Борис Над

КРАЈ ЈЕДНОПОЛАРНОГ СВЕТА (САВРЕМЕНОСТ КАРЛА ШМИТА)

Са крајем биполарне, хладноратовске равнотеже, поретка који је устројен у Јалти,

појам геополитике поново улази у општу и масовну употребу, на Западу као и на
Истоку. Интересовање за ову, током Хладног рата проскрибовану и забрањивану
науку се нагло обнавља, из очигледних разлога. У својој књизи Глобални неред уочи
21. века Збигњев Бжежински, један од „гуруа“ америчке стратешке и геополитичке
мисли, констатује да се историја, супротно очекивањима, „не завршава, већ постаје
згуснута“, а да је „њена путања неизвесна“. Другим речима, историја се убрзава и
примиче се свом расплету. Токови историјских догађаја обилују неочекиваним
преокретима и измичу једностраним, схематским објашњењима.

Крај парадигме биполарног света, обележеног сучељавањем два војна и

идеолошка блока, донео је и ново геополитичко прекомпоновање света, чији крај и
исход још не назиремо. То, извесно, није нова епоха мира, нити крај историје у
свеопштем благостању, о коме су сањали либерални идеолози. Његове непосредне
последице су крвави сукоби који, подсетимо се, почињу сa америчком
интервенцијом у Персијском заливу, у бившој Југославији и на територији
Совјетског Савеза, селећи са даље, ка Блиском и Средњем истоку и северу Африке;
демографске експлозије и миграције ка срцу Европе; политичка и економска криза
Запада, укључујући и ону која прети распадом Европској унији; нагло и, чини се,
незаустављиво опадање моћи САД; повратак „религијског фундаментализма“,
уопште вероисповести као фактора моћи (на пример у виду „лажног исламског
калифата“); неслућено распламсавање тероризма широм света и хантингтоновски
„сукоби цивилизација“. Ови догађаји, праћени милионским жртвама, обележили
су крај једног и почетак новог века. То није последњи разлог савремене
рехабилитације геополитике и обнављања занимања за спознајне перспективе које
она нуди.

Један покушај дифамације

Током 90-тих година и у нашој јавности, на страницама штампаних медија,

разноврсним форумима па и на научним скуповима, водила се прилично жучна
расправа о утемељености геополитике као науке. Тада су представници
„либералне и грађанске Србије“ систематски демонизовали заговорнике
геополитике као „фашисте“ или барем оне који нагињу фашизму – као
криптофашисте. Геополитика је, укратко, анатемисана као „фашистичка наука“.
Ехо те полемике и типичан пример такве дифамације налазимо у предговору
Драгоша Калајића за књигу Време империја (Београд, 2002.), где се посебно
апострофира иступ „једног универзитетског послужитеља некад марксизма-
лењинизма а данас мондијализма“ (глобализма). Реч је о иступу „борца за људска
права“ и „једног од најугледнијих српских стручњака за међународне односе“,
професора Војина Димитријевића, на научном скупу који је приредило Савезно
министарство одбране 23. фебруара 1993. године, у Централном клубу Војске
Југославије (иступ уваженог професора представља одговор на Калајићево
излагање):

„Враћамо се на неке прапочетке европске мисли(...) у прилогу господина Калајића

оперише се као са ауторитетима с Кјеленом (реч је о Челену, прим. Д. К.),
шведским геополитичарем који је био изузетно популаран у Немачкој, нарочито
нацистичкој(...) Кјелен је типичан геополитичар школе `Blut und Boden`, склопа
државе као комбинације крви и тла. Питање је да ли на таквој једној основи, нећу
да се повинујем модама, без обзира, дакле, што Кјелена више нико не помиње,
може да се заснује процена ситуације која би имала везе са стварношћу. Или Карл
Шмит, један од најугледнијих и вероватно најинтелигентнијих подржавалаца
Хитлера, чија је читава теорија политике заснована на вечитом односу
непријатеља“ (Војин Димитријевић: Шта после марксизма-лењинизма).

Зашто је, заиста, данас важна геополитика и треба ли се уопште бавити

изучавањем радова геополитичара, укључујући и њене класике, попут Челена? И
зашто је данас битан мислилац као што је наводни „подржавалац Хитлера“ Карл
Шмит?

Историјске интуиције геополитике

Током протеклих деценија, геополитика је постала не само незаобилазно, већ и

најважније оруђе за разумевање времена у коме живимо и вртоглавих промена
којима смо изложени. Данас „геополитику(...) помињу сва озбиљна епохална
документа званичних владара Запада(...) она је сама по себи заузела место
основног интерпретативног модела савремених политичких и аналитичких
елита“ (Александар Дугин: Основи геополитике). Геополитика је, у свом најширем
смислу, доживела истински бум, враћајући се на насловне стране медија и у
анализе ударних вести. Геополитику, при том, не треба схватити као догму, као
списак једном утврђених и непромењивих истина. Она је пре метод мишљења или
„прегршт историјских интуиција“, који укључујe читав низ других дисциплина и
на тај начин изнова потврђује своју примењивост и животност.

Одговор на друго питање, које је на поменутом скупу поставио Војин

Димитријевић – оно о релевантности мисли Карла Шмита – данас пружа на
десетине студија које су у међувремену посвећене овом контроверзном мислиоцу.
Саме по себи, оне сведоче о његовој „узнемирујућој актуелности“, без обзира на то
да ли су их писали заговорници или противници Шмитове мисли. То је, макар на
први поглед, један од парадокса савремених политичких наука: до обнављања
интересовања за дело овог антилибералног мислиоца долази „управо у време
тријумфа концепта либералне државе над њеним ривалима“ (Саша Гајић). Иступ
поменутог „универитетског послужитеља“ остаје једино да сведочи о стварним
дометима наше академске мисли: о њеном управо трагичном несналажењу у новој
реалности на крају XX века.

Због чега је Карл Шмит, насупрот мишљењу овог представника академске

јавности, значајан и данас, можда и значајнији и актуелнији него у време док је
писао своје радове?

Логика копна и логика мора

Дуалност копна и мора представља једно од темељних разликовања на којима

почива геополитика. То је њена фундаментална антитеза.

Како примећује француски мислилац Алан де Беноа у својој студији Карл Шмит
данашњице (Београд, 2013), та супротстављеност „није чисто Шмитова јер је
налазимо и код многих других војних стручњака, геополитичара или експерата за
војну стратегију“, али управо код Шмита „`логика копна` и `логика мора` имају
већи опсег“.

Човек је, пре свега, „копнена животиња“. Средина мора му је страна; о томе говори
и древни верски ужас који човек осећа пред стихијом мора. До дана данашњег,
„море је остало скопчано са опасношћу и злом“ (К. Шмит). Трагове тог страха
налазимо у библијској Књизи постања. С друге стране, море је, за разлику од
копна, и простор безграничне слободе. „Копно одређује конкретну слободу, која је
увек једна локализована слобода, у односу на `течну` и `безобличну` слободу
мора.“ Копно познаје границе – море их, напротив, игнорише или поништава.

На још дубљем нивоу, море симболизује хаос, копно утврђени поредак,

стабилност. Море је време (динамика), копно простор (непокретност,
фиксираност). У питању су и два темељна аспекта људске егзистенције. На
развијању једне од ове две категорије почива државна моћ: империје су или
телурократије (копнене империје), или таласократије (поморске империје).
Телурократије подразумевају постојање престонице и провинција, таласократије
метрополе и њој у потпуности потчињених колонија. Слобода мора је и слобода
светске трговине, а те две слободе су „стално биле повезиване у прошлости“.
„Логика мора је“, закључује Де Беноа, „логика плиме и осеке“.

Из те темељне разлике мопна и мора произилази и разлика између два облика

рата – копненог и поморског. У копненом рату, супарници су армије, а цивилно
становништво остаје ван сукоба. У поморском рату, непријатељ је целокупно
становништво – сваки држављанин супарничке земље, па чак и „неутрална особа
која одржава односе с непријатељем“, јер је циљ уништити његову трговину,
разорити његову привреду и путеве снабдевања. Отуда су његове омиљене методе
бомбардовање и блокада обала.

Са становишта логике мора, свет је један и недељив, пошто је море на страни

безграничне трговине; море је трговина, копно политика. Сједињене Америчке
Државе представљају типичну таласократију нашег доба (нешто раније, то је била
Велика Британија). Њена војна сила и данас почива на носачима авиона, који
америчку војну моћ пројектују на највећи део планете (или је то важило још до
недавно, пре промене равнотеже војне моћи у свету). Америка је таласократска
сила par excellence: трговачка република, антиимперија модерниста, Нова
Картагина. Отуда је за САД свет једнополаран и недељив. „Ми (Американци)“,
писао је Чарлс Краутхамер, „живимо у једнополарном свету“.

Од државе ка империји. Транзиција ка новој плуралности

Крајем тридесетих година прошлог века Шмит предвиђа да ће свет будућности

бити или мултиполаран или једнополаран. У овом последњем случају, уколико
свет заиста постане једнополаран, биће неминовно подвргнут хегемонији само
једне светске силе – САД. Тежња ка образовању једног и јединственог света
означава и тежњу за укидањем политике. „Политички свет“ је, наиме, обавезно
мултиполаран, пошто у њему постоји однос пријатељ-непријатељ, што имплицира
постојање најмање две различите политике. Другим речима, у њему опстаје
„политеизам вредности“ (Макс Вебер), док је једнополарни свет „монотеистички“.
„Планетарна еволуција је већ доста дуго водила јасној дилеми између универзума
и плуриверзума, између монопола и полипола, односно питању да ли је планета
зрела за глобални монопол само једне силе...“ (К. Шмит).
Године 1932. овај теоретичар „тоталне државе“ и њеног суверенитета пише да је
„време државе у паду“ и да је „држава, то ремек-дело европске форме и западног
рационализма, свргнута са престола“. Под државом Шмит углавном мисли на
државу-нацију, ону чије је време неповратно истекло. Шмит је, као етатиста,
упркос томе на страни државе. Ипак, то још не значи и укидање политике, јер је
држава само један политички ентитет, поред других могућих. Појам царства
(Reich), према овом мислиоцу, веома дуго је кроз историју представљао велику
алтернативу моделу државе-нације.

На место државе, какву смо до сад познавали, ступа „велики простор“; то је један
од његових најважнијих закључака. Ова тачка означава прелаз од националне
државе, са својим затвореним границама, на проблематику империје и
империјалне моћи. Појам „великог простора“ је комплексан и не можемо га
изједначити с појмом царства, империје (рајха). „Велики простор“ је центриран
око једног царства (империје), које регулише односе држава чланица и омогућава
„великом простору“ да развија сопствену политичку идеју. Мисија царства јесте да
организује „велики простор“ и да га „штити од спољне интервенције“,
избегавајући замку пуког механичког проширивања националног суверенитета на
димензије „великог простора“. Њихова равнотежа образоваће поредак који је у
ствари „номос земље“.

Супротност овом поретку је универзализам. Позиција САД у таквом поретку је

јасна и недвосмислена: САД су сила која тежи унификацији света, глобалној
доминацији и поништавању свих „великих простора“, односно укидању
политике. „Што je могуће више трговине, што је могуће мање политике“, записао
је Џорџ Вашингтон у свом опроштајном говору 1796. Ипак, јалтински поредак за
Шмита није пут који води ка унификацији света, већ означава „транзицију ка
новој плуралности“. Отуда и „редефинисање НАТО“ после рушења биполарног
поретка и „ширење његовог стратешког концепта“ ка истоку: циљ је (по сваку
цену) спречити формирање ривалског, континенталног или евроазијског блока
хартленда.

Плуриверзум насупрот универзуму

Политика је у онтолошком а и у историјском смислу старија од државе. „Човек би
престао да буде човек када би престао бити политичко биће“ (К. Шмит). Отуда ни
унификација света не може довести до укидања политичког, које почива на
антитези пријатељ-непријатељ. У тако унификованом свету, насупрот
очекивањима либерала, рат не би нестао, него би се претворио у грађански рат.

Покушаји унификације света закономерно изазивају реакцију у виду нових подела

и фрагментација, водећи неминовно ка новим сукобима. Да ли то значи да
„универзум“, једнополарни свет, уопште не може бити остварен? (На једном месту
у свом дневнику Шмит изражава своје ужасавање пред тим светом у настајању:
„Колико је грозан свет у којем више нема спољашњег, већ само унутрашњег“.)
Данашњи догађаји, како изгледа, допуштају овај закључак. Покушај САД да
остваре унифицирани свет, и то после низа крвавих ратова, од Балкана до Блиског
истока, данас се суочава с очигледним неуспехом, упркос чињеници да држава-
нација више не постоји или да постоји само номинално. У рушевинама таквог
„Једног света“ оцртавају се контуре будућег мултиполарног света, света који ће се
изнова заснивати на границама, које и припадају „логици копна“.

Он може почивати једино на конкретном просторном и територијалном поретку

који је у исто време и општи, просторно видљив поредак – „номос земље“. Ми
живимо у време одумирања старог номоса, а будућност света зависи од тога да ли
ће „нови номос земље“ бити пронађен.

У међувремену, „наслеђе Крал Шмита данас је постало неодвојива саставница

политичке и правне културе западних елита. Испоставило се да је знатно
надмашило историјску конкретику и продрло у оне историјске проблеме који
нимало нису изгубили на актуелности ни сада(...) (А. Дугин: Четврта политичка
теорија). Ако је уопште могуће говорити о Шмитовом национал-социјализму, онда
треба имати на уму да Шмит размишља у категоријама „великог простора“ и
народа (народа у множини), дакле не једног (немачког) народа, већ њиховог
мноштва. Такав став га је 1936. године, у доба Хитлерове страховладе, коштао
академске каријере.

Ни либерализам Џорџа Буша и његовог окружења (као и његових наследника),

такође, није нимало шмитовски. Као поборници универзализма (универзума
насупрот плуриверзуму), они се позивају на „логику мора“ и либерално наслеђе
које је Шмит снажно одбацивао. У овој тачки, американизам и хитлеризам се
загонетно додирују: нацизам је проповедао својеврсни универзализам „аријевске
расе“ на штету осталих и одбацивао сваку плуралност. „Неоспорно је, ипак, да је
захваљујући политици коју америчка администрација спроводи последњих година
чисто шмитовска тематика враћена у први план међународне актуелности“ (А. де
Беноа).

Изгледа да је с поразом либералног глобализма у лику Обаме или Хилари

Клинтон политика униполарности најзад одбачена. Да ли ће САД икад моћи
прихватити реалност постојања других и различитих цивилизација, односно
шмитовски универзум заменити плуриверзумом? Антитеза универзум-
плуриверзум је средишње питање око којег се воде политички сукоби и спорови
током протеклих неколико деценија, а тако ће, по свој прилици, остати још неко
време. То мисао Карла Шмита чини живом и изнова актуелном, враћајући је у сам
фокус наших промишљања модела света будућности.