Zbornik Priča KO SU BILE NAŠE HEROINE

Ko su bile NAŠE HEROINE
Ko su bile
NAŠE HEROINE
a 1
ЕДИЦИЈА
Pизница
Ко су биле NAŠE HEROINE
електронски зборник прича о знаменитим женама региона
Уређивачки одбор
Др Ана Стјеља
Јасмина Хањалић
Аутори
Никола Шимић Тонин
Јелена Недељковић
Тања Ајтић
Сенада Ужичанин
Марија Јурачић
Александар В. Павловић
Шејла Чакић
Љиљана Стјеља
Ана Стјеља
Душан Дојчиновић
Сузана Марић
Тијана Нашпалић
Стефан Елезовић
Данијела Божичковић Радуловић
Борислав Батин
Аида Шећић Незиревић
Лела Вучковић
Јасмина Хањалић
Љиљана Стојадиновић
Издавач
Удружење за промоцију културне разноликости
„Alia Mundi“
udruzenje.alia.mundi@gmail.com
https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi
ISBN
978-86-81396-05-6
2 © Удружење „Alia Mundi“ 2020. Сва права задржана.

Ko su bile
NAŠE HEROINE
Београд, 2020
3
4
ПРЕДГОВОР
Књига „Ко су биле наше хероине“, настала је у оквиру заједничког пројекта

књижевног часописа „Енхедуана“ и „Књижевног кутка Јасмине Хањалић“. Циљ пројекта
је било објављивање публикације о знаменитим женама из региона која би младим
генерацијама које живе у региону скренула на пажњу на хероине наше културе, дакле на
све оне жене које су својим деловањем оставиле трага у нашој историји и култури. Жеља
нам је била да кроз овај пројекат мотивишемо што више аутора који би својим радовима о
знаменитим женама, младим људима пре свега, скренули пажњу на праве узоре – жене које
су биле испред свог времена.
У времену свеопштег пада вредности и интересовања за праве теме, те све чешћег
заборава, желели смо да покажемо ко су заправо праве хероине наше велике и разнолике
културе и на кога данашње младе генерације девојчица, девојака и жене треба да се угледају.
Књига која је објављена као дигитално издање садржи веома занимљиве и едукативне
текстове, од којих су неки написани као есеји, док су неки прожети романсираним
биографским елементима, тако да су основну замисао и племениту мисију учинили
доступним младим генерацијама, које су, нажалост, данас све више ускраћене за овакве и
сличне едукативне садржаје.
Међу “нашим хероинама” су: краљице, царице, принцезе, књижевнице, сликарке,
хуманитарке, светске путнице, ратне хероине, лекарке, филозофкиње и интелектуалке... и
приче о њима заправо говоре о нашој историји, култури и колективном памћењу. То су жене
које НИКАДА не бисмо смели да заборавимо.
И не заборавите, први аутор књижевног дела у историји човечанства, била је управо
жена – сумерска песникиња и свештеница Енхедуана!
5
6
KRALJICA JELENA
(Zadar, ? – ?, 976)
7
SLAVNA JELENA
S koljena na koljeno prenosila se legenda zadarskim krajem, koja se i dan da-

nas prenosi s koljena na koljeno.
U jednom malom selu nedaleko od Zadra, u selu StariGradu u kom je narod bio
napredniji od svake pokrajine Ilirika i ostatka kontinenta. Izdržavao narod StariGra-
da stoljećima mnoge nedaće, preživljavao razne prijetnje i opstao do dan-danas. Ti i
takvi ljudi imali su ljubav u očima neprijateljskih vojnika i ratnici su hvatali poglede
domaćih seoskih djevojaka.
Zatekao se u tom selu StariGradu zadarski uglednik, u lovu zašao u šumu. Č� u
plač ženskoga djeteta u šumi. Š� to se više primicao plaču i ulazilo u šumu, plač je bio
sve dalje i dalje. Izbezumljen i prestrašen krenu kući. Plač je išao za njima. Š� to god
on brže išao, plač mu se brže primicao. Na kućnome pragu zateče ga radosna vijest.
Plač ženskoga djeteta. Rodila mu se kći. Kći koju nazva po svojoj majci: Jelena.
Toliko je toga krasilo Jelenu. Jahala je i borila se kao muško. Vezala u pleten-
ice kosu. Uvijek bila na konju bijelcu s mačem u koricama. Lukom i strijelama. Vi-
soke naobrazbe. Zlatovezom vezla svoje stihove i te zlatoveze poklanjala najmilijima.
Družila se s umjetnicima. Š� titila i novčano pomagala pjesnike i slikare. Njena ljepota
opjevana je u pjesmama.
Povijesni izvori o Lijepoj Jeleni, Jeleni Slavnoj… kažu sljedeće. Navodno je
podrijetlom iz najmoćnije zadarske patricijske obitelji Madijevaca za što međutim
nema potvrda u izvorima. Bila je omiljena u hrvatskom narodu i poznata kao Jelena
Slavna. Nakon smrti svoga supruga, kralja Mihajla Krešimira II. 969. godine vladala
je kao regentkinja u ime malodobnog sina Stjepana Držislava.
Prema kronici splitskog kroničara Tome Arhiđakona (1200-1268), dala je sa-
graditi dvije crkve u Solinu, Crkvu svetog Stjepana, koja je služila kao grobnica hrvat-
skih kraljeva i Crkvu Svete Marije na Gospinu otoku koja je bila korištena kao krunid-
bena bazilika do ranih 70-ih godina 11. stoljeća. Nakon smrti 976. godine, pokopana
je u atriju Crkve Svetoga Stjepana zajedno sa suprugom, a još u 13. stoljeću solinski
su benediktinci obilježavali spomen na nju.
Dana 28. kolovoza 1898. godine arheolog don Frane Bulić (1846-1934)
8 NIKOLA ŠIMIĆ TONIN

pronašao je pokraj današnje solinske crkve Gospe od Otoka temelje negdašnje

starohrvatske bazilike (trobrodna bazilika s četverokutnim stupovima, veličine 23
x 10 m), a u njezinu predvorju sarkofag i nadgrobni natpis kraljice Jelene, razbijen u
devedeset komada. Don Frane Bulić rekonstruirao je, uz veliku pomoć Josipa Barača
i dr. Ivana Križanića, na sarkofagu uklesani latinski epitaf:
U ovom grobu počiva glasovita Jelena koja je bila žena kralju Mihajlu,
a majka Stjepana kralja. Ona se odreče kraljevskog sjaja dneva
osmoga mjeseca listopada. I bi ovdje pokopana 976. godine od
utjelovljenja Gospodnjeg indikciječetvrte petoga cikla mjesečeva,
sedamnaeste epakte, petoga kruga sunčanoga koji pada sa šestim.
Gle, ovo je ona, koja je za života bila majka kraljevstva,
a zatim postala majkom siročadi i zaštitnicom udovica.
Ovamo pogledavši, čovječe reci: Bože smiluj joj se duši!“
NIKOLA ŠIMIĆ TONIN 9

ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА
(?, 1310 – ?, 1374)
10
СИЛНА ЈЕЛЕНА

Ко сам ја? Питам се док посматрам своје мртво тело, које лежи на тврдој сламарици,
одбачено као стара, искрзана и омалела хаљина, чекајући Анђела Чувара и Анђела
Сусретника, тражи мене-себе, и тражи одговор на то питање, спремајући се за коначни суд
и вечни живот, у милости Пресвете Богородице и Господа, ако сам ту милост заслужила.
На свет сам дошла са златном кашиком у устима, у Бугарској, на двору деспота
Страцимира. Расла сам окружена љубављу, песмом, музиком и срећом, поред складних
родитеља и дивног брата. Времена су постајала све тежа, све смутнија и неизвеснија. Од брата
и оца слушала сам о неспосбности наших владара, о рату са Србијом, који је свеизвеснији и о
Њему. „Он“ је био Душан, српски принц, син српског краља Стефана Дечанског. Од брата сам
чула да је леп, попут свих Немањића, да је стасит, лепо, складно грађен, да му је коса боје
багремовог меда, сва у благим таласима, да му је кожа од честог бављења на сунцу као од
бронзе, а да су му очи, продорне, плаветније од неба, а поглед оштар и проницљив. „Може
да прозре човека, у истом трену када управи поглед на њега. Срчан је и храбар, попут оца
и деде, а мудрост и благу нарав је наследио од Саве. Само нека та нарав никога не завара.
Душан је диван пријатељ, али, страшан и опасан непријатељ. Уме да буде непредвидив и
суров, када је то потребно “- причао је мој брат.
Тако сам почела да сањарим о том храбром и срчаном, а у исто време прелепом
принцу, благе нарави, да му се надам, да га сновима призивам, заборављајући да пазим
шта желим, јер ми се жеље могу остварити. Србија се, у то доба, као и моја родна Бугарска
налазила растрзана превирањима и унутар династичким борбама за престо. Промене су
биле неминовне и биле су питање времена. Душан је са престола збацио свог оца и преотео
власт, а исто је учинио и мој брат. Са власти је збацио законите наследнике краља Михајла
Шишмана, принца Јована Стефана и његову мајку, Ану Неду, по роду Немањићку, Стефанову
сестру, а Душанову тетку, и прогласио себе за краља. Била сам престрашена. Гласници су
хитали од Бугарске ка Србији, и враћали се, али гласови које су доносили нису били добри.
Душан није хтео договор, није хтео да нам опрости. Спремао је нови рат, да би бранио права
својих збачених рођака. Ја сам се даноноћно молила Господу и његовој Пречистој мајци, да
ме просветле, да ја, њихова слаба и недостојна слушкиња, нађем неки начин да помогнем
своме брату, и да спасем земљу новог рата и страдања.
ЈЕЛЕНА НЕДЕЉКОВИЋ 11
Немојте мислити да све то није имало и себичних побуда. О, имало је. Јер, откако је
мој брат почео да га помиње, а посебно после битке код Велбужда, ја сам била потпуно
заљубљена, потпуно луда за тим, дивним и страшним принцем Србије.
Знала сам да га све велике династије прижељкују за зета, и знала сам, да ће она,
коју само једном погледа бити његова, и зато сам морала да делам. Што пре. Али, како?
Недоумица ме је убијала. Шта да радим? Како да натерам брата да ме пошаље у Србију?
Време је текло, а мене је изједао страх да нећу успети, да ће нека друга доћи на моје место,
код мог суђеног... Једне ноћи, Пресвета Богородица послала ми је сан, као знак, као глас и
јавку.
Уснила сам како стојим поред Душана, испред мени непознате цркве, у скерлетној
хаљини, док изнад наших глава анђели држе круне. Пробудила сам се , и знала да је то
решење. Нисам могла да дочекам да зора сване. Отрчала сам брату, чим сам његов глас чула
кроз ходник, и изложила му своју намеру.
Ризиковаћу, отићи ћу у Србију, Душану, као поклисар, а вратићу се у Бугарску као
његова заручница, у то сам била сигурна. Испословаћу мир и договор са Душаном, спречићу
рат, а о свему другоме мислићу касније. Бугарској ћу донети мир, а себи ћу пронаћи мужа
каквог сам одувек сањала и желела, какав ми једино одговара.
Уместо хладног одбијања, које сам од брата очекивала, он ме је погледао, и у том
погледу видела сам дубоку захвалност. Пољубио ме је у чело, и рекао да ће припреме за мој
одлазак у Србију почети одмах. А, како сам се припремала. Све је морало бити пажљиво
одабрано. Данима сам бирала хаљину, огртач, накит, позвала сам најбољег власуљара да ми
уреди косу, јувелири су израђивали накит по мојој жељи. Сјајну свиту која ће ме пратити
на овом путу судбине, бирала сам, по допуштењу мога брата, сама. Витезови су били из
најоданијих и најистакнутијих кућа, сви високог рода , младе властелинке, нежног стаса,
лепе као виле, добро васпитане , из најугледнијих и најбогатијих породица, и ја, као прва
међу једнаким, краљева једина сестра, на челу свите послате да засени новог српског
владара. Дарове за
Душана бирала сам са жељом да га очарам, да ономе ко има све, пружим нешто
неочекивано. Када смо кренули у Србију, била сам устрептала попут лептира, срце ми је
треперило од радости и жеље да што пре видим свог суђеног. Дочекао нас је као прави
господар и владар. Срце ми је поскочило када се поклонио предамном. Био је још лепши
него што су ми га описали. Иако је носио бело, због недавне смрти оца, потрудио се, да нам
у свему угоди, да нам ничега не мањка, па ни игара, плеса и забаве. Одмах сам освојила
његово срце, видела сам по начину како ме посматра.
Потрудио се да много времена проведе у мом друштву... Зачарала сам га. Моја лепота
га је покорила. Једне ноћи, када смо се после вечере и забаве повукли на починак, и ја остала
сама у својим одајама, на вратима се, око поноћи појавио Душан. Хтео је да разговарамо.
12 ЈЕЛЕНА НЕДЕЉКОВИЋ
„Немањићи се никога до Бога и себе не боје, знаш ли то Јелена?“- питао ме је, а ја сам
наслутила да је ово разговор који сам чекала од када сам прекорачила границу Србије.
Ћутала сам. Ништа му нисам одговорила, пустила сам га да говори, не опоменувши га чак
да је прекршио церемонијал обраћајући ми се само именом, толико ми је та новооткривена
присност коју ми је показао, пријала. „ Ја се, ипак, ове ноћи плашим. Плашим се да ћеш
отићи, да ћеш се вратити брату у Бугарску, и нестати, сада, када сам те пронашао. Зато сам
прекршио сва правила. Зато сам ноћас у твојим одајама. Хоћу да останеш. Не враћај се у
Бугарску, остани код мене. Сачекаћемо да ојужи, позваћемо твога брата, потврдићемо мир,
склопити савез, а ти ћеш бити нова господарица Србије, и моја краљица. Венчаћемо се у
Скопљу, у цркви св. Ђорђа, о Васкрсу. Не смеш сада да одеш... Ако одеш, не враћај се, никада
више“ –изговорио је у даху, као да се боји да ће му нестати речи, и не сачекавши мој одговор,
окренуо се нагло, и напустио моје одаје. Тиме је све било речено. Мимо свих правила, мимо
реда и церемонијала, испратила сам велики део своје пратње назад у Бугарску моме брату,
а ја сам остала у Србији.
Све је било како је Душан рекао. Као прави господин, одржао је свако обећање које
ми је дао те вечери. Чак је и мост преко реке Вардар направљен да ја пређем преко њега за
венчање. Наша љубав била је јача од свега. Волели смо се као да смо сами на овоме свету.
Надала сам се и деци, па сам стрпљиво чекала час када ћу подарити Душану наследника.
Требало је пет дугих година да се то деси. Много суза, и много бола носила је у себи наша
жеља за наследником. Када сам родила Уроша није било срећније жене на овом свету.
Урош је био спона која је ојачала мене и Душана. Царство се ширило, били смо срећни, под
заштитом Пречисте Богородице, све док Србијом није почела да хара црна смрт. Пошаст се
пробудила и као неман гутала људе. Душан је мислио и делао брзо. Одвео је Уроша, мене и
дворјане на Атос. У свету Гору. У перивоју Пресвете Богомајке били смо заштићени попут
бисера у шкољци. Склоњени од куге, молили смо се Богомајци да Србију спаси немани,
да се што пре вратимо у наш двор, међу наш народ. На повратку је Душан са собом понео
Тројеручицу, коју је на свету Гору послао цар Русије. Од тада, све је пошло набоље. Све док
једне ноћи чудотворна икона није нестала, да нам се више никада не врати...
Душан се променио. Постао је потпуно други човек. Ни налик најмоћнијем европском
владару каквог сам познавала. Бојао се да је остао без милости Пресвете, без заштите те,
пречисте, божанске силе, и бојао се свог незнања чиме је ту милост изгубио, али, више од
ичега изједао га је страх да за својих земаљских дана неће моћи да се искупи за тај незнани
грех. Све се променило. Није више било великих похода.
Све што је некада хтео бојем и силом, сада је покушавао дипломатијом. Хтео је савез
са Папом, али, свети отац се сурово поиграо са највећим владарем Истока. То је Душана
повредило, отерао је папско изасланство са Двора. Повео је још неколико бојева против
угарског краља Лајоша, али, све му је то било мучно, недостојно царства које је он градио.
Ја сам и даље била уз њега. Саветовала сам га, као пре, тешила када није знао куда да се
окрене, била сам потпора и ослонац у данима када више није имао снаге да иде даље.
Растрзан собом, заборављао је често, на мене, на Уроша.. Урош... Моје несрећно, напаћено
дете... Још једно владарско дете које је своју судбину жртвовало узалуд. Томе сам, на жалост,
и на своју срамоту, допринела и ја... Јефимија... Моја горка чаша... Нисам ни сама знала куда
да се окренем, чије име, од то двоје моје несрећне деце пре да оплачем... Знала сам да су се
волели. Само слеп то не би видео, а нисам могла да им помогнем. Душан је, у свом безумљу
нудио Јефимију турском султану Орхану, као снаху, невесту за Мурата Другог. Умирала сам од
страха да ће Орхан пристати, да ћемо је дати у тај богохулни савез, али, Бог нас је погледао,
Орхан није пристао. Онда нас је погодила страшна судбина. Душан је умро. Умрла сам тада
и ја, заједно са њим, али сам морала да останем прибрана због Уроша. Срце ми је пробоо
мач бола када је Душан изговорио да за саветника Урошу оставља ону сподобу Вукашина
Мрњавчевића. Одмах после помена прве суботе Мрњавчевићи су заузели и премрежили
Душанову, моју, Урошеву Србију.
Покушавајући да браним неодбрањиво грешила сам много. Изазвала сам много
несрећа, али, две су највеће. Јефимију сам, мислећи да ће то зауставити похлепне и зле
Мрњавчевиће да даље руше оно што смо Душан и ја годинама градили, удала за Угљешу, и
не питајући је, да ли жели да пође за њега. А знала сам, покорна је, воли ме, Душан и ја смо је
само добрим задужили, време је да нам врати дуг, мислила сам као и свака мајка која брани
сина, себично, а као владарка, самовољно. Натоварила сам јој на плећа претешко бреме,
тражећи од ње незамисливу жртву. Знала сам колико га не воли. Знала сам колико јој је
све његово мрско, али, ипак, жудећи да заштитим оно мало што је Урошу остало од оца, од
ње сам затражила све. Знала сам да у њеноме срцу постоји само један мушкарац – мој син,
као што сам знала и да Урош њу воли подједнако, да је једино она, та, идеална и посебна за
њега, али, та је љубав била неостварива, за њу нисам могла ни смела дати свој благослов.
Несрећни моји младенци.... Да сам само могла да их некако утешим, тог проклетог хиљаду
тристотине шездесетог лета Господњег, у Неродимљу...
Тог тужног дана само су проклети Мрњавчевићи били срећни... А моја деца.... Моја
сирота, напаћена деца... Урошу смо за невесту довели моју рођаку Ану, кћи мога рођака , а
кнеза Влашке – Александра. Сиротица... Није ни знала где и коме долази. Никада Урошу очи
није видела... Удали су и њу, као и ми Јефимију, без питања. Ко зна какву је тугу и она скрила
у срцу , и какве је снове , и горке сузе оставила на јастуку родитељског дома, пре него што је
преко Крајове и Северина стигла код нас. Као и моја несрећна Јефимија. А свему сам томе ја
била крива... Хтела сам да сачувамо што се, од безбожника сачувати није могло... Вукашин и
Угљеша су недуго потом задали коначни ударац, збацили су Уроша. Мене су стизале године,
Урош је бивао све немоћнији да се брани и одбрани, па је, остатке своје земље предао нашим
рођацима Милици и Лазару на управу. И нека је. У њима, и једино у њима, видела сам траг
Душана и мене , из неких, давно прохујалих времена. Можда ће они моћи да доврше оно што
смо Душан и ја започели...
Ипак, кајање ме, у самоћи ове моје скромне келије изједа само због једног. Била сам
вољена и поштована жена, била сам уважена владарка, али, најважнији задатак који нам је
поверен ни Душан ни ја нисмо испунили. Нисмо сачували и усрећили ни наше дете, ни
нашу кћерку по души. Нико у Србији није био несрећнији од моје Јефимије и Уроша. Она је
своје чедо изгубила због Угљешине издаје, и одрекла се световног живота. Дошла је мени,
у манастир, а мој Урош , моје једино, несрећно дете, своје чедо није ни дочекао. Ана и он
нису имали деце. После се догодила пропаст на Марици, и оно најстрашније што једна мајка
може да доживи. Урош је умро са само 36. година. Тровали су га, полако, они који су мислили
да ће га надживети, али су заборавили на клетву Светог Саве, да нико не сме да се дрзне да
преузме српски престо, док у Србији дише и један Немањић...
То је био последњи ударац моме срцу. Бол који нисам знала како да преживим. Једина
ми је нада била да ће Пресвета мајка чути и скратити ми дане на овој земљи, где више
ништа нисам имала. Где више ништа нисам могла назвати својим. Поживела сам, ипак још
пет година након што је Урош отишао, а пуних двадесет без Душана. Онога трена, када сам
осетила да се ближи крај мога земаљског пута, позвала сам Јефимију и рекла јој да желим да
свој последњи сан сањам мирно, крај Душана, у његовој задужбини светих Архангела.
То је била моја последња порука народу коме сам била господарица много година.
„Не желим да ме памте као монахињу, ни мајку, желим да ме моја Србија, у мноштву Јелена
издвоји и запамти као жену и супругу свог најмоћнијег владара, чије се царство простирало
на три мора, где су живели људи трију вера и где се говорило на пет језика“.
КНЕГИЊА МИЛИЦА ХРЕБЕЉАНОВИЋ

(?, 1335 – Trstenik, 1405)
16
ИМАГИНАРНИ ИНТЕРВЈУ
СА КНЕГИЊОМ МИЛИЦОМ
Новинарка сања да је у православном манастиру Љубостиња,
близу Трстеника, Србија.
НОВИНАРКА: “Какво је Ваше порекло поштована књегињo Милице

Хребeљановић?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: “Пореклом сам из владарске породице Немањић.”
НОВИНАРКА: “Где сте упознали Лазара Хребeљановића и када сте се удали?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: “Упознала сам га на царском двору. Постала сам му жена
1353. године у осамнаестој години живота. Он је имао двадесет и четири. Брак
је био из љубави”.
НОВИНАРКА: “Колико сте деце изродили?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: “У браку смо добили три сина: Добривоја (који је умро
као дете), Стефана и Вука и ћерке: Јелену, Мару, Драгану, Теодору и Оливеру.
НОВИНАРКА: “Да ли су се Ваше ћерке удавале?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: “Јесу. Све смо их удали за околне господаре чиме је јачан
династички утицај.”
НОВИНАРКА: ”Када је погинуо Ваш супруг?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: ”Догодила ми се трагедија да је мој љубљени супруг
кнез Лазар убијен када су га турци ухватили живог и одсекли му главу после
Косовског боја 1389. године. Никад се нисам опоравила од те трагедије.
Српска православна црква га слави као Светог Кнеза Лазара у народној епици
Косовског култа”.
НОВИНАРКА:”Ваши синови су били малолетни и Ви преузимате власт поред
ТАЊА АЈТИЋ 17
мајчинских брига и обавеза, а посвећени сте и државним пословима. Шта се

догодило са најмлађом Вашом ћерком?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: ”Да би одржала добре односе са Османлијским царством
дала сам своју најмлађу ћерку, нашу мезимицу, која је била малолетна, Оливеру,
у харем султана Бајазита 1390. године.
НОВИНАРКА:”Ко је Оливери дао име?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: ”Кнез Лазар и ја смо јој дали библијско име Оливера
што на латинском значи “маслина”, а значи и симбол напретка, лепоте, снаге
и мира”.
НОВИНАРКА: “Да ли је Оливера била образована?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: “Оливера је детињство провела на двору у Крушевцу,
учећи се лепом понашању. Образовање наше кнежевске деце у Србији
првенствено је био задатак и обавеза. Наставу су држали свештеници али и
приватни учитељи из других земаља. Неизоставно је било подучавање читању,
писању, математици, певању, као што су сви течно говорили латински и грчки
језик. Уз Библију, омиљене књиге биле су хронике, летописи и песмарице.
Хришћанско богословље и филозофију такође су изучавали, а правила
дипломатије нису била тајна ни за женске потомке, па тако ни за Оливеру. Сва
су нам деца била школована и имали су безбрижно детињство”.
НОВИНАРКА: ”Али само сте Оливеру удали за човека друге вере, човеку који је
напао њену отаџбину и погубио њеног оца?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: ”То никако не могу себи да опростим! Имала је само
петнаест година”.
НОВИНАРКА: ”Ко је отпратио Оливеру код султана Бајазита, плахог и набуситог
наследника трона?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: ”Отпратила су је браћа кнежевићи Стефан и Вук. Пут из
родног Крушевца кроз Србију народ је посуо ружама, а Оливера својим сузама”.
НОВИНАРКА:”Оливера је била “жртвено јагње” Косовске битке? Султан
Бајазит је већ тада имао три жене које су му подариле шесторо деце. Оливера је
у харему затекла и друге племкиње, како османског, тако грчког и француског
порекла?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: ”Да, наша мезимица је спасила Србију. Ипак, Србија је
18 ТАЊА АЈТИЋ
постала вазална држава која треба да пружа помоћ у војним походима и у

Србију су ушле Османлије”.
НОВИНАРКА: ”Како је Оливери било у харему?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: ”Моја ћерка, српска принцеза, турска султанија, се од
почетка издвојила храброшћу, мудрошћу и истрајношћу и постала је утицајна.
Својим утицајем на султана је користила за добробит напаћеног српског
народа и држави. Србија је у то време имала много повољнији положај него
друге балканске вазалне државе. Мало је било то и због мог утицаја као и
утицаја сина Стефана.”
НОВИНАРКА: ”Временом се између њих ипак родила љубав. Постала је једна
од четири законите жене султана – кадуна. Оливера је лепотом плавуше и
стрпљивошћу залудела султана Бајазита и живели су у браку пуних дванаест
година. Оливера никада није прешла у ислам?”
КНЕГИЊА МИЛИЦА: “Да, временом се изродила љубав. Оливера је остала
верна православљу и на двору имала је свог личног свештеника. Године 1402.
султана Бајазита и Оливеру је заробио татарски емир Тамерлан. Султана су
везали златним ланцима и оставили су га у кавез у тамницу, мучивши га на
разне начине. Оливера је морала гола до појаса да служи храну на забавама.
Султан Бајазит је извршио самоубиство ударајући главом о кавез од срамоте
шта су му жену понижавали. Оливеру су затим пустили јер је њен брат тада
већ деспот Стефан Лазаревић ургирао да је ослободе из заточеништва. Она је
отишла на братов двор. По повратку у Србији принцеза Оливера је имала само
двадесет и седам година”.
НОВИНАРКА: Књегиња Милица се упокојила 1405. години. Принцеза Оливера
је била брату велика подршка и као саветник и утеха и неговала га је док је
боловао. Када је умро, Оливера је проводила време у Дубровнику, код сестре, а
често је била и код свог сестрића Ђурђа Бранковића. После Бајазитове смрти
никад се није удавала и није имала потомке. Зна се да је надживела своју браћу
и сестре. Умрла је 1444. године, али се и данас не зна где је принцеза Оливера
сахрањена.
НОВИНАРКА: “Пробуђена сам. Морам овај сан да запишем. Можда ће га неко
објавити! Осећам мирис ружа.”
ТАЊА АЈТИЋ 19
ОЛИВЕРА ЛАЗАРЕВИЋ
(Крушевац, 1373 – ?, 1444)
20
ПИСМО ОЛИВЕРИНО
На руке Деспоту српском
Високом Стефану Лазаревићу
Премили мој брате,
Одавно прикупља зрно по зрно храбрости, она која је некада била Твоја сестра, да ти ове,
памећу и храброшћу скромне редове, одавно срочене пошаље. Зато сам се одувек дивила
нашој умној и срчаној Јели, што је своје речи изговарала без зазора, не бојећи се осуде и
презрења, али, за разлику од мене, она се нема чега стидети, нити, пак од кога зазирати.
А, опет, имам ли ја?
То ме питање, у овим пустим, дугим годинама, мучи, и разједа душу. Ровари, као црв у мојој
глави, и не да мира нарочито сада, када Бајазит своје дане одбројава у мемљивој тамници
страшнога Тамерлана.
Да, брате, истина је... Твоја је премила сеја, мала Деспина почившег нам оца, честитог
кнеза Лазара постала наложница великог цара Бајазита Муњевитог. Омилила му, и угодила.
Али, не сумњам да и Ти и наша премудра мати, госпођа Милица то знате. Племенита
госпођа српска, наша сестра Мара Бранковићка послала Вам је гласнике да Вас вешћу из
Брусе обрадује. Немој ме осуђивати једини мој брате. Са својих 16. лета нисам знала ни
умела другачије. Била сам дете, наивно и невино, понесена жељом да будем спас, Теби,
мајци, зетовима, архијерејима, властели, која је нашег Светог оца надживела, и која се са
Косова вратила, будем помоћ, понос и дика. Али, нисам ја ни бугарска принцеза Тамара, ни
византијска кнегиња Теодора. Нисам хтела да му будем одбојна, да га хладноћом одбијем,
да га отерам, и са њим, заједно отерам сваку наду наше мајке, Стефане, брате, да ћеш бити
високи кнез и господар свим Србљем. Желела сам да будем српска Јестира, не слутећи ни
суштину, ни дубину свога сагрешења, јер та је жеља била моја гордост, а гордост је, брате
мој, велики грех. Сагрешила сам већ тада, не слутећи да ћу ту, дечију гордост данас прескупо
плаћати.
А шта сам друго и могла чинити?
Ох, брате, не правдам ја себе и не перем свој грех ни са тела, ни са душе. Само те молим
да бар мало нађеш у себи разумевања за мене. Дани су Стефане у харему незамисливо дуги,
и... Болни. Боли та проклета самоћа, боле мисли, боли све... Боли, Стефане, сваку од нас,
та проклета даљина која кида душу, боли тескоба позлаћеног кавеза... Ни сунца, да огреје
душу, ни кише, да спере сузе, и заједно са њима излије бол из душе. Ни мајке, да се скријем
у њеном топлом загрљају, као у гнезду, ни брата, да ме насмеје, да ми бере маргарете и
беле раде, да ми, изјутра, доноси воће тек узбрано, још влажно од росе. Не знам, мили брате
како изгледа љубав, о којој су певали далматински шпилмани, венецијански трубадури и
византијски песници, али, ако је Бајазит икако умео да воли, онда, Стефане, мислим да ме је
волео, понекад сурово, дивље и необуздано, а понекад се нежно свијао у мом загрљају, као
дете жељно љубави.
У, ствари, не мислим, знам да ме је волео....
Само ћутањем и прикривањем не желим ту горку истину никоме да признам. Јесам
ли ја њега волела?
Немој ме то питати. Убиће ме срам, стид и грех. Убиће ме срам, због греха, а грешна
сам пред свима, пред Тобом, мајком, пред свом честитом српском господом, пред нашим
патријархом и моштима нашега светог оца. Убиће ме стид пред верним слугом Милутином
на чије је руке пала глава нашега оца посечена Бајазитовим мачем, али, највише од свега
убиће ме стид пред Милошем. Знам да и ти знаш за ту љубав, чак не ни љубав, симпатију, то
тек пробуђено осећање, моје прво, још дечије, али, ужурбано и нагло, потерано жељом да што
пре одрастем, стасам и угнездим се у његовим снажним рукама, његовом срцу, и његовом
двору. Журила сам да будем његова , а као да сам у себи већ наслућивала сву нашу несрећу,
и као да сам, негде у себи, већ потајно знала да се та моја жеља никада неће остварити.
Милош...
Мој изневерени сан. Моје узалудно надање.... Мој Анђео чувар и заштитник. Од дана
када је пред моје спустио свој мач, а на витешким турнирима носио моју марамицу, никада
никога нисам тако волела. Никада никога нисам волела као њега, само Бајазита. Мада, сада,
после толико времена, ипак умем и могу да разлучим снагу једне од снаге ове друге љубави.
Могу да разлучим љубав од греха. Милош је био љубав и тајна, слатка и нежна као шумска
јагода. Бајазит грех. Опор као тоник од пелена убраног са анадолијских поља, а у исто време
сладак као рахат – локум справљен рукама највештијег мајстора Топкапи палате. Касније,
када сам Бајазиту постала оно што је мајка била оцу читавог њиховог века, схватила сам
колика је сличност међу Милошем, оцем и Бајазитом. Били су од истог материјала сковани.
Ковала их је храброст и љубав, али, ту и престаје свака сличност међу њима, а почињу све
њихове разлике. Јер, за разлику од оца и Милоша, Бајазит није појмио част и реч. Не онако
како би витез требало и како би витез морао да појми. И сам Бајазит је то знао. Зато ме је
тако често и терао да му говорим о оцу, а посебно о Милошу.
Једном ми је, опијен заносом наших загрљаја признао да је Милоша мрзео због мене,
и да је мислио, да ће проливајући Милошеву крв, нестати и моје љубави према њему. Причао
ми је да сам била његов сан, да су сви око њега, везири, паше, бегови и аге, сањали српска
блага, манстирске ризнице, имања и раскошну лепоту српских жена, а он да се, у потаји
надао да ће Србију сломити на Косову, да ће и оца и Милоша бацити на колена само да би
добио мене. Говорио ми је често, да му опростим очеву крв, јер, знао је, да, када би му и
опростио живот никада Лазара не би могао приволети вазалству и послуху, још мање да
мене да, тада ми је признао и још нешто, рекао ми је : „ Нисам ја , Бели Крине, убио Милоша
јер је одузео живот моме оцу. Не, јер отац је био стар и било је питање времена када ће
га посетити Анђео Смрти , и нисам му замерио што је оца послао на небо. Не, био сам му
захвалан. Довео ме је на трон, а да нисам морао да подижем јањичаре, али, знао сам и да га
је тај чин уздигао високо у твојим очима , а то нисам смео да дозволим.
Морала си да будеш моја. Зато је Милош морао умрети.“... Од тога трена, Стефане,
више нисам знала где престајем а где почињем, и где је почетак а где крај том непрекидном
колу љубави и мржње, привлачности и презира. Знала сам шта је требало, шта сам смела и
морала, а све сам погазила, изневерила, прекршила. Због њега, због те његове луде и
необуздане љубави. Изненадила ме је силина његових осећања, и силина његове жеље да
ме добије. Изненадила ме је силина његове љубави. Све се помешало, снови, јава, живот,
почело је да се ковитла око мене и у свему сам, по први пут уместо Милоша видела Бајазита.
Зато ја још нисам своја. Зато сам још у власти исте муке која ме прогони од када ме је
Бајазитов неумољиви глас, из мемљиве тамерланове тамнице отерао на далеки пут, што
даље од Турске, даље од њега, његовог гласа и његове руке. Доћи ћу ти, када будем могла,
када у овој даљини фетисламске тврђаве, сакривена у дубини једног малог, подмирочког
села окајем све грехе и сперем све патње. Чекај ме брате, али немој ме силити.
Једнога дана, када у мени умре Бајазитова удовица, а пробуди се поново Лазарева
кћерка, ја ћу се вратити.
Твоја сестра Оливера
KATARINA KOSAČA KOTROMANIĆ

(Blagaj, 1425 – Rim, 1478)
24
ŽRTVA PROŠLOSTI,
ŽENA VEČNOSTI
Kata su me zvale žene dok su uz preslicu nizale glasove i prostirale pjesmu iz

naroda po zelenim pašnjacima. Još i danas vjetar vrtoglavo ponese zov radosti niz
bosanska prostranstva. Rođena sam iznad vrela Bune i okupana poput Botičelijeve
Venere kapljicom čistoće. Majka me napustila rano, a prohtjevi moga oca koji je bio
sve osim brižan i nježan, dosezali su do neprimjerenih ženidbi i propasti. U ispisanim
crticama mog života tumarala je tuga i ostala mi vjerna pratilja na samrtnoj postelji
gdje sam okončala ciklus svog života u elegantnim rimskim plahtama. Kada biste
pitali druge o Katarini, čuli biste odgovore. - Bila je blage ćudi, silazila bi često is-
pod utvrde i učila žene radu i vezu. Razborita naša Kata, čuvala je tradiciju od 100
ljeta, voljela je nas više od predstavnika evropskih dvorova. Majka dvoje zlatne djece,
žrtva prošlosti i žena vječnosti.
Ponekad vjetar šapuće moje ime i utvrdi koja stoji kao spomenik mog života.
Okrunjena cvjetnim vijencem, sa 22 godine postala sam nevjesta. U očima drugih
kraljica, a u vlastitim žena željna ljubavi koja s bremenom genetske prošlosti post-
ade i sudija i suđeni. Ljetni dvor ispuniše glasovi vlastele, moga oca i dubrovačkih
prijatelja koji me darovaše dukatima. Moj brak ujedini dvije moćne porodice, a ja
ostadoh zabilježena spona budućih nemilih događaja. Postala sam omiljeno lice un-
utar utvrde, priskočila sam u pomoć svakome i ostala vjerna supruga. Rodih dvo-
je djece, sina i kćerku. Kao neželjena nevjesta koja je svojim dolaskom poremetila
mladenačku ljubav muža, nisam često pronalazila tračak sreće. Nakon što se oprostio
sa prvom mladenkom, izabranicom njegovog srca, muž postade blijeda kopija sreće
koja živi u kandžama prošlosti i ekspresijom nezadovoljstva ispisuje sadašnje tre-
nutke životarenja. Moć koju je uživao odlikovala je njegov ego, a društveni položaj
mu je nametao obavezu braka. Otuđeni sin brusio mu je krvavu ranu, a potres istog
SENADA UŽIČANIN 25
kolorita zadrmao je zemlju tri godine zaredom. Ž� ali je suzom, bolom i mukom.
Svjedočila sam progonu nevinih ljudi, gledala krvave rijeke podno utvrde
i isušivala posljednju oazu sreće i pretvarala kapljice života u pješčano zrno koje
prekriva vrelo mog rođenja. Bobovac mi ostade iza leđa, kada sam odlazila u nepo-
znatom pravcu. Okrenuh se još jednom i bacih pogled čežnje na kamen ispisan in-
icijalima mog imena i urezanog prvog otiska ruke mog djeteta. Utvrda stanuje u
našim srcima, utvrda smo mi sami. Kamene gromade nas samo podsjećaju na zat-
voreni krug našeg života, cikličnu smjenu dana i noći, zarobljena nadanja i škrinju
sa skupim kostimima koja nevješto sakriva ljudsku bol. Savila sam svoju čeljad u
brižno majčinsko krilo, ali im sudbina pokaza drugi put. Pronađoh prag spasa iznad
fojničkog krajolika. Kao što soko širokim krilima zakuca na vrata zla, tako je poku-
cala tama u moje srce. Tek što sam svila gnijezdo, gladna usta lešinara otkriše moje
skrovište.
Č� ujem topot ata. Preciznim koordinatama prave kružnicu oko nejakih ti-
jela. Plač, tama, krik! Nemoćma ruka otpora ugušena je dječijim jacajem i slavom
konjanika. Tamo pored Vrbasa prelijeva se kiša suza. Poplava užasa i ples valova
nadjačava eho djeteta. Vrisak majke proklinje onoga ko odvoji dio moga tijela od
mene. Istrošena hartija mog života zabilježila je najteži udarac koji mi slomi srce.
Dok grčevito nestajem u bosanskim šumama, šuštanje granja odzvanja kao korak
neprijatelja. Tražila sam siluete smrtnika u planinskom podnožju. Tumarala po
krševitim obroncima skrivajući tragove poput životinje koja će postati bogat ulov.
Pruženu ruku dubrovačkog prijateljstva ne dobih nazad u istom žaru. Morska klima
nije dugo milovala moje oronulo tijelo, niti je izbrisala umor sa mog lica. Kao što
se mrtvacu upriliči bdijenje, meni se ne ukaza gostoprimstvo. Kada čovjek skine
rekvizite svoje moći i krunisane cjepanice položaja, vidi golet. Ogoljeni ostaci ljud-
skosti čine u očima drugih mozaik karikiranog osmijeha. Pognuti pogled ustranu
poput kazaljke na satu odbrojava ti sekunde polaska. Strpljivost pade na ispitu pri-
jateljstva. Darovani dukati poprimiše istrošenu boju prošlosti. Nekad bilo, sad se
pominjalo. Ipak, jedna vrata se moraju zatvoriti da bi se otvorila druga.
Ja sam Katarina. Pišem ovu oporuku u Rimu. Š� aljem emisara po bijelom svi-
jetu i molim da mi pronađe trag o djeci. Dobila sam loše vijesti čiji sadržaj me priko-
vao za bolesničku postelju. Uz prisustvo sedam svjedoka izrazit ću svoju posljednju
26 SENADA UŽIČANIN
želju. Sinu ostavljam mač njegovog oca, a kćerki nakit i srebreno posuđe. Dio svoje
imovine ostavljam bolnici koja će pružiti pomoć mom narodu. Neka mi nadgrobnu
ploču ukrase slova bosančice. Jer, rodih se pored bosanskog vrela, prvi korak mog
djeteta začu se na bosanskoj zemlji i zajedno sa bosanskim narodom, ja Katarina,
ispi pehar tuge i bola.
25. oktobar 1478. godine
SENADA UŽIČANIN 27
CVIJETA ZUZORIĆ
(Dubrovnik, 1552 – Ancona, 1648)
28
NEŽELJENI CVIJET DUBROVNIKA

„Zar baš moraš otići?“ pitala je Mara glasom u kojem je zadrhtala tuga. Njezine
tamne oči ozbiljno su promatrale prijateljicu, lijepu mladu ženu, plamene duge kose,
koja je samo potvrdno kimnula glavom.
„Moram, Mare. Prilike su postale loše… sama znaš. Ako želim normalno živjeti, mo-
ram ići. Nema mi ovdje života.“
„Tako su i Vidru otjerali i sada mu kosti počivaju negdje u Veneciji. U tuđini. Hoće li i
s tobom biti tako?“ zajaukala je Mara i prstom otjerala suzu s trepavica. Vrba iznad
potoka u perivoju u kojem su žene sjedile, zašumjela je pa utihnula kao da sudjeluje
u njihovom razgovoru.
„Donijela si život u ovaj grad“, nastavila je Mara tronuto, pokrenula naše petrark-
iste. Nikada prije nisu pisali tako nadahnuto kao sada. Pogledaj samo našeg Dinka!
Stihovi mu naviru kao s nepresušnog izvora, a takvi su da bi mu i Petrarca mogao
zavidjeti. Nadahnula si mladića svojom ljepotom i čistom, neporočnom dušom.“
„Dinko će stvoriti još mnoga dobra djela“, uzdahnula je Cvijeta,“ jako je nadaren, a
ima i zrno soli u glavi.“
Vrba kraj njih opet je zašumjela kao da se slaže sa Cvijetinim sudom. Mlada
žena je teško uzdahnula pa tišim glasom nastavila:“ Znaš, Mare, sigurno su i do tebe
došle ružne riječi o našem odnosu. Navodno je mladić na neprimjeren način zalju-
bljen u mene, priča je krenula, zlobne i zavidne duše joj stalno dodaju nove laži i
kako se od toga obraniti?“
„Istinom, Cvijeto, samo istinom. Č� ak i da mladić osjeća za tebe nešto više do li di-
vljenja tvojoj ljepoti i tvome umu, on ne bi nikada dozvolio da ti osjećaji planu u
nekoj neprimjerenoj formi. Ti koji misle drugačije su ljudi koji ne razumiju koliko je
žena u srcu pjesnika uzvišena, nedodirljiva, platonski udaljena… ustvari, oni ništa
i ne shvaćaju o ženama.“ Neko je vrijeme vladala tišina, a onda je Mara nastavila
MARIJA JURAČIĆ 29
ogorčeno:“ Toj gospodi žena služi samo da im ugađa, odgaja njihovo potomstvo,
njeguje i njih same, joj… moram to reći, da im na svaki način zamijeni majku.“ Ž� ene
su se pogledale i prasnule u smijeh.
„Znaš, Maro“, ozbiljno će Cvijeta,“ ja sam se za mog Bartolomea udala iz ljubavi i nije
mi žao. U meni on ne gleda samo ženu, nego i prijateljicu, ljudsko biće koje ima slo-
bodu imati vlastito mišljenje.“
„Tako i moj Gučetić govori“, nastavila je Mara, nazvavši svog supruga Nikolu prezi-
menom, što je obje žene uvijek zabavljalo.
„Č� ula si ga, uostalom. Tako srčano zastupa nas žene. Govori da smo jednako sposobne
kao i muškarci i da možemo stvarati lijepa i vrijedna umjetnička djela. I tvojim se sti-
hovima uvijek divi.“
„Nije čudo da tako govori“, prekinula ju je Cvijeta, “nije se u tebe zaljubio zato da mu
kuhaš i djecu rađaš, jer onda bi mu i svaka druga bila dobra. Zaljubio se u tvoj ot-
voreni um, u tvoju plemenitost i hrabrost da uvijek kažeš što misliš.“
Neko su vrijeme žene šutjele, a onda se Cvijeti oteo dubok uzdah:
„Znaš, žao mi je sve ovo napustiti… ovaj lijepi grad, ovaj perivoj, tebe, naše prijatelje,
ali sudbina tako hoće. Moj suprug je uvijek bio pošten čovjek, pa je i poslove vodio
pošteno, ali čini mi se da ih je zbog mene počeo gubiti. Č� ini mi se da mu zbog mene
dojučerašnji prijatelji okreću leđa. To što je on konzul u Dubrovniku ne može pomoći.
Kada se ujedine nazadnjaštvo i moć, onda je najbolje pokupiti prnje i otići. Znaš da
je bankrotirao, ali uspio je podmiriti sve dugove i čista će obraza otići odavde… Ovih
trinaest godina provedenih ovdje ostat će mi u najljepšem sjećanju. Trinaest se go-
dina ti i ja družimo i zahvalna sam ti na prijateljstvu koje si mi dala.“ Cvijetine su se
oči lagano ovlažile i ona je okrenula glavu da prijateljica ne vidi suzu koja joj se začela
u oku.
Mara je zagrlila svoju družicu i prozborila čvrstim glasom:“
„Znaš, kada je moj suprug objavio svoje Dijaloge u Veneciji, taj mu je grad prirastao
srcu. Obećao mi je da ćemo provesti neko vrijeme tamo. Onda ćemo se ti i ja opet
susresti…teško mi je, jako mi je teško što napuštaš Grad pod ovim uvjetima, ali ostat
će tvoj duh u njegovim zidinama, lebdjet će njegova blagost nad ovim perivojem.
Pričat će stoljeća priču o tebi, moja Cvijeto.“
30 MARIJA JURAČIĆ
ЕУФЕМИЈА ЈОВИЋ
(Бечеј, 1779– Бечеј, 1861)
31
КЛЕТВА БАРОНИЦЕ Е. Ј.

У јужном Потисју доминантна хероина за српски живаљ била је пречасна
Еуфемија Јовић, бароница из Старог Бечеја. Њена знаменитост огледа се у
бројним и великим доброчинствима учињеним православној браћи и цркви,
али и на добробит целе месне и регионалне заједнице. Данас у центру Бечеја
импресивно делују њене задужбине и подсећају грађане на нашу највећу
ктиторку 19. века. Ова благородна, узорна и угледна жена ишла је испред свог
времена, имајући племените циљеве, нарочито на пољу образовања и очувања
вере. Осмислила је читав венац значајних акција судбоносних за овдашње
људе. Данас, док стојим пред њеним портретом, осећам смирен поглед који је
упутила нама, потомцима, оживљавам њен глас из баште успомена и као да
откривам њену жељу за захвалношћу како би почивала у миру.
Најквалитетнији и најсвеобухватнији приказ велике добротворке и
задужбинарке дао је месни историчар и хроничар Немања Карапанџић у листу
Православне Епархије Бачке „Виноград Господњи“ број 1, о Васкрсу 2019.
године. Захваљујући овом преданом бечејском истраживачу остаће упамћене
следеће чињенице: Еуфемија је рођена 1779. године у Старом Бечеју од оца
Георгија Јанковића капетана Потиског крунског дистрикта и мајке Ане. Удала
се 1801. године за Стевана (Стефана) Јовића, барона од Сигенберга. Барон се у
чину „Ц“ и „К“ генерала прославио као аустријски војсковођа у гушењу побуне
одбеглих затвореника у Старом Бечеју почетком 1848. године. Још за живота,
бароница је своме супругу и себи подигла вечну кућу – капелу на углу
данашње Зелене и Змај Јовине улице, а тада је управо због те њене задужбине
улица у Бечеју носила назив Капелска. На мраморној надгробној плочи која
је постављена на северној страни – спољном зиду капеле налазе се подаци
о њеном пореклу текстом у коме се слави Свето Тројство, Јован Крститељ,
њени родитељи и супруг. У потпису стоји: „у вери понизна Еуфемија, подиже
дана 10.априла 1861. године.“ На дну плоче уклесано је:“благородна племеном
32 AЛЕКСАНДАР В. ПАВЛОВИЋ
и душом бароница Еуфемија, покровитељ Цркве и училишта, мати сиротих и

бедних, поживела 83 године, упокојила се 17. априла 1861. године.“ Ова капела
је подигнута на месту бившег храма који је мађарска војска спалила бурне
1849. године, а бароница ју је посветила Светом Јовану Крститељу. Порта ове
задужбине постала јој је вечна башта, без разбехарених воћки и радосних
љубавних песама, која сведочи да окончањем овоземаљског живота остаје да
живи само мрамор са уклесаним именом.
Средином 19. века друштвене прилике у Бачкој биле су врло неповољне
за српске породице, па су многе намеравале да се иселе из Аустријске царевине
преко Карпата пут Украјине, Русије, Молдавије... Бароница је помно пратила
збивања и бринула да таквог осипања не буде, јер је знала да би бечки двор
населио тај напуштени простор људима друге народности и вероисповести.
Такође, мађарске власти су појачале притисак на преостале Србе покушавајући
спровести тоталну хунгаризацију. Као искрена и одана Српкиња, Еуфемија је
желела да по сваку цену очува национални идентитет свога народа на овим
просторима. Без оклевања је истрајно приступила „изградњи задужбина
које би за сва времена сведочиле да је Бачка освештана земља православног
народа.“ (прим. прев. Н.К.). Тај њен рад на завичајном сабирању био је, духовито
речено, тринаест пута вреднији од целокупног рода кукуруза и пшенице у
Потисју! Поред поменуте капеле С. Јована К., бароница је подигла још једну на
Иђошком путу, на свом салашу. Остала је непозната раскош те црквице као и
читавог госпођиног салаша. У тој капели венчавале су се сиромашне српске
девојке. Познато је да су удаваче добијале поклон од баронице, одређену своту
новца на име мираза. Ове капеле данас нема да нам сведочи о тим племенитим
догађањима. Заједно са својим супругом даровала је 50 хиљада цигала 1857.
године „за изградњу православног храма који је и данас украс градског трга у
Бечеју.“ (прим. прев. Н.К.).Колико је учинила за грађане Старог Бечеја и Српску
Православну Цркву говори и последња опорука Еуфемије Јовић коју је сачинила
11./23.априла 1861.године.Она је оставила Српској православној црквеној
општини у Старом Бечеју својих 209 ланаца обрадиве земље, обе капеле, три
салашарске зграде и велелепну палату у центру града са истакнутим грбом и
именом баронице. Нема тог човека, странца, туристе... који неће задивљено
AЛЕКСАНДАР В. ПАВЛОВИЋ 33
осмотрити ту задужбину! Бароница Е. Ј. је основала фонд (закладу) из којег су

додељивана средства за школовање сиромашних, а врло добрих и талентованих
српских ђака. Првенство су имала сиромашна деца из старобечејског среза, а
у случају да њих није било довољно, новчано су помагана и православна деца
из других средина. Тај чин баронице Еуфемије Јовић није остао незапажен.
Напротив, у календару „Орао“ из 1895. године објављен је кратак чланак у
коме је живописно осликана и оцењена њена личност, карактер и историјска
улога. Истиче се да међу племенитим Српкињама, својим напредним женским
врлинама, жарким родољубљем и примерним животом, заузима прворазредно
место у плејади хероина свога рода. Бароница Еуфемија Јовић је била највећа
народна добротворка тада велике и угледне српске општине старобечејске.
„Фонд баронице Еуфемије Јовић“, тако назван по оснивачу, опстао је све до
1944. године, односно, до успостављања комунистичке власти у срезу, која се
оглушила о вољу и намену задужбинара и преусмерила средства из фонда
за своје, наводно револуционарне, потребе. Средствима ове закладе (Фонда)
школоване су многе истакнуте личности о чему би могли сведочити други
документи. Десетине очева и мајки заувек су запамтили како им је овај извор
напојио децу знањем и стручношћу.
У мом детињству често сам одлазио у порту капеле на углу Зелене улице,
а по Јовањдану сам добијао кољиво од попа после литургије. Моји породични
пријатељи Савићи (Драган, Драгана, Марко и Мирка), као одани православни
верници, поклонили су капели нов црквени сто – сталак за целивајућу икону
уз црвено платно опшивено и извезено златно-жутим крстићима, 2017.године.
Осим Српске Православне Цркве о делу и лику хероине Еуфемије Јовић изгледа
да брине само неколико породица: Јанковић, Карапанџић, Павловић, Савић...
Бароница није имала своје потомство, али је пренела своју љубав на сиромашну
српску децу Старог Бечеја. Данас шетајући центром мислим на бароничине
задужбине остављене нам у аманет. Жалосно је што моји суграђани слабо
познају племенитост и величину баронице-добротворке. Оваква историјска
личност заслужила је спомен-обележје које би сведочило о храброј и дале-
ковидој жени, авангарди епохе. Зашто у овом граду ниједна улица, школа
или установа не носи то часно име? Жал због те неправде присутан је у делу
34 AЛЕКСАНДАР В. ПАВЛОВИЋ
бечејске јавности и оправдана је бојазан да нас може погодити нека очекивана

клетва баронице.
AЛЕКСАНДАР В. ПАВЛОВИЋ 35
UMIHANA ČUVIDINA
(Sarajevo 1794 – Sarajevo, 1870)
36
PRVA BOSANSKA PJESNKINJA

Ž� ene u društvu nisu bile u ravnopravnom položaju s muškarcima. Postajale su robovi po-
rodice, nisu imale ista prava, odnosno smatralo se da je žena podređena muškarcima. No, s vre-
menom se položaj žena mijenjao i danas se bitno razlikuje u odnosu na prošlost. Nekolicina njih
težila je uspjehu putem koji je bio posut trnjem, a po svom postignuću bile su ismijane.Niti lib-
eralizam niti demokratija se nisu mogle povezati sa feminizmom u prošlosti. Ž� ene su bile muze i
inspiracija za mnoge pisce, te su se smatrala samo sredstvom. Uprkos svemu su dokazale dostajn-
stveno, elegantno i stihijski da mogu stajati i stoje rame uz rame sa muškarcima. Te žene su svojom
karizmom i moći uspjele zauzeti položaj u historiji koji je inače namijenjen muškarcima i time su
obilježile svoje vrijeme.
Heroina koja je na hartiji ostavila prvi trag književnog roda Bošnjakinja, pjesničkog i
proznog teksta je upravo čuvena Umihana Č� uvidina. Pjesme koje su ostale od lijepe Ume miluju
dušu, rasplamsavaju emocije, bude zaboravljenu otadžbinu. Prvenstveno ženski soj podstiču na
borbu. Umihana nam je ostavila historiju na papiru, svoju i svog naroda. Pisala je razumljivo, rijet-
ko posežući za turcizmima, osim u slučajevima kada joj pri ruci nije bila za poeziju pogodna riječ.
Pripisuje joj se titula, veoma često zaboravljena, prve i jedine bosanske alhamijado pjesnikinje.
Umihanina poezija se izgubila, pretvorila u narodu. Tako da se danas njezinim sa sigurnošću mogu
smatrati svega 3 pjesme: „Sarajlije iđu na vojsku protiv Srbije“, „Pogibija aga Sarajlija pod Lozni-
com“ i „Č� amdži Mujo i lijepa Uma“ .Tako skromni sačuvani opus njenih pjesničkih djela uz ostale
mogu biti razlog ravnodušnosti književnih kritičara prema Uminim tvorevinama.
Uprkos tome svemu Umihana je uspjela sa samo tri djela da izazove revoluciju, i da se poredi
sa muškarcima koji imaju mnoge knjige i zbirke književnih djela iza sebe. Oni nisu mogli približiti
bol u ženinim prsima nakon gubitka voljene osobe. Č� uvidine u sidžilima nema, pa se čak sumnja
da ona ovom zemljom hodila i nije. Niti jedan od 4 uvjeta za upisivanje nije ispunjavala (vjenčanje
pred sudom, umiranje kao šehid, ako je žena vakif i ostavljanje nasljedne imovine). Ona je primjer
tragike i osujećenosti, historija ju je osudila da svoju ljubav oplakuje umjesto da u njoj uživa. Njen
zaručnik, Č� amdži Mujo pod prisilom odlazi na boj prema Srbiji, u julu. Umihana za njegovu smrt
saznaje tek u novembru.
Ta ogromna i posebna ljubav, ali i bol, u njoj su probudili književni dar i time Bosna dobiva
svoju prvu muslimansku pjesnikinju. Zbog svog umilnog glasa kojim je izvodila sevdah prozvali su
je Sevdom. Uskoro nastaje i poznata izreka Voli ko Sevda. Prva pjesma koju piše je Sarajlije iđu na
vojsku protiv Srbije. Sačuvane su dvije verzije ove pjesme od 79 stihova, jedna se nalazi u Mostaru
ŠEJLA ČAKIĆ 37
dok je druga u Travniku. Umihana nije dopuštala ljudima da tako lako bace Č� amdži Muju u zabo-
rav: dok je druga u Travniku. Umihana nije dopuštala ljudima da tako lako bace Č� amdži Muju u
zaborav:
„...žalila ga tri godine dana,za prvu lice ne umila,

a za drugu ne nasmijala se, a za treću kosu ne oplela..“
Kada je nastupila četvrta godina, najvažniji ženski ukras,
svoju kosu, odrezala je.
Umihana po pričama iz arhiva, pokopana je bez epitafa, neki kažu čak i bez nišana. Bila je
niko i ništa. Udavala se nije, bogato porijeklo ne naslijedi, bijaše siromašna žena prostijega soja.
Č� uvidina je dobila spomenik druge vrste, svakoj pjesnikinji draži od kamena. Džemila Hanumica
Zekić, piše pjesmu pod nazivom „Umrloj pjesnikinji Bosne (Umihani Č� ujidinoj)“ , s kojem dijeli istu
sudbinu.
Iako bez ikakvih pravnih dokumenata da je postojala, lijepa Uma, svojim će pjesmama
nastaviti da bude inspiracija za mnoga naredna djela. Njena bol razlila se na hartiju, a njeno srce
zauvijek ostalo uvehlo. Nadajmo se, Umihano, da si sa svojim Mujom sada na boljem mjestu.Ostat
će pjesme tvoje istinu da kažu.
38 ŠEJLA ČAKIĆ
ЛУЈИЗА ПЕСЈАКОВА
(Љубљана, 1828–Љубљана, 1898)
39
УЧЕНА ЛУЈИЗА

Док гледам у портрет бледолике младе даме која толико зрачи својом благошћу и
господственошћу, не могу, а да не помислим колико се време променило. Тај портрет који
је начинио чувени словеначки сликар Михаил Строј средином 19. века, као да ме уводи у
времеплов. Замишљам себе како му асистирам, држећи му кист док он пажљиво меша боје,
лаганим покретима и врло спретно. Обоје смо обазриви јер не желимо да пореметимо овај
дивни тренутак, а младу даму која позира у прелепој, као снег белој хаљини, са плавичастим
плаштом, оставимо да ужива у трену уметничке илуминације. Ко је заправо била та млада
дама?
Лујиза Песјакова (Луиза Кробат Песјак) је словеначка песникиња, књижевница и
преводилац. Сматра се једном од првих и најзначајнијих словеначких књижевница. Рођена
је 1828. године у Љубљани, у породици чувеног словеначког адвоката Блажа Кробата.
Студирала је на приватном Институту Фрохлицов где је осим уобичајеног градива за девојке,
учила и романске језике и књижевност. Поезију је писала на словеначком и немачком
језику и то под утицајем Франца Прешерна који је једно време радио код њеног оца. Након
смрти оца, удала се за богатог трговца Симона Песјака након чега се посветила одгајању
своје четири ћерке. Лујиза Песјакова је писала поезију, прозу, драме, а за собом је оставила
и један оперски либрето „Горењски славчек“ (1872) – прва словеначка национална опера
и аутобиографију под насловом „Из мојега детинства“ (1886). Међу књижевним делима
највише се истиче роман „Беатин дневник“. Познати словеначки сликар Михаил Строј
насликао је чувени портрет Лујизе Песјакове који је касније објављен и на поштанској
марки Југославије.
Овај чувени портрет је као залеђени тренутак у времену који је овековечио лик и
дело Лујизе Песјакове, учене даме, словеначке књижевнице и ученице славног Франца
Прешерна. Њен лик, тако благо и мио, а опет тако зрео и продуховљен, остаће заувек
забележен на једном платну и тиме је отргнути од заборава.
40 ЉИЉАНА СТЈЕЉА
ЈЕЛЕНА Ј. ДИМИТРИЈЕВИЋ
(Крушевац, 1862 –Београд, 1945)
41
ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

Ако се величина писца огледа у броју написаних и објављених дела, у разноврсности

и оригиналности његовог књижевног опуса, колико је за живота био цењен како од својих
савременика, тако и од читалаца, као и у томе колико његово дело живи након његове
смрти, онда се јунакиња ове приче с правом може назвати великим писцем. Велики писци
никад не бивају заборављени, али јунакиња ове приче јесте. Њено име скоро нечујно
одзвања непрегледним пољима српске књижевности. Њено име је Јелена Ј. Димитријевић,
али се њеној причи, због необичне судбине, може дати андрићевски наслов Јелена, жена
које нема.
Рођена је 1862. године, у златном добу за српску културу, књижевност и уметност,
а зрело доба проживела у бурном 20. веку, обележеном ратовима, разарањима, прогонима
и свеопштој декаденцији. Судбина је хтела да се још у детињству отисне на пут, селећи
се из једног у други град, и најавила оно што ће бити њена животна опсесија– путовања.
Крушевац, њен родни град први је у низу у ком је Јелена оставила траг. Након смрти оца,
трговца Николе Петровића, са мајком Стаменком, ћерком кнеза Милојка, преселила се у
Алексинац, да би се у 19. години удала за потпоручника (касније мајора краљевске војске)
Јована Димитријевића и настанила у Нишу. Овај живописни град, још увек заоденут у
оријентално рухо, одисао је мирисима далеких простора, источњачке културе и традиције.
У почетку збуњена и ненавикнута на свет који ју је окруживао, јунакиња ове приче се све
више интересовала за живот и обичаје турских жена, код којих је стекла велико поверење и
заслужила част да буде гост нишких харема. Своје искуство пренела је на папир и објавила
у књизи Писма из Ниша о Харемима (1894) која уједно представља прву прозну књигу на
српском језику чији је аутор била жена. Захваљујући овој књизи и доприносу за приказ
старог Ниша, добила је епитет нишка књижевница. Овај град јој се достојно одужио, пре
свега тако што јој је подигао бисту која краси Нишку Тврђаву и једну улицу назвао њеним
именом. Такође, захваљујући поклоницима њеног дела, књига Писма из Ниша о Харемима
доживела је своје реиздање 2003. године које је објавила нишка Просвета.
Јелена, данас готово заборављена српска књижевница, по много чему се разликовала
од својих савременика. Већ након прве збирке поезије названа је „српска Сапфо”, а 1912.
године у издању Српске књижевне задруге објављен је њен роман Нове, који је уједно
био и први женски роман. Овај, у садашњем времену, врло актуелни роман који говори о
побуни жене против традиционалних, друштвених стега, 2012. године слави свој јубилеј–
42 AНА СТЈЕЉА
100 година од свог првог издања, а захваљујући издавачкој кући Службени гласник, ново
издање овог романа ускоро ће угледати светлост дана.
Упркос повреди ока која ју је омела у даљем школовању, Јелена Ј. Димитријевић
се, сама се образујући, изградила у једну од најобразованијих жена с краја 19. и прве
половине 20. века. Говорила је многе стране језике као што су француски, грчки, енглески,
турски а њена дела превођена су на чешки, руски и немачки језик. Путовала је по Европи,
Америци, Северној Африци и Азији, тако да не чуди да кад при помињању њеног имена,
неки антиквар књига прокоментрише: „Јелена Ј. Димитријевић? Знам, то је она што је
пропутовала цео свет!” Имала је част да се на тим путовањима сусретне са знаменитим
личностима. Тридесетих година 20. века сусрела се са египатском феминисткињом Худом
Шарави, пионирком феминистичког покрета, приликом посете Индији 1927. године сусрела
се са чувеним индијским песником Рабиндранaтом Тагором а у Америци је интервјуисала
доларске магнате. Захваљујући тим путовањима, настали су њени занимљиви путописи
Писма из Солуна (1918), Писма из Индије (1928), Писма из Мисира (1929), Нови свет или у
Америци годину дана (1934) и Седам мора и три океана. Путем око света (1940)
Била је члан управе нишког пододбора Женског друштва, члан књижевног одбора
београдског листа Домаћица, као и сарадник бројних домаћих књижевних часописа.
За време Балканског рата била је милосрдна сестра, чиме је потврдила своје изузетно
изражено родољубиво осећање. У прилог томе говори и чињеница да је њена песма Сунце
јарко добила мелодију и да су је певали српски војници на Солунском фронту.
Иако је често путовала, већи део живота провела је у Београду у који се преселила 1898.
године. Њена кућа, која и данас мами дах пролазника налази се у улици Француска бр.
29. Срећом, није доживела судбину старих грађевина које су услед немарности оронуле и
изгубиле некадашњи сјај. Занимљив је податак да је Јелена, која је била веома имућна, и
која је у поседу поред рукописа имала и већи број предмета од вредности, желела да своју
имовину завешта Српској Академији Наука и Уметности, али да је из непознатих разлога
била одбијена. Данас се део њене рукописне заоставштине налази у Народној библиотеци
Србије.
Иако у позним годинама, Јелена Ј. Димитријевић се отиснула на далек пут, желећи
да још једном осети жар путовања. Умрла је у априлу 1945. године. Сахрањена је на Новом
гробљу. Занимљиво је то да сахрани није присутвовао нико, јер је обављена два сата раније
него што је то објављено у новинама. Чињеница да Јелена Ј. Димитријевић нема директне
потомке отежава посао било коме ко жели да се упусти у истраживање њеног веома
узбудљивог и на моменте мистериозног живота. Ипак, има даљу рођаку која наставља њену
уметничку линију. Реч је о познатој сликарки Станислави Кнез Милојковић, која живи у
словеначком граду Сежана, а која је гостовала и у Београду у коме је излагала своје ликовне
радове.
AНА СТЈЕЉА 43
Јелена Ј. Димитријевић, српска књижевница, светска путница, добротворка, борац за

права жена и њихову еманципацију, дама која је храбро корачала светом књижевности који
је тада али, нажалост и сада, наклоњен мушкарцима, заслужила је да се њено име отргне
од заборава. Како би се то и остварило покренута је иницијатива за постављање спомен-
плоче на кућу у којој је стварала и провела већи део свог живота. Тиме би се, јубилеј ове
књижевнице– 150 година од њеног рођења, на симболичан начин прославио и тако јој се
одала почаст. И град Београд би добио на још једној знаменитости на својој туристичкој
мапи. Можда ће ускоро неки туристички водич, док стоји пред њеном кућом и спомен-
плочом, радозналим туристима и светским путницима говорити:
„Овде је некад живела књижевница и светска путница Јелена Ј. Димитријевић!”
44
JAGODA TRUHELKA
(Osijek 1864 – Zagreb, 1957)
45
SJAJ DUŠE
Starica je ležala u svojoj postelji osluškujući hladnu, zagrebačku noć. Voljela bi

dočekati Božić, tek je nekoliko dana do njega, ali znala je da njezino vrijeme na ovome
svijetu polako istječe. U sebi je još osjećala snagu, misli su bile jasne i mirne i kada bi
ih sada pretočila u riječi, bile bi to riječi smislene, tople i jednostavne, onakve kakve
su riječi brojnih djela koja je napisala i koje je cijelog svog radnog vijeka upućivala
svojim učenicima. Da, um je bio u redu, ali tijelo, koje je na sebe navuklo 93 godine
života, više nije slušalo. Došlo je vrijeme rastanka ili vrijeme susreta s onima koje je
voljela, koji su u njoj godinama živjeli. Nije imala djece, nije se udavala, a opet, kada
promisli, imala je mnogo djece koju je štitila, poučavala i nadala se da im je u djetin-
jstvo unijela veselje i radost učenja. Iako nježna po prirodi, njena je volja pokazivala
nevjerojatnu čvrstinu kada se radilo o dobrobiti djece. Š� kola je postala njen put i
njezino poslanje. Vjerovala je da u njoj djeca trebaju stasati za život, dobiti spoznaje
koje će ih radosne i čvrste voditi dobrim, poštenim stazama života.
A čovjek se oblikuje u djetinjstvu. Dječje srce je otvoreno za sve utjecaje, pa
mu treba pristupati pažljivo, primjereno njegovoj dobi, buditi u njemu interes i na-
klonost prema ljepoti i dobroti, zanimanje za mnoge spoznajne sfere. Š� kola mora
biti drugi dom, mjesto sigurnosti, suradnje i radosti. Mora malenima pružiti i odgoj
i obrazovanje, dobar start za sretan i ispunjen život. Nadala se da će njezina studija
„U carstvu duše“ još dugo usmjeravati mlade učiteljice u njihovom poslu, jer rad s
djecom je mnogo više od pukog, često pretjeranog poučavanja. On oblikuje mlade
duše, usmjerava ih, vodi, ali to ne smije činiti djeci neprimjerenim načinom. Djeca su
nježna, osjetljiva bića i svako od njih traži poseban pristup, strpljenje, brižljiv odnos
i otvorenu, iskrenu komunikaciju. Pomislila je kakvo je zadovoljstvo osjetila kada su
konačno djevojčice i dječaci mogli sjediti u zajedničkim razredima, dobiti jednako
obrazovanje i način odgoja. I kad je pisala svoje priče, u njoj žene nisu bile ideal-
46 MARIJA JURAČIĆ
izirane, na pijedestal uzdizane ili po blatu valjane, kako su to njeni kolege pisci često
činili. Bile su to žene približene stvarnom životu.
Naborana, žilama isprepletena ruka polako se pomakla na bijeloj plahti. Sje-
tila se svojih malih ruku, nježnih i glatkih ruku djevojčice koja je oduševljeno svirala
klavir. Tata, njezin dobar otac i izvrstan i strpljiv učitelj, poklonio joj ga je jednog
nevjerojatnog, radosnog dana. Sjeća se svojih podijeljenih osjećaja. Novi je klavir
značio ljepšu glazbu, čiste tonove, više užitka slušatelja, ali joj je bilo žao starog kla-
vira. Uvijek se znala vezivati uz stvari, imati s njima poseban odnos, pokazati zah-
valnost što su joj služile, pružale radost, sudjelovale u njezinim maštarijama… Još se
sjeća svoje lutke, stare i pohabane, koju nije željela baciti kada je dobila novu, ljepšu
i raskošniju pa je baka, ta njena dobra i vješta baka, popravila i uredila staru lutku.
Njeno malo, dječje srce radovalo se novoj lutki, ali nije se moglo rastati od stare pri-
jateljice. Ta ona joj je dala svoje srce, povjeravala svoje male, dječje tajne.
Opisala je te doživljaje i još mnoge druge u nizu djela posvećenih djeci i sada joj se
u misli vraćaju zlatni danci njezinog djetinjstva, čarobno se miješajući s epizodama
trilogije „Zlatni danci“ koju je posvetila djeci. Svi dragi ljudi njezinog djetinjstva su
stali u knjigu, ostavili trag jednog vremena. Ostala je u njoj Labudova ulica u Osijeku,
ostale su kućice licem okrenute ulici, odvojene baščama i vrtovima, oživljuju u njoj
užurbana i vrijedna majka, otac učitelj, dobar, plemenit, vrijedan čovjek, braća Ć� iro
i Dragoš, koji su se ponekad upuštali i u neke opasne, pustolovne igre, pa sluškinja
Kristina i da… njena dobra i vješta baka…učiteljica Magdalena Š� repl, župnik Stjepan
Masper. Od svih njih je nešto vrijedno dobila i usadila u svoju bit. Svi su je oni ob-
likovali. Sjetila se kako je zavidjela novodošloj djevojčici na njenim lijepim i bogatim
igračkama i kako ju je majka odvela u siromašnu osječku četvrt da upozna i odnese
darove djeci koja su za Božić blagovala samo nekoliko krumpira. Taj majčin čin uvje-
rio ju je da tisuće riječi ne može zamijeniti osobno iskustvo pa je taj princip njegovala
u svom odgojnom i obrazovnom radu.
„Imala je pravo, mama“, pomislila je,“sve priče i uvjeravanja ne djeluju tako jako kao
ono što vidimo vlastitim očima.“
Osjetila je kako joj se čelo žari i dah postaje kraći. Slike djetinjstva promicale su
sjećanjem.
„Ipak je to najljepše doba u životu čovjeka“, pomislila je. Ništa ga ne bi smjelo pok-
MARIJA JURAČIĆ 47
variti.“ Pomislila je na djecu, na djevojčice koje je na početku karijere odgajala. Ta

mlada, nevina lišca promicala su joj pred očima. Mnogo djece u kojima je gledala
buduće ljude. Djeca u Osijeku, djeca u Zagrebu, u Lici, Banja Luci, Sarajevu… sve su to
bili mali, vrijedni ljudi kojima je poklanjala cijelu sebe, svoju nadarenost, svoje znan-
je, pedagošku umješnost, veliku emotivnu i radnu energiju. I ta su joj djeca mnogo
dala. Od njih je učila kako se radovati životu, kako poučavati igrom, promatrala ih je
i otkrivala što njihova mala srca može privući radu, učenju, a posebno čitanju. Ž� eljela
je da djeca znaju lijepo i tečno oblikovati svoje misli i znala je da se to može postići
samo ako su im obiteljske prilike poticajne i ako čitaju dobru dječju literaturu. Tako
je i nastojala pisati: lijepo, tečno, jednostavno i toplo. Nadala se da mladi učitelji neće
djecu na početku njihova školovanja previše gnjaviti gramatikom, da će više pažnje
posvetiti govoru, književnom tekstu, čitanju, logičkom razmišljanju…
Sada leži na tom krevetu, nekoliko dana pred Božić i sjeća se Badnjaka u
obiteljskoj kući, sjeća se tople obiteljske atmosfere, vidi sva ta mila lica koja će uskoro
opet sresti.
Noć je hladna, zvukovi grada sve tiši, a na prozor se polako navlači magla. Iznad gra-
da zabljesne svjetlost i utrne se. Jedna je divna duša ispunila svoje poslanje na ovome
Svijetu.
48 MARIJA JURAČIĆ
ЈЕЛЕНА ПАНЧИЋ
(Пирот, 1865? – Пирот, 1937)
49
ЉУБАВ САТКАНА
ОД ВЕЧИТЕ САМОЋЕ
Дуго сам трагала за јунакињом своје приче. Кажу да тема сама пронађе
писца, а да се књижевни јунаци једноставно однекуд појаве. Неки писци своје
јунаке измаштају, док неки пак своје јунаке обликују према личностима које су
заиста постојале. Мени се догодило управо тако нешто. Ја сам своју јунакињу и
њену неостварену љубавну причу случајно пронашла у старој бележници своје
баке!
Као и већина деце, и ја сам као мала волела да одлазим код своје баке. Било
је у њој неке тајновитости и недокучивости, али истовремено и посебне топлине
којом је зрачила. И дан-данас ми у сећање долазе многе слике из детињства,
подсећајући ме на време које сам проводила са њом. Бака је имала обичај да
ми, када јој наиђе инспирација, прича занимљиве приче које су разигравале
и разбуктавале дечју машту. Можда сам због тих њених узбудљивих прича и
пожелела да постанем писац!
Потрага за мојом јунакињом и правом књижевном причом трајала
је неко време, а онда се све изненада, као нека чудесна чаролија, одиграло
невероватно брзо и баш као у некој причи. У свему овоме пресудну улогу је
одиграла управо моја бака и један њен стари креденац, који је по свему био
посебан, а нарочито по томе што су све његове ладице биле отворене, осим
једне која се закључавала кључем. Сећам се да сам увек била знатижељна да
сазнам шта ли се крије у тој ладици. Кад год бих покушала да је отворим и не
бих успела, бака би ме строго и прекорно погледала.
Тако сам ја годинама безуспешно покушавала да откријем шта се налази
у тој скривеној ладици, а онда се, једне године, на моје велико изненађење,
бака која је тад већ била стара и нарушеног здравља, одлучила на неочекиван
потез. Приликом мог ко зна ког покушаја да приђем закључаној ладици, том
мистериозном и тајновитом кутку мог детињства, бака ме је само погледала и
50 АНА СТЈЕЉА
дала ми знак да јој приђем да ми нешто дâ. У памћење ми се дубоко урезао њен
поглед и говор тела старице која је добро знала да јој се ближи крај. Деловало
је као да жели да ми саопшти да је време да ми „преда свој аманет“.
Пришла сам јој срамежљиво и помало зачуђено. Она ме је помазила
по руци у коју ми је неколико секунди потом тутнула један кључ. Било је то
остварење мог детињег сна, и задовољење моје велике радозналости. Кад сам
од баке добила дозволу да откључам ладицу, осећала сам се као да освајам врх
највише планине, као да својим тананим прстима додирујем небо, или као да
стојим на постољу у ишчекивању доделе неке важне награде. Испоставило се
да је бакин аманет био много драгоценији него што се мени у том тренутку
учинило. Узела сам кључ и полако почела да откључавам ладицу која је својом
шкрипом давала до знања да се једва отвара, јер је ретко била у употреби. Када
сам је коначно откључала, срце ми је лупало као лудо. Била сам узбуђена као
никада до тада. Прво што сам угледала била је једна раскопусана бележница,
без повеза, готово неугледна. Била је положена међу прибором за шивење који
бака готово да због старости није ни користила и неких њених дрангулија које
је годинама скупљала. У себи сам помислила, зар ту хрпу папира моја бака чува
под кључем? Бака ме је све време посматрала док сам се ја правила да са пажњом
прелиставам ту бележницу која ми ни по чему није била занимљива. Гомила
неких руком исписаних рецепата, један осушени пупољак руже, једна руком
извезена марамица и папирићи који су били уметнути на крају те купусаре.
Убрзо ми се срушио свет. Није било ничега посебног што би привукло
моју пажњу. Сећам се да сам се баш растужила, баш као дете које не добије
играчку коју су му родитељи обећали. Ипак, да не бих увредила баку, узела
сам ту бележницу и обећала јој да ћу је чувати брижљиво, баш као што је и она
све ове године то чинила. Када се сетим тог дана, буде ми драго што сам ипак
прихватила тај бакин аманет јер је она недуго потом преминула.
Године су пролазиле, а бакина бележница је услед мојих честих селидби
на крају завршила у једној кутији у којој сам чувала успомене из детињства
и коју дуго нисам отварала, све до скора. Необјашњиво је то како сам дошла
на идеју да потражим ту кутију, нешто ме је засигурно водило. То је можда
управо та интуиција која писца води ка његовим јунацима и причи. Тако је и
АНА СТЈЕЉА 51
мене моја интуиција водила ка тој кутији која је чувала све успомене из мог
детињства. Отворити кутију из детињства исто је што и одгледати филм о
свом животу, посматрати и опипавати све те предмете, присећати се драгих
или мање драгих успомена, исто је што и гледати покретне слике које једна
за другом промичу на филмском платну. Када сам разгрнула све играчке, на
дну кутије сам угледала потпуно заборављену бакину бележеницу. Наједном
ме је запахнуо мирис лаванде којим је она натапала своју извезену марамицу
скривену међу већ сада пожутелим страницама те старе бележнице. Ухватила
ме је нека сета, али ми се истовремено вратио онај радознали осмех детета
које је толико желело да открије која се то тајна крије у бакиној закључаној
ладици.
Узела сам у руке бележницу и полако почела да је листам. За разлику од
оног нестрпљивог детета, овога пута сам као већ зрела жена и озбиљан писац,
веома стрпљиво и са пажњом прелиставала странице које су ми се овога пута
учиниле као право књижевно богатство. Сваки писац би ми сигурно позавидео
на ономе што сам тада открила међу страницама те бакине бележнице. На
једном, скоро нагорелом папиру, истргнутом из бележнице, руком су били
записани ови редови:
Те године у Пирот дође писац Стеван Сремац. Служба га доведе
у Пиротску гимназију. Беше наочит, прави ђувегија. Све су Пироћанке
уздисале за тим елегантним
професором господског држања. Ја сам га упознала у кући
многопоштованог Аранђела Станојевића Трнског са којим је мој отац поп
Пантелија Панчић дружбовао, а чију сам кћерку Јевгенију ја неизмерно
волела. Први пут смо се видели баш ту, у кући народног старешине
Аранђела Станојевића, у Мустафа-агином конаку. Ту смо се први пут
срели и одмах заволели. Мени је било шеснаест, а мом Стевану двадесет
и шест година. Наша љубав је била велика, а ми спремни да се једно другом
заветујемо на вечну љубав. Он је убрзо од оца тражио моју руку, чврсто
решен да ме ожени. ...То је био последњи пут да је мој Стеван запросио
неку жену. Судба није хтела да се узмемо, њега је одвела на једну страну,
а мене у тешку беду... Тужан ли је усуд жене!... Једном сам се обрела у
52
Београду и прошла улицом која је носила његово име и помислила: „Ево

куће мог несуђеног!“
... Можда ћу остати запамћена као Јелена Панчић, лепа ћерка
попа Пантелије Панчића, несрећна мајка која је изгубила свој пород,
осрамоћена супруга Јосифа Костића који је све своје прокоцкао, или пак
као несуђена љубав Стевана Сремца, а можда ме историја запамти и по
нечему другом, ко зна?
Ови редови, као истргнути из неког девојачког дневника, приковали су
ме за фотељу у којој сам седела. Реченице које сам, због нечитког рукописа, са
тешкоћом прочитала, дубоко су ме гануле. Нисам могла да верујем да на неки
начин присуствујем историји, имала сам утисак као да ми је жена која је као у
некој журби записала ове редове, својим дрхтавим гласом баш мени испричала
своју несрећну љубавну причу. Посебно сам била фасцинирана чињеницом да
је њен вољени, изабраник њеног срца, заправо био један од највећих српских
књижевника Стеван Сремац! О њему сам свакако много тога знала, али овај
детаљ из његове биографије ми је промакао, јер се о томе није много знало.
Од тог тренутка сам се заинтересовала и за животну причу Јелене Панчић.
Одмах сам почела да истражујем ко је била та жена и какав је био њен однос
са чувеним српским књижевником Стеваном Сремцем. Испоставило се да се
радило о великој и непрежаљеној љубави, оној о којој ми писци маштамо и
коју прижељкујемо као своју велику тему.
Јелена Панчић, Пироћанка изузетне лепоте, за којом је уздисала цела
чаршија, а просци стајали у реду за њену руку, та иста црнокоса лепотица која је
успела да украде срце вечитом нежењи Стевану Сремцу, била је ћерка угледног
свештеника Пантелије Панчића. И можда би њена љубавна прича имала срећан
крај да Сремац није у једном броју часописа „Српска застава“ критички записао:
„У Пироту жаре и пале три Панте, међу којима се један у свему разликује само
по томе што се званично потписује са Пантелија“. Иако је овај Сремчев текст
објављен анонимно, ипак се знало ко је његов аутор, али се добро знало и на
ког Пантелију је Сремац мислио. После овог чланка у новинама, Јеленин отац је
донео одлуку да је уда за економа болнице и политичара Јосифа Костића. Усуд
је хтео да ова пиротска лепотица доживи тешке дане, да јој се муж пропије и све
53
прокоцка, и што је најтужније од свега да јој умру сва деца коју је изродила. Ова
жена несрећног усуда која није остварила свој младалачки сан нити испунила
свој љубавни завет, успела је ипак да остави трага. И поред свих недаћа које
су је снашле, није одустајала. Одлучила је да се школује за бабицу и тако се
издржавала, доживевши дубоку старост.
Иако је нисам познавала, иако не знам како је њен рукопис завршио у
бележници моје баке, из дубине душе осећам дубоко поштовање према овој
жени. Дивим се њеној снази и верујем да је ипак њена љубав на крају победила,
макар кроз овековечену причу о несуђеној љубави, јер када се овековечи,
љубав постаје вечна!
Радује ме што сам сазнала да њена фотографија данас краси спомен-
збирку Стевана Сремца која се налази у његовој родној Сенти. Тако су лепа
Пироћанка Јелена Панчић, случајна јунакиња коју сам упознала негде на
страницама бакине бележнице и вечити нежења, књижевник Стеван Сремац
поново сједињени у својој љубави, оној коју никада нису проживели, оној која је
мени послужила као инспирација за причу „Љубав саткана од вечите самоће“.
54 АНА СТЈЕЉА
ДРАГА ОБРЕНОВИЋ
(Горњи Милановац, 1866? – Београд, 1903)
55
МАЈСКА НОЋ
Јака експлoзија потресла је Двор. Врата од тешког, пуног ораховог дрвета боје тамног
махагонија излетела из су оквира од силине удара. По хладном мермеру степеница одјекивао
је бат тешких, официрских чизама. Пуцњава је по празним, дугим холовима одјекивала
сабласно. Мај је те двадесетдевете ноћи, 1903. године мирисао на липе, трешње, невене и
смрт.
-Ово је крај-помислила је прелепа српска краљица Драга Луњевица Машин Обреновић,
док шћућурена у тајном гардероберу своје собе за пресвлачење, зауставља дах и покушава
да умири буру у свом срцу, да лепет дамара не привуче убице, да не оде заувек, а да још
једном не прошета кроз свој предивни, бескрајном љубављу испуњен живот... Сада, када се
ближи крају, схвата колико се трудила да од њега буде бржа, да га надмудри и победи... А
ипак... Све је узалуд... Сећала се дивног, августовског дана, 1883. године када се у белом, сва
прозрачна, попут пахуљице , са букетом белих ружа, које су мирисале на изгубљене снове, и
неостварена надања удавала за недрагог, кога није волела и који њу није волео. У трену када
је као несрећна невеста излазила из цркве, махнула је дечаку , слатком као анђео , не слутећи
ни сама да је поздравила своју судбину... Живот, та чудна луталица, несмирник одвео ју је из
удовиштва и беде, испод зидина Белог града у чаробну Француску и бајковити Бијариц, у
свиту изабраних дама краљице Наталије и наручје, тада дечака кога је као несрећна невеста
поздравила, а који је постао престолонаследник Србије - Александар Обреновић.
У малој, белој вили „Сашино“, на обали Азурног мора, уз шум таласа родила се љубав...
Забрањена, проклета , од почетка осуђена, али велика, јака, снажна, као у бајкама браће Грим
и Андерсена које је Драга неуморно читала својој Ђини. Надала се да ће крај бити такав,
налик бајци... да ће лепотица отићи са својим принцом и живети срећно до краја живота....
Али бајке, на Балкану најчешће немају срећан крај. На то Драга, као да је заборавила, или
није хтела тога да се сети... Љубав је била је јача од разума.
Свега се Драга сећала, и сусрета на пристаништу малог града, на обали Дунава , у
лепом Кладову ушушканом између Мироча и Карпата, где је рекла коначно „да“, да ће остати
у Србији са својим принцем да живи своју бајку са људима који је воле, и које она воли,
заборављајући да људи не памте доброту, да не воле руку која нешто пружа, и да само желе
да ту руку што јаче угризу, да је откину. Сви они које је помагала здушно, које је школовала,
извукла из беде и блата, подсмехнули су се њеној највећој муци, неутаженој жељи да Двор
обогати смехом и дечјом грајом. Уместо утехе и подршке, закопали су је живу, гурнули је у
каљугу из које није могла да се извуче. Рушили су њу, да би срушили Александра, да затру
траг Обреновићима, да сруше Србију, коју је велики коџа Милош створио, Михајло јој удахнуо
душу, Милан окрунио краљeвском круном, а коју су Александар и она сама оплемењивали,
гајили и култивисали као најнежнију и највреднију винову лозу. Присећала се свега, а
посебно тог дивног живота, те бајке коју живела и доживела , ове последње мајске ноћи на
овој намученој и грешној земаљској кугли, док је бат тешких, официрских чизама прилазио
све ближе.
Шћућурена у наручју своје љубави, свог ланета, своје душе, свог милог детета,
са којим је проживела своју кратку бајку, тихо се молила да их не нађу још само мало, до
сванућа, до помаљања још једне мајске зоре, да остану скривени до јутра, до спасења, али је,
ипак, дубоко у себи знала да се та молитва неће испунити, да неће дочекати ново свитање.
Њена непогрешива интуиција је никада није преварила. Сви лоши снови који су је месецима
прогањали, све иконе које су падале са свог пиједестала, чак и Тројеручица донета из Москве,
која је непрекидно плакала, све је предсказивало на зло, а у несрећу је била сигурна када
су је гласници из Такова известили да је гром спалио грм, са кога је на Цвети Милош повео
своје Рудничане и подигао васцели српски род на коначни бој са Турцима…
Кораци , гласови, потмуло тутњање чизама на хладном мермеру Двора, све ближи,
све злокобнији, из собе у собу, сулуда трка помахниталих убица, из једне раскошне одаје у
другу, као палацање отровног језика змије , која се спрема да зада последњи ударац жртви,
и глас, познати глас, најоданијег пријатеља, лепог генерала Петровића, од милоште међу
отменим београдским дамама прозваним Лепи Лаза, који их је позвао да изађу, да се предају,
да верују официрској речи и заклетви, а знали су да је и то лаж, сурова и безочна, лаж, и
подла издаја јединог човека , који је те, проклете, крвљу обојене мајске ноћи могао да их
спасе, јединог који је могао да их одведе до руског посланства и Чарикова, a који их је ипак,
издао и сâм покушавајући да побегне од завереничког метка.
Помирили су се са судбином, и пригрлили крај. Уз лагани шум, последњи краљ
династије Обреновић, отворио је врата тајног пролаза, и излетео пред кишу метака коју су
ка њему, и најлепшој и најумнијој српској краљици, послали официри без части, издајници
који су погазили заклетву, одрекли се верности краљу, попут звери су се острвили на
немоћна беживотна тела владарског пара. Док су они бестијали над земним остацима
последњих Обреновића, са небеског пута у вечност, бесмртна душа краљице осмехивала се
на своје убице, далеко од сваке патње, далеко од бола, и земаљске злобе, знајући да ће ова
мајска ноћ остати као неизбрисиви подсетник на једну дивну жену, снажну, а нежну као
беле мајске руже.
ПАРАСКЕВА ГАРДИЋ ЂОКИЋ

(Лесковац, 1870 – Лебане, 1925)
58
ХЕРОИНЕ НИКАД НЕ УМИРУ
Ја, Параскева Гардић Ђокић, родих се давне 1870. године, и ни слутила

нисам да ћу се удати за Љубу Гардића, који службоваше у Јабланичком срезу.
Отуд уз оно моје девојачко презиме Ђокић, уз Гардић.
Волела сам још као девојчурак, да се облачим и кинђурим, а генерације,
осмака ме запамтише по пунђи, загасито црној, са једном металном шналом,
у коси, и обавезан црвени фесић. Већ видим себе у тој европејској моди, како
облачим на себе, стару варошку ношњу, коју даме носаше по Лесковачкој
чаршији, и обавезно либаде, уз фес, на глави. Гледам себе у огледалу, и
ослушкујем кораке по мојој соби, када пожурим, протутње, као топови,
Бугарски, што ударише на Србију, и покорише, и освојише. Но и то им беше
мало, ко Аустроугару, но, нам и на ћирилицу удари, да нас покрштава, Бугарски
поп, да учимо, бугарски, наместо српског, а ја учитељица, шта ћу где ћу, тек
почех да службујем у Медвеђи као прва учитељица Краљевске основне школе
крајем 1888. године. Девојчурак, тек осамнаеста, а ја се прихватих службе. Но
се не задржах дуго, у Медвеђи, но добих премештење у Лебану, 1894. године, и
у Лебану, међ’ свом том дечицом, ја их подучавах и службовах, до 1908. године,
а потом добих опет премештење у Медвеђу, а потом и у Бојнику, те Лапотинцу
и Доњем Коњувцу. Бејах омиљена код генереација основаца које васпитавах.
Када се зби Топлички Устанак, тада сам била већ зрела жена, и у мом телу,
као што расте и буја страст, и неописива жудња и жеља, да се ослободим тесног
прслучета, тако и у народу, расташе жеља из дана у дан све већа, за устанком,
који се зби, у селу Мачковац, код Куршумлије, 1917. године, ми запрегом са
коњима, дођосмо пред свитање. Груну топ, један за другим, ко кад груне гром
на Светог Илију, или на неки празник, кад се не надаш.. И богами се добро
зарати, негде близу месец дана потраја Топлички Устанак, од 26. фебруара, до
ДУШАН ДОЈЧИНОВИЋ 59
25.марта 1917. године. То бејаше једини устанак, у некој окупираној држави,

током целог првог светског рата. Вична занату, саших, српску заставу тробојку,
црвено, плаву и белу, коју поклоних Милинку Влаховићу, команданту комита,
а приликом ослобођења Лебана.
Радила сам као илегалка, била сам курир, слала сам извештаје о Бугарима,
у Лебану, санитетски материјал, лекове, новац, и дуван. Са Светозаром
Поповићем, председником Лебанске општине, и Магдаленом Г. Николић,
организовах, привремену болницу, за лечење рањеника. Но кад пропаде
Топлички Устанак, 25. марта, цвеће процветало, дрвеће, а прохладног марта
не памтим, толику хладноћу, тамничку, сунце зубато, ко да не греје... И деси се
то: ухапсише нас Бугари, у Лебану. У Лебанском затвору, до суђења остах са
устаницима. Сати ми текоше, бар мени ко дани, а дани ко месеци. Уз то била
сам осуђена још на смрт стрељањем. Као да прогутах неку кнедлу у грлу, и бол
попут стене, ми леже на груди. Доведоше нас до десне обале реке Јабланице,
кад у задњи час, стиже, спасење! Помиловање, од Више бугарске команде, које
коњаник, у белој униформи, са исто таквом шапком, белом, донесе и прочита
на глас. Одвојише ме. Но мојим мукама не беше крај. Притискаше ме, и тек,
након другог саслушања, премлаћену, до крви и модрица, бејах, пуштена, али
сам држана под присмотром.
Искрено, више ме болеше, ожиљци траума, мучења Бугара, након
помиловања, јер избегох стрељање, но све страхоте, и ожиљци рата, који се
зби са Топличким устанком.
И некако се заврши и први светски рат, дође беда, глад, сиротиња, разне
болештине, које хараше као некад Бугари, и Аустроугари, како Лебанским
срезом, тако и Јабланичким, Лесковцем, Топличким срезом и Прокупљем, а
за њим, и много осакаћених, инвалида, из Првог светског рата, гладне нејачи
и деце. И колико сам могла, ја сам и после Првог светског рата помагала, деци,
јер ме је пре свега професија учитељице нагнала на тако један узвишени чин.
Када одвојим од уста, и дам детету, корицу, хлеба, као да дам свом, и
некако сам сита, и ако су ми усна испуцала, као од поста на води.
Гледам, кроз облаке, март месец, година господња, 1925. Падох у болест на
кратко, врућицу, температура, се не скидаше и као да чух кроз сан: “Предадни
60 ДУШАН ДОЈЧИНОВИЋ
дух свој Господу Параскево!“

Гледам кроз облаке, огромну тужну поворку, како ме испраћа на Лебанско
гробље, а међу њима понајвише деце, и српски поп, који отпоја: „Упокој
слушкињу Твоју Параскеву, дух свој Господу Параскево!“ Амин. Амин!
ДУШАН ДОЈЧИНОВИЋ 61
MARIJA JURIĆ ZAGORKA

(Vrbovec, 1873 – Zagreb, 1957)
62
NEPOKORENI SNOVI
Možda se pitate kako je bilo živjeti neprekidno se pokoravajući, bez osobne

slobode, kako je bilo sanjati dok vam snove ubijaju tek što se rode. Ja sam sanjala
svoj san, iako teško. Skrivala sam ga, ali sam ga vremenom počela živjeti. Moj san
danas lebdi diljem Zemlje i drago mi je da sam ga ostvarila. Neću pričati o svom
djetinjstvu, jer ono je prošlost, a prošlost zna biti bolna. No ni u mojoj budućnosti
nema procvalih ruža, već samo trnja. Nakon prvog velikog uspjeha mog članka „Egy
percz“ u kojem naglašavam problem mađarskog jezika u hrvatskim željeznicama,
a kojeg su objavile domaće novine, započinje ostvarenje mog sna. Iako sam članak
potpisala pseudonimom Zagorka, urednik Dogan mi je jasno dao do znanja da zna
tko sam. Ohrabrio me da pišem dalje. Zakoračila sam u taj čaroban svijet novinarst-
va i sada nema predaje. Odlučila sam svoje radove ponuditi „Obzoru“ tada vodećim
opozicijskim novinama u Hrvatskoj. No tamo me je dočekalo neugodno iznenađenje
zvano Š� ime Mazzura. Taj je čovjek bio pravi ženomrzac i s njim sam se stalno sukob-
ljavala. Njegovo prvo pitanje je bilo: “No da, pitam vas, tko ste vi? Kakve ste obitelji?
Tko vas protežira? Tko vam je otac?“A zatim je nastavio, ne čekajući odgovora: „Tko
hoće pisati, draga moja, taj mora biti – netko! Mora biti rođen, predestiniran za takvo
uzvišeno zvanje. Vi ste ipak malo odviše drski! Dotrčali ste s ulice i velite - želim pisa-
ti! Nije čudo da se čovjek mora nasmijati.“Njegove su me riječi razočarale, ali sam
odlučila pokušati ponovno. Svoje članke šaljem u mađarske opozicijske novine. U
rekordnom vremenu oni postaju hit u Mađarskoj. Moji su tekstovi stigli i do Sabora.
Bilo je zanimljivo čitati kritike i pohvale. Svi su hvalili novinara koji tako hrabro piše
o zbivanjima u Hrvatskoj. Mišljahu da je muškarac. Progutala sam tu „knedlu u grlu
i ponovno se vratila u „Obzor“. Zatražila sam prijam kod tadašnjeg urednika Josipa
Pasarića, čovjeka koji me je saslušao, zaposlio, zaštitio kasnije, u trenutcima kada
su me muški kolege napadali. Pasarić me je poticao i bio moj anđeo čuvar. Bilo mi je
SUZANA MARIĆ 63
jako teško. Prvo su me skrivali, a ja sam svoje radove slala od kuće, objavljivala pod
pseudonimom, no s vremenom su me smjestili u neku vrstu ostave bez prozora, da
ne upadam previše u oči muškim kolegama koji su me i dalje omalovažavali.
Pokušajte se zamisliti u klaustrofobičnoj sobici koja zaudara po plijesni. No,
nisu svi muškarci bili protiv mene. Josip J. Strossmayer, tadašnji najveći dioničar
tiskare u čijem je vlasništvu bio „Obzor“, bio je moja potpora, njegove riječi su odz-
vanjale u uredništvu „Obzora“. Jednog jutra vodila se rasprava, a ja sam bila tema.
Biskupov govor sam zapisala na papir „Ako se je prohtjelo svemogućem Bogu da
ženi podijeli jednake umne sposobnosti kao i muškarcu, onda se mi, crvi zemaljski,
toj njegovoj volji pokoriti moramo!“ Biskup me je potakao na pisanje povijesnih ro-
mana, čije štampanje je sam financirao i tako je nastala moja „Grička vještica“. Trud
i upornost bili su moja snaga. Polako sam napredovala u „Obzoru“. 1903. postajem
urednica, jer su čelni ljudi uhićeni zbog njihovih revolucionarnih tekstova. Ž� andari
su jednog dana banuli u uredništvo i tražili urednika. Uporno sam pokušavala ob-
jasniti da sam to ja, ali nisu mogli vjerovati da urednik nosi suknju. Borila sam se za
ravnopravnost žena i iako je to bilo skandalozno, ja sam nosila hlače. Nakon nekog
vremena i mene su uhapsili. Vrijeme provedeno u zatvoru sam iskoristila za pisanje
i tamo je nastala „Evica Gubčeva“. Ž� eni nije bilo mjesto u novinama, ali u zatvoru
su našli mjesto za mene. Ć� elija je bila skučena. Drveni krevet s posteljinom punom
nekih gmižućih pojava nije nikako mjesto za ženu, ali ja sam proživjela i gore. Kao
izvjestitelj Hrvatsko-mađarskog sabora donijela sam „Obzoru„ popularnost, tako da
je nakladništvo poraslo do 5 000 primjeraka dnevno. Pisala sam za razne novine, no
krajem 30 -ih probudila se u meni želja za osamostaljenjem. Uložila sam svoju imov-
inu i pokrenula časopis „Hrvatica“.
To su bile ženske novine u kojima sam isticala ulogu žene u borbi za ravno-
pravnost. Bilo je tu i crtica o modi, kućanstvu, objavljivala sam i krojeve za žensku
odjeću. 1941. policija mi plijeni novac, rukopise, čak i pokućstvo. Stan mi je ostao
prazan. Nikako to nisam mogla podnijeti. Uzeli su mi sve, pa mogli su i život! Zašto su
mi ga poklonili u bijedi? Ž� eljela sam umrijeti, ali mi ni to nisu dali. Ž� eljela sam pisati,
no oduzeli su mi i to. Moji nepokoreni snovi sada su se pokorili, umirili. Sretna sam
ipak, jer ja sam pisala za puk… Pero moje tvrđava je mog života, ono sanja o junaci-
ma, pobjednicima tiranije, o ljudskoj sreći, o poštenju.
64 SUZANA MARIĆ
Sanja o ljubavi prema svima. Književnosti nisam dala ništa. Ali sam bila tek
priprosti vojnik vašim i svojim idealima. Na posve zabitoj fronti. Vi se sjećate, u
najtežim vremenima, u beznadnim časovima diktature,vi i ja ,mi smo se tajno sas-
tajali u štampanim recima mojih romana i izmijenili svoje osjećaje. A sada, prije
svršetka, meni je dužnost i pravo prema vama, publici, da od sve duše zahvalim, pa
ako su vam moji reci bili vjerni rupčić s kojim ste otirali znoj s vašeg čela, tada sam
svoju zadaću ispunila .“
SUZANA MARIĆ 65
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ
(Рабровица, 1898 – Београд, 1993)
66

УЗОР

Десанка Максимовић је мој узор, дивим се њеним песмама и раду. Била је
дама са шеширом, благе нарави и једна од највећих жена наше књижевности.
Инспирисала ме је својим песмама, тако дирљивим и искреним да сам се и ја
упустила у песничке воде.
Десанка Максимовић је рођена 1898. године у селу Рабровици, а умрла
у Београду 1993. године, у 95. години живота. Детињство је провела у свом
родном селу и у Бранковини. Била је као и свако дете пуна жеља и снова. Њена
породица је морала да се пресели у Београд, град у ком је она наставила да се
школује и у ком је почела да пише. Студирала је сликарство и књижевност,
ја бих то волела да студирам кад порастем. Прву збирку песама је штампала
1921. године, а последњу „Говор птица“, коју је писала док је била у болесничкој
постељи. Њена познатија дела су и роман „Прадевојчица“, збирка песама:
„Тражим помиловање“, а посебно се издваја песма настала у спомен побијеним
ђацима и професорима у крагујевачкој гимназији, „Крвава бајка“.
Десанка Максимовић је носилац многих награда и признања. Године
1955. добила је Змајеву књижевну, награду за збирку песама: „Мирис земље“,
1963. проглашена је за почасног грађанина Крагујевца, а добитник је и
Октобарске награде, као и Вукове награде, која се даје изузетним ствараоцима
за њихово дело. Носилац је Ордена Републике са златним венцем и Ордена
части. Оставила је велики траг у историји српске књижевности и тиме је
постала вечна, заштићена од заборава, а на нама деци је да негујемо њено дело
и да чувамо оно што нам је оставила у аманет.
ТИЈАНА НАШПАЛИЋ 67
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
(Мошорин, 1877–Београд, 1958)
68
КОСМОПОЛИТА
Рођена у селу Мошорину давне 1877. године, имала је довољно времена

да стекне зрелост прије него први свјетски рат наступи. Дјетињство је провела
у равници. Облаци су се чинили толико близу земљи, а поља непрегледнима.
Живјела је у Земуну, Руми, Новом Саду. Још као дјевојчица изгубила је мајку.
Потом је изгубила брата, и њега, од туберколозе. Након Новог Сада и Сомбора,
школовање је наставила у Будимпешти. Вратила се да подучава своју дјецу,
гимназијалце Панчева, Шапца И Београда. Први свјетски рат провела је
радећи у амбуланти, иако, можда, не цијели период његовог трајања, онда
барем његов најинтезивнији дио. Разоран звук плотуна, крици рањеника
нису је спријечавали да чује усуд који се руга припаднику сваке армије. Међу
искасапљенима, малаксалима, превијајући им ране и стишћући им руке,
осјећала је и она како крвари младост, даљину породичног дома и цијену
државне границе.
Изјашњавала се као космополита. Може се оправдано сумњати да у то
доба нико и није знао значење те ријечи. Можда је и боље што није, у јеку
борбе за патрију то не би звучало ни мало пожељно. Живот је провела скромно
и марљиво. Никада није престала бринути за младе, скрећући им поглед ка
будућности. Од младих је тражила побједе радне, и за себе и за све друге, за
све будуће, за “зону памети”. У случају када свијет не знамо, или, што је још
горе, не желимо да га сазнамо, свако “друго” доживљавамо као пријетњу,
гледамо с подозривошћу и скрећемо га ка своме (увијек далеко од његовога).
“Најпрецизније и најсуштинскије знамо оно што не можемо исказати.” То је
заједничко за све људе. Сви ми гледамо у друге, али и други гледају у нас. Она
се старала да се разум чује. Разум мора бити власт, власт бескомпромисна,
савјесна, и довољно флуентна да продре у све углове, до свих нивоа. Служећи
СТЕФАН ЕЛЕЗОВИЋ 69
другима, служићемо себи, тиме чинећи корист и себи и другима. Нигдје другдје
није сасвим исто, но није ни битно различито. Човјек има свој матерњи језик,
писмо, али остаје човјек све док брине за човјека, то је језик универзалан, писмо
лако преводиво. Остала је сироче још као мала, али се борила да и њена земља
то не постане; сироче о коме нема ко бринути. Борила се, напослијетку, да ова
планета, овај свијет, не буде дом за дјецу препуштену небризи, дом препуштен
небризи. Звала се Исидора Секулић, И још увијек се обраћа младима.
70 СТЕФАН ЕЛЕЗОВИЋ
ЉУБИЦА ИВОШЕВИЋ ДИМИТРОВ

(Сараново, 1884–Москва, 1933)
71
ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА
ПЕСМЕ И БОРБЕ
“Манифест комунистичке партије

Садржи свих десет Божјих заповести.
Само људи не схватају то.
То знају лево оријентисани.
Они се зову комунисти.“
Данијела Миланова
Родила се 17. јула 1880. године у селу Сарапово, близу Раче, у Шумадији.
у сиромашној и часној породици, од оца Милована и мајке Милице. Била је
једино женско дете у кући, поред тројице браће. Сигурно да је њено одрастање
уз браћу створило такву бунтовну и јаку природу, као и потребу да отворено
показује своје ставове и однос према друштвеној заједници и појединцу, уз јаку,
правдољубиву, генетику. Живојин и Живко изучили су занате, и окренули се
животу у граду, а Никола је са сестром Љубицом остао да се бори за своје место
под сунцем. Карактерно, слични, давали су моралну подршку једно другом.
Посебно је брат храбрио своју сестру, и давао јој снагу да истраје у идејама и
опредељењу. Још као девојчица, испољавала је буитовну слободарску црту.
Та жеља и потреба није престајала током одрастања и сазревања. Жеља за
правдом, истином и слободом трасирала је њен пут, који није био ни мало лак.
Било је то ходање по трновитнм путевима, посутим предрасудама, диктатуром,
правом јачег. Њен слободарски дух, жеља за правдом и лева оријентација
давала јој је ветар у леђа и снагу да иде ка свом циљу. А циљ је био слобода
72 ДАНИЈЕЛА Б. РАДУЛОВИЋ
за све и равноправност сваког појединца у друштву. Хуманистички принципи

на којима се заснивала мисао Љубице Ивошевић Димитров, имали огромну
потпору у социјалистичким идејама. Правда, једнакост за све, без угњетавања,
на темељима расне и националне слободе. Први је Никола кренуо у Смедеревску
Паланку, да би и сестру, убрзо одвео у ову шумадијску варош. Схватајући да жена
треба да буде самостална и фи- нансијски независна, уписала се на кројачки
занат, и показала висок ниво креативности, пожртвованости и спретности.
Вредна, научена да ради, упорна и истрајна, успела је да на том пољу покаже
максимум и буде одлична и тражена шнајдерка. Али, то јој није било довољно.
Њена страсна и бунтовна природа борила се против неправде сваке врсте,
и, када је, још непунолетна, одржала говор испред „Општег занатлијског
радничког друштва,, прилично је уздрмала учмалу средину и градску чаршију.
Позвала је своје колегинице да пусте свој глас и побуне се против лоших услова
рада - да се не плаше, да буду упорне и истрају у томе.
Пратила је вести у листовима који су били против тадашњег режима
„Социјал-демократ,, и „Радничке новине,, и све време маштала о Београду.
Желела је да иде у центар радничког покрета, осећајући да има снагу и јачину
да нешто уради на том плану радничких идеја н револуционалног покрета.
Са 20 година, спаковала је кофер и пошла у престоницу. Тамо је сачекао брат
Жарко, и одмах је запослио у модном салону. Одмах је кренула са оперативним
деловањем. Постала је стални члан хора „Београдског радничког друштва,,
играла је у позоришним представама, писала чланке и песме. Прва њена
песма изашла је у „Радничким новинама,, - песма НАПРЕД. У њој је приказан
понос. пркос, бунт ... она отворено позива на револуцију, као жељу и потребу
за лепшим и хуманијим животом. Као насушну потребу за слободом. Написала
је укупно 27 песама, све су револуциоиално-социјалне. Као и неке прозне
текстове. Неће дуго чекати (1902), Доле вео (1902), Пред судом (1906), Сени
Е. Ј. Ребрића (1906), Ланци су пали... Робље се буди (1906), Прокуни мајко!...
(1913), Не вређајте ране!... (1913), Видела сам вас!... (1913), Над колевком
пролетера (1919), Лептиру (1920), Опијај се... (1920), Плебејка сам, да! (1920),
Здраво децо! (1920), Омладинцима (1920), Завет музе (1920), Једно питање
(1920), Беда (1920), Моје маште (1920), Ја љубим живот (1920), Кад се овај
ДАНИЈЕЛА Б. РАДУЛОВИЋ 73
живот пробуди (1920), Ми смо деца, рада (1920), Ох биће, биће (1920), Моје
жеље (1920), Чуј, не чами, устај! (1920), Први снег (1920), Један дан победе
(1920), Лавице (1923).
Звог великог залагања за социјалистичке идеје, ангажованости и
агилности, 1901. изабрана је у руководство „Савеза шивачких радника Србије,,.
Она је желела још више и од струке и од социјалне правде. Њена неисцрпна
енергија одвела је у Беч, да би се у царском граду усавршавала у послу. Међутим,
превелика амбиција Љубичина засметала је аустријским властима, те је они
ставили на листу сумљивих, и она из Аустрије, одлази за Бугарску. Година
1903. веома је важна за Љубичину биографију, јер се у тој години први пут
среће са Георги Димитровим, који ће јој постати супруг. Она је рођени лидер.
Хероина. Пуна енeргије, жеље за бољитком и талентом да поведе народ за
собом, покреће штрајк. У Софији је плодно тле да она развије своју друштвену
и политичку активност. Уз то, Љубица прати сва дешавања широм Европе,
када је раднички покрет у питању, као и ширење револуционарних идеја
и борба за радпичка права. Бритка на језику, луцидна у идејама и њиховом
остварењу, она крчи пут правди и хуманости и једнакости за све. Удаје се за
дотадашњег сарадника, Георги Димитрова, са којим ће провести наредне три
деценије заједничког живота. Оно што је карактеристично за њен плодоносни
рад, нису само идеје, добра реторика и карактеристике лидера. Она се читавог
живота вредно и марљиво едукује, преводи чланке са руског језика, свог
супруга учи немачком језику. Прати позоришне и биоскопске представе,
прати сву доступну литературу. Када избија Први светски рат, чинила је са
својим супругом, све што је било у њиховој моћи да помогну српском народу
на окупираном подручју. Учествује у дизању устанка а ни затвор не успева да
смањи њену вољу за правдом истином и слободом. Почетак Првог Балканског
рата дубоко потреса Љубицу и Георгија. Обоје живе и раде у духу истинског
пролетерског интернационализма, осуђујући ратну политику Бутара. Тај однос
српски народ не заборавља, и узвраћа 1923. године, помажући Димитрову и
његовим друговима, после пораза септембарског устанка, указујући им помоћ.
Љубица је делегат Вуковарског Конкреса. Долази до разних политичких
превирања, те она једпо време бива у затвору у Београду. Њена воља не јењава,
74 ДАНИЈЕЛА Б. РАДУЛОВИЋ
ни у затвору ни на слободи, Љубица је незадржива и незаустављива у ширењу

социјалистичких и хуманих идеја, али и остварења истих. Са супругом 1925.
одлази у Москву, затим по налогу партије, у Берлин. Здравље јој је прилично
нарушено, и одлази на лечење у Совјетски Савез. Године 1933. Димитрова
хапсе, а она умире 27. маја 1933. године.
Прерано се угасио живот једне жене, која је рођена да буде хероина. Њен
жар којим је преносила идеје, оне исконске, човекове, идеје слободе и правде,
једнакости и хуманизма био је такав да је загревао многе људе који су били
привилеговани да чују њен глас. Жена, чији пут није био ни мало лак, али је
она са вером и храброшћу корачала по њему, знајући да тиме прави пут за неке
нове људе који ће се тек родити. Жена која се није плашила и која је са осмехом
и пркосом корачала водећи за собом многе који су у њој видели звезду водиљу.
А опет, та нежна и суптилна песничка природа која је постојала у Љубици
свему је давала ноту нежности, али оне која је несаломљива и упорна. Можда
је најјача њена карактеристика љубав према животу. Веровала је у будућност и
без икаквих резерви и оргада, градила је. Неправда је што је таква жена борац
и песник, готово заборављена, али, ово је један од начина да се ова хероина
отргне од заборава.
„ Ја љубим живот свим бићем

Својим!
Лепоте његове душом пламеном
Волем и штујем;
- Још већма љубим га, кад окршаје
Борбе, за други, лепши свет
Са свију страна чујем“
(“Ја љубим живот” Љубица Ивошевић-Димитров)
ДАНИЈЕЛА Б. РАДУЛОВИЋ 75
КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ
(Београд, 1894–Београд, 1981)
76
HIPATIJA
Neko reče: skitam i pričam, prestao sam da skitam, sve više ležim i čitam
vaše priče sa fejsbuka, odnosno iznenada mi uleti neko u inboks sa čudnom svojom
pričom, kao što je ova...
- Znate, videla sam Vas juče na onoj izložbi Uroša Predića u galeriji SANU, pored por-
treta moje bake Ksenije Atanasijević, sećate li se? Pogledali ste u mene, pa u sliku, ja
sam tada želela da Vam kažem, da je to moja baka, ali sam se uzdržala, jelte, ne bi to
bilo pristojno za jednu damu; prepoznala sam Vas sa profilne slike, mi smo već neko-
liko godina prijatelji sa fejsa, a mislim da ste i Vi mene prepoznali.
Mislim, šta joj reći?. Ne sećam se uopšte tog navodnog, našeg susreta, niti por-
treta njene bake; da, zadržao sam se pored Ksenijinog portreta, pogledao te tuzne,
bistre oči, srpske Hipatije, koliko se sećam Ksenija Atanasijević nije imala dece, a
moje sagovornice, ne sećam se da sam je susreo na toj izložbi, na kojoj sam svra-
tio onako usput, posle promocije jednog književnog časopisa u kojem je izašla neka
moja priča i pesma. Odgovorio sam joj potvrdno, da je se dobro sećam, te da se u
takvim prilikama, kada slučajno sretnem nekoga prijatelja sa fejsbuka, koga lično ne
poznajem, nekako zbunim i učini mi se nepristojno da se predstavim prvi. Na to će
ona nastaviti da priča:
- Znate, želela sam tada da Vam ispričam moju životnu priču, vezano za tu sliku moje
bake, ali vi ste se ubrzo okrenuli i otišli, ja sam posle nekoliko minuta, pokajavši se
što nismo stupili u kontakt, pošla za Vama, tražila sam Vas po “Knez Mihajlovoj” ali
Vas nisam našla. Mogu li da sada ispričam tu priču?
Prekidam sa pisanjem, nastaviću čim popijem kafu...
- Znam da ste pomislili kako Ksenija Atanasijević nije imala dece, da, u pravu ste,
nije imala dece, jer da je imala ova priča i ne bi bila toliko čudna, niti bi ja Vama sada
pričala o tome, ali videli ste moje fotografije, evo poslaću Vam još koju. Pogledajte,
BORISLAV BATIN 77
zar nismo iste?

Odgovorio sam potvrdno, postoji velika sličnost, ali takvih primera sličnosti ima u
životu i oni ne dokazuju genetsku povezanost.
Ona nastavlja svoju priču...
- Sanjam je gotovo svake noći, u tom snu mi se obraća kao svojoj unuci, zbog nje sam
i upisala filosofiju. Znate li da su njeni rukopisi nestali posle njene smrti?
U tim nestalim rukopisima ona ja razradila potpuno novi filosofski sistem. Taj sistem
mi je prenela tokom naših sesija u snu, ja sam to sve uredno beležila i pripremila za
objavljivanje, hoćete da Vam ukratko ispričam o čemu se radi?
Znam da je Vaš sin završio filosofiju, bio je desetak godina mlađi od mene, ja sam
tada radila doktorat i često smo se viđali u biblioteci na filozofskom.
Uh...gde ode ova priča, kuda sada, kada se poznati likovi šetaju po njoj? Pa da nastavi-
mo...
- Vidim, stavili ste sad i naslov ovoj priči, pa dobro, ako tako želite, da
se igramo malo, da vidimo, šta ćemo sada?
Ć� utite, čekate nastavak.
Ali ipak ste se zbunili, priznajte, ne znate kuda i kako završiti ovu priču, upetljali ste
se...hahaha...
E pa, ovako ćemo:
Ako želite da Vam pokažem sve ono što mi je moja baka, moja mentorka diktirala u
snu, dođite večeras u ponoć na njen grob, na Novom groblju u aleji velikana, eto to-
liko za sada u ovoj priči, čekam Vas...
Dobro znam da je grob Ksenije Atanasijević već odavno, zatrt; sada mi nešto
pade na pamet: rođen sam u godini smrti Uroša Predića, Ksenija je umrla iste godine
kada ja rođen moj sin; tužno je i da ne postoji na Novom groblju nikakvo obeležje o
njoj, osamdesetih godina je uklonjena nadgrobna ploča porodice Atansijević.
Nažalost, ovo je ipak samo priča o nama, a ne o srpskoj Hipatiji, Kseniji Atanasijević...
78 BORISLAV BATIN
ŠEVALA ZILDŽIĆ IBLIZOVIĆ

(Sarajevo, 1903 – Sarajevo, 1978)
79
MOLBA
Majčino je lice bilo blijedo, pogled zabrinut.

- Kuku meni, pa zar moraš baš ti prva bit’? C’jelu noć usnila nisam.
Ć� utala je, ali se nastavila oblačiti. Bijela košulja, suknja do listova. Tamnu kosu je
splela u pletenice vještim, mnogo puta ponovljenim pokretima.
Otac je čekao u primaćoj sobi. Kad su ona i majka ušle, skočio je na noge, već spre-
man.
- E, haj’mo, ‘ćeri, haj’mo – rekao je. Obula je cipele, jednostavne, na pertlanje,
skoro poput muških.
Mater je navukla nanule na bose noge i slijedila ih niz baštu sićušnim koracima.
- Uh – otpuhnula je tiho, a para joj je izašla iz usta. Bilo je hladno, onaj prelaz
između proljeća i zime.
Otac se osvrnuo.
- Hajd’, bogati, uđi u kuću – rekao je poluljutito, poluljubazno – pušeš i uzdišeš
ko da je mrtva.
- Bože sačuvaj!
- I ja kažem, ženo. E, pošto je živa i zdrava, a meščini i pametna, mašallah, pre-
kini s jadikovkama i napravi nam sarmu i kadaif. Da se proveselimo kad se vratimo.
- A ti baš misliš da ‘š se imat’ razloga veselit’?
- Baš, eto, mislim. Hajd’ sad, jadna ne bila, smrznućeš se.
Majka se okrenula i požurila ka kući. Prije nego što je ušla, bacila je još jedan pogled
na oca i kćer koji su rame uz rame napuštali dvorište.
Zatvorili su kapiju. Uskoro se čuo pucanj bičem i očevo „hija“.
Fijaker je krenuo niz ulicu.
***
Bio je to markantan čovjek. Između četrdeset pet i pedeset godina, uspravan, strogog
80 AIDA ŠEĆIĆ NEZIREVIĆ

držanja, s bijelom kapom na glavi.

- Uđite – rekao je.
Osjetila je kako joj koljena drhte a pletenice zatežu na potiljku. Danas se odlučuje o
njenoj sudbini.
- Dakle?
Otac ju je blago stegnuo za rame. On će govoriti umjesto nje.
- Esselamu alejkum.
- Alejkumu selam.
- Mi smo, kao što znate, tražili dozvolu da nas primite danas. Moja kćer bi htjela..
Strogi je čovjek podigao ruku.

- Stan’te. Nek’ djevojčica sama kaže.
Udahnula je duboko, kao da se sprema da zaroni u kakvu rijeku.
- Htjela bih moliti dopuštenje za ... za ...
- Za?
- Za pohađanje ... ovaj ... Gimnazije.
- Ž� eliš da pohađaš Gimnaziju?
- Da. Da. Više od svega na svijetu.
- A poslije?
Pogledala je u vrhove svojih cipela, ali samo na trenutak. Podigla je glavu i pogledala
tog uspravnog čovjeka pravo u oči. Više se nije plašila.
- Biću liječnica.
- Zašto želiš biti liječnica?
- Zato što mnoge muslimanke neće da idu muškim ljekarima. Pa se razbole. Pa
umru. A djeca im ostanu bez mame.
- I ti bi htjela da ih liječiš?
- Da. Da pomognem nekoj mami da donese bebu na svijet. Da pomognem be-
bama i djeci. I mojoj majci i ocu kad ih nešto boli.
- Jesi li svjesna da ćeš vjerovatno biti jedina djevojčica u razredu?
- Jesam. I biću bolja učenica od svih tih dječaka.
- Uredu. Razmisliću o tvojoj molbi. Tvoj otac će dobiti obavijest pisanu mojom
rukom.
AIDA ŠEĆIĆ NEZIREVIĆ 81

Klimnula je glavom i okrenula se da pođe. Otac se rukovao i krenuo za njom.

- Stani, dijete ...
Iznenađeno je zastala. Reis se osmjehnuo.
- Tvoje ime ima lijepo značenje. Poletna. I da znaš, hrabra si djevojčica.
Jesam. I biću bolja učenica od svih tih dječaka.
- Uredu. Razmisliću o tvojoj molbi. Tvoj otac će dobiti obavijest pisanu mojom
rukom.
Klimnula je glavom i okrenula se da pođe. Otac se rukovao i krenuo za njom.
- Stani, dijete ...
Iznenađeno je zastala. Reis se osmjehnuo.
- Tvoje ime ima lijepo značenje. Poletna. I da znaš, hrabra si djevojčica.
***
Godine 1931. mlada je Bosanka primila u ruke diplomu zagrebačkog Medicinskog

fakulteta. Dok su prisutni pljeskali nježnoj crnokosoj djevojci, njoj su kroz glavu
prolazila sjećanja. Na fijaker s jednim konjem, imenom Sivi, na zaštitnički nastroje-
nog oca koji sjedi kraj nje, na kamenice koje pljušte oko njih.
I na te surmom presvučene poglede iza heklanih zavjesa, poglede oštrije od kamenja.
- Vrijedilo je - pomislila je Š� evala Zildžić. Liječnica. Muslimanka.
82 AIDA ŠEĆIĆ NEZIREVIĆ

MARIŠKA HOLOUBEK FUNJAK

(Szariszap, 1904–Koprivnica, 1993)
83
MARUŠKIN LUDI RITAM
“Razumijem mladost, ništa im ne zamjeram. Svaki njihov čin uspoređujem sa

samom sobom dok sam bila u tim godinama. Napokon, mladost ima pravo iskoristiti
svoje vrijeme. Zašto da je u tome sprečavamo?”
U dvorani je nastao muk. Sa nestrpljenjem se iščekivao prvi takt omiljenog
benda. Svi pogledi bili su upereni u nju, a ona, iako nije prvi put bila pod svjetlima re-
flektora, osjećala se kao djevojčica na pozornici prve školske priredbe: srce je udara-
lo sve jače, neka dotad joj nepoznata vrelina udarala u glavu, a prsti, već zadebljani
i teško pokretljivi od gihta, nemirno su treperili. A onda se sabrala; pa pobogu ženo,
osamdeset i kusur ti je godina, ovo je Kulušić, ispred tebe su ljudi svih generacija koji
čekaju da zasviraš, vesele ti se, ozareni su, vidi se da te vole... ovaj san nisi sanjala ni
u najluđim mladenačkim godinama.
Samo je lagano kimnula glavom, uzela svoju violinu i zasvirala...taktovi kaubo-
jade i ludog ritma ponijeli su je i ništa više nije postojalo; nestala su svjetla reflek-
tora, nestali su svi ti ljudi ispred, postojala je samo muzika. Predala se ritmu, a desna
noga, u dubokoj crnoj cipeli nekoliko brojeva većoj, udarala je u taktu ritma. Malo tko
je doživio takve ovacije kao ona te večeri. Baka Mariška i njen Mariška bend.
Mariška Holoubek Funjak rođena je u mjestu Szariszap u Mađarskoj, 1904. go-
dine, od oca Č� eha, violiniste u vojnom orkestru i majke Mađarice. Već od svoje pete
godine uči svirati glazbene instrumente. U Koprivnicu doseljavaju 1910. godine, a u
Zagrebu pohađa srednju glazbenu školu: uči svirati violinu, harmoniku i klavir, no
koju zbog svog nemirnog duha ne uspijeva završiti.
Iako bez diplome, imala je ogromno glazbeno znanje i cijeli svoj životni vijek
podučavala mlade glazbi. Mnogi danas proslavljeni glazbenici mogu se pohvaliti da
im je osnove njihovog umijeća usadila upravo baka Mariška. Skromna po prirodi,
podučavala je besplatno cijeli svoj vijek, a najveća nagrada bili su joj uspjesi njenih
84 LELA VUČKOVIĆ
učenika. Voljela je mlade, divila se njihovoj energiji, a istovremeno i imala razumije-

vanja i strpljenja za njih. “Oni koji govore protiv mladih jalni su što je njihovo vrijeme
prošlo, a neće se sjetiti kakvi su bili. Mene mladi vole i zato što ih razumijem.”, rekla
je u jednom intervjuu.
Nije voljela kućanske poslove. Zanimljivo je da nikad nije naučila kuhati. Od
suđa bila joj je draža violina. Udavala se dvaput i oba puta ostala udovica, bez djece.
Alkoholizam njenih supružnika ostavio je dubok trag, pa je kao svoj doprinost borbi
protiv alkoholizma, vodila muzičku sekciju Alko kluba.
Iako je cijeli svoj život posvetila glazbi, aktivnije se njome počinje baviti tek u poznim
godinama. “Kad najmanje očekuješ, život ti najviše daje.”, znala je reći.
1981. godine osniva “Mariška bend”, koji ubrzo postaje prava atrakcija sjeveroza-
padne Hrvatske. Svirali su narodnu podravsku glazbu, šlagere i američki country.
O njihovoj popularnosti svjedoči istoimeni dokumentarni film Petra Krelje iz 1986.
godine, nagrađivan na mnogim svjetskim festivalima. Bend je prestao svirati krajem
1987. godine.
“Velika mama”, kako su je Podravci od milja zvali, umrla je 3. ožujka 1993. u
Koprivnici. Voljela je Podravinu, a voljeli su i nju Podravci. Danas se njenim imenom
ponosi jedna ulica u Koprivnici, te Klub umirovljenika koji djeluje pri Domu za starije
i nemoćne osobe u Koprivnici.
Vesela i energična starica, širokih pogleda i otvorene duše, ostala je zauvijek u
sjećanju svih generacija podneblja u kojem je živjela, kao podsjetnik svima nama da
godine nisu važne i da nisu kočnica u ostvarenju naših, možda i najluđih snova.
85
DŽEMILA HANUMICA ZEKIĆ

(Sarajevo, 1917–Sarajevo, 2004)
86
PRKOSNA HANUMICA
Jedna starija gospođa, koja živi u Š� vedskoj, 2010. godine. upita me da li znam
nešto o pjesnikinji Džemili, koja je, prema njenom sjećanju iz djetinjstva, za vrijeme
Kraljevine Jugoslavije pisala za književni časopis „Dječiji Novi behar“. Potpisivala se
pseudonimom Džembuni, piše mi ta sarija gospođa. Obećah joj dosta olako da ću
svakako nešto saznati i javiti.
Svoje istraživanje započeh u Bošnjačkom institutu u Sarajevu, gdje su mi
pripremili časopise Novog behara i Dječijeg Novog behara od 1932. – 39. god.
Listajući i iščitavajući originalne brojeve osjetih ogromno zadovoljstvo što je u ono
doba bilo takvih književnih časopisa. I, koja radost me obuze kad naiđoh na pjesme
potpisane sa Džem-bu-ni!!! Ali, nakon par sati istraživanja otkrih da se iza tog pseu-
donima krije autor Nikola Buconjić, pjesnik, etnolog, historičar. Koje iznenađenje!
Interesovalo me otkud spominjanje imena Džemila, pa ubrzo nađoh odgovor i na to
pitanje: za Dječiji novi behar je pisala i pjesnikinja Džemila Hanumica Zekić! Kako to
da ne znam za ovu pjesnikinju?
Tako je počela potraga za meni nepoznatom Džemilom. Spletom okolnosti
dođoh u kontakt sa njenim rođacima koji ne žive u Sarajevu, budući nije imala djece
ni najbližih živih srodnika. Pomogao je mali članak koji sam napisala na internet-
skoj stranici “Književni kutak”. Tako se nađoh na Mihrivodama, tačnije u ulicu Ticina,
gdje se i rodila i umrla Džemila Zekić. Neodustajući od daljeg traganja, pronađoh
još rođaka i dvije rodice, kćerke Džemilinih tetaka, starije gospođe koje su mi dale
dragocjene podatke. Osim u Bošnjačkom institutu, istraživala sam u Gazihusrefbe-
govegovoj biblioteci, kao i Historijskom arhivu Sarajevo, u staroj gradskoj jezgri, tek
malo niže od kuće u kojoj je je živjela Džemila. Fotografije sam sama napravila.
Imanje Zekića je neveliko, sa svih strana okruženo velikim kućama. Opština
je Džemili napravila novu kućicu, u koju nikad nije uselila. Njeni najbliži srodnici,
JASMINA HANJALIĆ 87
zakonski nasljednici, su imanje u ul. Ticina prodali.

Prema izvatku iz kućne liste od 11. 6. 1926., popisani su članovi porodice
Avde Zekića, nastanjeni u Mahali Abdula Halife, ulici Mihrivoda 27 (kasnije Ticina
ulica 6, odnosno 8).
Avdo Zekić, otac, rođen je 1890., majka Ajiša 1897., kćer Džemila, rođena 30. 3.
1917. , te sinovi Reuf (1920.) i Ragib (1923). Džemila je, dakle, bila najstarije dijete
u porodici.
Njen djed, Husein Zekić, bijaše poznati sarajevski bunardžija, a ime mu se spominje u
nekim publikacijama o historiji Sarajeva. Otac Avdo je bio pismen čovjek, iako ne for-
malno obrazovan, a radio je u tiskari. U matičnim knjigama iz Ž� enske realne gimna-
zije pod zanimanjem oca piše “litograf”. Kako je bilo puno nepismenog stanovništva,
Avdo je pomagao poznanicima, prijateljima i susjedima pri rješavanju birokratskih
pitanja. Rodom iz okoline Stoca, Avdo je bio srednje visine, žilav čovjek, smiren, kul-
turan i veoma pobožan. Brinuo se predano za djecu, posebno nakon prerane ženine
smrti. Nikada se više nije oženio.
Dakle, njegova supruga Ajiša jedna je od četiri kćeri Mustafe Mutapčića i Mu-
nire, rođene Murić. Džemilina majka bila je izrazito lijepa i stasita žena plavih očiju.
Nije radila kao učiteljica, kako se priča, nego je bila domaćica. Sa trinaest godina se
udala za Avdu. Nažalost, pošto joj je zdravlja bilo krhko umrla je prerano, negdje
oko 1938/9. god, i ostavila iza sebe porodicu sa troje djece. Izgleda da je imala neka
obilna ginekološka krvarenja, po usmenom kazivanju rodica.
Kao po nekom pravilu kćer Džemila trebala je preuzeti brigu i pomagati mlađoj braći,
ali to se nije dogodilo.
Džemila Zekić je stršila među djecom u mahali i u osnovnoj školi, kao veoma
bistra, inteligentna i otvorena djevojčica. Njena tetka Fatima govorila je za nju da je
otvorena, bistra, lijepa i prijatna djevojka, a zatim i žena, pošto je često posjećivala
nju i njenog muža Muharema. Džemila je kao poodrasla uživala u diskusijama o bilo
kojoj temi, pogotovo politici, globalnim pitanjima itd., i to sa tetkinim mužem Mu-
haremom.
Nakon osnovne škole pohađala je Ž� ensku realnu gimnaziju u Sarajevu. Upisana je
školske 1929./ 30. a napustila je školovanje 1934. godine pohađajući V-b razred. Te
godine imala je 127 opravdanih izostanaka.
88 JASMINA HANJALIĆ
U matičnoj knjizi školske 1930/ 31. godine, Džemila je upisana u drugi raz-
red gimnazije pod rednim brojem 17. Džemila Zekić rođena u Sarajevu, piše tamo,
banovina Drinska, jugoslovenske narodnosti i muslimanske vjeroispovjesti, živi
kod roditelja u ul. Ticina 27. Dalje u matičnoj knjizi piše da najbolju ocjenu ima iz
vjeronauke – odlična, a najlošije joj ide matematika. Upućena je na popravni ispit iz
matematike, koji je položila sa dobrim uspjehom. Za učenje je razrednik napisao da
je “marljiva” a za ponašanje “odlično”.
“Darovita i marljiva Džemila polaže popravni ispit iz matematike i njemačkog jezika”,
piše u matičnoj knjizi za njen treći razred, a za prilike pod kojim se školuje napisano
je - “dosta slabe”. Te godine je imala 268 opravdanih izostanaka.
U nastavku školovanja, tokom četvrtog razreda gimnazije (što odgovara
današnjem osmom razredu) , učenje se popravlja, ali je oslobođena od gimnastike
cijele školske godine. U decembru mjesecu te iste školske godine kažnjena je ukorom
razrednog starješine. I dalje najbolju ocjenu ima iz vjeronauke.
Njeno školovanje se završava 28. juna 1934. godine. “Ponavlja razred” piše u
matičnoj knjizi, a za ponašanje je dobila pismenu oscjenu - “mirna i pristojna”. Slabe
ocjene ima iz francuskog jezika, latinskog, istorije, matematike i crtanja.
Naredne godine se nije upisala. Tada je već u osamnaestoj godini života. Prema us-
menim podacima njenog nećaka Jasenka Zekića, samovoljno je napustila školovanje.
Sagledavanjem ovih dokumetovanih podataka, uz činjenicu da je Džemila
počela objavljivati pjesme u drugoj polovici 1934., dakle nakon što je prestala sa
školovanjem, neka pisanja da ja ona “izbačena iz škole zbog hrvatstva kojeg je u
svom stvaralaštvu potencirala” su neodržive.
Lijepa Džemila nikada nije nosila veo niti mahrame, što se većinom zahtijevalo
u ono doba od žena i djevojaka. Iako je živjela prilično savremeno, u isto vrijeme bila
je duboko religiozna.
Zbog lijepog izgleda i pismenosti mnogi ljudi su je poštovali. Svi njeni savremenici
slažu se da je kao djevojka, a potom žena, bila vrlo atraktivna. Ova veoma ženstvena
pjesnikinja imala je crnu i blago talasastu kosu. Bila je srednje visine. Imala je lijepe
i nježne crte lica, gladak i njegovan ten.
Njenom ljepotom, po svemu sudeći, bio je očaran i Nikola Buconjić, jer u jed-
noj njegovoj priči „Mala Nura , sreća Hasanova“ objavljenoj u Dječijem Novom be-
haru br 15 – 19, od 1. aprila 1939, na str 46 – 48 usred priče je baš njena fotografija.
I u starosti, kada nije više farbala kosu i bila potpuno sijeda, imala je neki
čaroban smiješak koji je sagovornika osvajao.
Timur Numić, jedan od njenih skrbnika, sačuvao je audiosnimak snimljen
prilikom posjete književnika Abdulaha Sidrana. Tada je Sidran nagovara da pređe
u kućicu koju je općina napravila za nju, zbog opasnosti od rušenja stare. Tom pri-
likom, iako u dubokoj starosti, ona živahno govori o sebi, sjeća se nekih detalja iz
mladosti i života, govori o drugima, recituje i pjeva.
No, kako kažu svjedoci, oduvijek je bila hirovita, svadljiva, tvrdoglava, sve je
moralo biti po njezinom. Ni sa kim nije dugo izdržala u komunikaciji. Uglavnom bi
dane provodila u bašti, s knjigama u rukama ili papirima i olovkom. Voljela je čitati,
pisati i pjevati pod drvetom. Tome bi prethodila prepirka s ocem i ostalim ukućanima
oko sudjelovanja u kućnim poslovima koje je izbjegavala. Pa i kad je ostala bez ma-
jke.
Inače, prizeman kuća Avde Zekića, u kojoj je rođena Džemila, imala je malu
verandu, natkriveni papučluk, četiri ili pet stepenika i malu ogradicu, sjeća se
Džemilina rodica Š� efika. Ulazilo se kroz dupla vrata u hajat (hodnik), desno je gledao
veliki halvat (soba), lijevo manji. Bašta je bila prelijepa.
Džemila Hanumica Zekić udala se otprilike s početka Drugog svjetskog rata za
Adema Č� olana iz Breze, stasitog sprovodnika vozova svijetle puti. Kao momak znao
je doći u mahalu i pozvati Džemilu da prošetaju, pri tom je dotaći za struk. Vještom
oku njenih rodica to nije promicalo. Mada su neki mislili da njegovo ruralno pori-
jeklo ne ide uz Džemilu, bio je omiljen u porodici. Nakon vjenčanja stanovali su blizu
sarajevske pivare u nekom jevrejskom stanu u zgradi, prizemno.
Adem je često putovao pa je jednom Džemila zamolila svoju teku Rasemu da
njena kćer Š� efika dođe kod nje u goste.
„Strah me“, rekla je tada Džemila svojoj četrnaest godina mlađoj rodici Š� efiki. Zaista,
iza zgrade jurio je i šumio potok. „Fiko, šta ono šumi?“, upitala je tada djevojčicu.
Stan je bio namješten, dominirale su sjajne komode od punog drveta, ali sve je
djelovalo neuredno. Domaćica je odavala utisak da živi samo u svome svijetu knjiga
i da nije primjećivala stvari oko sebe.
Kako svjedoči šira porodica, tokom Drugog svjetskog rata kratko je živjela u
Ferhadiji, u stanu koji su ona i njen muž dobili od vlasti.

Najzad, pred kraj rata, 1944. Džemila je rodila sina Ragiba. Zvali su ga „Ekica“. Prije
nego je prohodalo dijete je umrlo. Kasnije nije imala djece.
Za vrijeme Drugog svjetskog rata Džemilin muž Adem je bio pripadnik
Ustaških postrojbi. Zbog toga je uhapšen po oslobođenju, bio u zatvoru, ali kako se
nije dokazalo da je počinio neki zločin, pušten je. I Džemila je provela tri mjeseca
u sarajevskom zatvoru. Nakon izlaska razvela se od Adema. On se kasnije ponovo
oženio. Džemilin brat Ragib ga je jednom prilikom opisao kao vrlo dobrog i plemeni-
tog čovjeka.
U velikim zbjegovima prema Bleiburgu našla se i Džemila (nije poznato da
li išla sama ili s mužem). Navodno je u panici bilo strah partizana. Vratila se nakon
nekog vremena izgladnjela, puna ušiju, a taj njezin "pohod" otac Avdo je smatrao još
jednom bespotrebnom avanturom budući joj se ništa ne bi dogodilo da je ostala.
Avdo joj je nalazio razne poslove, kao npr. posao u javnom kupatilu na mjestu proda-
je karata. Nije dugo izdržala, usred posla se jednog dana, nedugo nakon zaposlenja,
vratila rekavši kako je njoj tamo dosadno te ne misli dalje raditi. Slično je bilo i s
poslom u knjižnici. Rodica Š� efika se čak sjeća da je kratko radila u tadašnjoj radio-
stanici.
Bliska rodica Fahra se sjeća da je već razvedena Džemila bila u ljubavnoj vezi i
to nekoliko godina. Rodica Fahra ga opisuje kao "pravog gospodina". Nosio je bradu,
malo zaraslu i prosijedu. Za mene će ostati tajna ko je taj gospodin, mada mašta ne
miruje!
Mnogi koji su je kasnije obilazili odmah su uočavali njen nemar prema
pokućstvu, naspram velike posvećenosti i brzi o mačkama. Rođak Mahmut Numić
svjedoči da je o mačkama pričala kao o ljudima, svaka je imala svoje ime. Pamte u
porodici kako je jednom rekla ocu : „Babo, ubi tetka Esmu (mačku)“
Ž� ivjela je s ocem u rodnoj kući sve do 1980. kada je on umro. Od njegove pen-
zije hranila je sebe i svoje mačke sve do 21. oktobra 2004. kada je umrla u osamdeset
osmoj godini. Ukopana je u groblju “Grlića brdo”.
Džemila je pjesme pisala do kraja žovota, ali nakon Drugog svjetskog rata nije pozna-
to da je išta objavila. O tome je svjedočila gđa Hamka, povjerioc iz MZ Medrese, koja
ju je obilazila. Takođe, u pomenutoj audiosnimci, sama Džemila priča da je napisala
zbirku pjesama posvećenu tadašnjem predsjedniku Aliji Izetbegoviću. Ali, niko ih

nije vidio. No, u nekoliko navrata je socijalnim radnicama općine Stari grad, Namki i
Tiđi, recitovala stihove. Kažu i da je gledala u fildžan - navika sarajevske mahale.
Nećak Jasenko Zekić, koji se potrudio sjetiti se nekih detalja iz očevih pripovijedan-
ja, daje podatak da je Džemila sarađivala sa književnikom Ivom Balentovićem iz
Umaga. Postoji trag i o prepisci s Milom Budakom, književnikom i u svoje doba min-
istrom u vladi NDH. U Hrvatskom arhivu postoji podatak o zaprimljenoj pošti od
Džemile Zekić 9. Septembra 1941. god, u poglavlju “Korespondencija Mile Budaka,
doglavnika i ministra pravosuđa i bogoštovlja”. Usmeni izvori navode da je tokom
rata napisala pjesmu o Poglavniku, zbog koje je dobila pohvalu i značku.
Ova skromna i manje poznata sarajevska pjesnikinja imala je vrlo skroman
život, koji su obilježili ljubav prema Bogu, poezija i nebriga za sebe i svoje bližnje.
Ali, imala je neskromne snove. Pjesme. Nadahnuća. Ipak, većinu života provela je u
osami, a jedino društvo su joj bile knjige i mačke.
Mladalački dani sami po sebi, njen urođeni nemir i nepostojanost nisu joj dozvolili
da završi školovanje. Ipak, objavljivala je pjesme i kratku prozu u periodu od 1934.
pa negdje do početka Drugog svjetskog rata, i to u uglednim književnim časopisima
Novi behar, Dječiji Novi behar, Kalendar Narodne uzdanice, Islamska riječ, Gajret.
Nije poznato da je objavila samostalnu knjigu.
Iako iza sebe nije ostavila obimno književno djelo, značajni su njeni snovi i
stremljenja ka uzvišenom. U jednom vremenu gdje je pismena žena bila rijetkost
Džemila Hanumica Zekić objavljivala je svoje pjesme rame uz rame sa najvećim im-
enima tog doba. I samo je usud rata i teške životne okolnosti zaustavio taj uzvišeni
pohod. Zato, ne zaboravimo ovu ubogu i neobičnu ženu, mirisni cvijetak koji je krat-
ko cvao.
КСЕНИЈА ИЛИЈЕВИЋ
(Црепаја, 1923–Панчево, 2005)
93
НЕПОЗНАТА КСЕНИЈА
Писати о Ксенији Илијевић значи писати о живој уметности и бесмртној

уметничкој души. Попут “верне љубе” она је остала доследна свом сликарском
изразу. Многи критичари, познаваоци и љубитељи сликарства сагласни су да
је управо то и чини посебном.
Ксенија Илијевић је рођена 23. јула 1923. године у малом банатском селу
Црепаји где је завршила основну школу. Матурирала је у панчевачкој гимназији
1942. Наредне године уписује се на Академију ликовних уметности у Београду
где студира у класи професора Васе Поморишца. На наставни одсек прелази
1947. године у класи професора Недељка Гвозденовића. Дипломирала је 1948.
године на Академији ликовних уметности у Београду у класи професора Косте
Хакмана.
Члан Удружења ликовних уметника Војводине постаје 1950. У Удружење
ликовних уметника Србије примљена је 1953. године. На студијским путова-
њима од 1954. до 1965. године обишла је Француску, Грчку, Белгију, Немачку,
Чехословачку, Енглеску, Италију, Мађарску и Аустрију.
Од 1948. до 1959. године радила је у градском народном одбору као
референт за културу и уметност. Од 1950. до 1972. године ради као ликовни
педагог у панчевачкој гимназији “Урош Предић”, а затим у основној школи
“Јован Јовановић Змај”.
Преминула је 14. августа 2005. године. Сахрањена је на старом право-
славном гробљу у Панчеву. Иза себе је оставила на десетине награда и
признања, на стотине самосталних и групних изложби и на хиљаде слика.
***
То је укратко биографија академске сликарке Ксеније Илијевић. Међутим,
94 ЉИЉАНА СТОЈАДИНОВИЋ
ко је у души била та жена-сликар сазнаћемо ако откријемо једну мистерију.

Одрасла у традиционалној српској породици и од детињства је осећала да мора
постати нешто посебно. Вероватно јој је узор био њен блиски рођак, познати
сликар, Урош Предић, па је ту клицу уметности у себи неговала и усавршавала
све док није постала сликарка која не иде туђим, нити позајмљеним, него
својим путем. Сваким кораком Ксенија је остављала неизбрисив траг нарочито
у Панчеву, граду у којем је живела, радила и отишла у вечност. Организовала
је хуманитарне изложбе, на њену иницијативу панчевачка гимназија добија
име “Урош Предић”, њеним залагањем оснива се Градска нижа музичка школа.
Један је од оснивача ликовне групе “Панчево 5”, идејни је иницијатор и учесник
“Мајских вечери музике, сликарства и поезије”.
Борбеног духа, а опет, крхка и нежна несебично је давала себе у намери на
оствари оно што је наумила. Неспоразум и несклад са спољним светом, тешке
болести и депресија... све је то својом уметношћу побеђивала. Сликарство је
враћало у живот. Сликарством се бранила од злих језика и лоших људи. У свету
уметности, као убице, стоје сујете других. Успех се не прашта. Само је Ксенија
могла својом изложбом у Музеју (1975. године) да привуче преко осамсто
посетилаца, само је она могла, после тога, да изјави: “Нећу више да сликам!”.
Само је она могла, из ината, да се врати са новим циклусом слика, само је она
могла јавно да каже како је њено знање и искуство веће од тадашњих кустоса.
Није имала чега да се стиди, била је хероина и као ауторка преко 3000 слика
заузела је видно место у ликовном животу. Будућим генерацијама је оставила
у наслеђе циклусе слика: “Мотиви старога Панчева”, “Кровови Панчева”,
“Одблесци”, “Мотиви из Енглеске”, “Рађање и умирање јесени”.... и незаобилазно
њено цвеће. Кружила је прича како је Ксенија у својој башти неговала преко
тридесет врста ружа, двадесет различитих хризантема, циклама, све је то
после сликала а завршним радовима давала називе “Брбљиво цвеће”, “Мудро
цвеће”, “Цвеће које плаче”.
***
У свом стваралачком опусу Ксенија је користила све технике. Радећи
ликовне прилоге за градски лист “Панчевац” открила је нови цртачки алат-
ЉИЉАНА СТОЈАДИНОВИЋ 95
тулузину. Цртежи тулузином умоченом у туш или мастило били су погодни за

новинску репродукцију. То је била Ксенија, перфектна у свему. Зато је уредно
чувала све своје скице, цртеже као и завршене радове које никада није излагала.
Говорила је како сваки уметник поседује дела која се дуго година скривају и
чувају за неку изузетну изложбу. За коју је то изузетну изложбу своје радове
чак из студентских дана чувала Ксенија, остаје мистерија. Ако Вам одам једну
малу тајну, можда ћемо открити део мистерије. “Све те слике без људи не вреде
ништа!” Зато погледајте Ксенијине слике “кровова”, “одблесака на води”, њеног
цвећа које је још увек свеже, мирише и боју променило није. Гледајте, тајна је
увек у очима!!!
96 ЉИЉАНА СТОЈАДИНОВИЋ
97
САДРЖАЈ
РЕЧ ЗАХВАЛНОСТИ .................................................................................................................................................. 5
Nikola Š� imić Tonin:

Kraljica Jelena (?-976)
„Slavna Jelena“ ................................................................................................................................................................. 8
Царица Јелена (1310-1374)
„Силна Јелена“ ............................................................................................................................................................... 11
Тања Ајтић
Кнегиња Милица (1335-1405)
„Имагинарни интервју са кнегињом Милицом“ ........................................................................................ 17
Оливера Лазаревић(1373-1444)
„Писмо Оливерино“ .................................................................................................................................................... 21
Senada Užičanin
Katarina Kosača Kotromanić (1425-1478)
„Ž� rtva prošlosti, žena večnosti“ ............................................................................................................................... 25
Marija Juračić:
Cvijeta Zuzorić (1552-1648)
„Neželjeni cvijet Dubrovnika“ ................................................................................................................................... 29
Александар В. Павловић
Еуфемија Јовић (1779-1861)
„Клетва баронице Е. Ј.“ .............................................................................................................................................. 32
Š� ejla Č� akić
Umihana Čuvidina (1794-1870)
„Prva pjesnikinja Bosne“ ............................................................................................................................................ 37
98
Љиљана Стјеља
Лујиза Песјакова (1828-1898)
„Учена Лујиза“ ............................................................................................................................................................... 40
Ана Стјеља
Јелена Ј. Димитријевић (1862-1945)
„Јелена, жена које нема“ ........................................................................................................................................... 42
Marija Juračić:
Jagoda Truhelka (1864-1957)
„Sjaj duše“ ......................................................................................................................................................................... 46
Ана Стјеља
Јелена Панчић (1865?-1937)
„Љубав саткана од вечите самоће“ .................................................................................................................... 50
Драга Обреновић (1866-1903)
„Мајска ноћ“ ................................................................................................................................................................... 56
Dušan Dojčinović
Paraskeva Đokić Gardić (1870-1925)
„Heroine ne umiru nikad“ ........................................................................................................................................... 59
Suzana Marić
Marija Jurić Zagorka (1873-1957)
„Nepokoreni snovi“ ....................................................................................................................................................... 63
Tijana Našpalić
Desanka Maksimović (1898-1993)
„Uzor“ .................................................................................................................................................................................. 67
Stefan Elezović
Isidora Sekulić (1877-1958)
„Kosmopolita“ .................................................................................................................................................................. 69
99
Данијела Божичковић Радуловић

Љубица Ивошевић Димитров (1880-1933)
„Заборављена хероина песме и борбе“ ............................................................................................................72
Borislav Batin
Ksenija Atanasijević (1894-1981)
„Hipatija“ ........................................................................................................................................................................... 77
Aida Š� ečić Nezirević

Ševala Sildžić Iblizović (1903-1978)
„Molba“ ............................................................................................................................................................................... 80
Lela Vučković
Mariška Holoubek Funjak (1904-1993)
„Maruškin ludi ritam“ ................................................................................................................................................ 84
Jasmina Hanjalić
Džemila Zekić (1917-2004)
„Prkosna Hanumica“ ..................................................................................................................................................... 87
Љиљана Стојадиновић
Ксенија Илијевић (1923-2005)
„Непозната Ксенија“ ................................................................................................................................................... 94
100
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
929-055.2(4-12)(082)(0.034.2)
94(4-12)(082)(0.034.2)
КО су биле naše heroine : [електронски зборник прича о знаменитим женама

региона] / [уређивачки одбор Ана Стјеља, Јасмина Хањалић]. - Београд : Удружење за
промоцију културне разноликости “Alia Mundi”, 2020 (Београд : Удружење за промоцију
културне разноликости “Alia Mundi”). - 1. електронски оптички диск (CD-ROM) : текст,
фотогарфије ; 12 cm. - (Едиција Ризница)
Системски захтеви: нису наведени. - Текст на срп., хрв. и бошњачком језику. - Текст
ћир. и лат. - Насл. са насловног екрана. - Tiraž 200.
ISBN 978-86-81396-05-6
а) Знамените жене -- Југоисточна Европа -- Зборници б) Југоисточна Европа --

Историја -- Зборници
COBISS.SR-ID 282780684
101
РЕЧ ЗАХВАЛНОСТИ
Књигу Ко су биле наше хероине? посвећујемо свим

храбрим женама региона, онима које су живеле пре нас и
бориле се за наша права и достојанство, онима које су нас
задужиле својим добрим делима те онима које су нас учиниле
поносним. Циљ нам је био да неке жене отргнемо од заборава
и да кроз међусобну сарадњу и повезаност нешто научимо из
заједничке историје.
Захваљујемо се свим ауторкама и ауторима који су
својим преданим радом дали велики допринос овој књизи
и омогућили нам да сазнамо нешто више о женама које су
оставиле траг у НАШОЈ историји.
Уреднице
102
103
104

Zbornik Priča KO SU BILE NAŠE HEROINE

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Zbornik Priča KO SU BILE NAŠE HEROINE

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Ko su bile NAŠE HEROINE

2 © Удружење „Alia Mundi“ 2020. Сва права задржана.

Књига „Ко су биле наше хероине“, настала је у оквиру заједничког пројекта

S koljena na koljeno prenosila se legenda zadarskim krajem, koja se i dan da-

8 NIKOLA ŠIMIĆ TONIN

pronašao je pokraj današnje solinske crkve Gospe od Otoka temelje negdašnje

NIKOLA ŠIMIĆ TONIN 9

КНЕГИЊА МИЛИЦА ХРЕБЕЉАНОВИЋ

НОВИНАРКА: “Какво је Ваше порекло поштована књегињo Милице

мајчинских брига и обавеза, а посвећени сте и државним пословима. Шта се

постала вазална држава која треба да пружа помоћ у војним походима и у

Премили мој брате,

Твоја сестра Оливера

KATARINA KOSAČA KOTROMANIĆ

Kata su me zvale žene dok su uz preslicu nizale glasove i prostirale pjesmu iz

NEŽELJENI CVIJET DUBROVNIKA

и душом бароница Еуфемија, покровитељ Цркве и училишта, мати сиротих и

осмотрити ту задужбину! Бароница Е. Ј. је основала фонд (закладу) из којег су

бечејске јавности и оправдана је бојазан да нас може погодити нека очекивана

PRVA BOSANSKA PJESNKINJA

„...žalila ga tri godine dana,za prvu lice ne umila,

ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

Ако се величина писца огледа у броју написаних и објављених дела, у разноврсности

Јелена Ј. Димитријевић, српска књижевница, светска путница, добротворка, борац за

Starica je ležala u svojoj postelji osluškujući hladnu, zagrebačku noć. Voljela bi

variti.“ Pomislila je na djecu, na djevojčice koje je na početku karijere odgajala. Ta

Београду и прошла улицом која је носила његово име и помислила: „Ево

ПАРАСКЕВА ГАРДИЋ ЂОКИЋ

ХЕРОИНЕ НИКАД НЕ УМИРУ

Ја, Параскева Гардић Ђокић, родих се давне 1870. године, и ни слутила

25.марта 1917. године. То бејаше једини устанак, у некој окупираној држави,

дух свој Господу Параскево!“

MARIJA JURIĆ ZAGORKA

Možda se pitate kako je bilo živjeti neprekidno se pokoravajući, bez osobne

Рођена у селу Мошорину давне 1877. године, имала је довољно времена

ЉУБИЦА ИВОШЕВИЋ ДИМИТРОВ

“Манифест комунистичке партије

за све и равноправност сваког појединца у друштву. Хуманистички принципи

ни у затвору ни на слободи, Љубица је незадржива и незаустављива у ширењу

„ Ја љубим живот свим бићем

(“Ја љубим живот” Љубица Ивошевић-Димитров)

zar nismo iste?

ŠEVALA ZILDŽIĆ IBLIZOVIĆ

Majčino je lice bilo blijedo, pogled zabrinut.

80 AIDA ŠEĆIĆ NEZIREVIĆ

držanja, s bijelom kapom na glavi.

Strogi je čovjek podigao ruku.

AIDA ŠEĆIĆ NEZIREVIĆ 81

Klimnula je glavom i okrenula se da pođe. Otac se rukovao i krenuo za njom.

Godine 1931. mlada je Bosanka primila u ruke diplomu zagrebačkog Medicinskog

82 AIDA ŠEĆIĆ NEZIREVIĆ

MARIŠKA HOLOUBEK FUNJAK

MARUŠKIN LUDI RITAM

“Razumijem mladost, ništa im ne zamjeram. Svaki njihov čin uspoređujem sa

učenika. Voljela je mlade, divila se njihovoj energiji, a istovremeno i imala razumije-

DŽEMILA HANUMICA ZEKIĆ

zakonski nasljednici, su imanje u ul. Ticina prodali.

Ferhadiji, u stanu koji su ona i njen muž dobili od vlasti.

zbirku pjesama posvećenu tadašnjem predsjedniku Aliji Izetbegoviću. Ali, niko ih

Писати о Ксенији Илијевић значи писати о живој уметности и бесмртној

ко је у души била та жена-сликар сазнаћемо ако откријемо једну мистерију.

тулузину. Цртежи тулузином умоченом у туш или мастило били су погодни за

РЕЧ ЗАХВАЛНОСТИ .................................................................................................................................................. 5