji ukazuje
na postotak prihoda koji se izdvaja u vidu dobiti kojom se može slobodno raspolagati. Poželjno je
da preduzeće ostvaruje visoke profitne marže, ali ne po svaku cenu, jer u krajnjem slučaju mogu
dovesti do smanjenja obima prodaje i gubitka kupaca.
 Neto rentabilnost imovine ukazuje na sposobnost preduzeća da korišćenjem raspoložive imovine
ostvari dobit (poželjno je da bude što veća).

72. Pokazatelji investiranja

To su:
1. Zarada po akciji = Neto dobit / Broj akcija
2. Dividenda po akciji = Deo dobiti izdvojen za dividendu / Broj akcija
3. Rentabilnost akcija = Dobit po akciji / Tržišna cena akcije
4. Tržišna vrednost preduzeća (Tržišna kapitalizacija) = TC po akciji * Broj akcija u prometu

Akcionari i potencijalni investitori koriste pokazatelje investiranja da procene odnos cena akcija,
dobiti, dividende i sredstava preduzeća.
 Zarada po akciji meri profitabilnost po jednoj akciji (pokazuje koji deo dobitka može biti
raspodeljen akcionarima u vidu dividendi ili se može akumulirati).
 Dividenda po akciji pokazuje koji deo dividende po akciji će dobiti akcionari za svaku akciju koju
poseduju.
 Rentabilnost akcije je najznačajniji pokazatelj investiranja.

Za analitičara i donosioca odluka ovi pokazatelji dobijaju smisao tek kada se izvrši njihovo
upoređivanje sa:
- planiranim u preduzeću,
- planiranim u okruženju,
- ostvarenim pokazateljima u određenom vremenskom periodu samog preduzeća/okruženja i
- prosečnim pokazateljima preduzeća ili grane.

73. Analiza prinosnog položaja preduzeća (Analiza finansijskog rezultata)

Prilikom analize finansijskog rezultata vrši se vremensko i prostorno poređenje.

Vremensko upoređivanje prikazuje razvoj i napredovanje preduzeća u ostvarivanju finansijskog

rezultata. Cilj je da se uoče negativne tendencije u kretanju finansijskog rezultata i uzroci takvog
kretanja. Što je više uzastopnih obračunskih perioda obuhvaćeno, znatno jasnije će se uočiti
tendencije ostvarivanja finansijskog rezultata. Za potrebe redovnih analiza (sprovode se radi polaganja
računa) dovoljno je obuhvatiti dva uzastopna perioda.

Prostorno upoređivanje je važno radi ocene kako preduzeće stoji u odnosu na konkurenciju.
Upoređivanje se vrši u odnosu na najbolje preduzeće (njen BU) ili u odnosu sa svim konkurentnim
domaćim preduzećima (njihov zbirni BU). Pri upoređivanju se ne koriste apsolutni, već samo relativni
brojevi (zbog različitih veličina preduzeća).

Analiza prinosnog položaja (analiza finansijskog rezultata) obuhvata analizu:

- strukture i rasporeda prihoda,
- strukture bruto finansijskog rezultata,
- rizika ostvarenja finansijskog rezultata i donje tačke rentabiliteta,
- finansijske moći i
- rentabilnosti.

74. Analiza strukture i rasporeda ukupnog prihoda

Struktura ukupnog prihoda pokazuje koliko je i po osnovu čega ostvareno prihoda.
Raspored ukupnog prihoda ukazuje na njegovo opterećenje pojedinim vrstama rashoda i učešće
finansijskog rezultata u ukupnom prihodu.

Kada je reč o strukturi ukupnog prihoda, tipično preduzeće treba da ima dominantan udeo
poslovnih prihoda u ukupnom prihodu (preko 90%) iz razloga što je preduzeće osnovano da
proizvodi/pruža usluge; zato, prihodi od prodaje proizvoda, robe i usluga moraju dominirati u
ukupnom prihodu. Udeo finansijskih prihoda u ukupnim prihodima treba da bude zanemarljiv
(preduzeće nije osnovano da prikuplja i plasira kapital i novac – to je delatnost banaka).
Ipak, visoko učešće finansijskih prihoda karakteristično je za preduzeća sa visokom finansijskom
snagom (kratkoročni i dugorčni finansijski plasmani drugim preduzećima i bankama).
Udeo finansijskih prihoda u ukupnom prihodu uslovljen je visinom kamatnih stopa i visinom prinosa
na uloženi kapital u druga preduzeća i banke. Takođe, relativno visoka prodaja robe na kredit može
da poveća učešće finansijskog u ukupnom prihodu (što ne mora da bude odraz finansijske snage).

Raspored ukupnog prihoda pokazuje opterećenje ukupnog prihoda pojedinim vrstama rashoda.
Poređenje udela poslovnih rashoda u poslovnim prihodima datog preduzeća sa konkurencijom
ukazuje na stepen ekonomičnosti preduzeća.
Opterećenje ukupnog prihoda finansijskim rashodima zavisi od finansijske strukture preduzeća i
visine kamatnih stopa (udeo rashoda finansiranja ne bi trebalo da pređe jednocifren broj, tj. 9%).
Udeo neposlovnih i ostalih rashoda treba da bude manji od 1%, jer veće učešće ukazuje na
manjkove, krađe, neadekvatnu procenu boniteta kupaca, nastanak vanrednih događaja i sl.
Opterećenje ukupnih prihoda ukupnim rashodima pokazuje koliko je ukupnog prihoda potrebno za
pokriće ukupnih rashoda (kod gubitaša je opterećenje preko 100%).
Udeo finansijskog rezultata u ukupnom prihodu prikazuje deo prihoda koji se odnosi na finansijski
rezultat.
Učešće poreza i doprinosa u ukupnim prihodima menja se usled promene poreske stope i osnovice.

75. Analiza strukture i rasporeda poslovnog prihoda

Poslovni prihod je glavna (dominantna) komponenta ukupnog prihoda, a poslovni rashod je

dominanta komponenta ukupnih rashoda.
Struktura poslovnog prihoda:

Poslovni prihod = Prihod od prodaje + Povećanje vrednosti zaliha učinaka – Smanjenje vrednosti zaliha učinaka

Ukoliko postoji:
- povećanje vrednosti zaliha učinaka znači da je proizvodnja bila veća od prodaje.
- smanjenje vrednosti zaliha učinaka znači da je prodaja bila veća od proizvodnje.

U strukturi poslovnog prihoda treba da dominiraju prihodi od prodaje, jer je to prihod koji preobraća
zalihe proizvoda, robe i usluga u gotovinu bez koje preduzeće ne može da opstane i plaća svoje
odaveze.
Ako preduzeće izvozi svoje proizvode potrebno je utvrditi učešće prihoda od prodaje na domaćem i
inostranom tržištu.

Struktura rasporeda poslovnog prihoda pokazuje opterećenje poslovnog prihoda pojedinim vrstama
rashoda. Najveće opterećenje poslovnog prihoda su varijabilni materijalni rashodi (VT, tj. materijal,
energija, gorivo, troškovi proizvodnih usluga, NV robe). Promene učešća ovih rashoda uslovljene su
ekonomičnošću trošenja faktora procesa rada, strukturom proizvodnje učinaka, paritetom nabavnih i
prodajnih cena.
Proizvodna i cenovna kurentnost proizvoda, takođe, utiču na poslovni prihod. Kvalitetni proizvodi
imaju prođu na tržištu čak i onda kada je njihova cena visoka (proizvodna kurentnost), a cenovna
kurentnost se odnosi na proizvode sa nižom cenom (zbog neadekvatnog kvaliteta).
Opterećenje poslovnog prihoda bruto platama zavisi od visine plata i ostvarene produktivnosti.
Opterećenje poslovnog prihoda amortizacijom i troškovima rezervisanja zavisi od nabavne
vrednosti osnovnih sredstava, primenjenih metoda amortizacije kao i visine rezervisanja za određene
troškove. Pretežno fiksne rashode čine troškovi naknada.
Udeo poslovnog dobitka u poslovnom prihodu pokazuje koji deo poslovnog prihoda otpada na
poslovni dobitak.

76. Analiza strukture bruto finansijskog rezultata

- služi za utvrđivanje izvora (tačnije prihoda) iz kojih potiče finansijski rezultat.

Za analizu je potrebno razložiti bruto finansijski rezultat na grupe prihoda iz kojih on potiče, tj. na:
- deo finansijskog rezultata koji potiče iz poslovnih prihoda,
- deo finansijskog rezultata koji potiče iz finansiranja i
- deo finansijskog rezultata koji potiče iz neposlovnih i ostalih rashoda.

Finansijski rezultat iz redovnog poslovanja =

(Poslovni prihodi + Prihodi iz finansiranja) – (Poslovni rashodi + Rashodi finansiranja)

Finansijski rezultat iz redovnog poslovanja mora biti pozitivan, dok je

finansijski rezultat iz finansiranja kod većine preduzeća negativan, za razliku od banaka.
Ako je rezultat iz redovnog poslovanja negativan, a ukupan rezultat pozitivan, takav bilans uspeha je
neuspešan, a perspektiva tog preduzeća jako loša.
Struktura bruto finansijskog rezultata sagledava se izračunavanjem:

Ukupni prihodi = Poslovni prihodi + Prihodi finansiranja + Ostali prihodi

Ukupni rashodi = Poslovni rashodi + Rashodi finansiranja + Ostali rashodi
Finansijski rezultat iz poslovnih prihoda = PP – PR
Finansijski rezultat finansiranja = Ph. fin. – Rh. fin.
Finansijski rezultat iz neposlovnih i vanrednih prihoda = Ostali prihodi – Ostali rashodi
Finansijski rezultat iz redovnog poslovanja = Fin. rez. iz poslovnih prihoda + Fin. rez. finan.
Ukupan BRUTO finansijski rezultat = UP - UR

Analiza finansijskog rezultata iz finansiranja potiče iz upotrebe pozajmljenih izvora finansiranja s

jedne i plasiranja slobodnih novčanih sredstava sa druge strane. Tu se javlja kamatna stopa kao cena
koja se plaća za korišćenje pozajmljenih izvora.
Poređenje kamatne stope i ostvarene stope prinosa na ukupan kapital se vrši da bi se utvrdilo da li
preduzeće po osnovu upotrebe pozajmljenih izvora zarađuje više nego što plaća za primljena
sredstva.
Radi lakšeg poređenja koristi se prosečna kamatna stopa.

Postoje tri relacije između stope neto prinosa na ukupan kapital i prosečne kamatne stope na
pozajmljena sredstva (=, > i <):
- finansijski rezultat (finansijski leveridž) je neutralan (preduzeće niti dobija niti gubi),
- finansijski rezultat (finansijski leveridž) je pozitivan (dobitak po osnovu pozajmlj.izv.finan.) i
- finansijski rezultat (finansijski leveridž) je negativan.

Finansijski rezultat iz finansiranja se itekako odražava i na visinu stope rentabilnosti sopstvenog

kapitala (stopa prinosa sa SK).

Finansijski rezultat iz finansiranja =

Prosečno pozajmljeni izvori finansiranja * (Stopa neto prinosa na ukupan kapital – Prosečna kamatna stopa na
pozajmljena sredstva)

Gornja cena prihvatljiva za preduzeće kad ono pozajmljuje je stopa neto prinosa na ukupan kapital.

77. Analiza poslovnog rizika (Analiza rizika ostvarenja finansijskog rezultata - podnaslov u knjizi)
Poslovni rizik se odnosi na neizvesnost u pogledu očekivanog poslovnog dobitka kao prinosa na
ukupna poslovna sredstva. Poslovni rizik nastaje zato što u strukturi ukupnih troškova postoje fiksni
troškovi (koji se u ukupnoj masi ne menjaju), ali se po jedinici proizvodnje smanjuju zbog povećanja
obima prodaje i obrnuto.
Ova analiza zahteva da se poslovni rashodi raščlane na varijabilne i fiksne.
Faktor poslovnog rizika (njime se meri) je rizik ostvarenja pozitivnog poslovnog rezultata.
FPR pokazuje promene poslovnog rezultata u odnosu na promene marže pokrića, tj. pokazuje da svako
povećanje obima prodaje dovodi do još većeg povećanja dobitka i obrnuto.

FPR = Marža pokrića / Poslovni rezultat = %  Poslovnog rezultata / %  Marže pokrića

Marža pokrića = Poslovni prihodi – Varijabilni rashodi
Poslovni rezultat = Marža pokrića – Fiksni troškovi

Na visinu faktora poslovnog rizika se utiče:

- politikom prodajnih cena (visinom cena),
- obimom proizvodnje i prodaje,
- visinom utrošaka varijabilnih činilaca procesa rada,
- stepenom tehničke opremljenosti i uticajem na visinu fiksnih troškova.
*Za preduzeće je bolje da faktor poslovnog rizika bude što niži, jer je onda manji rizik od smanjenja poslovnog
rezultata ispod granice koja ne obezbeđuje pozitivan bruto finansijski rezultat.*
78. Analiza finansijskog rizika

Finansijski rizik je rizik ostvarenja pozitivnog redovnog rezultata.

Finansijski rizici su svi oni rizici koji proizilaze iz finansijskih transakcija.
Ukoliko u strukturi izvora finansiranja postoji dug znači da preduzeće posluje u uslovima finansijskog
rizika (jer iz poslovnog rezultata treba pokriti i kamate).

Faktor finansijskog rizika služi za merenje ovog rizika i pokazuje koliko će se promeniti dobitak pre
oporezivanja (PD – Kamate) ako se poslovni dobitak promeni naviše ili naniže za određeni procenat.

FFR = Poslovni rezultat / (Poslovni rezultat – Kamate) = %  ( Posl. rez. – Kamate) / %  Posl. rez.
tj. sažetije, FFR = Poslovni rezultat / Bruto finansijski rezultat

Faktori koji utiču na visinu finansijskog rizika su:

- visina pozajmljenih izvora - visina dugoročnih i kratkoročnih
finansiranja, finansijskih plasmana i
- visina kamatne stope, - uslovi njihovog odobravanja.
- visina bruto imovine,
*U interesu preduzeća je da faktor finansijskog rizika bude što niži.

79. Analiza ukupnog rizika (ili Složeni faktor rizika)

Faktor ukupnog rizika pokazuje koliko puta brže se menja bruto finansijski rezultat pri svakoj
promeni marže pokrića.
FUR = FPR * FFR
FUR = Marža pokrića / ( Poslovni rezultat – Kamate ) = %  ( Posl. rez. – Kamata ) / %  Marža pokrića

*Preduzeće teži da FUR bude što niži, a to će postići ukoliko uspe da smanji FPR i FFR.
FFR se može smanjiti tako što će se preduzeće više finansirati iz sopstvenog kapitala, a to će dovesti
do smanjenja rashoda finansiranja (tj. finansijsku strukturu pasive pomeriti u korist sopstvenog kapitala).

80. Donja tačka rentabiliteta

Donja tačka rentabiliteta je ona tačka u kojoj se prihodi izjednačavaju sa rashodima (finansijski
rezultat u toj tački je neutralan, tj. jednak je nuli).
Donje tačke rentabilnosti su:

1. Tačka neutralnog POSLOVNOG rezultata je tačka u kojoj se poslovni prihodi izjednačavaju sa

fiksnim i pretežno fiksnim rashodima i delom varijabilnih troškova koji su sadržani u prihodu
koji obezbeđuje neutralan poslovni rezultat.

Potreban poslovni prihod za ostvarenje neutralnog poslovnog rezultata =

(Fiksni i pretežno fiksni rashodi * 100) / % učešća marže pokrića u poslovnim prihodima

* Stopa elatičnosti ostvarenja neutralnog POSLOVNOG rezultata =

(Poslovni prihod – Potreban poslovni prihod za ostvarenje neutralnog poslovnog rezultata) * 100
Poslovni prihod

Ova stopa pokazuje za koliko procenata poslovni prihod može da se smanji da bi poslovni rezultat
pao na nulu. Što je stopa viša, manja je verovatnoća da će preduzeće ostvariti poslovni gubitak.
Negativna stopa elastičnosti ostvarenja neutralnog poslovnog rezultata pokazuje za koliko je
procenata ostvareni poslovni prihod niži od poslovnog prihoda koji odbacuje neutralan poslovni
rezultat. Što je negativna stopa elastičnosti ostvarenja neutralnog poslovnog rezultata viša to je
preduzeće dublje u zoni gubitka.
 2. Tačka neutralnog bruto FINANSIJSKOG rezultata izračunava se ovako:

Potreban poslovni prihod za ostvarenje neutralnog bruto finansijskog rezultata =

(Fiksni i pretežno fiksni rashodi + Neto rashodi) * 100 / % učešća marže pokrića u poslovnim prihodima

** Stopa elastičnosti ostvarenja neutralnog bruto FINANSIJSKOG rezultata =

(Poslovni prihod – Potreban poslovni prihod za ostvarenje neutralnog bruto finansijskog rez.) * 100
Poslovni prihod

Ova stopa pokazuje za koliko se procenata poslovni prihod može smanjiti da bi bruto finansijski
rezultat pao na nulu. Što je stopa viša, manja je verovatnoća da će preduzeće ostvariti negativan
bruto finansijski rezultat (gubitak).
Negativna stopa elastičnosti ostvarenja neutralnog bruto finansijskog rezultata pokazuje za koliko
procenata je ostvareni poslovni prihod niži od poslovnog prihoda koji odbacuje neutralan bruto
finansijski rezultat. Što je ova stopa viša, preduzeće je dublje u zoni gubitka i obrnuto.

81. Analiza finasnijske moći preduzeća

- predstavlja utvrđivanje pokrivenosti raznih fiksnih obaveza, kao što su:

- pokrivenost troškova kamata (tj. troškovi finansiranja),
- pokrivenost fiksnih zaduženja i
- pokrivenost preferencijalnih dividendi.

Pokrivenost troškova kamata = Poslovni dobitak / Troškovi kamata

Ovaj odnos pokazuje koliko je puta poslovni dobitak veći od troškova kamata, a što je odnos veći to
je pokrivensot kamata, a time i finansijska moć veća i obrnuto.
Viša pokrivenost kamata ne znači samo veću sigurnost da će preduzeće platiti kamate, već i veći
bruto prinos na ukupan kapital, jer je poslovni dobitak, u stvari, bruto prinos na ukupan kapital.
(Na visinu poslovnog dobitka utiče visina marže pokrića, odnosno paritet prodajnih i nabavnih cena,
ekonomičnost fizičkih utrošaka, produktivnost, obim proizvodnje i prodaje, optimalnost strukture
proizvodnje, visina fiksnih i pretežno fiksnih rashoda bez rashoda finansiranja).

Poslovni dobitak je izvor za pokriće fiksnih zaduženja.

Fiksna zaduženja obuhvataju dospele glavnice za otplatu dugoročnog duga, troškove zakupa i
troškove kamata.
Pokrivenost fiksnih zaduženja
=
Poslovni dobitak + Troškovi zakupa
Troškovi kamata + Troškovi zakupa + Dospela glavnica dugoročnih dugova

**Pošto su troškovi zakupa u okviru fiksnih rashoda odbijeni od prihoda prilikom obračuna poslovnog dobitka, pri
utrđivanju pokrivenosti fiksnog zaduženja poslovni dobitak uvećava se za iznos zakupa.

Preferencijalna dividenda predstavlja fiksnu obavezu za preduzeće, zato što njena visina ne zavisi od
ostvarenog neto dobitka iako se iz njega isplaćuje (nakon oporezivanja).

Pokrivenost fiksne preferencijalne dividende

=
Poslovni dobitak + Troškovi zakupa
Tr. kamata + Tr. zakupa. + Dospela glavnica dug. duga + Pref. dividenda * ( 1 / 1 – Prosečna stopa )

* Ovaj odnos treba da bude veći od 1 (preduzeće obezbeđuje pokrivenost preferencijalnih dividendi, ali i
troškova kamata, troškova zakupa i dospele glavnice dugoročnog duga).
** Preferencijalna dividenda se ne iskazuje u BU, pa se zato mora utvrditi na osnovu
knjigovodstvenih podataka.
 Pokrivenost ukupnih fiksnih obaveza
=
Poslovni dobitak + Troškovi zakupa
Tr. kamata + Tr. zakupa. + Dospela glavnica dug. duga + Pref. dividenda + Porez na finansijski rezultat

*Ako je rezultat ovog odnosa >=1 preduzeće obezbeđuje pokrivenost ukupnih fiksnih obaveza.

Ako preduzeće dospe u finansijske probleme ono može da odloži isplatu fiksne dividende, pa se
tada fiksna dividenda kumulira kao obaveza za isplatu u narednim godinama kada preduzeće za to
bude finansijski sposobno.

82. Analiza rentabilnosti ukupnog kapitala

Rentabilnost je indikator koji pokazuje stepen sposobnosti datog ulaganja da odbaci neki prinos od
svoje upotrebe.
Merenje i analiza rentabilnosti se vrši sa stanovišta ukupnog kapitala, sopstvenog kapitala i
finansijskog rezultata iz finansiranja.
U okviru rentabilnosti ukupnog kapitala razlikujemo rentabilnost ukupnog kapitala i rentabilnost
investiranog kapitala.
Ukupan kapital čine ukupno uložena sredstva (imovina), odnosno aktiva (naravno, bez gubitka ako on
postoji). Rezultat ukupnog kapitala javlja se u vidu bruto prinosa na ukupan kapital i neto prinosa na
ukupan kapital.

- Bruto prinos na ukupan kapital je zapravo poslovni dobitak (razlika između prihoda i rashoda
bez troškova finansiranja).
Komponente poslovnog dobitka su: troškovi finansiranja, neto dobitak i porezi i doprinosi na
finansijski rezultat.
Pošto poslovni dobitak sadrži poreze i doprinose na finansijski rezultat on ima karakter bruto prinosa
na ukupan kapital (zato što vlasnici kapitala plaćaju porez i doprinose na finansijski rezultat) .
Iz poslovnog dobitka treba pokriti rashode finansiranja (kamate) i porez na dobit, a preostali iznos
predstavlja neto dobitak.

Stopa BRUTO prinosa na ukupan kapital (ROA) = Poslovni dobitak / Prosečna aktiva * 100
Stopa bruto prinosa na ukupan kapital (ROA) = Stopa poslovnog dobitka * Koeficijent obrta
Stopa poslovnog dobitka = Poslovni dobitak / Prihod * 100 (izražava ekonomičnost)
Koeficijent obrta uloženih sredstava = Prihod / Uložena sredstva (izražava njihovu efikasnost)

- Neto prinos na ukupan kapital je zapravo zbir troškova finansiranja i neto dobitka.
Troškovi kamata (rashodi kamata) ne ulaze u poresku osnovicu, jer su to rashodi koje poresko
zakonodavstvo ne priznaje, pa se po osnovu kamata ostvaruje ušteda u porezima.

Stopa NETO prinosa na ukupan kapital = (Neto dobitak + Troškovi kamata) / Prosečna aktiva * 100

83. Analiza rentabilnosti investiranog kapitala

Investirani kapital je jednak zbiru sopstvenog kapitala i dugoročnih obaveza.

Neto prinos na investirani kapital je jednak zbiru neto dobitka i troškova kamata.
Rentabilnost investiranog kapitala se meri stopom neto prinosa na investirani kapital:

Stopa neto prinosa na investirani kapital (ROI) =

Neto prinos na investirani kapital / Prosečan investirani kapital * 100

Stopa neto prinosa na investirani kapital može se utvrđivati:

- bez isključenja uticaja ušteda na porezu na finansijski rezultat po osnovu troškova kamata i
- sa isključenjem uticaja ušteda na porezu na finansijski rezultat po osnovu troškova kamata
(u tom slučaju dodati brojiocu: *(1 - poreska stopa na finansijski rezultat )).
84. Analiza rentabilnosti sopstvenog kapitala

U okviru rentabilnosti sopstvenog kapitala razlikujemo:

- rentabilnost ukupnog sopstvenog kapitala (ROE) i
- rentabilnost akcionarskog kapitala.

Stopa rentabilnosti sopstvenog kapitala (ROE) = Neto dobitak / Prosečan sopstveni kapital * 100

Viši neto dobitak pri datom sopstvenom kapitalu odbacuje veću stopu rentabilnosti SK i obrnuto.
Takođe, pri datom neto dobitku niži sopstveni kapital odbacuje veću stopu rentabilnosti SK i obrnuto
(ovom načinu povećanja stope rentabilnosti stoji u prilog činjenica da prevelikom zaduženošću može doći do
niza negativnih implikacija za preduzeće).

Stopa rentabilnosti akcionarskog kapitala = Neto dobitak / Prosečan akcionarski kapital * 100

Kod akcionarskih preduzeća stopa rentabilnosti akcionarskog kapitala je viša od stope rentabilnosti
sopstvenog kapitala (zato što SK pored akcionarskog kapitala obuhvata i rezerve, akumulirane dobitke za rast
i razvoj preduzeća, emisionu dobit i neraspoređene dobitke iz ranijih godina).

U okviru rentabilnosti sopstvenog kapitala, izračunavaju se i:

Neto dobitak po jednoj akciji = Neto dobitak / Prosečan broj prodatih nepovučenih akcija
Odnos tržišne cene akcije i neto dobitka = TC jedne akcije / Neto dobitak po akciji
Racio plaćanja dividende = Dividenda po akciji / Neto dobitak po akciji
Dividendna stopa = Dividenda po akciji / Tržišna cena po akciji

- Analiza imovinskog položaja – XII poglavlje u knjizi (kratki uvod)

Imovinski položaj preduzeća čini aktiva. Analiza imovinskog položaja obuhvata:
- analizu strukture ukupne aktive
- analizu fiksne imovine,
- analizu obrtne imovine i
- analizu obrta poslovne imovine i roka povraćaja.

85. Analiza strukture poslovne imovine (Analiza strukture operativne imovine)

Struktura poslovne imovine

Pri analizi strukture poslovne imovine, poslovna aktiva se razdvaja na:
- neuplaćeni upisani kapital,
- investirani kapital (investicione nekretnine i dugoročni finansijski plasmani),
- operativna imovina (fiksna i obrtna imovina) i
- gubitak iznad visine kapitala.

 Ako preduzeće ima neuplaćeni upisani kapital njegovom naplatom će se povećati poslovna
imovina.
 Investicione nekretnine su sredstva koja preduzeće daje u zakup i tako ostvaruje prihode od
zakupnine, a mogu se držati u preduzeću određeni vremenski period dok se na tržištu ne stvore
pogodni uslovi za njihovu prodaju. Dugoročni finansijski plasmani su dugoročni krediti, kupljene
akcije drugih preduzeća, banaka, udeli u preduzećima i otkupljene sopstvene akcije.
 Struktura operativne imovine:
- fiksna imovina (nematerijalna ulaganja i osnovna sredstva) i
- obrtna imovina (cirkulirajuća).
Tipično preduzeće ima veću obrtnu imovinu od fiksne, pri čemu se, dinamički posmatrano, ta
struktura operativne imovine pomera u korist obrtne imovine usled amortizacije fiksne imovine, sve
dok se dotrajala sredstva ne zamene za nova (u momentu zamene dotrajalih osnovnih sredstava struktura
operativne se pomera ponovo u korist fiksne imovine).
Kod tipičnih proizvodnih preduzeća u kriznim situacijama fiksna imovina najčešće dominira u
strukturi operativne imovine (zbog smanjenja poslovne aktivnosti (proizvodnja i prodaja)).
Struktura operativne imovine kod svakog preduzeća je pod visokim uticajem efikasnosti korišćenja
obrtne imovine, koja se meri koeficijentom obrta obrtne imovine.
Veći koeficijent obrta obrtne imovine pomera strukturu operativne imovine u korist fiksne imovine i
obrnuto.
Dominantna fiksna imovina se uglavnom javlja kod saobraćajnih preduzeća i hidroelektrana.

86. Analiza fiksne imovine (Analiza stalne imovine)

Analiza fiksne imovine obuhvata:

- strukturu fiksne imovine,
- dotrajalost fiksne imovine,
- iskorišćenje kapaciteta i
- efikasnost korišćenja osnovnih sredstava.

 Struktura fiksne imovine utvrđuje se na osnovu nabavne i sadašnje vrednosti nematerijalnih

ulaganja (ulaganja u razvoj, koncesije, patenti, dati avansi, goodwill i sl.) i osnovnih sredstava (zemljište, šume, N, P i O i sl.).

Struktura fiksne imovine sa stanovišta nabavne vrednosti uslovljena je delatnošću

preduzeća (kod poljoprivrednih preduzeća dominiraju zemljište, osnovno stado i sl., kod industrijskih oprema,
alat i inventar, a kod trgovinskih dominantan udeo u strukturi fiksne imovine imaju građevinski objekti).
Struktura fiksne imovine sa stanovišta sadašnje vrednosti uslovljena je delatnošću
preduzeća, ali i preostalim vekom korisnosti. Nisko učešće sadašnje vrednosti određene pozicije
stalne imovine, ukazuje da je preostali vek korisnosti relativno kratak (došlo je do fizičke ili moralne
zastarelosti). U tom slučaju u cilju očuvanja kontinuiteta poslovanja potrebno je da postoje pozicije
osnovna sredstva u pripremi, kao i avansi.

Cilj analize fiksne imovine je otkrivanje uskih grla i ukazivanje na neophodnost njihovog uklanjanja,
jer uska grla negativno utiču na finansijski rezultat.

 Dotrajalost (istrošenost) osnovnih sredstava meri se odnosom ispravke vrednosti osnovnih

sredstava i nabavne vrednosti osnovnih sredstava.
Stepen iskorišćenosti osnovnih sredstava (Sti) = IVOS / NVOS * 100

Ograničenje ovog pokazatelja je što se obračunati troškovi amortizacije ne moraju podudarati sa

stepenom stvarne istrošenosti određenog sredstva.
Za obračun amortizacije koriste se linearna, degresivna i funkcionalna metoda.
Osnovno stado ne podleže amortizaciji, već se ono testira na obezvređenje vrednosti.
 Iskorišćenje kapaciteta meri se stepenom iskorišćenja kapaciteta (ne može se izmeriti za sve vrste
OS, već samo kod onih OS za čije korišćenje je moguće neposredno vezati učinak), tu se ubrajaju:
obim prerađenih inputa, pređena kilometraža, broj radnih dana, tone lagerovane robe i sl.

Osnovno sredstvo u procesu reprodukcije može da se koristiti potpuno i nepotpuno.

Razlikujemo:
- teorijski (tehnički), - realni (ostvareni) i
- praktični (optimalni), - planski kapacitet.

Stepen iskorišćenosti kapaciteta se računa kao relativan odnos između ostvarenog i mogućeg
učinka pri optimalnom korišćenju kapaciteta.
Stepen izvršenja plana iskorišćenosti kapaciteta dobija se kao relativan odnos između ostvarenog i
planiranog učinka.

Analiza uzroka nedovoljne iskorišćenosti kapaciteta treba, upravo, da otkrije te uzroke kako bi se oni
otklonili, jer svako neiskorišćenje kapaciteta povećava cenu koštanja gotovog proizvoda, što
uzrokuje smanjenje finansijskog rezultata.
87. Efikasnost korišćenja osnovnih sredstava

- meri se odnosom vrednosti učinaka i prosečno korišćenih osnovnih sredstava, a dobijena vrednost
pokazuje koliko je dinara proizvodnje ostvareno na svaki dinar angažovanja osnovnog sredstva.
Vrednost učinaka (Qn*Cn) može biti vrednost ostvarene proizvodnje po stvarnim prodajnim
cenama, po stvarnoj ceni koštanja i po stalnoj (planskoj) ceni koštanja ili prodajnoj ceni.
Ipak, pošto su stvarne PC i stvarne CK promenljive kategorije (prva pod uticajem tržišta, druga pod uticajem
troškova), te mogu navesti na pogrešne zaključke o dinamici efikasnosti osnovnih sredstava,
preporučljivo je koristiti stalne cene, tj. plansku prodajnu cenu i plansku cenu koštanja.
Ako analitačar ne može doći do podataka o vrednosti proizvodnje obračunate po planskoj ili
prodajnoj ceni, onda koristi bilans uspeha (sačinjen po metodi ukupnih troškova):
1. Poslovni rashodi
2. Nabavna vrednost prodate robe
3. Troškovi tekućeg perioda (1-2)
4. Početne zalihe nedovršene proizvodnje (iz bilansa otvaranja)
5. Krajnje zalihe nedovršene proizvodnje (iz zaključnog bilansa)
6. Troškovi završene proizvodnje (3+4-5), sledi:

Efikasnost osnovnih sredstava = Troškovi završene proizvodnje / Prosečna NV osnovnih sredstava

Tehnička opremljenost računa se kao odnos vrednosti korišćene opreme (zbir NVOS u upotrebi na početku i na
kraju godine podeljen sa dva) i prosečnog broja zaposlenih radnika (zbir zaposlenih na kraju svakog meseca
podeljen sa brojem meseci za koji se računa tehnička opremljenost).
Veća tehnička opremljenost je pretpostavka za povećanje produktivnosti.

88. Pojavni oblici obrtne imovine

Obrtna sredstva su deo poslovnih sredstava koja svoju vrednost, po pravilu, odjednom prenose na
proizvod nove upotrebne vrednosti.
Koliko će trajati ciklus reprodukcije zavisi od dužine trajanja tehnološkog procesa.

Oblici obrtnih sredstava su:

1. novčani oblik (novac u blagajni, depozitni računi) (N),
2. naturalni oblik (sirovine i materijal (R), nedovršena proizvodnja (P) i gotovi proizvodi (R1)) i
3. prelazni oblik (potraživanja usled prodaje GP kupcu i datih avansa dobavljačima ili kratkoročnih kredita).

Transformacija obrtnih sredstava iz početnog u završni pojavni oblik izvrši se najmanje jednom
godišnje (koeficijent obrta >=1). Izuzetak su preduzeća u delatnosti građevinarstva, brodogradnje,
krupne mašinogradnje i sl. (njihov koeficijent obrta je < 1).

89. Analiza strukture obrtne imovine

Radi sprovođenja analize strukture obrtne imovine, OI se grupiše prema stepenu likvidnosti, tj.
prema brzini transformacije pojedinih delova obrtne imovine u gotovinu.
Struktura obrtne imovine izgleda ovako (princip rastuće likvidnosti):
1. dati avansi,
2. unapred plaćeni troškovi ili obračunati nefakturisani prihodi (AVR),
3. materijal,
4. nedovršena proizvodnja,
5. gotovi proizvodi,
6. roba, kratkoročni finansijski plasmani,
7. nefakturisana potraživanja (AVR),
8. kupci
9. gotovina i gotovinski ekvivalenti.

Kružno kretanje obrtnih sredstava izgleda ovako:

N – R – P – R1 –N1 , odnosno:
Novac – Sirovine i materijal – Proizvodnja u toku – Gotovi proizvodi – Novac
 Sredstva se u toku procesa reprodukcije kreću u dva suprotna smera – dolazak i odlazak.
Struktura obrtne imovine bila bi nepromenjena kada bi permanentno kretanje u oba smera
kvantitativno bilo jednako (tzv. kontinuirana struktura). To su preduzeća u kojima se proces
proizvodnje i prodaje odvija kontinuirano.
Ako dođe do promene strukture obrtnih sredstava kod ovih preduzeća, to je znak da je došlo do
usporavanja cirkulacije na nekoj tački kružnog toka (tada obrtna sredstva povećavaju učešće u strukturi
ukupnih obrtnih sredstava), te se povećava i iznos ukupnih obrtnih sredstava.
Kvalitativnom analizom te tačke u kružnom toku, utvrđuju se uzroci usporavanja kretanja obrtnih
sredstava, tj. utvrđuje se zbog čega je došlo do kvantitativne nejednakosti dolaska i odlaska
sredstava u tu tačku.
Kvalitativna analiza se sprovodi raščlanjivanjem pojavnog oblika obrtne imovine kod koje je došlo
do poremećaja u cirkulisanju: *(samo ih navedi, ako stigneš posle uradi i objašnjenja)*
 Raščlanjivanje datih avansa dobavljačima se vrši na date avanse po pojedinim dobavljačima i po
materijalima za koje se avansi daju. Ovako se otkriva koji dobavljači vrše isporuku pod nepovoljnim
uslovima i koji materijal se nabavlja pod tim nepovoljnim uslovima.
 Raščlanjivanje materijala vrši se po srodnim grupama (sirovine, pomoćni materijal, gorivo, ambalaža i sl.)
da bi se identifikovao materijal koji je izazvao poremećaj u cirkulaciji. Zatim se ispituju razlozi koji su
doveli do poremećaja kako se to ne bi ponovo desilo (slab kvalitet, gomilanje zaliha zbog poremećaja na
tržištu i sl.).
 Raščlanjivanje proizvodnje u toku vrši se na poluproizvode i nedovršenu proizvodnju da bi se otkrilo
gde je došlo do poremećaja. Zatim se ispituje uzrok poremećaja (usko grlo, kvar na strojevima, manjak
radne snage, materijala i sl.).
 Raščlanjivanje gotovih proizvoda vrši se po proizvodima iz proizvodne palete, a onda se traži uzrok
poremećaja (pojava supstituta na tržištu, visoka cena, slabiji kvalitet).
 Raščlanjivanje potraživanja od kupaca vrši se na redovne platiše i neredovne platiše. Zatim se
utvrđuju uzroci neplaćanja.

Promene strukture obrtne imovine kod preduzeća čija su proizvodnja ili prodaja sezonskog karaktera
zakonita je pojava – tzv. diskontinuirana struktura. Primer za to je voćarsko-vinogradarska
proizvodnja i donekle stočarska, brodogradnja, građevinska industrija i sl.
Ovde su uočljive dve faze promene strukture obrtnih sredstava u određenom vremenskom periodu:
- faza angažovanja – raste učešće robnih obrtnih sredstava, a smanjuje se udeo novčanih
obrtnih sredstava (dolazi do finansijskog naprezanja – rasta zaduženosti) i
- faza realizacije (prodaje) – smanjuje se udeo robnih obrtnih sredstava, a raste udeo
nerobnih obrtnih sredstava (novčanih).

Smisao ove analize je da se utvrdi vreme kada počinje i koliko traje faza angažovanja, i s tim u vezi, i
finansijsko naprezanje, odnosno, da se utvrdi kada počinje faza realizacije i koliko ona traje.

90. Analiza obrta obrtne imovine (obrt ukupnih obrtnih sredstava)

Obrt obrtne imovine iskazuje brzinu obrta, a izražava se kroz:

 koeficijent obrta (K) i/ili
 broj dana trajanja jednog obrta (T).

K = Efekat (učinak) obrtne imovine / Prosečna obrtna imovina

T = 365 / Koeficijent obrta

Koeficijent obrta iskazuje koliko puta se obrtna imovina obrnula u periodu za koji se meri, a broj
dana trajanja obrta iskazuje koliko dana je trajao jedan obrt imovine.
Što je koeficijent obrta veći, a broj dana kraći – efikasnost obrtne imovine je veća i obrnuto.
Viša efikasnost obrtne imovine dovodi do sledećih efekata:
- postižu se veći učinci, samim tim i prihodi od prodaje i finansijski rezultat i
- smanjuje se raspoloživa obrtna imovina, pa se i troškovi držanja zaliha smanjuju, niži su
troškovi finansiranja obrtne imovine i povećava se finansijski rezultat.
Brzina obrta može da se meri za svaki segment obrtne imovine, a najčešće se meri za:
- ukupnu obrtnu imovinu, - zalihe gotovih proizvoda,
- zalihe materijala, - zalihe robe i
- zalihe nedovršene proizvodnje, - potraživanja od kupaca.

Brzina obrtanja ukupnih obrtnih sredstava računa se uz pomoć dva podatka:

- učinak (efekat ukupnih obrtnih sredstava) i
- obim (masa ukupnih obrtnih sredstava).

Učinak je jednak naplaćenoj realizaciji umanjenoj za iznos amortizacije sadržane u njoj i za iznos
dobitka.
Obim ili masa je prosečan iznos ukupnih obrtnih sredstava koji je korišćen u svim pojavnim oblicima
u periodu u kome se ostvario efekat.

Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava = Prihod od prodaje / Prosečna obrtna imovina
Broj dana trajanja jednog obrta = 365 / K

91. Analiza obrta pojedinih segmenata zaliha

Koeficijent obrta zaliha može se utvrditi i za pojedine segmente zaliha:

Koeficijent obrta materijala = Troškovi materijala / Prosečne zalihe materijala

Koeficijent obrta nedovršene proizvodnje = Troškovi završene proizvodnje / Prosečne zalihe ned.
proiz.
1. Poslovni rashodi
2. NV robe
3. Troškovi obračunskog perioda (1–2)
4. Nedovršena proizvodnja po bilansu otvaranja
5. Nedovršena proizvodnja po zaključnom bilansu
6. Troškovi završene proizvodnje ( 3+4-5)

Koeficijent obrta gotovih proizvoda = Troškovi prodatih gotovih proizvoda / Prosečne zalihe GP

1. Poslovni rashodi
2. NV prodate robe
3. Poslovni rashodi po osnovu troškova (1–2)
4. Smanjenje vrednosti zaliha učinaka
5. Povećanje vrednosti zaliha učinaka
6. Troškovi prodatih proizvoda (3+4–5)

Koeficijent obrta robe = Nabavna vrednost robe / Prosečne zalihe robe

Koeficijent obrta potraživanja od kupaca = Naplaćena potraživanja od kupaca / Prosečna bruto
potraživanja od kupaca
Broj dana trajanja obrta = 365 / K (Važi za sve vrste zaliha)

92. Analiza obrta potraživanja od kupaca

Koeficijent obrta potraživanja od kupaca = Naplaćena potraživanja od kupaca* / Prosečna bruto

(Naplaćena potraživanja od kupaca = Prihodi od prodaje – Bruto potraživanja od kupaca) potraživanja od kupaca
Broj dana trajanja jednog obrta potraživanja od kupaca = 365 / K

Ovde bi trebalo spomenuti i koeficijent obrta obaveza prema dobavljačima, jer je u direktnom
odnosu sa koeficijentom obrta kupaca u smislu priliva i odliva sredstava iz preduzeća i njenom
položaju na prodajnom/nabavnom tržištu. Za preduzeće je najbolje kada brže naplaćuje potraživanja
od kupaca, u odnosu na plaćanje obaveza prema dobavljačima.
Koeficijent obrta obaveza prema dobavljačima = Plaćene obaveze prema dobavljačima / Prosečan
saldo dobavljača
 93. Analiza promene (brzine) obrta obrtne imovine (zalihe materijala)

Da bi se utvrdilo da li se brzina obrta ukupnih obrtnih sredstava i pojedinih pojavnih oblika obrtnih
sredstava povećava ili smanjuje - broj dana trajanja jednog obrta u tekućem periodu upoređuje se sa:
- brzinom obrta u prethodnom periodu i
- planiranom brzinom obrta.

Do promene brzine obrta u različitim vremenskim periodima (tj. prosečne starosti pojedinih delova
imovine) dolazi usled promene efekta ili usled promene obima. Nekada je ubrzanje obrta pozitivnog
karaktera, a nekad nije (npr. momenat završetka proizvodnje i momenat prodaje nisu usklađeni pa se
povećavaju troškovi čuvanja zaliha).

Faktori koji utiču na promene učinka i obima zaliha materijala su:

- obim dnevnih utrošaka u procesu proizvodnje,
- usklađenost nabavke i utrošaka (just in time),
- stanje na tržištu materijala (ponuda i cena),
- klimatski uslovi (u poljoprivredi mogu uticati na dinamiku radova i potrošnju materijala) i
- način obračuna utrošaka materijala:
 FIFO metod – ako cene rastu nivo zaliha sirovina i materijala raste ubrzano
 Planska cena – ako cene rastu nivo zaliha sirovina i materijala raste usporenije i
 LIFO metod - ako cene rastu nivo zaliha sirovina i materijala raste još usporenije

94. Analiza promene obrta obrtne imovine (zalihe nedovršene proizvodnje)

Faktori promene efekta i obima nedovršene proizvodnje su:

- veličina proizvodnih kapaciteta (veći proizvodni kapacitet - veći obim zaliha i obrnuto),
- vreme trajanja tehnološkog procesa (zavisi od vrste proizvodnje),
- kontinuitet odvijanja tehnološkog procesa (svaki prekid produžava vreme trajanja proiz. proc.) i
- visina troškova proizvodnje (veći troškovi - veći obim i efekti i obrnuto).
Dinamička analiza ima zadatak da kvantitativno utvrdi uzroke povećanja obima i efekta nedovršene
proizvodnje.

95. Analiza promene obrta obrtne imovine (zalihe gotovih proizvoda i potraživanja od kupaca)

 Faktori koji utiču na efekte i obim gotovih proizvoda su:

- sinhronizacija proizvodnje sa prodajom gotovih proizvoda,
- kvalitet gotovih proizvoda (slabiji kvalitet vodi manjoj prodaji i većem obimu zaliha),
- položaj na tržištu i
- visina cene koštanja. *objasni ukratko za svaku stavku šta se dešava sa zalihama gotovih proizvoda

 Faktori koji utiču na efekte i obim potraživanja od kupaca su:

- obim prodaje (veći obim prodaje – veća potraživanja od kupaca i veći efekti i obrnuto),
- položaj proizvoda na tržištu (konjuktura proizvoda),
- likvidnost kupaca i
- visina prodajne cene. *za svaku stavku objasni šta se dešava sa potraživanjima

96. Analiza efikasnosti imovine

Efikasnost ukupne imovine meri se:

Koeficijent obrta ukupne imovine = Ukupan prihod / Prosečna imovina
Rok povraćaja imovine = Prosečna imovina / Neto novčani tok iz poslovanja (NNT)
NNT iz poslovanja (Cash flow) = Neto dobitak + Troškovi amortizacije i rezervisanja

Što je koeficijent obrta imovine viši, veća je efikasnost imovine i obrnuto.

Ukupan prihod je efekat ukupne imovine.
Rok povraćaja imovine izražava broj godina u kome će uložena sredstva u imovinu biti vraćena u
obliku gotovine. Što je broj godina povraćaja imovine manji, veća je efikasnost imovine.
97. Analiza finansijskog položaja

Finansijski položaj preduzeća zavisi od stanja finansijske ravnoteže, zaduženosti, solventnosti,

održavanja realne vrednosti sopstvenog kapitala i reprodukcione sposobnosti.

Razlikujemo 3 finansijska položaja:

 dobar - finansijska ravnoteža obezbeđuje sigurnost u održavanju likvidnosti, zaduženost je
takva da obezbeđuje punu nezavisnost preduzeća i dobru sigurnost poverilaca, solventno je,
preduzeće pri stabilnoj novčanoj jedinici iz finansijskog rezultata značajnije uvećava
sopstveni kapital, preduzeće iz sopstvenih izvora finansira prostu i deo proširene
reprodukcije;
 prihvatljiv - finansijska ravnoteža omogućava održavanje likvidnosti (bez sigurnosti),
zaduženost je takva da preduzeću obezbeđuje relativnu nezavisnost i relativnu sigurnost
njenih poverilaca, solventno je, pri stabilnoj novčanoj jedinici umereno uvećava sopstveni
kapital, preduzeće iz sopstvenih sredstava finansira prostu reprodukciju;
 loš - finansijska ravnoteža ne omogućava održavanje likvidnosti, zaduženost ne obezbeđuje
nezavisnost preduzeća i sigurnost njenih poverilaca, solventnost je kritična, pri stabilnoj
novčanoj jedinici ne uvećava iz finansijskog rezultata sopstveni kapital, iz sopstvenih
sredstava ne može finansirati prostu reprodukciju.

Konačna ocena finansijskog položaja je otežana jer je finansijski položaj uslovljen sa više činilaca, a
oni mogu biti međusobno suprotni (jedan dobar, drugi loš). Međutim, taj problem se olakšava
vremenskim, prostornim i konkurentskim upoređivanjem (najbolje konkurentno preduzeće; sva
konkurentna preduzeća u zemlji).

98. Pojam finansijske ravnoteže

Finansijska ravnoteža podrazumeva da sredstva po svom obimu i vremenu za koji su vezana

odgovaraju obimu i vremenu raspoloživosti izvora finansiranja.
Vreme vezivanja sredstava nije jednako za sva sredstva niti je vreme raspoloživosti izvora
finansiranja jednako za sve izvore finansiranja, pa zato postoji niz jednačina koje pokazuju finansijsku
ravnotežu.
Analiza finansijske ravnoteže svodi se na analizu kratkoročne i dugoročne finansijske ravnoteže, jer bi
raščlanjivanje bilansa stanja na čitav niz jednačina bio neracionalan.
Tačnije, reč je o dve jednačine finansijske ravnoteže proistekle iz pravila finansiranja:
- kratkoročna finansijska ravnoteža - leva strana obuhvata likvidna i kratkoročno vezana
sredstva, a desna dospele obaveze i obaveze koje dospevaju u kratkom roku i
- dugoročna finansijska ravnoteža - leva strana obuhvata dugoročno vezana sredstva, a desna
trajne i dugoročne izvore finansiranja.

* Jednačina kratkoročne finansijske ravnoteže odgovara pravilu finansiranja da odnos gotovine,

vrednosnih papira kotiranih na berzi i kratkoročnih potraživanja prema kratkoročnim obavezama
bude 1:1 (acid test). Kontrola ovog odnosa predstavlja kontrolu likvidnosti.
* Jednačina dugoročne finansijske ravnoteže odgovara zlatnom bilansnom pravilu u širem smislu (da
dugoročno vezana sredstva budu jednaka trajnim i dugoročnim izvorima finansiranja). Kontrola ovog
odnosa predstavlja kontrolu uslova za održavanje
likvidnosti.

Ako postoji kratkoročna finansijska ravnoteža onda

mora da postoji i dugoročna finansijska ravnoteža, što
znači da su one međusobno uslovljene.

Dakle, analizom finansijske ravnoteže ocenjuje se

likvidnost i uslovi za održavanje likvidnosti
(ocena finansijske situacije u užem smislu).
99. Analiza kratkoročne i dugoročne finansijske ravnoteže

Analiza kratkoročne i dugoročne finansijske ravnoteže odnosi se na bilans stanja i zahteva da se

zvanični (oficijelni) bilans stanja prilagodi analizi kratkoročne i dugoročne finansijske ravnoteže.
U praksi, to znači da na strani aktive sredstva moraju biti razgraničena po roku vezanosti u dve
grupe - likvidna i kratkoročno vezana sredstva i dugoročno vezana sredstva,
a izvori finansiranja na strani pasive, takođe, na dve grupe - kratkoročni izvori finansiranja i trajni i
dugoročni izvori finansiranja.
Ova vremenska razgraničenja dovode do određenih problema koje je neophodno prevazići.
Razlikujemo aktivna vremenska razgraničenja (AVR) i pasivna vremenska razgraničenja (PVR).
U oblasti zaliha razlikujemo stalne i sezonske (povremene) zalihe.
Stalne zalihe su dugoročno vezana, a sezonske zalihe kratkoročno vezana sredstva.
Kod neraspoređenog dobitka tekuće godine javlja se pitanje da li je reč o kratkoročnom ili
dugoročnom izvoru finansiranja, ali se po pravilu pri analizi finansijske ravnoteže tretira kao trajni
izvor finansiranja.
Kad je reč o hartijama od vrednosti sreću se one koje dospevaju za naplatu u kratkom roku i one koje
dospevaju u dugom roku.
Analiza kratkoročne finansijske ravnoteže vrši se utvrđivanjem odnosa likvidnih i kratkoročno
vezanih sredstava sa jedne, i kratkoročnih obaveza, sa druge strane. Kratkoročna finansijska
ravnoteža postoji ako su kratkoročno vezana sredstva jednaka kratkoročnim izvorima finansiranja,
što odgovara pravilu finansiranja (acid test) 1:1.
Analiza dugoročne finansijske ravnoteže može se vršiti na osnovu dugoročno vezanih sredstava i na
osnovu obrtnog fonda. Dugoročna finansijska ravnoteža postoji ako su dugoročno vezana sredstva
jednaka kapitalu uvećanom za dugoročna rezervisanja i dugoročne obaveze.

100. Analiza likvidnosti na bazi koeficijenata

Likvidnost je sposobnost preduzeća da plaća obaveze u momentu njihovog dospeća iz odnosa

likvidnih sredstava i sredstava visokog stepena likvidnosti, s jedne strane, i dospelih obaveza i
obaveza koje relativno brzo dospevaju, s druge strane. Ovako se dobijaju koeficijenti likvidnosti.
Na osnovu koeficijenta likvidnosti ocenjuje se likvidnost preduzeća, a razlikujemo:

1. Koeficijent trenutne likvidnosti

=
Gotovina + Gotovinski ekvivalenti / Kratkoročne obaveze + PVR
*meri se likvidnost na određeni dan (1 ili više od 1 preduzeće je likvidno)

2. Koeficijent ubrzane likvidnosti

=
Gotovina + Got. ekv. + Krat. potraživanja i plasmani / Kratkoročne obaveze + PVR tj.,
Monetarna aktiva / Kratk.obav. + PVR
* (1 ili više od 1)

3. Koeficijent tekuće (opšte) likvidnosti

=
Obrtna imovina + AVR / Kratkoročne obaveze + PVR
*(2 ili više od 2)

4. Koeficijent solventnosti
=
Poslovna imovina / Ukupne obaveze
*(1 ili više od 1)

Nijedan koeficijent likvidnosti ne daje sasvim pouzdanu ocenu o budućoj likvidnosti preduzeća.
Možda samo koeficijent trenutne likv, ali proveri sa nekim?!
 101. Analiza obrtnog fonda preduzeća

Obrtni fond je deo kapitala, dugoročnih rezervisanja i dugoročnih obaveza upotrebljen za

finansiranje obrtnih sredstava.
Drugim rečima, obrtni fond je deo obrtnih sredstava koji je finansiran (pokriven) iz kapitala,
dugoročnih rezervisanja i dugoročnih obaveza.
Obrtni fond poznat je i pod nazivima - neto obrtni fond, neto obrtna sredstva, stalni obrtni fond.
Utvrđuje se na osnovu bilansa stanja na dva načina:

1. Obrtni fond = Kapital, dugoročna rezervisanja i dugoročne obaveze – Osnovna sredstva, dugoročni
plasmani i gubitak iskazan u aktivi
2. Obrtni fond = Obrtna sredstva – Kratkoročne obaveze

U literaturi se spominju i pojmovi - sopstveni obrtni fond i tuđi obrtni fond.

Sopstveni obrtni fond je deo sopstvenog kapitala iz koga se finansiraju obrtna sredstva.
Da bi se utvrdio sopstveni obrtni fond, treba znati koji je deo dugoročnih obaveza pribavljen za
finansiranje osnovnih sredstava i dugoročnih plasmana, a koji za finansiranje obrtnih sredstava.
Kada se utvrdi obrtni fond, finansijska ravnoteža se ocenjuje upoređenjem stalnih zaliha sa obrtnim
fondom.
Obrtni fond može biti:
- jednak stalnim zalihama (postoji dugoročna finansijska ravnoteža),
- veći od stalnih zaliha (dugoročna finansijska ravnoteža pomerena je ka obrtnom fondu) i
- manji od stalnih zaliha (dugoročna finansijska ravnoteža pomerena je ka stalnim zalihama).

Procenat pokrića stalnih zaliha obrtnim fondom = Obrtni fond / Zalihe * 100

Stalne zalihe se pri nepromenjenom kapacitetu i cenama u finansijskom izrazu uvek drže na istom
nivou, a održavanje dugoročne finansijske ravnoteže je mnogo lakše ako se one finansiraju iz
sopstvenog fonda, a ne iz tuđeg obrtnog fonda. A zašto je mnogo lakše?
Razlog je taj što se tuđi obrtni fond smanjuje po osnovu otplate glavnice dugoročnih obaveza, a
pošto stalne zalihe ostaju nepromenjene za održavanje nepromenjene dugoročne finansijske
ravnoteže neophodno je supstituisati otplaćenu glavnicu dugoročnih obaveza povećanjem
sopstvenog kapitala iz finansijskog rezultata.
Tokovi obrtnog fonda pružaju informacije po kojim osnovama je povećan/smanjen obrtni fond
tekuće u odnosu na prethodnu godinu. Ovi tokovi mogu da se utvrde po bruto i po neto principu.

102. Koeficijenti finansijske stabilnosti

Finansijska stabilnost je jedno od načela finansijske politike i povezana je sa dugoročnom

finansijskom ravnotežom.
Finansijska stabilnost se meri preko koeficijenta finansijske stabilnosti:

Koeficijent finansijske stabilnosti

=
Dugoročno vezana sredstva / Kapital uvećan za dugoročna rezervisanja i dugoročne obaveze

U dugoročno vezana sredstva spadaju (DVS): osnovna sredstva, dugoročna finansijska ulaganja,
trajna obrtna sredstva (stalne zalihe) i gubitak iskazan u aktivi.

Preduzeće zahteva da koeficijent finansijske stabilnosti bude 1 ili manji od 1, jer je onda ovaj
koeficijent kompatibilan sa dugoročnom finansijskom ravnotežom.
Ako je K = 1 to znači da su dugoročno vezana sredstva jednaka kapitalu uvećanom za dugoročne
izvore finansiranja (postoji dugoročna finansijska ravnoteža).
A ako je K < 1, onda je dugoročna finansijska ravnoteža pomerena ka izvorima finansiranja (u oblasti
dugoročnog finansiranja stvorena sigurnost za održavanje likvidnosti).
103. Utvrđivanje visine slobodnog i nedostajućeg kapitala preduzeća

Slobodan kapital predstavlja pozitivnu razliku između dugoročnih izvora sredstava i dugoročno
vezanih sredstava, pa je karakterističan za preduzeća kod kojih postoji dugoročna finansijska
ravnoteža.
Nedostajući kapital svojstven je preduzećima koja ne uspevaju da uspostave dugoročnu finansijsku
ravnotežu, zato što su dugoročno vezana sredstva veća od dugoročnih izvora sredstava.

Trajni i dugoročni kapital – Dugoročno vezana sredstva = Slobodan ili Nedostajući kapital
(Kapital + Dugoročne obaveze i rezervisanja) – (Stalna i obrtna imovina + Zalihe)

Opcije za obezbeđenje nedostajućih dugoročnih izvora sredstava na nivou pojedinačnih preduzeća

koja su nelikvidna su:
1. dokapitalizacija - povećanje sopstvenog kapitala novim uplatama u visini nedostajućeg kapitala,
2. prodaja dela stalne imovine u visini nedostajućeg kapitala (čime se smanjuju dugoročno
vezana sredstva),
3. pribaviti nedostajući kapital povećanjem i akumuliranjem neto dobitka,
4. dodatno se dugoročno zadužiti u visini nedostajućeg kapitala i
5. konvertovati kratkoročne obaveze u dugoročne.

*Dokapitalizacija – dolazi do povećanja osnovnog kapitala i gotovine u preduzeću (emisija akcija, prodaja novih
udela, uplata novčanih sredstava).
Kod povezanih preduzeća, u interesu onog preduzeća koje raspolaže slobodnim kapitalom je da
plasira ta novčana sredstva koja će mu na dugi rok biti vraćena. To će ujedno dovesti do toga da
povezana preduzeća obezbede nedostajući kapital i uspostave dugoročnu finansijsku ravnotežu.
(Npr., ako preduzeća koja raspolažu slobodnim kapitalom imaju kratkoročna potraživanja prema preduzeću
koje karakteriše nedostajući kapital, vrši se transformacija kratkoročnih u dugoročne obaveze. To dovodi do
povećanja dugoročnih izvora sredstava i uspostavljanja dugoročne finansijske ravnoteže.)

104. Analiza zaduženosti preduzeća

Zaduženost preduzeća se ocenjuje preko strukture pasive bilansa stanja posmatrane sa stanovišta
vlasništva. Struktura pasive utiče na sigurnost, rentabilnost i autonomiju dužnika.
Sigurnost se posmatra dvostrano – sa stanovišta poverilaca i sa stanovišta dužnika.
Iz ugla poverilaca sigurnost u smislu povraćaja, naplate svojih potraživanja (ne o roku, nego kad tad)
pa makar iz likvidacione mase, utoliko je veća što je struktura pasive više pomerena ka sopstvenom
kapitalu dužnika (povoljniji je odnos sredstava i dugova) i manja je verovatnoća da će gubici dužnika
biti veći od sopstvenog kapitala. A dokle god su gubici manji od sopstvenog kapitala poverioci mogu
naplatiti svoja potraživanja.
Iz ugla dužnika veća je sigurnost da će se ostvariti pozitivan finansijski rezultat, tj. manji je rizik
ostvarenja gubitka, što je struktura pasive više pomerena ka sopstvenom kapitalu. Ovo je zato što su
kamate na pozajmljeni kapital, po pravilu, fiksni trošak odnosno rashod (manja zaduženost, manji
pozajmljeni kapital, manji i rashodi kamata, samim tim veća sigurnost da se neće ostvariti negativan
finansijski rezultat).
Po tradicionalnom finansijskom pravilu, sa stanovišta vlasništva, prihvatljiva struktura pasive za
preduzeće je ako sopstveni kapital i pozajmljeni kapital iznose po 50% zbira pasive (1:1), a odnos
sredstava i dugova iznosi 2:1.
Sve dok eventualni gubitak ne pređe nivo sopstvenog kapitala - dužnik može vratiti svoje dugove.
U uslovima kada je visok organski sastav sredstava (odnos osnovnih i obrtnih sredstava) nužno je da
jača učešće sopstvenog kapitala u pasivi.
Visoka stopa inflacije, takođe, zahteva pomeranje strukture pasive ka sopstvenom kapitalu.
Pri visokoj rentabilnosti preduzeće može da dozvoli pomeranje strukture ka pozajmljenom kapitalu
(jer ostvaruje pozitivan finansijski rezultat iz finansiranja). Pri niskoj rentabilnosti situacija je obrnuta.
Permanentna likvidnost preduzeća takođe dozvoljava da se struktura pasive pomera ka
pozajmljenom kapitalu, jer se obaveze prema poveriocima isplaćuju u ugovorenim rokovima (jača
sigurnost poverilaca).
Drugim rečima, strukturu pasive sa stanovišta vlasništva primarno opredeljuje organski sastav
sredstava i visina stope inflacije, a sekundarno visina rentabilnosti i likvidnosti.
105. Analiza solventnosti preduzeća

Mnogi ljudi poistovećuju termin likvidnost i solventnost, ali ovi pojmovi nisu sinonimi.
Likvidnost ima dva značenja:
- Likvidnost preduzeća je sposobnost da u svakom momentu može da plati dospele obaveze (što
znači da likvidna sredstva moraju da budu viša ili barem jednaka dospelim obavezama za
plaćanje) i
- Likvidnost nenovčane imovine podrazumeva brzinu kojom se ona može transformisati u gotovinu.

Solventnost je sposobnost preduzeća da plati sve obaveze (dugove), ne o roku njihovog dospeća za
plaćanje, već kad tad, makar to bilo iz stečajne, odnosno likvidacione mase.
Zato solventnost ne treba mešati sa likvidnošću.
Nelikvidnost znači da preduzeće nije sposobno da plati dospele obaveze.
Insolventnost znači da preduzeće nije sposobno da plati dugove ni iz stečajne/likvidacione mase, jer
je manja od ukupnih dugova.
Solventnost se meri koeficijentom solventnosti:

Koeficijent solventnosti = Poslovna imovina / Ukupni dugovi (tj. Ukupne obaveze)

Poslovna imovina = Poslovna aktiva – Gubitak

Solventnost je utoliko prihvatljivija što je koeficijent više udaljen od 1.

106. Osnovna obeležja kreditnog boniteta preduzeća

Zbog velikog broja pokazatelja analize finansijskih izveštaja javila se potreba da se razvije jedan
pokazatelj koji će obuhvatiti sve ostale i koji će za sve korisnike imati isto značenje.
Pa se zato sva obeležja preduzeća mogu izraziti kao bonitet preduzeća.
Bonitet preduzeća je kvalitativni i kvantitativni izraz poslovne sposobnosti preduzeća i sigurnosti
njenog privređivanja.
Bonitet pokazuje sve karakteristike preduzeća, te predstavlja sintetizovanu ocenu o:
- finansijskoj stabilnosti, - profitabilnosti,
- likvidnosti, - riziku ostvarenja finansijskog rezultata,
- solventnosti, - rentabilnosti i
- adekvatnosti i strukturi kapitala, - organizovanosti.
- imovinskoj situaciji,

Ocena kreditnog boniteta se izvodi na bazi organizacione i vlasničke strukture preduzeća i

računovodstvenih podataka obelodanjenih u finansijskom izveštaju određenog vremenskog perioda.
Bonitet se može oceniti kao:
 pozitivan (dobar) – prinos pozitivan i bolji od proseka grane,
 zadovoljavajući – prinos pozitivan, sličan proseku grane i
 nezadovoljavajući (loš) – prinos negativan, ostali podaci slabiji od proseka grane.

Bonitet preduzeća može da obuhvati ocenu mogućnosti realizacije i sigurnosti plasmana u

preduzeće, stepen naplativosti njegovih potraživanja, kreditnu sposobnost.

Značajan uticaj na bonitet preduzeća imaju kvalitet i realnost razvojnih programa, stepen
iskorišćenja kapaciteta, nivo produktivnosti rada, kvalitet investicionih programa i struktura
preduzeća.

Postoje razni pristupi oceni boniteta preduzeća zavisno od toga šta se želi oceniti, pa razlikujemo:
- bonitet u užem smilslu – izražava kreditnu sposobnost i likvidnost preduzeća i
- bonitet u širem smislu – izražava njenu ukupnu poziciju, organizacionu, kadrovsku,
materijalnu i finansijsku strukturu, poziciju na tržištu, reputaciju, razvojne programe i
poslovnu perspektivu, a samim tim i likvidnost i kreditnu sposobnost.
 107. Tradicionalni model ocene kreditnog boniteta preduzeća (finansijski, imovinski i prinosni položaj
preduzeća)

Prema tradicionalnom modelu ocene kreditnog boniteta, ocena boniteta se izvodi na osnovu
pokazatelja o:
- finansijskom položaju – poslovna aktivnost,
- imovinskom položaju – imovinska struktura,
- prinosnom položaju – uspešnosti,
- upravljanju i
- tržišnoj vrednosti akcija.

a. Finansijski položaj preduzeća utvrđuje se na osnovu podataka prikazanih u BS preduzeća, putem

finansijske ravnoteže, zaduženosti, likvidnosti (rigorozni,opšti,novčani racio) i solventnosti i reprodukcione
sposobnosti.
Finansijski položaj se može oceniti kao:
- dobar – postoji usklađenost imovinske i finansijske strukture i uspeha preduzeća sa
principima finansijske politike (rentabilnost, sigurnost, fleksibilnost, nezavisnost, zaštita od prezaduženosti
i sl.)
- prihvatljiv i
- loš.
Za donošenje odluka o poslovanju značajno je da sredstva po obimu i vremenu za koji su vezana
odgovaraju obimu i vremenu raspoloživosti izvora finansiranja – da postoji finansijska ravnoteža.
Prilikom ocene boniteta potrebno je posmatrati kratkoročnu i dugoročnu finansijsku ravnotežu.
Za sagledavanje dugoročne finansijske ravnoteže prilikom analize boniteta koristi se obrtni fond.

Neto obrtni fond (NOF) = *Trajni i dugoročni kapital - Stalna imovina

*(kapital, dugoročne obaveze i rezervisanja)
Procenat pokrića zaliha obrtnim fondom = NOF / Zalihe

Bonitet preduzeća nije isto što i likvidnost. Preduzeće može biti nelikvidno u određenom
vremenskom periodu, a da pritom bude pozitivno iz ugla boniteta.
Takođe, može da se desi da preduzeće ne može da plati dospele obaveze, a da je u mogućnosti da
obezbedi uslove za održavanje likvidnosti u dužem vremenskom periodu (unovčena imovina i
knjigovodstvena vrednost imovine veća od dugova), što pozitvno utiče na njenu kreditnu
sposobnost.
Struktura kapitala (struktura zaduženosti) prikazuje način na koji se preduzeće finansira, te se
struktura zaduženosti izvodi iz bilansa stanja (SK/PK).
Optimalna struktura kapitala sastoji se od 60% sopstvenog kapitala i 40% duga (pruža najmanju
moguću prosečnu ponderisanu cenu kapitala nakon oporezivanja).

b. Imovinski položaj u oceni boniteta preduzeća obuhvata:

strukturu poslovne aktive, strukturu operativne pasive, strukturu fiksne imovine, koeficijent obrta,
prinos na investirani kapital i efikasnost imovine.
Kod ocene strukture poslovne imovine preduzeća posmatra se delatnost, finansijska pozicija i uslovi
privređivanja u okruženju.
Ocena operativne pasive zavisi od prirode delatnosti preduzeća koju određuje tehnička opremljenost
i koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava.
Na koeficijent obrta obrtnih sredstava i trajanje obrta utiču sl. faktori :
- delatnost i veličina preduzeća, primenjen metod obračuna utrošaka, položaj i stanje na tržištu, cene
inputa/outputa, opšti nivo likvidnosti, likvidnost kupaca.

Stopa amortizovanosti građevinskih objekata = NV građ.obj. / Akumulirana Am građ.obj.

Stopa amortizovanosti postrojenja i opreme = NV post. i op. / Akum. Am post. i opreme
Koeficijent obrta obrtne imovine = Prihodi od prodaje / Ø obrtna imovina
Koeficijent obrta poslovne imovine = Prihodi od prodaje / Ø poslovna imovina
Koeficijent obrta zaliha = Prihodi od prodaje / Ø zalihe
c. Prinosni položaj
Cilj svakog preduzeća je da maksimizira svoj rezultat na dugi rok, pa je i zahtev za rentabilnošću
izveden iz samog cilja preduzeća.
Stopa prinosa na ukupan, investirani i osnivački kapital je informacija koja prilikom donošenja
poslovnih odluka ima dominantan uticaj.
Prinosni položaj se meri:
Neto prinos na ukupan kapital = Neto dobitak + Rashodi kamata
Stopa neto prinosa na sopstveni kapital = Neto dobitak / Ø sopstveni kapital
Stopa neto prinosa na ukupan kapital = Neto prinos na ukupan kapital / Ø ukupan kapital

d. Upravljanje
Za ocenu boniteta preduzeća značajni su i podaci o načinu organizovanja i upravljanja preduzećem
(skupština akcionara, upravni i nadzorni odbor). S tim u vezi, ocenjuje se rad menadžmenta preduzeća,
budući da finansijski izveštaji prezentuju rezultate njegovog rukovođenja i ekonomske transakcije
koje su rezultat tog rukovođenja.

e. Tržišna vrednost akcija (objašnjeno u sl. pitanju)

108. Tržišna vrednost akcija kao osnova ocene kreditnog boniteta preduzeća

Postoji više pokazatelja tržišne vrednosti akcija, a to su:

- zarada po akciji, - berzanski kurs akcija,
- stopa dividende, - racio zarada po akciji i
- bilansna vrednost akcija, - racio plaćanja dividendi.

Uloga ovih pokazatelja u donošenju poslovnih odluka i ocenjivanju performansi preduzeća je

koretkivna (zavise od informacija obelodanjenih u finansijskim izveštajima).
Izveštaj o bonitetu dostavlja se preduzeću i licima koja su poslovno zainteresovana za njega, kako bi
se na osnovu tog izveštaja ocenile performanse preduzeća u posmatranom periodu i unapredilo
poslovanje u narednom periodu.

Za ocenu boniteta preduzeća potrebno je postojanje podataka grane sa kojom se upoređuje ili da
se napravi vremenska serija od minimum tri obračunska perioda za samo preduzeće od sopstvenih
podataka.
Prilikom ocene boniteta preduzeća, posebnu pažnju treba posvetiti analizi novčanih tokova.
Postoje bruto i neto cash flow (tj. ukupan novčani tok primanja i izdavanja novca u preduzeću i njihova
razlika). Cash flow (slobodan novčani tok) se može koristiti za ocenu zarađivačke moći preduzeća
(prinosne snage) – tj. kao zamena za poslovni rezultat, jer može biti potcenjen.
Ako se koristi za ocenu finansijske snage, treba da se eliminišu isplaćene dividende akcionarima u
cilju izračunavanja cash flow-a.

Strategija poboljšanja boniteta preduzeća obuhvata neke od sl. mera:

- pribavljanje dodatnog dugoročnog zajma zbog otplate dela kratkoročnih kredita;

- investiranje u stalnu imovinu;
- prodaja dela fiksne imovine;
- prodaja učešća u kapitalu povezanih i nepovezanih preduzeća;
- osnivanje novih zavisnih preduzeća;
- segmentiranje matičnog preduzeća.
109. Ocena kreditnog boniteta u Republici Srbiji

Agencija za privredne registre u Srbiji (APR) je organ koji je utemeljio metodologiju za utvrđivanje
podataka o bonitetu privrednih društava, zadruga, ustanova, preduzetnika i davanje ocena boniteta
privrednih društava prema Pravilniku o uslovima i načinu javnog objavljivanja finansijskih izveštaja i
vođenju registra finansijskih izveštaja.

Prema ovoj metodologiji, izveštaj o bonitetu sadrži:

- osnovne podatke,
- sažete podatke,
- pokazatelje za ocenu boniteta,
- podatke o reviziji finansijskih izveštaja,
- podatke o zabrani raspolaganja sredstvima na računima kod banaka,
- podatke o danima nelikvidnosti.

Izveštaj o bonitetu je sistematizovan set podataka o bonitetu koji obuhvata period od tri godine
sagledavanja uspešnosti poslovanja i finansijskog položaja preduzeća (može biti standardizovan i
specijalizovan).
Ocena boniteta služi da se proceni sposobnost izmirenja obaveza preduzeća koja se daje u vidu
skoringa.
Skoring se utvrđuje na osnovu podataka iz finansijskih izveštaja, na osnovu analize ispunjenosti
sledećih principa poslovanja (za min 3, a max 5 god.):
 profitabilnosti – ostvareni neto rezultat, poslovni rezultat, prinos na SK i ukupna sredstva;
 sigurnosti i likvidnosti – visina SK, adekvatnost finansiranja;
 nezavisnosti – ispituje se stepen minimiziranja nepovoljnih zahteva poverilaca;
 fleksibilnosti – ispituje se sposobnost kratkoročnog prilagođavanja pr-ća uslovima poslovanja;
 finansiranja u skladu sa rizikom – zahtev za zaštitom od prezaduženosti;
 budućeg rasta – ukazuje na stepen ulaganja u modernizaciju.

Osnovni nivoi ocene boniteta su:

- Odličan (A) – izuzetna sposobnost izmirivanja obaveza (verovatnoća bankrota 0% - 0,3%),
- Veoma dobar (B) – vrlo dobra sposobnost izmirivanja obaveza (0,3% - 0,7%),
- Dobar (C) – zadovoljavajući stepen izmirivanja obaveza (0,7% - 1,5%),
- Prihvatljiv (D) – slabija sposobnost izmirivanja obaveza zbog problema u poslovanju (1,5 - 3%),
- Veoma slab (E) – neprofitabilno poslovanje i nepovoljna struktura kapitala (3% - 5%).

110. Predviđanje poslovnog neuspeha preduzeća

Operativne performanse preduzeća podrazumevaju sposobnost preduzeća da raste i razvija se kroz

poslovne aktivnosti. Izgradnja efikasnog sistema merenja upravljanja preduzećem zahteva razvijanje
adekvatnog sistema merenja performansi.
Sistem merenja performansi povezuje strategiju preduzeća sa tekućim poslovanjem, dajući
relevantne informacije o ostvarivanju ciljeva radi realizacije definisanih strategija.
Merenjem performansi obezbeđuje se efikasniji menadžment preduzeća, bolja kontrola
menadžmenta i efikasnije poslovanje. Izvode se i zaključci o stepenu uspešnosti poslovanja i
indikacijama nastanka opasnosti za opstanak.
Analizom performansi preduzeća određuje se trenutni položaj preduzeća, da bi se na osnovu
rezultata analize definisale mere za eventualno poboljšanje performansi posmatranih preduzeća.
Dinamičkim pristupom praćenju, analizi i ocenjivanju operativnih postignuća izvodi se ocena
poslovanja preduzeća utemeljena na finansijskim izveštajima koji su odraz upotrebe resursa
preduzeća.
Opšti cilj analize finansijkih izveštaja pomoću finansijskih pokazatelja je ocena finansijskog stanja i
rezultata. Ocena se izvodi da bi se na vreme otkrile opasnosti od pojave krize u funkcionisanju
preduzeća.
Postoje brojni modeli koji analiziraju opšte stanje poslovanja preduzeća sa ciljem da obaveste o
ugroženosti poslovanja u narednom periodu, a to su:
 1. Z model – predviđanje stečaja preduzeća za period 1 – 5 godina,
2. Altmanov EMS model – procenu finansijskog zdravlja preduzeća,
3. Sandin and Proporato’s model – predviđanje poslovng neuspeha,
4. Kralicekov Quick test – analizira opšte stanje poslovanja preduzeća (finansijsku snagu i
sposobnost zarađivanja),
5. Kralicekova funkcija diskriminacije – utvrđuje se da li postoji kriza u preduzeću,
6. BEX indeks – meri trenutne i predviđa buduće performanse preduzeća.

*Uz pomoć ovih indeksa izvode se zaključci o zdravom poslovanju preduzeća ili stanju egzistiranja neke faze
razvitka krize.

Kralicekov Quick test: Altmanov Z model:

K1 – Kapital / Ukupna pasiva (>= 10%)
K2 – (Ukupne obaveze – Gotovina) / (ND +Am)
<=12 godina
K3 – Dobit pre oporezivanja / Ukupna aktiva (>=8%)
K4 – (Neto dobit + Am)/ Poslovni prihodi (>=5%)
1,2x1+1,4x2,3,3x3+0,6x4+x5
x1 – Obrtni kapital / Ukupna sredstva
x2 – Neraspoređena dobit / Ukupna sredstva
x3 – Bruto dobit + Finan. rashodi /Ukupna sredstva
x4 – Kapital / Ukupne obaveze
x5 – Prihodi od prodaje / Ukupna sredstva

Kralicekova Df funkcija diskriminacije:

1,5x1+0,08x2+10x3+5x4+0,3x5+0,1x6
X1 – Dobit pre oporezivanja + Troš. Am. / Ukupne obaveze
X2 – Ukupna sredstva / Ukupne obaveze
X3 – Dobit pre oporezivanja / Ukupna sredstva
X4 – Dobit pre oporezivanja / Ukupni prihodi
X5 – Zalihe / Ukupni prihodi
X6 – Poslovni prihodi / Ukupna sredstva

Navedeni modeli imaju ograničenu previđajuću moć jer razmatraju poslovanje na bazi određenog
seta pokazatelja, a i razvijani su za određena tržišta (uz sugestiju da se mogu koristiti kao sredstvo
predikcije i na drugim sličnim tržištima).

111. Računovodstvena merila uspešnosti poslovanja preduzeća

(uopšteno o merilima uspešnosti poslovanja)

Ocena uspešnosti nekog ekonomskog entiteta obuhvata veliki broj merila, u zavisnosti od cilja i raspoloživosti
sredstava za njeno sprovođenje. Performanse preduzeća prikazuju dostignuća u ostvarenju postavljenog cilja i
njihov fokus je uglavnom usmeren na:
1. računovodstvena,
2. tržišna,
3. hibridna i
4. vrednosna (ekonomska) merila performansi.

Računovodstvena merila performansi (to su interna merila uspešnosti) su bazirana na konceptu

dobitka i meri prinosa kao izraza profitabilnosti. Ova merila se utvrđuju na osnovu podataka iz
finansijskih izveštaja.
 Iz ugla apsolutnih računovodstvenih merila posmatra se visina neto dobitka, neto dobitka po akciji i
dobiti pre oporezivanja.
 Iz ugla relativnih računovodstvenih merila posmatra se stepen oplodnje angažovanih sredstava (tj.
uloženog investiranog i sopstvenog kapitala). Bitni su i visina krajnjeg rezultata poslovanja, visina
zarade akcionara po svakoj akciji, sposobnost sredstava i kapitala da rezultiraju prinosom.

Za savremene uslove poslovanja, ocena uspešnosti poslovanja samo na bazi izabranih

računovodstvenih merila performansi je vrlo uska i neprecizna. Zato investitori, menadžeri, vlasnici
preduzeća zahtevaju potvrdu uspešnosti poslovanja sa aspekta većeg broja kriterijuma, pa se sve
više koriste računovodstvena merila performansi bazirana na konceptu novčanih tokova. Tu se
posmatra razlika između primanja i izdavanja, višak gotovine raspoloživ za vraćanje glavnice i isplatu
dividendi ili neka druga finansijska izdavanja. >>> nastavak na sl. str.
 Pokazatelji računovodstvenih merila uspešnosti preduzeća zasnovana na konceptu novčanih tokova
su:
- model uravnoteženog rasta (procenjuje se dinamika poslovanja preduzeća koja nema ni viškove ni
manjkove gotovine),
- kvalitet prihoda (Novčani priliv od prodaje / Prihod od prodaje),
- višak gotovinske marže (Novčani tok iz poslovanja – Poslovni dobitak / Poslovni prihod),
- pokazatelji finansiranja zasnovani na novčanim tokovima (NT iz investicionih aktivnosti /
NT iz poslovnih i finansijskih aktivnosti),
- pokazatelji investiranja zasnovani na novčanim tokovima (NT iz invest. akt./ NT iz finan. akt.).

Empirijska istraživanja ukazuju da zaključci izvedeni na osnovu računovodstvenih merila uspešnosti u

većini slučajeva ne zadovoljavaju informacione potrebe menadžera, investitora i vlasnika preduzeća
zato što imaju ograničenu upotrebnu moć i često navode na pogrešne zaključke zbog mogućih
manipulacija sa finansijskim izveštajima.
Ipak, analizom uspešnosti preduzeća pomoću računovodstvenih merila zasnovanih na konceptu
novčanih tokova, ukazano je na neophodnost oslanjanja na redovne poslovne aktivnosti kao jedini
obnovljivi izvor novčanih tokova preduzeća.

112. Tržišna merila uspešnosti poslovanja preduzeća

Tržišna merila performansi su neizostavan segment savremenog sistema merenja performansi. Rast
rizika i neizvesnosti u savremenim uslovima poslovanja zahtevaju razmatranje i tržišnih zahteva sa
aspekta tražnje za proizvodima, robom, HOV, kao i mogućnosti finansiranja iz internih izvora.
Tržišna merila uspešnosti baziraju se na konceptu MVA – Market value added (Dodata tržišna
vrednost) i TSR – Total shareholder return (Ukupan prinos za akcionare).
Polazna osnova njihove primene je efikasno tržište akcija.
 Kod MVA postoji problem apsolutnog merenja performansi (ograničavajuće okolnosti sa aspekta
prostornog i vremenskog poređenja ovog pokazatelja), pa je često vrlo teško utvrditi vremenski
period u kome je došlo do kreiranja tržišne vrednosti. A takođe, dodata tržišna vrednost se često
shvata kao merilo istorijskih performansi, a ne tekućih.

MVA = Tržišna vrednost akcija / Investirani sopstveni kapital

 Na osnovu vrednosti Ukupnog prinosa za akcionare preduzeća (TSR) ispituje se ima li smisla ulagati u
postojeće preduzeće. Reprezentativnost ovog merila dovodi se u pitanje kada je reč o fluktuacijama
tržišnih cena akcija, tj. nestabilnim tržištima.

TSR = (Primljena dividenda + (Početna cena akcije – Krajnja cena akcije)) / Početna cena akcije

Najznačajniji pokazatelji uspešnosti sa aspekta privlačenja investitora su:

- zarada po akciji,
- dividenda po akciji,
- rentabilnost akcije i
- odnos tržišne cene prema knjigovodstvenoj vrednosti.

113. Hibridna i vrednosna merila uspešnosti poslovanja preduzeća

Hibridna merila performansi su relativna merila koje karakteriše veći stepen mogućnosti prostornog i
vremenskog poređenja. Ali, nisu pogodan instrument za međugranska poređenja.
U hibridna merila uspešnosti spadaju:
P/E racio = Tržišna cena akcije / Dobitak po akciji
M/B racio = Tržišna cena akcije / Knjigovodstvena vrednost sopstvenog kapitala
Tobinov Q racio = Tržišna vrednost preduzeća / Troškovi zamene sredstava preduzeća

U osnovi ovih merila je namera da se na nivou preduzeća obezbedi veća stopa prinosa na investirani
kapital od cene koštanja tog kapitala.
 114. Pojam i sadržina politike bilansa

Izraz politika bilansa potekao je iz nemačke stručne literature u kojoj postoje brojne definicije, kao
što su:
 Bilansna politika podrazumeva stvaranje završnog godišnjeg računa na način koji je pogodan za cilj
preduzeća. Ova definicija je uopštena, pa je neophodno dopuniti je sledećom:
 Bilansnoj politici u širem smislu, pripadaju sve legalne mere koje se preduzimaju, kako u toku
poslovne godine, tako i pri sastavljanju završnog godišnjeg računa, u nameri da se bilansi u
formalnom i materijalnom smislu oblikuju tako da oni kojima je bilans namenjen, u svom sudu i
stavu budu usmereni u pravcu koji želi onaj koji bilans sastavlja.
Prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja moraju biti ispunjena dva zahteva:
- sve vrednosti moraju da se kreću u okviru bilansnog prava i
- sve vrednosti moraju biti proverljive od strane drugog kompetentnog lica.

Bilansna politika je oblik komunikacije između menadžmenta i bilansnih adresata*, koja se vrši
preko uobličenih finansijskih izveštaja. *(stejkholderi i sl.)
U savremenim tržišnim uslovima vrlo je važno da bilansna politika bude transparentna.
Kada je reč o sadržini, politika finansijskog izveštavanja je šire područje s obzirom da pretpostavlja
ciljno uređenje čitavog seta finansijskih izveštaja koji se publikuju za potrebe adresata.
Politika bilansa odnosi se na bilans stanja i bilans uspeha, a fokus stavlja na stejkholdere.
Politika finansijskog izveštavanja akcenat stavlja na akcionare.

115. Politika publiciteta i informaciona asimetrija

Publikovanje informacija o preduzeću sastoji se iz dva dela:

- prvi obuhvata sva obavezna obelodanjivanja, a
- drugi deo se odnosi na dobrovoljna obelodanjivanja menadžmenta.

Obe pomenute komponente su predmet politike publiciteta.

Politika publiciteta je logičan nastavak bilansne politike, usled obaveznog obelodanjivanja
finansijskih izveštaja preduzeća.
Njen zadatak je da se svi efekti koje menadžment želi da ostvari izabranim postupcima bilansiranja
materijalizuju kroz formiranje odgovarajuće impresije u javnosti.
Ova politika razmatra obim informacija koje će se publikovati, odabira trenutak obelodanjivanja i
donosi odluke o učestalosti plasiranja informacija.

Cilj politike publiciteta je formiranje utiska o niskom riziku ulaganja, kao i da se ostavi utisak
otvorenog i stabilnog preduzeća koje gradi uzajamno poverenje sa akcionarima i stejkholderima.
Politika pored finansijskog, obuhvata i poslovno izveštavanje (prognoze o budućim zaradama,
planirane fuzije, novi projekti i sl.).
Obavezno obelodanjivanje uređeno je nizom zakonskih propisa (Zakon o računovodstvu i reviziji;
Zakon o privrednim društvima; MRS i MSFI).
Izabrana politika publikovanja je u funkciji realizacije ne samo ciljeva ostalih parcijalnih politika, već i
vrhovnih ciljeva preduzeća.

Postoje dve forme politike publiciteta:

- politika iskrenosti i
- politika diskrecije (zadržavanje loših vesti za sebe).
Osnovna razlika između ovih politika je u obimu i karakteru informacija koje će se plasirati i ciljevi
koji se tako nastoje ostvariti.

Informaciona asimetrija se odnosi na to da su pojedini korisnici uskraćeni za neke informacije

vezane za preduzeće (npr. veliki vs. mali akcionari).
 116. Podsticaji za ciljno oblikovanje finansijskih izveštaja

Motivi koji podstiču menadžment na ciljno oblikovanje finansijskih izveštaja su:

- ugovorni,
- regulatorni i
- tržišni motivi.

Ugovorni podsticaji su:

- Kompenzacije zasnovane na dobitku – jedan od najčešćih motiva oblikovanja finansijskih
izveštaja (npr. preduzeće deo ostvarenog dobitka u posmatranoj poslovnoj godini (kad je već
ispunilo zahteve za bonus u tekućem periodu) može da odloži kao latentnu rezervu za neku
narednu, sa poslovnog aspekta, manje uspešnu godinu),
- Gubitak prestiža menadžmenta – pad reputacije zbog slabih rezultata kod akcionara,
- Redukovanje troškova pozajmljivanja – doprinosi utisku manje rizičnosti za poverioce,
- Ostali ugovorni podsticaji bazirani na računovodstvenim podacima.

Regulatorni podsticaji su:

- Redukovanje značaja preduzeća za regulatore – odlaganjem priznavanja prihoda i ubrzanim
priznavanjem rashoda velike firme odaju utisak ne previše rentabilnog preduzeća, u želji da
ne privuku pažnju nadzornih organa,
- Uticaj na javno mnjenje,
- Poreska regulativa.

Tržišni podsticaji su:

- Postizanje konsenzusa sa prognoziranim dobicima,
- Redukovanje volatilnosti dobitka – ujednačavanje dobitaka, da se ne bi stekao utisak
nestabilnosti,
- Podržava se rast cena akcija,
- Signaliziranje investitorima – priznati buduće rashode u nepovoljnim poslovnim godinama
radi bržeg postizanja pozitivnog rezultata u narednom periodu,
- Zaštita od konkurencije – iskazivanje stvarnog prinosnog položaja može ugroziti
konkurentsku poziciju (viši stvarni rezultat od prosečnog privrednog proseka
može da inicira ulazak novih preduzeća u granu i obrnuto).

117. Politika raspodele dobiti preduzeća

Relacije između politike finansiranja i primenjene politike dobiti su višestruke:

Dobit ne samo da predstavlja interni izvor finansiranja rasta preduzeća, nego je i njegova visina
određena iznosom troškova finansiranja.
S tim u vezi, politika bilansa ima prepoznatljiv značaj – oblikovanje i iskazivanje finansijske strukture
preduzeća na način da se reflektovanjem povoljnije slike o performansama preduzeća smanje
troškovi finansiranja i da bi preduzeće kapitalizovalo svoje kritične faktore uspeha na finansijskom
tržištu.

Sastavni delovi politike dobiti su zadavanje, iskazivanje i raspodela dobiti i oni istovremeno
opredeljuju okvir za ciljeve politike bilansa.
 Politika zadavanja dobiti može da se posmatra kao deo poslovne politike kojom se utvrđuje
minimalan iznos dobiti koji preduzeće treba da isposluje u predstojećoj poslovnoj godini, kako bi
očuvalo trenutni ili pak unapredilo svoj poslovni i finansijski položaj i ugled.
 Politika iskazivanja dobiti kao deo ukupne politike dobiti preduzeća, predstavlja i centralni deo
politike finansijskog izveštavanja.
 Relativno ujednačeni iznosi dobitaka tokom niza godina uglavnom su signal da je vršeno premeštanje
dobitaka između perioda. Trebalo bi naglasiti da jednom iskazan natprosečno visok dobitak (preko
ciljnog dobitka) predstavlja ograničenje za menadžment sa aspekta rezultata budućih izveštajnih
perioda, jer dovodi do rasta očekivanja investitora (stvaranje latentnih rezervi).
118. Poreska strategija preduzeća

Pošto je poreski bilans predmet bilansne politike javlja se mogućnost da preduzeće može da ostvari
određene koristi na području oporezivanja dobiti. Ovo polazi od činjenice da polaznu osnovu za
sastavljanje poreskog bilansa čini redovni godišnji zaključak.
Cilj preduzeća na području oporezivanja je minimiziranje poreskog tereta odnosno rashoda po
osnovu poreza na dobit (istovremeno se redukuje efektivna poreska stopa). S tim u vezi, poresko
planiranje doprinosi povećanju poreskih ušteda.
Poresko planiranje je proces koncipiranja i sprovođenja strategije koja je usmerena na
minimiziranje iznosa plaćenih poreza za određeni period. Ovde se javlja i poresko izbegavanje koje
je zakonom zabranjeno.
Poresko znanje je potencijalni izvor profita (poreske uštede su beskamatni izvor finansiranja koje se može
upotrebiti za rast preduzeća) i vrlo je važno da menadžmet i računovođa dobro vladaju njime.
Faktori koji utiču na izbor poreskog planiranja obuhvataju tehničku opremljenost preduzeća
(kapitalno ili radno intenzivno), postojanje međunarodnih operacija, leveridž, pravnu strukturu i prirodu
delatnosti.
Opšte područje poreskog planiranja obuhvata izbor računovodstvenih metoda (kod obračuna troškova
Am i zaliha), procenu naplativosti potraživanja, korekcije strukture imovine, podešavanje strukture
kapitala, izbor poreski favorizovanih investicija, penzionog, životnog i zdravstvenog osiguranja za
zaposlene.
Bilansista može da vodi politiku smanjenja poreske osnovice, politiku korišćenja poreskih olakšica i
politiku odlaganja poreskog tereta na naredne obračunske periode.
Zadatak politike bilansa u domenu cilja minimiziranja poreskog tereta jeste oblikovanje dobitka kao
polazne osnove za utvrđivanje poreske osnovice (“politika odrešenih ruku” – ostvareni rezultat se
prikazuje nižim od realno ostvarenog kad su poreske stope visoke i obrnuto).
U slučaju visokih poreskih stopa preduzeće će nastojati da rezultat iskaže nižim nego što zapravo
jeste i obrnuto. Drugi, realniji, način je iskazivanje ujednačenih rezultata u nizu obračunskih perioda
čime se minimizira poreski teret.
Još jedna opcija je i formiranje „poreskog štita“, tj. značajna promena finansijske strukture u vidu
povećanja udela pozajmljenog kapitala (jer se troškovi pozajmljenog kapitala tretiraju kao poslovni rashodi,
te umanjuju poresku obavezu preduzeća). Ali ovo povlači niz drugih peripetija.
Stvaranjem latentnih rezervi moguće je odložiti plaćanje poreza na neki naredni obračunski period.
To pozitivno utiče na trenutnu likvidnost preduzeća i smatra se beskamatnim finansiranjem od
strane države.
Iniciranjem strukturnih transakcija preduzeće može da odloži nastanak profita, a time i plaćanje
poreskih obaveza.
Razlika između poreske evazije i poreskog planiranja je zapravo pitanje diferenciranja legalne
bilansne politike od kreativnog računovodstva.

119. Kreatori bilansne politike (Kreatori politike bilansa)

Politika bilansa je sastavni deo poslovne politike preduzeća, a odnosi se na ciljno oblikovanje
finansijskih izveštaja. Dominantnu ulogu u bilansnoj politici ima menadžment preduzeća koji je
odgovoran za sastavljanje finansijskih izveštaja, kao i računovođe koje ih pripremaju.
Ipak, u zavisnosti od pravne forme preduzeća zavisi i odgovorno lice za pripremanje finans. izveštaja.
Kotiranim akcionarskim društvima zakonom je nametnuta obaveza određivanja nadzornog odbora,
internog revizora ili odbora revizora, koji sa upravnim odborom raspravljaju o pitanjima
verodostojnosti i potpunosti izveštavanja akcionara o finansijskim i drugim činjenicama.
Upravni odbor i direktor su nadležni za vođenje poslovnih knjiga i unutrašnji nadzor poslovanja.
Oni kontrolišu tačnost sastavljenih finansijskih izveštaja i izveštavaju skupštinu akcionara
o upravljanju poslovanjem, ostvarenoj ekonomičnosti, rentabilnosti i solventnosti društva.
Izveštaj se podnosi nadzornom odboru. Nadzorni odbor izveštava skupštinu o računovodstvenoj
praksi i praksi finansijskog izveštavanja.
Skupština akcionara odlučuje o usvajanju godišnjeg zaključka, predloženoj politici raspodele dobiti,
pokriću gubitka, i sl. Iz ovoga se zaključuje da su sva navedena lica u akcionarskim društvima na neki
način kreatori bilansne politike.
Politika prioriteta podrazumeva definisanje primarnog cilja kome su podređeni ostali ciljevi.
Zbog velikog broja učesnika i različitih ciljeva, politika kompromisa predstavlja optimalno rešenje.
 120. Bilansna strategija kao sastavni deo strategije preduzeća
Upravljanje preduzećem je proces kreiranja ideja i njihove transformacije u konkretne akcije.
Ciljevi preduzeća čine višedimenzionalnu kategoriju i ispoljavaju se kao težnja ka maksimizaciji
profita, rastu tržišnog udela, osvajanju liderske pozicije, izgradnji visokog rejtinga firme, održavanju
stečene tržišne pozicije i dr.
Kada je reč o akcionarskim preduzećima, poslednjih godina se sve veći značaj pridaje maksimizaciji
vrednosti za akcionare. Prinos za akcionare sastoji se od dividende i kapitalnog dobitka.
Način na koji preduzeće teži da se na tržištu diferencira od konkurencije predstavlja jednu od
definicija strategije. Strategija se može definisati kao spona između ciljeva poslovanja preduzeća i
sprovođenja izvršnih aktivnosti da se ti ciljevi ostvare. Pa tako, da bi preduzeće ostvarilo dominantan
cilj neophodno je sinhronizovano delovanje svih organizacionih delova.
Strategija bilansa obuhvata izbor poslovno-političkih ciljeva koje je moguće realizovati preko
finansijskih izveštaja.
Činjenica da su finansijski izveštaji preduslov za učestvovanje na komercijalnom i finansijskom tržištu
ukazuje na važnost bilansne strategije. Ciljevi finansijske funkcije mogu biti realizovani preko
bilansne strategije (npr. sa područja raspodele dobiti i poreskih ušteda).
Osim kvaliteta proizvoda i usluga, imidžu preduzeća doprinose i njeni finansijski izveštaji (utisak
stabilnog preduzeća). S tim u vezi, podesno oblikovanje imovinskog i finansijskog položaja, kao i
rezultata preduzeća, predstavlja cilj dodeljen bilansnoj politici.
Ciljevi koji se žele ostvariti preko bilansne strategije nisu ograničeni samo na kratkoročni vremenski
horizont (jednu poslovnu godinu), a ciljeve koji se žele ostvariti neophodno je blagovremeno
predočiti bilansisti.
Saglasno dinamici poslovnog ambijenta preduzeće prilagođava svoje ciljeve, a time i strategiju
bilansa. Preduslov opstanka preduzeća na tržištu je upravo sposobnost prilagođavanja promenama.

121. Bilansna taktika i instrumenti politike bilansa

Efektivnost bilansne strategije zavisi od stepena kompetentnosti računovođe i menadžmenta, a

efikasnost bilansne strategije zavisi od raspoloživih mera politike bilansa, odnosno bilansne taktike.
Postojanje većeg broja instrumenata doprinosi efikasnijoj realizaciji ciljeva preduzeća u odnosu na
situaciju kada menadžment raspolaže instrumentima determinističkog karaktera (tj. kada postoji
samo jedna opcija za realizaciju definisanog cilja).
Bilansna taktika predstavlja kombinovanje raspoloživih instrumenata politike bilansa na način da
se ostvare zadati ciljevi. A zadatak računovođe je da predoči menadžmentu sve raspoložive opcije i
njihove efekte na definisane ciljeve preduzeća.
Bilansna taktika je u nadležnosti bilansiste (on upoznaje menadžment sa mogućnostima oblikovanja
finansijskih izveštaja).
Oblikovanje finansijskih izveštaja vrši se primenom dve grupe mera:
1. realna politika bilansa (donošenje poslovnih, finansijskih i investicionih odluka) i
2. politika bilansa na bazi oblikovanja finansijskih izveštaja (deli se na materijalnu politiku
bilansa i formalnu politiku bilansa).
 Realne mere politike bilansa imaju za cilj da se ubrza/odloži nastanak dobitka ili gubitka, tj. da
doprinesu uobličavanju poslovne realnosti preduzeća saglasno definisanoj strategiji bilansa.
 Politika bilansa usmerena na oblikovanje forme finansijskih izveštaja implicira odlučivanje o tome da
li se finansijske informacije žele učiniti više ili manje transparentnim za bilansne adresate (reč je o
tome koliko se jasno i detaljno žele prikazati bilansne pozicije). S tim u vezi, bilansista koristi razne
mogućnosti prikaza finansijskih podataka (opadajuća/rastuća likvidnost u aktivi, opadajuća/rastuća
dospelost u pasivi, prikazivanje BS i BU u štafelnoj ili formi konta, bruto ili neto princip i sl.). Pa se
tako postiže politika iskrenosti ili politika diskrecije.
Materijalna politika bilansa pripada delu politike bilansa koji preko odgovarajućeg računovodstvenog
obračuna nastoji da realizuje zadate ciljeve (u okviru nje postoje prava izbora i područje
procenjivanja). Instrumenti politike bilansa kojima se oblikuje stanje i uspeh dele se na mere koje
se preduzimaju pre i na mere koje se preduzimaju posle dana bilansa.
Instrumenti koji se preduzimaju sa ciljem oblikovanja položaja rentabiliteta oblikuju ne samo
rezultat, već i imovinski i finansijski položaj preduzeća.
Instrumenti koji se primenjuju nakon dana bilansa odnose se na oblikovanje forme i sadržine
finansijskih izveštaja.
122. Analiza kvaliteta iskazanog rezultata u bilansu uspeha (Analiza kvaliteta iskazanog dobitka) 363.

U savremenim uslovima merenja poslovnog uspeha preduzeća polazi se od pokazatelja baziranih na

računovodstvenom i ekonomskom konceptu dobitka, na novčanom toku i na prinosnim merilima
utvrđenim po osnovu podataka prikazanih u finansijskim izveštajima.
Posmatrajući dobitak razlikujemo:
Ekonomski koncept dobitka usmeren je ka očekivanjima vlasnika kapitala u budućnosti i on
uključuje sve očekivane kapitalne dobitke u periodični dobitak preduzeća. Ovaj koncept vrednuje
promene u vrednosti za akcionare i vlasnike kompanije, uzimajući u obzir iznos neto gotovine i
promene budućeg iznosa gotovine u sadašnjoj vrednosti.
Računovodstveni koncept dobitka, sa druge strane, u periodični dobitak uključuje samo realizovani,
tržišno potvrđeni prirast kapitala, pa na taj način ocenjuje poslovanje preduzeća tokom proteklog
perioda. Ovo je tzv. Ex post koncept dobitka jer se upoređuju istorijske vrednosti početnog i krajnjeg
kapitala. Daljim razvojem računovodstvenog koncepta dobitka obezbeđeno je izdvajanje iz kapitala
bilansa uspeha, direktnim izvođenjem dobitka po osnovu nastalih prihoda i rashoda.
Prihodi od prodaje i poslovni rashodi su stalna komponenta računovodstvenog koncepta dobitka.

Kao mera uspeha menadžmenta, ostvareni dobitak u preduzeću je osnova za procenu budućih
prinosa investitora, iz razloga što je dobitak u suštini neto iznos koji preostaje za akumulaciju i
raspodelu vlasnicima. Pored procene budućih prinosa investitora, značaj ostvarenog dobitka se
ogleda i u proceni finansijske stabilnosti i solventnosti kompanije.

Ciljevi i determinante analize kvaliteta dobitka

U zavisnosti od odabrane računovodstvene politike preduzeća, procenjenog nivoa rizika i uspešnosti
izvršavanja osnovne poslovne aktivnosti u preduzeću - analizira se odgovarajući kvalitet dobitka.
Analiza kvaliteta dobitka ima cilj da otkrije upozoravajuće okolnosti u vezi sa performansama
preduzeća u budućnosti. Te se na osnovu nje izvode odgovarajuće informacije od značaja za
interesne grupe u preduzeću.
Pored menadžmenta koji već raspolaže sa ovim informacijama (jer su odgovorni za njihovu
prezentaciju u finansijskim izveštajima), akcionari, investitori i kreditori će imati najveću korist od
ovih informacija, jer na bazi njih mogu da sprovedu odgovarajuće poslovne akcije.
Pošto su informacije iz finansijskih izveštaja osnova za određivanje tržišnih cena akcija, menadžeri
mogu manipulisati visinom dobitka kako bi iskazali performanse preduzeća boljim, a to može dovesti
u zabludu i navesti na pogrešne odluke druge korisnike ovih izveštaja.
Precenjivanje dobitka može se ostvariti putem iskazivanja viših prihoda i nižih rashoda u odnosu na
ostvarene, a to sve u funkciji prikazivanja povoljnijeg finansijskog, prinosnog i imovinskog položaja
preduzeća.
Glavna svrha analize kvaliteta dobitka je da se na osnovu njegovog vrednosnog izraza obezbedi
predviđanje zarade kompanije, prinosa investitora i tržišne cene akcije. Prvi korak u analizi kvaliteta
dobitka je procena kvaliteta prihoda, odnosno utvrđivanje aktivnosti iz kojih taj prihod potiče.
Aktivnosti poput prodaje sa odloženim rokovima plaćanja samo prividno povećavaju prihode, a time
i kvalitet ostvarenog dobitka.

123. Neto novčani tok kao osnova za ocenu kvaliteta dobitka (Neto gotovinski tok u
funkciji..)(367.strana)

Analiza novčanih tokova u preduzeću je neophodna zbog činjenice da su upravo gotovinski tokovi
efikasan instrument za sagledavanje operativnih, finansijskih i investicionih mogućnosti preduzeća.
Dobijene informacije iz ove analize služe kao osnova za procenjivanje prinosnih mogućnosti
preduzeća, sposobnosti izmirenja dospelih obaveza, finansiranja kapitalnih ulaganja, dividendi i
otkupa sopstvenih akcija. Takođe, analiza novčanih tokova je efikasan instrument za detektovanje
efekata računovodstvenih politika.

Izveštaji o novčanim tokovima pružaju širi uvid u performanse preduzeća u odnosu na BS i BU.
Stvarnim tokovima priliva i odliva novca mnogo se teže manipuliše nego iznosima prikazanim na
bilansnim pozicijama imovine, prihoda, dobitka.
Svaki ostvareni dobitak treba da bude pokriven (propraćen) odgovarajućom gotovinom.
Prilikom utvrđivanja pokrivenosti dobitka neto gotovinom dolazi do vremenskog raskoraka, kao
posledice različitih računovodstvenih osnova.
Obračun dobitka se zasniva na obračunskoj osnovi računovodstva (transakcije i ostale događaje
priznaje u momentu nastanka transakcije), a
obračun neto novčanog toka se zasniva na gotovinskoj osnovi računovodstva (transakcije i ostale
događaje priznaje u momentu prijema/isplate sredstava).
Odstupanja dobitka i neto gotovine mogu da se jave kada uplata u gotovini ne prati isporuku
proizvoda i slanje odgovarajuće fakture (prihod će biti realizovan pre priliva), takođe, prilikom
izmirenja obaveza iz poslovanja moguće je da odlivi nastanu pre rashoda.

Ostvarena profitabilnost preduzeća može se meriti putem pokazatelja profitabilnosti ulaganja i

kapitala (Poslovni dobitak / Kapital).
Visina poslovnog dobitka zavisi od primenjenih politika otpisa i rezervisanja. Preduzeća koja imaju isti
iznos dobitka pre oporezivanja i isti iznos kapitala, mogu imati potpuno različite poslovne dobitke
usled primene različitih računovodstvenih politika.
Preduzeća razvijaju projektovani bilans uspeha kako bi ispitala ostvarivanje postavljenih dobitnih
performansi preduzeća.
Prihvatljivost ostvarenja zavisi od postavljenih kratkoročnih ciljeva (dobitak kao finansijska mera
uspeha menadžera) i dugoročnih ciljeva (kreiranje vrednosti za akcionare, odnosno vlasnike)
preduzeća.

124. Odnos poslovnog dobitka i neto gotovine iz poslovnih aktivnosti kao osnova za ocenu
kvaliteta dobitka (369. str.)

Kvalitet dobitka koji je preduzeće ostvarilo meri se odnosom poslovnog dobitka i neto gotovine iz
poslovnih aktivnosti.
Ovaj odnos je efikasan instrument za utvrđivanje pokrivenosti dobitka gotovinom, kao i za otkrivanje
eventualnih odstupanja koja rezultiraju iskazivanjem precenjene ili potcenjene dobiti u odnosu na
realno ostvarivu. Rast ili pad poslovne dobiti treba da bude proporcionalan rastu ili padu neto
gotovine iz poslovnih aktivnosti.
Stabilni odnosi u kretanju ovih dveju veličina rezultiraju povoljnim finansijskim položajem i sigurnom
zarađivačkom moći preduzeća. Dopustiva su neznatna odstupanja (ukoliko se javljaju u kraćem
vremenskom intervalu i ako su proizvod nekih specifičnih okolnosti i faza u kojima preduzeća
posluju).

Najčešći uzroci odstupanja su:

a. Kod poljoprivrednih preduzeća javljaju se odstupanja poslovne dobiti i neto gotovine iz poslovnih
aktivnosti (Sezonsko poslovanje), tj. postoje periodi u kojima dolazi do pada prodaje i rasta količine
zaliha (stopa rasta neto gotovine iz poslovnih aktivnosti je manja od stope rasta poslovne dobiti) i
obrnuto, prilikom prodaje prethodno nagomilanih zaliha, stopa rasta neto gotovine iz poslovnih
aktivnosti biće veća od stope rasta poslovne dobiti.
b. Konjukturna kretanja u privredi takođe utiču na odstupanja u kretanju ove dve stope. U fazi
opadanja privrednih aktivnosti (usled manje tražnje) preduzeća ostvaruju rast neto gotovine iz
poslovnih aktivnosti zbog smanjenih odliva gotovine (manji su troškovi nabavke faktora proizvodnje),
pa je stopa rasta neto gotovine iz poslovnih aktivnosti veća od stope rasta poslovnog dobitka. Kada
tražnja raste dolazi do promene odnosa ove dve stope u korist stope rasta poslovnog dobitka.
c. Prelazni periodi u životnom ciklusu preduzeća utiču na odnos između neto gotovine iz poslovnih
aktivnosti i poslovnog dobitka. Postoje četiri faze životnog ciklusa preduzeća:
 Početna faza (zbog velikih ulaganja radi otpočinjanja delatnosti stopa rasta neto gotovine iz
poslovnih aktivnosti raste sporije od stope poslovnog dobitka);
 Faza rasta (usled postepenog povećanja gotovine iz poslovnih aktivnosti u jednom momentu će
doći do bržeg rasta stope neto gotovine iz poslovnih aktivnosti od stope rasta poslovnog dobitka);
 Faza zrelosti (smanjeni prilivi, a povećani odlivi – ipak, novčani tok iz poslovanja uspeva da se
održi na zadovoljavajućem nivou iznad poslovnog dobitka) i
 Faza opadanja (pretnja ulaska u zonu gubitka, pa mogu da se jave značajnija odstupanja stope
rasta poslovnog dobitka i stope rasta neto gotovine iz poslovnih aktivnosti).
d. Specifičnosti delatnosti kojom se preuzeće bavi je poslednji faktor u određivanju odnosa ovih
dveju stopa i odnosi se na delatnost kojom se preduzeće bavi. Pa tako, kapitalno intenzivna
preduzeća koja primenjuju metod ubrzane amortizacije ostvariće viši iznos neto gotovine iz
poslovnih aktivnosti u odnosu na iznos poslovnog dobitka (zato što je amortizacija bezgotovinski
rashod).

Odstupanja visine poslovne dobiti u odnosu na visinu neto gotovine iz poslovnih aktivnosti mogu biti
posledica vrednovanja i prikazivanja sredstava i obaveza u bilansu po fer vrednosti.
(Fer vrednost je tržišna vrednost ili vrednost utvrđena procenom od strane za to kompetentnih lica).

Fluktuacije u odnosu poslovnog dobitka i neto gotovinskog toka iz poslovanja mogu da ukažu na
stvaranje skrivenih gubitaka ili latentnih rezervi u bilansu. Iskazani dobitak je kvalitetniji i ostvarenja
preduzeća su viša ukoliko su praćena višim nivoom latentih rezervi.
Latentne rezerve se formiraju u slučajevima:
- fakturni troškovi nabavke zaliha koji čine nabavnu vrednost zaliha prenose se na teret
tekućih troškova poslovanja,
- potcenjivanje količine zaliha utvrđene procenom umesto popisom na odgovarajući datum,
- odlaže se otpis nekurentnih zaliha,
- procenjivanje zaliha po ceni koštanja u uslovima kada je ona viša od neto prodajne cene,
- precenjivanje otpisa i ispravke vrednosti potraživanja,
- unošenje nepostejećih obaveza i utvrđivanje nepredviđenih kamata.

Suprotno latentnim rezervama je formiranje skrivenih gubitaka (precenjivanje dobitka i stvaranje

lažne predstave o ostvarenjima kompanije što rezultira velikim problemima u poslovanju preduzeća
u budućnosti).
Skriveni gubici ozbiljno narušavaju iskaznu moć bilansa i navode investitore na pogrešne poslovne
odluke donete na osnovu informacija prikazanih u finansijskim izveštajima.

Povećanje poslovnog dobitka treba da bude praćeno povećanjem održivog novčanog toka iz
poslovanja ili njegovim odgovarajućim smanjenjem kako se ne bi dovela u pitanje mogućnost
ostvarenja odgovarajućeg dobitka u budućnosti.
Dugoročna ciljna ostvarenja preduzeća okrenuta su ka stvaranju vrednosti za njene vlasnike i
posmatraju se kroz dobitne performanse koje preduzeće ostvaruje na dugi rok.
Kvalitet iskazanog dobitka se mora analizirati da bi se primetili upozoravajući signali u pogledu
poslovnih i finansijskih rizika koji se mogu javiti u vezi sa perspektivom preduzeća u budućnosti.
Visina iskazanog dobitka i na njemu zasnovani pokazatelji uspešnosti su važan informacioni resurs za
sve interesne grupe u preduzeću radi donošenja poslovnih odluka.
Precenjivanje ili potcenjivanje dobitaka koje se manifestovalo u vidu skrivenih gubitaka ili latentnih
rezervi, istaklo je važnost informacija o tokovima gotovine, jer oslanjanje samo na informacije iz
bilansa stanja i bilansa uspeha ne može da pruži potpun uvid u dobitne performanse preduzeća.
Sposobnost preduzeća da generiše gotovinu i upravlja gotovinskim tokovima ima veliki značaj za
interesne grupe, ta činjenica dodatno potvrđuje važnost informacija o stvarnim prilivima i odlivima
novca u preduzeće.
Još neki od faktora koji će osigurati visok kvalitet ostvarenog dobitka u preduzeću su:
- oslanjanje na redovne poslovne aktivnosti (obnovljivi izvor novčanih tokova),
- sigurni i permanento naplativi prihodi od prodaje,
- porast dobitnosti poslovnih procesa,
- prihvatljiva struktura finansijskog leveridža,
- nizak faktor poslovnog rizika i
- zadovoljavajući iznos neto dobitka po akciji.