Čija je škola, toga je Maćedonija

Vladan Jovanović06/08/2013

Osnovno obrazovanje i kulturna asimilacija

Jedan od najvećih izazova jugoslovenske kraljevine bila je kulturno-prosvetna politika u

Makedoniji i na Kosovu (tzv. Južnoj Srbiji), budući da je jedva petina tamošnjeg stanovništva
bila funkcionalno pismena, a o poznavanju “službenog” jezika da se i ne govori. Susret mlade
jugoslovenske države i introvertne otomanske čaršije zanimljivo je pratiti upravo u domenu
kulturne politike, tim pre što je prosvetna tradicija južnih krajeva od 19. veka bila opterećena
rivalstvom srpske, bugarske i grčke propagande. Nova država je po inerciji nastavila politiku
koju je srpska kraljevina započela u “novim krajevima” nakon balkanskih ratova, baziranu na
etničkoj stratifikaciji prostora.

Da je prosveta “najbolji i najbrži tvorac nacije” bili su svesni i članovi uprave Jugoslovenske
omladine Vardarske banovine kada su početkom 1930-ih lamentirali nad neizvesnom sudbinom
Filozofskog fakulteta u Skoplju. Kulturna, ali i etnička asimilacija juga, kojima je Kraljevina
SHS otvoreno težila zahtevale su razrađenu školsku infrastrukturu, disciplinovane izvođače u
vidu stručnog i odanog nastavnog kadra, kao i “vernu publiku”, odnosno visoki procenat đačke
populacije obuhvaćene prosvetnim sistemom. Zadovoljavajući nivo usvojenih znanja koji se
može meriti npr. opštim đačkim uspehom, bio bi znak da je realizacija takve ideje bila na
dobrom putu. Iz ovog teksta će se videti da je uprkos kompletnom angažmanu države svaki od
ovih segmenata završio neslavno.

***

U pokrajini sa četiri petine nepismene populacije preambiciozni programi za osnovne škole,

sračunati na “korigovanje neknjiževnog govora” đaka, nisu naišli na plodno tle. Iako je
Vidovdanski ustav (1921) proklamovao opštu, obaveznu i besplatnu osnovnu nastavu,
ustavopisci su predvideli mogućnost da se ona “prilagođava sredini kojoj se namenjuje”, dok su
na obrazovanje na maternjem jeziku nacionalne manjine mogle računati samo u
četvororazrednim osnovnim, tzv. narodnim školama.

Imajući u vidu da je u Kraljevini SHS egzistiralo više različitih prosvetno-pravnih područja,

provizorno stanje u školskoj politici države bilo je donekle razumljivo. Na prostoru Kosova i
Makedonije se radilo po srpskim zakonima sve do kraja 1929. kada je stupio na snagu Zakon o
narodnim školama. Prvih godina jugoslovenske države presudan uticaj na razvoj prosvetne
infrastrukture imali su čelnici Odeljenja javne bezbednosti, pa je tako novembra 1924. Živojin
Lazić inicirao izgradnju školskih zgrada u pograničnim srezovima “za sprovođenje nacionalne i
kulturne propagande”.

U krajevima sa većinskim albanskim stanovništvom otvarane su škole na turskom, a ne na

albanskom jeziku. Prema tvrdnjama zvaničnika, tokom perioda 1919-1929. u pokrajini je
izgrađeno 487 školskih zgrada, od kojih petina u albanskim sredinama. Važeće uverenje da su
škole i učitelji “jedino moćno sredstvo da se narod pridobije” nije se odnosilo na stariji naraštaj
vaspitavan u bugarskom duhu (“on se može samo silom držati i naterati da poštuje zakone”,
tvrdio je 1921. načelnik tikveškog okruga).

Među skamijama i zmijama

Inspirisan budžetskim restrikcijama za školstvo narodni poslanik Svetozar Đorđević je sredinom

jula 1922. lepo primetio da “ko žali da dade dinar na prosvetu, taj daje deset dinara na kazamate i
žandare”. Konstantna opoziciona kritika je urodila plodom i do kraja decenije udeo sredstava
koja je Ministarstvo prosvete izdvajalo za izgradnju škola na Kosovu i u Makedoniji dosegao je
čak 43 odsto na jugoslovenskom nivou. Činilo se da se kulturna politika iz krajnje iskrenih
pobuda okreće prosvetno najzapuštenijim oblastima.

Međutim, iako je broj osnovnih škola nominalno rastao razlika između propisanih i isplaćenih
sredstava (npr. skopske škole su dobile svega 16 odsto predviđenih sredstava) jasno je ukazivala
na loše funkcionisanje sistema: dotiranje preko opštinskih sudova pokazalo se neefikasnim,
posebno kada su te obaveze pale na teret siromašnih seoskih opština. Situaciju su pogoršavale i
crkvene vlasti koje su, pod izgovorom da im je uzurpiran crkveni posed, izbacivale đake iz
učionica. U selu Gluvu 1927. sveštenici su uz pomoć policije po zimskom vremenu terali decu
napolje kako bi zatvorili školu.

Teatralni napor države na podizanju novih škola imao je skromne razmere: u najvećem,
skopskom srezu podignuto je u periodu 1913-1927. svega 17 novih školskih zgrada, dok su 22
popravljene “da privremeno posluže”. Stoga se nastava i dalje odvijala po iznajmljenim
privatnim kućama i napuštenim turskim brvnarama, mehanama i ambarima.

Veliki broj škola pohađalo je svega po 4-5 učenika, a mimo proklamovane obaveze školovanja
oko 40 odsto dece na jugu nije ni upisivano u školu, jer bi kuća “izgubila radnu snagu”. Na kraju
školske 1927/28. godine u osnovnim školama pokrajine Južne Srbije učilo je svega 7.565
albanske dece (1,7 odsto albanske populacije), od čega samo 232 devojčice. U samom Debru
pripravni razred je pohađalo svega 2 odsto dece školskog uzrasta. Naravno, nije samo država
snosila krivicu. Uzroke treba tražiti i u konzervativnom mentalitetu roditelja, opterećenih
“feudalnim strahovima” i opštom averzijom prema školi čak i nakon što je osnovno obrazovanje
postalo obavezno.

“Preko milion muslimanske dece šetaju kao goveda po ulicama i ne idu u školu”, žalio se
poslanik Džemijeta Ćenan Zija optužujući za to ministra prosvete Svetozara Pribićevića.
Govoreći o njegovoj akciji zatvaranja turskih škola Zija kaže: “Moja deca koja imaju od 7-16
godina, oni mogu lepo da čitaju i pevaju srpski, francuski i malo engleski. Ali pitajte moju decu
da li mogu na materinjem jeziku da napišu meni: ‘Mili otac, sećamo te se i pozdravljamo, mi
smo tvoja duša’. To ne mogu, a to što ne mogu to je greh gospodina Pribićevića”.

Država je bila uverenja da su Albanci osnovnu školu doživljavali kao prinudu zbog saobraćajnih
komplikacija, štetnog iskustva pod turskom vlašću koja nije propisivala obavezno školovanje i
odsustva školske tradicije. To stanovište su u praksi potvrdile i neke školske opštine kojima su
rukovodili sami Albanci, a koje nisu bile zainteresovane za izgradnju školskih zgrada. Sa druge
strane, podatak da za zidanje novih škola u Gnjilanu, Gostivaru i Prištini nije bio izdvojen
nijedan dinar tokom 1920-ih, može se tumačiti isključivo kao posledica selektivne državne
politike.

Osnovne škole u bitoljskom kraju pretrpele su najveća oštećenja tokom ratova, pa je i obaveza
države za njihovu rekonstrukciju tamo bila najveća. Školski nadzornik je 1924. primetio da
školske zgrade za muslimansku i jevrejsku decu ne odgovaraju elementarnim higijenskim
kriterijima. Pored toga, u nekoliko navrata je dolazilo do sporenja sa crkvenim vlastima koje su
raspolagale tapijama na školske zgrade. Značajan problem u nastavi predstavljao je “pogrešan
govor slovenskog življa”, pa je 1921. školski nadzornik izveštavao kako se sa rešavanjem tog
problema počinje još u zabavištu.

Zbog materijalne oskudice seoskih opština školske zgrade su ličile na “kaznione i stočna
prebivališta”, dok ih učitelji iz gornjopološkog sreza opisuju kao “predvorja grobnica u kojima
mladi i nežni život naše dece vene i trune”. Železnorečka škola bila je smeštena u crkvenoj staji,
dok je đonovička škola umesto toaleta koristila obližnji šumarak kraj železničke pruge. U
pečalbarskom selu Sretkovu školski podrum bio je pun vode i blata, a na tabli je i dalje stajao
natpis: “Srpska pravoslavna škola u Sretkovu u turskoj imperiji”. Školska zgrada u Vrapčištu
sastojala se od dva sprata, pa je kroz tavanicu padalo blato sa dečijih nogu na stanove, kuhinju i
kancelariju. Slična situacija bila je i u Dobrom Dolu, Mavrovu i Cerovu.

Nasuprot tome, škola u Vrutoku na Vardaru bila je prava suprotnost pomenutim slučajevima,
verovatno zato što se nalazila kraj puta za Debar “kuda prolazi i strana aristokracija”, pa je ovo
velelepno zdanje trebalo da ostavi utisak na prolaznike “kako se čine svi napori za prosvećivanje
naroda”. Zgrada stare turske škole u Crvniku je stavljena u funkciju novembra 1924. kada se u
nju uselilo osam žandarma, a đaci prebačeni u podrum bez prozora. “Vrata? Prozori? Šta je to?”,
pitao se tamošnji školski nadzornik 1925. godine.

***

Situacija se nije mnogo promenila ni u narednoj deceniji, pa nije čudo da je tokom školske
1930/31. osnovnu školu pohađalo tek svako deseto dete školskog uzrasta. Osnovno obrazovanje
u narodnim školama je zakonom ostavljeno blizu sela i seljaka, tj. izdržavanje prosvetne
infrastrukture je zavisilo od svesti građana o značaju škole i ekonomskih mogućnosti opština iz
čijih su se budžeta izdržavale.

Neprekidno insistiranje na utisku da je škola pripadala onome ko je gradi i izdržava, ukazivalo je

na smišljenu taktiku vlasti da „sitnosopstvenički mentalitet“ seljaka Vardarske banovine usmere
ka nečemu od šireg društvenog interesa. Opšte mesto u izveštajima školskih nadzornika bio je
utisak da je nakon 6. januara 1929. finansiranje škola postalo efikasnije, a mogućnost
malverzacija svedena na minimum. Oni su primećivali da su seljaci na jugu veoma skromni u
svojim zahtevima zbog čega su zgrade pravljene mimo propisanih normi. Nehigijenske zgrade
kao da nisu smetale prosvetarima, a još manje seljaštvu.

Za razliku od ostalih krajeva zemlje, stanje školskih zgrada na jugu bilo je ispod propisanih
normi, uprkos tome što su državni izdaci za zidanje škola u periodu 1930-1938. bili najveći
upravo za Vardarsku banovinu (26 odsto). Da stvar bude čudnija, Vardarska banovina je
prednjačila i prema sredstvima izdvojenim za izgradnju škola po glavi stanovnika i kvadratnom
kilometru.

Nastojanje vlasti da za što kraće vreme školom obuhvati što više dece doprinelo je da mnoge
škole budu otvorene u privatnim kućama, napuštenim zgradama turskih velikodostojnika,
crkvenim objektima, pa i kafanama. Školske zgrade su i dalje bile oronule, nehigijenske i
neosvetljene, a u nekoliko slučajeva je zabeležena obustava rada zbog pojave zmija.

Zidanje reprezentativnih školskih zgrada bilo je privilegija Skoplja, političkog središta banovine.
Početkom 1933. osveštana je skupocena zgrada škole Car Dušan koju je posetio i sam kralj
Aleksandar. U pasivnijim, geografski izolovanim sredinama škole su sve manje ličile na
prosvetne ustanove. Jula 1934. u selu Kremenci (morihovski srez) školska zgrada je bila na dva
dana ustupljena regrutnoj komisiji čiji su se članovi pri ulasku u školu zapanjili: umesto školskih
klupa na sred učionice su stajala tri kamena gnezda sa ćurkama i pojilom, dok su se sa zida
njihale razbijene slike članova kraljevske porodice. Ovu nadrealnu scenu upotpunio je glavni
krivac, upravnik škole Svetislav Nikolić, koji je počeo da viče na služitelje što su otvorili vojsci
učionicu, ali i na predsednika opštine jer je ustupio školu regrutnoj komisiji.

Protežiranje izgradnje modernih školskih zdanja duž bugarske granice, uz izgovor da je na istoku
“opasniji neprijatelj”, svedočilo je o propagandnoj funkciji prosvetne politike. Nasuprot tome,
zapadni deo banovine, poznat po pečalbarstvu i odsustvovanju većeg dela populacije, bio je
potpuno zapušten u tom smislu.

Učitelji – promoteri i žrtve “maćedonskog” metoda

Nastavni kadar je formiralo Ministarstvo prosvete koje je kaznenim premeštajima dovodilo na

jug učitelje iz Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine i Vojvodine. Mladi prosvetni radnici koji
nisu imali protekciju upućivani su u “jugoslovenski Sibir”, kako su ovi krajevi često nazivani čak
i u parlamentu. Pritom nije vođeno računa o vremenu kada se premeštaji vrše, pa su učenici dugi
period ostajali bez nastave, sve do popune učiteljskog mesta. Osim niskih plata prosvetni radnici
imali i stambenih problema zbog čega su živeli u dotrajalim delovima školskih zgrada.

Mnogi od učitelja su takvo stanje podnosili nadajući se brzom premeštaju u neku varošicu, a bilo
je i slučajeva da su nakon provere političke podobnosti radili u varošicama, a zvanično vođeni
kao nastavnici seoskih osnovnih škola. Zauzvrat su povlađivali svojim dobrotvorima, pa “koliko
god nadzornika promene, toliko puta promene i svoje političko uverenje”.

Prema opservacijama vojnih vlasti na jugu je bilo nedovoljno učitelja i sveštenika, dok su među
postojećim kadrom dominirali polupismeni egzarhisti, nepotizam i korupcija. “Našim putem
Bugari sigurno ne bi pošli već bi doveli ovde ono što je najbolje. Mi, dakle, radimo sasvim
obratno”, primetio je pukovnik D. Tasić još 1921. godine.

Tokom 1920-ih učiteljski kadar je bio izuzetno šarolikog sastava. U etničkom pogledu primetna
je apsolutna dominacija Srba, premda su državni podaci govorili i o prisistvu 204 nastavnika
turske narodnosti i 130 albanskih učitelja. Svi zatečeni učitelji su 1918. proizvedeni u stalne, bez
polaganja ikakvih dopunskih ispita. Njihove kvalifikovane kolege su ih solidarno podržale
nadajući se da će “predanošću prosveti” nadoknaditi profesionalne nedostatke. Međutim, vreme
je pokazalo da je upravo “zatečeno osoblje” bilo najpodesnija masa iz koje će Ministarstvo
prosvete regrutovati svoje “poslušne partizane”, “špijune” i postavljati ih na nadzornička mesta.
Pošto ih je država bez pravnog osnova proglasila stalnim učiteljima, osećali su obavezu da joj se
revanširaju na svaki način, izmišljajući lažna svedočanstva protiv nepodobnih učitelja. Tako je
službeni premeštaj postao rutinsko oruđe da se “antidržavni” i liberalni elementi uklone iz
svakog sreza: od maštovitosti školskih nadzornika zavisili su tehnički detalji, tj. razlozi za
premeštaj.

Slučaj učitelja iz Šumadije koji je školskom nadzorniku prijavio da upravnik škole skoro godinu
dana neovlašćeno raspolaže novcem namenjenim za gradnju nove zgrade bio je svakodnevna
pojava. Učitelju je “odozgo” predloženo da traži novo radno mesto, jer se navodno znalo da on
“pipa svoje učenice I i II razreda osnovne škole”. Stvar je rešena diskretno, a učiteljeva tužba
protiv načelnika rutinski je zagubljena. Upravnik dračevske škole kraj Skoplja je premešten u
kavadarski srez, a za svog zamenika proglasio je sopstvenog pašenoga. Nekoliko lokalnih
zemljoradnika je teretilo novog upravnika da je maltretirao seljake, u pijanom stanju pucao iz
revolvera u kafanske prozore, otimao automobile, a na javnom mestu optužio lokalnog
sveštenika da zlostavlja tamošnje žene. Učitelji koji su svedočili protiv upravnika bili su
ekspresno premešteni u druge srezove bez prava na putne i selidbene troškove.

Pokušaj države da objektivno sagleda kvalitet prosvetnog kadra na jugu pretvorio se u “pljusak
od odličnih ocena nastavnika” kojem su doprineli popustljivi školski upravnici i nadzornici. Reči
skopskog učitelja Spasoja Kočića izgovorene juna 1927. na godišnjoj skupštini Jugoslovenskog
učiteljskog udruženja (“ima nadzornika koji nisu ni za telad, a nekmoli da su školski
nadzornici”) podigle su veliku prašinu u javnosti, ali bez odjeka u Ministarstvu prosvete koje je
sporne nadzornike i dalje nagrađivalo najvišim ocenama.

Od 1919. do 1923. dužnost školskog nadzornika u kičevskom srezu je obavljalo sedam učitelja
od kojih nijedan nije imao odgovarajuću stručnu spremu. Uglavnom su postavljani predratni
privremeni učitelji koji su po automatizmu zadržali svoje pozicije u prosvetnoj upravi. Primera
radi, novi upravnik kičevske škole imao je samo dve godine kragujevačke topolivničke škole.
Kad već nisu dobili kvalifikovane učitelje, smatrali su kičevski prosvetari, onda bi bar bio red da
dobiju kvalitetnog nadzornika, jer “čija je škola, toga je Maćedonija”. Međutim, sreske vlasti u
Kičevu su zadržale problematične nadzornike koji su i dalje živeli “ćiftinskim” životom podižući
hotele, mehane, knjižare i zloupotrebljavajući sredstva iz školskog budžeta.

Učitelji i školski upravnici su se pojavljivali i kao žrtve sistema kome su služili. Carevo Selo na
Bregalnici je bilo poznato i po drastičnijim oblicima nasilja koje je sprovođeno nad
prosvetarima, pa su lokalne vlasti ironično poručivale učiteljima da pre nego što tamo dođu
napišu testament! Upravnika tamošnje škole su presrela dva žandarma i istukla ga  kundacima
“kao staru slamnjaču”, a i pored lekarskog uverenja o telesnim povredama, upravnik je proglašen
“pijanim lažovom”. Tokom 1923. Narodna prosveta je pisala kako tamošnja žandarmerija po
nalogu civilnih vlasti hapsi i premlaćuje učitelje.

***
Uprkos hroničnom nedostatku nastavnog kadra Ministarstvo prosvete je i tokom 1930-ih vršilo
redukcije i trijažu učitelja pozivajući se na (nezvaničnu ali očiglednu) potrebu selekcije po
nacionalno-političkoj podobnosti, a u formi suzbijanja bugaraštva i odstranjivanja učitelja-
egzarhista. Manje od jedne trećine tamošnjih učitelja bilo je sa prostora Vardarske banovine, dok
su dve trećine nastavnog kadra činili mladi i neiskusni koje je prosvetna centrala smatrala
površnim osobama, nespremnim da se žrtvuju za “viši interes”.

Iako je ideologiju integralnog jugoslovenstva bilo najefikasnije plasirati kroz školski sistem, u
drugoj godini diktature svega deseti deo dece stasale za školu ju je stvarno i pohađao. Do 1937.
brojno stanje osnovnih škola u Vardarskoj banovini je uvećano 9 odsto, nastavnika 12 odsto, dok
je broj osnovaca narastao za 22 odsto. Istina, šestina učenika je godišnje otpadala zbog
prestarelosti, siromaštva, ali i usled bolesti i smrti.

Na području skopskog školskog sreza dve trećine škola je oskudevalo u nastavnim sredstvima,
stanovima za nastavnike, školskim dvorištima i obaveznim sanitetskim pregledima. Rezultat
drastičnih mera štednje u godinama ekonomske krize bilo je otpuštanje i penzionisanje 600
učitelja i zatvaranje 23 škole. Samo 1932. deficit učiteljskog kadra uslovio je prestanak rada 248
odeljenja. U banovini nije bilo stalnog stručnog nadzora jer su svi školski nadzornici nekim
čudnim sticajem okolnosti imali status vršilaca dužnosti.

Upravnici škola su ostali bez sekretara i administrativnog osoblja, dok su na učiteljska mesta
postavljani isključivo početnici. Krajem 1939. svaka druga seoska škola u Vardarskoj banovini
bila je bez nastavnika zbog čega je prosvetno odeljenje banske uprave molilo da se prekine sa
premeštajima. Preopterećenost učitelja nije mogla biti rešena bez upošljavanja 3.000 novih
prosvetnih radnika.

Kosovski ciklus vs. bugaraštvo

Prosvetna politika jugoslovenske kraljevine bila je opsednuta potrebom provlačenja antibugarske

akcije kroz sve nastavne programe i planove. Svetozar Pribićević je još kao ministar prosvete
februara 1922. predložio mere koje su podrazumevale potenciranje nastave iz grupe tzv.
nacionalnih predmeta – srpskog jezika, nacionalne geografije i istorije: “Insistirati da se naša
školska omladina utvrđuje u uverenju da ni njihovi roditelji, ni njihovi preci uopšte nemaju
ničega narodnosnog zajedničkog sa formiranjem i životom bugarskog naroda”.

Suzbijanje “bugaraštva” je sistematski sprovođeno još nakon Balkanskih ratova, ali je svoj
vrhunac doživelo između dva svetska rata. Na udaru su bili srezovi uz bugarsku granicu, ali i
čitavo Povardarje. Učiteljima skopskog sreza je 1928. skretana pažnja da više pažnje obrate na
“nacionalno vaspitanje” i osnivanje horova, društava trezvene mladeži, streljačkih i sokolskih
družina.

Inače, nastavnim programom za osnovne (četvororazredne) škole bilo je predviđeno izučavanje

17 predmeta. Nauka hrišćanska imala je za cilj “buđenje religijsko-moralnih osećanja”, pa je u
prvom razredu pažnja posvećena molitvama, dok su u narednim razredima učene razne poučne
priče agrarno-patrijarhalne tematike. Nastava srpskog jezika imala je za cilj “razvijanje
nacionalnih i patriotskih osećanja”, te su deca već od drugog razreda učila napamet poučne
izreke i “lako razumljive narodne pesme”. U narednom razredu učiteljima je sugerisano da
praktikuju “učenje naizust što više narodnih pesama iz ciklusa ‘Kosovo’”. U poslednjem razredu
osnovce su čekali vežbanje u lepom pisanju, pravopisne vežbe i učenje napamet “što dužih
narodnih pesama”.

Predmet Istorija Srba, Hrvata i Slovenaca imao je za cilj “poznavanje prošlosti svoga naroda i
buđenje nacionalnih i patriotskih osećanja” i izučavao se u III i IV razredu. Tokom jedne školske
godine đaci su učili o staroj srpskoj postojbini, seobi, županima i Nemanjićima, zaključno sa
propašću Srbije i “patnjom pod Turcima”. Druga polovina programa nastave istorije obuhvatala
je period od Prvog srpskog ustanka, s tim što je posebna pažnja poklanjana balkanskim ratovima.

Zemljopis je takođe upoznavao učenike III i IV razreda sa otadžbinom, ali i “budio ljubav prema
njoj”. Osnovci su na časovima crtali okolinu, orijentisali se u prostoru, učili o rečnim slivovima,
putevima, upravi i državnim simbolima otadžbine, a u IV razredu nastava zemljopisa bila je
posvećena izučavanju teritorijalno-administrativnih jedinica Kraljevine SHS.

Crtanje i krasnopis imali su za cilj “razvijanje čula vida i osećanja za tačnost, pravilnost i
lepotu”, dok su Pevanjem stimulisani sluh, glas i osećanje za lepotu i postizani “upitomljavanje i
oblagorođavanje srca”. Crkveno pevanje bilo je dozvoljeno samo u đačkim horovima dok se u
nastavi sugerisalo izvođenje “svetovnih patriotskih narodnih pesama”. Korespondencija je
držana samo u IV razredu i sudeći po njenom sadržaju pripremala je decu na razmišljanje o
eventualnoj državnoj službi.

Krajem 1920-ih bilo je očigledno da su očekivani rezultati podbacili na svim poljima. Napredak
je bio jedva vidljiv čak i u reprezentativnom skopskom srezu. Iako je uspeh u nastavi ocenjivan
kao zadovoljavajući, posebno kada se radilo o “upoznavanju Otadžbine” i “širenju lepe pesme i
lepih navika”, procenat osnovaca koji su 1923. završili upisanu školu iznosio je 16 odsto u
Skoplju, a u Kačaniku svega 7 odsto od broja upisanih đaka!

Iz ugla predstavnika šestojanuarskog režima školsko pitanje u Vardarskoj banovini bilo je

prvenstveno važno kako bi se putem sistema škola razbijala svest o privremenosti srpskog
prisustva koju su svojevremeno generisale albanska, bugarska, turska i austrijska propaganda.
Prilikom javnih rasprava o kulturnoj i prosvetnoj politici na jugu dominirali su predlozi o boljoj
koordinaciji i kadrovskoj politici, iskorenjivanju površnosti u kulturi, racionalnijem shvatanju
“nacionalnog tona” i potrebi promocije jugoslovenstva.

Sredinom decembra 1933. školski nadzornik je obavio pregled škola u Bujanovcu, Vladičinom
Hanu, Predejanu i Grdelici i ustanovio da tamo nije bio naglašen pravilan govor već „sirotno
čitanje”. Gramatika se učila posebno, bez praktičnih primera i vežbanja. Zemljopisnu nastavu
karakterisali su puki verbalizam i nedostatak orijentacije, dok je nastavnik istorije bio iskren:
„Moj nije cilj da nauči povest, nego da se vaspitno deluje na mladež, da ju oduševi za plemeniti
rad velikih ljudi i da budi ljubav prema kralju i otadžbini i prema svim onim ustanovama koje su
izvojevane junaštvom i radom naših dedova”.
Na sve učestalije pisanje štampe o surovosti učitelja reagovalo je jugoslovensko Ministarstvo
prosvete iznoseći podatak da je od 2.920 učitelja u poslednje tri godine svega njih deset
odgovaralo za “zloupotrebu fizičke kazne”, te da su to bili uglavnom nervno oboleli nastavnici.

Sofijski list Makedonija je decembra 1932. objavio tekst “Kako vaspitavaju srpski učitelji”,
inspirisan tragičnim događajem u Krivoj Palanci koji je nastupio kao posledica besomučnog
svođenja celokupne nastave na srpski jezik. Učitelji su navodno zlostavljali decu koja su slabije
govorila srpski, pa je tako školski nadzornik januara 1933. na smrt prebio dvanaestogodišnjeg
Mirču Stevanovića. Na pitanje nadzornika “Čime se putuje od Palanke do Kumanova?” nesrećni
dečak je odgovorio “S kola”, pa je pretučen i već posle dva dana umro.

I druge bugarske novine su na udarnim stranama prenosile vesti o torturi koju su sprovodili
srpski učitelji. Sofijska Zarja je početkom 1931. donela članak o tragediji u kumanovskoj
osnovnoj školi gde je učitelj usmrtio sina tamošnjeg opštinskog činovnika Stevana Josifova.
Naime, nakon što je okružni prosvetni inspektor iz Skoplja posetio školu i zaključio kako mali
Josif ne zna srpski jezik, učitelj se razbesneo. Čim je inspektor napustio školu, učitelj je dohvatio
dečaka za uši udarajući mu glavu o zid sve dok se ovaj nije onesvestio. Opštinski lekar je
konstatovao potres mozga, a dečak je posle četiri dana preminuo. Njegov otac se sa ostatkom
porodice preselio u Sofiju.

Antibugarske aktivnosti su podrazumevale i strogu cenzuru knjiga u srezovima uz bugarsku

granicu. Iz načelstva carevoselskog sreza su stizali izveštaji o masovnom uništavanju bugarskih
udžbenika koji su zaostali još iz vremena bugarske okupacije. Krajem 1930. u bosiljgradskom
srezu su zaplenjene bugarske knjige u kojima se Kraljević Marko veliča kao Bugarin zbog čega
je doneta odluka da se u istočnim srezovima razdele knjige o zdravlju i one sa „patriotskim
sadržajem“. Ova praksa se održala i u narednim godinama, pa se tako u proleće 1938. upravnik
ohridske čitaonice hvalio kako je zahvaljujući darežljivosti Dvora uspeo da otvori dečju
knjižnicu sastavljenu od brošura o Karađorđevićima, kosovskim junacima, ali i monografija
posvećenih Beogradu i Šumadiji, „matici srpstva“.

Pomenute mere nisu dale očekivane rezultate, čak bi se reklo da su izazvale kontraefekat. Uoči
Drugog svetskog rata u gotovo svim osnovnim školama istočno od Vardara nastava je izvođena
na „bugarskom dijalektu“. Probugarski nastrojeni roditelji su nerado svoju decu slali u državne
škole a prosvetne vlasti su bile nemoćne da utiču na lokalno stanovništvo.

Peščanik.net, 06.08.2013.