Литургика 2

Садржај евхаристијске молитве у Дидахију

Евхаристија апостолског периода и касније анафоре II и III века представљају

природан развитак чина јудејске вечере са чиме се слажу сви озбиљни научници. „Вечера
Господња“ током II века претрпела je извесне промене у смислу садржаја, али је и даље
остала зависна од јудејске вечере. Најаутентичнији и најстарији споменик из овога
периода је несумњиво Дидахи коjи је настао у атмосфери светотајинског и богословског
живота Св. Апостола. Може се рећи да Дидахи представља прелазни текст између Новог
Завета и Апостолских Отаца чије је време настанка тешко са прецизношћу одредити ,
мада многи држе да је настао у другој половини или крајем I века. Спис је био познат у
древној Цркви. Највероватније га је знао већ Св. Јустин Мученик, а спомиње га и Климент
Александријски . У IV веку спис ће бити укључен у Апостолске Установе где се врло лако
препознају модификоване евхаристијске молитве. Дидахи се сматрао изгубљеним током
више векова, све до 1873. године када га је пронашао Митрополит Никомидијски Филотеј
Вријеније у једном рукопису у библиотеци метоха Светога Гроба у Цариграду. Комплетан
текст је Вријеније први пут објавио 1883. године на грчком језику. Спис представља
својевстан катихизис у коме је догматко учење најмање обрађено и оно је веома просто,
што одговара укупном стилу раног хришћанства. Међутим, основне и темељне Истине
Цркве су јасно наглашене. У VII глави се излаже правило крштавања речима: „ Пошто
претходно све ово кажете онда крштавајте“, а што даље алудира на изговарење Символа
вере или неких речи које садрже основне Истине вере. После тога долази тројична
формула крштења која потврђује веру Цркве у Тројичног Бога. Главе IX и X доносе три
Евхаристијске молитве које су по својој садржини и поретку врло карактеристичне и које
донекле разрађују основне догмате Цркве. Навешћемо у целини ове молитве како бисмо
имали јасну слику хришћанске „Вечере Господње“ и што боље ушли у смисао онога што
нам доноси Св. Јустин Мученик, а о чему ће бити речи касније.
 1. Молитва над чашом: „ Благодаримо Ти, Оче наш, за свету лозу Давида, слуге
Твога, коју си нам објавио кроз Исуса Сина Твога. Теби слава у векове!
2. Молитва над хлебом: „Благодаримо Ти, Оче наш, за живот и познање које си нам
објавио кроз Исуса Сина Твога. Теби слава у векове! Као што је овај хлеб ( који ломимо)
био расејан по горама, и сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са крајева
земље у Царство Твоје. Јер је Твоја слава и сила кроз Исуса Христа у векове!
3. Молитва после причешћа: „Благодаримо Ти, Оче Свети, за свето Име Твоје које
си настанио у срца наша, и за познање и веру и бесмртност, које си нам објавио кроз
Исуса Сина Твога. Теби слава у векове! Ти си, Владико Сведржитељу, све створио ради
Имена Твога, и дао си храну и пиће људима на уживање, да би Теби благодарили; нама пак
даровао си духовну храну и пиће и живот вечни кроз Сина Твога. Пре свега благодаримоТи
што си Моћан. Теби слава у векове! Спомени, Господе, Цркву Твоју, да је избавиш од
сваког зла и да је усавршиш у љубави Твојој; и сабери је од четири ветра, њу - освећену, у
Царство Твоје, које си јој припремио. Јер је Твоја сила и слава у векове! Нека дође
Благодат Твоја, и нека прође овај свет. Осана Богу Давидову! Ако је ко свет, нека
приступи, а ко није, нека се покаје. Маран ата! ( Господ је дошао ) Амин!

Оригиналност овог кратког eвхаријстиског приказа састоји се у распореду

благосиљања и то: прво благосиљање Чаше, а потом Хлеба . Према казивању Јеванђеља (
осим Лк. 22,17- 20 ) Христос је прво дао хлеб, а потом чашу. То потврђује и апостол Павле
( 1 Кор.11, 23- 25 ), напомињући да је тако примио од Господа. Како примећује Карабинов,
овакав поредак је у потпуности идентичан са почетком јудејске вечере. Он још додаје да
су прве две молитве типично јудејске док је само трећа молитва евхаристијска из које ће се
касније развити Агапе или Вечере љубави. Евхаристијска молитва је упућена Богу Оцу
посредством Христа или боље кроз Христа што одражава веру ране Цркве. Молитва над
Чашом и Хлебом представља мали јудејски Berakah, док се трећа молитва може поделити
на три дела. Прва два представљају благодарење за стварање, за храну, Закон... док трећи
одговара Tefillah-у који се односи на молитву за Цркву да буде сабрана у Царству
Божијем. У овим молитвама јасно се оцртавају два слоја њиховог настанка. Један, рани
слој, може се везати за доба првог поколења хришћана, који су на трпези Господњој
изговарали оне формуле благосиљања којима су у својој свакидашњој обредној пракси
прибегавали савременици Исуса Христа. Други слој је хришћански у правом смислу: он је
стваран постепено, и то у непосредној вези са трпезом Господњом. Обележја раног слоја
јесу, пре свега, краткоћа молитава над чашом и хлебом и троделност треће молитве.
Ако се пажљиво удубимо у текст треће молитве, приметићемо да се она читала и
пре причешћа. На ово нас наводе речи: „Ако је ко свет, нека приступи, а ко није, нека се
покаје“. У XIV глави овога списа се каже: „ А у недељу Господњу , сабравши се заједно,
ломите Хлеб и вршите Евхаристију, исповедајући претходно грехе своје, да би жртва
ваша била чиста. Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање
са вама, докле се не измире, да се ( тиме )не упрља жртва ваша“.
У Eтиопској цркви пред причешће је ђакон узвикивао: „ Ко је чист нека се
приближи тајнама, а ко је грешио против ближњег нека не приступа да се не опече
Божанским огњем...“. Ово потврђује да је покајање у литургијском контексту увек било
неопходан услов за учествовање у Евхаристији Цркве о чему сведоче многи литургијски
споменици из каснијег периода. Дакле, евхаристијска молитва, како смо видели, раздељује
се на два благодарења и ходатајство за Цркву. Заступничка молитва је састављења по
примеру јудејских заступничких молитава и заједно са прве две које су потпуно
христијанизоване ће послужити као образац каснијих анафора .
Будући да је ова евхаристијска молитва утемељена на јудејском начину
благодарења она још нема шему каснијих анафора, јер на први поглед њој недостају Речи
установљења, призив, тј. епиклеза, помен Страдања Христових, што је вероватно
последица disciplina arkani. Међутим, речи: „ А пророцима дозволите да благодаре, колико
хоће“ остављају доста простора за супротну тврдњу. Под Пророцима се подразумевају
Свештенослужитељи – Епископи који су по надахнућу Светога Духа изговарали молитве
напамет колико су могли, јер још није било записаних анафора или утврђених
евхаристијских молитава. To потврђује и Св. Јустин Мученик ( Апологија I, 13 ). Врло је
извесно да су Пророци у свом благодарењу изговарали и Речи установљења које су
преношене усмено, а које ће касније бити састави део свих анафора, осим анафоре Тадеја
и Марија о којој ће касније бити речи.
Посебну пажњу заслужује призив на крају молитве „Нека дође Благодат Твоја, и
нека прође овај свет“ који се може сматрати предобрасцем касније епиклезе. Иако ово
није епиклеза у правом смислу те речи, ипак у ширем значењу овај призив представља
пројаву великог и славног дана Другог доласка Христовог. Ово је видно наглашавање
есхатолошког карактера Св. Евхаристије и вере ране Цркве у скори долазак Христов на
што нас упућују речи „ Маран ата“. Цела Евхаристија је представљена као есхатолошки
чин Цркве: сабрање свих у Христу, сабрање све Цркве Божије у Царство Божије,
откривење бића Цркве као есхатолошке заједнице и њеног учешћа у вечном животу самога
Бога кроз Сина Његовог. Под изразом „ Благодат Твоја“ треба увек подразумевати Светога
Духа.
Дакле, у овоме се могу препознати основне црте анафоре каснијих времена,
евхаристијске молитве које су фиксиране одређеним формама. Ако се послужимо
латинским богослужбеним језиком, то су зачеци будућих: prefatio, anamnesis, intercessio