Irving Stoun

*
Žudnja
za
životom

Posvećeno uspomeni moje majke Poline Stoun

Sadržaj

Prolog: London
I Borinaha
II Eten
III Hag
IV Ninen
V Pariz
VI Ari
VII Sen Remi
VIII Over
 PROLOG: LONDON

- GOSPODINE VAN GOG! VREME JE DA USTAJETE!

Čak i u snu, Vincent je čekao na Ursulin glas. - Bio sam budan, gospođice Ursula -
odvrati on.
- Ne, niste bili budni, - nasmeja se devojka - ali sada jeste. - Čuo ju je kako je sišla
niz stepenice i ušla u kuhinju.
Vincent se odupre rukama, ispravi se i skoči iz postelje. Ramena i grudi bili su mu
krupni, ruke debele i snažne. Obuče se, usu hladne vode iz bokala i naoštri brijač.
Vincent je uživao u svakodnevnom ritualu brijanja, povukao je nadole širokim
obrazom, od ožiljka na desnoj strani ugla pohotljivih usana, zatim preko desne
polovine gornje usne počev od nozdrva, a onda preko leve polovine, zatim niz bradu,
ogroman okrugao komad toplog granita.
Zagnjurio je lice u venac brabatinske trave i hrastovog lišća koji je stajao na
ormanu. Njegov brat Teo nabrao ga je na pustari blizu Zunderta i poslao mu u London.
Sa mirisom Holandije u nozdrvama dan je dobro počinjao.
- Gospodine Van Gog, - zvala je Ursula, kucajući opet na vrata – poštar je malopre
ostavio ovo pismo za vas.
Poznao je majčin rukopis i pocepao koverat.„Dragi Vincente", čitao je, ,,pre
spavanja napisaću ti nekoliko reči".
Osećao je kako mu lice postaje hladno i vlažno, te je zato strpao pismo u džep
pantalona sa namerom da ga pročita za vreme jednog od mnogobrojnih odmora kod
Gupila. Začešljao je unazad svoju dugu, gustu, riđu kosu, obukao belu uštirkanu košulju
sa oborenom kragnom, zavezao veliku crnu mašnu i sišao dole, gde su ga očekivali
doručak i Ursulin osmeh.
Ursula Lojer sa majkom, udovicom provansalskog podžupnika, držala je zabavište
za dečake u jednoj maloj kući koja se nalazila pozadi u vrtu. Ursula je imala devetnaest
godina, bilo je to nasmejano stvorenje krupnih očiju, nežnog ovalnog lica pastelne boje
i malog, mršavog rasta. Vincent je voleo da posmatra odblesak osmeha koji je lebdeo
na njenom ljupkom licu kao sjaj koji baca suncobran živih boja.
Ursula ga je služila brzim, otmenim pokretima, čavrljajući živahno dok je on jeo.
Imao je dvadeset i jednu godinu i prvi put u životu bio je zaljubljen. Život je ležao pred
njim. Mislio je kako bi bio srećan čovek kada bi do smrti doručkovao sa Ursulom, koja
sedi prekoputa njega.
 Ursula unese komad slanine, jaje i šolju jakog tamnog čaja. Zatim se zavali u stolicu,
s druge strane stola, prekoputa njega, zagladi smeđe kovrdže na potiljku i osmehnu se
na njega dok je brzo, jedno za drugim dodavala so, biber, maslo i prženi hleb.
- Vaša rezeda već malo raste - reče ona, obliznuvši usne jezikom. - Hoćete
li da je pogledate pre nego što odete u galeriju?
- Hoću - odgovori on. - Hoćete li, odnosno - da li biste hteli... da mi pokažete?
- Smešnog li čoveka! Sam zasadi rezedu, a zatim ne zna gde da je nađe!
Imala je običaj da govori ljudima kao da se ne nalaze u sobi.
Vincent se zagrcnu. Ponašanje mu je, isto kao i telo, bilo nezgrapno i izgledalo je da
ne može da nađe prave reči obraćajući se Ursuli. Otišli su u dvorište. Bilo je sveže
aprilsko jutro, ali su jabuke već cvetale. Mali vrt je odvajao Lojerovu kuću od dečijeg
zabavišta. Nekoliko dana ranije Vincent je tu zasadio mak i grašak. Rezeda je izbijala
iz zemlje. Vincent i Ursula čučnuše sa svake strane tako da su im se glave gotovo
dodirivale. Ursulina kosa imala je jak, prirodan miris.
- Gospođice Ursula - reče on.
- Molim? - Ona zabaci glavu, osmehnvši se upitno na njega.
- Ja... Ja... ovaj...
- Zaboga, šta to mucate? - reče ona i skoči na noge. Ispratio ju je do vrata
zabavišta. - Moje bebe će uskoro stići - reče mu Ursula. - Zar nećete da zakasnite u
galeriju?
- Imam vremena. Peške mogu da stignem do Stranda za četrdeset minuta.
Nije joj palo na pamet ništa što bi mogla da kaže, pa zato uhvati obema rukama mali
pramen kose na potiljku koji se bese izvukao. Linije njenog tela bile su začudo oble za
tako mršavu osobu.
- Šta ste uradili sa brabantskom slikom koju ste mi obećali za dečje
zabavište? - upita ona.
- Poslao sam reprodukciju jedne od Sesar do Kokovih skica u Pariz. On će
vam napisati posvetu.
- Divno! - Pljesnula je rukama, zaljuljala kukovima i ponovo se okrenula k
njemu. - Ponekad, gospodine, ali samo ponekad možete da budete veoma mili.
Osmehnula se na njega očima i usnama, i krenula. Uhvatio ju je za ruku.
- Sinoć kad sam legao pokušao sam da izmislim neko ime koje bi vam
pristajalo - reče on. - Nazvao sam vas „anđeo s bebama".
Ursula zabaci glavu i od srca se nasmeja. - „Anđeo s bebama"! – uzviknu ona. -
Moram otići da ispričam majci!
Otrže se od njega, nasmeši mu se preko ramena, i pobeže kroz vrt natrag u kuću.
 2

Vincent stavi na glavu cilindar, uze rukavice, i izađe na Klapameski put.U kraju tako
udaljenom od srca Londona kuće su ležale razbacane daleko jedna od druge. U svakom
vrtu cvetao je jorgovan, glog i zanovet.
Bilo je osam i četvrt, nije morao da bude kod Gupila pre devet.
Bio je dobar pešak, a što su kuće bile gušće, sretao je sve više poslovnih ljudi koji
su išli na rad. Osećao je neobično prijateljstvo prema svima, svi su oni znali kako je to
divno biti zaljubljen.
Išao je duž nasipa pored Temze, prešao preko Vestminsterskog mosta,prošao
pored Vestminsterske katedrale i Parlamenta i zaokrenuo u Ulicu Sautempton broj 17,
na Strendu - londonsko sedište Gupila i Kompanije, trgovca umetničim predmetima i
izdavača bakroreza.
Dok je prolazio kroz glavnu dvoranu zastrutu debelim tepisima i teškim zavesama,
ugledao je jedno platno koje je predstavljalo neku vrstu ribe ili aždaje, šest jardi
dugačku, sa malim čovekom koji je lebdeo nad njom. Zvalo se Arhanđel Mihailo ubija
Satanu.
- Ima neki paket za vas na litografskom stolu - reče mu u prolazu jedan činovnik.
Druga soba radnje, u koju se ulazilo iz dvorane sa slikama gde su bile izložene slike
Milea, Butona i Tarnera, bila je odrađena za gravure i litografije. U trećoj sobi, koja je
više ličila na radnu sobu nego one druge dve, obavljao se najveći deo kupovina. Vincent
se nasmeja kad se seti žene koja je prethodne večeri bila poslednji kupac.
- Ne sviđa mi se ta slika, Hari, a tebi? - upitala je svoga muža. – Pas pomalo liči na
onog koji me je ujeo prošlog leta u Brajtonu.
- Slušaj, momče, - reče Hari - zar moramo da uzmemo to pseto? Psi idu mojoj ženi
na živce.
Vincent je bio svestan da prodaje zaista lošu robu.Većina ljudi koji su tu dolazili nije
se apsolutno ništa razumevala u onom što kupuje. Plaćali su visoku cenu za jeftinu
robu, ali šta se to njega ticalo? Sve što je trebalo da radi bilo je da njegova soba
reprodukcija ima uspeha.
On otvori paket od Gupila iz Pariza. Poslao ga je Sesar de Kok - i adresa je glasila
„Vincentu i Ursuli Lojer". ,,Les amis de mes amis sont mes amis".
- Pitaću večeras Ursulu kad joj budem dao ovo - promrmlja on za sebe. - Imaću
dvadeset dve godine za nekoliko dana, zarađujem pet funti mesečno. Ne mora više da
se čeka.
Vreme je brzo prolazilo u mirnoj zadnjoj sobi Gupilove radnje. Prodavao je
prosečno pedeset fotografija dnevno za Muzej Gupila i Kompanije, te je, mada bi više
voleo da radi s uljanim platoima i gravurama, bio srećan što zarađuje toliko novca.
Voleo je svoje kolege, a i oni su voleli njega, mnogo časova su provodili zajedno
razgovarajući o evropskim pitanjima.
Kao mladić bio je mrzovoljan i izbegavao društvo. Ljudi su smatrali da je čudan,
pomalo ekscentričan. Ali je Ursula sasvim promenila njegovu prirodu. Učinila je da on
zaželi da bude prijatan i omiljen, izmamila ga je iz povučenosti i pomogla mu da
sagleda dobrotu u običnom, svakodnevnom životu.
U šest sati radnja se zatvarala. Gospodin Obah je zaustavio Vincenta na izlasku.
- Dobio sam pismo u vezi s vama od vašeg strica Vincenta Van Goga - reče
mu. - On bi želeo da zna kako napredujete. Bio sam srećan što mogu da mu
saopštim da ste vi jedan od najboljih činovnika u radnji.
- Vrlo je lepo od vas što ste to rekli, gospodine.
- Nije to ništa.Moja je želja da posle letnjeg raspusta napustite zadnju sobu
i pređete napred, među gravure i litografije.
- To u ovom trenutku mnogo znači za mene, gospodine, jer se ja... ženim.
- Zbilja? To je novost. A kad će to da bude?
- Ovog leta, nadam se. - Još nije razmišljao o datumu.
- E pa, dečko moj, to je divno. Već ste dobili povišicu na početku godine,ali
kad se vratite sa svadbenog putovanja, smem da nagovestim da ćemo udesiti još
jednu.

- Doneću vam sliku, gospođice Ursula - reče Vincent posle večere,

odgurnuvši stolicu.
Ursula je bila obučena u modernu vezenu haljinu od zelene tkanine. – Da li je slikar
napisao nešto lepo za mene? - upita ona.
- Jeste. Ako donesete lampu, obesiću sliku za vas u dečjem zabavištu.
Napućila je usta kao za poljubac i pogledala ga iskosa. - Moram da pomognem majci.
Da uradimo to kroz pola sata?
Vincent se osloni laktovima na ormančić u svojoj sobi i ozbiljno se zagleda u
ogledalo. Retko kad je razmišljao o svom izgledu, takve stvari nisu bile važne u
Holandiji. Primetio je da mu lice i glava izgledaju glomazni u poređenju s engleskim.
Oči su mu bile utonule u duboke rascepe izbočene stene, nos mu je imao visok prevoj
i bio je širok i prav kao golenica, njegovo čelo, koje je ličilo na kupolu, bilo je isto tako
visoko kao razdaljina od debelih obrva do čulnih usana, vilice su bile široke i snažne,
vrat malo zdepast i debeo, a teška brada živo je svedočila o holandskom karakteru.
Vincent se okrenu od ogledala i sede lenjo na ivicu postelje. Bio je vaspitan u
strogom domu. Nikad ranije nije voleo nijednu devojku, nije nikada čak nijednu ni
pogledao, niti učestvovao u povremenim začikavanjima između suprotnih polova. U
njegovoj ljubavi prema Ursuli nije bilo ni strasti ni želje. Bio je mlad, bio je idealista,
bio je zaljubljen prvi put u životu.
Bacio je pogled na sat. Prošlo je tek pet minuta. -Dvadeset pet minuta koji su još
preostajali otegli su se u beskonačnost. On izvuče jedno pisamce od brata Tea iz
majčinog pisma i ponovo ga pročita. Teo je bio četiri godine mlađi od Vincenta i
zauzimao je sada Vincentovo mesto kod Gupila u Hagu. Teo i Vincent, isto kao i njihov
otac Teodorus i stric Vincent, voleli su se nežno za sve vreme svoje mladosti.
Vincent dohvati jednu knjigu, položi na nju papir i napisa pisamce Teu. Iz gornje
fioke ormančića izvuče nekoliko grubih skica koje je izradio idući duž nasipa na Temzi
i stavi ih u koverat za Tea, zajedno sa fotografijom „Devojka sa mačem" od Žakea.
- Zaboga! - uzviknu on. - Sasvim sam zaboravio na Ursulu!
Brzo pogleda na sat, zakasnio je već četvrt sata. On zgrabi češalj, i pokuša da
raščešlja zamršenu talasavu riđu kosu, uze sa stola sliku Sezara de Koka, i izjuri kroz
vrata.
- Mislila sam da ste zaboravili na mene - reče Ursula kad on stiže u salon.
Lepila je neke igračke od hartije za svoje bebe. - Jeste li doneli moju sliku? Mogu li
da je vidim?
- Želeo bih da je okačim pre nego što je vidite. Jeste li namestili lampu?
- Kod mame je.
Kad se vratio iz kuhinje, ona mu pruži plavi šal da joj ogrne ramena. Vincenta obuze
jeza od njegovog svilenkastog dodira. U vrtu se osećao miris jabukovog cveta. Staza je
bila mračna, i Ursula ovlaš nasloni vrhove prstiju na rukav njegovog grubog crnog
kaputa. Jednom se spotače, uhvati ga čvršće za ruku i veselo se nasmeja svojoj
nespretnosti. Nije shvatio zašto ona smatra da je smešno spotaći se, ali je voleo da
gleda kako njeno telo nosi smeh tamnom stazom. Otvorio joj je vrata zabavišta, i dok
se u prolazu njeno fino izvajano lice gotovo dotaklo njegovog, pogledala ga je duboko
u oči, i kao da je odgovorila na njegovo pitanje pre nego što ga je on i postavio.
Spustio je lampu na sto. - Gde biste želeli da obesim sliku? - upita on.
- Iznad-pisaćeg stola, zar ne?
Petnaestak niskih stolica i stolova nalazilo se u sobi te zgrade koja je ranije služila
kao letnja kućica. U jednom kraju bio je mali podijum, na kome je stajao Ursulin pisaći
sto. On i Ursula stajali su rame uz rame, tražeći najbolje mesto za sliku. Vincent je bio
nervozan, ispustio je eksere čim je pokušao da ih zakuca u zid. Ona mu se podsmehnu
tiho, prisno.
- Čekajte, nespretnjakoviću, pustite mene da to uradim.
 Podigavši ruke iznad glave, ona poče da radi spretno pokrećući svaki mišić na telu.
Pokreti su joj bili hitri i ljupki. Vincent zažele da je zagrli tu, pri bledoj svetlosti, i da
jednim čvrstim zagrljajem reši najzad tu mučnu stvar. Ali Ursula, mada ga je često
dodirivala u mraku, izgleda nikako nije dolazila u zgodan položaj. Vincent je držao
visoko uzdignutu lampu dok je ona čitala posvetu. Obradovala se, pljesnula rukama,
zavrtela se na petama. Toliko je vrdala levo-desno da nikako nije mogao da je uhvati.
- To znači da je on i moj prijatelj, zar ne? - upita ona. - Uvek sam želela da
upoznam jednog umetnika.
Vincent pokuša da kaže nešto nežno, nešto što bi otvorilo put njegovoj izjavi. U
polusenci Ursula okrete k njemu svoje lice. Zraci lampe behu upalili sitne svetle tačke
u njenim očima. Oval njenog lica bio je uokviren tamom, i nešto što nije umeo da
objasni pokrenu se u njemu kad je ugledao njene crvene, vlažne usne koje su se isticale
na mekoj bledoj koži.
Nastade značajna pauze. Osećao je kako mu se ona nudi, očekujući da izrekne sve
one nepotrebne reči ljubavi. Nekoliko puta ovlaži usne jezikom. Ursula okrete glavu,
preko ramena ga pogleda u oči, i istrča iz sobe.
Užasnut pri pomisli da će propustiti priliku, Vincent pojuri za njom. Ona zastade za
trenutak pod jabukom.
- Ursula, molim vas.
Okrenula se k njemu, lako dršćući. Na nebu su sijale blede zvezde. Noć je bila tamna.
On beše ostavio lampu u sobi. Jedina svetlost dopirala je iz zamagljenog kuhinjskog
prozora. Osećao je u nozdrvama miris Ursuline kose. Ona čvrsto obuhvati svilenu
maramu oko ramena i skrsti ruke preko grudi.
- Hladno vam je - reč on.
- Da. Bolje bi bilo da uđemo.
- Ne! Molim vas... ja... - Preprečio joj je put.
Ona zavuče bradu u toplinu marame i pogleda ga razrogačenim, začuđenim očima.
- Ali, gospodine Van Gog, bojim se da vas ne razumem.
- Želeo sam samo da razgovaram s vama. Vidite... ja... ovaj...
- Molim vas, ne sada, drhtim od zime.
- Mislio sam da bi trebalo da znate. Danas sam dobio unapređenje...
Prelazim u sobu litografa... to će biti moja druga povišica za godinu dana.
Ursula koraknu unazad, razvi maramu. Stajala je odlučno u noći, sasvim topla, bez
ikakve zaštite.
- Šta vi u stvari hoćete da mi kažete, gospodine Van Gog?
On oseti hladnoću u njenom glasu i proklinjaše samog sebe što je tako nespretan.
Uzbuđenje se najedanput stišalo, osećao se smirenim, i vladao je sobom. Isprobao je
nekoliko glasova u svesti i izabrao jedan koji mu se najviše svideo.
 - Pokušavam da vam kažem, Ursula, nešto što vi već odavno znate. Da vas
volim svim srcem i da mogu da budem srećan jedino ako postanete moja žena.
Opazio je kako se zaprepastila što on tako iznenada vlada sobom. Razmišljao je
treba li da je zagrli.
- Vaša žena! - Njen glas se povisi za nekoliko tonova. - Ali, gospodine Van
Gog, to je nemoguće!
Gledao ju je ispod onih svojih planinskih grebena i ona je jasno videla njegove oči
u mraku. - Bojim se da sada ja ne razumem...
- Čudno je da vi to ne znate. Verena sam više od godinu dana.
Nije bio svestan koliko je tu stajao, niti šta je mislio, ili osećao. - Ko je taj čovek? -
upita tupo.
- Oh, zar se nikad niste upoznali sa mojim verenikom? On je stanovao u
vašoj sobi pre nego što ste vi došli. Mislila sam da znate.
- Otkuda bih mogao da znam?
Ona se uzdiže na vrhove prstiju i pogleda u pravcu kuhinje. - Pa, ja... ja... ja sam
mislila da vam je neko rekao.
- Zašto ste krili to od mene cele godine kad ste znali da sam zaljubljen u
vas? - U njegovom glasu sada nije bilo mucanja ni oklevanja.
- Zar sam ja kriva što ste se zaljubili u mene? Ja sam samo želela da budemo
prijatelji.
- Da li vam je dolazio u posetu otkako sam ja u kući?
- Ne. On je u Velsu. Doći će da provede letnji raspust sa mnom.
- Niste ga videli više od godinu dana? Pa onda ste ga zaboravili! Sada volite
mene!
Odbacio je razum i razboritost, zgrabio je i surovo poljubio njene bezvoljne usne.
Okusio je vlažnost usana, slatkoću usta, miris kose, ljubav se svom silinom podiže u
njemu..
- Ursula, vi njega ne volite. Neću da vas pustim. Bićete moja žena. Ne bih
mogao podneti da vas izgubim. Neću se smiriti dok ga ne zaboravite i ne udate se
za mene!
- Da se udam za vas! - povika ona. - Zar moram da se udam za svakog čoveka
koji se zaljubi u mene? A sada me pustite, čujete li, ili ću zvati u pomoć.
Otrže se od njega i otrča bez daha niz mračnu stazu. Kad je stigla do stepenica,
okrete se i reče tihim šapatom, koji ga pogodi kao krik:
- Riđokosa budalo!
 4

Sutradan ujutru niko ga nije zvao. Ravnodušno je ustao iz postelje. Obrijao se

nemarno, ostavljajući na nekoliko mesta bradu. Ursula se nije pojavila na doručku.
Pošao je kroz grad ka Gupilu. Srećući usput ljude koje je video prethodnog jutra, on
opazi da su se promenili. Ličili su na usamljene duše koje žure za svojim nevažnim
poslovima.
Nije video laburnume u cvetu niti kestenove svrstane duž puta. Sunce je sijalo još
jasnije nego prethodnog jutra. On toga nije bio svestan.
U toku dana prodao je dvadeset kopija u boji, Venere Anadiomene po Engru. Gupil
je mnogo zarađivao na tim slikama, ali je Vincent prestao da uživa u tome što zarađuje
novac za galeriju. Imao je vrlo malo strpljenja prema kupcima. Oni ne samo što nisu
umeli da razlikuju pravu umetnost od lažne, nego su, izgleda, imali neverovatan dar
da izaberu ono što je izveštačeno, upadljivo i jeftino.
Njegovi drugovi nisu ga nikad smatrali za zabavnog mladića, ali se on ranije trudio
da bude ljubazan i prijatan. - Šta li to muči našu slavnu porodicu Van Gog? - pitali su
činovnici jedan drugoga. - Usudio bih se da kažem da je jutros ustao na levu nogu!
- On baš nema o mnogo čemu da se brine. Njegov stric, Vincent Van Gog, vlasnik
je polovine svih Gupilovih galerija u Parizu, Berlinu, Briselu, Hagu i Amsterdamu.
Starac je bolestan i nema dece, svi govore da će ostaviti svoju polovinu posla ovom
mladiću.
- Neki ljudi baš imaju sreće.
- Ali to nije sve. Njegov stric, Henrik Van Gog, vlasnik je velikih trgovina
umetničkim predmetima u Briselu i Amsterdamu, a drugi stric,Kornelijus Van Gog, šef
je najveće firme u Holandiji. Van Gogovi su najveća porodica trgovaca umetničkim
slikama u Evropi. Jednoga dana naš riđokosi prijatelj iz susedne sobe praktično će
kontrolisati umetnost celog kontinenta.
Kad je Vincent te večeri ušao u Lojerovu trpezariju, zatekao je Ursulu i njenu majku
kako nešto poluglasno razgovaraju. Ućutale su čim je on ušao, i ostavile rečenicu da
lebdi u vazduhu.
Ursula otrča u kuhinju. - Dobro veče - reče gospođa Lojer,sa čudnim sjajem u očima.
Vincent je večerao sam za velikim stolom. Ursulin udarac ga je pomeo, ali ne i
pobedio. On prosto nije prihvatio „ne" kao odgovor. Isteraće tog drugog čoveka Ursuli
iz glave.
Tek posle skoro nedelju dana uspeo je jednom da je zaustavi dovoljno dugo da bi
mogao da razgovara s njom. Jeo je i spavao vrlo malo te nedelje, njegova ravnodušnost
ustupila je mesto nervozi. Prodaja u galeriji znatno je opala. Zelenila je nestalo iz
njegovih očiju, one su postale plave i pune bola. Bilo mu je teže nego ikad da pronađe
prave reči kad je hteo nešto da kaže.
Pošao je za njom u vrt posle svečane nedeljne večere.
 - Gospođice Ursula, - reče - žao mi je ako sam vas uplašio one večeri.
Ona ga pogleda krupnim, hladnim očima, kao da je iznenađena što je pošao za njom.
- Oh, ne mari. Nije važno. Zaboravimo to, hoćete li?
- Tako bih želeo da zaboravim da sam bio grub prema vama. Ali ono što sam vam
rekao bila je istina.
Koraknuo je ka njoj. Ona ustuknu.
- Zašto da opet o tome govorimo? - upita Ursula. - Ceo taj događaj potpuno mi je
iščezao iz sećanja. - Okrete mu leđa i pođe natrag stazom. On pohita za njom.
- Moram o tome ponovo da govorim. Ursula, vi ne shvatate koliko vas volim! Ne
znate koliko sam nesrećan bio prošle nedelje. Zašto neprestano bežite od mene?
- Da uđemo? Mislim da majka očekuje goste.
- Ne može biti istina da volite onog drugog. Da je tako, video bih to u vašim očima.
- Nažalost, nemam više vremena. Šta ono rekoste, kada idete kući na odsustvo?
On promuca: - U julu.
- Kakva sreća! Moj verenik dolazi da provede julski raspust sa mnom, pa će nam
biti potrebna njegova stara soba.
- Nikada vas neću prepustiti njemu, Ursula!
- Vi ćete prosto morati da prestanete s tim. Ako ne prestanete, majka je rekla da
ćete morati da nađete drugi stan.
Iduća dva meseca proveo je pokušavajući da je odgovori. Sve njegove ranije
osobine su se povratile, kad nije mogao da bude s Ursulom, hteo je bar da bude sam
kako mu niko ne bi mogao da smeta dok misli na nju. Bio je neljubazan prema ljudima
u radnji. Svet koji je ljubav prema Ursuli probudila u njemu ponovo je čvrsto zaspao, i
on je postao onako sumoran, mrzovoljan mladić kao što je bio kod roditelja u
Zundertu.
Došao je juli, a s njim i njegovo odsustvo. Nije hteo da napušta London na dve
nedelje. Osećao je da Ursula neće moći da voli nikoga drugoga dokle god je on u kući.
Sišao je u salon. Tamo su sedele Ursula i njena majka. Izmenjale su jedan od svojih
značajnih pogleda.
- Poneću sa sobom samo jednu torbu, gospođo Lojer - reče on. - Sve ću ostaviti u
sobi onako kako je. Evo novca za dve nedelje što ću biti odsutan.
- Mislim da bi bilo bolje da ponesete sve svoje stvari, gospodine Van Gog - reče
gospođa.
- Ali zašto?
 - Vaša soba je izdata od ponedeljka ujutru. Mi smatramo da bi bilo bolje kada biste
stanovali negde na drugom mestu.
-Mi?
Okrenuo se i pogledao Ursulu ispod dubokog čeonog prevoja. Taj pogled nije ništa
kazivao. Samo je pitao.
- Da, mi - odgovori njena majka. - Verenik moje kćeri pisao mi je da želi da vi
napustite kuću. Bojim se, gospodine Van Gog, da bi bilo bolje da niste nikada ni dolazili.

Teodorus Van Gog čekao je svoga sina sa kolima na stanici Breda. Bio je obučen u
debeo, crn sveštenički kaput, prsluk sa širokim reverima, uštirkanu belu košulju, a
ogromna crna mašna pokrivala jesve osim uske ivice visokog okovratnika. Pogledavši
ga brzo, Vincent odmah zapazi dve osobenosti na licu svog oca: desni očni kapak bio
je niži od levog, i pokrivao veći deo oka, leva strana usana bila je tanka, zategnuta linija,
desna pak bila je puna i osećajna. Oči su mu bile beživotne, njihov izraz govorio je
prosto: „To sam ja".
Ljudi iz Zunderta često su primećivali da sveštenik Teodorus ide po okolini čineći
dobročinstva sa svilenim šeširom na glavi.
Do same smrti on nije shvatio zašto nije imao uspeha. Osećao je da je trebalo da ga
pozovu za propovednika u Amsterdam ili Hag još pre mnogo godina. Njegovi župljani
su ga zvali lepim sveštenikom, bio je dobro vaspitan, mekog srca, imao je fine duhovne
osobine, i bio neumoran u služenju Bogu. Pa ipak je već dvadeset i pet godina zakopan
i zaboravljen u malom selu Zundert. On je bio jedini od šestorice braće Van Gog koji
nije postao nacionalna veličina.
Župljanski dom u Zundertu, gde se rodio Vincent, bila je jedna drvena zgrada
prekoputa pijace i gradske većnice. Iza kuhinje nalazio se vrtić sa bagremovima i
mnogobrojnim stazicama koje su. vodile između brižljivo negovanog cveća. Crkva je
bila mala drvena zgrada sakrivena iza vrta. Dva gotska prozorčeta nalazila su se s obe
strane, dvanaestak tvrdih klupa stajalo je na drvenom podu, a mnogobrojni grejači bili
su pričvršćeni za daske. U dnu su jedne stepenice vodile do starih ručnih orgulja. Bilo
je to ozbiljno i skromno mesto za služenje Bogu, u kome je vladao duh Kalvina i njegove
reformacija.
Vincentova majka, Ana Kornelija, čekala je kraj prozora s lica, i otvorila je vrata pre
nego što su se kola zaustavila. Još dok ga je nežno privijala na pune grudi osetila je da
nešto nije u redu s njenim dečakom.
- Myn lieve zoon* - prošapta ona. - Vincente moj.
* (holand.) Moj mili sine
 Njene oči, čas plave, čas zelene, bile su uvek širom otvorene, i blago su ispitivale,
prozirući čoveka ali ne osuđujući suviše strogo. Tanke linije koje su išle od svake
nozdrve do uglova usana produbljivale su se s godinama, i što su dublje postajale
davale su licu sve više izgled kao da se blago smeši.
Ana Kornelija Karbentus bila je rodom iz Haga, gde je njen otac nosio titulu
„Kraljevski povezivač knjiga". Posao Vilijema Karbentusa cvetao je, i kad su ga izabrali
da poveže prvi Ustav Holandije, postao je poznat širom zemlje. Njegove kćeri, od kojih
se jedna udala za strica Vincenta Van Goga, a druga za dobro poznatog Prečasnog
Strikera iz Amsterdama, bile su bien elevees**.
** (franc.) lepo vaspitane.

Ana Kornelija je bila dobra žena. Nije videla zlo u svetu, i nije znala za njega.Znala
je samo za slabost, iskušenje, nevolje i bol. Teodorus Van Gog je takođe bio dobar
čovek, ali je dobro poznavao zlo i osuđivao i najmanji njegov trag.
Trpezarija je bila središte Van Gogove kuće, a veliki sto, pošto bi se raspremio posle
večere, postajao je središte porodičnog života. Tu su se svi sakupljali oko prijateljske
gasne svetiljke da provedu veče. Ana Kornelija se brinula za Vincenta, bio je mršav, a
ponašanje mu je postalo čudnovato.
- Nešto nije u redu, Vincente? - upita ga ona posle obeda te iste večeri. - Ne
izgledaš mi dobro.
Vincent baci pogled oko stola, gde su sedele Ana, Elizabeta i Vilemina, tri čudne
mlade devojke koje su nekim slučajem bile njegove sestre.
- Ne - reče on. - Sve je u redu.
- Sviđa li ti se London? - upita Teodorus. - Ako ti se ne sviđa, razgovaraću
sa stricem Vincentom. Verujem da bi te premestio u neku od svojih radnji u Parizu.
Vincent postade veoma uzbuđen. - Ne, ne, to ne smete da učinite! - uzviknu on. - Ne
želim da napustim London... ja... - Malo se umiri. – Ako stric Vincent hoće da me
premesti, siguran sam da će se toga setiti.
- Kako god hoćeš - reče Teodorus.
- To je ona devojka - reče Ana Kornelija sama sebi. - Sada mi je jasno šta nije
bilo u redu s njegovim pismima.
Teodorus je oduvek bio razočaran što njegov najstariji sin nije pošao njegovim
tragom. Jednom su išli da posete nekog bolesnog seljaka, i kad su se vraćali uveče
preko pustare, dva čoveka izađoše iz kočija i pođoše malo pešice. Crveno sunce je
zalazilo iza borovog drveća, večernje nebo se ogledalo u barama, a pustara i žuti pesak
bili su puni harmonije.
- Moj otac je bio sveštenik, Vincente, i ja sam se uvek nadao da ćeš ti
produžiti tradiciju.
- Zašto misliš da hoću da promenim zanimanje?
 - Samo kažem, u slučaju ako zaželiš... Mogao bi da živiš sa stricem Janom u
Amsterdamu dok pohađaš univerzitet. Prečasni Striker se ponudio da se stara o
tvom vaspitanju.
- Savetuješ li me da napustim Gupila?
- Oh, ne, nikako. Ali ako si tamo nesrećan... neki put se ljudi promene...
- Znam. Ali ja nemam nameru da napustim Gupila.
Kad je trebalo da krene u London, majka i otac su ga odvezli u Brede. - Da li da ti
pišemo na istu adresu, Vincente? - upita Ana Kornelija.
- Ne. Selim se.
- Milo mi je što napuštaš Lojerove - reče njegov otac. - Nikada nisam voleo
tu porodicu. Oni imaju suviše tajni.
Vincent se ukoči. Majka stavi svoju toplu ruku preko njegove i reče tiho, da
Teodorus ne bi mogao da čuje: - Ne budi nesrećan, mili moj.Bolje će ti biti sa nekom
Holanđankom kasnije, kasnije, kad se budeš bolje smestio. Ne bi bila dobra za tebe ta
devojka, Ursula. Ona nije od tvoje vrste.
Začudilo ga je otkuda majka zna.

Kad se vratio u London, iznajmio je nameštene sobe u Kensington Nju Roudu.

Gazdarica je bila stara žena koja je išla da spava svako veče u osam sati. Nikada se u
kući nije čuo ni najmanji šum. Svake večeri morao je silno da se bori sam sa sobom,
čeznuo je da otrči pravo Lojerovima. Zaključao bi za sobom vrata i odlučio da legne.
Kroz četvrt sata našao bi se na ulici, trčeći Ursuli.
Kad bi stigao u blok gde je bila njena kuća, osećao bi već njen fluid. Bilo je pravo
mučenje osećati je tako, a ipak znati da je nedostižna, ali još hiljadu puta gore mučenje
bilo je da ostane u Ajvi Kotidžu, izvan dometa tog zračenja njene ličnosti, koja ga je
progonila.
Bol je kod njega izazvao čudne stvari.Postao je osetljiv prema bolu drugih. Postao
je netrpeljiv prema svemu što je bilo jeftino i bučno u svetu oko njega. U galeriji više
nije bio ni od kakve koristi. Kad bi ga kupci upitali šta misli o nekoj reprodukciji,
odgovorio bi nesigurnim glasom da je strašna, i oni je ne bi kupili. Jedine slike u kojima
je mogao da nađe realnost i dubinu osećanja bile su one u kojima je umetnik izrazio
bol.
U oktobru, jedna debela žena sa velikim čipkanim okovratnikom, visokim grudima,
u kaputu od samurovine i s okruglim somotskim šeširom sa plavim perom - ušla je u
radnju i zamolila da joj se pokažu neke slike za njenu novu kuću u gradu. Naišla je na
Vincenta.
 - Želela bih najbolje stvari koje imate u radnji - reče ona. - Ne treba da se
brinete za cenu. Evo dimenzija, u salonu ima dva cela zida od metar i po, u jednom
zidu su dva prozora, a između ima prostora...
Proveo je dobar deo popodneva pokušavajući da joj proda neke gravure po
Rembrantu, jednu savršenu reprodukciju neke scene na vodi u Veneciji po Tarneru,
neke litografije po Tisu Maresu, i muzejske fotografije Koroa i Dobinjija. Žena je imala
savršen instinkt da izabere najgore primerke slikarske umetnosti koji su se mogli naći
u bilo kojoj od grupa što joj je pokazao Vincent. Imala je isti takav talent da na prvi
pogled odbaci, i to sasvim odlučno, sve za šta je on znao da je autentično. Kako su
časovi prolazili, ta žena, sa svojim zdepastim obličjem i snishodljivim besmislicama,
postala je za njega savršen simbol buržujske gluposti i komercijalnog života.
- Eto, - uzviknu ona sa zadovoljnim izrazom lica - mislim da sam dobro
izabrala.
- Da ste zatvorili oči pa birali, - reče Vincent - ne biste ništa gore mogli da
učinite.
Žena se teško diže na noge i zabaci ustranu somotsku suknju. Vincent je video kako
joj je ispod čipkanog okovratnika krv iz poduprtih grudi jurnula u vrat.
- No! - uzviknu ona. - Pa vi ste jedna... jedna... obična seljačina!
I ona jurnu napolje, dok joj se visoko pero na somotskom šeširu lelujalo
naprednatrag.
Gospodin Obah je bio užasnut. - Moj dragi Vincente, - uzviknu on – šta je to s vama?
Ispustili ste iz ruku najveću prodaju nedelje i uvredili tu ženu.
- Gospodine Obah, hoćete li da mi odgovorite na jedno pitanje?
- Na koje? I ja imam vama da postavim nekoliko pitanja.
Vincent odgurnu ženine reprodukcije i odupre se obema rukama o ivicu stola.
- Kažite mi kakvo opravdanje može jedan čovek da nađe sam pred sobom
kada provodi svoj jedini život prodajući rđave slike vrlo glupim ljudima?
Obah nije ni pokušao da mu odgovori. - Ako se te stvari budu produžile - reče on -
moraću da pišem vašem stricu da vas premesti u neko drugo odeljenje. Ne mogu da
dozvolim da mi upropastite posao.
Vincent se okrete od zadihanog Obaha odmahnuvši rukom. – Kako možemo da
prisvajamo tako veliku dobit prodajući takvo đubre, gospodine Obah? I zašto su jedini
ljudi koji mogu da dozvole sebi da dođu ovamo baš oni koji ne mogu da podnesu izgled
nečeg autentičnog? Da li zato što ih je njihov novac učinio neosetljivim? I zašto
siromašni ljudi koji zbilja cene pravu umetnost nemaju ni jednu jedinu paru da kupe
reprpdukcije za svoje zidove?
Obah ga čudno pogleda. - Šta je to, socijalizam?
 Kad se vratio kući, Vincent je uzeo Renanovu knjigu koja je ležala na stolu i otvorio
je na obeleženoj strani. „Da bi učinio dobro u svetu", čitao je, „čovek mora umreti sam
u sebi. On nije na svetu zato da bude srećan,nije tu da bude prosto pošten, on je tu da
učini velike stvari za čovečanstvo, da dostigne plemenitost i uzdigne se iznad niskosti
ka kojoj teže svojim postojanjem skoro svi pojedinci".
Na nedelju dana pred Božić Lojerovi su namestili lepo božično drvce u prozor. Dve
večeri kasnije, kada je tuda prolazio,video je da je kuća raskošno osvetljena i da susedi
ulaze na prednja vrata.Čuo je unutra zvuk glasova koji su se smejali. Lojerovi su
priređivali božićnu zabavu. Vincent je odjurio kući, brzo se obrijao, obukao čistu
košulju, vezao kravatu, i vratio se što je brže mogao u Klepem. Morao je da pričeka
nekoliko trenutaka u dnu stepenica kako bi povratio dah.
Bio je Božić, duh dobrote i opraštanja lebdeo je u vazduhu. On se pope uz stepenice.
Udari nekoliko puta zvekirom. Začu poznate korake kako dolaze kroz hol, poznati glas
doviknu nešto ljudima u slaonu. Vrata se otvoriše. Svetlost lampe pade mu na lice. On
ugleda Ursulu. Bila je obučena u zelenu haljinu bez rukava, sa velikim trakama i
čipkanim volanima. Nikada je nije video tako lepu.
- Ursula - reče on.
Njenim licem pređe izraz koji jasno ponovi sve ono što mu je rekla u vrtu. Gledajući
je, on se toga sećao.
- Odlazite! - reče ona.
I zatvori mu vrata pred nosem.
Idućeg jutra otplovio je za Holandiju.
Božić je bio glavna sezona za Gupilove galerije. Gospodin Obah je napisao pismo
stricu Vincentu, objasnivši mu da je njegov nećak uzeo odsustvo ne tražeći čak ni
dopuštenje. Stric Vincent odluči da namesti svog nećaka u glavnu galeriju u Ulici Šaptal
u Parizu.
Ali Vincent hladno izjavi da je svršeno sa njegovim umetničkim pozivom. Stric
Vincent bio je zgranut i duboko uvređen. Izjavio je da diže ruke od Vincenta. Posle
praznika prestao je da ih diže sve dok nije našao za svog imenjaka mesto činovnika u
knjižari Blise i Bram u Dordrehtu. To je bila poslednja stvar koju su dva Vincenta Van
Goga imala da učine jedan drugom.
U Dordrehtu je ostao skoro četiri meseca. Nije bio ni srećan ni nesrećan, nije
postigao uspeh, a nije ni propao. On se prosto nije nalazio tamo. Jedne subote uveče
ušao je u poslednji voz iz Dordrehta za Udenboš i odšetao peške do Zunderta. Bilo je
divno na pustari, sa svim onim svežim, oštrim mirisima noći. Iako je bilo mračno,
mogao je da raspozna borove šume i močvare koje su se prostirale nadaleko i naširoko.
To ga je podsećalo na Bodmerovu reprodukciju koja je visila u očevoj radnoj sobi. Nebo
je bilo oblačno, ali su noćne zvezde sjale kroz oblake. Bilo je još vrlo rano kad je stigao
u crkveno dvorište u Zundertu, u daljini je mogao da čuje ševe kako pevaju u crnim
poljima mladog kukuruza.
 Roditelji su shvatili da on preživljava teške dane. U leto se porodica preselila u Eten,
jedan pijačni gradić udaljen samo nekoliko kilometara odatle, gde je Teodorus bio
postavljen za sveštenika. Eten je imao veliki javni trg okružen brestovima, i parna
železnica ga je vezivala sa važnim gradom Bredom. Za Teodorusa je to bio mali korak
unapred.
Kad je došla rana jesen, bilo je potrebno da se još jednom donese odluka. Ursula još
nije bila udata.
- Nisi stvoren za te radnje, Vincente - reče mu otac. - Tvoje srce te je oduvek
vuklo pravo ka služenju Bogu.
- Znam, oče.
- Pa zašto onda ne odeš u Amsterdam da studiraš?
- Želeo bih, ali...
- Zar još ima neodlučnosti u tvom srcu?
- Da. Ne mogu sada da ti objasnim. Daj mi još malo vremena.
Stric Janje prošao kroz Eten.
- Soba te čeka u mojoj kući u Amsterdamu, Vincente - reče on.
- Prečasni Striker pisao je da može da nađe za tebe dobre učitelje - dodade
majka.
Otkada mu je Ursula zadala onaj bolni udarac, on je postao brat svih nesrećnih na
zemlji. Znao je da će najbolju obuku steći na Univerzitetu u Amsterdamu. Porodice Van
Gog i Striker starale bi se o njemu, bodrile ga, pomagale novcem, knjigama i ljubavlju.
Ali on nije mogao sasvim da se odluči. Ursula je još bila u Engleskoj, neudata. U
Holandiji je izgubio svaku vezu s njom. Zatražio je da mu se pošalju neke engleske
novine, odgovorio na nekoliko ponuda, i konačno dobio mesto učitelja u Ramsgeitu,
pristanišnom gradu udaljenom četiri i po sata vozom od Londona.

Škola gospodina Stokesa bila je najednom trgu usred koga se nalazio veliki travnjak
ograđen gvozdenom ogradom. U školi je bilo dvadeset četiri dečaka od deset do
četrnaest godina. Trebalo je da ih Vincent uči francuski, nemački i holandski, da pazi
na njih posle časova, da im pomaže u pripremanju za službu božju subotom uveče.
Imao je za to stan i hranu, ali nije dobijao platu.
Ramsgeit je bio melanholično mesto, ali je odgovarao njegovom raspoloženju.
Nesvesno je počeo da bdi nad svojim bolom kao nad dragim drugom, pomoću njega
neprestano je držao Ursulu kraj sebe. Ako nije mogao da bude s devojkom koju voli,
onda nije bilo važno gde se nalazi. Sve što je tražio bilo je da se niko ne ispreči između
njega i teške zasićenosti kojom je Ursula prepunila njegov mozak i telo.
- Zar ne možete da mi platite bar neku malu sumu, gospodine Stokes? - pitao je
Vincent. - Koliko da mogu da kupim duvan i odelo?
- Ne, to sigurno neću učiniti - odgovorio je Stokes. - Mogu da nađem dovoljno
učitelja samo za stan i hranu.
Prve subote rano ujutru Vincent je pošao iz Ramsgeita u London. Bio je to dug put,
i vrućina je vladala sve do večeri. Najzad je stigao u Kenterberi.
Odmorio se u senci starog drveća koje je okruživalo srednjovekovnu katedralu.
Ubrzo je pošao dalje, sve dok nije stigao do nekoliko velikih bukava i brestova u blizini
jednog malog ribnjaka. Tu je odspavao do četiri ujutru, u zoru su ptice počele da pevaju
i probudile ga. Posle podne je stigao u Četem, gde je ugledao u daljini, među delimično
poplavljenim livadama, Temzu punu brodova. Predveče je Vincent stigao u poznato
predgrađe Londona i, uprkos umoru, pošao žurno prekim putem ka Lojerovoj kući.
Ono zbog čega se vratio u London - a to je bio kontakt s Ursulom - pružilo je ruku i
uhvatilo ga onog trenutka kad je došao na dogled njene kuće. U Engleskoj je ona još
bila njegova jer je mogao da je oseti...
Nije mogao da umiri glasno lupanje srca. Naslonio se na jedno drvo, osećajući neki
tupi bol koji je bio izvan domašaja reči ili izgovorene misli. Najzad se svetiljka u
Ursulinom salonu ugasila, a zatim i svetiljka u njenoj spavaćoj sobi. Kuću je obavila
tama. Vincent se s mukom otrže i iscrpen otetura Ulicom Klepem. Kad mu njena kuća
iščeze ispred očiju, znao je da ju je opet izgubio.
Kad je zamišljao svoj brak s Ursulom,on je više nije video kao ženu imućnog trgovca
umetničkim predmetima. Video ju je kao vernu ženu jednog propovednika koja se ni
na šta ne žali, več radi uz njega u sirotinjskom kraju, služi sirotinju.
Skoro svake subote pokušavao je da ode peške u London, ali je uvideo da je teško
da se vrati na vreme za prepodnevne časove u ponedeljak. Ponekad bi propešačio ceo
petak i subotu noć samo da bi video Ursulu kako izlazi iz kuće polazeći u crkvu u
nedelju ujutru. Nije imao novaca za stan i hranu, a pošto je došla zima, mučila ga je i
hladnoća. Kad bi se vratio u Ramsgeit ponedeljkom u zoru drhtao je, iscrpen i gladan.
Potrebna mu je bila cela nedelja da se oporavi.
Posle nekoliko meseci našao je bolje nameštenje u Metodističkoj školi gospodina
Džonsa u Ajlvortu. Gospodin Džons bio je sveštenik sa velikom župom. On je namestio
Vincenta kao učitelja, ali ga je kasnije pretvorio u seoskog podžupnika.
Još jednom je morao Vincent da promeni sve slike u mašti. Ursula više nije bila žena
propovednika koja radi u sirotinjskom kraju, već žena seoskog propovednika koja
pomaže mužu u župi baš kao što je njegova majka pomagala ocu. Video je Ursulu kako
ga gleda s odobravanjem, srećna što je napustio uski komercijalni život kod Gupila i
sada radi za čovečanstvo.
Nije dozvoljavao sebi da shvati kako dan Ursulinog venčanja dolazi sve bliže i bliže.
Onaj drugi čovek nije nikada postojao kao stvarnost u njegovoj mašti.Uvek je mislio da
ga je Ursula odbila zbog nekog njegovog naročitog nedostatka, nekog nedostatka koji
on mora otkloniti. A ima li boljeg načina nego služiti Bogu?
Siromašni studenti gospodina Džonsa dolazili su iz Londona. Učitelj je dao Vincentu
adrese roditelja i poslao ga tamo pešice da skupi školarinu. Vincent ih je našao u srcu
Vajtčepela. Odvratni mirisi širili su se ulicama, velike porodice bile su skupljene u
hladnim, pustim sobama, glad i bolest virile su iz svih očiju. Mnogi očevi porodica
trgovali su zaraženim mesom, čiju je prodaju na redovnim pijacama vlada
zabranjivala. Vincent je nailaziona porodice koje su drhtale u krpama i jele večere koje
su se sastojale od pomija, osušenih korica hleba i smrdljivog mesa. Slušao je njihove
priče o bedi i nevolji sve dok se ne bi spustila noć.
Obradovao se putu u London jer je na taj način mogao pri povratku da prođe pored
Ursuline kuće. Ali sirotinjski kvartovi Vajtčepela odagnali su Ursulu iz njegovih misli,
i on je zaboravio da prođe putem kroz Klepem. Vratio se u Ajlvort bez ijednog novčića
za gospodina Džonsa.
Jednog četvrtka uveče, za vreme službe, sveštenik se naže prema svom
podžupniku, praveći se kao da je umoran. - Večeras se osećam strašno iscrpen,
Vincente. Vi ste pisali propovedi, zar ne? Hajde da čujemo jednu od njih. Želeo bih da
vidim kakav će sveštenik od vas postati.
Vincent se pope na predikaonicu drščući. Lice mu beše pocrvenelo,i nije znao šta
da radi s rukama. Glas mu je zvučao promuklo i zamuckivao je. Morao je grčevito da
traži po pamćenju neku lepo zaokrugljenu rečenicu koju je tako pažljivo zapisao na
hartiji. Ali je osetio kako mu se duša probija kroz iskidane reči i nespretne pokrete.
- Dobro je bilo, Vincente - reče gospodin Džons. - Iduće nedelje poslaću vas u
Ričmond.
Bio je vedar jesenji dan, i šetnja od Ajlvorta do Ričmonda, duž Temze, bila je divna.
Plavo nebo i ogromni kestenovi sa mnoštvom žutog lišća ogledali su se u vodi.
Stanovnici Ričmonda pisali su gospodinu Džonsu da im se svideo mladi holandski
propovednik, i zato je dobri čovek odlučio da pusti Vincenta da oproba sreću. Crkva
gospodina Džonsa u Turnem Grinu bila je važna, a njena pastva mnogobrojna i kritički
raspoložena. Ako Vincent tamo uspe da održi dobru propoved, onda je sposoban da
govori sa bilo koje propovedaonice.
Vincent je izabrao za temu psalam 119:19 „Ja sam stranac na zemlji: ne skrivaj od
mene svoje zapovesti". Govorio je sa prirodnom usrdnošću. Njegova mladost,
oduševljenje, snažne ruke, masivna glava i prodorne oči, sve je to ostavilo jak utisak
na vernike.
Mnogi od njih došli su da mu zahavle na govoru. Rukovao se s njima i smešio se na
njih, još ošamućen. Čim su se svi razišli, izvukao se iz crkve kroz zadnja vrata i pošao
putem za London.
Počela je oluja. On beše zaboravio šešir i kaput. Temza je bila žućkasta, naročito uz
obalu. Na horizontu se video tračak svetlosti, a nad njim su bili beskrajni oblaci iz kojih
je kiša lila u kosim linijama. Prokisao je do kože, ali je i dalje živo koračao.
 Najzad je postigao uspeh! Našao je samog sebe. Doživeo je trijumf, koji će moći da
položi Ursuli pred noge, da ga deli s njom.
Kiša je pljuštala po prašini na maloj beloj stazi i povijala glogovo žbunje. U daljini
je ležao grad koji je ličio na Direrov bakrorez, grad sa svojim tornjevima, mlinovima,
krovovima pokrivenim škriljcem i kućama sagrađenim u gotskom stilu.
S teškom mukom stigao je u London,dok mu je voda curila s lica i kvasila čizme.
Bilo je već kasno popodne kada je stigao do Lojerove kuće.Spustio se siv, taman
sumrak. Iz daljine je čuo zvuk muzike, violina, i upitao se šta li se to događa. U svim
sobama gorele su svetiljke. Mnogo kočija stajalo je napolju na kiši. Vincent je video
kako ljudi igraju u salonu.Neki stari kočijaš sedeo je na svom sedištu ispod ogromnog
kišobrana, zgrčivši se da ne pokisne.
- Šta se ovde dešava? - upita Vincent.
- Svadba, čini mi se.
Vincent se nasloni na kočije,dok su mu potočići vode tekli iz riđe kose niz lice. Posle
nekog vremena prednja se vrata otvoriše. Ursula i jedan visok, vitak čovek stajali su
na pragu. Gomila iz salona navali na trem, smejući se, vičući, zasipajući ih pirinčem.
Vincent se povuče u senku kočija. Ursula i njen muž se popeše u kola. Kočijaš pucnu
bičem iznad konja. Oni polako krenuše. Vincent pođe nekoliko koraka unapred, i
pritisnu lice uz mokar prozor. Ursula je ležala, čvrsto stisnuta, u naručju čovekovom,
njena usta bila su prislonjena uz njegova. Kočije odoše.
Nešto tanko prepuce u Vincentu, prepuče lepo i čisto. Čarolija je bila razbijena. Nije
znao da to može da bude tako lako.
Teško se odvukao natrag u Ajlvort dok je kiša pljuštala, pokupio svoje stvari, i
napustio Englesku zauvek.

PRVA KNJIGA: BORINAHA

Vice-admiral Johanes Van Gog, oficir najvišeg ranga u holandskoj mornarici, stajao
je na pragu svoje prostrane rezidencije, koja je bila oslobođena stanarine i nalazila se
u pozadini vojnog brodogradilišta. U čast dolaska svog nećaka on je obukao svečanu
uniformu, po jedna zlatna epoleta uzdizala se na svakom ramenu. Nad teškom
vangogovskom bradom isticao se jak, prav nos, koji se spajao s izbočenim čelom.
- Milo mi je što si došao, Vincente - reče on. - Kuća je vrlo mirna otkako su se moja
deca poženila.
 Popeli su se širokim, uglastim stepenicama i stric Jan otvori vrata. Vincent uđe u
sobu i ostavi prtljag. Veliki prozor gledao je na bazu. Stric Jan sede na ivicu postelje i
pokuša da izgleda toliko nezvanično koliko su mu to dozvoljavale njegove zlatne
epolete.
- Bio sam zadovoljan kad sam čuo da si odlučio da učiš za sveštenika. - reče on -
Jedan član porodice Van Gog uvek je služio Bogu.
Vincent uze lulu, oprezno je napuni duvanom,često je činio taj pokret kad mu je
bilo potrebno nekoliko trenutaka da razmišlja. - Želeo sam da postanem propovednik,
znaš, i da se odmah dam na posao.
- Nisi valjda želeo da budeš propovednik, Vincente? To su neobrazovani ljudi, i
bogzna kakvu lažnu teoriju uče. Ne, dečače moj, sveštenici porodice Van Gog su uvek
bili univerzitetski obrazovani.Ali ti bi bez sumnje želeo da se raspakuješ. Večera je u
osam.
Tek što su visoka leđa vice-admirala iščezla iz sobe, neka tiha seta obuze Vincenta.
Obazre se oko sebe. Postelja je bila široka i udobna, pisaći sto prostran, a nizak, gladak
sto za učenje prosto je izazivao. Ali on se osećao nelagodno zbog te udobnosti, kao što
se uvek osećao u prisustvu stranaca. Zgrabio je kaput i pošao brzo preko Dama. Tamo
je našao jednog Jevrejina, prodavca knjiga, koji je nudio divne reprodukcije iz jednog
otvorenog sanduka. Posle dužeg traženja, Vincent odabra trinaest komada, stavi ih
pod mišku, i pođe kući pored vode, udišući jak miris katrana.
Dok je pažljivo zakucavao reprodukcije na zid kako ne bi oštetio malter, neko
zakuca na vrata. Uđe Prečasni Striker. Striker je bio Vincentov teča. On nije bio Van
Gog, njegova žena i Vincentova majka bile su sestre. Bio je dobro poznat sveštenik u
Amsterdamu i, po opštem priznanju, vrlo pametan. Njegovo crno odelo bilo je od dobre
tkanine i lepo sašiveno.
Kad su se pozdravili, sveštenik reče: - Obezbedio sam Mendesa da Kosta, jednog od
najboljih učitelja klasičnih jezika, da ti da je časove latinskog i grčkog jezika. On stanuje
u Jevrejskom kvartu, treba da odeš tamo u ponedeljak posle podne u tri sata, na prvi
čas. Ali ja sam upravo došao da te zamolim da dođeš sutra k nama na nedeljni ručak.
Tvoja tetka Vilhelmina i sestra Kej žele da te vide.
- Biće mi vrlo milo. U koliko sati treba da dođem?
- Ručamo u podne, posle moje prepodnevne službe.
- Molim te da izraziš moje poštovanje svojoj porodici - reč Vincent, dok je
Prečasni Striker uzimao crni šešir i mapu.
- Doviđenja sutra - reče njegov stric i ode.

2
 Kajzergraht ulica, u kojoj su živeli Strikerovi, bila je jedna od najaristokratskijih u
Amsterdamu. To je bio bulevar u obliku potkovice, sa kanalom koji je prolazio sa jedne
strane luke, išao oko centra i vraćao se prema luci na sever. Bio je to čist i bistar, isuviše
važan kanal da bi bio pokriven kroosom, tajanstvenom zelenom mahovinom koja je
stotinama godina zastirala debelim pokrivačem površinu kanala u siromašnijim
krajevima.
Kuće u toj ulici bile su prave flamanske kuće: uske, dobro građene, tesno zbijene,
kao dug red ukočenih puritanskih vojnika koji stoje u stavu mirno.
Sutradan, kada je saslušao govor teče Strikera, Vincent je pošao u sveštenikovu
kuću.Svetlo sunce beše rasteralo pepeljastosive oblake koji neprekidno plove preko
holandskog neba, i nekoliko trenutaka vazduh je bio jasan. Vincent je stigao rano.
Šetao je zamišljeno i posmatrao kako guraju kanalske brodove uz vodu, nasuprot
struji.
Najviše je bilo peščanih brodova, duguljastih, izuzev zašiljnih krajeva, bili su crne
boje, izbledeli od duge upotrebe u vodi, sa velikim praznim prostorom u sredini za
tovar.Od prove do krme pružali su se dugački konopci na kojima je visilo porodično
rublje. Otac porodice gurao je motku u mulj, podupirao je ramenom, naprezao se da
dohvati lenger koji se izokrenuo, dok mu je brod klizio ispod njega. Supruga, teška,
snažna žena crvenog lica, sedela je nepokretno na krmi držeći nezgrapan drveni
upaljač. Deca su se igrala sa psom, i svakih pet minuta trčala dole u kabinsku rupu, koja
im je bila dom.
Kuća Prečasnog Strikera bila je tipičan primer flamanske arhitekture: uska,
trospratna, sa dugoljastim tornjem na čijem je vrhu bio prozor mansarde ukrašen
mnogim šarama. Sa prozora na mansardi štrčala je jedna greda na čijem je kraju bila
pričvršćena gvozdena kuka.
Tetka Vilhalmina je pozdravila Vincenta i uvela ga u trpezariju. Kalvinov portret od
Ari Sefera visio je na zidu, a jedan srebrni pribor za jelo blistao je na ormanu. Zidovi
su bili obloženi tamnim drvenim pločama.
Pre nego što je Vincent mogao da se privikne na tamu sobe, jedna visoka, vitka
devojka izađe iz senke i toplo ga pozdravi.
- Naravno da me ne poznajete, - reče, zvučnim glasom - ali ja sam vaša rođaka Kej.
Vincent prihvati njenu ruku i prvi put posle mnogo meseci oseti meku, toplu kožu
mlade žene.
- Nikada se nismo videli - nastavi devojka prisnim tonom - i smatram da je to
dosta čudno, pošto je meni dvadeset šest, a vi verovatno imate...?
Vincent ju je posmatrao ćuteći. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je osetio
da treba da govori. Da bi ispravio svoju glupost, bubnuo je glasnim, grubim glasom: -
Dvadeset četiri. Mlađi sam od vas.
 - Da. Uostalom, čini mi se da na kraju krajeva to i nije tako čudno. Nikada niste
bili u Amsterdamu, a ja nikada nisam bila u Brabantu. Ali bojim se da nisam dobra
domaćica. Hoćete li da sednete?
On sede na ivicu jedne tvrde stolice. Nekom brzinom, čudnom metamorfozom beše
se pretvorio iz nespretnog seljaka u uglađenog džentlmena, te reče: - Majka je često
želela da dođete da nas posetite. Mislim da bi vam se Brabant svideo. Okolina sela je
vrlo prijatna.
- Znam. Tetka Ana je pisala i pozivala me nekoliko puta. Moraću uskoro da dođem
tamo u posetu.
- Da, - odgovori Vincent - moraćete.
Samo jedan neznatan deo njegove svesti čuo je devojčin odgovor.Ostali deo njegove
ličnosti upijao je njenu lepotu sa strasnom žeđi onoga koji je isuviše dugo pio na izvoru
neoženjenog čoveka. Kej je imala oblike holandskih žena, ali ti oblici su bili ublaženi,
stesani do delikatnih proporcija. Njena kosa nije bila ni žuta kao kukuruz ni riđa kao u
njenih zemljakinja, već čudnovata mešavina boja u kojoj je vatra jedne bila spojena sa
svetlošću druge u sjajnoj nežnoj toploti. Čuvala je kožu od sunca i vetra, belina njene
brade polako je prelazila u rumenilo njenih obraza, kao na umetničkim delima mladih
holandskih majstora. Oči su joj bile tamnoplave, i igrale od životne radosti, njena puna
usta bila su poluotvorena, kao da nešto čekaju.
Primetila je da se Vincent ućutao, i rekla: - O čemu mislite, rođače? Izgleda mi da
ste isuviše zauzeti nečim.
- Mislio sam kako bi Rembrant voleo da vas slika.
Kej se nasmeja tiho, iz punog grla. - Rembrant je voleo da slika samo ružne stare
žene, zar ne? - upita ona.
- Ne - odgovori Vincent. - On je slikao lepe stare žene, žene koje su bile siromašne
ili na neki način nesrećne, ali koje su kroz patnju stekle dušu.
Kej je tada u stvari prvi put pogledala Vincenta. Kad je ušao, samo je letimično
bacila pogled, i primetila gužvu riđe kose i dosta krupno lice. Sada je videla puna usta,
duboko usađene oči koje su gorele, visoko simetrično čelo Van Gogovih i upornu bradu
koja je bila malo isturena prema njoj.
- Oprostite mi što sam tako glupa - promrmlja ona, skoro šapatom. - Razumem
šta ste mislili u vezi s Rembrantom. On shvata suštinu lepote, zar ne, kad slika te
kvrgave stare ljude koji nose bore patnji i poraza urezane na licu.
- O čemu ste vi, deco, tako ozbiljno razgovarali? - upita Prečasni Striker s praga.
- Upoznajemo se - odgovori Kej. - Zašto mi niste rekli da imam tako prijatnog
rođaka?
U sobu uđe neki muškarac, vitak mladić lakog osmeha i ljupkog držanja.Kej ustade
i vatreno ga poljubi. - Rođače Vincente, reče ona - ovo je moj muž, Menher Vos.
 Posle nekoliko trenutaka se vratila sa dečkom beličaste kose starim dve godine,
živahnim detetom pametnog lica i plavih očiju kao u njegove majke. Kej se saže i podiže
dečka. Vos ih obgrli oboje.
- Hoćeš li da sedneš s ove strane stola sa mnom, Vincente? - upita tetka Vilhelmina.
Prekoputa Vincenta, sa Vosom sjedne strane i Janom, koga su poduprli, s druge,
sedela je Kej. Sada kad je njen muž bio kod kuće, ona je zaboravila na Vincenta. Obrazi
joj behu porumeneli. Jedanput, kad je njen muž rekao nešto niskim, zaštitničkim
glasom, ona se živo i brzo nagla i poljubila ga.
Treperavi talasi njihove ljubavi dopirali su do Vincenta i obuhvatali ga. Prvi put
posle one sudbonosne nedelje stari bol za Ursulom podigao se iz nekog tajanstvenog
izvora koji je ležao u njemu i poplavio sve do krajnjih bedema njegovog tela i mozga.
Mala porodica pred njim, svojom prisnošću i vedrom ljubavlju, otkrila mu je da je bio
gladan, očajnički gladan ljubavi tokom svih ovih dosadnih meseci, i da je to bila glad
koja se nije mogla lako ugušiti.

Vincent je svakog jutra ustajao pre izlaska sunca da čita Bibliju. Kad bi se sunce
rodilo oko pet sati, prišao bi prozoru što je gledao na vojno brodogradilište i
posmatrao grupe radnika koji su prolazili kroz kapiju, dugu krivudavu liniju crnih
prilika. Mali parobrodi plovili su tamo-amo po Cojderzeu, a u daljini, blizu sela
prekoputa raskrsnice, video je smeđa jedra kako se brzo kreću.
Kad bi sunce izašlo i upilo maglu sa gomile drvene građe, Vincent bi se okrenuo od
prozora, doručkovao komad suvog hleba i čašu piva, a zatim prešao na sedmočasovnu
opsadu latinskog i grčkog jezika.
Posle četiri-pet časova koncentracije glava bi mu postajala teška, često bi gorela i
misli bi mu bile zbrkane. Nije shvatao kako će moći da istraje u običnom, redovnom
učenju posle svih onih uzbudljivih godina. Tucao je pravila sebi u glavu sve dok sunce
ne bi počelo da zalazi na drugoj strani neba i dok ne bi došlo vreme da on ide na čas k
Mendesu da Kosti. Idući tamo prolazio je pored Bajtenkanta oko Ojdezid kapele, i Stare
i Nove Crkve, kroz vijugave ulice u kojima su bile kovačnice, bačvarnice i litografske
radnje.
Mendes je podsećao Vincenta na „Podražavanje Isusa Hrista", od Rajpereza, bio je
klasični tip Jevrejina, umnih, duboko usađenih očiju,uskog izbrazdanog duhovnog lica
i meke, zašiljene brade kao u mladih rabina. Bilo je vrlo zagušljivo i zaparno u
Jevrejskom kvartu usred popodneva. Vincent, nakljukan sedmočasovnim učenjem
grčkog i latinskog i višečasovnim učenjem holandske istorije i gramatike, pričao bi
Mendesu o litografiji. Jednog dana doneo je svom učitelju „Krštenje" od Maresa.
Mendes je držao „Krštenje" svojim koščatim,tankim prstima, puštajući da oštri
zraci sunčeve svetlosti puni prašine padnu s visokog prozora na nju.
 - Dobro je - reče on svojim grlenim, jevrejskim glasom. - Uhvaćeno je nešto duha
sveopšte religije.
Umor odjednom napusti Vincenta. On se upusti u oduševljeno opisivanje Maresove
umetnosti. Mandes zavrte glavom neprimetno. Prečasni Striker mu je plaćao visoku
cenu da Vincentu daje časove latinskog i grčkog.
- Vincente, - reče on mirno - Mares je divan, ali vreme prolazi i bolje bi bilo da
nastavimo učenje, zar ne?
Vincent je shvatio. Vraćajući se kući, posle dvočasovnog učenja, on bi zastajao
ispred otvorenih vrata kuće gde su radili tesari, stolari i brodski liferanti. Vrata na
visokom vinskom podrumu bila su otvorena i ljudi su trčali tamo-amo pod mračnim
svodovima, noseći svetiljke.
Stric Jan beše otišao u Helvort na nedelju dana, pošto su znali da je sam u velikoj
kući iza vojnog brodogradilišta, Kej i Vos su odšetali jednog kasnog popodneva da
povedu Vincenta na večeru.
- Morate da dolazite k nama svake večeri dok se stric Jan ne vrati – reče mu Kej. -
A majka je pitala da li biste hteli da ručate s nama svake nedelje posle službe?
Posle večere porodica je igrala karte, a pošto Vincent nije znao da igra, seo bi u neki
miran ugao i čitao Histoire des Croisades od Ogista Grizona. Sa mesta gde je sedeo
mogao je da posmatra Kej i njen treperavi, brzi, izazivački osmeh. Ona ustade od stola
i priđe mu.
- Šta čitate, rođače Vincente? - upita ga.
On joj reče i dodade: - To je divna mala knjiga, čak bi se moglo reći da je pisana s
osećajnošću Tisa Maresa.
Kej se osmehnu. Uvek je pravio te smešne literarne aluzije. - Zašto Tisa Maresa? -
upita ona.
- Pročitajte i videćete da li vas ne podseća na Maresovo platno ono mesto gde
pisac opisuje jedan stari zamak na steni, sa jesenjim šumama u sumraku, a u prednjem
planu su crna polja i seljak koji ore s belim konjem.
Dok je Kej čitala, Vincent dovuče stolicu za nju. Kad ga je pogledala, neki zamišljen
izraz zamrači njene plave oči.
- Da- reče ona. - Isto je kao Mares. Pisac i slikar su upotrebili svaki svoje sredstvo
da izraze istu misao.
Vincent uze knjigu i pređe žudno prstima preko strane. - Ovaj red je možda ukraden
baš od Mišlea ili Karlajla.
- Znate li, rođače Vincente, da ste za čoveka koji je tako malo vremena proveo u
učionicama neverovatno obrazovani. Da li još čitate mnogo knjiga?
 - Ne, voleo bih, ali ne smem. Mada u stvari i ne žudim za njima mnogo, jer sve te
stvari mogu da se nađu u reči Hristovoj - savršenije i lepše nego bilo u kojoj drugoj
knjizi.
- Oh, Vincente, - uzviknu Kej skočivši - to ne liči na vas!
Vincent je pogleda zapanjeno.
- Mislim da ste mnogo prijatniji kad vidite Tisa Maresa u Histoire des Croisades -
mada otac kaže da treba da se koncentrišete i da ne mislite o takvim stvarima - nego
kad govorite kao neki ukočen, provinciski sveštenik.
Vos im priđe i reče: - Karte su podeljene, Kej.
Za trenutak Kej pogleda u živo rasplamtelo ugljevlje koje je gorelo ispod
Vincentovih isturenih obrva,zatim uze muža pod ruku i pridruži se ostalim igračima
karata.

Mendes da Kosta je znao da Vincent voli da razgovara s njim o opštim problemima

života i zato je nekoliko puta nedeljno pronalazio izgovor da ga isprati do grada kad bi
se završio čas.
Jednog dana poveo je Vincenta u jedan zanimljiv kraj grada, u predgrađe koje se
protezalo od Lajdse Parka, u blizini Vondel Parka, pa do Holandske železničke stanice.
To mesto bilo je puno strugara, radničkih kuća sa malim baštama, i bilo je gusto
naseljeno. Kraj je bio ispresecan mnogim malim kanalima.
- Mora da je divno biti sveštenik u ovakvom delu grada - reče Vincent.
- Da, - odgovori Mendes, puneći lulu, pa dodade kupastu duvankesu
Vincentu - ovim ljudima Bog i religija su potrebniji nego našim prijateljima u gradu.
Prelazili su preko malog drvenog mosta koji je sasvim ličio na japanski. Vincent se
zaustavi i reče: - Šta mislite, Menher?
- Ovi radnici - reče Mendes uz blag pokret ruke - žive teškim životom.Kad
dođe bolest, nemaju novca za lekara. Sutrašnja hrana dobija se današnjim radom,
a taj je rad, bogami, težak. Njihove kuće, kao što vidite, male su i siromašne, oni su
uvek na granici nemaštine i gladi. Sklopili su sa životom rđav posao, potrebna im
je pomisao na Boga da bi se utešili.
Vincent zapali lulu i baci šibicu dole u mali kanal.
- A oni ljudi gore u gradu? - upita on.
- Oni imaju dobro odelo, sigurne položaje, novac koji su stavili na stranu za
slučaj nesreće. Kad oni misle o Bogu, on je za njih napredan stari džentlmen, sasvim
zadovoljan samim sobom zato što se stvari dole na zemlji tako divno odvijaju.
 - Ukratko, - reče Vincent - oni su malo naduveni.
- Bože moj! - uzviknu Mendes. - To nisam rekao.
- Ne, ja sam to rekao.
Te noći raširio je pred sobom svoje grčke knjige pa dugo vremena zatim gledao u
suprotan zid. Setio se sirotinjskih krajeva Londona, odvratnog siromaštva i patnji,
setio se svoje želje da postane propovednik i da pomaže tim ljudima. Munjevitom
brzinom u njegovom mozgu javila se slika teča Strikerove crkve. Pastva je bila imućna,
dobro vaspitana, osećajna i sposobna da uzme od života ono što je bolje. Pridike teča
Strikera bile su lepe i utešne, ali kome je među vernicima bila potrebna uteha?
Prošlo je šest meseci otkako je prvi put došao u Amsterdam. Najzad je počeo da
razumeva kako je težak rad samo bedna zamena za prirodnu sposobnost.
Odgurnuo je knjige za učenje jezika i otvorio algebru. U ponoć je u sobu ušao stric Jan.
- Video sam svetlost ispod tvojih vrata, Vincente, - reče vice-admiral – a
čuvar mi je rekao da te je video kako šetaš po dvorištu jutros u četiri sata. Koliko si
časova dnevno radio?
- Kako kad. Između osamnaest i dvadeset.
- Dvadeset! - Stric Jan zavrte glavom, na licu mu se jasno ukaza strepnja.
Viceadmiralu je bilo teško da se pomiri sa pomisli da neko u porodici Van Gog može
da pretrpi neuspeh. - Nije potrebno da radiš tako, mnogo.
- Moram da svršim posao, striče.
Stric Jan podiže guste obrve. - Ako mora, neka bude tako - reče on, - Obećao sam
tvojim roditeljima da ću paziti na tebe. Hoćeš li zato, molim te, sada da legneš, i
ubuduće da ne radiš tako dugo?
Vincent gurnu svoje vežbanke ustranu. Nije osećao potrebu za snom,nije osećao
potrebu za ljubavlju, ili nežnošću, ili radošću.Osećao je samo potrebu da uči latinski,
grčki, algebru i gramatiku, kako bi mogao da položi ispite, da stupi na Univerzitet, da
postane sveštenik, i da praktično sprovodi božju reč na zemlji.

U maju, tačno godinu dana pošto je došao u Amsterdam, počeo je da shvata da će

njegova nesposobnost za formalno vaspitanije najzad pobediti.To nije bilo tvrđenje,
već priznanje poraza, i svakiput kada bi se u jednom delu njegovog mozga javilo to
saznanje, on bi naterao ostatak svog razuma da ga uguši u napornom poslu.
Da je to bilo samo pitanje teškoće rada i njegove očigledne nesposobnosti, to ga ne
bi uznemiravalo. Ali pitanje koje ga je mučilo danju i noću bilo je: „Da li ti želiš da
postaneš pametan, džentlemenski sveštenik kao tvoj teča Striker?" Šta bi bilo od
njegovog ideala da lično služi siromašnima, bolesnima, ugnjetenima, ako bi i sledećih
pet godina mislio samo na deklinacije i formule?
Jednog poslepodneva krajem maja, kad je završio čas sa Mendesom, Vincent reče:
- Menher da Kosta, imate li vremena da prošetate sa mnom?
Mendes je osećao sve jaču borbu koja se vodila u Vincentu: predosećao je da je
mladi čovek došao do stepena kad mora sam da donese odluku.
- Da, imao sam nameru da se malo prošetam. Vazduh je tako čist posle kiše.Biće
mi prijatno da vas malo ispratim. - Obvio je nekoliko puta vuneni šal oko vrata i obukao
crni kaput sa visokom kragnom. Dva čoveka izađoše na ulicu, prošetaše pored one iste
sinagoge iz koje je Barun Spinoza bio izbačen tri veka ranije, i pošto obiđoše nekoliko
blokova kuća, prođoše pored starog Rembrantovog doma u Zestratu.
- On je umro u siromaštvu i nemilosti - reče Mendes običnim glasom dok su
prolazili pored stare kuće.
Vincent ga brzo pogleda.Mendes je imao osobinu da prodre do srži nekog problema
još pre nego što bi ga neko i pomenuo. U tom čoveku krila se neka duboka sposobnost
da se prilagodi svemu, stvari koje bi mu neko rekao izgledalo je kao da su gurnute u
nedosežne dubine radi razmišljanja. Kada bi čovek razgovarao sa stricem Janom i teča
Strikerom, njegove reči udarale bi tačno u zid i odskočile natrag odzvanjajući - da! ili
ne! Mendes bi,pak, uvek okupao tuđu misao u dubokom izvoru svoje dozrele mudrosti
pre nego što bi je uzvratio.
- On ipak nije umro nesrećan - reče Vincent.
- Ne, - odgovori Mendes - on je sebe potpuno izrazio i znao je vrednost onoga što
je uradio. On je bio jedini u svoje vreme koji je to znao.
- Pa da lije to bilo dobro za njega, ta činjenica da je znao? Pretpostavimo da nije
bio u pravu. Šta bi bilo ako je svet bio u pravu kad ga je odgurnuo?
- To što je svet mislio bilo je malo važno. Rembrant je morao da slika.Da li je slikao
dobro ili loše, to nije bilo važno, slikanje je bilo ono što ga je držalo kao čoveka. Glavna
vrednost umetnosti, Vincente, leži u moći izražavanja koju ona daje umetnicima.
Rembrant je ispunio ono za šta je znao da je svrha njegovog života, to ga je opravdalo.
Čak i da je njegov rad bio bez vrednosti, bio bi hiljadu puta uspeliji nego da je napustio
svoju želju i postao najbogatiji trgovac u Amsterdamu.
- Razumem.
- Činjenica da Rembrantova dela donose danas radost celom svetu -nastavi
Mendes, kao da ide za svojim sopstvenim mislima - ničim nije plaćena. Njegov život
bio je potpun i pun uspeha kad je on umro, mada su ga progonili sve do groba. Knjiga
njegovog života zatvorila se tada, a bilo je to jedno divno napisano delo. Kvalitet
njegove istrajnosti i lojalnosti prema ideji je ono što je važno, a ne kvalitet njegovog
rada.
 Zastali su da posmatraju ljude kako rade sa peščanim taljigama blizu raskrsnice, pa
su zatim prošli mnogim uskim ulicama sa vrtovima punim bršljana.
- Ali kako će mlad čovek znati da izabere ono što je pravo,Menher? On misli,
recimo, da ima nešto naročito što treba da učini sa svojim životom, a kasnije otkrije da
za to nije bio nimalo sposoban?
Mendes izvuče bradu iz okovratnika svoga kaputa, a njegove crne oči zasijaše. -
Gledaj, Vincente, - uzviknu on - kako sunce na zalasku baca rumenu žar na sive oblake.
Behu stigli do pristaništa. Katarke brodova i red starih kuća i drveća kraj vode bili
su okrenuti prema sunčanoj svetlosti i sve se ogledalo u Zeu. Mendes napuni lulu i
pruži Vincentu kesu od hartije.
- Već pušim, Menher - reče Vincent.
- Oh, naravno, vidim. Hoćete li da prošetamo nasipom do Zeburga? Tamo je
jevrejsko groblje, i možemo da posedimo nekoliko trenutaka na mestu gde su
sahranjeni moji rođaci.
Oni nastaviše dalje u prijateljskom ćutanju, dok je vetar nosio dim preko njihovih
ramena. - Nikada ne možete biti sigurni u nešto sve vreme, Vincente - reče Mendes. -
Možete imati samo odvažnosti i snage da učinite ono što mislite da je pravo. Možda će
se to kasnije pokazati kao netačno,ali vi ste ga bar učinili, a to je ono što je važno.
Moramo raditi shodno najboljim naređenjima svog razuma, i ostaviti Bogu da odredi
pravu vrednost naših dela. Ako ste ovog trenutka sigurni da želite da služite našem
Stvoritelju na ovaj ili onaj način, onda je ta vera vaš jedini vođ u budućnosti. Nemojte
se plašiti da mu se poverite.
- Pretpostavimo da nisam sposoban?
- Da služite Bogu? - Mendes ga pogleda s uzdržljivim osmehom.
- Ne, mislim sposoban da postanem onakav akademski obrazovan sveštenik
kakve liferuje Univerzitet.
Mendes nije hteo ništa da kaže o Vincentovom specifičnom problemu,on je samo
želeo da diskutuje o njegovim opštim tačkama i da ostavi mladiću da sam donese
odluku.U međuvremenu su stigli do jevrejskog groblja. Ono je bilo vrlo jednostavno,
puno starih spomenika sa hebrejskim natpisima i kupinovog žbunja, i obraslo
ovdeonde visokom tamnom travom. U blizini zemljišta koje je bilo zauzeto za porodicu
da Kosta nalazila se kamena klupa, i njih dvojica sedoše na nju. Vincent ostavi svoju
lulu. Groblje je bilo pusto u taj večernji čas, nije se čuo nikakav zvuk.
- Svaki čovek ima neku vrstu integriteta, neki kvalitet karaktera, Vincente, - reče
Mendes, gledajući grobove svoga oca i majke, koji su ležali jedan pored drugoga - a ako
on to primeti, što god bude uradio ispašće na kraju dobro. Da ste ostali trgovac
umetničkim predmetima, integritet koji vas čini onakvim kakvi jeste napravio bi od
vas dobrog trgovca umetničkim predmetima. Isto važi i za vaše učenje. Jednog dana vi
ćete potpuno izraziti sebe, bez obzira koje ste sredstvo izabrali.
- A ako ne ostanem u Amsterdamu i ne postanem profesionalni sveštenik?
 - Ništa ne mari. Vratićete se u London kao propovednik, ili ćete raditi u radnji, ili
ćete postati seljak u Brabantu. Što god budete radili, radićete dobro. Osetio sam
kakvog je kvaliteta materijal od koga ste vi sagrađeni, i znam da je dobar. Mnogo puta
u životu pomislićete da niste uspeli, ali ćete najzad ipak izraziti samog sebe, i to
izražavanje će opravdati ceo vaš život.
- Hvala, Menher da Kosta. To što mi govorite pomaže mi.
Mendes se malo strese. Kamena klupa ispod njega bila je hladna. A sunce je već bilo
zašlo za morem. On ustade. - Da pođemo, Vincente? - upita.

Sutradan, dok je padao sumrak, Vincent je stajao na prozoru koji je gledao na

brodogradilište. Mala aleja jablanova sa njihovim vitkim oblicima i tankim granama
isticala se nežno prema sivom večernjem nebu.
„Ako nisam sposoban za redovno studiranje", reče Vincent sam sebi, „znači li to da
ne mogu biti ni od kakve koristi u svetu? Na kraju krajeva, kakve veze ima latinski i
grčki sa ljubavlju prema bližnjima?"
Stric Jan prođe dole brodogradilištem, vršeći svakodnevni obilazak. U daljini je
Vincent video katarke brodova koji su stajali u dokovima, ispred svih bio je „Atjeh",
potpuno crn, okružen crvenim i sivim monitorima.
„Ono što sam uvek želeo da radim bilo je da praktično služim Bogu, a ne da crtam
trougle i krugove. Nikada nisam želeo da imam veliku crkvu i da držim uglađene
propovedi. Ja pripadam poniženim i napaćenim sada, a ne kroz pet godinal"
Baš u tom trenutku zazvoni zvono i čitava reka radnika poče da teče prema kapiji.
Fenjerdžija je došao da upali svetiljke u brodogradilištu. Vincent se okrete od prozora.
Shvatao je da su njegov otac i stric Jan i teča Striker potrošili mnogo vremena i
novca na njega za poslednju godinu dana. Oni bi smatrali da je sve to uzalud bačeno
kad bi on sada digao ruke od svega.
Ali, on se pošteno trudio. Nije mogao da radi više od dvadeset časova dnevno.
Očigledno je bio nesposoban za život ispunjen učenjem. Počeo je suviše kasno. Ako bi
se sutra pojavio kao propovednik koji radi za Njegov narod, da li bi to bio neuspeh?
Ako bi lečio bolesne, hranio nemoćne, tešio grešnike i obraćao nevernike, da li bi i to
bio neuspeh?
Porodica bi rekla da jeste. Rekli bi da nikada neće moći da uspe, da je nesposoban i
nezahvalan, šugava ovca u porodici Van Gog.
- Što god budete radili - rekao je Mendes - radićete dobro. Najzad ćete ipak izraziti
samog sebe, i to izražavanje će opravdati ceo vaš život.
 Kej, koja je sve shvatala, bila je iznenađena što je u njemu otkrila začetke
uskogrudog sveštenika. Da, to bi on postao kad bi ostao u Amsterdamu, gde je glas
istine postajao svakog dana sve slabiji i slabiji. Znao je gde je njegovo mesto u svetu, a
Mendes mu je ulio odvažnosti da se tamo uputi. Njegova porodica će ga prezreti, ali to
više nije bilo važno. Njegov lični položaj bio je suviše mali da bi se zbog njega odrekao
Boga.
Spakovao je brzo svoj kofer i izašao iz kuće ne rekavši ni zbogom.

Belgiski Odbor za propovedništvo, koji se sastojao od Velečasnih van den Brinka,

de Jonga i Pitersena, otvorio je novu školu u Briselu, u njoj je nastava bila besplatna, a
studenti su plaćali samo malu sumu za stan i hranu. Vincent poseti Odbor, i oni ga
primiše kao učenika.
- Posle tri meseca - reče Velečasni Pitersen - naći ćemo vam mesto negde u
Belgiji.
- Samo ako stekne kvalifikacije - reče Velečasni de Jong, teško se okrećući prema
Pitersenu. De Jong je izgubio prst na poslu dok je bio mlad, i to ga je navelo da uči
teologiju.
- Ono što je potrebno propovedniku u njegovom radu, gospodine Van Gog, - reče
Velečasni van den Brink - to je talenat da drži ljudima popularne i privlačne govore.
Velečasni Pitersen izašao je s njim iz crkve u kojoj se održavala sednica i uhvatio
ga pod ruku kad su izašli na sjajno briselsko sunce. - Srećan sam što ste došli k nama,
mladiću moj - reč on. - Ima mnogo korisnog posla da se obavi u Belgiji, a sudeći po
vašem oduševljenju, rekao bih da ste visoko kvalifikovani da ga obavljate.
Vincent nije znao šta ga je više zagrejalo, toplo sunce ili neočekivana ljubaznost
ovog čoveka. Pošli su dole ulicom, između šestospratnih kamenih kuća, dok se Vincent
mučio da pronađe neki odgovor. Velečasni Pitersen stade.
- Ovde skrećem - reče on. - Evo moje posetnice, pa kad neke večeri budete
slobodni, dođite k meni. Rado ću s vama malo da proćaskam.
U propovedničkoj školi bila su samo tri učenika, uključivši i Vincenta.O njima se
starao učitelj Bokma, mali, mršav čovek udubljenog lica,vertikalna linija koja bi se
povukla od njegovih obrva do brade ne bi doticala ni nos ni usne.
Dva Vincentova druga bili su devetnaestogodišnji seoski mladići. Njih dvojica su
odmah postali dobri prijatelji, a da bi učvrstili svoje prijateljstvo počeli su da se
podsmevaju Vincentu.
- Moja je namera - rekao je on jednome od njih jedanput u početku, u trenutku
iskrenosti - da se ponizim, mourir a moi-meme*.
* (franc.) umreti sam u sebi
 Kad god bi ga zatekli kako se trudi da zapamti predavanje iz francuskog ili kako se
muči sa nekom akademskom knjigom, upitali bi ga: - Šta radite, Van Gog, da li to
umirete sami u sebi?
Ali s učiteljem Bokmom imao je Vincent najviše muke. Učitelj je želeo da ih nauči
da postanu dobri govornici, svake večeri morali su kod kuće da sastave predavanje
koje će održati sutradan u razredu. Dva mladića spremili bi tečne, mladićke govore i
recitovali ih umešno. Vincent je na svojim propovedima radio polako, izlivajući svoje
srce u svakom redu. U dubini duše osećao je šta ima da kaže, ali kad bi se u razredu
digao da govori, reči mu uopšte nisu dolazile.
- Kako se možete nadati da ćete biti propovednik,Van Gog, - pitao je Bokma - kad
ne znate čak ni da govorite? Ko će vas slušati?
Bokmina jarost dostigla je vrhunac kad je Vincent prosto odbio da svoja predavanja
govori napamet. Duboko u noć radio je da bi svom sastavu dao što više značenja,
ispisujući s mukom svaku reč na tačnom francuskom jeziku.Sutradan u razredu dva
mladića su govorila s lakoćom o Isusu Hristu i spasenju, bacivši dva-tri puta pogled na
svoje zabeleške, dok je Bokma klimao glavom odobravajući. Zatim je došao red na
Vincenta. On je raširio svoje predavanje ispred sebe i počeo da čita. Bokma nije hteo
čak ni da sluša.
- Da li vas tako uče u Amsterdamu? Van Gog,iz moga razreda nikada nije izašao
niko ko nije umeo da govori napamet, bez pripreme, i da uzbudi slušaoce.
Vincent je pokušao da se seti po redu stvari koje je napisao noć pre toga, ali nije
mogao. Njegovi drugovi su se glasno smejali njegovim mucavim pokušajima, a Bokma
se pridružio njihovom veselju. Vincentovi živci bili su istrošeni do krajnjih granica
godinom dana provedenom u Amsterdamu.
- Učitelju Bokma, - izjavi on - držaću propovedi onako kako se meni sviđa. Ja
radim dobro, i odbijam da podnosim vaše uvrede!
Bokma je bio besan. - Radićete onako kako vam ja kažem, - povika on - ili vam neću
dozvoliti pristup u svoju učionicu.
Od tada je počela otvorena borba između njih dvojice. Vincent je spremao četiri
puta više propovedi nego što se od njega tražilo, ali noću nije mogao da spava, te nije
vredelo ni da leže u postelju. Izgubio je apetit i postao mršav i nervozan.
U novembru je bio pozvan u crkvu da se nađe s Odborom i da dobije nameštenje.
Na kraju je nestalo svih smetnji koje su mu stajale na putu, i on se osećao umornim i
zadovoljnim. Njegova dva druga bila su već tamo kad je on stigao. Velečasni Pitersen
ga nije pogledao kad je ušao, ali mu je Bokma dobacio pogled sevnuvši očima.
Velečasni de Jong čestitao je mladićima na njihovom uspešnom radu i dao im
nameštenje u Hogstretenu i Etiehoveu. Drugovi iziđoše iz razreda ruku pod ruku.
- Gospodine Van Gog, - reče de Jong - Odbor nije mogao steći ubeđenje da ste vi
spremni da božju reč predajete narodu. Žalim što moram reći da za vas nemamo
nameštenje.
 Posle počivke, koja je izgledala vrlo duga, Vincent upita: - Šta nije valjalo u mome
radu?
- Odbili ste da se pokorite vlastima. Prvo pravilo naše Crkve je savršena
poslušnost. Zatim, niste uspeli da naučite da govorite improvizovano. Vaš učitelj misli
da niste stekli spremu za propovednika, i zbog toga vam ne možemo dati nameštenje.
Vincent pogleda Velečasnog Pitersena, ali je njegov prijatelj gledao kroz prozor. -
Šta da radim? - upita on, ne obraćajući se nikom naročito.
- Možete da se vratite u školu još na šest meseci, ako hoćete – odgovori van den
Brink. - Možda ćete za to vreme...
Vincent se zagleda u svoje grube, zatupaste čizme i primeti da im je koža popucala.
A onda, pošto nije mogao da se seti baš ničeg što bi mogao da kaže, on se okrete i mirno
izađe.
Brzo je prošao kroz gradske ulice i našao se u Laekenu. I ne znajući zašto šeta, išao
je putem uz kanal, pored radnji u kojima je sve vrvelo od posla. Uskoro je ostavio kuće
iza sebe i našao se na otvorenom polju. Neki stari beli konj, mršav, iznemogao i smrtno
umoran od života punog napornog rada, stajao je tamo. Mesto je bilo usamljeno i
pusto. Na zemlji je bila jedna lobanja, a malo dalje beo kostur nekog konja koji je ležao
blizu strvoderove kolibe.
Nešto malo osećanja povrati se da ga izvede iz obamrlosti, i Vincent se tužno maši
svoje lule. On prisloni šibicu uz duvan,ali je lula imala čudno gorak ukus. Zatim sede
na jedan panj u polju. Stari beli konj dođe do njega i protrlja mu nos o leđa. Vincent se
okrete i pomilova životinju po mršavom vratu.
Posle nekog vremena u njegovom mozgu se javi pomisao na Boga, i on se razvedri.
„Hristos je ostao miran u buri", reče on sam sebi. „Nisam sam, jer me Bog nije napustio.
Jednog dana, nekako, naći ću načina da mu služim".
Kada se vratio u svoju sobu, zatekao je Velečasnog Pitersena, koji ga je čekao. -
Došao sam da vas pozovem na večeru, Vincente - reče on.
Prolazili su ulicama zakrčenim radnim ljudima koji su išli na večeru.Pitersen je
ćaskao o običnim stvarima, kao da se ništa nije dogodilo. Svaka reč koju je izgovorio
dopirala je do Vincenta sa neverovatnom jasnoćom.
Pitersen ga uvede u prednju sobu, koja je bila pretvorena u sobu za rad.
Nazidovimaje bilo nekoliko akvarela, a u jednom uglu stajale su nogare.
- O!, - reče Vincent - vi slikate. Nisam znao.
Pitersen se zbuni. - Ja sam samo amater - odgovori on. - U slobodnom vremenu
pomalo crtam da bih se odmorio. Ali da sam na vašem mestu, ne bih to pominjao mojim
kolegama.
Sedoše za večeru. Pitersen je imao kćer, stidljivu, uzdržljivu devojku od petnaest
godina, koja nijedanput nije podigla oči s tanjira. Pitersen je nastavio da govori o
nevažnim stvarima, dok se Vincent trudio da malo jede, bar iz pristojnosti.
Najedanput se njegov mozak zadrža na onome što je Pitersen govorio, nije imao pojma
kako je Velečasni došao na tu temu.
- Borinaha - govorio je njegov domaćin - je rudarska oblast. Gotovo svi ljudi u tom
kraju idu u rudare. Oni rade uz hiljadu stalnih opasnosti,a plata im je jedva dovoljna
da održe dušu u telu. Njihovi domovi su polusrušene kolibe, u kojima žene i deca
provode najveći deo godine dršćući od zime, groznice i gladi.
Vincent se začudi zašto mu sve to govori. - Gde je ta Borinaha? – upita on.
- U južnoj Belgiji, blizu Monsa.Nedavno sam proveo tamo neko vreme, i ako je
ikada nekim ljudima bio potreban čovek koji bi im propovedao i tešio ih, to su ljudi iz
Borinahe.
Vincenta nešto steže u grlu, te nije mogao da proguta hranu. On spusti viljušku.
Zašto ga Pitersen muči?
- Vincente, - reče Velečasni - zašto ne odete u Borinahu? Sa vašom pagom i
oduševljenjem mogli biste da učinite mnogo dobra.
- Ali kako mogu? Odbor...
- Da, znam. Pisao sam vašem ocu i objasnio mu situaciju. Danas sam dobio od
njega odgovor. Kaže da će vas izdržavati u Borinahi sve dok ne nađem za vas redovno
nameštenje.
Vincent skoči. - Znači, vi ćete mi naći nameštenje!
- Hoću, ali morate mi dati malo vremena. Kad oni iz Odbora budu videli kako
divno obavljate svoj posao, oni će sigurno popustiti.Pa čak i ako ne popuste... de Jong i
van den Brink će jednog dana doći k meni za neku uslugu, a za uzvrat... Siromašnim
ljudima toga kraja potreban je čovek kao što ste vi, Vincente, i tako mi boga, opravdana
su sva sredstva pomoću kojih ću vas odvesti njima.

Dok se voz približavao Jugu, na horizontu se pojavi grupa bregova. Vincent ih je

gledao s radošću i olakšanjem posle monotone ravnice Flandrije. Pošto ih je posmatrao
nekoliko trenutaka, on otkri da su to čudni bregovi. Svaki je stajao potpuno sam za
sebe, uzdižući se strmo iz ravnice.
- Crni Egipat - promrmlja on za sebe, dok je gledao kroz prozor dugi niz
fantastičnih piramida.Okrete se čoveku koji je sedeo pored njega i upita: - Možete li mi
reći kako su oni bregovi dospeli tamo?
- Mogu -odgovori njegov sused. -Oni su načinjeni od terril-a*, to su otpaci
materijala koji su izvađeni iz zemlje zajedno s ugljem. Vidite li onaj vagonet koji baš
stiže na vrh? Posmatrajte ga jedan trenutak.
* jalovina, otpaci pri vađenju uglja
 Tek što je to izgovorio, mali vagonet se izvrnu na stranu i iz njega se diže crn oblak,
koji polete niz padinu. - Eto - reče čovek. - Eto tako oni rastu. Posmatrao sam ih kako
se dižu u vazduh santimetar po santimetar svakog dana za poslednjih pedeset godina.
Voz se zaustavi u Vasmeu, i Vincent iskoči napolje. Grad je bio smešten u rupi jedne
turobne doline, mada je malokrvno sunce sijalo kosim zracima, gust sloj dima od uglja
dizao se između Vincenta i neba. Vasme se pružao uz padinu jednog brežuljka u dva
vijugava reda prljavih zgrada od crvene cigle, ali pre nego što je bio stigao do vrha,
cigala je nestalo, i onda je postao Mali Vasme.
Dok se Vincent peo uz visok brežuljak, čudio se zašto je selo tako pusto. Nigde se
nije mogao videti nijedan čovek, tu i tamo neka žena sedela je na pragu sa tupim i
neosetljivim izrazom lica.
Mali Vasme bilo je rudarsko naselje. Mogao se pohvaliti samo jednom kućom od
cigala, kućom Žan Batist Denija, pekara, koja je ležala baš na vrhu brežuljka. Prema toj
kući je pošao Vincent, jer je Deni pisao Velečasnom Pitersenu da će dati svoj stan
propovedniku koga on bude poslao u njihov grad.
Gospođa Deni je srdačno pozdravila Vincenta, povela ga kroz toplu kuhinju koja je
mirisala na hleb što kisne, i pokazala mu njegovu sobu, malu prostoriju ispod
nastrešnice, sa prozorom koji je gledao na ulicu Malog Vasmea, i gredama koje su se
pod oštrim uglom spuštale u dnu. Odaju je izribala lično gospođa Deni svojim debelim,
veštim rukama. Vincentu se odmah svidela. Bio je tako uzbuđen da nije mogao ni da
raspakuje svoje stvari, već je strčao niz dva-tri gruba drvena stepenika koja su vodila
u kuhinju da kaže gospođi Deni da će malo izići.
- Nećete zaboraviti da se vratite na večeru? - upita ona. - Jedemo u pet sati.
Vincentu se svidela gospođa Demi. Osećao je da je ona priroda koja odmah razume
stvari ne trudeći se da o njima razmišlja. - Doći ću, gospođo - reče on. - Samo hoću malo
da razgledam okolinu.
- Večeras nam dolazi jedan prijatelj s kojim treba da se upoznate. On je
nadzornik u Markasu i može da vam ispriča mnoge stvari koje će vas zanimati zbog
vašeg posla.
Bio je napadao visok sneg. Dok je Vincent silazio putem, primetio je da su žive
ograde oko vrtova i polja pocrnele od dima iz rudničkih dimnjaka. Istočno od Denijeve
kuće nalazila se jedna strma jaruga, u kojoj su bile smeštene gotovo sve rudarske
barake, na drugoj strani bilo je veliko otvoreno polje sa crnim brdom od jalovine i
dimnjaci Markasovog rudnika, u koji je silazilo najviše rudara iz Malog Vasmea. Kroz
polje je vodio jedan izdubljen put zarastao u trnovito žbunje i ispresecan korenjem
čvornovatog drveća.
Iako je Markas bio samo jedan u nizu od sedam rudnika koji su bili vlasništvo
Šarbonaž Belžik-a, on je bio najstarija i najopasnija jama u Borinahi. Bio je na zlom
glasu jer su toliki ljudi u njemu propali, pri silaženju ili pri penjanju, od trovanja gasom,
prilikom eksplozija, poplava ili rušenja starih hodnika. Dve niske zgrade od cigala
virile su iznad zemlje, u njima su bile smeštene mašine kojima se ugalj donosio gore,
raspoređivao i tovario u vagonete. Visoki dimnjaci, koji su nekada bili od žute cigle,
širili su po okolini gust crn dim dvadeset i četiri časa dnevno. Oko Markasa ležale su
rudarske barake sa dva-tri suva drveta,crna od dima, žive ograde, gomile balege, mesta
za istovarivanje pepela, hrpe neupotrebljenog uglja, a iznad svega toga - crni breg. Bilo
je to tužno mesto, na prvi pogled sve je izgledalo Vincentu turobno i napušteno.
- Nije čudo što je nazivaju crnom zemljom - promrmlja on.
Pošto je stajao tu neko vreme, rudari počeše da kuljaju kroz kapiju.Bili su obučeni
u gruba, poderana odela, a na glavama su imali kožne kape, žene su imale ista odela
kao i muškarci. Svi su bili potpuno crni i ličili su na dimničare, njihove beonjače čudno
su odudarale od lica pokrivenih ugljenom prašinom. Nisu ih bez razloga zvali gueules
noires*. Sjaj slabog popodnevnog sunca vređao im je oči jer su radili u tami pod
zemljom još od svanuća.Posrćući izlazili su kroz kapiju,poluslepi, razgovarajući među
sobom brzim, nerazumljivim dijalektom. To su bili mali ljudi, uskih uvučenih ramena
i koščatih udova.
* (franc.) crne njuške

Vincent je sada razumeo zašto je selo bilo posle podne napušteno, Mali Vasme nije
bio samo grupa baraka u jaruzi, nego lavirint - grad koji se prostirao ispod zemlje u
dubini od sedam stotina metara i gde je gotovo celokupno stanovništvo provodilo
najveći deo dana.

- Žak Verne je čovek koji se sam uzdigao, - pričala je za večerom gospođa Deni
Vincentu preko stola - ali je ostao prijatelj rudarima.
- Zar svi ljudi koji postignu uspeh ne ostanu prijatelji radnicima?
- Ne, gospodine Van Gog, nije tako. Čim se presele iz Malog Vasmea u Vasme, oni
počinju da gledaju na stvari drugim očima. Za ljubav novca oni počinju da igraju ulogu
posednika i zaboravljaju da su nekada robovali u rudnicima. Ali Žak je veran i pošten.
Kad štrajkujemo,on je jedini koji ima bilo kakvog uticaja na rudare. Oni neće da slušaju
ničije savete osim njegovih. Ali, jadnik, neće još dugo živeti.
- Šta mu je? - upita Vincent.
- Svakodnevna stvar - nezgode sa plućima. Svako ko siđe dole dobije to.
Verovatno neće preživeti zimu.
Žak Verne dođe malo kasnije. Bio je onizak, pognutih ramena, sa duboko upalim,
melanholičnim očima stanovnika Borinahe. Iz nozdrva, sa krajeva obrva i iz usnih
školjki virile su mu dlačice. Bio je ćelav. Kad je čuo da je Vincent propovednik i da je
došao ovamo za dobro rudara, duboko je uzdahnuo.
- Ah, gospodine, - reče on - toliki ljudi pokušavali su da nam pomognu.Ali život
ovde teče isto kao što je oduvek tekao.
 - Vi smatrate da su prilike u Borinahi loše?
Žak poćuta neko vreme, a onda reče: - Za mene ne. Moja majka me je naučila da
malo čitam, i zahvaljujući tome postao sam nadzornik. Imam malu kuću od cigle na
drumu koji vodi dole u Vasme, i mi nikada ne oskudevamo u hrani. Što se mene lično
tiče, nemam na šta da se požalim...
Morao je da prekine govor zbog žestokog napada kašlja, Vincentu je izgledalo da će
njegove upale grudi sigurno pući od pritiska. Pošto je otišao do prednjih vrata i pljunuo
nekoliko puta na drum, Žak se ponovo vratio u toplu kuhinju i seo, polako čupkajući
dlake iz ušiju, nosa i obrva.
- Vidite,gospodine,bilo mi je već dvadeset devet godina kada sam postao
nadzornik. Dotle su moja pluća bila već upropašćena. Ipak, poslednjih nekoliko godina
nije mi bilo tako rđavo. Ali rudarima... – On pogleda gospođu Deni i upita: - Šta vi
kažete? Da li da ga povedem do Anrija Dekrika?
- Zašto da ne? Neće mu ništa škoditi da čuje celu istinu.
Žak Verne se okrete Vincentu izvinjavajući se. - Na kraju krajeva, gospodine, - reče
on - ja sam nadzornik i dugujem „onima" nešto lojalnosti. Ali Anri će vam već pokazati!
Vincent izađe sa Žakom u hladnu noć i nađoše se odmah u rudarskoj jaruzi.
Rudarske barake bile su jednostavne kolibe sa jednom sobom. Nisu bile građene ni sa
kakvim planom, nego su se spuštale niz padinu brežuljka, kako bilo, pod raznim
uglovima, stvarajući lavirint prljavih staza kroz koje je mogao proći samo onaj ko ih je
poznavao. Vincent se saplitao iza Žaka, padajući preko kamenja, klada i gomila
đubreta. Prešavši otprilike pola puta, stigoše do Dekrikove brvnare. Kroz mali prozor
na zadnjoj strani kuće sijala je slaba svetlost. Gospođa Dekrik odgovori na kucanje.
Dekrikova baraka bila je ista kao i sve ostale u jaruzi. Imala je zemljani pod, krov
pokriven mahovinom, a komadi debele, grube materije bili su ugurani između dasaka
radi zaštite od vetra. U svakom zadnjem uglu bila je po jedna postelja, od kojih je jedna
bila već zauzeta. U njoj su spavala tri deteta. Nameštaj se sastojao iz ovalne peći,
drvenog stola sa klupama, jedne stolice i jednog sandučeta prikucanog za zid, u kome
se nalazilo nekoliko lonaca i činija. Dekrik, kao skoro svi stanovnici Borinahe, držao je
kozu i nekoliko zečeva, kako bi s vremena na vreme imali mesa. Koza je spavala ispod
dečje postelje, za zečeve je bilo stavljeno malo slame iza peći.
Gospođa Dekrik je otvorila gornji deo vrata da vidi ko je došao, a zatim ih pozvala
obojicu da uđu. Već mnogo pre njihovog venčanja radila je na istom mestu na kome i
Dekrik i gurala mala kolica s ugljem železničkim šinama do signalne table. Sva sočnost
beše iščezla iz nje. Bila je bleda, iscrpena i stara, a još nije bila proslavila ni svoj
dvadeset šesti rođendan.
Dekrik, koji beše prislonio svoju stolicu uz hladan deo peći, skoči ugledavši Žaka.
- No, - uzviknu on - prošlo je dosta vremena otkako niste bili u mojoj kući. Milo
nam je što ste došli. I želim dobrodošlicu vašem prijatelju.
 Dekrik se ponosio time što je bio jedini čovek u Borinahi koga rudnik nije
uspeo da ubije. - Umreću u svojoj postelji od starosti - govorio je često.

- Ne mogu da me ubiju jer ja to neću da im dozvolim.

Na desnoj strani glave imao je veliki četvrtasti crveni ožiljak, koji je sijao kao neki
prozor kroz oštru kosu. To je bila uspomena na dan kada se dizalica kojom je silazio
sjurila kao kamen sa sto metara visine pravo u jamu i ubila njegovih dvadeset i devet
drugova. Pri hodu je vukao jednu nogu, bila je slomljena na četiri mesta kad su grede
u njegovom oknu popustile i držale ga zarobljenog pet dana.Njegova gruba crna
košulja uzdizala se na desnoj strani preko izbočine od tri slomljena rebra, koja nisu
bila nameštena otkada ga je eksplozija praskavog gasa tresnula o vagonete za ugalj. Ali
on je bio borac, borben kao petlić, ništa ga nije moglo slomiti.Zbog toga što je uvek
vatreno govorio protiv kompanije,dobijao je najgori sloj, gde je bilo najteže da se vadi
ugalj i gde su radni uslovi bili najgori. Što je više vadio, sve se više raspaljivao protiv
„njih", nepoznatih i neviđenih, ali uvek prisutnih neprijatelja. Jamica, koja je bila
duboko usađena u sredinu njegove četvrtaste brade, činila je da njegovo kratko,
zbunjeno lice izgleda pomalo krivo.
- Gospodine Van Gog, - reče on - došli ste na pravo mesto. Ovde u Borinahi mi
nismo samo robovi, mi smo životinje. Silazimo u Markas u tri sata ujutru. Petnaest
minuta možemo da se odmaramo dok ručamo, a onda radimo do četiri sata posle
podne. Dole je mrak, gospodine, i vrućina. Zato moramo da radimo goli, a vazduh je
pun ugljene prašine i otrovnog gasa, te ne možemo da dišemo! Dok vadimo ugalj,
nemamo mesta za stajanje, moramo da radimo klečeći, presavijeni napola. Počinjemo
da silazimo u okno, i dečaci i devojčice,sa osam ili devet godina. Sa punih dvadeset već
imamo groznicu i bolesna pluća. Ako ne poginemo od zapaljivog gasa ili u dizalici (on
potapša crveni ožiljak na glavi), možemo da doživimo i četrdesetu i da onda umremo
od tuberkuloze. Govorim li ja laži, Verna?
Govorio je tako uzbuđeno, u dijalektu, da je Vincentu bilo teško da ga razume.
Nekriva jamica na bradi davala je njegovom licu veseo izgled, uprkos tome što su mu
oči bile tamne od ljutine.
- Zaista je tako, Dekrik - reče Žak.
Gospođa je otišla u udaljeni ugao i sela na postelju. Slaba svetlost gasne svetiljke
ostavljala ju jc napola u senci. Slušala je muža dok je govorio,mada je te reči čula pre
toga već hiljadu puta. Godine koje je provela gurajući vagonete, rođenje troje dece, niz
ljutih zima provedenih u ovoj kolibi zapišanoj krpama, sve to bilo joj je oduzelo svaku
borbenost. Dekrik povuče svoju bolesnu nogu od Žaka natrag ka Vincenfu.
- I šta za sve to dobijamo, gospodine?Kolibu od brvana sa jednom sobom i tek
toliko hrane da ne umremo od gladi. Šta jedemo? Hleb, kiseo sir, crnu kafu. Jedanput,
možda dvaput godišnje meso! Kad bi nam ukinuli pedeset santima dnevno, mi bismo
umrli od gladi! Ne bismo mogli da iznosimo njihov charbon*, to je jedini razlog zbog
koga nas ne plaćaju još manje. Mi smo na ivici smrti, gospodine, svakog dana u svom
životu! Ako se razbolimo, izbace nas bez ijednog franka, i mi skapavamo kao psi, dok
naše žene i decu hrane susedi. Od osam godina do četrdeset, gospodine, trideset dve u
crnoj zemlji, a onda raka na onom brežuljku prekoputa, kako bismo najzad mogli sve
da zaboravimo.
* (franc.) ugalj

10

Vincent je otkrio da su rudari neuki i neobrazovani, i da većina ne ume da čita,ali

da su u isto vreme pametni i hitri na svom teškom poslu, a usto i hrabri, iskreni i veoma
osećajne prirode.Bili su mršavi i bledi od groznice, imali su umoran izbledeo izgled.
Koža im je bila mlitava i žućkasta (sunce su viđali samo nedeljom),išarana sa hiljadu
sitnih crnih pora. Imali su duboko upale, setne oči ugnjetenih ljudi koji ne mogu da se
bore.
Vincent ih je smatrao privlačnim. Bili su prirodni i dobrodušni kao Brabanci u
Zunderu i Etenu. Tužan utisak koji je na njega ostavio predeo takođe je iščezao, jer je
uvideo da Borinaha ima svoje osobenosti i da stvari govore čoveku svojim jezikom.
Pošto je Vincent proveo tamo nekoliko dana,održao je prvi sastanak vernih u jednoj
šupi iza Denijeve pekare. Lepo je očistio to mesto, a zatim doneo klupe za ljude. Rudari
su došli sa svojim porodicama u pet sati, oko vrata behu obavili duge šalove, a na glavi
su imali kape da im ne bi bilo hladno. Jedina svetlost dolazila je od gasne svetiljke koju
je Vincent uzajmio. Rudari su sedeli u mraku na tvrdim klupama, posmatrali Vincenta
kako lebdi nad svojom Biblijom i slušali ga pažljivo,držeći ruke ispod pazuha da bi im
bilo toplije.
Vincent je dugo tražio dok nije našao najzgodniju temu za svoju propoved. Na kraju
je izabrao delo 16:9 „Vizija se ukazala Pavlu u noći: tu je stajao čovek iz Makedonije i
molio ga govoreći: „Dođi k nama u Makedoniju i pomozi nam".
- Makedonca moramo zamisliti kao radnika, prijatelji moji - govorio je Vincent. -
Radnika sa borama bola i patnji i umora na licu. On nije lišen veličanstvenosti i čari, jer
on ima besmrtnu dušu, i potrebna mu je hrana koja ne propada, a to je božja reč. Božja
volja je da, podražavajući Hrista,čovek živi skrušeno i da prolazi kroz život ne težeći
za ohološću, već privikavajući se na skromnost, učeći iz Jevanđelja da bude blaga i
prosta srca kako bi sudnjeg dana mogao da uđe u kraljevstvo nebesko i da nađe mir.
U selu je bilo mnogo bolesnih ljudi i Vincent ih je svakog dana obilazio kao lekar,
donoseći im, kad je mogao, malo mleka ili hleba, tople čarape ili pokrivač za
postelju.Tifusna groznica i još neka vrsta groznice koju su rudari zvali la sotte fievre
raširile su se po barakama, donoseći ljudima rđave sne i bacajući ih u bunilo. Broj
bolesnih rudara, islabelih, mršavih i bednih, rastao je iz dana u dan.
Ceo Mali Vasme zvao ga je gospodin Vincent, s poštovanjem mada još uvek s
priličnom rezervom. Nije bilo barake u selu u koju on nije doneo hrane i utehe, u kojoj
nije negovao bolesne i molio se sa nesrećnima i doneo božju svetlost bednima.
Nekoliko dana pred Božić našao je jednu napuštenu staju u blizini Markasa, dosta
veliku da se u nju smesti sto ljudi. Bila je pusta, hladna i napuštena, ali su je rudari
Malog Vasmea ispunili sve do vrata.Slušali su Vincenta kako im priča o Vitlejemu i o
miru na zemlji. On je proveo u Borinahi svega šest nedelja i posmatrao je kako prilike
svakim danom postaju sve gore i gore, ali ovde, u skromnoj staji osvetljenoj samo
zadimljenom svetlošću nekoliko malih svetiljki, Vincent je bio u stanju da dovede
Hrista tim drhtavim ljudima garava lica i da ugreje njihova srca obećanjem budućeg
kraljevstva.
Samo je jedna mrlja postojala u njegovom životu, jedna stvar koja ga je
uznemiravala: još ga je izdržavao otac. Svake noći molio je da dođe vreme kad će moći
sam da zaradi onih nekoliko franaka neophodnih za njegove skromne potrebe.
Vreme se pogoršalo. Crni oblaci nadvili su se nad ceo kraj. Kiša je pljuštala,
stvarajući blatnjave potočiće od izrovanih puteva i zemljanih podova baraka u jaruzi.
Na Novu godinu Žan Batist je sišao u Vasme i vratio se sa pismom za Vincenta.Ime
Velečasnog Pitersena stajalo je u levom gornjem uglu koverte. Vincent otrča u svoju
sobu u potkrovlju, dršćući od uzbuđenja. Kiša je šibala po krovu, ali je on nije čuo.
Pocepao je kovertu nespretnim prstima. Pismo je glasilo:
„Dragi Vincente,
Odbor je čuo za vaš sjajan rad i zato vam daje privremeno naimenovanje na šest
meseci počev od prvog januara ove godine.
Ako do kraja juna sve bude išlo kako treba, dobićete stalno naimenovanje. U
međuvremenu, vaša plata će iznositi, pedeset franaka mesečno. Pišite mi često, i glavu
gore!

Vaš odani, Pitersen

".

Vincent se baci pa postelju, čvrsto držeći pismo u ruci i likujući. Na kraju je uspeo!
Našao je svoj životni poziv! To je ono što je sve vreme želeo, samo što nije imao snage
i odvažnosti da ide pravo ka tome! Primaće pedeset franaka mesečno, više nego što
mu je bilo potrebno za stan i hranu,i nikada niše neće zavisiti ni od koga.
On sede za sto i napisa ocu zbrkano, pobedonosno pismo, u kome mu reče da mu
njegova pomoć više nije potrebna, i da namerava da od tog trenutka on pomaže
porodicu novčano. Kad je završio pismo,beše se smrklo, gromovi i munje praštali su
nad Markasom. Vincent se sjuri niz stepenice, kroz kuhinju, i zalete se radosno u kišu.
Gospođa Deni pođe za njim. - Gospodine Vincente! Kuda idete? Zaboravili ste
kaput!
Vincent nije zastao da odgovori. Otrčao je do obližnjeg nasipa. Odatle je mogao da
vidi dobar deo Borinahe, sa dimnjacima, gomilama uglja i kućicama rudara, i tamne
prilike koje su žurile gore-dole, kao mravi, izlazeći iz okana. U daljini se videla tamna
borova šuma, ispred koje su se ocrtavale bele kućice, a još dalje crkveni toranj ijedan
stari mlin. Magla je lebdela nad celim tim prizorom. Senke oblaka stvarale su
fantastičan efekat svetlosti i tame. Prvi put otkako je došao u Borinahu to ga sve
podseti na slike Mišela i Rojsdala.
 11

Sada, pošto je postao ovlašćeni propovednik, Vincentu je bilo potrebno jedno

mesto za održavanje sastanaka. Posle dužeg traženja našao je na samom dnu jaruge,
na malom putu koji je prolazio kroz borovu šumu, jednu dosta veliku kuću koju su zvali
Salon du Bebe, gde su nekada deca iz tog kraja učila da igraju. Kad je Vincent obesio
sve svoje reprodukcije, kuća je dobila privlačan izgled. Tu je on svako popodne
sakupljao decu između četiri i osam godina, učio ih je da čitaju, i pričao im najpoznatije
priče iz Biblije. To je bilo jedino obrazovanje koje je većina njih uopšte dobila u životu.
- Kako ćemo nabaviti ugalj da zagrejemo sobu? - upita Vincent Žaka Vernea, koji
mu je pomagao da dobije Salon. - Deca moraju da budu u toplom, a noćni sastanci mogu
da traju duže ako je peć naložena.
Žak je neko vreme razmišljao, pa onda reče: - Budite ovde sutra u podne, i pokazaću
vam kako ćete ga nabaviti.
Kad je Vincent sutradan stigao u Salon, zatekao je grupu rudarskih žena i kćeri koje
su ga očekivale. Bile su obučene u svoje crne bluze, duge crne suknje i imale su marame
na glavi. Sve su nosile džakove.
- Gospodine Vincente, donela sam i vama džak - povika Verneova mlađa kći. - I vi
morate jedan da napunite.
Peli su se lavirintom krivudavih staza oko rudarskih baraka,prošli Denijevu
pekaru, koja je stajala na vrhu brežuljka, presekli preko polja u čijoj je sredini ležao
Markas, i obišli zidove zgrada sve dok nisu stigli do crnih piramida od jalovine. Tu su
se razvrstali i svi su navalili na brdo sa raznih strana, penjući se uz njegove padine kao
mali insekti koji vrve po starom panju.
- Morate se popeti na vrh ako hoćete da nađete ugalj, gospodine Vincente - reče
gospođica Verne. - Mi smo vadili godinama sa dna gomile. Hodite. Pokazaću vam šta je
ugalj.
Verala se uz crnu padinu kao jare, dok je Vincent veći deo puta morao da pređe na
rukama i kolenima, jer mu se materijal ispod nogu stalno odronjavao. Gospođica Verne
se pela ispred njega, ponekad bi čučnula i izazivački gađala Vincenta grudvicama blata.
Bila je to lepa devojka, rumenih obraza i hitrih, živahnih pokreta, Verne je postao
nadzornik kad joj je bilo sedam godina, te nikada nije videla unutrašnjost rudnika.
- Napred, gospodine Vincente, - vikala je - jer ćete inače poslednji napuniti džak.
- Za nju je to bio samo izlet, kompanija je prodavala Verneu dosta dobar ugalj po
sniženoj ceni.
Nisu mogli da se popnu sasvim na vrh jer su mali vagoneti izbacivali svoje tovare
otpadaka prvo niz jednu, a zatim niz drugu stranu,sa mehaničkom pravilnošću. Nije
bio lak posao naći ugalj na toj piramidi. Gospođica Verne pokazala je Vincentu kako da
zagrabi jalovinu u šake i da blato, kamenje i ostale strane sastojke proseje kroz prste.
Količina uglja koja je promakla kompaniji bila je neznatna. Jedino što su rudarske žene
uopšte i nalazile bila je neka vrsta škriljca koji se nije mogao prodati na tržištu. Jalovina
je bila mokra od kiše i snega, i Vincentove ruke su uskoro bile izgrebane i isečene, ali
je on ipak uspeo da napuni četvrtinu džaka nečim što se nadao da je ugalj, dok su žene
gotovo sasvim napunile svoje džakove.
Sve su ostavile svoje džakove u Salonu i požurile kući da spreme večeru, ali su
prethodno obećale da će doći te večeri na službu i da će povesti svoju porodicu.
Gospođica Verne je pozvala Vincenta svojoj kući na večeru, i on je smesta prihvatio
poziv. Verneova kuća je imala dve kompletne sobe, peć, uređaj za kuvanje i trpezarija
bili su u jednoj, a postelje za porodicu u drugoj sobi. Uprkos tome što je Žaku dobro
išlo, u kući nije bilo sapuna, jer je, kako je Vincent čuo, sapun bio neverovatan luksuz
za Borinahu. Od trenutka kad dečaci počnu da silaze u okna a devojčice da se penju na
terril, pa do smrti, stanovnici Borinahe nikada nisu potpuno skidali ugljenu prašinu s
lica.
Gospođica Verne iznese na ulicu sud s vodom za Vincenta. On se izriba što je bolje
mogao. Nije znao u kolikoj je meri uspeo, ali kad je seo prekoputa mlade devojke i
video da joj je lice još išarano crnim prugama od ugljene prašine i dima, shvatio je da i
on verovatno tako izgleda. Gospođica Verne je veselo čavrljala za sve vreme večere.
- Znate, gospodine Vincente, - reče Žak - već ste skoro dva meseca u Malom
Vasmeu, ali ipak još ne poznajete Borinahu.
- Tako je, gospodine Verne, - odgovori Vincent skrušeno - ali mislim da polako
počinjem da razumevam ljude.
- Nisam na to mislio - reče Žak, čačkajući nos. - Mislim da ste videli naš život samo
iznad zemlje. To nije važno. Mi takoreći i spavamo pod zemljom. Da biste razumeli
kakav je naš život, morate da siđete u neki rudnik i da vidite kako tamo radimo od tri
sata ujutru do četiri posle podne.
- Veoma bih želeo da siđem dole, - reče Vincent - ali mogu li da dobijem odobrenje
od kompanije?
- Već sam ga tražio za vas - odgovori Žak,držeći kocku šećera u ustima i puštajući
da mlaka crna kafa teče preko nje i silazi mu u grlo. – Sutra silazim u Markas radi
inspekcije sigurnosti. Budite pred Denijevom kućom u četvrt do tri ujutru, a ja ću
svratiti po vas.
Cela porodica je ispratila Vincenta do Salona, ali je usput Žak, koji je izgledao tako
dobro i raspoloženo u svojoj toploj sobi, dobio napad žestokog kašlja i morao da se
vrati kući. Kad je Vincent stigao u Salon, zatekao je tamo Anrija Dekrika, kako vuče za
sobom svoju oduzetu nogu i petlja nešto oko peći.
- O, dobro veče, gospodine Vincente! - uzviknu on sa toliko širokim osmehom
koliko je to dozvoljavalo njegovo zbijeno lice. - Ja sam jedini u Malom Vesmeu koji ume
da potpali ovu peć. Znam je iz starih dana, kad smo ovde održavali priredbe. Ona je
mechant*, ali ja joj poznajem ćudi.
* (franc.) zla, nevaljala

Sadržina džakova bila je vlažna i samo mali njen deo bio je ugalj, ali je Dekriku
ubrzo pošlo za rukom da natera trbušastu, ovalnu peć da daje dobru toplotu. Dok je
uzbuđeno skakutao oko nje, krv mu se pope u ćelavo mesto na temenu i oboji zboranu
kožu prljavocrvenom bojom cvekle.
Skoro sve rudarske porodice iz Malog Vesmea došle su u Salon te večeri da čuju
Vincenta kako drži prvu propoved u svojoj novoj crkvi. Kad su se sve klupe
popunile,porodice koje su stanovale u susedstvu donele su svoje sandučiće i stolice.
Preko tri stotine duša naguralo se unutra. Vincent, čije se srce beše zagrejalo zbog
ljubaznosti rudarskih žena to popodne i zbog saznanja da najzad govori u svojoj
sopstvenoj crkvi, držao je propoved tako iskreno i ubedljivo da je sa lica ljudi iz
Borinahe nestalo melanholičnog izraza.
- Staro je ali dobro verovanje - govorio je Vincent svojim vernicima garava lica -
da smo mi stranci na zemlji. Ali ipak nismo sami, jer je naš Otac s nama. Mi smo
poklonici, naš život je dugo putovanje od zemlje do Neba.
- Tuga je bolja od radosti - a čak i u veselju duša je žalosna. Bolje je ići u kuću
žalosti nego u kuću gozbe, jer se žalošću može bolje da ohrabri srce.
- Jer za one koji veruju u Hrista nema tuge koja nije pomešana s nadom. Postoji
samo neprekidno ponovno rađanje, i neprekidno prelaženje iz tame u svetlost.
- Oče, mi te molimo da nas zaštitiš od zla.Ne daj nam ni siromaštvo ni bogatstvo,
već nas hrani hlebom koji nam pripada.
- Amin.
Gospođa Dekrik mu je prišla prva. Oči su joj bile zamagljene, a usne podrhtavale. -
Gospodine Vincente, - reče ona - moj život je bio tako težak da sam bila izgubila Boga.
Ali vi ste mi ga vratili. I ja vam za to zahvaljujem.
Kad su se svi razišli, Vincent je zaključao Salon i krenuo zamišljeno uz brežuljak ka
Denijevoj kući. Po načinu na koji su ga primili to veče uvideo je da je rezervisanosti
potpuno nestalo kod ljudi iz Borinahe i da su mu poklonili poverenje. Rudari garava
lica najzad su ga potpuno primili kao slugu božjeg. Šta je prouzrokovalo tu promenu?
To nije moglo da bude zbog toga što je imao novu crkvu,takve stvari nisu bile važne za
rudare.Nisu ništa znali ni o njegovom postavljenju za propovednika, jer im nije kazao
da nema zvaničnog nameštenja. A mada je držao toplu, lepu propoved, isto tako dobro
govorio je i u bednim barakama i napuštenoj staji.
Denijevi su već bili otišli na spavanje u svoju malu kuhinju, ali je pekara još uvek
mirisala na svež, ukusan hleb. Vincent izvuče malo vode iz dubokog bunara koji se
nalazio uz kuhinju, usu je iz čabra u zdelu, i ode gore da donese sapun i ogledalo.
Prisloni ogledalo uza zid i pogleda se. Da, njegova pretpostavka bila je tačna, kod
Verneovih je skinuo samo mali deo ugljene prašine. Očni kapci i brada su mu još bili
crni. Osmehnuo se kad se setio kako je osvetio novi hram sa licem umrljanim ugljenom
prašinom, i kako bi se njegov otac i teča Striker užasnuli kada bi mogli da ga vide.
Zagnjurio je ruke u hladnu vodu, nasapunjao ih sapunom koji je poneo iz Brisela, i
baš je hteo da snažno razmaže sapunicu po licu kad se nečega seti. Zastade s
nasapunjanim rukama u vazduhu. Još jednom se pogleda u ogledalo i vide crnu ugljenu
prašinu u borama čela, na očnim kapcima,obrazima, i ispupčenoj bradi.
 - Naravno! - reče on glasno. - Zato su me primili. Najzad sam postao jedan od
njihovih.
On opra ruke u vodi i leže u postelju nedirnuvši lice. Otada je svakog dana dokle
god je bio u Borinahi razmazivao ugljenu prašinu po licu da bi izgledao kao i ostali.

12

Sutradan ujutru Vincent je ustao u pola tri, pojeo komad suvog hleba u Denijevoj
kuhinji, i našao se sa Žakom ispred vrata u četvrt do tri. Preko noći je jako padao sneg.
Put koji vodi u Markas bio je zavejan. Dok su išli preko polja ka crnim dimnjacima i
terril-u, Vincent je video rudare kako sa svih strana žurno idu preko snega, male crne
prilike koje su hitale kući da se odmore. Bio je ljuti mraz, radnici behu ututkali svoje
tanke crne kapute oko vrata, i zgrčili ramena da bi se ugrejali.
Žak ga je prvo odveo u neku sobu gde su na kukama visile mnogobrojne gasne
svetiljke, svaka ispod jednog broja. - Ako se dole dogodi neka nesreća, - reče Žak -
znamo koji su ljudi ostali unutra po svetiljkama koje nedostaju.
Rudari su žurno uzimali svetiljke i žurili preko dvorišta pokrivenog snegom ka
jednoj zgradi od cigala gde su bile smeštene dizalice. Vincent i Žak im se pridružiše.
Dizalica je imala šest prečaga, jednu iznad druge, u svakoj je mogao da se iznese na
površinu po jedan vagonet za ugalj. Pregrada je bila taman toliko velika da su dva
čoveka mogla udobno da čuče u njoj dok silaze dole. Međutim, pet rudara bilo je
nabijeno u svaku od njih, spuštali su se kao gomila uglja.
Pošto je Žak bio nadzornik, u poslednju pregradu ušli su samo on,Vincent i jedan
od njegovih pomoćnika. Čučnuli su zgurivši se, nožni prsti su im udarali o strane
pregrade, a glave o žičani vrh.
- Držite ruke pravo ispred sebe, gospodine Vincente - reče Žak. – Ako samo
dodirnete njima pobočni zid, ostaćete bez njih.
Dat je signal, i dizalica je jurnula nadole niz dve čelične šine. Prolaz usečen u stenu
kroz koji su silazili bio je samo malo širi od dizalice. Vincent se i nehotice naježi kad
shvati da se tama pruža ispod njega pola milje u dubinu i da bi, ako se dogodi ma kakav
kvar, on poleteo pravo u smrt. Bila je to neka vrsta užasa koju nikada dotle nije osetio,
to letenje strmoglavce kroz crnu rupu u nepoznati bezdan. Znao je da ne mora mnogo
da se plaši jer se nije desio nikakav nesrećan slučaj sa dizalicom već više od dva
meseca, ali sablasna, treperava svetlost gasne svetiljke nije baš mnogo doprinosila
umovanju.
Ispriča o svojoj instinktivnoj strepnji Žaku,koji se osmehnu s razumevanjem. -
Svaki rudar to oseća - reče on.
- Ali oni se sigurno vremenom naviknu na silaženje?
- Ne, nikada! Neko čudno osećanje groze i straha od dizalice ostaje u njima
sve do smrti.
 - A vi, gospodine?...
- Ja sam drhtao u sebi, isto kao i vi, a silazim dole već trideset i tri godine!
Na tri stotine pedeset metara - na pola puta - dizalica se zaustavi za trenutak, a
zatim opet pojuri dole. Vincent ugleda potočiće koji su curili niz zidove šahta, i opet se
strese. Pogledavši uvis,spazi dnevnu svetlost u veličini zvezde na nebu. Na dubini od
šest stotina pedeset metara izašli su iz dizalice, ali su rudari nastavili put nadole.
Vincent se nađe u jednom širokom tunelu sa šinama koje su bile usečene u stenu i
ilovaču. Očekivao je da će se sjuriti u paklenu vrućinu, ali je u hodniku bilo prilično
sveže.
- Pa ovo nije tako loše, gospodine Verne! - uzviknu on.
- Ne, ali na ovoj dubini ne rade ljudi. Slojevi su već odavno iscrpeni. Ovde
dobijamo ventilaciju s vrha, ali to ništa ne koristi onim rudarima dole.
Išli su kroz tunel oko četiri milje, a zatim se Žak okrenu. - Pođite za mnom,
gospodine Vincente, - reče on - mais doucement, doucement* ako se samo jednom
okliznete, ubićete nas obojicu.
* (franc.) ali polako, polako

On iščeze u zemlju ispred Vincentovih očiju. Vincent se spotače napred,pronađe

otvor u zemlji i napipa lestvice. Rupa je bile dovoljno široka da se kroz nju provuče
mršav čovek. Prvih pet metara nije bilo teško preći, ali je na pola puta Vincent morao
naglo da zaokrene i da počne da silazi u suprotnom pravcu.Voda je počela da curi iz
stena, muljevito blato pokrivalo je prečage lestvica. Vincent je osećao kako voda kaplje
na njega.
Najzad stigoše na dno i počeše da puze na rukama i kolenima kroz dug hodnik koji
je vodio ka slojevima udaljenim od izlaza. Tu se nalazio dug niz pobočnih hodnika, kao
pregrade u podrumu, koji su bili poduprti neotesanim gredama. U svakom hodniku
radilo je po pet rudara, dvojica su kopala ugalj pijucima, treći ga je izvlačio ispod
njihovih nogu,četvrti tovario u vagonete, a peti gurao vagonete uskim šinama.
Sakupljači su radili u grubim platnenim odelima, prljavim i crnim. Bacač je obično bio
mlad dečak, potpuno go osim komada grube tkanine koji mu je pokrivao bedra, telo
mu je bilo prljavo, crno,rudar koji je gurao vagonete kroz hodnik širok tri stope bila je
obično devojka, isto tako crna kao i muškarci, obučena u haljini od grube tkanine koja
joj je pokrivala gornji deo tela. Voda je kapala kroz tavanice hodnika, stvarajući
podzemnu pećinu sa stalaktitima. Jedina svetlost dolazila je od malih svetiljki čiji su
fitilji bili jako uvrnuti da bi se štedelo gorivo. Nije bilo nikakve ventilacije. Vazduh je
bio pun ugljene prašine. Usled prirodne zemljine toplote bili su rudari obliveni
potočićima crnog znoja. U prvom pobočnom hodniku Vincent je video da ljudi mogu
da rade pijucima, stojeći uspravno, ali što je dalje išao kroz hodnik, udubljenja su
postajala sve manja i manja, tako da su rudari najzad morali da leže na tlu i pokreću
pijuke iz lakta. Kako su časovi prolazili, telesna toplota rudara dizala je temperaturu u
udubljenju, a ugljena prašina zgušnjavala se u vazduhu te su ljudi izdisali, dašćući, vruć
crn gar.
 - Ovi ljudi zarađuju dva i po franka dnevno - reče Žak Vincentu – ako inspektor
koji vrši pregled odobri kvalitet njihovog uglja. Pre pet godina zarađivali su tri franka,
ali otada su se plate smanjivale svake godine.
Žak poče da pregleda podupirače koji su stajali između rudara i smrti. Zatim se
okrenu sakupljačima.
- Ne podupirete dobro - reče im. - Grede popuštaju i prvom prilikom krov će se
provaliti.
Jedan od sakupljača, vođ grupe, osu plotun pogrda, govoreći tako brzo da je Vincent
mogao da uhvati samo nekoliko reči.
- Kad budu platili za podupiranje, - vikao je čovek - mi ćemo podupirati! Ako
upotrebimo vreme za podupiranje, kako ćemo izvaditi ugalj? Svejedno je da li ćemo
umreti ovde ispod stene ili od gladi, kod kuće.
Iza poslednjeg pobočnog hodnika nalazila se u zemlji opet jedna rupa.Ovoga puta
nije bilo čak ni lestvica za silaženje. Na izvesnim razmacima bile su ukopane klade,
koje su zadržavale prljavštinu da ne pada dole i ne zakopa rudare koji su tamo
radili.Žak uze Vincentovu lampu i obesi je o pojas, - Doucement, gospodine Vincente -
ponovi on. - Nemojte mi stati na glavu jer ću se inače razbiti u komade. - Silazili su još
pet metara, nogu pred nogu, u mraku, pipajući gde su grede da bi stali na njih, dok su
se rukama hvatali za blato sa strane, kako se ne bi survali u bezdan.
Na idućem stupnju bio je još jedan rov, ali ovoga puta rudari nisu imali čak ni
udubljenja u kojima bi radili.Morali su da vade ugalj iz uske pukotine u samom zidu.
Ljudi su klečali odupirući se leđima o kameni svod, i udarali su pijucima u ugao iz kojeg
se odnosio ugalj. Sada je tek Vincent shvatio da su ona udubljenja gore bila u stvari
hladna i udobna, u ovom donjem rovu vladala je vrućina kao u razbuktaloj peći, tako
gusta da je mogla da se seče tupim predmetom. Ljudi su pri radu dahtali kao ranjene
životinje, isplaženih jezika, odebljalih i suvih, dok su im tela bila pokrivena skramom
od prljavštine, blata i prašine. Vincent, koji nije ništa radio, pomisli da ipak ne bi mogao
izdržati strašnu toplotu i prašinu ni minuta više. Rudari su radili težak fizički posao i
grlo im je bilo hiljadu puta vrelije od njegovog, pa ipak nisu mogli ni trenutka da
zastanu da bi se odmorili ili rashladili. Kada bi to uradili, ne bi izvadili potreban broj
vagoneta uglja i ne bi primili svojih pedeset centi nadnice.
Vincent i Žak su puzili na rukama i kolenima kroz hodnik koji je vezivao ta okna,
pripijajući se uza zid svake dve-tri sekunde kako bi propustili vagonet da prođe malim
šinama. Taj je hodnik bio uži od onoga gore. Devojke koje su gurale vagonete bile su
mlade, nijedna nije imala više od deset godina. Vagoneti su bili teški i devojke su
morale da se muče i naprežu gurajući ih po šinama.
Na kraju hodnika bio je jedan strm prolaz niz koji su vagoneti bili spuštani pomoću
kablova. - Hodite, gospodine Vincente, - reče Žak - odvešću vas do poslednjeg rova, na
dubini od sedam stotina metara, i videćete nešto što se ne može naći više nigde na
celom svetu!
Klizili su strmim prolazom tridesetak metara, a onda se Vincent nađe u nekom
širokom tunelu sa duplim kolosekom. Išli su oko pola milje kroz taj tunel, kad su stigli
do kraja, izvukoše se preko ivice, uspuzaše se kroz prolaz i spustiše se s druge strane
u jednu nedavno iskopanu rupu.
- Ovo je nov rov, - reče Žak - najgore mesto na svetu za vađenje uglja.
Kada su izašli iz tog prokopa, naiđoše na niz od dvanaest malih crnih rupa. Žak se
uvuče u jednu od njih i povika: - Hodite za mnom! - Otvor je bio dovoljno širok da
prođu Vincentova ramena. On se uvuče unutra i poče da puzi, kao zmija, kopajući sebi
put noktima. Nije video ni Žakove čizme,na deset santimetara ispred sebe. Ceo taj tunel
prokopan kroz stenu bio je samo stopu i po visok i dve i po stope širok. Rupa kojom je
počinjao prolaz bila je takoreći bez vazduha, ali je u njoj vladala hladovina u poređenju
s ovim prokopom.
Najzad Vincent dopuza do jedne male rupe u obliku kubeta, visoke gotovo toliko da
je čovek mogao u njoj da se uspravi. Tu je bilo tamno kao u rogu, te Vincent u početku
nije mogao ništa da vidi, zatim opazi četiri mala plavičasta plamička duž zida. Telo mu
je bilo mokro od znoja, cureći sa čela, znoj mu je nanosio ugljenu prašinu u oči, što ga
je strašno peklo. Dahtao je glasno, umoren dugim puzanjem na stomaku, te ustade s
osećanjem olakšanja da udahne malo vazduha. Ali ono što je udahnuo bila je vatra,
tečna vatra, koja ga je pekla i gušila silazeći mu u pluća. To je bio najgori rov u Markasu,
prava soba za mučenje dostojna Srednjeg veka.
- Tiens, tiens! - povika poznati glas. - C'est monsieur Vincent*. Jeste li došli
da vidite kako zarađujemo svojih pet franaka dnevno, gospodine?
* (franc.) Gle, gle! To je gospodin Vincent.

Žak brzo priđe svetiljkama da ih pregleda. Plavičasti krug prigušivao je svetlost.

- Nije trebalo da silazi ovamo! - šapnu Dekrik Vincentu na uho dok su mu se
beonjače sjajile. - Dobiće izliv krvi u ovom tunelu, i onda ćemo morati da ga izvlačimo
napolje pomoću čekrka.
- Dekrik, - povika Žak - da li ove svetiljke gore ovako celo jutro?
- Da, - odgovori Dekrik bezbrižno - praskavog gasa ima sve više iz dana u dan.
Jednom će eksplodirati, i onda će naše nevolje prestati.
- Prošle nedelje smo ispumpali ove rovove - reče Žak.
- Ali gas se vraća, vraća se stalno - reče Dekrik, češkajući zadovoljno crni ožiljak
na glavi.
- Onda morate da prekinete rad jednog dana ove nedelje, pa da ga ponovo
iščistimo.
Bura negodovanja izbi među rudarima. - I ovako nemamo dovoljno hleba za decu!
Nemoguće je živeti samo od plate, a sada da propustimo još ceo jedan dan! Neka čiste
kad mi nismo tu, i mi moramo jesti kao i ostali!
- Tako je, - nasmeja se Dekrik - rudnik me ne može ubiti. Već je pokušao. Ali ja ću
umreti u svojoj postelji od starosti. Kad je već reč o jelu, koliko je sati, Verne?
 Žak prinese sat bliže plavičastoj svetlosti. - Devet sati.
- Dobro! Možemo da doručkujemo.
Crna, znojava tela sa belim beonjačama prestadoše da rade i, čučnuvši kraj zida,
otvoriše svoje torbe. Nisu mogli da otpuze napolje, u onu malo hladniju rupu, da tamo
jedu, jer su odredili sebi samo petnaest minuta odmora. Dok bi otpuzali tamo i natrag,
trebalo bi im skoro isto toliko vremena. Zato su sedeli u ustajaloj vrućini i, izvadivši
dva debela komada tvrdog hleba sa kiselim sirom, jeli pohlepno, dok im je crni znoj sa
ruku curio u dugim mlazevima na beo hleb. Svaki čovek je imao pivsku bocu punu
mlake kafe, kojom je zalivao hleb. Kafa, hleb i kiseo sir bili su cena za koju su radili
trinaest časova dnevno.
Vincent je bio pod zemljom već šest sati. Osećao se slabim zbog nestašice vazduha
i gušio se od toplote i prašine. Pomisli kako ne bi više dugo mogao da izdrži to mučenje.
Bio je zahvalan Žaku kad mu reče da moraju da idu.
- Pazite na praskavi gas, Dekrik - reče Žak pre nego što se zavukao u rov. - Ako se
pogorša, bolje da izvedete svoje ljude napolje.
Dekrik se jetko nasmeja. - A da li će nam platiti naših pedeset santima za dan ako
ne izvadimo ugalj?
To pitanje ostade bez odgovora. Dekrik ga je znao isto tako dobro kao i Žak. Ovaj
samo sleže ramenima, i odvuče se na stomaku kroz tunel. Vincent ga je pratio, potpuno
oslepeo od ljutog crnog znoja u očima.
Posle pola sata stigli su do mesta gde je dizalica uzimala ugalj i ljude da ih iznese
na površinu. Žak uđe u jednu pećinu u steni, gde su držali konje, i iskašlja crnu sluz.
U dizalici, koja je jurila nagore kao kabao iz bunara, Vincent se okrete prijatelju i
reče: - Gospodine, recite mi zašto svi vi i dalje silazite u te rudnike? Zašto ne odete
nekuda na drugo mesto, nenađete neko drugo zaposlenje?
- Ah, dragi moj Vincente, ovde nema drugog zaposlenja. A ne možemo da idemo
na neko drugo mesto jer nemamo novaca.Nema porodice u celoj Borinahi koja bi imala
ušteđenih deset franaka. Pa čak i kad bismo mogli da odemo, gospodine, mi ne bismo
otišli. Mornar zna da ga na njegovom brodu očekuju sve moguće opasnosti, pa ipak na
kopnu je bolestan od čežnje za morem. Tako je i sa nama, gospodine, mi volimo
rudnike, radije smo pod zemljom nego gore. Sve što tražimo jeste plata od koje se
može živeti, pristojno radno vreme i zaštita od opasnosti.
Dizalica stiže gore.
Vincent prođe kroz dvorište pokriveno snegom, zaslepljen slabom sunčevom
svetlošću. Ogledalo u kupatilu pokaza mu da mu je lice crno kao smola. Niije stigao da
se umije. Jurnuo je preko polja,samo upola pri svesti, žudno udišući svež vazduh i
pitajući se nije li iznenada dobio sotte fievre, ili možda pati od priviđenja. Sigurno Bog
neće dozvoliti da njegova deca rade u tako užasnom ropstvu? Da nije on samo sanjao
sve te stvari koje je tamo video?
 Prošao je pored udobne i relativno imućne kuće Denijevih i ne razmišljajući počeo
da posrće niz prljavi lavirint staza ka jaruzi, prema Dekrikovoj baraci. U početku niko
nije odgovario na njegovo kucanje. Posle kratkog vremena pojavi se jedan
šestogodišnji dečak. Bio je bled, malokrvan i zakržljao, ali se u njemu osećala borbena
odvažnost Dekrikovih. Kroz dve godine on će početi da silazi u Markas svakog jutra u
tri sata, i tovariće ugalj u vagonete.
- Majka je otišla po terril - reče dečko visokim, tankim glasom. – Morate da
pričekate, gospodine Vincente, ja pazim na decu.
Na podu su se Dekrikova deca igrala štapićima i komadom kanapa: nisu imala na
sebi ništa osim kratkih potkošulja. Bila su modra od zime. Stariji dečak je ložio peć
terril-om, ali je peć davala slabu toplotu. Vincent ih pogleda i strese se. Zatim stavi decu
u postelju i pokri ih do grla.Nije znao zašto je došao u tu bednu baraku. Osećao je da
mora nešto učiniti, da mora nešto reći Dekriku, da im na neki način mora pomoći. Mora
im reći da je na kraju shvatio svu veličinu njihove bede.
Gospođa Dekrik se ubrzo vratila, crnih ruku i lica. Na prvi pogled nije poznala
Vincenta, onako prljavog. Zatim žurno priđe malom sanduku u kome je držala
namirnice, i stavi malo kafe na peć. Bila je gotovo potpuno hladna kad mu je pružila,
crna, gorka i drvenasta, ali je on popi da bi učinio zadovoljstvo dobroj ženi.
- Terril je rđav ovih dana, gospodine Vincente - požali se ona. - Kompanija ništa
ne propušta, čak ni najmanje zrnce.Kako da ugrejem decu? Nemam odela za njih, samo
ove košuljice i malo sargije. Gruba tkanina ih vređa i grebe im kožu. A ako ih zadržim
ceo dan u postelji, kako će onda rasti?
Vincent s mukom zadrža suze, ali nije umeo ništa da kaže. Još nikada nije video tako
duboku bedu. Prvi put se upitao kakvu li će korist pružiti molitve i Jevanđelje toj ženi
čija deca umiru od hladnoće. Gde je u svemu tome bio Bog? Imao je nekoliko franaka
u džepu, dade ih gospođi Dekrik.
- Molim vas kupite vunene gaćice deci - reče joj.
Znao je da je to uzaludan gest. Bilo je na stotine druge dece koja su se smrzavala u
Borinahi. Dekrikova deca će se opet smrzavati čim im se gaćice pocepaju.
On se pope uz breg do Denijevih. Kuhinja pekare bila je topla i udobna. Gospođa
Deni mu zagreja malo vode da se umije, i spremi mu ukusan ručak, paprikaš od zečjeg
mesa koji je ostao od prošle večeri. Primetila je da je umoran i izmučen od svih tih
doživljaja, te mu zato namaza i malo masla na hleb.
Zatim se Vincent pope u svoju sobu. Stomak mu je bio pun tople hrane, čaršavi su
bili čisti, a jastuče je imalo belu presvlaku. Na zidovima su visile reprodukcije velikih
svetskih majstora. On otvori fioku i posmatraše redove košulja, rublja, čarapa i
pulovera. Zatim priđe ormanu i pogleda dva para cipela, topao kaput, i odela koja su u
njemu visila. Najzad shvati da je lažov i kukavica. Propovedao je vrlinu siromaštva
rudarima, a sam je živeo u udobnosti i izobilju. On je bio običan hipokrita koji se
razbacuje rečima. Njegova vera bila je prazna i beskorisna stvar. Trebalo bi da ga
rudari oteraju iz Borinahe.On se pretvarao da deli njihovu sudbinu, a evo gde ima
toplo, lepo odelo, udobnu postelju za spavanje, i više hrane za jedan obrok nego što bi
rudari pojeli za nedelju dana. On čak nije ni radio za to svoje izobilje i udobnost. Samo
je išao od jednog do drugog govoreći spretne laži i praveći se da je dobar čovek.Ne bi
trebalo da mu stanovnici Borinahe veruju ni jednu jedinu reč, ne bi trebalo da dolaze
na njegove propovedi niti da ga prime za vođu. Ceo njegov udoban život uterivao ga je
u laž. Opet je pretrpeo neuspeh, i to na bedniji način nego ikada ranije!
E pa, imao je da bira samo između dve stvari: mogao je da ode iz Borinahe, da
pobegne pod okriljem noći pre nego što oni shvate kakvo je on kukavičko, lažljivo
pseto, ili da iskoristi to saznanje, koje mu je otvorilo oči toga dana, i da stvarno postane
božji čovek.
Izvadio je svu odeću iz ormana i brzo spakovao u jedan kofer. Stavio je unutra svoje
odela, cipele, knjige i reprodukcije, a zatim ga zatvorio. Spustio ga je za trenutak na
stolicu i hitro izjurio na prednja vrata.
Po dnu jaruge tekao je jedan potočić. Baš iza njega, borova šuma počinjala je da se
penje uz drugu strminu. U toj šumi ležalo je razbacano nekoliko rudarskih kolibica.
Posle kraćeg raspitivanja Vincent pronađe jednu u kojoj niko nije stanovao. To je bila
drvena baraka bez prozora, sagrađena na dosta strmom nagibu. Pod je bio od zemlje,
dobro ugažen od duge upotrebe, sneg koji se topio curio je između dasaka na tavanici.
Krov je bio poduprt neotesanim gredama, a pošto je koliba bila nenastanjena preko
cele zime, rupe i pukotine između dasaka propuštale su unutra ledeni vazduh.
- Čija je ovo kuća? - upita Vincent ženu koja ga je pratila.
- Jednog poslovnog čoveka iz Vasmea.
- Znate li kolika je kirija?
- Pet franaka mesečno.
- Dobro, uzeću je.
- Ali, gospodine Vincente, pa vi ne možete da živite ovde.
- Zašto?
- Ala... ali... sve je upropašćeno. Gore je čak i od moga stana. To je najgora
koliba u Malom Vasmeu.
- Zato baš i hoću da je uzmem.
On se vrati natrag na brdo.Srce mu beše obuzelo neko novo osećanje mira. Gospođa
Deni je ulazila u njegovu sobu nekim poslom za vreme njegovog odsustva i videla
spakovan kofer.
- Gospodine Vincente, - povika ona čim je ušao - šta se desilo? Zašto se tako
iznenada vraćate u Holandiju?
- Ne idem nikuda, gospođo Deni. Ostajem u Borinahi.
- Pa zašto onda...? - Začuđen izraz pojavi se na njenom licu.
 Kad joj Vincent objasni, ona tiho reče: - Verujte mi, gospodine Vincente, vi ne
možete tako živeti, vi na to niste navikli. Vremena su se promenila od Hristovog doba,
danas svi moramo da živimo što bolje možemo. Ljudi znaju po vašem radu da ste dobar
čovek.
Vincent nije dozvolio da ga nagovori. Našao je onog trgovca u Vasmeu, uzeo kolibu
pod kiriju, i uselio se. Kad mu je, nekoliko dana kasnije, stigao prvi ček od pedeset
franaka na ime plate, kupio je sebi drveni krevetac, i polovnu peć. Posle tih izdataka
ostalo mu je samo toliko novaca da može kupovati hleb, kiseo sir i kafu, do kraja
meseca. Nabacao je blato na gornji zid kolibe da voda ne bi curila unutra, zapušio
pukotine i rupe krpama. Sada je živeo u istoj kući u kakvoj su živeli rudari, jeo istu
hranu i spavao u istovetnoj postelji. Bio je jedan od njihovih. Imao je pravo da im
donosi reč božju.

13

Upravitelj kompanije Šarbonaž Belžik, koja je kontrolisala četiri rudnika u okolini

Vasmea, nije ni izdaleka bio tako krvoločna zver kao što je zamišljao Vincent. Istina,
bio je debeljušan, ali je imao ljubazne, saosećajne oči i ponašanje čoveka koji i sam
pomalo pati.
- Znam, gospodine Van Gog - reče on, pošto je pažljivo saslušao Vincentovo
izlaganje o bedi rudara. - To je stara priča. Ti ljudi misle da ih namerno puštamo da
umru od gladi kako bismo imali što veći dobitak. Ali, verujte mi, gospodine, to uopšte
nije istina. Evo dozvolite da vam pokažem nekoliko grafikona Međunarodnog
rudarskog biroa u Parizu.
On rasprostre veliki grafikon po stolu i pokaza prstom jednu plavu liniju u dnu.
- Pogledajte, gospodine, - reče on - Belgiski rudnici su najsiromašniji na svetu.
Vađenje ugljena je skopčano sa takvim teškoćama da je gotovo nemoguće prodati ga
na tržištu uz dobitak. Naši prizvodni troškovi su viši nego u bilo kom rudniku u Evropi,
a naši dobici su najniži! Jer, vidite, mi moramo da prodajemo naš ugalj po istoj ceni kao
i oni rudnici koji proizvode uz najniže troškove. Mi smo svakog dana na rubu propasti.
Da li me razumete?
- Mislim da vas razumem.
- Kad bismo platili rudarima dnevno jedan franak više, naši proizvodni troškovi
bi se popeli iznad tržišne cene uglja. Morali bismo da obustavimo posao. A onda bi oni
stvarno umrli od gladi.
- Zar ne bi vlasnici mogli da uzimaju malo manji dobitak? Onda bi radnicima
ostalo više.
Upravitelj tužno odmahnu glavom. - Ne, gospodine. Znate li ko stoji iza rudnika
uglja? Kapital. Kao i iza svake druge industrije. A kapital mora da izvuče sebi
nadoknadu, jer će inače otići nekud na drugo mesto. Kompanija Sarbonaž Belžik plaća
danas samo tri procenta dividendi. Kad bi se one snizile za pola procenta, vlasnici bi
povukli svoj novac, A kad bi oni to uradili, naši rudnici bi morali da se zatvore, jer ne
možemo da poslujemo bez kapitala. I opet bi rudari umirali od gladi. Zato, kao što
vidite, gospodine Vincente, nisu vlasnici ni upravitelji krivi za te strašne prilike u
Borinahi. Kriv je nepovoljan položaj okana. A za to bismo, po mom mišljenju, morali
da krivimo Boga.
Trebalo je da se Vincent zgrane na takvo bogohuljenje. Ali, nije se zgranuo.
Razmišljao je o onom što mu je upravitelj rekao.
- Ali mogli biste da učinite bar nešto u vezi s radnim vremenom. Trinaest časova
dnevno pod zemljom pobiće celo selo!
- Ne, gospodine, ne možemo da smanjimo radno vreme jer bi to bilo isto kao kada
bismo im povisili platu. Izbacivali bi manje uglja dnevno za onih pedeset santima, i
razumljivo da bi se naša proizvodna cena po toni povećala.
- Ali ima jedna stvar koja se svakako može popraviti.
- Sigurno hoćete da govorite o opasnim radnim uslovima?
- Da. Mogli biste bar da snizite broj nesreća i pogibija u rudnicima.
Upravitelj strpljivo odmahnu glavom. - Ne, gospodine, ne možemo. Ne možemo da
prodamo nove zalihe na tržištu jer su nam dividende suviše niske.I nemamo nimalo
viška dobiti koji bismo uložili u opravke. Ah, gospodine, to je beznadežan, opasan krug.
U njemu se vrtim po hiljaditi put.Zbog toga sam se od mirnog, vernog katolika
pretvorio u ogorčenog ateistu. Ne mogu da razumem kako je Bog na nebu mogao
namerno da stvori takve uslove i da drži ceo ljudski rod vekovima porobljen u tako
strašnoj bedi, bez ijednog časka milosti.
Vincent nije znao šta da kaže. Otišao je kući potpuno ošamućen.

14

Mesec februar je bio najgori mesec u godini. Kroz dolinu i preko vrhova brežuljaka
duvali su ledeni vetrovi, te je bilo prosto nemoguće ići ulicama. U rudarskim barakama
je sada terril bio potrebniji više nego ikada, ali su vetrovi bili tako jaki da žene nisu
mogle da idu do crnog brda da ga sakupljaju. Nisu imale ništa osim grubih sukanja,
bluza, pamučnih čarapa i marama, da ih zaštiti od vetra koji je šibao.
Deca su morala danima da ostanu u postelji da se ne bi smrzla. Topla hrana se
uopšte nije mogla spraviti jer nije bilo uglja za peć. Kad bi muškarci izašli iz vrele
utrobe zemljine, zagnjurili bi se bez ijednog trenutka pripreme u vazduh čija je
temperatura bila ispod nule, i morali bi da se probijaju ka kući kroz snegom pokriveno
polje, dok ih je šibao ledeni vetar. Svakog dana bilo je smrtnih slučajeva od tuberkuloze
i zapaljenja pluća. Vincent je toga meseca očitao mnogo molitvi za pokoj duše.
 Odustao je od pokušaja da uči bledunjavu decu čitanju, i provodio je dane na brdu
Markasa, sakupljajući ono malo uglja što je bio u stanju, da bi ga razdelio barakama
gde je beda bila najteža. Tih dana nije morao da razmazuje ugljenu prašinu po licu,
stalno je izgledao kao rudar. Stranac koji bi došao u Mali Vasme nazvao bi ga „...još
jedan od onih garavih".
Sakupio je skoro pola džaka terril-a posle višečasovnog veranja gore-dole po
piramidi. Pomodrela koža na rukama bila mu je izgrebana od kamenja pokrivenog
ledom. Kad je bilo blizu četiri časa, on se reši da prestane i da odnese ono što je sakupio
u selo kako bi bar nekoliko žena moglo, da skuva toplu kafu svojim muževima. Stigao
je do kapije Markasa baš kad su rudari počeli da izlaze. Neki su ga poznali i promrmljali
„bardan", a ostali su prolazili sa rukama u džepovima, zgrbljenih ramena, i pogleda
prikovanog na zemlju.
Poslednji je izašao na kapiju jedan starčić koji se od kašlja toliko tresao da se jedva
kretao. Kolena su mu klecala, a kad ga je sačekao ledeni vetar koji je dolazio sa snegom
pokrivenih polja, posrnuo je kao da ga je neko udario. Zamalo što nije pao licem na led.
Posle nekoliko trenutaka sakupio je snagu i počeo polako da prelazi preko polja,
okrećući se ukoso prema vetru. Preko ramena mu je bio prebačen komad sargije, koju
je nabavio u nekoj radnji u Vasmeu. Vincent primeti da je nešto odštampano na njoj.
Napregnuvši oči da bi video šta piše, najzad razazna slova: Fragile!*
* (franc.) lomljivo

Pošto je ostavio sakupljeni terril u rudarskim barakama, Vincent se vrati u svoju

kolibu i rasprostre sva svoja odela po postelji. Imao je pet košulja, tri para rublja, četiri
para čarapa, dva para cipela, dva odela i jedan vojnički šinjel. On ostavi jednu košulju,
jedne čarape i par rublja na postelji. Sve ostalo natrpa u jedan kofer.
Odelo dade onom starcu preko čijih leđa je pisalo fragile* Donje rublje i košulje dao
je deci, da im se od toga skroji odelo. Čarape je razdelio tuberkuloznima koji su morali
da silaze u Markas. Topao kaput dao je jednoj trudnoj ženi čiji je muž poginuo u
rudniku nekoliko dana ranije, a koja je morala da zauzme njegovo mesto u rudniku
kako bi mogla da prehrani dvoje male dece.
Salon du Bebe bio je zatvoren jer Vincent nije hteo da oduzima terril domaćicama.
Osim toga, rudarske porodice su se bojale da će gazeći blato ukvasiti noge. Vincent je
održavao kratku službu u svakoj baraci, obilazeći ih jednu za drugom. Vremenom je
otkrio potrebu da se posveti praktičnim dužnostima - lečenju, pranju, ribanju,
spremanju toplih pića i lekova. Najzad je ostavljao Bibliju kod kuće jer nije imao
vremena da je otvori. Božja reč je postala raskoš koju rudari nisu mogli sebi da
dozvole.
U martu je hladnoća malo popustila, ali je ustupila mesto groznici. Vincent je
potrošio četrdeset franaka od svoje februarske plate na hranu i lekove za bolesnike,
dok je on sam takoreći gladovao. Omršavio je zbog slabe ishrane, njegovi nervozni,
brzi pokreti postali su još upadljiviji. Hladnoća je iscrpla njegovu životnu snagu,
obilazio je barake mučen groznicom. Oči su mu se pretvorile u dva užarena udubljenja,
a njegova snažna glava Van Gogovih kao da je počela da se smanjuje. Obrazi su mu
upali i dobio je podočnjake, samo mu je brada ostala čvrsta kao i uvek.
 Najstarije Dekrikovo dete razbolelo se od tifusa, situacija je postala vrlo teška, s
obzirom na postelje. Bilo ih je dve u kući,roditelji su spavali u jednoj, a troje dece u
drugoj. Ako dvoje male dece ostane u istoj postelji sa dečkom, mogu da se zaraze. Ako
im nameste postelju na podu, dobiće upalu pluća. Kad bi roditelji spavali na podu,
sutradan ne bi bili sposobni za rad. Vincent je smesta shvatio šta treba da uradi.
- Dekrik, - reče on kad se rudar vratio s posla kući - hoćete li da mi pomognete jedan
trenutak pre nego što sednete za večeru?
Dekrik je bio umoran i ožiljak na glavi ga je jako boleo, ali je bez reči pošao za
Vincentom, vukući za sobom svoju oduzetu nogu. Kad su stigli u njegovu kolibu,
Vincent skide jedno ćebe s postelje i reče: - Uhvatite jedan kraj, prenećemo postelju u
vašu kuću, za dečka.
Dekrik zaškripa zubima. - Imamo troje dece, - reče on - i ako je to božja volja,
možemo da izgubimo jedno. Ali postoji samo jedan gospodin Vincent koji treba da leči
celo selo, i ja mu neću dozvoliti da se ubije!
I on s mukom othrama iz kolibe. Vincent rastavi postelju, natovari je na ramena,
odvuče je do Dekrikove kuće i ponovo je sastavi. Dekrikovi su ga posmatrali jedući
svoju večeru, koja se sastojala od suvog hleba i kafe.Vincent prenese dete u svoju
postelju i poče da ga neguje.
Docnije te večeri otišao je do Denijevih da ih upita imaju li malo slame koju bi
mogao da odnese u svoju kolibu da na njoj spava. Gospođa Deni se zapanjila kad je čula
šta je uradio.
- Gospodine Vincente, - uzviknu ona - vaša stara soba je još slobodna. Morate da
se vratite ovamo.
- Vi ste vrlo dobri, gospođo Deni, ali ne mogu.
- Znam, brinete se zbog novca. Ali to nije važno. Žan Batist i ja dobro zarađujemo.
Vi možete da živite ovde s nama besplatno, kao brat. Zar nam niste uvek govorili da su
sva božja deca braća?
Vincentu je bilo hladno, strašno hladno. Osećao je glad. Bio je u bunilu od groznice,
koju je vukao već nedeljama. Bio je iznuren od slabe hrane, od potrebe za snom. Mučile
su ga i gotovo terale u ludilo mnogobrojne muke i patnje seoskog stanovništva.
Postelja koja se nalazila na spratu bila je topla, meka i čista. Gospođa Deni će mu dati
hrane da utoli glad koja ga muči u želucu, izlečiće ga od groznice i napojiti toplim, jakim
pićem, sve dok mu ne istera hladnoću iz srži kostiju. Drhtao je iznemogao i zamalo što
se nije srušio na crveni pod od cigle. U poslednjem trenutku se trgao.
To je poslednje božje iskušenje. Ako sada popusti, sve što je dotle uradio biće
uzaludno. Zar sada, kad selo najgore muče patnja i nemaština, on treba da se povuče,
da postane slaba, sramna kukavica i da posegne za udobnošću i raskošom prvog
trenutka kada su mu gurnuti pod nos?
- Bog vidi vašu doborotu, gospođo Deni, - reče on - i on će vam za to platiti. Ali vi
ne smete da me odvraćate od moje dužnosti. Ako mi ne nađete malo slame, moraću da
spavam na podu. Ali, molim vas, ne donosite mi ništa drugo, jer neću moći da primim.
 Bacio je slamu u jedan ugao kolibe, na vlažnu zemlju, i pokrio se tankim ćebetom.
Cele noći nije spavao, kad je svanulo, počeo je da kašlje, a oči kao da su mu još dublje
upale u glavu. Groznica se pojačala, i on je bio samo upola svestan svojih pokreta. U
kolibi nije bilo terril-a da naloži vatru, osećao je da ne sme lišiti rudare ni šačice uglja
koji je sakupio na crnom brdu. Uspeo je da proguta dva-tri zalogaja suvog hleba, i
krenuo je na svoj svakodnevni posao.

15

Mart je polako prešao u april, i prilike su se malo poboljšale. Vetrovi su prestali,

sunčevi zraci su padali malo upravnije, i najzad je zavladala jugovina. Sneg se topio
otkrivajući crna polja, začule su se ševe, a u šumama su pupoljci počeli da izbijaju na
starijem drveću. Groznica je iščezavala, a pošto je vreme bilo sve toplije žene iz sela su
ponovo mogle da se penju na piramide Markasa i sakupljaju terril. Uskoro je po
barakama ponovo buktala prijatna vatra u trbušastim pećima, deca su preko dana
mogla da budu van postelje, a Vincent je ponovo otvorio Salon. Celo selo sakupilo se
na prvu službu. U tužnim očima rudara javio se opet lak osmeh.
Dekrik, koji je proglasio sam sebe za zvaničnog vatrogasca i vratara Salona,šalio se
pored peći, snažno češući ožiljak na glavi.
- Dolaze bolja vremena - povika Vincent likujući sa propovedaonice. - Bog
vas je iskušao i video da ste verni. Najteže naše patnje su prošle. Kukuruz će sazreti
u poljima, a sunce će vas grejati dok budete sedeli pred kućom, posle napornog
dnevnog rada. Deca će trčati za ševama i brati kupine po šumama. Podignite oči k
Bogu, jer vas u životu čekaju još dobre stvari. Bog je milostiv. Bog je pravedan. On
će vas nagraditi za vašu veru i budnost. Zahvalite mu, jer dolaze bolja vremena.
Dolaze bolja vremena.
Rudari mu toplo zahvališe. Veseli glasovi ispuniše sobu, i svako je govorio svome
susedu: - Gospodin Vincent ima pravo. Naše patnje su prošle. Dolaze bolja vremena!
Nekoliko dana kasnije Vincent, koji je sa jednom grupom dece sakupljao terril iza
Markasa, primeti kako sićušne crne prilike beže iz zgrade u kojoj su bile smeštene
dizalice i jure po polju u svim pravcima.
- Šta se desilo? - uzviknu Vincent. - Ne može još da bude tri sata. Sunce nije
čak ni na sredini neba.
- Desila se nesreća! - povika jedan od starijih dečaka. - Video sam ih jednom
kako isto tako beže! Nešto se dole slomilo!
Oni pojuriše niz crno brdo što su brže mogli, dok im je kamenje cepalo ruke i odelo.
Polje oko Markasa bilo je pokriveno crnim mravima koji su bežali tražeći sklonište.
Kad je Vincent sa decom stigao dole, pravac kretanja se beše promenio, i sada su preko
polja trčale porodice rudara, uplašeno žureći sa svih strana, žene sa bebama u naručju
i mališanima koji su jurili za njima.
 Kad je Vincent stigao do kapije, čuo je glasove kako uzbuđeno viču: - Praskavi gas!
Novi rov! Uhvaćeni su! Zatrpani su unutra!
Žak Verne, koji je morao da leži u postelji za vreme najjače zime, jurio je preko polja
što je brže mogao. Bio je omršaveo, a grudi su mu bile još više upale. Vincent ga zadrža
u prolazu i upita: - Šta se to desilo? Kažite mi!
- Dekrikov rov! Sećate li se plavičastih svetiljki? Znao sam da će ih zatrpati!
- Koliko ih je? Koliko ih je tamo? Možemo li stići do njih?
- Dvanaest udubljenja. Videli ste ih. U svakom po pet ljudi.
- Zar ne možemo da ih spasemo?
- Ne znam. Smesta ću povesti dole grupu dobrovoljaca.
- Dozvolite mi da i ja pođem s vama. Pustite me da vam pomognem.
- Ne. Meni su potrebni iskusni ljudi. - I on otrča preko dvorišta ka dizalici.
Mala kolica s belim konjem pođoše ka kapiji, ista ona kolica koja su prevezla toliko
mrtvih i ranjenih do njihovih domova na padini brda. Rudari koji behu otrčali preko
polja počeše sada da se vraćaju sa svojim porodicama. Neke su žene histerično plakale,
druge su gledale ispred sebe razrogačenih očiju. Deca su vrištala, a nadzornici jurili
levo-desno vičući iz sveg glasa, organizujući ekipe za spašavanje.
Najednom buka prestade. Mala grupa ljudi izađe iz zgrade u kojoj je bila dizalica i
pođe polako niz stepenice noseći nešto zavijeno u ćebad. Jedan trenutak je vladala
rečita tišina. A zatim svi počeše da viču i plaču uglas.
- Ko je? Jesu li mrtvi? Jesu li živi? Za ime božje, recite nam kako se zovu!
Pokažite nam ih! Moj muž je tamo dole! Moja deca! Dva moja deteta su dole u onom
rovu!
Grupa se zaustavi pored malih kolica s belim konjem. Jedan od ljudi progovori: -
Tri rudara koji su istovarivali ugalj su spašeni. Ali su strašno opečeni.
- Ko su oni? Tako vam hrista, kažite nam koji su? Pokažite nam ih! Pokažite!
Moje dete je tamo dole! Moje dete, moje dete!
Čovek podiže čaršav s izgorelih lica dveju devetogodišnjih devojčica i jednog
desetogodišnjeg dečaka. Sve troje bili su bez svesti. Njihove porodice baciše se na njih
plačući i radujući se u isti mah. Položiše tri ćebeta na kolica s belim konjem, i povezoše
ih preko polja putem punim rupčaga. Vincent i dečje porodice trčali su pored njih kao
zadihane životinje.Iza sebe Vincent je čuo naricanje i plač koji su postajali sve jači i jači.
On okrete glavu trčeći i pogleda iza sebe na dugu liniju terilskih brda na horizontu.
- Crni Egipat! - povika on glasno, dajući oduška svom bolu. – Crni Egipat, sa
izabranim narodom ponovo podjarmljenim! Oh, Bože, kako si mogao? Kako si
mogao?
Deca su bila toliko izgorela da su lebdela na granici smrti. Koža i kosa bile su im
oprljene na svim izloženim delovima tela. Vincent uđe u prvu baraku. Majka je lomila
ruke u očajanju. Vincent svuče dete i povika: - Ulja, ulja, brzo! - Žena je imala malo ulja
u kući. Vincent namaza rane i povika:
- Sada zavoje!
Žena je stajala buljeći u njega, s užasom u očima. Vincent se razljuti i povika: -
Zavoje! Hoćete li da vam dete umre?
- Nemamo ništa - zajeca ona. - Nemamo ni komadića bele tkanine u kući.
Nismo je imali cele zime!
Dete se pokrete i zaječa. Vincent skide kaput i košulju, i zdera potkošulju s tela.
Zatim ponovo obuče kaput, a ostalo rublje iscepa na komade, i previ dete od glave do
pete. Onda uze kanticu s uljem i požuri ka drugom detetu. Previ ga isto kao i prvo. Kad
je stigao do trećeg, ništa ne beše ostalo od košulje i potkošulje. Desetogodišnji dečak
je bio na samrti. Vincent skide pantalone i vunene gaće, pa navuče samo pantalone, a
gaće iseče u zavoje.
Zatim prikupi kaput na gole grudi i potrča preko polja prema Markasu. Iz daljine je
čuo jaukanje, neprekidan plač žena i majki.
Rudari su stajali oko ograde. Dole je mogla da radi samo po jedna ekipa za
spašavanje. Prilaz strmini bio je uzan. Ljudi su čekali na red. Vincent se obrati jednom
pomoćniku nadzornika.
- Kakvi su izgledi?
- Do sada su već mrtvi.
- Zar im ne možemo prići?
- Zatrpani su ispod stene.
- Koliko će dugo trajati dok ih ne izvučemo?
- Nedeljama. Možda i mesecima.
- Ali zašto? Ali zašto?
- Toliko nam je bilo potrebno i poslednji put.
- Znači, oni su izgubljeni!
- Pedeset i sedam ljudi i devojaka!
- Zar su svi izgubljeni?
- Više ih nikada nećete videti!
Ekipe za spašavanje smenjivale su jedan drugu trideset šest sati. Žene čiji su muževi
i deca bili dole nisu puštale da ih odvuku. Ljudi su im govorili da će ih sigurno spasti.
Ali one su znale da ih lažu. Rudarske žene koje nisu nikog izgubile donele su im preko
polja vruću kafa i hleb. Ali nesrećne žene nisu htele ništa ni da taknu. Usred noći
iznesoše u ćebetu Žaka Vernea. Dobio je izliv krvi. Sutradan je umro.
 Posle četrdeset osam sati Vincent ubedi gospođu Dekrik da se vrati s decom kući.
Dvanaest dana su ekipe dobrovoljaca radile bez prestanka. Ugalj se nije vadio. A pošto
se nije vadio ugalj, plate nisu isplaćivane. Ono nekoliko franaka ušteđevine što je bilo
u selu ubrzo je potrošeno. Gospođa Deni je i dalje pekla hleb i delila ga na veresiju.
Najzad je iscrpla svoj kapital i morala da zatvori radnju. Kompanija nije priložila ništa.
Posle dvanaest dana rečeno je ekipama za spašavanje da prekinu rad. Ljudima je
naređeno da se vrate na posao. Mali Vasme nije imao ni santima da se spase umiranja
od gladi.
Rudari objaviše štrajk.
Stigla je Vincentova aprilska plata. On je otišao u Vasme i kupio hrane za pedeset
franaka. Razdelio je sve porodicama. Selo je živelo od te hrane šest dana. Posle toga
išli su u šume da beru kupine, lišće, travu. Ljudi su odlazili da love sve živo: pacove,
zmije, žabe, guštere, mačke, pse. Sve što je moglo da se stavi u stomak da bi ublažilo
nesnosan bol od gladi. Na kraju se nije moglo naći više ništa. Vincent je pisao u Brisel
i tražio pomoć. Pomoć nije stigla. Rudari su morali da gledaju kako im žene i deca
umiru od gladi ispred očiju.
Zamoliše Vincenta da održi službu za pedeset sedam izgubljenih duše u rudniku,
za one koji su otišli na onaj svet pre njih. Oko stotinu ljudi, žena i dece naguralo se u
Vincentovu malu kolibu. Vincent danima nije jeo ništa osim malo kafe. Otkako se
dogodila nesreća Vincent nije jeo gotovo nikakvu čvrsto hranu. Bio je suviše slab da
stoji na nogama. Groznica i očajanje ponovo su mu obuzeli srce. Oči su mu se pretvorile
u dve crne tačkice, a lice mu beše obraslo u prljavu riđu bradu. Oko tela beše omotao
sargiju umesto donjeg rublja. Samo jedna svetiljka osvetljavala je kolibu. Visila je na
jednoj slomljenoj gredi, i samo je slabo svetlucala. Vincent je ležao na slami u uglu,
oslonivši se na lakat. Svetiljka je bacala fantastične, treperave senke na neotesane
daske i stotinu duša koje su nemo patile.
Vincent poče da govori suvim, grozničavim glasom, a svaka njegova reč je
ispunjavala tišinu. Ljudi garava lica, mršavi, slomljeni i iscrpani od gladi i poraza,
gledali su u njega kao u Boga. Bog je bio suviše daleko.
Nepoznati, povišeni glasovi začuše se napolju, puni negodovanja. Vrata se širom
otvoriše ijedan glas povika: - Gospodin Vincent je ovde, gospodo.
Vincent prestade da govori. Stotinu ljudi iz Borinahe okrenu glavu prema vratima.
Dva lepo obučena čoveka uđoše unutra. Uljana svetiljka se za trenutak rasplamte.
Vincent vide užas i ogorčenje na licima stranaca.
- Dobrodošli, Velečasni de Jong i Velečasni van den Brink - reče on, ne
dižući se. - Držimo službu za pokoj duše pedeset sedam rudara koji su živi zakopani
u Markasu. Možda biste želeli da kažete neku reč utehe ovim ljudima?
Velečasnima je bilo potrebno dugo vremena da povrate moć govora.
- Strašno! To je prosto strašno! - povika de Jong, pljesnuvši se zvučno po
debelom stomaku.
- Čovek bi pomislio da se nalazi u džungli afričkoj! - reče van den Brink.
 - Sam Bog zna koliko li nam je naškodio.
- Biće nam potrebno mnogo godina da vratimo ove ljude opet u
hrišćanstvo.
De Jong prekrsti ruke preko debelog stomaka i uzviknu: - Rekao sam vam,
prvobitno, da mu ne dajete nameštenje.
- Znam... ali Pitersen... ko bi ikada ovako nešto mogao i da sanja? Taj čovek
je sasvim lud!
- Uvek sam sumnjao da je lud. Nikada mu nisam verovao.
Velečasni su govorili brzo,odličnim francuskim jezikom, te stanovnici Borinahe
nisu mogli razumeti nijednu reč. Vincent je bio suviše slab i bolestan da bi mogao da
shvati svu važnost onoga što su rekli.
De Jong prokrči stomakom sebi put kroz gomilu i reče Vincentu tiho ali besno: -
Pošaljite kući ove prljave pse!
- Ali služba! Nismo završili...
- Ne brinite za službu. Pošaljite ih kući.
Rudari tiho izađoše jedan za drugim, ne shvatajuči šta se događa. Dva sveštenika se
okretoše Vincentu. - Šta ste, zaboga, napravili od sebe? Šta to znači držati službu u
ovakvoj rupi? Kakvu to novu vrstu varvarskog kulta uvodite? Zar nemate osećanja za
pristojnost, za prikladnost? Je li ovo ponašanje dostojno jednog hrišćanskog
sveštenika? Jeste li sasvim ludi kad se tako ponašate? Želite li da osramotite našu
crkvu?
Velečasni de Jong zaćuta za trenutak, posmatrajući prostu, prljavu baraku, slamnu
postelju na kojoj je ležao Vincent,sargiju koju beše obmotao oko tela, duboko upale,
grozničave oči.
- Sreća je za crkvu, gospodine Van Gog, - reče on - što smo vas naimenovali
samo privremeno.Možete smatrati da je to naimenovanje sada povučeno. Više van
nikada neće biti dozvoljeno da nam služite. Nalazim da je vaše ponašanje gadno i
nečasno. Više nećete primati platu, i poslaćemo odmah drugog čoveka da zauzme
vaše mesto. Da nisam toliko milostiv da vas smatram ludim, nazvao bih vas
najgorim neprijateljem hrišćanstva koga je belgiska evangelistička crkva ikada
imala!
Zavlada duga tišina. - No, gospodine Van Gog, zar nemate ništa da kažete u svoju
odbranu?
Vincent se seti onog dana u Briselu kad su odbili da mu dadu službu. Sada nije
mogao ništa čak ni da oseti, a kamoli da govori.
- Bolje da idemo, Brate de Jong - reče Velečasni van den Brink posle kraćeg
vremena. - Ovde ništa ne možemo učiniti. Njegov slučaj je sasvim beznadežan. Ako
ne budemo mogli da nađemo neki dobar hotel u Vasmeu, moraćemo noćas da se
vratimo u Mons.
 16

Sutradan ujutro grupa starijih rudara dođe k Vincentu. - Gospodine, - rekoše oni, -
sada kada je Verne umro, vi ste jedini čovek kome možemo verovati. Morate nam reći
šta da radimo. Ne bismo hteli da pomremo od gladi ako baš ne moramo. Možda ćete vi
moći da „ih" nagovorite da udovolje našim željama. Pošto budete razgovarali s njima,
ako nam kažete da se vratimo na posao, mi ćemo se vratiti. A ako nam kažete da
umremo od gladi, i to ćemo učiniti. Slušaćemo vas, gospodine Van Gog, i nikoga drugog.
U kancelarijama kompanije Šarbonaž Belžik vladala je mrtvačka atmosfera.
Upravniku je bilo milo što je Vincent došao i ljubazno ga je saslušao.
- Znamo, gospodine Vincente, - reče on - da su rudari ogorčeni što nismo bušili do
unesrećenih. Ali kakvu bismo imali korist od toga? Kompanija je odlučila da ne otvori
ponovo taj rov, ne isplaćuje se. Morali bismo kopati možda mesec dana, a kakav bi bio
rezultat? Samo bismo preneli ljude iz jednog groba u drugi.
- A šta ćemo sa živima? Možete li nešto učiniti da poboljšate uslove tamo dole?
Moraju li oni da rade celog života gledajući svakog dana u oči sigurnoj smrti?
- Da, gospodine, moraju. Oni to moraju.Kompanija nema kapitala da ga uloži u
razne uređaje za sigurnost. Rudari će na kraju izgubiti bitku, ne mogu je dobiti jer su
protiv njih gvozdeni ekonomski zakoni. A što je najgore, ako se ne vrate na posao za
nedelju dana, Markas će morati da se zatvori. A onda sam Bog zna šta će se s njima
dogoditi.
Vincent je išao vijugavim putem prema Malom Vasmeu, pobeđen. „Možda Bog zna,"
govorio je gorko sam sebi, ,,a možda i ne zna".
Bilo je potpuno jasno da on rudarima više ne može pomoći.Moraće da im kaže da
se vrate na posao od trinaest časova dnevno u trošne rovove, da rade za onoliko hrane
koliko im je potrebno da ne umru od gladi, da rade posao na kome polovinu od njih
čeka iznenadna smrt, a drugu polovinu spor smrtonosan kašalj. Nije uspeo da im
pomogne ni na koji način.Čak ni Bog im ne može pomoći. Došao je u Borinahu da im
unese božju reč u srca, ali šta je još mogao da im kaže kad se sam uverio da večni
neprijatelji rudara nisu vlasnici, nego lično Svemogući?
Onog trenutka kad bude rekao rudarima da se vrate na posao, da ponovo otpočnu
svoje robovanje, on im više neće biti ni od kakve koristi. Nikada više ne bi mogao da
održi propoved - čak i kada bi mu Odbor dozvolio – jer kakvu su korist imali sada od
Jevanđelja? Bog se oglušio o molbe rudara i Vincent nije mogao da ga umilostivi.
A onda je shvatio nešto što je već odavno znao.Sve te priče o Bogu bile su detinjasto
zavaravanje: očajničke laži koje šapuće uplašen, usamljen smrtnik sam sebi u tamnoj,
hladnoj, večitoj noći. Nema Boga. Da, prostonaprosto, nema Boga. Postoji samo haos,
bedan, patnički, okrutan, besciljan, slep, beskonačan haos.
 17

Rudari se vratiše na posao.Teodorus Van Gog, koji je čuo od Odbora šta se dogodilo,
napisao je Vincentu pismo, priključujući novac, u kome ga zove da se vrati u Eten.
Umesto toga, Vincent se vrati Denijevima. Oprostio se od Salona, skinuo sve svoje
reprodukcije sa zidova i obesio ih ponovo u svoju sobu na mansardi.
Opet je propao. Došlo je vreme da počne ispočetka. Ali nije imalo čim da se počne.
Bio je bez službe, bez novaca, bez zdravlja, bez snage, bez ideja, bez oduševljenja, bez
želja, bez ambicija, bez ideala, a - što je bilo najgore od svega - bez oslonca u životu.
Bilo mu je dvadeset šest godina, pet puta je propao, i nije imao odvažnosti da počne
ispočetka.
Pogleda se u ogledalo. Lice mu je pokrivala kovrdžava riđa brada. Kosa mu se beše
proredila, pune sočne usne istanjile su se u tanku liniju, a oči mu behu upale nekud
duboko u tamne duplje. Cela ličnost koja je nekada bila Vincent Van Gog kao da se
zgrčila, ohladila, nekako umrla sama u sebi.
Pozajmio je malo sapuna od gospođe Deni i izribao se od glave do pete, stojeći u
lavoru vode. Pogledao je nešto što je ranije bilo krupno, snažno telo, i video da je
sadamršavo i slabo. Obrijao se brižljivo i uredno, čudeći se otkuda su se na njegovom
licu tako iznenada pojavile sve te čudne kosti. Očešljao se kao što se češljao ranije, prvi
put posle mnogo meseci. Gospođa Deni mu donese košulju i gaće svoga muža. On se
obuče i siđe u prijatnu kuhinju. Sede da večera sa Denijevima, prvi put posle one
katastrofe u rudniku okusio je kuvanu hranu. Izgledalo mu je čudno što se uopšte muči
da jede. Hrana mu je u ustima imala ukus tople drvene kaše.
Iako nije kazao rudarima da mu je zabranjeno da drži propovedi, oni to nisu od
njega ni tražili, niti su, kako izgleda, marili za službu božju. Vincent je retko kada
razgovarao s njima. Retko je uopšte razgovarao bilo s kim. Razmenjao bi samo bonjour
u prolazu. Nije više nikada prešao prag njihovih baraka, niti se mešao u njihov
svakodnevni život ili misli.
Zahvaljujući nekom dubokom razumevanju i prečutnom sporazumu, rudari su
izbegavali da govore o njemu. Primili su njegovo rezervisano držanje, ali ga nikada
nisu osuđivali zbog te promene. Bez reči su se razumeli. I život je tekao dalje u
Borinahi.
Jedno pisamce od kuće obavestilo ga je da je iznenada umro muž Kej Vos. Vincent
je bio toliko iscrpen uzbuđenjima da je prosto tu činjenicu gurnuo u neki udaljeni ugao
svog mozga.
Nedelje su prolazile. Vincent nije radio ništa drugo osim što je jeo, spavao i sedeo
zamišljen. Groznica je polako napuštala njegovo telo. Snaga mu se vraćala, i počeo je
da se goji. Ali oči su mu bile kao dva staklena otvora na mrtvačkom sanduku u kome
leži leš. Došlo je leto, crna polja, dimnjaci i terril blistali su na suncu. Vincent je šetao
poljima. Nije šetao radi kretanja ili zabave. Nije znao čak ni kuda ide ili pored čega
prolazi. Šetao je jer je bio umoran od ležanja, sedenja, stajanja. A kad bi se umorio od
šetanja, opet bi seo, legao ili stajao.
 Ubrzo pošto je potrošio sav novac, primio je pismo od svoga brata Tea iz Pariza, u
kome ga moli da ne traći vreme u Borinahi, nego da upotrebi priloženi novac za nešto
određeno i da nekako uredi svoj život. Vincent predade novac gospođi Deni. On nije
ostao u Borinahi zato što mu se tu sviđalo, sedeo je tu zato što nije bilo mesta kuda bi
išao, i trebalo bi usto da uloži mnogo napora da nekud stigne.
Već je bio izgubio Boga i sebe. A sada je izgubio i najvažniju stvar na svetu, jedinog
čoveka koji ga je spontano voleo, i koji ga je razumevao onako kao što se on nadao da
će ga razumeti. Teo je napustio svoga brata. Preko cele zime pisao je, jedanput ili
dvaput nedeljno, duga, vesela, zanimljiva pisma puna ljubavi. Sada su pisma sasvim
prestala da stižu.I Teo je izgubio veru, napustila ga je nada. Tako je Vincent bio sam,
sasvim sam, čak i bez svoga Stvoritelja, mrtvac koji je šetao kroz napušteni svet čudeći
se zašto je još živ.

18

Leto je prešlo u jesen. Zajedno sa umiranjem oskudne vegetacije nešto je oživelo u

Vincentu. Još nije mogao da posmatra svoj sopstveni život, pa se zato okrenuo životu
drugih. Vratio se knjigama. Čitanje je za njega oduvek bilo najlepša i najtrajnija zabava,
a sad je u pričama o pobedama i porazima, patnjama i radostima drugih ljudi nalazio
zaklona od pomisli na sopstveni poraz, koja ga je stalno progonila.
Kad je vreme dozvoljavalo, odlazio je u polje i čitao po ceo dan, kada je padala kiša,
on bi ili ležao na postelji ispod krova ili naslonio stolicu uza zid u Denijevoj kuhinji i
sedeo tamo satima, zaokupljen mislima. Nedelje su prolazile, a on je gutao priče o
životima hiljadu običnih ljudi, kao što je bio i on sam, koji su se borili, ponekad
uspevali, a najčešće propadali, i kroz njih je polako ugledao sebe. Misao koja mu je
prolazila kroz glavu: „Ja sam propao. Ja sam propao. Ja sam propao", ustupila je mesto
drugoj: „Šta bi trebalo da pokušam sada? Za šta sam najsposobniji? Gde je moje pravo
mesto u svetu?" U svakoj knjizi koju je čitao tražio je nešto što bi možda dalo njegovom
životu nov pravac.
U pismima koja su dolazila od kuće njegov život je nazivan shoquant*, otac je tvrdio
da on krši sve pristojne društvene običaje vodeći život besposličara.Kada namerava
da se zaposli, da izdržava sam sebe, da postane koristan član društva i da doprinese
svoj udeo u opštem delu čovečanstva?
* (franc.) nepriličan, nepristojan

Vincent je i sam želeo da zna odgovor na ta pitanja.

Najzad se zasitio čitanja i više nije mogao ni da dotakne neku knjigu.Za vreme prvih
nedelja posle sloma bio je isuviše otupeo i bolestan da bi ma šta osetio. Kasnije se bacio
na literaturu da bi ugušio osećanja, i u tome je uspeo. Sada je gotovo sasvim ozdravio,
a poplava duševnih patnji koja se u njemu mesecima nagomilavala grunula je kao
žestoka bujica i preplavila ga bedom i očajanjem. Izgledalo je da mu perspektive koje
je stvorio sebi u mašti nisu ništa pomogle.
 Došao je do dna života, i bio je svestan toga.
Osećao je da u njemu ima nečeg dobrog, da nije budala i rasipnik, i da može nešto
malo da doprinese svetu. Ali u čemu je taj doprinos? Nije bio stvoren da vodi poslove,
a pokušao je već sve za šta je pomislio da ima naklonosti. Da li mu je suđeno da uvek
pati i da nikada ne uspe? Da li je život za njega zaista prošao?
Pitanja su se postavljala, ne donoseći odgovora. I tako su dani prolazili, a zima se
približavala. Otac je postao ogorčen i prestao da šalje novac,Vincent je morao da se
hrani kod Denijevih i da se zadovoljava smanjenim obrocima. Zatim je Teo osetio grižu
savesti i poslao nešto para preko Etena. Vremenom je Teo izgubio strpljenje, a njegov
je otac još jedanput osetio roditeljsku odgovornost.U međuvremenu Vincent je
uspevao da jede otprilike svaki drugi dan.
Jednog vedrog novembarskog dana Vincent je lutao po Markasu praznih ruku,
praznih misli, i seo na zarđao, gvozdeni točak ispred zida. Jedan stari rudar izašao je
na kapiju, sa crnom kapom navučenom na oči, opuštenih ramena, sa rukama u
džepovima, i ispalih kolena. Nešto na tom čoveku, što zapravo ni sam nije mogao sebi
da objasni, privukli je Vincenta. Nemarno, bez naročitog interesovanja, on gurnu ruku
u džep, izvadi komadić olovke i pismo od kuće, i na poleđini koverte brzo napravi skicu
male prilike koja se vukla preko crnog polja.
Vincent otvori očevo pismo i vide da je ispisana samo jedna strana.Posle nekoliko
trenutaka još jedan rudar izađe na kapiju, neki sedamnaestogodišnji mladić. Držao se
uspravnije, življe, i ramena su mu bila veselo uzdignuta dok je išao duž visokog
kamenog zida Markasa prema železničkoj pruzi. Vincent je imao na raspoloženju
nekoliko minuta da ga skicira, pre nego što je iščezao.

19

Kod Denijevih je Vincent našao nekoliko čistih listova bele hartije i debelu olovku.
Spustio je na sto svoje dve skice rađene na brzinu i počeo da ih kopira. Ruka mu je bila
nespretna i kruta, nije mogao da prenese na hartiju liniju koju je zamislio.
Upotrebljavao je gumu za brisanje mnogo više nego olovku, ali je uporno nastavljao da
ostvaruje svoje figure. Bio je tako zanesen da nije ni primetio kada se tama uvukla u
sobu. Trgao se kada je gospođa Deni zakucala na vrata.
- Gospodine Vincente, - zvala ga je ona- večera je na stolu.
- Večera! - povika Vincent. - Ali, ne može da bude već tako kasno.
Za stolom je brbljao veselo sa Denijevima, dok mu je u očima svetlucao neki slabi
sjaj. Denijevi su se značajno pogledali. Posle lake večere Vincent se izvinio i odmah
otišao u svoju sobu. Zapalio je malu svetiljku i okačio skice na zid, stojeći što je dalje
mogao od njih kako bi dobio perspektivu.
„Rđave su", reče sam sebi sa čudnim odmehom, „vrlo rđave. Ali ću možda sutra biti
u stanju da napravim nešto bolje".
 On leže u postelju, stavi karbidnu svetiljku na pod pored sebe. Piljio je u svoje dve
skice ne razmišljajući ni o čemu naročitom, zatim mu pogled pređe na ostale
reprodukcije koje su visile na zidu. Prvi put ih je stvarno video od onoga dana, pre
sedam meseci, kad ih je skinuo sa zida u Salonu. Odjednom je shvatio da je bolestan od
čežnje za svetom slika. Bilo je nekada vreme kada je znao koje Rembrant, koje Mile, Žil
Dipre, Delakroa,Mares. Setio se svih onih divnih reprodukcija koje je imao s vremena
na vreme, litografija i bakroreza koje je slao Teu i roditeljima. Setio se svih onih divnih
slika koje je video po muzejima u Londonu i Amsterdamu, i tako u razmišljanju
prestade da se oseća bednim, i pade u dubok, miran san.Svetiljka zatrepta, zaplamte
plavičastim plamenom i ugasi se.
Sutradan ujutru probudio se u pola tri, sasvim odmoran. Živo je skočio iz postelje,
obukao se, uzeo veliku olovku i hartiju za pisanje, pronašao komad tanke daske u
pekari, i uputio se prema Markasu. Seo je u mraku na onaj isti zarđali gvozdeni točak,
čekajući rudare da počnu da dolaze. Skicirao ih je brzo i ovlaš, jer je samo želeo da
nabaci prve utiske o svakoj ličnosti. Posle jednog sata, kad su svi rudari sišli, imao je
pet figura bez lica. Vratio se brzo preko polja, poneo šolju kafe u svoju sobu, i kad se
najzad razdanilo, počeo da kopira skice. Pokušao je da prenese sve one male čudne
detalje njihovih pojava koje je tako dobro znao, ali koje nije mogao da uhvati u mraku,
dok su modeli prolazili pored njega.
Njegova anatomija bila je sasvim pogrešna, proporcije groteskne,a crteži tako
čudni da su izgledali smešni. Pa ipak su figure ličile na stanovnike Borinahe i mogle su
se poznati na prvi pogled. Vincent pocepa skice smejući se sopstvenoj nespretnosti.
Zatim sede na ivicu postelje, prekoputa Alebeovog crteža koji je prikazivao jednu malu
staricu kako nosi toplu vodu i ugalj vetrovitom ulicom, i pokuša da ga kopira. Uspeo je
da nacrta ženu, ali nije uspeo da je uskladi ni s ulicom, ni sa kućama u pozadini. On
zgužva hartiju, baci je u ugao i sede na stolicu ispred Bosbomove studije jednog
usamljenog drveta koje se ocrtavalo prema oblačnom nebu. Sve je izgledalo tako
jednostavno, jedno jedino drvo, malo zemlje, i oblaci pri vrhu. Ali je kod Bosboma
kombinacija tame i svetlosti bila precizna i savršena i Vincent je shvatio da je uvek baš
u najjednostavnijem umetničkom delu izbačeno sve ono što je nevažno, i da je zbog
toga ono najteže za kopiranje.
Jutro je neopaženo proteklo. Kad je Vincent iskoristio poslednji komad hartije,
pretražio je vrlo pažljivo svu svoju imovinu da bi video koliko ima para. Našao je dva
franka, i uveren da će za to moći da kupi u Monsu dobru hartiju, a možda čak i komad
ugljena, krenuo je na put od dvanaest kilometara. Dok je silazio niz brežuljak između
Malog Vasmea i Vasmea ugledao je nekoliko rudarskih žena koje su stajale pred
vratima. Dodao je srdačno „Kako ste?" svom uobičajenom automatskom „bonjour". U
Patiražu, malom gradu na pola puta za Mons, primetio je jednu lepu devojku iza
pekarskog izloga. Ušao je da kupi zemičku za pet santima, samo da bi je pogledao.
Svetlozelene senke ležale su na poljima između Patiraža i Kiesmesa, posle obilnih
kiša. Vincent odluči da će ponovo doći tu da ih skicira čim bude uspeo da nabavi zelenu
olovku.U Monsu je našao blok žute glatke hartije, malo ugljena ijednu debelu olovku.
Sanduk pun reprodukcija stajao je pred radnjom.Vincent je satima preturao po njima
iako je znao da ne može ništa da kupi. Vlasnik mu se pridruži, i oni su komentarisali
crtež za crtežom, kao dva prijatelja koji šetaju kroz muzej.
 - Moram da se izvinim što nemam novca da kupim neku od vaših slika -
reče Vincent, pošto su proveli dugo vremena u razgledanju.
Vlasnik podiže ruke i sleže ramenima na rečiti galski način, odgovori:
- Ne mari, gospodine, dođite i drugi put iako nemate novaca.
Vincent je prešao dvanaest kilometara do kuće laganim korakom. Sunce je zalazilo
na horizontu, na kome su se ocrtavale piramide, i bojilo nežnom narandžastom bojom
ivice oblaka koji su plovili po nebu. Vincent primeti kako male kamene seoske kuće
liče na prirodni bakrorez, i kako zelene livade mirno leže ispod njega kada se popeo
na vrh brda. Osećao se srećnim, i čudio se zašto.
Sutradan ujutru otišao je do terril-a iza Markasa i skicirao devojke i žene koje su
sagnute iskopavale komade crnog zlata iz padine brda. Posle ručka on reče: - Molim
vas, ostanite trenutak za stolom, gospodine i gospođo Deni. Hoću nešto da uradim.
On odjuri u svoju sobi, vrati se s blokom za skiciranje i ugljenom, i na brzinu nabaca
slike svojih prijatelja na hartiju. Gospođa Deni priđe i pogleda preko njegovog ramena,
uzviknuvši: - Gospodine Vincente, pa vi ste umetnik!
Vincent se zbuni. - Ne, - reče on - samo se zabavljam.
- Ali ovo je lepo - reče gospođa Deni. - Izgleda skoro kao ja.
- Skoro, - nasmeja se Vincent - ali ne sasvim.
Nije pisao kući ništa o tome jer je znao da bi oni rekli, i to s pravom:
,,Oh, opet neki Vincentov kapric. Kad li će se smiriti i početi da radi nešto korisno?"
Osim toga to zanimanje imalo je jednu čudnu, specijalnu karakteristiku: bilo je
njegovo i ničije više. Nije bio u stanju da govori ili piše o svojim crtežima. Osećao je u
vezi s njima neku uzdržljivost kakvu ranije nikada nije osećao, nije podnosio tuđe
poglede na svojim radovima. Oni su bili za njega, na neki čudan i nejasan način, sveti,
iako su možda bili amaterski do najsitnijih detalja.
Ponovo je ulazio u barake rudara, ali je ovog puta nosio hartiju za crtanje i olovku
umesto Biblije. Rudari su bili srećni što ga opet vide. Skicirao je decu koja se igraju na
podu, žene nagnute nad okruglim pećima, porodicu za večerom, posle dnevnog rada.
Crtao je Markas sa njegovim visokim dimnjacima,crna polja, borove šume nad
jarugom, seljake koji oru u okolini Patiraža. Kada je vreme bilo rđavo, ostajao je u sobi,
kopirajući slike sa zida i grube skice koje je izradio dan ranije. Kad bi uveče legao u
postelju, osećao bi da jedna ili dve stvari koje je toga dana izradio možda i nisu tako
loše. Kada bi se probudio idućeg jutra, uvideo bi da se spavanjem oslobodio
zanesenosti stvaralačkog napora i da su mu crteži svi rđavi, vrlo rđavi. Bacio ih je bez
griže savesti.
Ućutkao je u sebi svirepi bol, i bio je srećan što više ne misli na svoju nesreću. Znao
je da bi trebalo da se stidi što i dalje prima novac od oca i brata i što ne pokušava da se
sam izdržava, ali izgledalo je da to nije važno,i on je nastavljao da crta.
 Posle nekoliko nedelja, kad je mnogo puta prekopirao sve crteže, shvatio je da, ako
želi da napreduje, mora što više da kopira, i to slike majstora.
Uprkos činjenici da mu Teo nije pisao godinu dana, sakrio je svoj ponos pod gomilu
loših crteža i napisao pismo bratu.
„Dragi Teo,
Ako se ne varam, trebalo bi da još imaš slike 'Poljski radovi' od Milea. Da li bi bio tako
dobar da mi ih pozajmiš na neko vreme i da mi ih pošalješ poštom?
Moram da ti kažem da kopiram velike crteže po Bosbomu i Alebeu. Epa, kad bi ih
video, možda ne bi bio sasvim nezadovoljan.
Pošalji mi što god možeš i ne brini za mene. Ako samo budem mogao da nastavim da
radim, to će me nekako povratiti.
Pišem ti zauzet crtanjem, i žurim da se vratim poslu, zato laku noć, I molim te pošalji
mi reprodukcije što pre možeš. U mislima ti srdačno stežem ruku, Vincent".

Polako je počela da ga obuzima neka nova glad, želja da razgovara o svojim delima
sa nekim pravim umetnikom, i da tačno pronađe gde je u pravu, a gde nije. Znao je da
su mu crteži rđavi, ali bili su mu suviše bliski da bi video zašto je to tako. Bile su
potrebne neumoljive oči nekoga stranca koji nije zaslepljen stvaralačkim ponosom
roditelja.
Kome bi mogao da ode?Ta glad bila je jača od one koja ga je mučila prošle zime, kad
je danima živeo na suvom hlebu. Prosto je morao znati i osetiti da na svetu ima drugih
umetnika, ljudi istih kao on, pred kojima su stajali isti tehnički problemi, koji su mislili
na isti način kao i on, ljudi koji bi opravdali njegove napore pokazujući sa svoje strane
ozbiljnu zainteresovanost za osnovne slikarske veštine. Bilo je i takvih ljudi na svetu,
sećao se on, ljudi kao Mares i Mov, koji su ceo život posvetili slikanju. To je ovde u
Borinahi izgledalo gotovo neverovatno.
Jednog kišovitog popodneva, dok je kopirao crteže u svojoj sobi, sinu mu pred
očima slika Velečasnog Pitersena kako stoji u svom studiju u Briselu i govori: „Ali
nemojte to da kažete mojim kolegama!"Shvatio je da je najzad našao pravog čoveka.
Pregledao je svoje originalne skice, odabrao skicu jednog rudara, jedne žene nagnute
nad ovalnom peći i staricu koja skuplja terril. I krenuo je u Brisel.
Imao je u džepu samo nešto malo više od tri franka, te nije mogao da ide vozom.
Razdaljina pešice iznosila je nekih osamdeset kilometara. Vincent je pešačio to
popodne, celu noć, i veći deo idućeg dana, te je stigao na tridesetak kilometara od
Brisela. Nastavio bi put i dalje, ali su mu se tanke cipele pocepale, i prsti mu propali
kroz njih. Kaput koji je cele prethodne zime nosio u Malom Vasmeu bio je pun prašine,
a pošto nije bio poneo sobom čak ni češalj, ni košulju da presvuče, idućeg jutra mogao
je samo da ispljuska lice hladnom vodom.
Stavio je karton u cipele i nastavio put rano ujutru. Koža je počela da ga seče na
mestu gde su mu prsti virili napolje, uskoro mu je noga bila sva krvava. Karton se
iscepao, namesto njega pojavili su se vodeni plikovi, koji su se pretvorili u krvave
plikove, a onda provalili.Bio je gladan, žedan, umoran, ali je bio srećan kao što samo
čovek može da bude.
 On je stvarno išao da se sastane i razgovara sa jednim umetnikom!
Stigao je u predgrađe Brisela to poslepodne, bez prebijene pare u džepu. Sećao se
tačno gde Pitersen stanuje i išao je brzo ulicama. Ljudi su mu se sklanjali s puta dok je
prolazio, a zatim se osvrtali za njim, mašući glavom.Vincent ih nije čak ni primećivao,
već je žurio svojim putem onoliko brzo koliko su mu to dozvoljavale ozleđene noge.
Mlada ćerka Velečasnog otvorila mu je vrata.Bacila je užasnut pogled na
Vincentovo prljavo, znojavo lice, njegovu neočešljanu, zamršenu kosu, prljav kaput,
blatnjave pantalone i crne, krvave noge, i pobegla vrišeći.Velečasni Pitersen je došao
na vrata, piljio u Vincenta nekoliko trenutaka ne poznavši ga, a zatim se srdačno
nasmejao.
- No, Vincente, sine moj, - uzviknu on - milo mi je što vas ponovo vidim. Uđite
samo, uđite.
On odvede Vincenta u radnu sobu i privuče mu jednu udobnu stolicu. Sada, kada je
postigao svoj cilj, konopac volje puče u Vincentu, i on najednom oseti onih osamdeset
kilometara koje je prešao posrćući za poslednja dva dana, jedući samo hleb i malo sira.
Mišići na leđima mu popustiše, ramena se opustiše, i on oseti da mu je vrlo teško da
diše.
- Jedan moj prijatelj tu u blizini ima praznu sobu, Vincente – reče Pitersen. -
Sigurno biste hteli da se očistite i odmorite posle putovanja?
- Hoću. Nisam ni znao da sam tako umoran.
Velečasni stavi šešir na glavu i pođe ulicom sa Vincentom, svestan da susedi pilje u
njih. - Verovatno ćete noćas hteti da spavate, - reče on – ali ćete zato sutra sigurno doći
u dvanaest na ručak? Imamo o mnogo čemu da razgovaramo.
Vincent se izriba u limenom lavoru, i mada je bilo tek šest sati, leže da spava se
praznim stomakom. Nije otvorio oči sve do deset sati idućeg jutra, a i onda se probudio
samo zato što je glad u njemu udarala kao po nekom nakovnju. Čovek od koga je
Velečasni Pitersen iznajmio sobu pozajmi Vincentu brijač, češalj, četku za odelo, ovaj
učini sve što je mogao da izgleda uredan, urediti se moglo sve osim cipela.
Vincent je bio mrtav gladan, i dok je Pitersen bezbrižno ćaskao o najnovijim
događajima u Briselu, on je gutao hranu bez stida. Posle ručka obojica pređoše u radnu
sobu.
- Oh, - reče Vincent - dosta ste radili, zar ne? Ovo su sve nove skice na zidovima?
- Da - odgovori Pitersen. - Počinjem mnogo više da uživam u slikanju nego u
propovedanju.
Vincent smešeći se reče: - A da li vas ponekad peče savest što oduzimate toliko
vremena od svog pravog posla?
Pitersen se nasmeja i reče: - Znate li onu anegdotu o Rubensu? On je bio holandski
ambasador u Španiji i obično je provodio poslepodne u dvorskoj bašti, za svojim
nogarima. Jednog dana jedan bezbrižan španski dvoranin prođe tuda i dobaci:
 - Vidim da se diplomata ponekad zabavlja i slikanjem - na šta Rubens odgovori: -
Ne, slikar se ponekad zabavlja diplomacijom.
Pitersen i Vincent izmenjaše osmeh pun razumevanja. Vincent otvori svoj paket. -I
ja sam nešto malo skicirao, - reče on - i doneo sam vam tri slike da ih vidite. Možda
biste hteli da mi kažete šta mislite o njima.
Pitersen se trže, jer je znao da kritikovanje početničkih radova nije zahvalan posao.
Ipak postavi tri studije na nogare i odmače se od njih, posmatrajući ih. Vincent
najednom vide svoje crteže očima svoga prijatelja, on shvati da su potpuno amaterski.
- Moj prvi utisak - reče Velečasni posle izvesnog vremena - jeste da vi verovatno
radite stojeći vrlo blizu modela. Je li tako?
- Da, moram. Najviše mojih modela izrađeno je u prepunim rudarskim barakama.
- Aha! To objašnjava zašto na njima nema perspektive. Zar ne možete da nađete
neko mesto gde biste mogli da stojite malo dalje od modela? Videli biste mnogo jasnije,
u to sam siguran.
- Ima nekoliko dosta velikih rudarskih baraka. Mogao bih jednu da iznajmim vrlo
jeftino i da je namestim kao atelje.
- To je divna ideja. - Pitersen je ćutao neko vreme, a onda reče s naporom: - Jeste
li ikada studirali crtanje? Da li skicirate lica na kvadratnoj hartiji? Da li uzimate
razmeru?
Vincent pocrvene. - Ne znam kako se rade te stvari - reče on. - Znate, ja nikada
nisam imao nijedan čas crtanja. Smatrao sam da prosto treba krenuti i crtati.
- A, ne - reče Pitersen tužno. - Najpre morate naučiti osnovnu tehniku, a crtanje
polako dolazi posle toga. Evo, pokazaću vam šta ne valja na ovoj ženi.
On uze lenjir, podeli glavu i trup u kvadrate, pokaza Vincentu kako su mu rđave
proporcije, a onda nastavi da rekonstruiše glavu, objašnjavajući mu pritom sve po
redu. Posle gotovo pola sata rada on stupi korak unazad, pogleda skicu i reče: - Eto,
mislim da je sada ova figura nacrtana pravilno.
Vincent stade kraj njega, u suprotan kraj sobe, i pogleda sliku. Bez sumnje, žena je
sada bila nacrtana savršeno proporcionalno. Ali to više nije bila rudarska žena, nije
više bila iz Borinahe i nije sakupljala ugalj na padini svog terril-a. Bila je to ma koja
savršeno nacrtana žena na svetu, nagnuta nad nečim. Ne rekavši ni reči, Vincent se
vrati nogarima, stavi pored rekonstruisanog crteža figuru žene nagnute nad peći,
ponovo stade kraj Pitersena.
- Hm - reče Velečasni Pitersen. - Da, vidim šta mislite. Dao sam joj proporcije, ali
sam joj oduzeo osobenost.
Stajali su dugo vremena posmatrajući nogare.Pitersen reče kao protiv volje: -
Znate, Vincente, ta žena što se sagnula nad peć nije tako rđava. Nije nimalo rđava. Crtež
je strašan, kombinacija svetlosti i senke je pogrešna, a lice žene je užasno. U stvari, ona
uopšte i nema lica. Ali u tom crtežu ima nečega. Uhvatili ste nešto što ja ne mogu. Šte
je to, Vincente?
 - Ja zaista ne znam. Prosto sam je naslikao onako kako sam je video.
Ovoga puta Pitersen priđe brzo nogarima. On baci u korpu za otpatke skicu koju je
popravio, rekavši: - Ne ljutite se, zar ne? Ionako sam je upropastio - i namesti drugu
ženu samu na nogare. Zatim se vrati do Vincenta, i obojica sedoše. Velečasni nekoliko
puta zausti da kaže nešto, ali mu reči nikako nisu dolazile. Na kraju reče: - Mrzim što
to moram da priznam,Vincente, ali mi se zbilja čini da mi se ta žena sviđa. U početku
sam smatrao da je strašna, ali ima nečega u njoj što osvoji čoveka.
- Zašto mrzite da to priznate? - upita Vincent.
- Zato što ne bi trebalo da mi se sviđa. Cela stvar je pogrešna, strahovito pogrešna!
U svakom početnom razredu neke slikarske škole morali biste ovo da pocepate i da
počnete sve ispočetka. A ipak nešto na njoj nekako utiče na mene. Čak bih mogao da
se zakunem da sam tu ženu već negde video.
- Možda ste je videli u Borinahi - reče Vincent naivno.
Pitersen ga brzo pogleda da vidi da li se slučajno pravi duhovit,a onda reče: - Mislim
da ste u pravu. Ona nema lica i ona nije nikakva određena osoba. Ona kao da je skup
svih rudarskih žena u Borinahi. To nešto što ste vi uhvatili, to je duh rudarske žene,
Vincente, a to je hiljadu puta važnije od bilo kog pravilnog crteža. Da, sviđa mi se vaša
žena. Ona mi nešto neposredno govori.
Vincent je drhtao, ali se bojao da progovori. Pitersen je bio umetnik pun iskustva,
profesionalac, ako on zatraži crtež, ako mu se zaista toliko sviđa da... - Možete li da je
se lišite, Vincente? Voleo bih da je obesim kod sebe na zid. Mislim da bismo ona i ja
mogli postati odlični prijatelji.

20

Kad je Vincent odlučio da je bolje da se vrati u Mali Vasme, Velečasni Pitersen mu

je dao par svojih starih cipela da ih obuje umesto onih pocepanih, i novac za putnu
kartu do Borinahe. Vincent je primio i jedno i drugo potpuno u duhu prijateljstva koje
zna da je razlika između davanja i primanja čisto ovozemaljska.
U zoru je Vincent shvatio dve važne stvari: Velečasni Pitersen nije nijedanput
pomenuo njegov neuspeh kao sveštenika, i primio ga je kao ravnopravnog kolegu
umetnika. Jedna skica mu se čak toliko svidela da je zaželeo da je zadrži za sebe, to je
bio odlučujući ispit.
„Pomogao mi je da počnem", reče Vincent sam sebi. „Ako se njemu svideo moj rad,
sviđaće se i drugim ljudima".
Kod Denijevih je zatekao reprodukcije koje su stigle od Tea, „Poljske radove",
premda uz njih nije bilo priloženo nikakvo pismo. Njegov susret sa Pitersenom ga je
osvežio, te se sa zadovoljstvom bacio na „Oca Milea". Teo je uz slike priložio i nekoliko
tabaka hartije velikog formata, i Vincent je za kratko vreme kopirao deset stranica
„Poljskih radova", završivši time prvi deo. Zatim, osećajući da mu je potrebno da radi
akt, a znajući sigurno da mu niko u Borinahi ne bi pozirao na taj način, on napisa pismo
svom starom prijatelju Terstehu, upravniku Gupilove galerije u Hagu, moleći ga da mu
pozajmi ,,Exercises au Fusain" od Barga.
U međuvremenu se setio Pitersenovog saveta i zakupio jednu rudarsku baraku pri
kraju ulice u Malom Vasmeu, za devet franaka mesečno.Ovoga puta uzeo je najbolju
baraku koju je mogao da nađe, a ne najgoru. Imala je pod od dasaka, dva velika prozora
koja su puštala unutra svetlost, postelju, sto, stolicu i peć. Bila je toliko velika da je
Vincent mogao, stavljajući model u jedan kraj, da dobije dosta veliku razdaljinu za
potpunu perspektivu. Nije bilo nijedne rudarske žene ili deteta u Malom Vasmeu
kojima Vincent nije pomogao te zime, i niko sada nije odbio njegovu molbu da dođe i
da mu pozira. U nedelju bi rudari svraćali u njegovu baraku i puštali ga da ih na brzinu
skicira. To ih je divno zabavljalo. Kućica je uvek bila puna ljudi koji su preko
Vincentovog ramena gledali njegove slike sa zanimanjem i čuđenjem.
,,Exercises au Fusain" stigle su iz Haga, i Vincent je proveo iduće dve nedelje
kopirajući šezdeset studija, radeći od jutra do mraka. Tersteh mu je takođe poslao i
„Cours de Dessin" od Barga, Vincent se odmah latio posla sa ogromnom energijom.
Svih pet prethodnih neuspeha bili su potpuno izbrisani iz njegovog sećanja. Čak ni
služenje Bogu nije izazivalo tako potpuni zanos i uživanje,takvo trajno zadovoljstvo
kao što mu je pružala stvaralačka umetnost. Kada jedanaest dana nije imao ni santima
u džepu i živeo od nekoliko vekni koje je morao pozajmiti od gospođe Deni, nije se
nijedanput požalio - čak ni samom sebi - na glad. Šta ga se ticala glad u stomaku kad
mu je duh bio tako dobro nahranjen?
Nedelju dana je svakog jutra u pola tri odlazio do kapije u Markasu i radio velike
crteže rudara: ljudi i žena koji idu ka oknu,kroz sneg, stazom pored trnovite ograde,
senke koje prolaze, jedva vidljive u sumraku. U pozadini je slikao veliku konstrukciju
rudnika, sa gomilama cigle koje su se nejasno ocrtavale prema nebu. Napravio je jednu
kopiju te skice, kad ju je završio, i poslao je u pismu bratu Teu.
Dva puna meseca proveo je tako, crtajući od jutra do mraka, a zatim kopirajući pri
svetlosti lampe. Ponovo ga je obuzela želja da se sastane i da razgovara s nekim
umetnikom, da vidi kako napreduje, jer, iako je smatrao da je postigao izvestan
napredak, da je stekao malo više gipkosti ruke i rasuđivanja, ipak nije mogao da bude
siguran.Ali ovog puta hteo je da to bude jedan majstor, neko ko bi ga uzeo pod svoje
okrilje i ko bi ga učio polako i obazrivo osnovama te uzvišene veštine. Ništa nije
postojalo što on ne bi učinio zauzvrat čoveku koji bi ga tako poučavao, čistio bi mu
cipele i ribao bi pod njegovog ateljea deset puta dnevno.
Žil Breton, čijem se radu divio još od detinjstva, živeo je u Kurijeru, sto sedamdeset
kilometara daleko. Vincent se vozio vozom dok je imao novca, a onda je pešačio pet
dana, spavajući u plastovima sena i prošeći hleb u zamenu za jedan ili dva crteža. Kad
je najzad stajao među drvećem Kurijera i video da je Breton baš sagradio divan nov
atelje od crvenih cigala, raskošnih proporcija, njegove odvažnosti nestade. Lutao je
gradom dva dana, ali ga je na kraju hladan i negostoljubiv izgled ateljea pobedio. Tada
je, iscrpen, strahovito gladan, bez pare u džepu, sa cipelama Velečasnog Pitersena, koje
se behu opasno istanjile, na nogama, pošao na put od sto sedamdeset kilometara,
natrag u Borinahu.
Stigao je u rudarsku baraku bolestan i obeshrabren. Nije ga čekao nikakav novac ni
pošta. Legao je u postelju. Rudarske žene su ga negovale i davale mu ono malo hrane
što su mogle da odvoje od usta svojih muževa i dece.
Bio je mnogo oslabio na putu, obrazi mu opet behu upali, a groznica je gorela u
dubini njegovih zeleno-crnkastih očiju. Iako je bio tako bolestan, mozak mu je zadržao
bistrinu i znao je da je stigao do tačke kada mora doneti odluku.
Šta da učini sa svojim životom? Da postane učitelj, prodavac knjiga, trgovac
umetničkim predmetima, trgovački putnik? Gde da živi? U Etenu, sa roditeljima? U
Parizu, sa Teom? U Amsterdamu, sa stričevima? Ili ma gde u ogromnom praznom
prostoru, kuda ga baci slučaj, i da radi ma šta što mu sudbina odredi?
Jednog jutra, kad mu se snaga malo vratila,sedeo je u postelji precrtavajući ,,Le Four
dans les Landes" od Teodora Rusoa i razmišljajući koliko li će još dugo morati da se
bavi tom nevinom zabavom, kad neko otvori vrata bez kucanja i ude unutra.
Bio je to njegov brat Teo.

21

Sa godinama koje su prolazile Teo se usavršavao. Samo dvadeset tri godine star, on
je već bio poznati trgovac umetničkim predmetima u Parizu, uvažavan od svojih
prijatelja i svoje porodice. Poznavao je i primenjivao sva društvena pravila odevanja,
ponašanja i konverzacije. Bio je obučen u lep crni kaput,čiji su se satenom obrubljeni
široki reveri prekrštali visoko na grudima, nosio je visoku tvrdu kragnu, i belu kravatu
vezanu u ogroman čvor.
Imao je ogromno vangogovsko čelo. Kosa mu je bila tamnosmeđa, crte lica nežne,
gotovo ženstvene. Oči su mu bile blage i pametne, a lice se sužavalo u lep oval.
Teo se naslonio na vrata barake i s užasom posmatrao Vincenta. Napustio je Pariz
tek pre nekoliko sati. U njegovom stanu sedelo se na divnom nameštaju stila Luj Filipa,
tamo se nalazio lavor za umivanje sa peškirima i sapunom, zavese na prozorima, tepisi
na podu, pisaći sto, police za knjige, blage svetiljke i lepi tapeti na zidovima. Vincent je
ležao na prljavom, golom madracu, pokriven starim ćebetom. Zidovi su bili od tvrdih
dasaka, jedini nameštaj bio je rasklimatan sto i stolica. Bio je neumiven i neočešljan, i
divlja, riđa brada prekrivala mu je celo lice i vrat.
- No, Teo - reče Vincent.
Teo hitro prođe kroz sobu i naže se nad postelju. - Vincente, za ime božje, šta je to?
Šta si napravio od sebe?
- Ništa, Sada mi je dobro. Bio sam malo bolestan.
 - Ali ova... ova... rupa! Ti sigurno ne živiš ovde... ovo nije tvoj dom?
- Jeste. Šta mu fali? Upotrebljavam ga kao atelje.
- Oh, Vincente. - On pomilova brata po kosi, nešto mu zastade u grlu te nije mogao
da govori.
- Milo mi je što si došao, Teo.
- Vincente,molim te reci mi šta se dogodilo s tobom? Zašto si bio bolestan? Od
čega?
Vincent mu ispriča sve o Kurijeru.
- Ti si se premorio, u tom je stvar. Jesi li se uredno hranio otkako si se vratio? Jesi
li pazio na sebe?
- Rudarske žene su me negovale.
- Da, ali šta si jeo? - Teo pogleda oko sebe. - Gde držiš namirnice? Ne vidim
nikakve namirnice.
- Žene mi svaki dan donesu po nešto. Što god mogu da odvoje, hleb, kafu, malo
sira, ili zeca.
- Zaboga, Vincente, ti sigurno znaš da ne možeš povratiti snagu hraneći se hlebom
i kafom? Zašto ne kupiš jaja, povrća i mesa?
- Te stvari ovde u Borinahi staju novaca, isto kao i na drugom mestu.
Teo sede na postelju.
- Vincente, tako ti boga, oprosti mi! Nisam znao. Nisam razumeo.
- U redu, dečko,učinio si sve što si mogao. Meni je dobro. Za nekoliko dana biću
opet na nogama.
Teo pređe rukom preko očiju kao da hoće da skine neku maglovitu paučinu.
- Ne. Nisam shvatio. Mislio sam da ti... Nisam razumeo, Vincente, prosto nisam
razumeo.
- Dobro, dobro, sve je u redu. Šta ima novo u Parizu? Kuda si pošao? Jesi li bio u
Etenu?
Teo skoči. - Ima li radnji u ovom napuštenom gradu? Mogu li ovde nešto da kupim?
- Da, ima dole, u podnožju brda, u Vasmeu. Ali doguraj tu stolicu. Moram s tobom
da razgovaram. Bože, Teo, prošlo je skoro dve godine!
Teo blago pomilova brata po licu i reče: - Prvo idem da te snabdem najboljom
hranom koju mogu da nađem u Belgiji. Gladovao si, eto šta je s tobom. A onda ću ti dati
nešto za tu tvoju groznicu i namestiću te da spavaš na mekom jastuku. Došao sam u
pravi čas. Da sam samo imao pojma... Ne miči se dok se ne vratim.
 On odjuri kroz vrata. Vincent dohvati olovku, baci pogled na „Le Four dans les
Landes", i nastavi da precrtava.Posle pola sata Teo se vrati. Pratila su ga dva dečaka.
Nosili su dva čaršava, jastuk, nekoliko lonaca i činija, i pakete sa hranom. Teo položi
Vincenta između hladnih belih čaršava i primora ga da legne.
- A sada, kako se loži ova peć? - upita on, skinuvši svoj lepi kaput i zasukavši
rukave na košulji.
- Ima tu malo hartije i drva za potpalu. Prvo to zapali, a onda stavi unutra ugalj.
Teo se zagleda u terril a onda reče: - Ugalj? Ti ovo nazivaš ugljem?
- To mi upotrebljavamo. Čekaj, pusti mene da ti pokažem kako se to radi.
On pokuša da ustane iz postelje, ali se Teo u jednom skoku nade kraj njega.
- Lezi, idiote! - povika on. -I ne miči se više, jer ću inače biti prinuđen da te
izmlatim.
Vincent se nasmeja prvi put posle mnogo meseci. Osmeh u njegovim očima skoro
otera groznicu. Teo stavi dva jajeta u jedan od novih lonaca a u drugi naseče malo
boranije, i stavi nad vatru ravan tiganj sa belim hlebom. Vincent je posmatrao Tea kako
se vrti oko peći zasukanih rukava, i bratovljeva pojava, opet tako blizu njega, prijala
mu je bolje od bilo kakve hrane.
Najzad je jelo bilo gotovo. Teo dogura sto do postelje i prekri ga čistim, belim
peškirom iz svoje torbe. On stavi dobar komad masla u boraniju, izvadi dva meko
kuvana jajeta u činiju, i uze kašiku.
- E sada, dečko, - reče on - otvori usta! Dobićeš čestit obed prvi put posle bogzna
koliko vremena.
- Oh, nemoj Teo - reče Vincent. - Mogu i sam da jedem.
Teo napuni kašiku i podiže je ka Vincentu. - Otvori usta, mladi čoveče, - reče on - ili
ću ti prosuti ovo u oči.
Kad je sve pojeo, Vincent spusti glavu na jastuk s dubokim uzdahom zadovoljstva.
- Hrana ima dobar ukus, - reč on - bio sam već zaboravio.
- Nećeš to više skoro zaboraviti.
- A sada mi pričaj, Teo, sve što se događalo. Kako je kod Gupila? Umirem od želje
da čujem novosti iz spoljašnjeg sveta.
- Onda ćeš morati još malo da umireš. Evo nečeg što će te uspavati.Hoću da budeš
miran i da pustiš tu hranu da deluje.
- Ali, Teo, ja neću da spavam. Hoću da razgovaram. Spavati mogu uvek.
- Niko te nije pitao šta hoćeš. Ti primaš naređenja. Budi dobar i popij ovo. A kad
se probudiš, čeka te jedan divan biftek s krompirom koji će te smesta dići na noge.
 Vincent je spavao sve do sunčevog zalaska, i probudio se veoma osvežen. Teo je
sedeo ispod jednog prozora, razgledajući Vincentove crteže.Vincent ga je dugo
posmatrao, s osećanjem spokojstva u srcu, pre nego što se pokrenuo. Kad je Teo video
da se on probudio, skočio je sa veselim osmehom.
- No! A kako se sada osećaš? Bolje? Ala si spavao!
- Šta misliš o skicama? Sviđaju li ti se neke od njih?
- Čekaj dok metnem ovaj biftek da se prži. Krompire sam oljuštio, samo da ih
skuvam.
Pazio je na stvari na peći, i prineo postelji lavor tople vode.
- Da li da upotrebim svoj ili tvoj brijač, Vincente?
- Zar ne mogu da pojedem biftek neobrijan?
- Ne, gospodine. Sve dok ne opereš vrat i uši i dok se lepo ne očešljaš. Evo, veži
ovaj peškir ispod brade.
On lepo obrija Vincenta, dobro ga opra, očešlja mu kosu i obuče mu jednu od novih
košulja koje je doneo u torbi.
- Eto! - povika najzad, koraknuvši unazad da osmotri svoje delo. – Sada ličiš na
jednog Van Goga.
- Teo, brzo! Biftek gori!
Teo postavi sto i spusti na njega kuvane krompire s maslom, debeo, mekan biftek i
mleko.
- Zaboga, Teo, ne očekuješ valjda od mene da sam pojedem ceo biftek?
- Naravno da ne očekujem. Pola pripada meni. E, pa, uzimaj. Treba još samo da
zatvorimo oči, i da zamislimo da smo kod kuće u Etenu.
Posle večere Teo napuni Vincentovu lulu duvanom iz Pariza. - Zapali - reče on. - Ne
bi trebalo da ti to dozvolim, ali mislim da će ti dobar duvan više koristiti nego škoditi.
Vincent je zadovoljno pušio, trljajući se s vremena na vreme toplim, malo vlažnim
kamišom lule po glatkom licu. Teo se zagleda preko njegove lule u daljinu, u njihovo
detinjstvo u Brabantu. Za njega je Vincent oduvek bio najvažnija ličnost na svetu,
mnogo važnija od majke i oca. Vincent je učinio njegovo detinjstvo lepim i dobrim. On
je to zaboravio ove poslednje godine u Parizu,nikada više ne sme to da zaboravi. Život
bez Vincenta izgledao mu je nekako nepotpun. Osećao je da je on deo Vincenta, a da je
Vincent deo njega. Zajedno su uvek razumevali svet: samog, svet ga je nekako
zbunjivao. Zajedno su našli smisao i svrhu života, i cenili su ga, sam, često se pitao
zašto uopšte radi i postiže uspehe. Morao je imati Vincenta da bi mu život bio opet
potpun. A Vincentu je on bio potreban, jer je Vincent u stvari bio samo dete. Moraće da
ga izvuče iz ove rupe, da ga ponovo postavi na noge. Moraće da mu dokaže da ovako
upropašćuje sebe, i moraće da mu nađe neko zanimanje koje će ga podmladiti.
 - Vincente, - reče on- dajem ti nekoliko dana da povratiš snagu, a onda te vodim
natrag u Eten.
Vincent je dugo vremena ćuteći pućkao lulu. Znao je da cela ta stvar mora da se
preseče, a oni nažalost nisu imali drugog posrednika osim reči. E pa, moraće nekako
da objasni Teu. Posle toga, sve će biti u redu.
- Teo, od kakve bi koristi bio moj povratak kući? I nehotice sam postao za
porodicu neka vrsta nemoguće i sumnjive osobe, u najmanju ruku neko kome ne
veruju. Zato mislim da je najpametnije da se držim podalje, te da tako prestanem da
postojim za njih.
- Ja sam nagao čovek, sposoban da čini ludosti. Govorim i radim suviše brzo onda
kad bi bilo bolje da strpljivo čekam. Pošto tako stoji stvar, treba li da smatram sebe
opasnim čovekom, nesposobnim da ma šta radi? Ja ne mislim tako. Treba samo
pokušati da se baš te strasti nekako korisno upotrebe. Na primer, ja osećam neodoljivu
strast prema slikama i knjigama,i želim stalno da učim, kao što želim stalno da jedem
hleb. Ti ćeš to sigurno razumeti.
- Razumem, Vincente. Ali posmatranje slika i čitanje knjiga u tvojim godinama je
samo zabava.Te stvari nemaju ničeg zajedničkog sa čovekovim glavnim dužnostima u
životu.Prošlo je skoro već pet godina otkako nemaš zaposlenja, lutaš tamo-amo. A za
sve to vreme išao si nizbrdo, sve niže i niže.
Vincent izruči malo duvana u ruku, protrlja ga između dlanova da bi ga ovlažio, i
napuni lulu. Ali zaboravi da je zapali.
- Istina je - reče on - da sam ponekad sam zarađivao koricu hleba, a ponekad mi
je davao neki prijatelj iz milosrđa. Istina je da sam izgubio poverenje mnogih ljudi, da
je moje finansisko stanje žalosno, i da preda mnom leži mračna budućnost. Ali da li je
to zaista nazadovanje? Ja moram da nastavim, Teo, putem koji sam izabrao. Ako ne
budem učio, ako ne budem i dalje težio za nečim, onda sam izgubljen.
- Ti očigledno pokušavaš da mi nešto objasniš, stari moj, ali ubio me bog ako znam
na šta misliš.
Vincent zapali lulu, i dunu u plamen šibice. - Sećam se vremena – reče on - kad smo
se zajedno šetali u blizini starog mlina u Risviku. Onda smo se slagali u mnogim
stvarima.
- Ali, Vincente, ti si se toliko izmenio.
- To nije sasvim tačno. Onda mi je život bio lakši, ali moj način gledanja na stvari
i mišljenja ništa se nije promenio.
- Za tvoje dobro želeo bih da ti verujem.
- Teo, ne smeš pomisliti da ja pričam izvesne stvari. Ja sam veran u svojoj
nevernosti, i jedina moja vatrena želja jeste da saznam od kakve koristi mogu da
budem u svetu. Zar ne mogu da služim nekoj stvari i da na neki način koristim?
 Teo ustade, poče da petlja nešto oko lampe, i najzad je zapali. Zatim nasu čašu
mleka. - Evo, pij ovo. Neću da se umaraš.
Vincent tako brzo popi mleko da se gotovo zagrcnu. Ne stigavši čak ni da obriše
kajmak s usana, on nastavi, - Da li se naše unutrašnje misli ikada vide spolja? U našoj
duši može da gori velika vatra, a niko ne dolazi da se na njoj ugreje. Prolaznici vide
samo malo dima što izlazi kroz dimnjak, i nastavljaju svoj put. I zato - šta mora da se
učini? Mora li čovek da bdi nad tom unutrašnjom vatrom, da je podstiče, čekajući
strpljivo čas kada će neko doći i sesti kraj nje?
Teo se diže i sede na postelju. - Znaš li kakva mi se slika ovog trenutka javila pred
očima? - upita on.
-Ne.
- Stari mlin u Risviku.
- Bio je to divan stari mlin, zar ne?
-Da.
-I naše detinjstvo je bilo lepo.
- Ti si učinio moje detinjstvo prijatnim, Vincente. Prve moje uspomene vezane su
za tebe.
Zatim zavlada duga tišina.
- Vincente, nadam se da shvataš da one optužbe koje sam počinio potiču od
porodice, a ne od mene. Nagovorili su me da dođem ovamo, da te postidim i nateram
da se vratiš u Holandiju i nađeš neki posao.
- Ne mari, Teo, njihove reči su potpuno istinite. Oni jedino ne razumeju moje
motive i ne vide vezu između sadašnjosti i celog mog života. Ja sam propao u svetu, a
ti si se - naprotiv - uzdigao. Ja sam izgubio simpatije, a ti si ih zadobio. Zbog toga sam
vrlo srećan. Govorim ti to potpuno iskreno,i uvek će tako biti. Ali bio bih vrlo srećan
kad bi mogao u meni da vidiš nešto drugo osim jednog besposličara najgore vrste.
- Zaboravimo sve to. Nisam ti pisao cele godine ne zbog nemarnosti,ili zbog toga
što sam ti nešto zamerao. Ja sam verovao u tebe, još od najranjih dana kad si me vodio
za ruku kroz zundertska polja obrasla visokom travom. I sada isto tako verujem u tebe.
Potrebno je samo da budem blizu tebe pa da shvatim da će se sve što radiš najzad
dobro svršiti.
Vincent se osmehnu, širokim, srećnim, brabantskim osmehom. - To je lepo od tebe,
Teo.
Odjednom, Teo postade čovek od akcije.
- Slušaj, Vincente,hajde da tu stvar rešimo ovde, i to smesta. Čini mi se da se iza
svih tih tvojih apstrakcija krije nešto što bi ti želeo da radiš, nešto što smatraš da je
ono pravo za tebe i što će te konačno dovesti do sreće i uspeha.E pa, stari moj, samo
reci šta je to. Gupil i Kompanija su mi dvaput povisili platu za godinu i po dana, i imam
više novca nego što mogu da potrošim. Zato, ako postoji nešto što bi želeo da radiš, a
za šta ti je u početku potrebna pomoć, prosto mi reci da si najzad našao pravi životni
poziv, i mi ćemo se združiti. Ti ćeš nalaziti posao, a ja ću nalaziti novac. Kad počneš da
zarađuješ, možeš uloženu sumu da mi vratiš s kamatom. Dakle priznaj, imaš li nešto
ne umu? Zar nisi već odavno utvrdio da postoji nešto što bi želeo da radiš do kraja
života?
Vincent baci pogled na gomilu skica koje je Teo razgledao kraj prozora.Osmeh pun
iznenađenja, neverice i, na kraju, shvatanja prelete mu preko lica.Oči mu se
razrogačiše, usta se otvoriše, izgledalo je da se cela njegova ličnost otvorila kao
suncokret na suncu.
- Tako mi boga! - promrmlja on. - Pa to je ono što sam sve vreme pokušavao da
kažem, a nisam umeo.
Teove oči pođoše za Vincentovim i zaustaviše se na skicama. - To sam i mislio - reče
on.
Vincent je drhtao od uzbuđenja i sreće, izgledalo je kao da se baš probudio iz
dubokog sna.
- Teo, ti si to znao pre mene! Ja nisam sebi dozvoljavao da o tome razmišljam.
Plašio sam se. Naravno da nešto moram raditi. To je ono što sam celog života
nameravao da radim, a nikada nisam bio toga svestan. Osećao sam da me nešto silno
goni da crtam, da stavljam na hartiju ono što sam video, dok sam studirao u
Amsterdamu i Briselu. Ali nisam sebi to dozvoljavao. Bojao sam se da će me ometati u
mom radu. Mom stvarnom radu! Kako sam bio slep. Tokom svih ovih godina nešto je
u meni pokušavalo da izađe napolje, a ja mu nisam dozvoljavao. Gurao sam ga natrag.
I evo me sada, imam dvadeset sedam godina, a ništa nisam postigao. Ali bio sam idiot,
potpuno slep i glup idiot!
- To ništa ne mari, Vincente.Sa svojom snagom i odlučnošću ti ćeš moći da
postigneš hiljadu puta više nego ma koji početnik. A dug život leži pred tobom.
- U svakom slučaju imam bar deset godina. Moći ću da uradim ponešto dobro za
to vreme.
- Naravno da ćeš moći! A možeš da živiš gde god hoćeš: u Parizu, Briselu,
Amsterdamu,Hagu. Samo izaberi,a ja ću ti svakog meseca slati novac za izdržavanje.
Nije važno da li će to trajati godinama, Vincente. Ja nikad neću izgubiti nadu, ako je ti
ne izgubiš.
- Oh, Teo, za vreme svih ovih mučnih meseci išao sam prema nečemu,
pokušavajući da pronađem pravu svrhu i smisao u svome životu, ali nisam znao! A
sada, pošto znam, nikada više neću izgubiti hrabrost. Teo, možeš li ti shvatiti što to
znači. Posle svih ovih proćerdanih godina NAJZAD SAM i NAŠAO SEBE! Biću slikar.
Naravno, biću slikar. Moram da budem. Zato sam i pretrpeo neuspeh u svim svojim
ostalim zanimanjima, zato što nisam bio za njih. A sada imam nešto što nikada ne može
propasti. Oh, Teo, zatvor je najzad otvoren, a ti si taj koji je otvorio kapiju!
- Nikada nas ništa neće rastaviti! Opet smo zajedno, zar ne, Vincente?
 - Da, Teo, za ceo život.
- A sada, samo se lepo odmori i oporavi. Kroz nekoliko dana, kad ti bude bolje,
odvešću te natrag u Holandiju, ili Pariz, ili kuda god budeš želeo da ideš.
Vincent skoči iz postelje i u jednom skoku nađe se nasred barake.
- Kroz nekoliko dana, dođavola! - povika on. - Idemo smesta. Ima jedan voz za
Brisel koji polazi u devet sati.
On poče da se oblači s grozničavom brzinom.
- Ali, Vincente, ne možeš da putuješ noćas. Ti si bolestan.
- Bolestan! To je prošlo. Nikada se u životu nisam bolje osećao! Hajde, Teo, dečače,
imamo svega deset minuta do polaska voza. Trpaj te lepe bele čaršave u torbu i
napred!

DRUGA KNJIGA: ETEN

Teo i Vincent proveli su jedan dan zajedno u Briselu, a onda se Teo vratio u Pariz.
Proleće je dolazilo, brabantska polja su mamila, a zavičaj je ličio na neku čarobnu luku.
Vincent je kupio sebi radničko odelo od grubog crnog somota, neke tkanine koju su
zvali veloutine, malo nebeljene Engr-hartije za crtanje, i krenuo sledećim vozom u
Eten, u porodični župni dvor.
Ana Kornelija se nije slagala sa životom koji je vodio Vincent jer je osećala da mu
on donosi više patnji nego sreće. Teodorus se nije slagao iz objektivnih razloga, da je
Vincent bio sin nekog drugog, on ne bi s njim imao nikakve veze. Znao je da se Bogu ne
sviđa Vincentov grešan način života, ali je naslućivao da bi mu se još manje sviđalo
kada bi se otac odrekao sina.
Vincent primeti da je očeva kosa osedela i da mu se desni kapak spustio još niže
preko oka. Njegovo lice kao da se smanjilo s godinama, nije pustio bradu da nadoknadi
taj gubitak,a izraz mu se beše pretvorio iz „To sam ja" u „Da li sam to ja?"
U majci je Vincent otkrio više snage i privlačnosti nego ranije. Godine je pre behu
ojačale nego iscrple. Osmeh koji joj beše urezan izvijenim linijama između nozdrva i
brade opraštao je čoveku greške još pre nego što su bile učinjene, njeno krupno,
široko, dobro lice kao da je govorilo večno „Da" lepoti života.
Više dana porodica je kljukala Vincenta jakom hranom i nežnošću,prelazeći preko
činjenice da on nema uspeha i budućnosti pred sobom. Vincent je šetao pustarama
pored kućica pokrivenih trskom, posmatrao drvoseče koje su radile najednom delu
zemljišta gde se sekla borova šuma, šetao lagano putem za Rozendal, pored
protestantske crkve, sa mlinom prekoputa na livadi i brestovima u crkvenom dvorištu.
Otkako se vratio iz Borinahe, zdravlje i snaga su mu se brzo vraćali, i za kratko vreme
bio je spreman da se baci na posao.
Jednog kišovitog jutra, Ana Kornelija siđe rano u kuhinju i vide da peć već plamti, a
Vincent sedi ispred nje nogu naslonjenih na rešetku, s upola dovršenom kopijom „Les
Heures de la Jurnee" u krilu.
- O, sine, dobro jutro! - uzviknu ona.
- Dobro jutro, majko! - On je poljubi nežno u široke obraze.
- Zašto si tako rano ustao, Vincente?
- Pa, majko, hteo sam da radim.
- Da radiš?
Ana Kornelija baci pogled na skicu u njegovom krilu, a zatim na užarenu peć.
- A mislio si - da založiš peć? Nisi morao zbog toga da ustaješ.
- Ne, mislio sam na crtanje.
Ana Kornelija još jedanput pogleda crtež preko sinovljevog ramena. Ličio joj je na
crtež koji je neko precrtao iz časopisa igrajući se.
- Zanimaš se crtajući razne stvari, Vincente?
-Da.
On joj objasni svoju odluku i Teove pokušaje da mu pomogne. Nasuprot njegovom
očekivanju, Ana Kornelija je izgledala zadovoljna. Žurno je otišla u trpezariju i vratila
se s jednim pismom.
- Naš rođak, Anton Mov, je slikar - reče ona - i zarađuje mnogo novca. Pre
neki dan primila sam ovo pismo od sestre, - znaš, Mov se oženio njenom ćerkom
Jet, - i ona mi piše da Menher Tersteh kod Gupila prodaje za pet do šest stotina
guldena sve što Anton naslika.
- Da, Mov postaje jedan od naših poznatih slikara.
- Koliko je vremena potrebno da se izradi takva jedna slika, Vincente?
- Kako kad, majko. Za neka platna potrebno je dva-tri dana, a za neka po
nekoliko godina.
- Nekoliko godina! O bože!
Ana Kornelija se malo zamisli,pa onda upita: - Možeš li da naslikaš ljude tako da liče
na sebe?
- Pa, ne znam. Imam nekoliko crteža gore. Pokazaću ti ih.
 Kad se vratio, njegova majka je već imala na glavi malu belu kuhinjsku kapicu i
stavljala je lonce vode na široku peć. Sjajne plave i bele pločice na zidu davale su odaji
veseo izgled.
- Spremam tvoju omiljenu pito od sira, Vincente - reče Ana Kornelija. -
Sećaš li se?
- Naravno da se sećam! Oh, majko!
On je nespretno obgrli oko ramena. Majka ga pogleda sa setnim osmehom. Vincent
je bio njeno najstarije dete i njen ljubimac, njegova nesreća bila je jedina stvar zbog
koje je patila u životu.
- Lepo je opet biti kod kuće, s majkom? - upita ona.
On je veselo uštinu za rumen, naboran obraz.
- Da, draga moja - odgovori joj.
Majka uze skice ljudi iz Borinahe i pažljivo ih razgledaše.
- Ali, Vincente, šta je to s njihovim licima?
- Ništa. Zašto?
- Pa, oni nemaju lica.
- Znam. Mene je zanimala samo figura.
- Ali, ti valjda umeš da crtaš ljudska lica? Sigurno znam da bi mnoge žene u
Etenu volele da imaju svoj portret. Tu čovek može da zaradi za život.
- Da, verujem. Ali moraću da pričekam dok ne naučim dobro da crtam.
Njegova majka je razbijala jaja u tiganj sa kiselim sirom koji je ocedila dan ranije.
Ona zastade sa polovinom ljuske u svakoj ruci i okrete se od peći k njemu. - Hoćeš li
time da kažeš da moraš naučiti crtanje kako bi se portreti dobro prodavali?
- Ne, - odgovori Vincent, skicirajući brzo olovkom. - Moram naučiti crtanje
da bi moji crteži bili dobri.
Ana Kornelija zamišljeno pomeša žumance u beo sir, zatim reče: - Bojim se da ja to
ne razumem, sine.
- Ni ja ne razumem, - odgovori Vincent - ali u svakom slučaju je tako.
Za vreme doručka, dok su jeli meku, zlatnu pitu od sira, Ana Kornelija saopšti
novost mužu. Oni su često u potaji brižno razgovarali o Vincentu.
- Ima li taj posao neku budućnost, Vincente? - upita otac. - Da li ćeš moći da
izdržavaš sam sebe?
- Ne baš odmah u početku.Teo će mi pomoći dok ne stanem na noge. Kad
moji crteži postanu dobri, moći ću da zarađujem novac. Crtači u Londonu i Parizu
 zarađuju deset do petnaest franaka dnevno, a i ljudi koji ilustruju magazine
zarađuju dosta.
Teodorus odahnu kad vide da Vincent ima neki plan - ma kakav plan – i da više neće
traćiti vreme uludo, kao što je to činio godinama.
- Nadam se, Vincente, ako počneš taj posao, da ćeš ga i nastaviti. Nikada
nećeš ništa postići ako svaki čas budeš menjao zanimanje.
- Svršeno je, oče! Neću ga više menjati.

Posle nekog vremena kiše prestadoše i nastupi lepo vreme. Vincent uze svoj
materijal za crtanje i nogare i poče da obilazi okolinu. Najviše je voleo da radi na
pustari, blizu Sepea, mada je često odlazio i u jednu veliku močvaru u Pasivart da slika
lokvanje. Eten je bio mali, zbijen grad, i ljudi su podozrivo gledali Vincenta. Crno
somotsko odelo bilo je prvo te vrste u selu,.nikada pre toga nisu domoroci videli da
odrastao čovek provodi dane u polju s olovkom i hartijom za crtanje. On je bio učtiv
prema župljanima svoga oca na jedan grub, nezainteresovan način, ali oni nisu hteli da
imaju s njim nikakve veze. U toj maloj, provinciskoj naseobini on je bio izrod, izuzetak,
sve na njemu bilo je neobično: odelo, ponašanje, riđa brada,životna istorija, činjenica
da ništa ne radi, da neprekidno sedi u polju i posmatra stvari. Nisu mu verovali i bojali
su ga se jer je bio drukčiji, mada im on nije ništa smetao i tražio je samo da ga ostave
na miru. Vincent nije ni sanjao da ga ljudi ne vole.
Crtao je veliku studiju borove šume koju su sekli, koncentrišući se na jedno
usamljeno drvo na ivici strmine. Jedan od radnika, odlazeći s posla, prišao bi mu uvek
da ga posmatra dok crta, gledao bi preko njegovog ramena prigušeno se osmehujući,
a s vremena na vreme prsnuo bi u glasan smeh. Za taj crtež Vincentu je bilo potrebno
dosta vremena. Svakog dana seljak se smejao sve glasnije. Vincent se reši da sazna šta
ga tako zabavlja.
- Vama je smešno - upita on učtivo - što slikam drvo?
Čovek se cerekao. - Da, da, to je tako smešno. Vi ste verovatno fou*!
Vincent je razmišljao neko vreme, a onda upita: - Da li bih bio fou kada bih posadio
drvo?
Seljak se odmah uozbilji. - Oh, ne , svakako ne biste.
- A da li bih bio fou kad bih negovao drvo i pazio na njega?
- Ne, naravno da ne biste bili.
- A da li bih bio fou kad bih ubrao voće s njega?
- Vous vous moquez de moi!**
 - Dobro, a da li bih bio fou kad bih sekao drva kao što rade oni tamo dole?
- Oh, ne, drva se moraju seći.
- Znači, mogu da posadim drvo, da ga negujem, da ga berem, sečem, ali kad
ga crtam - onda sam fou. Je li tako?
Seljak ponovo prsnu u smeh. - Da, sigurno ste fou kad sedite tako tu. Celo selo to
govori.
* (franc.) lud
** (franc.) Vi mi se podsmevate!

Uveče bi Vincent sedeo u trpezariji sa svojima. Oko ogromnog drvenog stola

skupljala se cela porodica, neko je šio, neko čitao, neko pisao pisma. Vincentov mlađi
brat Kor bio je mirno dete koje je retko govorilo. Jedna od njegovih sestara, Ana, udala
se i odselila. Elizabet ga toliko nije trpela da se pravila kao da ne primećuje da je on
došao kući. Vilemina je bila ljubazna, pozirala je Vincentu kad god bi je zamolio, i
pružala mu je iskreno prijateljstvo, ne osuđujući ga. Ali njihova veza počivala je na
zemaljskim stvarima.
Vincent je takođe radio za stolom, udobno se osećajući u svetlosti velike žute
svetiljke koja je nepristrasno stajala nasred stola. Precrtavao je slike za vežbanje ili
skice koje je toga dana izradio u polju. Teodorus ga je posmatrao kako dvanaest puta
precrtava istu stvar i stalno nezadovoljno baca završen crtež, najzad sveštenik više
nije mogao da izdrži.
- Vincente, - reče on,naginjući se preko širokog stola - zar ne možeš nikako
tačno da nacrtaš?
- Ne - odgovori Vincent.
- Onda si, bojim se, napravio jednu grešku?
- Ja pravim mnoge greške, oče. Na koju misliš?
- Čini mi se da bi, kada bi ti imao talenta, kad bi zbilja bio stvoren za slikara,
ti crteži morali od prve dobro da ispadnu.
Vincent pogleda studiju jednog seljaka koji kleči pred torbom u koju trpa krompire.
Učini mu se da nije dobro pogodio liniju prosjakove ruke.
- Možda, oče.
- Hteo sam da kažem - ne bi trebalo da crtaš sve po sto puta, a da ipak ne
nacrtaš tačno. Kad bi bio obdaren po prirodi, uspeo bi u tome ne mučeći se toliko
puta.
- Priroda se u početku uvek suprotstavlja umetniku, oče, - reče on, ne
spuštajući olovku - ali ako zbilja ozbiljno shvatam svoj rad, neću dozvoliti da me
omete to suprotstavljanje. Naprotiv, to će predstavljati razlog više da se borim do
pobede.
 - Ne verujem - reče Teodorus. - Dobro nikada ne proizilazi iz zla, niti od
rđavog rada može ispasti dobar rad.
- Možda ne u teologiji. Ali u umetnosti može. U stvari, i mora.
- Nemaš pravo, dečače moj. Umetničko delo je ili dobro ili rđavo. A ako je
rđavo, onda čovek uopšte nije umetnik. Trebalo je da on to sam zaključi u početku,
a ne da straći toliko vreme i tolike napore.
- A ako život tog čoveka postane srećan zahvaljujući toj rđavoj
umetnosti?Šta onda?
Teodorus potraži po svom teološkom znanju, ali ne nađe odgovora na to pitanje.
- Ne, - reče Vincent, brišući torbu s krompirom i ostavljajući čovekovu levu
ruku kruto podignutu u vazduhu. - Na kraju se priroda i pravi umetnik uvek slože.
Možda će biti potrebno mnogo godina i hrvanja pre nego što ona postane krotka i
pokorna, ali na kraju će se rđav, vrlo rđav rad pretvoriti u dobar i opravdati sebe.
- A šta će biti ako i na kraju rad ostane rđav? Danima si crtao tog čoveka što
kleči, i on još uvek ne valja. Zamisli da nastaviš da ga crtaš godinama i godinama, a
on ipak ostane rđav.
Vincent sleže ramenima. - Umetnik rizikuje, oče!
- A da li je nagrada vredna rizika?
- Nagrada? Kakva nagrada?
- Novac koji čovek zaradi. I položaj u društvu.
Vincent prvi put podiže pogled i ispitivaše očevo lice, crtu po crtu, kao da gleda
neko strano stvorenje.
- Mislio sam da raspravljamo o dobrim i rđavim umetničkim delima - reče
on.

Radio je dan i noć. Ako je ikada pomišljao na budućnost,to je bilo samo da bi maštao
o vremenu kad više neće biti Teu na teretu, i kad će se njegova dela približiti
savršenstvu. Kad je bio isuviše umoran da bi crtao, čitao je. Kad bi bio isuviše umoran
i za to, legao bi da spava.
Teo mu je poslao Engr-hartiju, slike iz neke veterinarske škole o anatomiji konja,
krave, ovce, zatim nekoliko Holbajnovih „Modela umetnika", olovki, pera za pisanje,
reprodukciju ljudskog kostura, sepiju, onoliko franaka koliko je mogao da uštedi, i
savet da mnogo radi i da ne postane osrednji umetnik. Na taj savet Vincent odgovori:
„Uradiću sve što mogu, ali ja uopšte ne prezirem osrednjost u njenom osnovnom
značenju. Čovek se sigurno ne može uzdići iznad te granice time što će prezirati ono
što je osrednje.A što se tiče marljivog rada, sasvim si u pravu. 'Nijedan dan bez
povučene linije!' kao što nas uči Gavrani."
Vincent je sve više i više osećao da je crtanje ličnosti korisna stvar, i da indirektno
dobro utiče na crtanje pejzaža. Kada je crtao vrbu kao da je živo biće - a u stvari ona to
i jeste - onda je okolina već ispadala dobro sama po sebi: samo je trebala da
koncentriše svu svoju pažnju na to drvo i da ne popušta dok ne uspe da ga oživi. Mnogo
je voleo pejzaže,ali je još deset puta više voleo one studije iz života, ponekad tako
užasno realističke, koje su onako dobro crtali Gavrani, Domije, Dore, De Gru i Felisjen
Rops. Vežbao se da slika tipove radnika, nadajući se da će eventualno moći da radi
ilustracije za magazine i novine, želeo je da se izdržava potpuno sam za vreme dugih
teških godina dok bude usavršavao svoju tehniku i prelazio na više forme izražavanja.
Njegov otac, koji je mislio da on čita iz zabave, reče mu jednom: - Vincente, stalno
govoriš kako moraš mnogo da radiš. Zašto onda gubiš vreme čitajući te glupe
francuske knjige?
Vincent stavi prst u knjigu„Čiča Gorio" da bi označio mesto gde je stao i diže pogled.
Još uvek se nadao da će ga otac jednog dana možda razumeti kad budu razgovarali o
ozbiljnim stvarima.
- Vidiš,reče on polako - crtanje ličnosti i scena iz života ne zahteva samo
poznavanje crtačke veštine nego i duboko studiranje književnosti.
- Moram priznati da to ne shvatam. Ako hoću da održim dobru propoved, ja ne
provodim vreme u kuhinji gledajući tvoju majku kako spravlja jezik.
-Kad je već reč o jezicima, - reče Ana Kornelija - oni sveži treba da budu gotovi sutra
za doručak.
Vincent se nije trudio da pobije to poređenje.
- Ne mogu da nacrtam telo - reče on - ako ne znam sve o kostima i mišićima i
žilama koje se nalaze u njemu. A ne mogu da nacrtam glavu ako ne znam šta se događa
u mozgu i duši te osobe. Da bi slikao život, čovek mora da poznaje ne samo anatomiju
nego i ono što ljudi osećaju i misle o svetu u kome žive. Slikar koji zna samo svoj zanat
i ništa više pretvoriće se u vrlo površnog umetnika.
- Ah, Vincente, - reče njegov otac, duboko uzdahnuvši, - bojim se da se pretvaraš
u teoretičara!
Vincent nastavi da čita „Čiča Gonja".
Drugi put se veoma uzbudio kada su stigle neke knjige od Kasanja, koje mu je Teo
poslao da bi mu pomogao da savlada perspektivu. Vincent ih je prelistavao s ljubavlju
i pokazao ih Vilemini.
- Ne znam boljeg leka za moju bolest - reče joj on. - Ako se izlečim, za to ću imati
da zahvalim ovim knjigama.
Vilemina se odmehnu na njega bistrim očima, istim kao u majke.
 - Hoćeš li time da kažeš, Vincente, - reče Teodorus, koji je bio nepoverljiv prema
svemu što je stizalo iz Pariza, - da možeš naučiti pravilno da crtaš čitajući o umetnosti
iz knjiga?
-Da.
- Kako je to čudno!
- To znači, ako primenim u praksi teoriju koju one sadrže. Naravno, praksa nije
stvar koja se može kupiti zajedno sa knjigom. Kad bi tako bilo, knjige bi se više
prodavale.
Dani su Vincentu prolazili u radu i zadovoljstvu, i stiglo je leto. Sada ga je vrućina
sprečavala da ide na pustaru,a ne više kiša. Crtao je svoju sestru Vileminu kako sedi za
šivaćom mašinom, precrtavao po četvrti put vežbanja iz Barga, crtao pet puta
uzastopce čoveka s ašovom, Un Becheur, u raznim pozama, zatim jednu ženu sa belom
kapicom kako ljušti krompir, pastira naslonjenog na svoj štap, i na kraju jednog starog,
bolesnog seljaka kako sedi na stolici kraj ognjišta, sa glavom među dlanovima i
oslanjajući se laktovima na kolena. Kopači, sejači, orači, muškarci i žene, sve ga je to
privlačilo da neprestano crta, morao je da zapazi i prenese na hartiju sve što je spadalo
u seoski život. Nije više stajao potpuno bespomoćan pred prirodom, a to mu je
pričinjavalo takvu radost kakvu nije osetio nikada ranije.
Građani su ga još uvek smatrali čudnim i izbegavali ga. Iako su ga majka i Vilemina
- pa čak i otac na neki način - zasipali nežnošću i ljubavlju, negde u skrivenim
dubinama duše, kuda nije mogao da prodre niko iz Etena ili župnog dvora, on je bio
strašno usamljen.
Postepeno su seljaci počeli da ga vole i da mu veruju. U njihovoj jednostavnosti on
je pronašao nešto srodno sa zemljom koju su kopali i orali. To je pokušavao da nacrta.
Njegova porodica često nije mogla reći gde završava seljak a gde počinje zemlja.
Vincent nije znao kako su njegovi crteži ispali takvi, ali je osećao da su ispravni, baš
takvi kakvi su.
- Ne bi trebalo da postoji oštra granica između njih - govorio je majci kada ga je
jedne večeri upitala o tome. - Oni su u stvari dve vrste zemlje,koje se prelivaju jedna u
drugu, dva oblika iste materije, koji se u suštini ne razlikuju.
Njegova majka je rešila da bi bilo bolje, pošto on nema žene, da ga uzme u svoje
ruke i pomogne mu da postigne uspeh.
- Vincente, - reče ona jednog jutra - volela bih da se vratiš kući do dva sata. Hoćeš
li to da mi učiniš?
- Hoću, majko. Ali šta upravo želiš?
- Htela bih da pođeš sa mnom na čajanku.
Vincent se zaprepasti: - Ali, majko, ne mogu da gubim vreme na taj način.
- Zašto bi to bilo gubljenje vremena, sine?
- Zato što tamo nema šta da se crta.
 - E, tu se varaš. Sve važnije žene iz Etena biće tamo.
Vincent baci pogled ka kuhinjskim vratima. Najradije bi pobegao. Uz napor on uspe
da se savlada i pokuša da joj objasni, reči su mu dolazile polako i teško.
- Hteo sam da kažem, majko, - reče on - da te žene na čajanci nemaju karaktera.
- Gluposti! Sve su one divnog karaktera. Nikada se ni za jednu od njih nije čula
ružna reč.
- Naravno, draga, - reče on - naravno da nije.Hteo sam samo da kažem da su one
sve slične. Zbog života koji vode sve su napravljene po istom kalupu.
- Bogami, ja mogu lako da razlikujem jednu od druge.
- Da, zlato, ali vidiš, one su sve živele tako lakim životom da im se ništa zanimljivo
nije urezalo u lice.
- Bojim se da te ne razumem, sine. Pa ti crtaš svakog radnka i seljaka koga spaziš
na polju.
- Ah, da.
- Ali kakve ćeš koristi imati od toga? Svi su oni siromašni, i ništa ne mogu da kupe.
Građanke mogu da plate za slikanje svojih portreta.
Vincent je zagrli i uhvati je rukom za bradu. Njene plave oči bile su tako bistre, tako
duboke, tako mile i pune ljubavi. Zašto nisu razumele?
- Draga, - reče on mirno - molim te da imaš malo poverenja u mene. Znam kako
treba da se radi taj posao, i ako mi samo daš vremena,ja ću uspeti. Ukoliko nastavim
istrajno da radim te stvari koje tebi izgledaju beskorisne, možda ću jednom moći da
prodajem svoje crteže i da zarađujem za život.
Ana Kornelija je želela da ga razume isto tako očajnički kao što je Vincent želeo da
bude shvaćen. Ona dodirnu usnama sinovljevu tvrdu, riđu bradu i seti se onog dana
punog groze i straha kada je to snažno, čvrsto muško telo koje je držala u zagrljaju bilo
istrgnuto iz njenog tela u zundertskom župnom dvoru. Njeno prvo dete bilo je
mrtvorođeno, te kada se Vincent oglasio dugim veselim plačem, njenoj zahvalnosti i
veselju nije bilo kraja. U njenoj ljubavi prema njemu uvek je bilo malo patnje za prvim
detetom koje nikada nije otvorilo oči, i zahvalnosti zbog ostalih koji su došli za njim.
- Ti si dobar mladić, Vincente. - reče ona. - Pođi svojim putem. Ti znaš šta je
najbolje. Samo sam želela da ti pomognem.
Umesto da slika u polju, Vincent toga dana zamoli Pijeta Kaufmana,baštovana, da
mu pozira. Posle kraćeg nagovaranja ovaj ipak na kraju pristade.
- Posle ručka - reče on. - U bašti.
Kad je Vincent docnije izašao, zatekao ga je obučenog u praznično odelo, izribanih
ruku i lica. - Samo trenutak, - povika on uzbuđeno – da donesem stolicu. Onda ću biti
spreman.
 On namesti stoličicu i sede na nju, ukočen kao proštac, spreman da se fotografiše.
Vincent je i nehotice morao da se nasmeje.
- Ali, Pijete, - reče on - pa ja ne mogu da te crtam u tom odelu.
Pijet pogleda začuđeno svoje odelo. - Šta mu fali? - upita on. - Novo je. Obukao sam
ga samo nekoliko puta u nedelju pre podne.
- Znam, - reče Vincent - baš zbog toga. Hteo bih da te nacrtam u tvom starom
radnom odelu, nagnutog nad grabuljama. Na taj način linije tvog tela dolaze do
izražaja. Hoću da vidim tvoje laktove, kolena i lopatice. Sada ništa ne mogu da vidim
osim tvog odela.
Reč „lopatica" je odlučno delovala na Pijeta.
- Moje staro odelo je prljavo i iskrpljeno. Ako hoćete da vam poziram,moraćete
da me slikate ovakvog kakav sam.
I tako se Vincent vratio natrag u polje, gde je slikao kopače zgrbljene nad zemljom.
Leto je prolazilo, i on je uviđao da je iscrpeo sve mogućnosti da sam nešto nauči.
Ponovo ga je obuzela žarka želja da stupi u vezu sa nekim umetnikom i da nastavi
studije u nekom dobrom ateljeu. Osećao je da mu je neophodno potrebno da vidi dobro
urađene stvari, da upozna slikare na poslu, jer bi onda mogao da kaže šta mu
nedostaje, da nauči da radi bolje.
Teo mu je pisao, pozivajući ga da dođe u Pariz, ali je Vincent znao da još nije
dovoljno zreo za taj veliki poduhvat. Njegov rad je bio isuviše sirov,isuviše nezgrapan,
isuviše amaterski. Hag je bio udaljen samo nekoliko časova, a tamo bi mu mogao da
pomogne njegov prijatelj Menher Tersteh, upravitelj Gupila i Kompanije, i njegov
rođak, Anton Mov. Možda bi za njega bilo bolje da se nastani u Hagu za vreme sledeće
etape njegovog sporog šegrtovanja. On napisa pismo Teu pitajući ga za savet,a njegov
brat odgovori šaljući mu novac za voznu kartu do Haga.
Pre nego što se sasvim preseli, Vincent je hteo da zna da li će ga Tersteh i Mov
primiti prijateljski i da li će mu pomoći, ako ne budu hteli, moraće da ode na drugu
stranu. On oprezno spakova svoje crteže - ovoga puta uz njih spakova i čisto rublje - i
pođe na put u glavni grad svoje zemlje, nastavljajući tradiciju svih mladih provinciskih
slikara.

Menher Herman Hajsbert Tersteh bio je osnivač Slikarske škole u Hagu,i najvažniji
trgovac umetničkim predmetima u Holandiji. K njemu su dolazili ljudi iz svih krajeva
Holandije da traže saveta pri kupovini slika,kada bi Menher Tersteh rekao da je neko
platno dobro, njegovo mišljenje bi se smatralo odlučujućim.
Kad je Menher Tersteh došao umesto strica Vincenta Van Goga za upravitelja kod
Gupila i Kompanije, napredni mladi holandski slikari bili su rastureni po celoj zemlji.
Anton Mov i Jožef živeli su u Amsterdamu, Jakob i Vilem Mares bili su u provinciji, a
Jozef Izraels, Johanes Bosbom i Blomers lutali su od grada od grada, bez stalnog
boravišta. Tersteh je redom pisao svakome od njih.
„Zašto ne bismo združili sve sile ovde i napravili od Haga prestonicu holandske
umetnosti? Mi možemo jedan drugome da pomognemo, možemo da naučimo nešto
jedan od drugoga, i udruženim snagama možemo vratiti holandskom slikarstvu onu
slavu koju je uživalo u vreme Fransa Halsa i Rembranta."
Odgovori slikara pristizali su sporo, ali su se tokom godina svi mladi umetnici za
koje je Tersteh rekao da imaju sposobnosti smestili u Hagu.U to vreme njihove slike se
uopšte nisu tražile. Tersteh je izabrao te umetnike ne da bi prodavao njihove slike,
nego zato što je video da njihova dela mogu u budućnosti da budu velika. Kupovao je
platna Israelsa, Mova, i Jakoba Maresa šest godina, pre nego što je uspeo da ubedi
publiku da nešto vidi u njima.
Godinu za godinom strpljivo je kupovao radove Bosboma, Maresa i Nojhojsa,
stavljajući ih licem okrenute zidu u dno svoje radnje. Znao je da te ljude treba
izdržavati dok se bore idući ka punoj zrelosti, ako je holandska publika slepa i ne može
da pozna svoje rođene genije, on, kritičar i trgovac, pobrinuće se da ti divni mladi ljudi
ne budu zauvek izgubljeni za čovečanstvo zbog siromaštva, zapostavljanja i
malodušnosti. Kupovao je njihova platna, kritikovao njihov rad, dovodio u vezu s
njihovim drugovima slikarima, i hrabrio ih tokom teških godina. Dan za danom borio
se da vaspita holandsku publiku, da joj otvori oči za lepoto i umetnički izraz njenih
rođenih ljudi.
U to vreme kad je Vincent došao u Hag da ga poseti, on beše uspeo.Mov, Nojhejs,
Israels, Jakob i Vilem Mares, Bosbom i Blomers nisu samo prodali sve ono što su
naslikali po najvišim cenama kod Gupila i Kompanije, nego su bili na najboljem puta
da postanu klasici.
Menher Tersteh bio je lep čovek, pravi tip Holanđanina: imao je stroge, otmene crte
lica, visoko čelo, smeđu kosu koju je češljao unazad, lepu okruglu bradu, a oči jasne
kao nebo u holandskom jezeru. Nosio je crn žaket po modi princa Alberta, široke,
prugaste pantalone koje su mu padale preko cipela, visoku kragnu i gotovu crnu
kravatu koju mu je njegova žena prikačinjala svakog jutra.
Tersteh je oduvek voleo Vincenta, i kad je ovaj bio premešten u londonsku radnju
Gupila i Kompanije, on je napisao toplu preporuku za mladića engleskom upravniku.
On je poslao Vincentu u Borinahu ,,Exercises au Fusain" i dodao uz to „Cours de Dessin
Bargue" jer je znao da će mu to biti od koristi. Mada je radnja Gupila i Kompanije u
Hagu pripadala u stvari stricu Vincentu Van Gogu, Vincent je imao razloga da veruje
da ga Tersteh voli zbog njega samog. Tersteh nije bio čovek koji se mogao kupiti.
Gupil i kompanija bili su smešteni u broju 20, na Platsu, najotmenijem i
najluksuznijem trgu u celom Hagu. U neposrednoj blizini njegovoj ležao je zamak
Gravenhag, najstariji deo grada, sa svojim srednjovekovnim dvorištem, jarkom koji je
bio pretvoren u lepo jezero, i na čijem se kraju nalazio Maurithojz, gde su visile slike
Rubensa, Halsa, Rembranta, i svih malih holandskih majstora.
 Vincent pođe od stanice uskom,vijugavom, bučnom ulicom Vagenstrata, prođe kroz
Plein i Binenhof i stiže na Plats.Prošlo je osam godina otkako je poslednji put izašao iz
Gupilove radnje, plima patnji kroz koju je prošao za to kratko vreme preplavila mu je
telo i dušu, i ošamutila ga.
Pre osam godina. Svi su ga voleli i ponosili se njime. Bio je ljubimac stricaVincenta.
Svima je bilo poznato da će on biti ne samo stričev naslednik u poslu nego naslednik
njegove imovine. Mogao je do sada već da bude moćan i bogat čovek, koga bi poštovao
i divio mu se svako ko bi ga upoznao. I vremenom bi njegove bile sve najvažnije
umetničke galerije u Evropi.
Šta se to dogodilo s njim?
Nije imao vremena da odgovori na to pitanje, nego je prešao u Plats i ušao u radnju
Gupila i Kompanije. Ona je bila lepo ukrašena, to je bio zaboravio. Najednom oseti kako
je beznačajan i bedan u svom radničkom odelu od grubog crnog somota. Salon galerije
gledao je na ulicu i bio je zastrt raskošnim žućkastim zavesama. Uz tri stepenice išlo
se u mali salon sa staklenom tavanicom, a iza toga, još nekoliko stepenica više, nalazila
se mala, intimna izložbena soba za početnike. Široke stepenice vodile su na drugi sprat,
gde je Tersteh imao kancelariju i stan. Zidovi su bili prekriveni slikama.
U galeriji se osećao dah bogatstva i kulture. Činovnici su bili dobro obučeni ljudi
lepog ponašanja. Platna u skupocenim okvirima visila su po zidovima ispred raskošnih
tapeta. Noge su Vincentu upadale u debele, meke tepihe, pamtio je da stolice, koje su
skromno stajale po uglovima, predstavljaju neprocenjivu antiku. On se seti svojih
pocepanih rudara koji izlaze iz okna, i njihovih žena sagnutih nad terril-om, seti se
brabantskih kopača i sejača. Pitao se da li će njegovi jednostavni crteži siromašnih,
poniženih ljudi ikada da se prodaju u toj veličanstvenoj palati umetnosti.
To mu nije izgledalo naročito verovatno.
On se zagleda s nespretnim divljenjem u jednu glavu ovce od Mova.Činovnici, koji
su tiho brbljali iza jednog stola sa bakrorezima, baciše pogled na njegovo odelo i
držanje, ne trudeći se čak ni da upitaju želi li nešto. Tersteh, koji je uređivao izložbu u
maloj galeriji, siđe niz stepenice u glavni salon. Vincent ga ne primeti.
Tersteh je stajao u dnu stepenica i posmatrao svog bivšeg činovnika. Gledao je
njegovu kratko podšišanu kosu, riđe čekinje na licu, seljačke čizme, radničko odelo
zakopčano oko vrata, ispod koga ne beše kravate, neki nezgodan zavežljaj koji je nosio
ispod ruke. U Vincentovoj pojavi bilo je nečeg nespretnog, nečeg što je surovo padalo
u oči u toj elegantnoj galeriji.
- No, Vincente, - reče Tersteh, koračajući nečujno preko mekog tepiha - vidim da
se divite našim slikama.
Vincent se okrete. - Da, divne su, zar ne? Kako ste, Menher Tersteh? Donosim vam
pozdrave od majke i oca.
Dva čoveka stegoše jedan drugome ruku preko nepremostivog bezdana od osam
godina.
 - Vrlo dobro izgledate, Menher. Čak mnogo bolje nego kada sam vas poslednji put
video..
- Ah, da, zadovoljan sam životom, Vincente. To me održava mladim. Hoćete li da
uđete u moju kancelariju?
Vincent pođe za njim širokim stepenicama, spotičući se nespretno jer nije mogao
da skine očiju sa slika po zidovima. Prvi put je video dobre radove posle one kratke
posete Briselu sa Teom. Bio je zapanjen. Tersteh otvori vrata kancelarije i ponudi
Vincenta da uđe.
- Izvolite sesti, Vincente - reče on.
Vincent se beše zagledao u jedno platno od Vajsenbruha, čija dela nije ranije nikada
video. On sede, ispusti svoj zavežljaj, ponovo ga diže, a onda priđe Terstehovom sjajno
politiranom stolu.
- Doneo sam vam knjige koje ste mi onako ljubazno pozajmili, Menher Tersteh.
On razvi zavežljaj, gurnu košulju i par čarapa ustranu, izvadi jednu seriju ,,Exercises
au Fusain" i stavi ih na sto.
- Radio sam mnogo na crtežima, i učinili ste mi veliku uslugu time što ste mi ih
ozajmili.
- Pokažite mi svoje kopije - reče Tersteh, prelazeći na stvar.
Vincent poče da čeprka po gomili hartija i izvadi prvu seriju koju je crtao u
Borinahi. Tersteh je ćutao kao zaliven. Onda mu Vincent pokaza drugu seriju kopija,
koju je izradio kad se smestio u Etenu. Ta grupa izmami s vremena na vreme po jedno
„Hm" i ništa više. Onda Vincent pokaza treću grupu kopija, one koje je završio
neposredno pred polazak. Tersteh se zainteresova.
- Ova linija je dobra - reče on jedanput. - Sviđa mi se ovo senčenje - dodade drugi
put. - Gotovo ste pogodili!
-I ja sam osećao da nije rđavo - reče Vincent.
Kad je izređao celu gomilu crteža, on se okrete Terstehu da ga zapita za njegov sud.
- Da, Vincente, - reče taj postariji čovek, spuštajući na sto svoje duge, tanke ruke,
sa šiljatim prstima - malo ste napredovali. Ne mnogo, ali malo jeste. Uplašio sam se
kad sam pogledao vaše prve kopije... Vaš rad pokazuje bar to da ste se trudili.
- Je li to sve? Samo trudio? Nemam talenta?
Znao je da nije trebalo da postavi to pitanje, ali nije mogao da se uzdrži.
- Nije li suviše rano da o tome govorimo, Vincente?
- Možda jeste. Doneo sam i neke svoje originalne crteže. Da li biste hteli da ih
pogledate?
- Vrlo rado.
 Vincent poređa neke svoje skice rudara i seljaka. Iznenada zavlada ona neprijatna
tišina, tišina koja je u celoj Holandiji bila poznata po tome što je stotinama mladih
umetnika saopštavala neprijatnu novost da je njihov rad rđav.Tersteh pregleda sve, ali
čak nijedno „Hm" nije prešlo preko njegovih usana. Vincent oseti da mu je zlo. Tersteh
se zavali na stolici i pogleda kroz prozor,preko Platsa, na labudove u jezeru. Vincent je
iz iskustva znao da će, ako on ne progovori prvi, tišina večno trajati.
- Zar ne mislite da je učinjen ma kakav napredak, Menher Tersteh? - upita on. -
Zar ne mislite da su moje brabantske slike bolje nego one iz Borinahe?
- Pa, - odgovori Tersteh, okrenuvši se od prozora - bolje su. Ali nisu dobre. Nešto
osnovno je loše u njima. Ne mogu iz prve da kažem šta je to. Mislim da bi bilo bolje da
se za sada držite precrtavanja. Još niste spremni da radite originalna dela. Pre nego
što se posvetite slikanju života, morate prvo da savladate osnovne elemente.
- Želeo bih da dođem u Hag da studiram. Mislite li da je to dobra ideja, Menher?
Tersteh nije želeo da primi na sebe nikakve obaveze u odnosu na Vincenta. Cela ta
situacija izgledala mu je vrlo čudna.
- Hag je lepo mesto - reče on. - Imamo dobre galerije i mnogo mladih slikara.Ali
da li je bolje od Antverpena, Pariza ili Brisela, to bogami ne znam.
Vincent ode od njega ne baš sasvim obeshrabren. Tersteh je video neki mali
napredak, a njegove su oči najkritičkije u Holandiji. Bar nije stagnirao. Znao je da
njegovi crteži iz života nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu, ali bio je uveren da će na
kraju biti dobri ako bude radio marljivo i istrajno.

Hag je možda najčistiji i najgospodskiji grad u celoj Evropi.On je, na pravi holandski
način, jednostavan, strog i lep. Besprekorno čiste ulice oivičene su lisnatim drvećem,
kuće su sagrađene od belih, probranih opeka,a pred njima leže vrtići negovani s
ljubavlju, puni ruža i geranija. Tu nema prljavih, siromašnih četvrti, nečega što bi bolo
oči, sve je održavano sa strogim asketizmom svojstvenim Holanđanima.
Pre mnogo godina Hag je za svoj zvanični amblem uzeo rodu. Od tog vremena broj
stanovnika je naglo rastao.
Vincent je sačekao sutrašnji dan i krenuo da poseti Mova u njegovom domu.
Ejlbomen broj 198. Movova tašta bila je rođena Karbentus, jedna od sestara Ane
Kornelije, i pošto su porodične veze u tim krugovima bile čvrste, on srdačno primi
Vincenta.
Mov je bio snažno građen čovek, opuštenih ali jakih ramena i širokih grudi. Njegova
glava, kao i Terstehova ili kao većina glava u porodici Van Goga, bila je upadljivija nego
crte lica. Imao je svetle, malo setne oči, jak, ravan nos koji se nastavljao u istoj liniji sa
čelom, visoko, četvrtasto čelo, uši priljubljene uz glavu, i sedu bradu koja je skrivala
pravilan oval njegovog lica. Kosa mu je bila začešljana sasvim na desnu stranu, tako da
je veći deo ležao preko temena, paralelno s čelom.
Mov je bio čovek pun energije koju nije rasipao. Slikao je, kad bi se umorio od
slikanja, slikao bi i dalje, a kad bi ga i to umorilo, slikao bi još malo. Vremenom bi se
osvežio i mogao bi ponovo da se vrati slikanju.
- Jet nije kod kuće, Vincente - reče Mov. - Hoćemo li da pređemo u atelje?
Mislim da će nam tamo biti udobnije.
- Hajdemo. - Jedva je čekao da vidi atelje.
Mov ga odvede u svoj veliki drveni atelje u vrtu. Ulaz se nalazio na strani bližoj kući,
ali malo udaljen od nje. Svuda oko vrta nalazila se živa ograda, te je Mov bio potpuno
odvojen kad je hteo da radi.
Prijatan miris duvanskog dima, starih lula i laka dočeka Vincenta kad je stupio
unutra. Atelje je bio prilično prostran, slike na nogarima stajale su na debelom
deventerskom tepihu. Zidovi su bili prekriveni slikama, u jednom uglu stajao je
starinski sto, a ispred njega mali persiski tepih. Polovinu severnog zida zauzimao je
prozor. Knjige su bile razbacane svuda unaokolo, a na svakom slobodnom santimetru
prostora mogao se naći umetnikov alat. Uprkos tome što je atelje bio pun života i
pretrpan stvarima, Vincent je osećao neku krajnju urednost koja je zračila iz Movovog
karaktera i dominirala tim mestom.
Samo nekoliko sekundi bili su zauzeti raznim porodičnim formalnostima i
pozdravima. Smesta su se dočepali jedine teme do koje im je obojici bilo stalo. Mov je
uporno izbegavao druge slikare već duže vremena (uvek je tvrdio da čovek može ili
slikati ili govoriti o slikarstvu, ali ne može da čini i jedno i drugo istovremeno) te je bio
pun ideja o svom novom projektu, nekom maglovitom pejzažu pri zalasku sunca. Nije
o tome diskutovao sa Vincentom, nego ga je prosto preplavio svojim zamislima.
Gospođa Mov se vrati kući i zamoli Vincenta da ostane na večeri. Sedeo je pored
vatre i ćaskao sa decom posle prijatnog obeda, i zamišljao je kako bi bilo divno kad bi
imao svoj dom, ženu koja ga voli i koja veruje u njega, i decu koja bi ga proglasila carem
ili kraljem nazivajući ga jednostavno „oče". Zar taj srećni dan neće nikada doći?
Ubrzo su dva čovek sedela opet u ateljeu, pušeći zadovoljno svoje lule. Vincent
izvuče svoje kopije. Mov ih pogleda brzim prodirnim pogledom profesionalca.
- Nisu rđavo urađene, - reče on - za vežbe. Ali od kakve su one važnosti?
- Važnosti? Ja ne...
- Samo si precrtavao, Vincente, kao učenik. Ono što je zaista stvoreno već
su uradili drugi ljudi.
- Mislio sam da će mi pomoći da osetim stvari.
- Gluposti! Ako hoćeš da stvaraš, obrati se životu. Nemoj da podražavaš. Zar
nemaš svojih sopstvenih skica?
 Vincent se seti šta je Tersteh kazao za njegove originalne studije. Borio se u sebi da
li da ih pokaže Movu ili ne. Došao je u Hag da zamoli Mova da mu bude učitelj. A ako
može da pokaže samo bedne radove...
- Da, - odgovori on - pored toga sam slikao i studije ličnosti.
- Odlično!
- Imam neke skice rudara iz Borinahe i seljaka iz Brabanta. Nisu baš
najbolje, ali...
- Ništa ne mari - reče Mov. - Daj da ih vidim. Tamo si mogao da uhvatiš malo
pravog duha.
Vincent spusti skice na sto, uz ludačko lupanje srca. Mov sede, pređe rukom preko
kose, i nastavi da je gladi duže vremena. Prigušen smeh čuo bi se pokatkad iz njegove
sivkaste brade. Jednom snažno provuče ruku kroz kosu, raščupavi je, i dobaci Vincentu
hitar pogled pun negodovanja. Trenutak kasnije on uze jednu studiju radnika, ustade
i prisloni je uz grubo skiciranu priliku na jednoj od svojih novih slika.
- Sada vidim gde sam pogrešio! - uzviknu on.
On uze olovku, popravi svetlost, i povuče nekoliko brzih poteza, sa pogledom
uprtim sve vreme u Vincentovu skicu.
- Tako je bolje - reče on, koraknuvši natrag. - Sada izgleda kao da prosjak
pripada zemlji.
On priđe Vincentu i stavi ruku na rame svom rođaku.
- Dobro - reč on. - Na pravom si putu. Tvoji crteži su nevešti, ali verni.Imaju
izvesnu životnu snagu i ritam na koje nisam često nailazio.Baci svoje knjige za
precrtavanje, Vincente, kupi sebi kutiju sa bojama. Ukoliko skorije počneš da radiš
bojama, utoliko bolje za tebe. Tvoji crteži su samo donekle rđavi, i kako budeš
radio, postepeno ćeš napredovati.
Vincent pomisli kako je to zgodan trenutak.
- Preseliću se u Hag, rođače Mov, - reče on - i nastaviću da radim. Da li bi
bio tako ljubazan da mi ponekad pomogneš?Potrebna mi je pomoć čoveka kao što
si ti.
Samo neke sitnice, kao što si mi pokazao na svojim crtežima danas posle podne.
Svakom mladom umetniku potreban je majstor, rođače Mov, i ja ću ti biti zahvalan ako
mi dozvoliš da radim pod tvojim nadzorom.
Mov se pažljivo zagleda u sva nedovršena platna po ateljeu. Ono malo vremena što
mu je ostajalo od rada voleo je da posveti porodici. Topli dah pohvale kojom beše
obavio Vincenta iščeze. Zameni ga povlačenje. Vincent, koji je uvek bio vrlo osetljiv na
promene u držanju ljudi, odmah to oseti.
 - Ja sam zaposlen čovek, Vincente, - reče Mov - imam vrlo retko prilike da
pomognem drugima. Umetnik mora biti sebičan, on mora da pazi na svaki trenutak
svog radnog vremena. Sumnjam da bih mogao mnogo da te učim.
- Ne tražim mnogo, - reče Vincent - samo mi dozvoli da radim ovde s tobom
ponekad i da posmatram kako slikaš. Pričaj mi o svom radu, kao što si danas činio,
da bih mogao videti kako izvršavaš svoj plan. A s vremena na vreme, kad se budeš
odmarao, mogao bi da pogledaš moje crteže i da mi pokažeš gde grešim. To je sve.
- Ti misliš da malo tražiš. Ali veruj mi da je to ozbiljna stvar, uzeti učenika.
- Neću ti biti na teretu, to obećavam.
Mov je dugo razmišljao. Nikada nije želeo da uzme učenika, nije voleo da ima ljudi
oko njega dok radi. Često nije bio raspoložen da govori o svojim radovima, a nikada
nije dobio ništa osim nezahvalnosti za savete koje je davao početnicima. Ali Vincent
mu je bio rođak, stric Vincent Van Gog i Gupil kupovali su njegove slike, a usto je bilo
neke sirove, silne strasti u tom mladiću - iste one sirove strasti koju je osetio u
njegovim slikama - koja ga je privlačila.
- Dobro, Vincente, - reče on - pokušaćemo.
- Oh, rođače Mov!
- Ali pazi, ja ništa ne obećavam. Može se dogoditi da sve ispadne rđavo. Kad
se budeš smestio u Hagu, dođi u atelje, i onda ćemo videti da li možemo pomoći
jedan drugome. Ja idem u Drente da provedem jesen, dođi, recimo, početkom zime.
- Baš tada sam i hteo da dođem.Potrebno mi je još nekoliko meseci rada u
Brabantu.
- Onda smo se sporazumeli.
Dok se Vincent vraćao kući vozom, neki tihi glas je u njemu pevao:„Imam učitelja.
Kroz nekoliko meseci studiraću kod velikog slikara, i tada ću i ja naučiti da slikam.
Radiću, oh kako ću samo raditi tih nekoliko sledećih meseci, a onda će on videti koliko
sam napredovao."
Kada se vratio kući, u Eten, zatekao je Kej Vos.

Duboka žalost beše produhovila Kej. Ona je predano volela svoga muža,i njegova
smrt slomila je nešto u njoj. Ogromna životna snaga te žene, njena veselost, njeno
oduševljenje i polet sasvim su nestali. Čak i njena topla, živa kosa kao da beše izgubila
sjaj.Njeno lice se beše asketski suzilo, u plavim očima ležala su dva duboka, sumorna,
crna vira, a divna joj koža beše nekako pobledela. Mada je sada imala manje životne
snage nego onda kada ju je Vincent upoznao u Amsterdamu, imala je umesto toga više
neke zrele lepote, neke zrele žalosti koja joj je davala dubinu i sadržaj.
- Milo mi je što ste najzad ovde, Kej - reče Vincent.
- Hvala Vincente.
Prvi put su jedno drugo nazvali imenom, ne -dodajući ono „rođače". Ni sami nisu
znali kako se to desilo, niti su o tome razmišljali.
- Doveli ste i Jana, naravno?
- Da, on je u vrtu.
- Ovo je prvi put što ste došli u Brabant. Milo mi je što ste ovde, te mogu da
vam ga pokažem. Ići ćemo u duge šetnje po pustari.
- Vrlo rado, Vincente.
Govorila mu je ljubazno, ali bez oduševljenja. On primeti da joj je glas postao dublji,
drhtaviji. Seti se kako je bila pažljiva prema njemu u kući na Kajzergrahtu. Da li bi
trebalo da razgovara s njom o smrti njenog muža, da joj izjavi saučešće? Znao je da
treba nešto da joj kaže, ali je osećao da bi bilo bolje da je ne podseća na njenu žalost.
Kej mu je bila zahvalna na toj taktičnosti. Njen muž je za nju bio svetinja, i nije
mogla da razgovara o njemu s ljudima. I ona se sećala onih prijatnih zimskih večeri u
Kajzergrahtu kada je pored vatre igrala karte sa Vosom i svojim roditeljima,dok je
Vincent sedeo ispod lampe u udaljenom uglu. Nemi bol uzdiže se u njoj i zamagli njene
sada crne oči. Vincent blago položi svoju ruku na njenu, a ona ga pogleda sa dubokom
zahvalnošću. On vide koliko ju je patnja učinila osetljivom. Pre toga bila je samo srećna
devojka, sada je bila žena koja strasno pati, sa svim onim bogatstvom koje duševna
patnja može da donese čoveku. Još jednom mu prolete kroz glavu stara izreka: „Iz
patnje se rađa lepota."
- Sviđaće vam se ovde, Kej - reče mirno. - Ja provodim ceo dan u
polju,crtajući, morate da pođete sa mnom i da povedete Jana.
- Samo bih vam smetala.
- Oh, ne! Ja volim društvo. Mogu da vam pokažem mnogo zanimljivih stvari
dok se budemo šetali.
- Onda ću vrlo rado da dođem.
- To će biti dobro za Jana. Na vazduhu će ojačati.
Ona mu jedva primetno stisnu ruku.
-I bićemo prijatelji, zar ne, Vincente?
- Da, Kej.
Ona pusti njegovu ruku, i zagleda se preko druma u protestantsku crkvu, ne videći
je.
 Vincent izađe u vrt, namesti jednu klupu u blizini za Kej, i poče da pomaže Janu da
napravi kućicu od peska. Za trenutak zaboravi na veliku novost koju je doneo sa sobom
iz Haga.
Uveče, za večerom, on obavesti porodicu da ga je Mov primio za učenika. Inače on
ne bi ponovio nijednu reč pohvale koju su izrekli Tersteh i Mov, ali ga je prisustvo Kej
za stolom teralo da se prikaže u najboljoj svetlosti. Njegova majka je bila vrlo srećna.
- Moraš sve učiniti što ti kaže rođak Mov - reče ona. - On je postigao lep
uspeh.
Sutradan ujutru, Kej, Jan i Vincent vrlo rano krenuše u Lisboš, gde je Vincent hteo
da skicira. Mada se on nikada nije trudio da ponese nešto za jelo, njegova majka
spakova za njih troje dobar ručak. Smatrala je da je to neka vrsta piknika. Putem
prođoše pored jednog svračjeg gnezda na visokoj akaciji u crkvenom dvorištu, Vincent
obeća uzbuđenom dečaku da će mu naći jaje. Išli su kroz borovu šumu koja je bila sva
posuta iglicama, a zatim preko žutog, belog i sivog peska opoljine. Na jednom mestu u
polju Vincent spazi neki napušten plug i kolica. On namesti svoje male nogare, podiže
Jana u kolica, i izradi brzo skicu. Kej je stajala po strani posmatrajući Jana kako besni.
Čutala je. Vincent nije hteo da joj se nameće, bio je srećan već samo zbog toga što mu
ona pravi društvo. Nije znao da je tako prijatno kad čovek dok radi ima pored sebe
ženu.
Oni prođoše pored nekoliko kuća pokrivenih škriljcem, onda izbiše na put za
Rozendal. Kej najzad progovori.
- Znate, Vincente, - reče ona - dok sam vas posmatrala pored nogara, setila
sam se nečeg što sam često mislila o vama u Amsterdamu.
- A čega to, Kej?
- Jeste li sigurni da se nećete uvrediti?
- Siguran sam.
- E pa onda, da budem iskrena, nikada nisam mislila da ste stvoreni za
sveštenika. Znala sam da samo uzalud gubite vreme.
- Zašto mi to niste rekli?
- Nisam imala prava da to uradim, Vincente.
Ona ugura nekoliko pramenova zlatno-riđe kose pod crnu kapu, utom se spotače
na neravnom drumu i osloni se na Vincentovo rame. On je uze pod ruku da bi joj
pomogao da povrati ravnotežu, i zaboravi da izvuče svoju ruku.
- Znala sam da ćete sami morati da dođete do toga - reče ona. - Tu ne bi
pomoglo nikakvo nagovaranje.
- Sada se sećam - reče Vincent. - Opomenuli ste me da pazim da ne
postanem uskogrudi sveštenik. To su bile čudne reči za kćer jednog sveštenika.
Osmehnu se na nju čežnjivo, ali se njene oči zamračiše.
 - Znam. Ali, vidite, Vos me je naučio mnogim stvarima koje inače ne bih
razumela.
Vincent izvuče ruku ispod njene. To pominjanje Vosovog imena diže neku čudnu,
neprobojnu prepreku između njih dvoje.
Posle jednočasovne šetnje stigoše u Lisbos i Vincent opet namesti svoje nogare. Tu
je bio komadić močvare koji je hteo da naslika. Jan se igrao u pesku, a Kej je sedela iza
njega, na maloj stolici koju je poneo za nju. Držala je u ruci knjigu, ali je nije čitala.
Vincent je crtao brzo, sa nekim poletom. Slika se pojavljivala ispod njegove ruke lakše,
nego ikada ranije. Nije znao da li je to bilo zbog Movovog komplimenta ili zbog toga
što je Kej u blizini, ali potezi njegove olovke bili su sigurni. On brzo napravi nekoliko
skica jednu za drugom. Nije se osvrtao na Kej, niti je ona govorila, da mu ne bi smetala,
ali njena blizina ispunjavala ga je blaženstvom. Želeo je da mu rad bude naročito dobar
toga dana, kako bi Kej mogla da mu se divi.
Kad je došlo vreme ručku, oni odšetaše do obližnjeg hrastovog luga. Kej poređa
sadržinu korpe ispod jednog drveta koje je davalo prijatan hlad. Vazduh je bio potpuno
miran. Miris lokvanja u močvari mešao se sa neosetnim mirisom hrasta iznad njih. Kej
i Jan su sedeli s jedne strane korpe,a Vincent s druge. Kej ih je služila. Slika Movove
porodice koja sedi kod kuće za večerom javi se Vincentu pred očima.
Dok je gledao Kej, činilo mu se da nikada nije video nikoga tako lepog.Mastan žut
sir bio je odličan, a hleb njegove majke kao i obično vrlo ukusan, ali on nije mogao da
jede. Neka nova, strasna glad budila se u njemu. Nije mogao da skine oči sa Kej, sa njene
nežne kose, divno isklesanog ovalnog lica, tužnih očiju crnih kao noć, punih, slatkih
usana, koje trenutno behu izgubile svoju zrelost, ali koje će se ponovo rascvetati.
Posle ručka Jan leže da spava, spustivši glavu u majčino krilo. Vincent ju je
posmatrao kako gladi svetlu detinju kosu, ispitujućim pogledom nevino lice. Znao je
da vidi lice svoga muža u detinjem licu, da se nalazi u njihovoj kući u Kajzergrahtu sa
čovekom koga voli, a ne na brabantskoj pustari sa svojim rođakom Vincentom.
Slikao je celo poslepodne, jedno vreme mu je Jan sedeo na krilu. Dečak ga beše
zavoleo.Vincent ga je pustio da crnim krejonom žvrlja po listovima Engr-hartije. Jan se
smejao, vikao i trčao po žutom pesku, svaki čas se vraćao Vincentu zapitkujući ga
nešto, pokazujući mu stvari koje je našao, tražeći od njega da se igra s njim. Vincent se
nije ljutio, bilo mu je prijatno što se ta topla, mala životinja nežno vere po njemu.
Jesenje bila na pragu i sunce je rano zalazilo. Pri povratku su zastajali kraj čestih
bara i posmatrali kako se boje sunca na zalasku spuštaju u vodu kao leptirova krila,
polako tamne i nestaju u sumraku. Vincent pokaza Kej svoje crteže. Nije mogla dobro
da ih vidi, a ono što je videla učinilo joj se sirovo i nezgrapno. Ali Vincent je bio tako
dobar prema Janu, a usto je ona isuviše dobro znala šta znači bol.
- Sviđaju mi se, Vincente.
- Zaista, Kej?
Ta pohvala kao da podiže u njemu neku branu. Kej je bila tako prijateljski
raspoložena u Amsterdamu, ona bi razumela sve njegove pokušaje. Nekako mu se
činilo da bi ona jedina na svetu to mogla. Sa porodicom nije mogao da razgovara o
svojim namerama jer oni nisu poznavali čak ni reči kojima se on služio, sa Movom i
Terstehom je morao da se ponaša kao ponizan početnik, mada se nije uvek tako
osećao.
I on izli sve svoje srce u bujici brzih, nevezanih reči. Što je njegovo oduševljenje više
raslo, to je sve više ubrzavao korak, te ga je Kej jedva stizala. Kad god bi nešto duboko
osećao, njegove uravnoteženosti bi nestalo, a namesto nje bi se javili oni stari, divlji,
nemirni pokreti. Pred njom više nije bio onaj uglađeni džentlmen s kojim je provela
poslepodne, ovaj provinciski prostak joj je ulivao strah. Njegovo ponašanje bilo je tako
nevaspitano, tako nezrelo. Nije bila svesna da joj on poklanja najređi, najskupoceniji
dar koji jedan muškarac može da da jednoj ženi.
Izlio je pred nju sva ona osećanja koja su bila duboko zakopana u njemu otkako je
Teo otišao u Pariz. Pričao joj je o svojim težnjama i ciljevima, o duhu kojim je hteo da
prožme svoja dela. Kej se čudila zašto se on tako uzrujava. Nije ga prekidala, ali ga nije
ni slušala. Živela je u prošlosti, stalno u prošlosti, i smatrala je donekle neukusnim to
što neko može da živi sa toliko radosti i oduševljenja u budućnosti. Vincent je isuviše
jako osećao svoje sopstveno kipenje da bi primetio kako se Kej povukla.Nastavio je da
maše rukama sve dok nije privukao njenu pažnju izgovorivši jedno ime.
- Nojhejs? Mislite na onog slikara što živi u Amsterdamu?
- Nekada je tamo živeo. Sada je u Hagu.
- Znam. Vos mu je bio prijatelj. Nekoliko puta ga je dovodio kući.
Vincent se zaustavi.
Vos! Stalno taj Vos! Ali zašto? On je umro. Mrtav je više od godinu dana. Vreme je
već da ga zaboravi. On pripada prošlosti isto kao i Ursula. Zašto Kej skreće razgovor
na Vosa? Čak i u ono vreme kada je živeo u Amsterdamu nikada nije voleo njenog
muža.
Jesen se bližila kraju. Čilim od borovih iglica u šumama postao je smeđ kao rđa.
Svakog dana Kej i Jan su pravili društvo Vincentu dok je slikao u polju. U njene obraze
se beše vratilo malo boje od dugih šetnji po pustopoljini, a korak joj beše čvršći i
sigurniji. Sada je sa sobom nosila korpicu za šivenje, te su joj prsti bili isto tako
zaposleni kao i Vincentovi. Počela je da govori slobodnije i otvorenije o svom
detinjstvu, o knjigama koje je čitala i o zanimljivim ljudima koje je poznavala u
Amsterdamu.
Porodica je na njihovo prijateljstvo gledala s odobravanjem. Vincentovo društvo
ulivalo joj je interesovanje za život. A zahvaljujući njenom prisustvu u kući Vincent je
bio mnogo ljubazniji. Ana Kornelija i Teodorus su blagodarili Bogu za tu zgodnu
priliku, i činili su sve što su mogli da bi dvoje mladih ljudi bili zajedno.
Vincent je voleo sve na Kej: njenu vitku, nežnu priliku,tako strogo zatvorenu i dugu,
crnu haljinu, čednu crnu kapicu, koju je nosila kada je išla u polje, prirodan miris
njenog tela, koji je osećao kada bi se ona nagnula k njemu, način na koji je pućila usta
kada je brzo govorila, prodoran pogled njenih tamnoplavih očiju, njen grleni i zvučni
glas koji ga je potresao do dna duše,a koji mu je zvonio u ušima kada bi legao da spava,
sjaj njene kože, u koju je tako strasno želeo da zarije svoje požudne usne.
Sada je shvatio da je mnoge godine proživeo samo upola, da su ogromne zalihe
naklonosti i nežnosti u njemu sasvim usahle, jer je bistra hladna voda ljubavi bila
uskraćena njegovim suhim nepcima. Bio je srećan samo kada je Kej bila kraj njega,
činilo mu se da ga njeno prisustvo celog obuhvata. Kada bi išla s njim u polje, radio bi
brzo i s uživanjem, kad bi ostajala kod kuće, svaki potez kičice teško mu je padao.
Uveče bi sedeo u trpezariji za velikim drvenim stolom, prekoputa nje, i mada je
precrtavao skice, njeno nežno lice lebdelo je stalno između njega i hartije. Kada bi je s
vremena na vreme pogledao kako sedi pri bledoj svetlosti velike žute svetiljke, i kada
bi uhvatio njen pogled, ona bi se osmehnula na njega sa nežnom tihom setom. Često je
osećao kako neće moći da izdrži tako udaljen od nje ni trenutka više, da će morati da
skoči pred celom porodicom, da je besno pritisne na grudi i da svoje tople, suhe usne
zarije u vrelo njenih hladnih usana.
Nije voleo samo njenu lepotu, nego celo njeno biće i ponašanje, njen mirni hod,
njenu savršenu uravnoteženost i ophođenje, njeno dobro vaspitanje koje se ogledalo
u svakom i najmanjem pokretu.
Nije ni slutio kako je bio usamljen za vreme tih sedam dugih godina otkako je
izgubio Ursulu. Celog života nijedna mu žena nije kazala nežnu reč, niti ga pogledala
očima zamagljenim od nežnosti, niti ga lako pogladila po licu a zatim poljubila.
Nikad ga nijedna žena nije volela. To nije bio život, to je bila smrt. Kada je voleo
Ursulu, to još nije bilo tako strašno, jer je tada - u svojoj ranoj mladosti - želeo samo da
daje, a to davanje je Ursula odbila. Ali sada, osećajući zrelu ljubav, želeo je podjednako
i da daje i da prima. Znao je da će mu život biti nemoguć ako Kej ne uzvrati toplo to
njegovo novo osećanje.
Jedne noći, čitajući Mišlea, on naiđe na rečenicu: „da bi bio čovek, potrebno je da na
tebe duhne žena".
Mišle je uvek imao pravo. On, Vincent, nije bio čovek. Mada je imao dvadeset osam
godina, on se još nije rodio. Dah Kejine lepote i ljubavi dodirnuo ga je, te je najzad
postao čovek.
Kao čovek želeo je Kej. Želeo ju je očajnički i strasno. Voleo je i Jana, jer je bio deo
voljene žene. Ali je mrzeo Vosa, mrzeo ga je iz dubine duše, jer je izgledalo da ništa što
on radi ne može da istera tog mrtvog čoveka iz njenog sećanja. Nije mu bilo žao zbog
njene bivše ljubavi i udaje, kao što nije žalio ni one godine koje je propatio zbog svoje
ljubavi prema Ursuli. Oboje su se prekalili u plamenu patnji, i zato će njegova ljubav
biti utoliko čistija.
Znao je da bi mogao naterati Kej da zaboravi onog čoveka koji je pripadao prošlosti.
Njegova ljubav mogla bi sada da bude tako vrela da bi izbrisala prošlost. Uskoro će
otići u Hag da uči kod Mova. Mogao bi da povede i Kej sa sobom, mogli bi da zasnuju
domaćinstvo slično onom koje je on video u Ejlbomenu. Želeo je da ima dom i decu na
čijim bi licima bile utisnute njegove crte. Sada je postao čovek, i došlo je vreme kad će
morati da prestane da luta.U životu mu je bila potrebna ljubav, ona bi učinila da mu
dela ne budu više tako gruba, zaoblila bi im oštre ivice, ulila u njih ono osećanje
stvarnosti koje im je nedostajalo. Nikada ranije nije shvatao koliko je u njemu sve bilo
beživotno bez ljubavi, da je to znao, strasno bi zavoleo prvu ženu na koju bi naišao.
Ljubav je začin života, ona je potrebna čoveku da bi osetio ukus svih stvari na svetu.
Sada je bio srećan što ga Ursula nije volela. Kako je onda njegova ljubav bila
površna, a kako je sada duboka i zrela. Da se onda oženio Ursulom, nikada ne bi saznao
šta je prava ljubav! Nikada ne bi mogao da voli Kej! Sada je prvi put shvatio da je Ursula
bila površno, lakomisleno dete, bez finoće ili nekih naročitih osobina. Godinama je
patio zbog jedne bebe!Jedan čas proveden sa Kej vredeo je koliko ceo život s Ursulom.
Put je bio težak, ali ga je doveo do Kej, i to ga je opravdalo. Odsada će život biti lep, on
će raditi, voleti, i prodavati svoje slike. I biće srećni zajedno. Svaki čovečji život ima
svoj uzorak po kome mora da se radi polako, sve dok se ne završi.
Uprkos svojoj nagloj naravi i nestrpljivosti, on je uspeo da se obuzda.Hiljadu puta
dok je bio sam sa Kej u polju i dok su razgovarali o nevažnim stvarima želeo je da
uzvikne: „Slušajte, ostavimo se svih tih izgovora i slučajnosti. Hoću da vas zagrlim, da
vam ljubim usne, ljubim, ljubim! Hoću da budete moja žena i da ostanete sa mnom
zauvek! Mi pripadamo jedno drugom, i u svojoj usamljenosti mi smo očajnički potrebni
jedno drugom!"
Ali je nekim čudom uvek uspevao da se savlada. Nije mogao tako iznebuha da joj
govori o ljubavi, to bi bilo suviše. Kej mu nikada nije davala ni najmanjeg povoda. Uvek
je izbegavala razgovore o ljubavi i udaji. Kako i kada bi trebalo da joj kaže? Osećao je
da će to morati da bude uskoro, jer se zima približavala, a on je morao da ide u Hag.
Najzad više nije mogao da izdrži, volja mu se slomila. Bili su pošli putem prema
Bredi. Vincent je proveo jutro slikajući kopače na poslu.Ručali su kraj malog potoka u
senci topola. Jan je zaspao na travi. Kej je sedela pored korpe. Vincent kleče uz nju da
bi joj pokazao neke crteže. Dok je govorio, brzo, ni sam ne znajući šta govori, osećao je
kako ga peče njeno toplo rame, taj dodir ga je tako upalio da više nije vladao
sobom.Crteži mu ispadoše iz ruke, on zgrabi Kej naglo, divlje, i bujica grubih, strasnih
reči provali sa njegovih usana.
- Kej, ne mogu da ćutim više ni trenutka! Morate znati da vas volim, da vas
volim više nego samoga sebe! Uvek sam vas voleo,od prvog trenutka kad sam vas
ugledao u Amsterdamu! Moraću večito da vas zadržim za sebe!Kej, kažite mi da me
bar malo volite. Ići ćemo da živimo u Hagu, nas dvoje sami. Imaćemo svoj dom, i
bićemo srećni. Vi me volite, zar ne, Kej? Recite da ćete se udati za mene, draga Kej.
Kej nije pokušavala da se otrgne.Od užasa i odvratnosti nije razumela reči koje je
on govorio, ali je shvatila njihov značaj, te polako poče da je obuzima strah. Posmatrala
ga je besno svojim plavo-crnim očima, digavši ruku k ustima da bi prigušila krik.
- Ne, nikada, nikada! - izusti ona ljutito.
Istrgavši se iz njegovog zagrljaja, ona zgrabi dete koje je spavalo, i besomučno
potrča preko polja. Vincent pojuri za njom. Izgledalo je da joj je strah dao krila. Bežala
je pred njim. On nije shvatio šta se dogodilo.
- Kej! Kej! - vikao je za njom. - Ne bežite.
 Na zvuk njegovog glasa ona samo ubrza korake. Vincent je trčao, mašući ludački
rukama, dok mu se glava klatila na ramenima.Kej se spotače i pade na meku brazdu u
polju. Jan se zaplaka. Vincent kleče pred nju u blato, i ščepa je za ruku.
- Kej, zašto bežite od mene kad vas toliko volim? Zar ne shvatate da morate
biti moji? I vi mene volite, Kej. Ne plašite se, ja samo kažem da vas volim.
Zaboravićemo prošlost, Kej, i počećemo nov život.
Strah koji se odražavao u njenom pogledu pretvori se u mržnju. Ona istrže svoje
ruke iz njegovih. Jan se sada beše potpuno probudio. Vincentov divlji, strastan pogled
uplaši dete, a zbrkane reči koje je govorio taj čudni čovek izazvaše kod njega užas. Ono
zagrli majku oko vrata i poče da plače.
- Kej, draga, zar ne možete reći da me bar malo volite?
- Ne, nikada, nikada!
I ona potrča preko polja ka drumu. Vincent je sedeo u mekom pesku,zapanjen! Kej
stiže do druma, i nestade. Vincent se podiže i pojuri za njom, dozivajući je iz sveg glasa.
Kad je stigao do druma, video je daleko dole,još uvek je trčala, pritisnuvši dete na
grudi. On stade. Gledao ih je kako nestaju iza jedne okuke! Dugo je tako stajao. A onda
se vrati preko polja.Pokupi svoje crteže sa zemlje. Bili su malo uprljani. On stavi stvari
koje beše poneo za ručak u korpu, prebaci nogare preko ramena, i uputi se kući teška
koraka.
U župnom dvoru osećala se zategnutost, Vincent to oseti onog trenutka kada je
stupio na prag. Kej se beše zaključala u svoju sobu sa Janom. Otac i majka su bili sami
u trpezariji. Razgovarali su, ali su naglo zaćutali kada je on ušao, osećao je kako je pola
rečenice lebdelo neizgovoreno u vazduhu. On zatvori vrata iza sebe. Primetio je da je
otac verovatno strašno ljut, jer je kapak na njegovom desnom oku bio skoro sasvim
spušten.
- Vincente, kako si sama mogao? - zavapi majka.
- Kako sam mogao - šta? - Nije bio siguran u to šta mu prebacuju.
- Da tako uvrediš svoju rođaku!
Vincent nije znao šta da odgovori na to. On skide nogare s leđa i stavi ih u jedan
ugao. Njegov otac bio je isuviše uzbuđen da bi mogao da govori.
- Da li vam je Kej tačno ispričala šta se dogodilo? - upita Vincent.
Otac olabavi prstom tvrdi okovratnik koji mu se beše urezao u crveni vrat. Desnom
rukom steže ivicu stola.
- Rekla nam je da si je ščepao u zagrljaj i da si bulaznio nešto kao ludak.
- Rekao sam da je volim - reče Vincent mirno. - Ne mogu da shvatim kako
to može da bude uvreda.
- Jesi li joj samo to rekao? - Očev glas bio je leden.
- Ne. Pitao sam je da li hoće da bude moja žena.
 - Tvoja žena!
- Da. Šta je tako čudno?
- Oh, Vincente - reče majka. - Kako si mogao tako nešto i da pomisliš?
-I vas dvoje ste sigurno mislili...
- Ali kako sam mogla sanjati da ćeš da se zaljubiš u nju?
- Vincente, - reče otac - shvataš li ti da je Kej tvoja sestra od tetke?
- Da. Pa šta je s tim?
- Ne možeš se oženiti sestrom od tetke. To bi bilo... to bi bilo...
Sveštenik nije mogao ni da izgovori tu reč. Vincent priđe prozoru i zagleda se u vrt.
- Šta bi to bilo?
- Rodoskvrnjenje.
Vincent se s mukom savlada.Kako se usuđuju da kaljaju njegovu ljubav tako ružnim
rečima?
- To je obična glupost, oče, i sasvim je nedostojna vas.
- Kažem ti da bi to bilo rodoskvrnjenje! - povika Teodorus. – Neću dozvoliti
takav grešan odnos u porodici Van Gog.
- Nadam se da ne misliš da citiraš Bibliju, oče? Braći i sestrama od tetke bilo
je uvek dozvoljeno da se venčavaju.
- Oh, Vincente, dragi moj, - reče majka - ako si je voleo, zašto nisi pričekao?
Njen muž je umro tek pre godinu dana. Ona ga je uvek odano volela. A usto znaš da
nemaš dovoljno novaca da izdržavaš ženu.
- Smatram da je ono što si učinio - reče otac - preuranjeno i netaktično.
Vincent se trže. On napipa svoju lulu, zadrža je za trenutak ti ruci, a onda je opet
vrati u džep.
- Oče, moram da te zamolim iskreno i odlučno da više ne upotrebljavaš
takve reči. Moja ljubav prema Kej je najlepša stvar koja mi se ikada dogodila. Ne
dozvoljavam da je nazivaš preuranjenom i netaktičnom.
On zgrabi nogare i ode u svoju sobu. Sede na postelju i upita sam sebe:
„Šta se dogodilo? Šta sam učinio? Kazao sam Kej da je volim, a ona je pobegla. Zašto?
Zar me ona neće?"
„Ne, nikada, nikada!"
Proveo je noć mučeći sebe i neprestano preživljavajući taj prizor. Uvek bi se
zaustavio na tom istom mestu. Ta kratka rečenica odjekivala mu je u ušima kao
pogrebno zvono.
 Sutradan ujutru trebalo mu je dugo dok se rešio da siđe dole. Zategnutost beše
iščezla iz vazduha. Majka je sedela u kuhinji. Ona ga poljubi kad je ušao, i potapša ga
nežno po obrazu.
- Jesi li spavao, dragi? - upita ga.
-Gde je Kej?
- Otac ju je odvezao u Bredu.
- Zašto?
- Da uhvati voz. Vraća se kući.
- U Amsterdam?
- Da.
- A tako!
- Ona smatra da je tako bolje, Vincente.
- Da li je ostavila neku poruku za mene?
- Ne, dragi. Hoćeš li da doručkuješ?
- Nijednu reč? O onome što se juče dogodilo? Je li bila ljuta na mene?
- Nije, ali je htela da ode kući, svojim roditeljima.
Ana Kornelija zaključi da bi bilo bolje da ne ponovi ono što je Kej rekla. Umesto toga
ona stavi jedno jaje da se prži.
- Kad odlazi voz iz Brede?
- U deset i dvadeset minuta.
Vincent baci pogled na kuhinjski sat.
- Sada je baš toliko - reče on.
- Da.
- Znači, ništa više ne mogu da učinim?
- Hodi i sedi ovamo dragi. Imam jutros sveže jezike.
Ona raščisti deo kuhinjskog stola, pokri ga salvetom i poređa doručak. Stajala je
nad njim, terajući ga da jede, imala je osećanje da bi se sve dobro svršilo kad bi on
samo mogao da natrpa dosta hrane u stomak.
Vincent je video da joj time pričinjava zadovoljstvo,te je gutao sve što je stavljala
na sto. Ali ukus onoga „Ne, nikada, nikada", osećao je u ustima, i on mu je zagorčavao
svaki ukusan zalogaj koji bi progutao.
 7

Znao je da svoj posao voli više nego što voli Kej. Ako bi bio prisiljen da bira između
njih, ne bi ni trenutka posumnjao šta će izabrati.Pa ipak mu je rad odjednom postao
dosadan. Nije više mogao da radi s voljom. Gledao je crteže brabantskih tipova, koji su
visili na zidovima, i uvideo da je napredovao otkako se u njemu probudila ljubav
prema Kej. Znao je da još uvek ima nečeg oporog i oštrog u njegovim crtežima, ali je
osećao da bi Kejina ljubav mogla to da ublaži. Njegova ljubav bila je toliko ozbiljna i
strasna da se nije mogla obeshrabriti mnogima „ne, nikada, nikada", on je njeno
odbijenje smatrao kao komad leda koji će on pritisnuti na srce da bi ga otopio.
Ali u njegovoj duši je postojala još jedna klica sumnje koja mu nije dala da radi. A
ako on ne bude mogao da je natera da promeni svoju odluku? Izgledalo je da nju peče
savest i pri samoj pomisli na to da bi mogla ponovo voleti. On je hteo da je izleči od te
opasne bolesti stalnog vraćanja u prošlost.Hteo je da spoji svoju pesnicu crtača sa
njenom rukom žene, i da radom zaslužuje svakidašnji hleb i njihovu zajedničku sreću.
Provodio je vreme u svojoj sobi pišući Kej strasna pisma pune preklinjanja. Tek
posle nekoliko nedelja saznao je da ih ona i ne čita.Gotovo svakog dana pisao je Teu,
svom povereniku, hrabreći na taj način sebe protiv sumnji koje su mu se rađale u duši
i protiv udruženih napada svojih roditelja i Velečasnog Strikera. Patio je, gorko je
patio, a nije uvek uspevao to da sakrije. Majka jednom dođe k njemu s licem punim
sažaljenja i sa mnogo utešnih reči.
- Vincente, - reče ona - ti ne možeš udarati svojom sirotom glavom o kameni
zid. Teča Striker kaže da je „Ne" njena poslednja reč.
- Ne tiče me se šta on kaže.
- Ali ona mu je to rekla, dragi.
- Da me ne voli?
- Da, i da nikada neće promeniti mišljenje.
- To ćemo još videti.
- Sve je tako beznadežno,Vincente. Teča Striker kaže da čak i kad bi te Kej
volela, on ne bi dozvolio da se venčate dokle god ti ne budeš zarađivao bar hiljadu
franaka godišnje. A ti znaš da si vrlo daleko od toga.
- Ali, majko, onaj ko voli živi, onaj ko živi radi, a onaj ko radi ima hleba.
- To je sve lepo, dragi moj, ali je Kej odrasla u izobilju. Uvek je imala lepe
stvari.
- Njene lepe stvari je danas ne čine srećnom.
- Kad biste vas dvoje poslušali svoja osećanja i kad biste se venčali, iz toga
bi proizišla velika nesreća, siromaštvo, glad, smrzavanje, bolest. Jer ti dobro znaš
da te porodica ne bi pomogla ni jednim jedinim frankom.
 - O svemu tome sam već razmišljao, majko, i to me nimalo ne plaši. Ipak bi
za nas bilo bolje da smo zajedno nego da smo rastavljeni.
- Ali, dete moje, Kej te ne voli!
- Kad bih samo mogao da odem u Amsterdam, kažem ti da bih ono „Ne"
pretvorio u „Da".
Smatrao je da je to jedna od najgorih petites miseres de la vie humaine* što nije
mogao da ode voljenoj ženi, što nije mogao da zaradi ni jedan jedini franak za voznu
kartu. Njegova nemoć dovodila ga je do besa. Bilo mu je dvadeset i osam godina,
dvanaest godina naporno je radio odričući se svega osim onog što mu je bilo
najneophodnije za život, a sada nije mogao da nabavi tu bednu sumicu kojom bi kupio
kartu do Amsterdama.
* (franc.) sitne nevolje čovečjeg života

Pomišljao je i na to da pređe tih sto kilometara peške, ali je znao da bi tamo stigao
prljav, gladan i iscrpen. On za sve to nije mnogo mario, ali kad bi ušao u Strikerovu
kuću u onakvom stanju kao što je ušao u Pitersenovu...! Mada tog jutra već beše poslao
jedno dugačko pismo Teu, on sede ponovo uveče i napisa mu još jedno:
„Dragi Teo,
Strašno mi je potreban novac za put u Amsterdam. Kad bih samo imao dovoljno,
odmah bih krenuo.
Šaljem ti nekoliko crteža, javi mi zašto se oni ne prodaju, i šta treba da učinim da bi
se prodavali. Jer ja moram da zaradim novaca za voznu kartu, da bih otišao i dokučio
šta znači ono: „Ne, nikada, nikada."

Kako su dani prolazili, on oseti da u njemu raste neka nova, zdrava energija. Ljubav
ga je učinila odlučnim. Ugušio je svaki trag sumnje u duši i verovao da bi - ako samo
bude mogao da vidi Kej,da joj objasni kakav je on čovek u stvari - mogao da promeni
ono „Ne, nikada, nikada" u „Da! zauvek, zauvek!" Sa novim zanosom bacio se na posao,
iako je znao da je njegova slikarska ruka još uvek nespretna, bio je duboko ubeđen da
će vreme to izbrisati, kao što će izbrisati i Kejino odbijanje.
Sutradan on posla pismo Velečasnom Strikeru, jasno mu objašnjavajući svoj slučaj.
Nije mnogo birao reči, i smešio se pri pomisli kakve će usklike njegovo pismo izmamiti
sa tečinih usana. Otac mu beše zabranio da napiše to pismo, prava bitka pripremala se
u župnom dvoru.Teodorus je posmatrao život sa gledišta poslušnosti i pristojnog
ponašanja, on nije ništa hteo da zna o grešnom ljudskom temperamentu. Ako njegov
sin ne može da se prilagodi tom kalupu, onda njegov sin ne valja, a ne kalup.
- Za sve to su krive francuske knjige što ih čitaš - reče za večerom Teodorus.
- Ako si stalno u društvu lopova i ubica, kako se može očekivati da ćeš se ponašati
kao poslušan sin i džentlmen?
Vincent s blagim čuđenjem diže pogled sa svog Mišlea.
 - Lopovi i ubice? Ti nazivaš Viktora Igoa i Mišlea ubicama?
- Ne, ali oni o tome pišu. Njihove knjige su pune zla.
- Gluposti, oče! Mišle je čist kao Biblija.
- Ne dozvoljavam takva bogohuljenja ovde, mladi čoveče! - povika
Teodorus u pravednom gnevu. - Te knjige su nemoralne. Tvoje francuske knjige su
te upropastile.
Vincent ustade, obiđe oko stola i stavi knjigu „Ljubav i žena" ispred Teodorusa.
- Postoji samo jedan način da te uverim - reče on. - Pročitaj nekoliko strana.
Uticaće na tebe. Mišle samo hoće da nam pomogne u rešavanju naših problema i
naših sitnih nevolja.
Teodorus baci knjigu na pod pokretom poštenog čoveka koji tera od sebe greh. -
Nije mi potrebno da je čitam! - zapenuši on. - Imamo jednog strica u porodici Van
Gog koji je zaražen francuskim idejama i zato se odao piću.
- Mille pardons*, oče Mišle - promrmlja Vincent dižući knjigu.
* (franc.) Oprosti po hiljadu puta!

- A zašto „Oče Mišle",ako smem da pitam? - reče Teodorus ledeno. – Da li

pokušavaš da me uvrediš?
- Nije mi ni na kraj pameti - reče Vincent. - Ali moram ti reći iskreno da bih, kad
bi mi bio potreban savet, pre otišao Mišleu nego tebi. Njegov bi mi savet bio mnogo
više dobrodošao.
- Oh, Vincente, - preklinjala ga je majka - zašto govoriš takve stvari? Zašto kidaš
porodične veze?
- Da, baš to radiš - povika Teodorus. - Kidaš porodične veze. Tvoje ponašanje je
neoprostivo. Bolje bi bilo da napustiš ovu kuću i odeš da živiš negde na drugom mestu.
Vincent se pope u svoj atelje i sede na postelju. Bezvoljno se upita zašto uvek kada
doživi neki težak udarac seda na postelju umesto na stolicu. Rasejano pogleda
unaokolo po zidovima sobe kopače, sejače, radnike, krojačice, čistačice, drvoseče i
svoje crteže iz Hajke. Da, napredovao je. Ali njegovo delo time još nije bilo završeno.
Mov se nalazio u Drentu, i trebalo je da ostane tamo još mesec dana. Vincent nije hteo
da napusti Eten. Tu se osećao udobno, život negde drugde bio bi skuplji. Pre nego što
zauvek napusti taj kraj, bilo mu je potrebno još vremena da savlada nespretnost u
izražavanju i uhvati duh brabantskih ljudi. Otac mu je rekao da napusti kuću, upravo
prokleo ga je. Ali sve je to bilo izrečeno u srdžbi. A ako su uistinu rekli „Idi!" i stvarno
to i mislili... Zar je on zaista tako rđav da ga moraju isterati iz roditeljske kuće?
Sutradan je primio preko pošte dva pisma. Prvo je bilo od Velečasnog Strikera,
odgovor na njegovo preporučeno pismo.Uz njega je bilo priloženo jedno pisamce od
žene Velečasnoga. Oni su opisali Vincentovu karijeru nedvosmislenim izrazima i
saopštavali mu da Kej voli drugog čoveka, da je taj čovek bogat, i da oni žele da njegovi
varvarski napadi na njihovi ćerku smesta prestanu.
„Zaista nema bezvernijih, okrutnijih i koristoljubivijih ljudi nego što su duhovnici",
reče Vincent sam sebi, gužvajući pismo iz Amsterdama u ruci sa divljačkim uživanjem,
kao da gužva lično Velečasnog.
Drugo pismo bilo je od Tea.
„Crteži su dobro izraženi. Učiniću sve što je u mojoj moći da ih prodam. U
međuvremenu prilažem dvadeset franaka za tvoj put u Amsterdam. Srećno, stari moj!"

Kad je Vincent izišao iz Centralne železničke stanice, već se spuštala noć. On brzo
krete uz Damrak ka Damu, prođe Kraljev dvor i poštu, uputi se prečicom ka
Kajzergrahtu. Bilo je to vreme kada su iz trgovina i kancelarija izlazili činovnici i
trgovci.
On pređe Singel, i zaustavi se za trenutak na mostu Herengraht da bi posmatrao
neke ljude na šlepu koji su sedeći oko stola večerali hleb i haringe. Zatim skrete ulevo,
prema Kajzergrahtu, prođe pored dugog reda flamanskih kuća, i nađe se pred uskim
kamenim stepenicama i crnom ogradom Strikerove kuće. Seti se kako je prvi put tu
stajao, na početku svoje amsterdamske pustolovine, i shvati da postoje gradovi u
kojima su ljudi zauvek prokleti.
Žurio je što je brže mogao celim putem uz Damrak i preko Centra, sada,kada je
stigao, on oseti strah i neodlučnost. Pogleda gore i vide gvozdenu kuku koja je
izvirivala iz prozora na mansardi. Pade mu na pamet kako bi to bilo zgodno za čoveka
koji hoće da se obesi.
On pređe preko širokog trotoara popločanog crvenim opekama i zaustavi se na ivici
gledajući dole u kanal. Znao je da će se idućeg časa rešiti ceo tok njegovog budućeg
spoljašnjeg života. Kad bi samo mogao da vidi Kej, da govori s njom, da je primora da
ga shvati, sve bi se dobro svršilo. Ali je otac mlade devojke imao ključ od ulaznih vrata.
Ako Velečasni Striker odbije da ga primi?
Kanalom je polako uzvodu plovila dereglija, natovarena peskom, koju su vukli ka
mestu gde će se usidriti preko noći. Trag od vlažnog, žutog peska video se na crnom
boku gde su izbacivali tovar. Vincent primeti da nema konopca za rublje razapetog
između kljuna i krme, i rasejano se tome začudi. Neki mršavi, koščati čovek nasloni se
grudima na neku motku, i odupiraše se iz sve snage, dok nespretan, težak čamac nije
krenuo niz vodu. Neka žena u prljavoj pregači sedela je na krmi, kao komad kamena
koje je voda izdubila. Rukom je iza leđa pokretala nespretno krmilo. Mala devojčica,
dečak i prljavi beli pas stajali su na krovu kabine i čežnjivo posmatrali kuće duž
Kajzergrahta.
 Vincent se pope uz pet kamenih stepenika i zazvoni. Posle jednog trenutka izađe
neka devojka. Ona se zagleda u Vincenta, koji je stajao u senci, poznade ga i ispreči se
pred vrata u svoj svojoj veličini.
- Da li je Velečasni Striker kod kuće? - upita Vincent.
- Ne. Nije kod kuće. - Ona je dobro znala šta joj je naređeno.
Vincent je čuo unutra neke glasove. On gurnu ženu ustranu.
- Sklonite mi se s puta - reče joj.
Devojka je išla za njim pokušavajući da mu prepreči put.
- Cela porodica je za večerom - bunila se ona. - Ne možete da uđete.
Vincent prođe krpz dugačak hol i stupi u trpezariju. U trenutku kada je ulazio on
spazi krajičak poznate crne haljine kako nestaje kroz druga vrata. Velečasni Striker,
tetka Vilhelmina i dvoje manje dece sedeli su za stolom. Postavljeno je bilo za petoro.
Na mestu za kojim je stajala prazna stolica,odgurnuta u stranu, ležao je tanjir sa
kuvanom teletinom, krompirima i boranijom.
- Nisam mogla da ga zaustavim, gospodine - reče devojka. – Odgurnuo me
je u stranu.
Na stolu su stajala dva srebrna svećnjaka sa visokim belim svećama,koje su davale
jedinu svetlost. Kalvin, okačen na zidu, izgledao je tajanstven u žutom sjaju. Srebrni
pribor za jelo koji je stajao na ormanu ukrašenom rezbarijama sijao je u mraku, i
Vincent primeti uzani visoki prozor ispod koga je prvi put govorio sa Kej.
- No, Vincente, - reče njegov teča - izgleda da ti je ponašanje sve gore iz dana
u dan.
- Hoću da razgovaram sa Kej.
- Ona nije ovde. Otišla je u posetu prijateljima.
- Sedela je na ovom mestu kad sam zazvonio. Počela je da večera.
Striker se okrenu ženi. - Izvedi decu iz sobe.
- E pa, Vincente, - reče on - stvaraš nam mnogo neprilika. Ne samo ja, nego
i svi ostali u porodici izgubili su potpuno strpljenje. Ti si skitaica, lenština, prostak
i, kako se meni čini, jedna nezahvalna, pokvarena priroda. Kako si se samo usudio
da se zaljubiš u moju kćer? To je uvreda za mene.
- Dozvoli mi da vidim Kej, teča Strikere. Hteo bih da razgovaram s njom.
- Ona ne želi da razgovara s tobom. Ona više nikada ne želi da te vidi.
- Je li Kej to rekla?
- Da.
- Ne verujem.
 Striker se zaprepasti. To je bilo prvi put otkako je rukopoložen da mu neko kaže da
laže.
- Kako se usuđuješ da kažeš da ja ne govorim istinu?
- Nikada neću u to poverovati dokle god ne čujem lično iz njenih usta. Pa
čak ni onda neću verovati.
- Kad samo pomislim na sve ono dragoceno vreme i novac koje sam straćio
na tebe ovde u Amsterdamu.
Vincent se teško spusti na stolicu sa koje je Kej malopre ustala, i položi obe ruke na
sto.
- Tečo, slušaj me jedan trenutak. Dokaži da čak i sveštenik može da ima
ljudsko srce ispod svog trostrukog čeličnog oklopa. Ja volim tvoju kćer.Volim je
očajnički. Svakog časa, i danju i noću, ja mislim na nju i čeznem za njom. Ti služiš
Bogu, pa onda, za ime božje, smiluj se na mene! Nemoj biti tako svirep. Znam da još
nisam uspeo, ali ako mi daš malo vremena, ja ću uspeti. Daj mi prilike da joj
dokažem svoju ljubav. Pusti me da joj pomognem da shvati zašto mora da me voli.
Sigurno si i ti nekada bio zaljubljen, teča Strikere, i znaš kako čovek može da pati.
Ja sam dosta patio, dozvoli mi da bar jednom nađem malo sreće. Samo mi daj prilike
da zadobijem njenu ljubav, to je sve što tražim. Ne mogu ni dana više da podnosim
tu usamljenost i bedu!
Velečasni Striker ga je posmatrao jedan trenutak, a onda reče: - Zar si ti takav slabić
i kukavica da ne možeš da podneseš malo bola? Zar večno moraš da kukaš?
Vincent besno skoči na noge. Sva blagost iščeze iz njega. Jedino ta činjenica što su
stajali prekoputa jedan drugog, oko stola, razdvojeni dvema visokim svećama u
srebrnim svećnjacima, zadržala je mladog čoveka da ne udari sveštenika. Mrtva tišina
vladala je u sobi dok su dva čoveka stajala gledajući jedan drugog pravo u oči, u kojima
su gorele svetlucave tačkice.
Vincent nije znao koliko je vremena prošlo. On podiže ruku i spusti je pored sveće.
- Pusti me da govorim s njom - reče on - samo toliko vremena koliko mogu
da držim ruku na ovom plamenu.
On okrete ruku i stavi nadlanicu nad plamen. Svetlost u sobi se priguši.Koža mu
smesta pocrne od plamena. Posle nekoliko trenutaka postade crvena. Prođe pet
sekundi. Deset. Oči Velečasnog Strikera raširiše se od užasa. Kao da je bio paralisan.
Nekoliko puta pokušao je da progovori, da se pomakne, ali nije mogao. Prodoran,
surov Vincentov pogled držao ga je prikovanog. Prođe petnaest sekundi. Zategnuta
koža puče, ali ruka i ne zadrhta. Velečasni Striker najzad dođe k sebi, trgnuvši se besno.
- Ludače! - povika on iz sveg glasa. - Bezumniče!
Bacivši se preko stola, on zgrabi sveću i ugasi plamen pesnicom. Zatim se naže nad
drugu sveću i dunu snažno u nju.
 U sobi zavlada tama. Dva čoveka su stajala jedan prekoputa drugog, oslanjajući se
dlanovima o sto, buljeći u tamu, nisu mogli ništa da vide, a ipak su isuviše jasno videli
jedan drugoga.
- Ti si lud! - uzviknu Velečasni. - I Kej te mrzi iz dubine duše! Izlazi iz ove kuće i ne
usuđuj se da se ikada vratiš!
Vincent polako pođe mračnom ulicom i nađe se u predgrađu. Poznati i nekako
prijatan zadah stajaće vode dopre mu do nozdrva, dok je stajao buljeći u poluslanu,
ustajalu vodu kanala. Gasna svetiljka sa ugla bacala je slabu svetlost na njegovu levu
ruku - neki duboki nagon beše ga zadržao da ne izgori onu ruku kojom je crtao - i on
ugleda crnu rupu na koži. Išao je pored niza malih kanala koji su slabo mirisali na
davno zaboravljeno more. Najzad se nađe u blizini kuće Mendesa da Koste. On sede na
nasip kanala i baci jedan kamenčić u njega a da se nije ni primetilo da ispod ima vode.
Kej beše iščezla iz njegovog života. Ono „Ne, nikada, nikada" dolazilo je iz dubine
njene duše. Njen krik beše se preselio u njega, postao njegova svojina. Bubnjao mu je
u glavi, ponavljajući: „Ne, nikada, nikada je više nećeš videti. Nikada više nećeš čuti
melodičan zvuk njenog glasa, niti videti osmeh u njenim tamnoplavim očima, niti
osećati dodir njene tople puti na svom obrazu. Nikada nećeš znati šta je ljubav, jer ona
ne može da živi, ne može čak ni toliko vremena koliko možeš da držiš ruku u
plamenom iskušenju bola!"
Ogroman potmuo talas bola navali mu u grlo. On diže levu ruku k ustima da bi
ugušio krik, da Amsterdam i ceo svet nikada ne doznaju kako je on bio ispitivan i
proglašen za nedostojnog. Na usanama oseti gorak, gorak pepeo neuslišane želje.

TREĆA KNJIGA: HAG

Mov se još uvek nalazio u Drenti. Vincent je obišao okolinu Ejlbomen,i našao jedan
mali stan iza Rajnske stanice, za četrnaest franaka mesečno. Atelje - pre nego što se
Vincent uselio nazivali su ga sobom - bio je dosta velik, s jednim udubljenjem za
kuvanje, i velikim prozorom koji je gledao na jug. U jednom uglu stajala je niska peć sa
dugim crnim sulundarom, koji je nestajao u zidu blizu tavanice. Tapete su bile
neodređene boje, čiste, sa prozora Vincent je mogao da vidi skladište drvene građe,
koje je pripadalo vlasniku kuće, zelenu livadu, a iza nje dugi niz peščanih dina. Kuća je
bila smeštena u Senkvehu, poslednjoj ulici između Haga i livada koje su se prostirale
prema jugoistoku. Bila je pokrivena crnim garom od lokomotiva koje su izlazile iz
Rajnske stanice i ulazile u nju.
 Vincent je kupio jedan čvrst kuhinjski sto, dve kuhinjske stolice, i jedno ćebe da se
pokrije kad legne na pod da spava. Ti izdaci iscrpli su njegovu skromnu imovinu, ali
prvi u mesecu nije bio daleko, Teo će mu poslati sto franaka, koliko su se bili
sporazumeli da će iznositi njegovo mesečno izdržavanje. Hladno januarsko vreme mu
nije dozvoljavalo da radi napolju, a pošto nije imao novaca da plati modele, morao je
da sedi i da čeka Movov povratak.
Mov se vratio u Ejlbomen. Vincent se smesta uputi u atelje svoga rođaka. Mov je
uzbuđeno nameštao neko veliko platno, dok mu je čuperak kose padao preko čela u
oči. Baš se spremao da počne svoj veliki poduhvat godine, jedno platno za Salon, za
predmet je izabrao jedan ribarski brodić koji konji izvlače na obalu u Ševeningenu.
Mov i njegova žena su sumnjali da će Vincent ikada doći u Hag, znali su da svakog
čoveka kad-tad u životu obuzme neodređena želja da postane umetnik.
- Znači, ipak si došao u Hag. Dobro, Vincente, napravićemo od tebe slikara. Jesi li
našao stan?
- Jesam. Stanujem u Senkvehu 138, odmah iza Rajnske stanice.
- To je blizu. A kako stojiš sa parama?
- Pa, nemam baš mnogo novaca. Kupio sam sto i dve stolice.
- I postelju - reče Jet.
- Ne. Nisam je kupio. Spavao sam na podu.
Mov šapnu nešto Jeti, ona ode u kuću i ubrzo se vrati sa novčanikom. Mov izvadi
novčanicu od sto guldena.
- Hoću da ovo primiš kao pozajmicu, Vincente. Kupi sebi postelju,moraš preko
noći dobro da se odmoriš. Jesi li platio stanarinu?
- Još nisam.
- Pa onda treba i to da prebrineš. A šta je sa svetlošću?
- Ima dosta svetlosti, ali jedini prozor je okrenut prema jugu.
- To ne valja, bolje bi bilo da nekako preurediš. Sunce će bacati na tvoje modele
svakih deset minuta drukčiju svetlost. Kupi nekoliko zavesa.
- Ne volim da pozajmljujem od tebe novac, rođače Mov. Dosta je i to što si pristao
da me učiš.
- Gluposti, Vincente, svakom se čoveku desi jedanput u životu da osniva
domaćinstvo. Vremenom će ti se isplatiti što imaš sopstvene stvari.
- Da, tako je. Nadam se da ću uskoro moći da prodam nekoliko crteža, pa ću ti
onda vratiti novac.
 - Tersteh će ti pomoći. On je kupovao moje stvari kada sam bio mlađi i kad sam
još učio. Ali moraš početi da radiš akvarele i ulja. Ne mogu se prodavati obični crteži
olovkom.
Uprkos svojoj debljini, Mov je imao nervozan običaj da se kreće po sobi vrlo brzo.
Čim mu se pogled zaustavi na nečem što je tražio, on isturi jedno rame i baci se u tom
pravcu.
- Evo, Vincente, - reče on - evo jedne kutije s vodenim bojama, četkama, paletom,
nožem za struganje palete, uljem i terpentinom. Čekaj da ti pokažem kako se drži ta
paleta i kako treba da stojiš pred nogarima.
On pokaza Vincentu nekoliko osnovnih tehničkih stvari. Vincent je vrlo brzo
shvatao.
- Dobro! - reče Mov. - Mislio sam da si tupavko, ali sad vidim da nije tako. Možeš
da dolaziš pre podne i da radiš akvarel. Predložiću te za vanrednog člana društva
„Pulhri", tamo možeš nekoliko puta nedeljno da crtaš modele.Osim toga, upoznaćeš se
sa slikarima. Kad počneš da prodaješ slike, možeš da postaneš redovan član.
- Da, želeo bih da radim modele. Pokušaću da nađem nekog ko će mi dolaziti svaki
dan. Kad samo jedanput uspem da nacrtam ljudsko telo, sve će drugo doći samo po
sebi.
- Tako je - složi se Mov. - Telo je najteže za crtanje. Ali kad jedanput u tome uspeš,
drveće, krave i zalazak sunca su sasvim prosti. Ljudi koji zanemaruju telo čine to zbog
toga što nalaze da je suviše teško.
Vincent kupi sebi postelju, zavese za prozor, plati stanarinu, i prikuca brabantske
skice na zid. Znao je da neće moći da ih proda, i mogao je da vidi njihove mane, ali je u
njima ipak bilo nečeg prirodnog, bile su izrađene s izvesnom strašću. Nije mogao tačno
da kaže u čemu se ogledala ta strast,niti kako je tamo dospela, on čak nije ni shvatio
njenu pravu vrednost sve dok se nije sprijateljio sa de Bokom.
De Bok je bio divan čovek. Bio je bien eleve, imao je prijatno ponašanje i stalan
prihod. Bio je vaspitan u Engleskoj. Vincent se s njim upoznao kod Gupila. De Bok je
bio sušta suprotnost Vincentu u svakom pogledu,život je uzimao olako, ništa ga nije
diralo niti uzbuđivalo, a ceo njegov izgled bio je otmen. Usta su mu bila tačno onoliko
dugačka koliko su mu nozdrva bile široke.
- Hoćete li doći da popijete sa mnom šolju čaja? - upita on Vincenta. - Želeo bih da
vam pokažem neke od svojih poslednjih stvari.Čini mi se da sam dobio sasvim drugi
ukus otkako Tersteh prodaje moje slike.
Njegov atelje se nalazio u Vilems Parku, aristokratskom delu Haga.Zidovi su bili
tapetirani somotom neodređene boje. Divani, kao stvoreni za leškarenje, sa
skupocenim jastucima ispunjavali su svaki ugao. Bilo je tu stočića za pušenje, ormana
punih knjiga, istočnjačkih ćilimova. Kad pomisli na svoj atelje, Vincent se oseti kao
pustinjak.
De Bok upali gas ispod ruskog samovara i posla svoju domaćicu da kupi kolača.
Onda izvadi jednu sliku iz ormana i postavi je na nogare.
 - Ovo je moj poslednji rad - reče on. - Hoćete li cigaretu dok je gledate? To može
da pomogne slici, ko zna!
Govorio je lakim, zabavnim tonom. Otkad ga je Tersteh otkrio, njegovo
samopouzdanje je poraslo do neba. Znao je da će se Vincentu sviđati slika. On izvadi
jednu dugačku rusku cigaretu, od onih po kojima je bio poznat u Hagu, i poče da studira
Vincentovo lice kako bi na njemu pročitao ocenu. Vincent je pažljivo posmatrao sliku
kroz plavi dim de Bokove skupe cigare. U de Bokovom ponašanju osećao je onaj strašni
trenutak napetosti kad umetnik prvi put iznosi jedno od svojih dela pred strane oči.
Šta da mu kaže? Pejzaž nije bio rđav, ali nije bio ni dobar. Isuviše je ličio na de Bokov
karakter: bio je površan. Vincent se seti kako se razbesneo i razboleo kad se jedan
mladi početnik drznuo da kritikuje njegovo delo. Iako je slika bila takva da se mogla
oceniti jednim jedinim pogledom, on nastavi da je studira.
- Vi imate osećanje za pejzaž, de Bok - reče on. - A usto znate kako da unesete u
njega lepotu.
- Oh, hvala - reče de Bok, obradovan ovim što je smatrao kao kompliment. -
Hoćete li šolju čaja?
Vincent uhvati šolju obema rukama, plašeći se da ne prospe čaj po debelom tepihu.
De Bok priđe samovaru i nasu i sebi šolju Čaja. Vincent je očajnički želeo da ništa ne
kaže protiv de Bokovog rada. Sviđao mu se taj čovek i želeo je da mu bude prijatelj. Ali
se u njemu diže objektivni umetnik, i on nije mogao da se uzdrži od kritike.
- Ima samo jedna stvar za koju nisam siguran da mi se sviđa na ovoj slici.
De Bok uze poslužavnik od svoje domaćice i reče:
- Uzmite kolač, kolega.
Vincent odbi jer nije znao kako bi jeo kolač i u isto vreme držao šolju čaja na
kolenima.
- Šta vam se to ne sviđa? - upita bezbrižno de Bok.
- Vaše ličnosti izgleda da nisu autentične.
- Znate, - priznade de Bok, izvalivši se lenjo na udoban divan - često sam mislio
da se posebno pozabavim ličnostima. Ali nekako nikada nisam stizao. Nađem model i
radim nekoliko dana, pa me najedanput zainteresuje neki pejzaž. Na kraju krajeva, ja
se svakako izražavam kroz pejzaže i zato se nisam mnogo ni mučio oko ličnosti, nije li
tako?
- Čak i kad slikam pejzaž - reče Vincent - očekujem da ću uneti u njega nešto od
ličnosti. Vaš rad je mnogo stariji od mog, osim toga, vi ste poznati umetnik. Ali da li
ćete mi dozvoliti jednu reč prijateljske kritike?
- Vrlo rado.
- E pa, reklo bi se da vašim slikama nedostaje strasti.
 - Strasti? - upita de Bok, pogledavši iskosa Vincenta dok se naginjao nad samovar.
- Na koju od mnogobrojnih strasti mislite?
- To je dosta teško da se objasni. Ali vaša osećanja izgledaju pomalo neozbiljna.
Po mom mišljenju, mogla bi da budu malo jača.
- Ali slušajte, kolega, - reče de Bok, uspravljajući se i gledajući izbliza jednu od
svojih slika - ne mogu zasuti svoje slike osećanjima samo zato što mi ljudi govore da
to učinim, zar ne? Ja slikam ono što osećam i vidim. Ako ne osećam nikakvu prokletu
strast, kako da je stavim u četku? To se tek ne može kupiti kod piljara na kilogram.
Vincentov atelje je izgledao sasvim beznačajan i prazan posle de Bokovog, ali je
Vincent znao da nešto nadoknađuje tu prazninu. On odgurnu postelju u jedan ugao i
skloni svoje sudove za kuvanje, bio mu je potreban slikarski atelje, a ne stan. Teov
novac za taj mesec još ne beše stigao, ali je on imao nekoliko franaka od onoga što mu
je pozajmio Mov. Upotrebio ih je da najmi modele. Ubrzo pošto se nastanio u ateljeu,
Mov mu dođe u posetu.
- Trebalo mi je samo deset minuta peške da stignem ovamo - reče on, gledajući
unaokolo. - Da, dobro je ovako. Trebalo bi da imaš svetlost sa severa, ali i ovako će biti
dobro.Napraviće dobar utisak na one ljude koji su sumnjali da si ti samo amater i
lenština. Vidim da si danas slikao model?
- Da. Svakog dana slikam model. Ali je vrlo skup.
- Na kraju je ipak najjeftinije. Treba li ti novaca, Vincente?
- Hvala, rođače Mov. Provući ću se nekako.
Smatrao je da ne bi bilo pametno kada bi bio Movu na teretu. Istina, imao je samo
franak u džepu, dovoljno da se ishrani jedan dan, ali je želeo jedino da ga Mov poučava,
novac u stvari nije bio nimalo važan.
Mov je proveo čitav sat pokazujući mu kako se moraju stavljati vodene boje, i kako
ih zatim treba brisati. Vincent najzad sve pobrka.
- Ne uzbuđuj se zbog toga - reče veselo Mov. - Pokvarićeš najmanje deset crteža
pre nego što naučiš da dobro rukuješ četkom. Pokaži mi neke od svojih poslednjih
brabantskih skica.
Vincent ih iznese. Mov je bio takav majstor u tehnici da je mogao da opiše bitne
slabosti nekog dela samo sa nekoliko reči. Nikada ne bi rekao:
- Ovo ne valja - pa onda stao. Uvek bi dodao: - Pokušajte ovako. – Vincent je
pažljivo slušao, jer je znao da mu Mov govori kao što bi govorio samom sebi u slučaju
da je pogrešio na nekoj od svojih sopstvenih slika.
- Ti umeš da crtaš - reče Mov. - Ovih godinu dana rada olovkom biće ti od velike
koristi. Ne bih se iznenadio kad bi Tersteh počeo da kupuje tvoje akvarele u najskorije
vreme.
 Ta veličanstvena uteha nije mnogo pomogla Vincentu dva dana kasnije,kada je
ostao bez prebijene pare u džepu. Prošlo je već nekoliko dana od prvog u mesecu, a sto
franaka od Tea još nije stiglo. Šta li se desilo? Da li se Teo ljuti na njega? Da li je moguće
da će ga Teo napustiti sada, baš na pragu njegove karijere? Našao je jednu marku u
džepu, i to mu je omogućilo da napiše pismo bratu i da ga zamoli da mu pošalje bar
jedan deo izdržavanja kako bi mogao da se ishrani i da s vremena na vreme uzme
poneki model.
Tri dana nije okusio ni zalogaja hrane, radio je na akvarelu pre podne kod Mova,
skicirao u javnim kuhinjama i železničkim čekaonicama treće klase posle podne, a
uveče je išao ili Pulhriju ili Movu da nastavi rad. Bojao se da će Mov otkriti njegovu
situaciju i da će izgubiti strpljenje s njim.Vincent je znao da bi ga Mov, iako ga je
zavoleo, odgurnuo onog trenutka kad bi njegove nevolje počele da ometaju Movov rad.
Kad ga Jet pozva na ručak, on odbi.
Dubok, potmuo bol u stomaku podseti ga na Borinahu. Zar će gladovati celog
života? Zar nikada za njega neće nigde biti utehe ili mira?
Sutradan on uguši svoj ponos i ode da poseti Tersteha. Možda će moći da uzajmi
deset franaka od čoveka koji je izdržavao polovinu slikara u Hagu.
Tersteh je bio na poslovnom putu u Parizu.
Vincent dobi groznicu, te više nije mogao da drži olovku. On leže u postelju.
Sutradan se odvuče ponovo u Plats i ovoga puta nađe trgovca. Tersteh beše obećao
Teu da će se brinuti za Vincenta. On mu pozajmi dvadeset pet franaka.
- Nameravao sam već odavno da svratim u vaš atelje, Vincente - reče on. - Doći ću
uskoro.
Sve što je Vincent mogao da učini bilo je da se ljubazno zahvali. Želeo je da izađe
odatle i da se najede. Idući Gupilu mislio je: „Kad bih samo dobio malo novaca, odmah
bi mi bilo bolje". A sada, kad je imao novac, bio je nesrećniji nego ikada. Osećao se
potpuno usamljenim i napuštenim.
„Večera će sve to izlečiti", reče on sam sebi.
Hrana mu ublaži bol u stomaku, ali ne i bol od samoće, koji se beše usadio negde
duboko u njemu. On kupi jeftinog duvana, vrati se kući,ispruži se na postelju i zapali
lulu. Žudnja za Kej vrati mu se svom silinom.Osećao se tako nesrećnim da prosto nije
mogao da diše. On skoči s postelje,otvori prozor i promoli glavu napolje, u snežnu
januarsku noć. Seti se Velečasnog Strikera. Obuze ga jeza, kao da se suviše dugo
naslanjao na hladan zid neke crkve. On zatvori prozor, zgrabi kaput i šešir, i otrča u
kafanu koju beše video pred stanicom Rajn.

U kafani je jedna svetiljka visila na ulazu, a druga nad barom. Sredina radnje bila je
u polutami. Nekoliko klupa stajalo je pored zida, a ispred njih bili su stolovi pokriveni
šarenim kamenim pločama. Bila je to kafana za radne ljude, sa izbledelim zidovima i
cementnim podom, pre bi se reklo da je neko pribežište nego mesto za zabavu.
Vincent sede za jedan od stolova. Umorno se nasloni leđima na zid. Nije se osećao
tako rđavo kad je radio, kad je imao novaca za hranu i za modele.Ali kome da se obrati
za prosto prijateljstvo, s kim da uzgred izmenja koju prijateljsku reč o vremenu? Mov
je bio njegov učitelj, Tersteh zaposlen i važan trgovac, Bok bogat čovek iz društva.
Možda će mu čaša vina pomoći da preživi taj mučni tren. Sutra će opet moći da radi, i
sve će mu izgledati lepše.
Polako je srkutao kiselo crveno vino. U radnji je bilo nekoliko ljudi. Prekoputa njega
sedeo je neki radnik. U uglu blizu bara sedeo je jedan par,žena je bila jako
nakinđurena.Za stolom pored njegovog sedela je jedna žena, sama. Nije je pogledao.
Kelner joj priđe i grubo reče: - Još vina?
- Nemam ni pare - odgovori ona.
Vincent se okrete. - Hoćeš li da popiješ jednu čašu sa mnom? - upita je.
Žena ga je posmatrala jedan trenutak. - Naravno.
Kelner donese čašu vina, uze dvadeset santima i ode.
Stolovi su stajali jedan blizu drugog.
- Hvala - reče žena.
Vincent je podozrivo pogleda. Nije bila ni mlada ni lepa, već pomalo uvela, kao žena
koju je život pregazio. U telu beše mršava, ali lepo građena. On pogleda njenu ruku
kada je uhvatila čašu s vinom, to nisu bile damske ruke, kao u Kej, već ruke žene koja
je mnogo radila. Podsećala ga je u polutami na neku čudnu figuru od Šardena ili Jana
Stina. Imala je kriv, kukasti nos, a na gornjoj usni primećivao se slab trag brčića. Oči su
joj bile tužne, ali je u njima ipak bilo nekog duha.
- Nema na čemu - odgovori on. - Zahvalan sam ti na društvu.
- Ja se zovem Kristina - reče ona. - A ti?
- Vincent.
- Radiš li ovde u Hagu?
- Da.
- Šta radiš?
- Ja sam slikar.
- Oh! I to je pasji život, a?
- Ponekad.
- Ja sam pralja. Kad imam dovoljno snage da to radim. Ali to nije uvek.
 - A šta onda radiš?
- Bila sam na ulici dugo vremena. Uvek se vratim na ulicu kad mi se smuči
rad.
- Je li teško biti pralja?
- Jeste. Teraju nas da radimo dvanaest sati. A ne plaćaju ništa.
Ponekad,pošto sam prala ceo dan, moram da nađem muškarca da bih zaradila
hranu za decu.
- Koliko dece imaš, Kristina?
- Petoro. A nosim još jedno.
- Je li tvoj muž umro?
- Sve sam ih dobila od stranaca.
- To nije bilo lako, zar ne?
Ona sleže ramenima, - Gospode bože! Ni rudar ne može odbiti da silazi u okno zato
što može da pogine, je li?
- Ne može. Znaš li ko su očevi tvoje dece?
- Znam jedino prvog, kučkinog sina. Inače im nikada nisam znala imena.
- A ko je otac ovoga deteta koje sada nosiš?
- Bogami, ne mogu da budem sigurna. Bila sam potpuno sita pranja, pa sam
dosta radila po ulicama. Ali to je sasvim svejedno.
- Hoćeš li još jednu čašu vina?
- Bolje bi bilo džin sa pelinkovcem. - Ona zavuče ruku u tašnu, izvadi odatle
jedan pikavac crne cigare, pa ga upali. - Ne izgledaš baš imućan - reče ona. -
Prodaješ li svoje slike?
- Ne, ja sam tek početnik.
- Izgledaš dosta star za početnika.
- Trideset mi je godina.
- Izgledaš kao da ti je četrdeset. Pa kako onda živiš?
- Brat mi šalje malo novaca.
- Dođavola, to nije ništa gore nego biti pralja.
- S kim živiš, Kristina?
- Svi smo kod moje majke.
- Da li ona zna da ideš po ulicama?
 Žena se nasmeja glasno, ali bez radosti. - Gospode, pa naravno! Ona me i šalje tamo.
Ona je to radila celog života. Tako je dobila mene i moga brata.
- A šta radi tvoj brat?
- On ima jednu ženu u kući. Podvodi je.
- To ne može biti baš dobro za tvoje petoro dece.
- Ne mari. Svi će oni jednog dana to isto raditi.
- Čudan je život, zar ne, Kristina?
- Ne vredi kukati zbog toga. Mogu li da dobijem još čašu džina sa
pelinkovcem? Šta si to uradio s rukom? Imaš veliku crnu ranu.
- Izgoreo sam je.
- Oh, to mora da je jako bolelo. - On ga nežno uhvati za ruku.
- Ne, Kristina, nije bolelo. Ja sam sam hteo.
Ona ispusti njegovu ruku. - Zašto si došao ovamo sam? Zar nemaš prijatelja?
- Ne. Imam brata, ali on je u Parizu.
- Mora da si strašno usamljen, a?
- Da, Kristina, strašno.
- I ja se tako ponekad osećam.Imam svu onu decu kod kuće, i majku i brata.
I sve one muškarce koje pokupim. Ali čovek ipak nekako živi sam, zar ne? Ljudi ne
znače mnogo. Znači samo neko koga čovek stvarno voli.
- Zar nisi nikada nikoga volela, Kristina?
- Onog prvog sam.volela. Sa šesnaest godina. Bio je bogat. Nije mogao da se
oženi sa mnom zbog porodice. Ali je plaćao za dete. Onda je umro, i ja sam ostala
bez prebijene pare.
- Koliko ti je godina?
- Trideset dve. Suviše sam stara da imam dete. Doktor u besplatnoj bolnici
rekao mi je da će me ovo ubiti.
- Neće te ubiti ako budeš imala dobru lekarsku negu.
- Gde da je nađem, dođavola? Ništa nemam ušteđeno. A one doktore u
besplatnoj bolnici baš je briga! Imaju isuviše bolesnih žena.
- Zar nikako ne možeš da skupiš nešto novaca?
- Naravno da mogu. Ako stojim celu noć na ulici, nekoliko meseci. Ali to će
me ubiti brže nego dete.
Nekoliko trenutaka vladala je tišina. - Kuda ćeš kad izađeš odavde,Kristina?
 - Bila sam nad koritom ceo dan, i sada sam došla ovamo da popijem čašicu
jer sam potpuno mrtva. Trebalo je da mi plate franak i po, ali su odložili za subotu.
Moram da nabavim dva franka za hranu. Mislila sam da se malo odmorim pre nego
što nađem muškarca.
- Hoćeš li mi dozvoliti da pođem s tobom, Kristina. Tako sam
usamljen.Voleo bih da mi dozvoliš.
- Naravno. Menije tako još lakše. Osim toga, ti si ljubazan i dobar.
- I ti se meni sviđaš, Kristina. Kad si uhvatila moju izgorelu ruku... to je bila
prva ljubazna reč koju mi je neka žena uputila ne pamtim otkada.
- Smešno. Nisi ružan kad te čovek pogleda. I lepo se ponašaš.
- Jedino sam nesrećan u ljubavi.
- Eh, tako ti je to, a? Mogu li da popijem još jedan džin?
- Slušaj, ti i ja ne moramo da se opijemo da bismo nešto osećali jedno za
drugo. Metni samo u džep ono što ja mogu da odvojim. Žao mi je što nije više.
- Izgleda da je tebi potrebnije nego meni. Ali ipak možeš da dođeš. Kada
odeš, naći ću nekog drugog za dva franka.
- Ne. Uzmi novac. To mogu da odvojim. Pozajmio sam dvadeset i pet
franaka od jednog prijatelja.
- U redu. Hajdemo odavde.
Na putu kući, provlačeći se kroz tamne ulice, ćaskali su kao stari prijatelji. Ona mu
je pričala o svom životu, ne sažaljevajući samu sebe, ne tužeći se.
- Jesi li ikada pozirala kao model? - upita je Vincent.
- Kad sam bila mlada.
- Pa zašto onda ne bi pozirala i meni? Ne mogu mnogo da ti platim. Čak ni
franak dnevno. Ali kad počnem da prodajem slike, moći ću da ti plaćam dva franka.
To je bolje nego pranje rublja.
- E, to mi se sviđa. Povešću i sina. Njega možeš da crtaš besplatno. Kad se
umoriš od mene, možeš da slikaš majku. I ona bi volela da zaradi poneki franak.
Ona je čistačica.
Najzad stigoše do njene kuće. Bila je to jednospratna zgrada od grubo tesanog
kamena sa dvorištem. - Nećeš nikog videti - reče Kristina. – Moja soba je s lica.
Ona je živela u jednostavnoj, skromnoj sobici, jednobojni tapeti davali su joj miran,
siv ton, kao slika od Šardena, pomisli Vincent. Na drvenom podu bila je jedna asura i
komad nekog starog crvenog ćilima. Običan štednjak stajao je u jednom uglu, u drugom
orman sa fiokama, a u sredini velika postelja. To je bio pravi dom jedne radne žene.
 Kad se Vincent ujutru probudio i video da nije sam, već da pored njega u sumraku
leži neka osoba, svet mu se učini mnogo lepši. Bola i samoće je nestalo, a na njihovo
mesto došlo je duboko osećanje mira.

Sa jutarnjom poštom Vincent primi od Tea jedno pisamce sa priloženih sto franaka.
Teo je mogao da mu ih pošalje tek nekoliko dana posle prvog.Vincent izlete napolje,
nađe jednu staricu koja je kopala u svojoj bašti u blizini, i upita je da li hoće da mu
pozira za pedeset santima. Starica rado pristade.
U ateljeu Vincent postavi ženu da sedi prema bezličnoj pozadini, pored dimnjaka i
peći, a kraj nje namesti mali čajnik. Tražio je ton, staričina glava imala je u sebi mnogo
svetlosti i života. On naslika tri četvrtine akvarela u zelenom tonu. Ugao u kome je žena
sedela naslika nežno, meko, s osećanjem. Već duže vremena radio je mučno, suvo,
slabo, sada je išlo sasvim glatko. On prenese skicu na hartiju i dobro izrazi svoju
zamisao.Bio je zahvalan Kristini za to što je učinila za njega. Nedostatak ljubavi u
njegovom životu mogao je da prouzrokuje beskrajan bol, ali nije mogao da mu naškodi,
nedostatak seksa, pak, mogao je da isuši vrelo njegove umetnosti i da ga ubije.
„Seks podmazuje", mrmljao je za sebe dok je radio tečno i lako. „Čudim se da Otac
Mišle nije to nikada pomenuo".
Neko zakuca na vrata. Vincent ih otvori i uvede Menhera Tersteha. Njegove
prugaste pantalone bile su pažljivo ispeglane. Zatupaste smeđe cipele sijale su se kao
ogledalo. Brada mu je bila brižljivo negovana, kosa uredno začešljana na jednu stranu,
a kragna mu je blistala od beline.
Tersteh se iskreno obradova kad vide da Vincent ima pravi atelje i da marljivo radi.
Voleo je da gleda mlade umetnike kako uspevaju,to je bila njegova strast isto koliko i
zanimanje. Ali je voleo da taj uspeh dođe sistematski i kroz unapred utvrđene kanale,
smatrao je da je za jednog čoveka bolje da se drži uobičajenih sredstava i da propadne,
nego da krši pravila i da uspe. Za njega su pravila igre bila mnogo važnija od pobede.
Tersteh je bio dobar i poštovan čovek,on je očekivao od svakog drugog da i on bude
dobar i poštovan. Nije priznavao nikakve okolnosti koje bi promenile zlo u dobro ili
greh u spasenje. Slikari koji su prodavali svoje slike Gupilu znali su da se moraju
pridržavati odredbi. Ako bi prekršili pravila dobrog ponašanja, Tersteh bi odbio da
prodaje njihove slike, pa ma one bile remek-dela.
- E, Vincente, - reče Tersteh - milo mi je što sam vas iznenadio pri
poslu.Tako ja volim da dođem k mojim umetnicima.
- Lepo je od vas što ste prevalili toliki put da me obiđete, Menher Tersteh.
- Nije to ništa. Želeo sam da vidim vaš atelje još otkako ste se doselili.
Vincent baci pogled na postelju, sto, stolice, peć i nogare.
 - Nema baš mnogo da se vidi.
- To ništa ne mari. Prionite na posao i uskoro ćete moći da nabavite sebi
nešto bolje. Mov mi reče da ste počeli da radite akvarele,te slike se dobro prodaju.
Moći ću neke da prodam, a i vaš brat takođe.
- Zato i radim, Menher.
- Danas izgledate bolje raspoloženi nego kada sam vas juče video.
Vincent se seti vina, džina, i Kristine, strese se pomislivši šta li bi Tersteh rekao
kada bi znao za to. - Hoćete li da pogledate neke moje skice, Menher? Vaše mišljenje će
biti za mene dragoceno.
Tersteh se zaustavi pred staricom u beloj prečagi, koja se isticala na zelenoj
pozadini. Njegovo ćutanje nije bilo tako rečito kao ono koga se Vincent sećao iz Platsa.
On ostade nekoliko trenutaka naslonjen na svoj štap, a onda ga obesi o ruku.
- Da, - reče - napredujete. Mov će od vas napraviti akvarelistu, to se vidi.
Trebaće vam malo vremena, ali ćete uspeti. Morate požuriti, Vincente, da biste
mogli zarađivati za život. Dosta je veliki teret za vašega brata Tea što mora da vam
šalje sto franaka mesečno, video sam to kad sam bio u Parizu. Morate početi da se
sami izdržavate što je pre moguće. Moći ću uskoro da kupim nekoliko malih slika.
- Hvala, Menher. Lepo je od vas što se brinete.
- Želim da postignete uspeh, Vincente. To znači posao za Gupila. Čim
počnem da prodajem vaše slike, moći ćete da uzmete bolji atelje, da kupite sebi
dobro odelo, i da malo izlazite u društvo. To je potrebno ako želite da kasnije
prodajete svoje ulja. E pa, moram da požurim do Mova. Želeo bih da vidim onu sliku
iz Ševeningena koju radi za Salon.
- Da li ćete opet doći, Menher?
- Naravno. Kroz nedelju-dve dana. Budite marljivi i pokažite mi da ste
napredovali. Moje posete se moraju isplatiti, da znate.
On se rakova s Vincentom i ode. Vincent ponovo prionu na rad. Kad bi samo mogao
da zaradi nešto svojim slikanjem, da zaradi bar za najskromniji život. Više ništa nije
tražio. Mogao bi da bude nezavisan. Ne bi nikome bio na teretu. A najbolje od svega
bilo bi to što ne bi morao da se žuri, mogao bi tada da ide polako i sigurno ka zrelosti i
izražavanju za kojima je težio.
Sa popodnevnom poštom primio je od de Boka jedno pismo na ružičastoj hartiji.
„Dragi Van Gog,
Dovodim Arcov model sutra ujutro u tvoj atelje, pa možemo zajedno da slikamo.

De B."

Arcov model bila je jedna vrlo lepa mlada devojka koja je naplaćivala franak i po za
jedno poziranje. Vincent je bio oduševljen jer on sam ne bi nikada mogao da je najmi.
U maloj peći je buktala vatra, i devojka se svuče kraj nje da joj ne bi bilo hladno. Samo
profesionalni modeli pozirali su u Hagu goli. To je dovodilo Vincenta do očajanja, on je
želeo da slika tela starih ljudi i žena, tela koja su imala neki ton i karakter.
- Poneo sam svoju duvankesu - reče De Bok - i mali ručak koji mi je spremila moja
domaćica.Pomislio sam da nećemo hteti da izlazimo za ručak i da prekidamo posao.
- Probaću malo vašeg duvana. Moj je isuviše jak za pre podne.
- Spremna sam - reče devojka. - Želite li da me namestite?
- Sedeći ili stojeći, De Bok?
- Hajde da pokušamo najpre stojeći. Imam nekoliko uspravnih figura u novom
pejzažu.
Skicirali su otprilike sat i po, a onda se devojka umorila.
-Hajde da je sada skiciramo u sedećem stavu - reče Vincent. - Telo će biti opuštenije.
Radili su do podne, svaki pognut nad svojom daskom za crtanje, izmenivši samo
pokatkad koju reč o svetlosti ili duvanu. Onda De Bok otpakova ručak, i svi se skupiše
oko peći da ga pojedu. Žvakali su tanke kriške hleba, hladnog mesa i sira, i studirali
svoje jutrošnje skice.
- Čudno je kako čovek može nepristrasno da gleda svoje sopstveno delo čim
počne da jede - primeti De Bok.
- Hoćete li da mi pokažete šta ste uradili?
- Sa zadovoljstvom.
De Bok beše uneo mnogo sličnosti u devojčino lice, ali nije bilo ni najmanjeg
nagoveštaja neke individualnosti u njenom telu. To je bilo prosto jedno savršeno telo.
- Gle, - uzviknu De Bok gledajući Vincentovu skicu - šta ste to nacrtali umesto lica?
Da li to nazivate „uneti strast"?
- Mi nismo crtali portret - odgovori Vincent. - Crtali smo telo.
- Ovo je prvi put da čujem da lice ne pripada telu.
- Pogledajte samo stomak na vašoj slici - reče Vincent.
- Šta je s njim?
- Izgleda kao da je ispunjen toplim vazduhom. Ne vidim ni santimetar creva.
- Kako biste mogli da ih vidite? Ja nisam primetio da je sirotoj devojci ispala
utroba.
Devojka je i dalje jela, čak i ne osmehnuvši se. Ona je ionako smatrala sve umetnike
ludacima. Vincent stavi svoju skicu pored De Bokove.
- Samo obratite pažnju, - reče on - moj stomak je pun utrobe. Čim ga pogledate,
vidite da je mnogo tona hrane s mukom prošlo kroz taj lavirint.
 - Kakve to veze ima sa slikanjem? - upita De Bok. - Mi nismo specijaliste za
stomak, zar ne? Ja želim da ljudi kad pogledaju moje slike vide izmaglicu među
drvećem, i sunce kako zalazi za oblake. Ne želim da vide utrobu.
Rano svakog jutra Vincent je izlazio veseo da traži modele za taj dan.Jednom je to
bio sin nekog kovača, drugi put jedna starica iz ludnice sa Hesta, jednom opet neki
čovek sa pijace za treset, a jednom neka baka i dete iz Pademosa, ili iz jevrejskog
kvarta. Modeli su ga stajali mnogo novaca, novaca koji je trebalo da štedi za hranu pred
kraj meseca. Ali šta bi mu inače vredelo što je u Hagu, što studira kod Mova, ako ne
žuri napred iz sve snage? Ješće kasnije, kad nešto postigne.
Mov je strpljivo nastavio da ga podučava. Svako veče Vincent je odlazio u Ejlbomen
da radi u toplom ateljeu, punom živosti. Ponekad bi izgubio hrabrost jer su mu akvareli
bili grubi, blatnjavi i mokri. Mov se samo smejao.
- Naravno da nisu dobri - govorio je on. - Kad bi tvoji radovi bili providni sada,
imali bi samo izvesnu ljupkost i verovatno bi docnije postali teški. Ti se sada mučiš
oko njih, pa su zato teški, ali će posle ići brže i akvareli će postati svetli.
- To je tačno, rođače Mov, ali kada čovek treba da zarađuje novac svojim crtanjem,
šta onda da radi?
- Veruj mi, Vincente, ako pokušaš da stigneš suviše rano, samo ćeš ubiti sebe kao
umetnika. Junak dana ne ostaje dugo junak dana. Za umetnost važi ona stara poslovica:
„Dobar glas je važniji od svega!" Bolje je da uložiš više truda u ozbiljno učenje nego da
se razviješ u neku vrstu slikara u modi koji će laskati publici.
- Želeo bih da budem pošten prema samom sebi, rođače Mov, i da na surov način
izražavam neublažene, istinite stvari. Ali kad čovek mora da misli na to od čega će
živeti... Izradio sam nekoliko stvari koje bi možda Tersteh mogao... naravno, ja
shvatam...
- Daj da ih vidim - reče Mov.
On pogleda akvarele i pocepa ih u hiljadu komada. -Drži se svoje grubosti, Vincente,
- reče mu on - i nemoj da trčiš za amaterima i trgovcima. Pusti one koji hoće da sami
dođu k tebi. U pravo vreme ćeš ubirati plodove.
Vincent pogleda komadiće papira. - Hvala, rođače Mov - reč on. – Ovaj udarac mi je
bio potreban.
Mov beše pozvao malo društvo jedne večeri, i došli su mnogi umetnici, Vajsenbruh,
poznat po nadimku „nemilosrdni mač" zbog svog besnog kritikovanja dela, Brajner, De
Bok, Žil Bakhejzen i Nijhejs, Vosov prijatelj. Vajsenbruh je bio mali čovek sa mnogo
duha. Nikada ga ništa nije moglo da savlada. Ono što mu se nije svidelo - a gotovo ništa
mu se nije sviđalo - uništavao je jednim jedinim udarcem jezika. Slikao je ono što je
hteo i kako je hteo, i naterao publiku da joj se to sviđa. Tersteh je jedanput prigovorio
nešto nekoj njegovoj slici, i odonda je Vajsenbruh odbijao da proda ma šta preko
Gupila.Pa ipak je prodavao sve što je slikao, niko nije znao kako i kome. Lice mu je bilo
isto tako oštro kao i jezik, a glava, nos i brada šiljati. Svi su ga se bojali i priželjkivali
njegovo odobravanje. Postao je nacionalni junak samo time što je sve prezirao. On
odvede Vincenta u ugao kraj vatre, svaki čas je pljuvao u plamen da bi čuo prijatan
piskav zvuk, i gladio se po nozi koja mu je bila u gipsu.
- Čujem da ste od Van Gogovih -reče on. - Da li slikate sa toliko uspeha sa koliko
vaši prodaju slike?
- Ne. Ja ništa ne radim s uspehom.
- I to je đavolski korisno za vas. Svaki umetnik bi morao da gladuje do svoje
šezdesete godine. Onda bi mogao da da nekoliko dobrih slika.
- Ene-de! Vi nemate mnogo više od četrdeset a dajete dobre stvari.
Vajsenbruhu se sviđalo ono ,,Ene-de". To je bilo prvi put za mnogo godina što se
neko usudio da mu tako nešto kaže. On pokaza svoje odobravanje time što se obori na
Vincenta.
- Ako vi smatrate da su moje slike dobre,onda bi bilo bolje da dignete ruke od
svega i postanete portir. Šta vi mislite, zašto ih ja prodajem publici?Zato što su pravo
đubre! Da su bar malo đubre, zadržao bih sve za sebe. Ne, dečače moj, ja za sada samo
vežbam. Kad budem imao šezdeset godina, onda ću stvarno početi da slikam. Sve što
budem posle toga izradio zadržaću za sebe,a kad umrem, narediću da se sve sa mnom
zakopa. Nijedan umetnik nikada ne pušta od sebe nešto što smatra da je dobro, Van
Gog. On prodaje publici samo otpatke.
De Bok namignu Vincentu iz drugog kraja sobe, te on reče: - Promašili ste profesiju,
Vajsenbruh, trebalo je da postanete kritičar.
Vajsenbruh se nasmeja i povika: - Ovaj vaš rođak nije ni upola tako rđav kao što
izgleda, Mov. Ima dobar jezik. - On se okrete Vincentu i grubo mu reče: - Zašto,
dođavola, idete u tim prljavim ritama? Zašto ne kupite sebi pristojno odelo?
Vincent je bio obučen u jedno staro Teovo odelo, koje je dao da se prekroji za njega.
Ta operacija nije uspela, a povrh toga Vincent ga je svakog dana nosio preko svog
radnog odela.
- Vaši stričevi imaju dovoljno para da obuku pola Holadije. Zar vam oni ništa ne
daju?
- Zašto bi mi davali? Oni se slažu s vama u tome da umetnici treba da gladuju.
- Ako ne veruju u vas, onda verovatno imaju pravo. Govori se da Van Gogovi mogu
da nanjuše slikara sa stotinu kilometara udaljenosti. Verovatno da ništa ne vredite.
- A vi možete da idete dođavola!
Vincent se ljutito okrenu, ali ga Vajsenbruh uhvati za ruku. Srdačno se osmehnu.
- To se zove duh! - povika on. - Samo sam hteo da vidim koliko uvreda možete da
podnesete. Budite i dalje odvažni, dečače moj. Imate za to podloge.
Mov je voleo da izvodi imitiranje pred svojim gostima. Bio je sveštenički sin, ali je
u njegovom životu bilo mesta samo za jednu religiju: slikarstvo. Dok je Jet služila goste
čajem, kolačima i krofhama od sira, on je držao propoved o ribarskoj barci sv. Petra.
Da li je Petar dobio ili nasledio tu barku? Da li je kupio na otplatu? Ili je - oh, strašne li
pomisli - ukrao? Slikari ispuniše sobu dimom i smehom tamaneći krofne od sira i šolje
čaja neverovatnom brzinom.
„Mov se promenio", pomisli Vincent.
Nije znao da Mov preživljava metamorfozu stvaralačkog umetnika. On bi počinjao
neku sliku ravnodušno, radeći gotovo bez interesovanja. Postepeno, njegova energija
bi rasla, dolazile bi mu nove ideje, koje bi počinjale da se uobličavaju. Svakog dana
radio bi sve duže, sve marljivije. Kad bi se predmeti pojavili jasno na platnu, njegovi
zahtevi prema samom sebi postali bi još određeniji. Prestao bi da misli na porodicu,
na prijatelje i na ma šta drugo. Izgubio bi apetit, ležao bi noću budan i razmišljao o
stvarima koje treba da uradi. Dok bi mu se snaga smanjivala, uzbuđenje bi raslo. Ubrzo
bi živeo samo od nervozne energije. Telo bi mu se skupilo u svom prostranom okviru,
a tužne oči bi se zamaglile. Što se više umarao, to je bešnje radio. Nemirna strast kojom
je bio obuzet rasla bi sve više i više. Znao je koliko će mu vremena trebati da svrši
posao, upotrebio bi svu svoju volju da izdrži do tog dana. U njemu kao da je živelo
hiljadu demona,stajale su mu na raspoloženju godine da završi sliku, ali ga je nešto
gonilo da razdire samog sebe svakog časa i svakog dana.
Na kraju bi ga obuzela takva strast i nervozno uzbuđenje da bi napravio strašnu
scenu ako bi mu iko stao na put. Bacao bi se na platno sa poslednjim atomom snage.
Ma koliko vremena da mu je trebalo za neku sliku, on je uvek imao dovoljno volje da
izdrži do poslednje kapi boje. Ništa ne bi moglo da ga ubije pre nego što bude sasvim
gotov.
Čim bi platno bilo završeno, Mov bi naglo malaksao. Razboleo bi se,pao u bunilo.
Tek posle mnogo dana Jet bi uspela da mu vrati zdravlje i razboritost. Njegova
iscrpenost bila bi tako potpuna da mu se povraćalo čim bi pogledao boju ili osetio njen
miris. Polako, sasvim polako, snaga bi mu se vraćala. Sa njenim buđenjem vraćalo bi
se i interesovanje. Počinjao bi da se vrti po ateljeu, da čisti stvari. Šetao bi poljima, ne
primećujući isprva ništa. Na kraju bi mu neki prizor zapeo za oko. I sve bi počelo
ispočetka.
Kad je Vincent prvi put došao u Hag, Mov je baš počinjao da radi na slici iz
Ševeningena. A sada mu se puls ubrzavao iz dana u dan, i uskoro je imao da padne u
najluđi, najveličanstveniji, najstrašniji od svih delirijuma - delirijum umetničkog
stvaranja.
4

Kristina zakuca na Vincentova vrata nekoliko noći kasnije. Bila je obučena u crnu
suknju i tamnoplavu bluzu, a na glavi je imala crnu kapu. Stajala je nagnuta nad
koritom celog tog dana. Kad god je bila jako umorna, usta su joj bila poluotvorena,
tragovi boginja kao da su bili širi i dublji nego što ih se on sećao.
- Zdravo, Vincente - reče ona. - Pade mi na pamet da svratim i vidim gde
živiš.
 - Ti si prva žena koja mi dolazi u posetu, Kristina. Dobro mi došla.Hoćeš li
da skineš šal?
Ona sede pored vatre i poče da se greje. Posle nekoliko trenutaka obazre se po sobi.
- Nije tako loše - reče. - Samo je nekako prazno.
- Znam. Ali nemam novaca da kupim nameštaj.
- E pa, izgleda da ti još samo to treba.
- Baš sam hteo da spremim večeru, Kristina. Hoćeš li da mi praviš društvo?
- Zašto me ne zoveš Sin? Svi me tako zovu.
- Dobro, Sin.
- Šta imaš za večeru?
- Krompire i čaj.
- Danas sam zaradila dva franka. Idem da kupim malo govedine.
- Evo, imam ja novaca. Brat mi je poslao, koliko ti treba?
- Biće nam dosta za petnaest santima.
Kroz nekoliko trenutaka vrati se ona s mesom uvijenim u hartiju.Vincent ga uze i
poče da sprema večeru.
- Slušaj, sedi ti ovde. Ništa ne znaš o kuvanju. Ja sam žena.
Dok se naginjala nad peć, lice joj se zažari od toplote. Bila je prilično lepa. Izgledala
je tako prirodno i domaćinski dok je sekla krompir u lonac i stavljala u njega meso da
bi se sve zajedno skuvalo. Vincent se zavali na stolici i posmatraše je s nekom toplinom
u srcu. To je bio njegov dom,a evo žene koja svojim rukama punim ljubavi sprema
večeru za njega. Kako je često sanjario o tome zamišljajući Kej kao svoju drugaricu! Sin
se okrete i pogleda ga. Videla je kako se stolica nagla k zidu pod opasnim uglom.
- Pazi, ludače, - reče ona - sedi pravo. Hoćeš li da slomiš vrat?
Vincent se osmehnu. Svaka žena sa kojom je ikada živeo u istoj kući - njegova
majka, sestre, tetke, rođake - svaka od njih mu je govorila: „Vincente, sedi pravo na
stolici. Slomićeš vrat".
- U redu, Sin - reč on. - Biću dobar.
Tek što mu je okrenula leđa, on ponovo nasloni stolicu na zid i poče zadovoljno da
puši lulu. Sin stavi večeru na sto. Usput beše kupila dve zemičke, kad su pojeli govedinu
i krompir očistili su tanjire umačući hleb u sos.
- Vidiš - reče Sin. - Kladim se da ne umeš ovako da kuvaš.
- Ne, Sin, kad ja kuvam, ne znam da li jedem ribu, živinu, ili đavola.
 Uz čaj Sin zapali jednu od svojih crnih cigara. Živo su ćaskali. Vincent se osećao
ugodnije s njom nego sa Movom ili De Bokom. Između njih je postojala neka vrsta
prijateljstva, koju on nije ni pokušavao da raščlani. Govorili su o običnim stvarima, bez
pretenzija ili nadmudrivanja. Kad je Vincent govorio, Sin je slušala, nije željno čekala
da on završi pa da ona govori o sebi. Nije imala svoga ,,ja” koje bi htela da istakne.
Nijedno od njih dvoje nije želelo da načini utisak na onog drugog. Kad je Sin pričala o
svom životu, o svojim patnjama i teškoćama, trebalo je da Vincent izmeni samo poneku
reč pa da dobije savršen opis svog sopstvenog života. U njihovim rečima nije bilo
izazivanja, niti izveštačenosti u njihovom ćutanju. To je bio susret dveju duša bez
maske, koje su bile lišene svih društvenih ograda, lukavstava i razlika.
Vincent ustade. - Šta ćeš sada da radiš? - upita ona.
- Da operem sudove.
- Sedi. Ti ne znaš kako se peru sudovi. Ja sam žena.
On primače stolicu peći, napuni lulu, i zadovoljno je pućkao dok je ona prala,
nagnuta nad lavorom. Ruke su joj bile izjedene od sapunskog praška, sa proširenim
venama i mrežom bora koje su jasno govorile o poslu što su ga te ruke obavljale.
Vincent uze olovku i hartiju i nacrta ih.
- Lepo je ovde - reče ona kad je oprala sudove. - Kad bi samo imali malo
džina...
Proveli su veče pijuckajući džin, dok je Vincent crtao Sin. Izgledalo je da je ona
zadovoljna što može da se mirno odmara pored vatre, sa rukama u krilu. Od toplote
peći i od zadovoljstva što razgovara s nekim koje može razumeti postala je živahna i
vesela.
- Kad završavaš pranje rublja? - upita on.
- Sutra. Hvala bogu! Više ne bih mogla da izdržim.
- Jesi li se rđavo osećala?
- Ne, ali ono napreduje, napreduje. Prokleto derište se vrti u meni svaki čas.
- Znači, počećeš da mi poziraš iduće nedelje?
- Je li to sve što moram da radim, samo da sedim?
- To je sve. Ponekad ćeš morati da stojiš ili poziraš gola.
- To nije tako rđavo. Ti radiš, a ja primam pare.
On baci pogled kroz prozor. Padao je sneg.
- Volela bih da sam kod kuće - reče. - Hladno je, a imam samo šal. Daleko je.
- Moraš li sutra ujutru ponovo da dođeš u ovaj kraj?
- U šest sati. U to doba je još mrak.
- Možeš ostati ovde, ako hoćeš, Sin. Biću srećan što imam društvo.
 - Neću ti smetati?
- Ni najmanje. Postelja je široka.
- Mogu li dvoje da spavaju na njoj?
- Sasvim lako.
- Onda ću da ostanem.
- Dobro.
- Lepo je od tebe, Vincente, što me pozivaš.
- Lepo je od tebe što ostaješ.
Ujutru mu je spremila kafu, namestila postelju, i počistila atelje. A onda ga je
napustila da bi otišla svome koritu. Kuća je najedanput izgledala prazna bez nje.

Tersteh je ponovo došao to posle podne. Oči su mu bile sjajne, a obrazi rumeni od
šetnje po ciči zimi.
- Kako ide, Vincente?
- Vrlo dobro, Menher Tersteh. Vrlo je ljubazno od vas što ste ponovo došli.
- Možda imate nešto zanimljivo da mi pokažete? Zato sam došao.
- Da, imam neke nove stvari. Hoćete li da sednete?
Tersteh pogleda stolicu, maši se za maramicu da bi obrisao prašinu, a onda zaključi
da to možda ne bi bilo učtivo. On sede. Vincent mu donese tri-četiri akvarela. Tersteh
ih na brzinu pregleda, kao da preleće okom preko nekog dugog pisma, pa se ponovo
vrati na prvu sliku i poče da studira.
- Napredujete - reče on posle nekog vremena. - Još nisu sasvim dobre, malo
su sirove, ali pokazujete napredak. Uskoro ćete imati nešto za mene, Vincente.
- Da, Menher.
- Morate misliti na to da sami zarađujete za život, momče moj. Nije pravo
da vas izdržava neko drugi.
Vincent uze akvarele i pogleda ih. Pretpostavljao je da su sirovi, ali, kao i svaki
umetnik, nije mogao da uoči greške u svom delu.
- Ništa ne bih više želeo nego da se sam izdržavam, Menher.
- Onda morate više da radite. Morate da požurite. Hoću da uskoro naslikate
nešto što bih ja mogao da kupim.
 - Da, Menher.
- U svakom slučaju, milo mi je što vidim da radite i da ste srećni. Teo me je
molio da pripazim na vas. Naslikajte nešto dobro, Vincente, hoću da vas uvedem u
Plats.
- Ja pokušavam da dobro slikam. Ali me ruka ne sluša uvek. Pa ipak, Mov
me je za jednu od ovih slika pohvalio.
- Šta je rekao?
- Rekao je: „Još malo pa će te slike nalikovati akvarelima!"
Tersteh se nasmeja, obmota svoj vuneni šal oko vrata, reče: - Potrudite se, Vincente,
potrudite se, tako se stvaraju velika dela - i izađe.
Vincent je pisao stricu Koru da se preselio u Hag, i pozvao ga je u posetu. Stric Kor
je često dolazio u Hag da kupi materijal i slike za svoju radnju,koja je bila najvažnija u
Amsterdamu. Jedne nedelje posle podne Vincent pozva u goste neku decu s kojom se
beše sprijateljio. Morao je da ih zabavlja dok ih je skicirao, zato je kupio kesu slatkiša
i pričao im priče, nagnut nad svojom tablom za crtanje. Kad začu meko kucanje na
vratima i neki dubok, jak glas, odmah shvati da je to stigao stric Kor.
Kornelijus Marinus Van Gog bio je vrlo poznat, bogat čovek sa mnogo uspeha. I
pored toga u njegovim krupnim, tamnim očima osećala se neka tuga. Usta su mu bila
malo manje puna nego u ostalih članova porodice Van Gog. Imao je vangogovsku glavu:
četvrtasto široko i visoko čelo, četvrtaste jake vilice sa ogromnom, okruglom bradom
i jak nos.
Kornelijus Marinus smesta uoči i najmanji detalj u ateljeu, mada je davao utisak
kao da ga nije ni pogledao. Verovatno je video više umetničkih ateljea nego bilo koji
drugi čovek u Holandiji.
Vincent podeli deci ostatak slatkiša i posla ih kući. - Hoćeš li da popiješ šolju čaja sa
mnom, striče Kor? Mora da je napolju veoma hladno.
- Hvala, Vincente.
Dok ga je služio čajem, Vincent se divio gledajući strica kako nemarno balansira
šoljom na kolenu, i usto bezbrižno čavrlja o novostima dana.
- Znači, ti ćeš da budeš slikar, Vincente - reče on. - Već je krajnje vreme da
imamo jednog umetnika u porodici Van Gog. Hen, Vincent i ja kupovali smo slike
od stranaca za poslednjih trideset godina. Sada ćemo malo novaca moći zadržati u
porodici!
Vincent se osmehnu. – Meni je lako da počnem, - reče on - sa tri strica i jednim
bratom koji prodaju slike. Hoćete li malo hleba i sira, striče Kor? Možda ste gladni?
Kor je znao da ćeš najlakše uvrediti siromašnog umetnika ako ga odbiješ kada te
ponudi hranom. - Hoću, hvala - reče on. - Rano sam doručkovao.
 Vincent stavi nekoliko komada debelog, crnog hleba na okrnjen tanjir,zatim izvadi
neki sir iz hartije. Kor se trudio da malo okusi.
- Tersteh mi priča da ti Teo šalje sto franaka mesečno.
-Da.
- Teo je mlad, on bi morao da štedi novac. Trebalo bi da ti sam zarađuješ
svoj hleb.
Vincent je još bio ogorčen zbog onoga što mu je Tersteh rekao dan ranije o istoj
stvari. On brzo odgovori, ne razmišljajući:
- Da zarađujem hleb, striče Kor? Kako to mislite?Da zarađujem hleb... ili da
zaslužim hleb? Ne zaslužiti svoj hleb, odnosno - bolje reći - ne biti ga dostojan, to
je svakako zločin, jer svaki pošten čovek treba da je dostojan svog hleba. Ali,
nažalost, pošto nisam u mogućnosti da ga zarađujem, iako ga zaslužujem, to je
nesreća, i to velika nesreća.
Igrao se crnim hlebom koji je stajao ispred njega, valjajući od sredine okrugle, tvrde
loptica.
- I zato, ako mi kažete, striče Kor: „Ti nisi dostojan svog hleba", vi me
vređate. Ali ako samo tvrdite da ga ne zarađujem uvek, to je živa istina. Međutim,
kakve koristi imam od tih primedaba? Sigurno zbog njih neću napredovati, ukoliko
ne kažete ništa drugo osim toga.
Stric Kor više nije govorio o zarađivanju hleba. Nastavili su prijatan razgovor sve
dok, sasvim slučajno, Vincent nije pomenuo ime De Grua, u vezi s umetničkim
izražavanjem.
- Ali znaš li ti, Vincente, - reče mu Kor - da u privatnom životu De Gru ne
uživa dobar glas?
Vincent nije mogao da sedi mirno i da sluša kako se tako govori o valjanom Ocu De
Gruu. Znao je da bi bilo mnogo bolje kada bi rekao „da" stricu, ali kao da nikada nije
mogao da izgovori to „da" kad je bio sa Van Gogovima.
- Uvek sam smatrao, striče Kor, da jedan umetnik, kad izlaže svoj rad
publici, ima pravo da zadrži za sebe unutrašnje borbe svog privatnog života,koje
su neposredno i fatalno povezane sa čudnim teškoćama stvaralačkog umetničkog
rada.
- Svejedno, - reče stric Kor, pijuckajući čaj uz koji mu Vincent nije ponudio
šećer - ta sama činjenica što čovek zarađuje slikarskom četkom,umesto plugom ili
trgovinom, ne daje mu za pravo da živi razuzdano.Smatram da ne bi trebalo
kupovati slike onih umetnika koji se ne ponašaju kako treba.
- Smatram da je još gore kada kritičari čeprkaju po privatnom životu
čoveka, ako je njegov rad besprekoran. Rad nekog umetnika i njegov privatan život
su kao žena na porođaju i dete. Možete gledati dete, ali ne smete zadići njenu
košulju da vidite je li krvava. To bi bilo vrlo nepristojno.
 Stric Kor beše stavio mali zalogaj hleba i sira u usta. On ga brzo ispljunu u ruku,
ustade i baci sve u peć.
- No, no! - primeti on. - No! No! No!
Vincent se uplaši da će se stric naljutiti, ali stvari se srećom okrenuše nabolje.
Vincent iznese svoju mapu sa malim skicama i studijama. On namesti stolicu za strica
bliže svetlosti. Stric Kor u početku ne reče ništa, ali kad dođe do jedne male slike
Pademosa posmatranog sa pijace,koju je Vincent naslikao jednom u ponoć dok se
šetao sa Brajtnerom, on zastade.
- Ova je dosta dobra - primeti on. - Možeš li da mi naslikaš nekoliko takvih
pogleda na grad?
- Da, slikam ih za promenu ponekad kad se umorim od slikanja modela.
Imam ih još. Hoćete li da ih vidite?
On se naže preko stričevog ramena i poče da pretura po hartijama razne veličine.
- Ovo je Vlersteh... ovo je Hest. Ovo je riblja pijaca.
- Hoćeš li da mi izradiš dvanaest takvih slika?
- Da, ali to je pravi posao, te stoga moramo da se dogovorimo za cenu.
- Vrlo dobro. Koliko tražiš?
- Manjim slikama te veličine, u olovci ili peru, odredio sam cenu od dva i po
franka. Mislite li da je to suviše?
Stric Kor se osmehnu sam za sebe. To je bila vrlo skromna suma.
- Ne, ali ako dobro ispadnu, zamoliću te da naslikaš i dvanaest slika
Amsterdama. Onda ću ja sam odrediti cenu, te ćeš dobiti nešto više za njih.
- Striče Kor, ovo je moja prva porudžbina! Ne mogu da vam kažem koliko
sam srećan!
- Mi svi želimo da ti pomognemo, Vincente. Samo počni da slikaš dobre
slike, a mi ćemo kupovati sve što budeš naslikao. - On uze šešir i rukavice.
- Pozdravi Tea kad mu budeš pisao.
Pijan od uspeha, Vincent zgravi svoj novi akvarel i odjuri u Ejlbomen.Jet otvori
vrata. Izgledala je prilično zabrinuta.
- Ne bih išla u atelje da sam na tvome mesta, Vincente. Anton je u strašnom
stanju.
- Šta se desilo? Da nije bolestan?
Jet uzdahnu. - Njegova stara bolest.
- Onda pretpostavljam da neće hteti da me vidi.
 - Bolje bi bilo da pričekaš, Vincente. Kazaću mu da si bio ovde. Kad se malo
smiri, doći će do tebe.
- Nećeš zaboraviti da mu kažeš?
- Neću.
Vincent je čekao nekoliko dana, ali Mov ne dođe. Umesto njega došao je Tersteh, ne
jedanput - već dvaput. Svaki put izveštaj je bio isti.
- Da, da, malo ste napredovali, izgleda. Ali još uvek nisu dobre. Još ne bih
mogao da ih prodam u Platsu. Bojim se da ne radite dovoljno istrajno i dovoljno
brzo, Vincente.
- Dragi moj Menher, ustajem u pet sati i radim do jedanaest ili dvanaest
noću. Stanem malo jedino s vremena na vreme kad hoću da uzmem zalogaj hrane.
Tersteh sumnjivo zavrte glavom. A onda ponovo pogleda akvarele. – Ne razumem.
Isti oni elementi grubosti i sirovosti koje sam primetio kad ste prvi put došli u Plats
još se nalaze u vašim slikama. Trebalo je da do sada to već savladate. Marljiv rad obično
pomaže, ako čovek ima makar malo talenta.
- Marljiv rad? - reče Vincent.
- Bog mi je svedok da bih želeo da kupujem vaše slike, Vincente. Hteo bih
da vas vidim kako zarađujete sebi za život. Mislim da nije pravo da Teo... Ali ne
mogu ništa da kupim dok vaše slike ne budu dobre, zar ne? Vi ne tražite milostinju!
- Ne.
- Morate požuriti, to je sve. Morate požuriti. Morate početi da prodajete
slike i da zarađujete za život.
Kad je Tersteh ponovio istu rečenicu četvrti put, Vincent pomisli da li taj čovek ne
smera nešto s njim... „Morate da zarađujete svoj hleb... ali ja ništa ne mogu da kupim!"
Kako li će, dođavole, da zarađuje ako niko neće ništa da kupi?
Jednog dana srete on Mova na ulici. Mov je išao besnim korakom,pognute glave,
bez cilja, isturivši desno rame unapred. Izgledalo je kao da nije poznao Vincenta.
- Nisam te dugo video, rođače Mov.
- Bio sam zaposlen. - Mavov glas bio je leden, ravnodušan.
- Znam, nova slika. Kako napreduje?
- Oh... - Mov neodređeno odmahnu rukom.
- Smem li jednom da svratim na časak u tvoj atelje? Bojim se da ne
napredujem s akvarelima.
- Ne sada! Zauzet sam, kažem ti. Ne mogu da gubim vreme.
- Hoćeš li da dođeš do mene jednom kad se budeš šetao? Samo nekoliko
tvojih reči mnogo bi mi pomoglo.
 - Možda, možda, ali sada sam vrlo zauzet. Moram da idem!
On jurnu napred, niz ulicu, gurajući svoje telo ispred sebe. Vincent ostade gledajući
za njim.
Šta li se to desilo? Da nije uvredio svog rođaka. Da mu se nije nešto zamerio?
Silno se začudio kad nekoliko dana kasnije Vajsenbruh uđe u njegov atelje.
Vajsenbruh nije nikada mario za mlade slikare, pa čak ni za one koji su već bili priznati.
Jedino bi s vremena na vreme od srca proklinjao njihov rad.
- Gle, gle, - reče on obazrevši se oko sebe - pa ovo je prava palata. Uskoro
ćete ovde slikati portrete kralja i kraljice.
- Ako vam se ne sviđa, - reče Vincent - možete da izađete.
- Zašto ne dignete ruke od slikanja, Van Gog? To je pasji život.
- Izgleda da vi napredujete uprkos tome.
- Da, ali ja imam uspeha. A vi ga nikada nećete imati.
- Možda neću. Ali ću raditi mnogo bolje slike nego što ćete vi ikada biti u
stanju.
Vajsenbruh se nasmeja. - Nećete, ali ćete mi se možda približiti više nego iko drugi
u Hagu. Ako je vaš rad sličan vašoj ličnosti...
- Zašto to niste odmah kazali? - upita Vincent, vadeći svoju mapu. - Izvolite
sesti.
- Ne mogu da vidim kad sedim.
On odgurnu akvarele u stranu, rekavši: - Ovo nije vaše sredstvo izražavanja.
Akvareli su isuviše prazni za ono što vi imate da kažete – i usretsredi se na skice u
olovci stanovnika Borinahe, Brabanta, i starih ljudi koje je Vincent slikao otkako je
došao u Hag. Prigušeno se smejao razgledajući jednu ličnost za drugom. Vincent se
pripremao na čitav plotun pogrda.
- Vi crtate vraški dobro, Vincente - reče Vajsenbruh, žmirkajući pronicljivo
očima. -I ja bih mogao da radim sa tih crteža.
Vincent se beše pripremio na udarac teške kategorije, Vajsenbruhove reči bile su
tako lake da su mu takoreći prebile kičmu. On se sruči na stolicu.
- Mislio sam da vas zovu „nemilosrdni mač".
- To i jesam. Kad bih video da vaše slike ne valjaju, rekao bih vam.
- Tersteh me je zbog njih izgrdio. Rekao je da su isuviše grube i krute.
- Gluposti! U tome i leži njihova snaga.
- Želeo sam da i dalje radim te slike u olovci, ali mi je Tersteh rekao da
moram naučiti da gledam stvari kao akvarele.
 - Da bi ih on mogao prodavati, a? Ne, mladiću moj, ako stvari vidite kao
crteže u olovci, morate ih i slikati olovkom. A što je najvažnije – nikada nemojte
slušati nikoga - čak ni mene. Idite svojim putem.
- Izgleda da ću to i morati.
- Kad je Mov rekao da ste vi rođeni slikar, Tersteh je odgovorio da niste, a
onda je Mov stao na vašu stranu, protiv njega. Ja sam bio prisutan. Ako se to opet
dogodi, i ja ću biti na vašoj strani, sada kada sam video vaše radove.
- Mov je rekao da sam ja rođeni slikar?
- Ne dajte da vam to udari u glavu. Bićete srećni ako umrete kao slikar.
- Pa zašto je onda tako hladan prema meni?
- On sa svakim tako postupa, Vincente, kad završava neku sliku.Nemojte se
brinuti zbog toga, kad završi Ševeningen, doći će ponovo do vas. U međuvremenu
možete svratiti u moj atelje, ako vam bude potrebna pomoć.
- Smem li da vas upitam nešto, Vajsenbruh?
- Smete.
- Da li vas je Mov poslao k meni?
- Jeste.
- Zašto je to uradio?
- Želeo je da čuje moje mišljenje o vašim slikama.
- Ali zašto mu je to bilo potrebno? Ako on misli da sam rođeni...
- Ne znam. Možda ga je Tersteh pokolebao u njegovom mišljenju o vama.

Ako je Tersteh gubio poverenje u njega, a Mov postajao svakim danom sve hladniji,
Kristina je zauzela njihovo mesto, unoseći u njegov život iskreno prijateljstvo za kojim
je žudeo. Svakog jutra dolazila je rano u atelje, donoseći korpicu za šivenje, tako da su
njene ruke pravile društvo njegovim. Glas joj je bio grub, a izbor reči nesrećan, ali je
govorila tiho te je Vincentu bilo lako da je ne sluša kad je hteo da se koncentriše na
rad.Najčešće se zadovoljavala time što je sedela mirno kraj peći, gledajući kroz prozor
ili šijući razne stvarčice za bebu. Bila je nespretan model i polako je učila, ali se trudila
da ga zadovolji. Uskoro se navikla da mu spremi večeru pre nego što ode kući.
- Ne treba da se mučiš oko toga, Sin - reče joj on.
- Nije to nikakva muka. Ja to mogu da uradim bolje nego ti.
 - Onda ćeš, naravno, ostati da večeraš sa mnom.
- Pa dabome. Majka pazi na decu. Volim da ostanem ovde.
Vincent joj je svakog dana davao jedan franak. Znao je da je to više nego što bi smeo
sebi da dozvoli, ali je voleo njeno društvo, pomisao da je spašava od korita pričinjavala
mu je zadovoljstvo. Ponekad, kad je morao da izađe posle podne, slikao bi je do kasno
u noć, i onda se ona nije ni trudila da ode kući. Uživao je kad bi probudivši se ujutru
osetio miris sveže kafe i video poznatu žensku priliku kako se naginje nad peć. Prvi
put u životu imao je svoje domaćinstvo, zaključio je da je to vrlo udobno.
Ponekad bi Kristina ostajala bez ikakvog razloga.- Noćas bih spavala ovde,
Vincente, - rekla bi ona. - Mogu?
- Naravno, Sin. Ostani kad god hoćeš. Znaš da ja volim kad si ti ovde.
Iako je nije nikada ni za šta molio, ona se navikla da mu pere rublje, da mu krpi
odelo, da ide na pijacu.
- Ne znate kako da se brinete o sebi, vi muškarci - govorila mu je. - Potrebna
vam je žena. I sigurna sam da vas varaju na pijaci.
Ona svakako nije bila dobra domaćica, duge godine proživljene u majčinoj kući
punoj prljavštine uništile su uglavnom u njoj želju za čistoćom i urednošću. Brinula se
o stvarima na mahove,prilikom iznenadnih napada energije i odlučnosti. Prvi put je
vodila kuću nekome koga voli, i uživala je da ponešto uradi... naravno, kad se seti.
Vincent je bio zadovoljan time što ona uopšte hoće nešto da radi, nikada nije ni
pomislio da joj prigovara. Sada, pošto više nije bila tako umorna ni danju ni noću, njen
glas je izgubio nešto od svoje grubosti, ružne reči nestajale su jedna za drugom iz
njenog rečnika. Nije umela da kontroliše svoja osećanja, i kad joj se nešto ne bi svidelo
razbesnela bi se, vraćajući se svom grubom govoru i upotrebljavajući gadne reči koje
Vincent nije čuo još otkako je bio mali dečak u školi.
U takvim trenucima video je u Kristini karikaturu samoga sebe, sedeo je mirno
pored nje dok se bura ne bi stišala. I Kristina je bila isto tako popustljiva. Kad mu crteži
ne bi ispali dobro ili kad bi ona zaboravila sve što ju je naučio pa nespretno pozirala,
Vincent bi se razbesneo da su se zidovi tresli. Ona ga je puštala da sve izgovori, za
nekoliko trenutaka zavladao bi opet mir. Srećom, nikada nisu bili ljuti u isto vreme.
Pošto ju je crtao vrlo često, linije njenog tela postale su mu poznate.Odlučio se da
napravi jednu pravu studiju. Na to ga je podstakla jedna Mišleova rečenica: „Comment
se fait-il qu 'il y ait sur la terre une femme seule desesperee?* Postavio je Kristinu, nagu,
pored peći na jedan nizak komad drveta. Pretvorio je to drvo u panj, dodao okolo malo
zelenila, i preneo ceo prizor u prirodu. Zatim je naslikao Kristinu kako sedi
obuhvatajući rukama kolena, sakrivajući lice u mršave mišice, tanka kosa pokrivala joj
je kičmu, mlitave grudi padale su joj do mršavog struka, a ravni tabani nesigurno se
odupirali o tle. Nazvao je sliku „Tuga". Bila je to slika žene iz koje je isceđen sav životni
sok. Ispod slike napisao je onu Mišleovu izreku.
* (franc.) Kako je moguće da na svetu postoji ijedna očajna žena?
 Radio je studiju nedelju dana i iscrpao celu svoju zalihu novca, do prvog marta
ostalo je još deset dana. U kući je bilo dovoljno crnog hleba za dva-tri dana. Morao bi
sasvim prestati da slika model, a to bi ga još više vratilo unazad.
- Sin, - reče on - bojim se da te ne mogu više zvati do prvog aprila.
- Šta je bilo?
- Nemam više novaca.
- Misliš, za mene?
- Da.
- Nemam šta drugo da radim. Opet ću dolaziti.
- Ali ti moraš da zaradiš novac, Sin.
- Mogu malo da nabavim.
- Ne možeš da pereš ako sediš ovde ceo dan.
- ...pa... ne brini... nabaviću nešto.
Pustio ju je da dolazi još tri dana, dok je imao hleba. Do prvog je ostalo još nedelju
dana. On reče Kristini da ide u Amsterdam da poseti strica i da će svratiti do nje kada
se bude vratio. Kopirao je neke radove u svom ateljeu tri dana živeći samo na vodi, i
ne osećajući neki naročiti bol. Trećeg dana posle podne otišao je do De Boka nadajući
se da će ga ovaj poslužiti čajem i kolačima.
- Zdravo, kolega, - reče De Bok, stojeći za nogarima - samo sedite, molim
vas. Radiću neprekidno sve do sastanka koji sam ugovorio za večeru. Eno na stolu
nekih magazina. Zanimajte se.
Ali ni reči o čaju.
Vincent je znao da Mov neće hteti da ga primi, a bilo ga je sramota da moli Jet za
novac. Radije bi umro od gladi nego što bi tražio od Tersteha,posle onoga što je ovaj
govorio protiv njega Movu. Ma kako da je očajavao, nikada mu ne bi palo na pamet da
može zaraditi nekoliko franaka i nekim drugim zanatom osim slikarstvom. Njegov
stari neprijatelj, groznica, ponovo se vratio, dobio je zapaljenje kolena, i morao je da
legne u postelju.Iako je znao da je to nemoguće, stalno se nadao da će se dogoditi čudo
i da će Teovih sto franaka stići nekoliko dana ranije. Teo nije primao platu pre prvoga.
Petoga dana uđe bez kucanja Kristina. Vincent je spavao. Ona stade iznad njega
posmatrajući duboke bore na njegovom licu, bledu kožu ispod riđe brade, usne
ispucale kao pergament. Blago mu stavi ruku na čelo i oseti da ima groznicu. Pretraži
police gde je on obično držao hranu i vide da nema ni mrvice suvog, crnog hleba, ni
zrna kafe. Ona izađe iz sobe.
Posle otprilike jednog sata, Vincen poče da sanja majčinu kuhinju u Etenu i boraniju
koju je ona obično spremala za njega. Probudi se i vide Kristinu kako nešto meša na
peći.
 - Sin - reče on.
Ona priđe postelji i stavi mu svoju hladnu ruku na obraz, riđa brada je gorela. - Ne
pravi se više važan - reče ona. - I ne pričaj mi više kojekakve laži. Ako smo siromašni,
nismo za to krivi. Moramo pomagati jedno drugom. Zar ti meni nisi pomogao one prve
noći kad smo se sreli u krčmi?
- Sin - reče on.
- A sada, samo lezi tu. Išla sam kući i donela malo krompira i boranije. Gotovo je.
Ona izgnječi krompire na tanjiru, stavi pored njih malo boranije, sede na postelju i
poče da ga hrani. - Zašto si mi davao novac svakog dana kad ni sam nisi imao dosta?
Ne valja da gladuješ.
Mogao je da izdrži glad dok ne stigne novac od Tea, čak i da je to trajalo nedeljama.
Ali neočekivana ljubaznost uvek bi ga slomila. On odluči da potraži Tersteha. Kristina
mu opra košulju, ali nije imala peglu da je ispegla. Sutradan spremi mu slab doručak
od kafe i hleba. I on pođe pešice u Plats. Jedna potpetica beše mu se odvalila na
kaljavim čizmama, pantalone su mu bile zakrpljene i prljave. Teov kaput bio mu je
suviše mali. Oko vrata je nakrivo zavezao jednu staru široku kravatu. Na glavi je imao
jednu od onih stranih kapa koje je s neverovatnom genijalonošću pronalazio bog-te-
pita gde.
Išao je duž rajnske železničke pruge, obišao ivicu šume i stanicu odakle su polazili
vozovi za Ševeningen, i ušao je u grad. Slabo sunce još ga je više oslabilo. U Peinu on
spazi svoj liku izlogu jedne radnje. U jednom od retkih trenutaka jasnosti, on vide sebe
onako kako su ga videli ljudi iz Haga: kao prljavu, neočešljanu skitnicu koja ne spada
nikuda, koju niko ne želi, bolesnu, slabu, neotesanu i declasse.
Plats se otvarao jednim širokim trouglom da bi se spojio sa Hofvijverom, pored
kraljevskog dvora. Samo najbogatije radnje mogle su dozvoliti sebi da se tu smeste.
Vincent se bojao i da stupi u taj sveti trougao. Nikada pre toga nije shvatio koliko je
milja društvene razlike stavio između sebe i Platsa.
Činovnici Gupila brisali su prašinu u galeriji. Oni upiljiše u njega sa neskrivenom
radoznalošću. Porodica tog čoveka kontrolisala je umetnost cele Evrope. Zašto on ide
tako zapušten?
Tersteh je sedeo za svojim pisaćim stolom gore u kancelariji. Otvarao je poštu
nožem koji je imao dršku od žada. On primeti Vincentove male, okrugle uši koje su
dosezale do visine obrva, ovalno lice koje se sužavalo oko vilica i zatim širilo u
četvrtastu bradu, glavu koja je iznad levog oka počinjala malo da ćelavi, zelenoplave
oči koje su tako prodorno gledale ali nisu kritikovale, puna, crvena usta koja su
izgledala još crvenija zbog brade i brkova u koje su bila obrasla. Nikad nije mogao da
zaključi da li je Vincentovo lice lepo ili ružno.
- Vi ste prvi kupac u radnji odjutros, Vincente - reče on. - Šta želite?
Vincent mu objasni svoj položaj.
- Šta ste uradili s novcem?
 - Potrošio sam ga.
- Ako ste bili nepromišljeni, ne možete očekivati da vas podržim. Mesec ima
trideset dana, ne treba da trošite više nego što je određeno za jedan dan.
- Nisam bio nepromišljen. Gotovo sav novac dao sam na modele.
- Onda ne treba da uzimate modele. Možete jefvtinije da radite sami.
- Rad bez modela upropašćuje slikara koji slika likove.
- Nemojte slikati likove. Crtajte krave i ovce. Njima ne morate da plaćate.
- Ne mogu da crtam krave i ovce, Mehner, kad njih ne osećam.
- U svakom slučaju, ne bi trebalo da slikate ni ljude, ne možete da prodate
te slike. Trebalo bi da radite akvarele, i ništa više.
- Akvareli nisu moje sredstvo izražavanja.
- Ja smatram da je crtanje za vas uspavljujuće sredstvo koje upotrebljavate
da ne biste osetili bol zbog toga što ne umete da radite akvarele.
Zavlada tišina. Vincent nije mogao da nađe nikakav odgovor na sve to.
- De Bok ne uzima modele, mada je bogat. A ipak, mislim da ćete se složiti
sa mnom u tome da su njegove slike divne, cene im neprestano rastu. Nadao sam
se da ćete uneti malo njegove ljupkosti u svoje slike. Ali izgleda da od toga nema
ništa. Ja sam zbilja razočaran, Vincente, vaši radovi ostaju neotesani i amaterski.
Jedno sam siguran, a to je da vi niste umetnik.
Glad koja je mučila Vincenta poslednjih pet dana iznenada mu podseče kolena. On
se umorno spusti na jednu od umetnički izrađenih italijanskih stolica. Glas mu se beše
izgubio negde u praznoj utrobi, te nije mogao da progovori.
- Zašto mi sve to govorite, Menher? - upita on posle kraće pauze.
Tersteh izvadi čistu maramicu, obrisa nos i uglove usana, pa onda bradu.
- Zato što to dugujem vama i vašoj porodici. Treba da znate istinu. Još imate
vremena da se spasete, Vincente, ako budete brzo nešto preuzeli. Vi niste stvoreni
za umetnika, treba da nađete svoje pravo mesto u životu. Nikada se ne varam kada
je u pitanju slikar.
- Znam - reče Vincent.
- Po mom mišljenju, velika greška je to što ste se prihvatili slikanja suviše
kasno. Da ste počeli kao dečko, možda bi do danas vaš rad stekao neke kvalitete.
Ali vama je trideset godina, Vincente, i trebalo bi da ste uspeli. Ja sam u vašim
godinama već bio postigao uspeh. A kako se možete ikada nadati uspehu kad
nemate talenta? I, što je najgore od svega, kako možete opravdati to što primate
milostinju od Tea?
- Mov mi je jedanput rekao: „Vincente, kad crtaš, ti si pravi slikar".
 - Mov je vaš rođak, on je samo bio ljubazan prema vama. A ja sam vam
prijatelj, i verujte mi, moja je ljubaznost bolja. Dignite ruke od slikanja pre nego što
vam ceo život isklizne ispod nogu. Jednog dana kad budete našli svoj pravi poziv i
kad budete uspeli, vratićete se k meni da mi zahvalite.
- Menher Tersteh,već pet dana nemam ni pare u džepu da kupim komadić
hleba. Ali ne bih tražio od vas novaca da sam u pitanju samo ja. Imam jedan model,
jednu sirotu, bolesnu ženu. Nisam mogao da joj platim ono što joj dugujem. A njoj
je to potrebno. Molim vas, pozajmite mi deset guldena dok mi ne stigne novac od
Tea. Vratiću vam.
Tersteh se diže i zagleda kroz prozor u labudove u ribnjaku, koji su jedini ostali od
nekadašnjih baštenskih ukrasa u kraljevskom dvoru. Čudio se zašto je Vincent došao
u Hag kad njegovi stričevi imaju radnje u Amsterdamu, Roterdamu, Briselu i Parizu.
- Vi smatrate da bih vam učinio uslugu kada bih vam pozajmio deset
guldena? - reče on ne osvrćući se, ruku prekrštenih iza leđa preko svog kaputa a la
princ Albert. - Ali ja mislim da bi još veća usluga bila kad bih vas odbio.
Vincent je znao kako je Sin zaradila novac za one krompire i boraniju. Nije mogao
odozvoliti da ga ona i dalje izdržava.
- Menher Tersteh, vi ste bez sumnje u pravu. Ja nisam umetnik i nemam
sposobnosti. Od vas ne bi bilo pametno da me ohrabrite dajući mi novac. Moram
smesta početi sam da zarađujem za život, moram da nađem svoje mesto u života.
Ali u ime našeg starog prijateljstva molim vas da mi pozajmite deset guldena.
Tersteh izvadi novčanik iz svog kaputa a la princ Albert, pronađe novčanicu od
deset guldena, i pruži je bez reči Vincentu.
- Hvala - reče Vincent. - Vrlo ste ljubazni.
Dok se vraćao kući kroz lepo uređene ulice sa malim kućama od opeka koje su mu
ubedljivo šaputale o sigurnosti, udobnosti i miru, mrmljao je sam za sebe: „Ljudi ne
moraju uvek da budu prijatelji, nekad moraju i da se svađaju. Ali šest meseci neću ići
Terstehu, niti ću govoriti s njim, niti mu pokazivati svoje radove".
On svrati do De Boka da bi ispitao šta je to zbog čega se tako lako prodaju slike,
kakav to šarm De Bok ima, i on ga nema. De Bok je sedeo sa nogama dignutim na
stolicu, i čitao neki engleski roman.
- Zdravo! - reče on. - Nastupilo je zatišje. Ne mogu da povučem ni
liniju.Privucite sebi stolicu i zabavljajte me malo. Da li je suviše rano za cigaru?
Jeste li skoro čuli neku dobru priču?
- Hoćete li mi dozvoliti da ponovo pogledam neke vaše like, De Bok? Želeo
bih da pronađem zašto se vaši radovi prodaju, a moji ne.
- Talenat, kolega, talenat - reče De Bok, lenjo se dižući. - To je dar. Ili ga
čovek ima ih ga nema. Ni sam ne bih umeo da vam kažem šta je to, ali ja slikam
đavolski dobre stvari.
 On iznese oko pola tuceta slika, još uvek uokvirenih, i poče bezbrižno da čavrlja o
njima, dok je Vincent sedeo ispitujući gorućim pogledom tanak sloj boje i površna
osećanja.
„Moje su bolje", reče on sam za sebe. „Moje su iskrenije, dublje. Ja više izrazim
običnom olovkom nego on celom kutijom boja. Jasno je šta on želi da kaže. Ali kad
završi, ništa nije rekao. Zašto ga obasipaju slavom i novcem, a meni ne daju ni za crni
hleb i kafu?"
Kad je najzad pobegao odatle, Vincent promrmlja sam za sebe: ,,U ovoj kući vlada
neka nezdrava atmosfera. Ima nečeg blaziranog i nezdravog u De Boku, što me guši.
Mile je imao pravo. 'J aimerais mieux ne rien dire que de m ‘exprimer faiblement’* Neka
De Bok zadrži svoj šarm i svoj novac. Ja ostajem pri svom životu punom stvarnosti i
tegoba. Na tom putu niko neće propasti".
* (franc). Više bih voleo da ništa ne kažem nego da se slabo izražavam

On zateče Kristinu kako mokrom krpom briše drveni pod ateljea. Glavu beše
povezala crnom maramom, a sitne kapi znoja svetlucale su u ožiljcima na njenom
boginjavom licu.
- Jesi li dobio novac? - upita ga dižući glavu.
- Jesam. Deset franaka.
- Ala je divno imati bogate prijatelje!
- Dabome. Evo onih šest franaka što ti dugujem.
Sin se podiže i obrisa lice crnom keceljom.
- Sada ne možeš ništa da mi daš - reče ona. - Dokle god ti brat ne pošalje
onaj novac. Četiri franka ti neće mnogo pomoći.
- Mogu nekako da se provučem, Sin. Tebi je potreban taj novac.
- I tebi je potreban. Znaš šta ćemo uraditi? Ostaću ovde sve dok ne dobiješ
pismo od brata. Hranićemo se od tih deset franaka kao da su naši zajednički. Kod
mene će duže trajati nego kod tebe.
- A šta je bilo sa poziranjem? Neću ništa moći da ti plaćam.
- Daćeš mi stan i hranu. Zar to nije dosta? Srećna sam što mogu da ostanem
ovde gde je toplo, i što ne moram da idem na rad i da se razbolim.
Vincent je zagrli i blago joj zagladi rukom tanku, krutu kosu s čela.
- Sin, ponekad gotovo napraviš čudo. Još malo pa ću poverovati da ima
Boga!

7
 Nedelju dana kasnije otišao je da poseti Mova. Njegov rođak ga uvede u atelje, ali
brzo prebaci neko platno preko svoje slike Ševeningena, kako Vincent ne bi mogao da
je vidi.
- Šta želiš? - upita on, kao da stvarno ne zna.
- Doneo sam nekoliko akvarela. Pomislio sam da ćeš možda imati malo
vremena.
Mov je čistio snop četaka nervoznim, zanesenim pokretima. Nije odlazio u svoju
spavaću sobu već tri dana. Kratko, isprekidano dremanje na kauču u ateljeu nije moglo
da ga osveži.
- Nisam uvek raspoložen da ti pokazujem razne stvari, Vincente. Ponekad
sam isuviše umoran i zato, za ime božje, sačekaj pogodniji trenutak.
- Žao mi je rođače Mov - reče Vincent, odlazeći ka vratima. – Nisam mislio
da ti smetam. Možda bih mogao da navratim sutra uveče?
Mov beše skinuo platno sa svoje slike i nije ga čak ni čuo.
Kad je Vincent opet došao iduće večeri, on zateče u ateljeu Vajsenbruha.Mov je bio
na ivici histerične iscrpenosti. On iskoristi Vincentov dolazak da bi zabavio sebe i svog
prijatelja.
- Vajsenbruh, - uzviknu on - gledaj kako ovaj izgleda!
I on poče jedno od svojih veštih podražavanja, iskrivivši lice i isturivši bradu da bi
ličio na Vincenta. Bila je to dobra karikatura. On priđe Vajsenbruhu, zagleda se u njega
žmireći, i reče: - A ovako govori. - I poče nervozno da mrmlja nešto promuklim glasom,
kao što je često govorio Vincent. Vajsenbruh je urlao od smeha.
- Oh, savršeno, savršeno! - vikao je. - Tako te drugi vide, Vincente Van Gog.
Jesi li znao da si tako lepa životinja? Mov, isturi ponovo bradu, i počeši se! To je da
čovek umre od smeha!
Vincent je bio zapanjen. On se stisnu u jedan ugao. Najzad progovori glasom koji ni
sam nije poznao: - Da ste provodili kišne noći na londonskim ulicama, ili hladne noći
pod vedrim nebom u Borinahi, bez krova nad glavom,u groznici, i vi biste imali tako
ružno lice i tako promukao glas!
Posle nekoliko trenutaka Vajsenbruh ode. Čim je on izašao iz sobe, Mov posrćući
pođe ka stolici. Ta mala predstava potpuno ga je iscrpla. Vincent je sasvim mirno stajao
u uglu, Mov ga najzad primeti.
- Gle, ti si još ovde? - upita on.
- Rođače Mov, - reče Vincent, iskrivivši lice isto onako kao što ga je Mov
trenutak ranije karikirao - šta se to dogodilo između nas? Samo mi kaži šta sam ti
učinio. Zašto se tako ponašaš prema meni?
Mov s mukom ustade i zabaci pramen kose.
 - Ne odobravam tvoj način života, Vincente. Trebalo bi da se sam izdržavaš.
I ne bi trebalo da ideš po gradu da sramotiš ime Van Gog prošeci novac od svakoga.
Vincent razmisli za časak, a onda reče: - Je li Tersteh bio ovde?
- Ne.
- Znači, više ne želiš da me učiš?
- Ne.
- Dobro, stegnimo jedan drugome ruku i neka u nama ne ostane nimalo
gorčine ili mržnje.Ništa ne može nikada promeniti moje osećanje zahvalnosti i
odanosti prema tebi.
Mov dugo vremena nije odgovarao. Najzad reče: -Ne primaj to k srcu, Vincente. Ja
sam umoran i bolestan. Pomoći ću ti koliko god mogu. Imaš li neke skice uza se?
- Imam. Ali sada nije vreme...
- Pokaži mi ih.
Razgledao ih je upaljenim očima, a onda primeti: - Tvoje crtanje je pogrešno.
Potpuno pogrešno. Čudim se kako to nisam ranije primetio.
- Jednom si mi rekao da sam slikar baš onda kad crtam.
- Rđavo sam shvatio grubost kao snagu. Ako zaista želiš da učiš,moraćeš da
počneš potpuno ispočetka. Tamo u uglu, pored kante za ugalj, ima nekoliko
gipsanih modela. Možeš po njima da radiš, ako hoćeš.
Vincent se, ošamućen, uputi u ugao. On sede ispred jedne bele gipsane noge. Dugo
vremena nije mogao da misli niti da se pokrene. Onda izvuče iz džepa malo hartije za
skiciranje. Ali nije mogao da povuče ni jednu jedinu liniju. On se osvrte i pogleda Mova,
koji je stajao pred nogarima.
- Kako ide, rođače Mov?
Mov se baci na mali divan, a njegove zakrvavljene oči se smesta sklopiše. - Tersteh
mi je danas rekao da je to najbolja slika koju je ikada naslikao.
Posle nekoliko trenutaka Vincent primeti glasno: - Ipak je to bio Tersteh!
Mov je prigušeno hrkao i nije ga čuo.
Posle izvesnog vremena bol se malo stišao. On poče da crta gipsanu nogu. Kad se
njegov rođak probudio posle nekoliko časova, Vincent beše završio sedam crteža. Mov
se diže mačjim skokom, kao da nije ni spavao, i pojuri prema Vincentu.
- Daj da ih vidim! - reče on. - Daj da ih vidim!
Posmatrao je sedam crteža, neprestano ponavljajući: - Ne! Ne! Ne! – Sve ih iscepa i
baci komadiće na pod. - Stalno ista sirovost, isto amaterstvo! Zar ne možeš naslikati tu
nogu onako kako izgleda? Zar ne možeš da povučeš ni jednu pravilnu liniju? Zar ne
možeš jedanput u životu nešto tačno da precrtaš?
 - Ličiš mi na nekog učitelja u slikarskoj školi, rođače Mov.
- Da si išao u više škola, možda bi do danas naučio da crtaš. Crtaj ponovo tu
nogu. I potrudi se da liči na nogu!
On ode kroz vrt u kuhinju da nešto pojede, i vrati se da nastavi rad na slici pri
svetlosti lampe. Noćni časovi su prolazili. Vincent je slikao nogu za nogom. Što je više
crtao, sve je više mrzeo prokleti komad gipsa koji je stajao pred njim. Kad se zora
turobno došunjala do severog prozora, pred njim je ležalo mnogo kopija. On ustade,
iznemogao i obeshrabren. Još jedanput Mov pogleda njegove crteže i zgužva ih u ruci.
- Ne valjaju, - reče on - ništa ne valjaju. Ti kršiš najosnovnija pravila crtanja.
Evo, idi kući i ponesi tu nogu. Crtaj je opet, pa opet, pa opet. I ne vraćaj se pre nego
što je dobro precrtaš.
- Proklet bio ako to uradim! - povika Vincent.
On zavitla nogu u kantu za ugalj, gde se razbi u hiljadu komada. – Ne govori mi više
o gipsu, ne mogu da izdržim! Crtaću gipsane modele samo onda kada više ne bude živih
ruku ili nogu koje mogu da crtam.
- Ako tako shvataš celu stvar - reče ledeno Mov.
- Rođače Mov, neću dozvoliti da nada mnom vlada hladan sistem, pa bio on
tvoj ili ma čiji drugi. Ja moram da izražavam stvari onako kako to odgovara mom
temperamenta i karakteru. Moram crtati stvari onako kako ih ja vidim, a ne kako
ih ti vidiš!
- Ne želim više da imam s tobom ikakva posla - reče Mov tonom lekara koji
se obraća lešu.
Kad se Vincent u podne probudio, zateče u ateljeu Kristinu sa njenim najstarijim
sinom, Hermanom. Bio je to bledoliki dečak od deset godina, zelenih, uplašenih očiju i
nerazvijene brade.Kristina mu beše dala hartiju i olovku da bude miran. Niko ga nije
učio da čita i piše. On priđe stidljivo Vincentu, jer se bojao stranaca. Vincent mu pokaza
kako da drži olovku i da nacrta kravu. Dečko je bio presrećan, i ubrzo su se sprijateljili.
Kristina iznese malo hleba i sira, i njih troje sedoše za ručak.
Vincent je mislio na Kej i njenog lepog malog Jana. Nešto ga steže u grlu.
- Nešto mi nije dobro danas, pa možeš umesto mene da crtaš Hermana.
- Šta ti je, Sin?
- Nemam pojma. Nešto kao da mi se uvije u utrobi.
- Jesi li se tako osećala i sa drugom decom?
- Bilo mi je zlo, ali ne ovoliko. Sada je gore.
- Moraćeš da odeš do doktora.
- Ne vredi da idem doktoru u besplatnom lečilištu. On mi samo daje neke
lekove. A lekovi ništa ne pomažu.
 - Trebalo bi da odeš u državnu bolnicu u Leden.
-...Bogami, trebalo bi.
- Začas se stigne železnicom. Odvešću te tamo sutra ujutru. Ljudi iz cele
Holandije dolaze u ta bolnicu.
- Kažu da je dobra.
Kristina je taj dan preležala u postelji.Vincent je skicirao dečka. U podne ga je odveo
kući, Kristininoj majci i tamo ga ostavio. Rano ujutru otišli su vozom u Leden.
- Naravno da se niste dobro osećali - reče lekar pošto je pregledao Kristinu
i postavio joj bezbroj pitanja. - Dete ne leži normalno.
- Može li se nešto učiniti, doktore? - upita Vincent.
- Možemo da je operišemo.
- Da li bi to bilo opasno?
- Sada još ne. Trebalo bi prosto okrenuti dete kleštima. Ali za to je potrebno
malo novaca. Ne za samu operaciju, nego za bolničke troškove. - On se okrete
Kristini. - Imate li štogod ušteđeno?
- Ni franka.
Lekar uzdahnu. - Tako je to obično - reče on.
- Koliko bi sve to stajalo, doktore? - upita Vincent.
- Ne više od pedeset franaka.
- A ako se ne operiše?
- Onda ne postoji ni najmanja verovatnoća da će se izvući.
Vincent je razmišljao jedan trenutak. Dvanaest akvarela za strica Kora bili su
takoreći gotovi, to je bilo trideset franaka. Ostalih dvadeset uzeo bi od Teove aprilske
pošiljke.
- Ja ću se pobrinuti za novac, doktore - reče on.
- Dobro. Dovedite je u nedelju ujutru, ja ću je lično operisati. A sad, samo
jednu stvar: ne znam u kakvim ste odnosima vas dvoje, a to me se i ne tiče. To nije
lekareva stvar. Ali smatram za dužnost da vas obavestim da će ova mala gospođa,
ako opet ode na ulicu, umreti u roku od šest meseci.
- Ona se više nikada neće vratiti tom životu, doktore. Dajem vam reč.
- Divno. Znači, videćemo se u nedelju ujutro.
Nekoliko dana kasnije u atelje uđe Tersteh. - Vidim da ste još tu – reče on.
- Da. Radim.
 - Primio sam deset franaka koje ste mi poslali poštom. Mogli ste bar da
dođete i da mi se lično zahvalite na pozajmici.
- Daleko stanujete, Menher, a vreme je tako rđavo.
- Šetnja vam nije izgledala tako duga kada vam je novac bio potreban, a?
Vincent ne odgovori.
- Taj nedostatak vaspitanja, Vincente, odbija me od vas. Zato nemam vere
u vas i ne mogu da kupim vaše slike.
Vincent sede na ivicu postelje, spreman za predstojeću borbu. – Po mome mišljenju,
vaše kupovanje slika nema nikakve veze sa ličnim svađama i nesuglasicama - reče on.
- Ja smatram da to ne zavisi od mene, nego od mog rada. Nije lepo od vas što
dozvoljavate da lična antipatija utiče na vaš sud.
- Naravno da nije. Kad biste samo naslikali nešto što se može prodati, nešto
ljupko, ja bih to s najvećim zadovoljstvom prodao u Platsu.
- Menher Tersteh, za delo na kome je čovek naporno radio i uneo u njega
bar malo karaktera i osećanja ne može se reći ni da je ružno ni da se ne može
prodati. Mislim čak da je i bolje što se moja dela u početku nikom ne sviđaju.
Tersteg sede, ne otkopčavajući kaput i ne skidajući rukavice. Sedeo je
oslonjanjajući se obema rukama na svoj štap.
- Znate, Vincente, ponekad mi se čini da vi i ne želite da prodate svoje slike,
da biste više voleli da živite na račun nekog drugog.
- Bio bih vrlo srećan kada bih nešto prodao, ali sam još srećniji kad jedan
pravi umetnik kao što je Vajsenbruh kaže za jednu takvu sliku za koju vi tvrdite da
se ne može prodati: „To je verna kopija prirode, sa toga bih i ja mogao da slikam".
Iako je pitanje novca za mene od velike važnosti, naročito sada, glavni mi je cilj da
nešto ozbiljno naslikam.
- To se može odnositi na nekog bogataša kao što je De Bok, ali ni u kom
slučaju na vas.
- Osnovi slikanja, dragi Menher, imaju vrlo malo veze sa slikarevim
prihodima.
Tersteh položi štap preko kolena i. zavali se na stolici. - Pisali su mi vaši roditelji,
Vincente, i molili me da učinim nešto za vas. Dobro. Ako ne mogu mirne savesti da
kupim vaše slike, bar mogu da vam dam jedan praktičan savet. Upropašćujete samog
sebe idući u tim prljavim dronjcima.Morate kupiti sebi novo odelo i pokušati da
izgledate pristojno. Zaboravili ste da ste Van Gog. A zatim, treba da pokušate da se
upoznate sa boljim svetom u Hagu, a ne da se stalno družite sa radnicima i
pripadnicima niže klase. U vama postoji neki nagon ka prljavom i ružnom, viđaju vas
na najsumnjivijim mestima i u najsumnjivijem društvu. Kako se ikada možete nadati
uspehu kad se tako ponašate?
 Vincent se diže od stola i stade pred Tersteha. Ako je uopšte bilo moguće da ponovo
stekne prijateljstvo tog čoveka, sada je bilo pravo vreme i mesto.On progovori što je
mogao blažim i prijatnijim glasom:
- Menher, lepo je od vas što pokušavate da mi pomognete, a ja ću vam
odgovoriti sasvim iskreno. Kako mogu bolje da se obučem kad ne mogu da odvojim
ni jedan jedini franak za odelo, a nemam načina da nešto zaradim? Šetati po
pristaništu, po alejama i pijacama, obilaziti čekaonice i noćne krčme, to nije
prijatan provod, osim za umetnika! A kad je neko umetnik, on više voli da se nalazi
i na najprljavijem mestu gde ima nešto da crta, nego na čajanci sa ljupkim
gospođama. Tražiti predmete za slikanje, živeti među radnicima, slikati iz prirode
na licu mesta - to je težak posao, ponekad i prljav posao. Ponašati se i odevati se
kao trgovac - to nije za mene, to nije ni za koga ko ne mora da razgovara sa finim
gospođama i bogatom gospodom da bi im prodao slike i zaradio novaca.
- Za mene je da slikam kopače u rupi na Hestu, kao što sam danas ceo dan
radio. Tamo moje ružno lice i otrcan kaput potpuno odgovaraju okolini,i ja radim
sa zadovoljstvom. Kad obučem lep kaput, radnici me se plaše kad hoću da ih slikam
i nemaju poverenja u mene. Cilj mog crtanja je da pokažem ljudima stvari koje
vredi videti, a za koje ne zna svako. Ako ponekad moram da žrtvujem društvene
obzire da bih to postigao, zar me to ne opravdava? Zar se ponižavam time što živim
sa ljudima koje crtam? Zar se ponižavam time što ulazim u kuće radnika i siromaha,
ili što ih primam u svom ateljeu? Ja mislim da moj poziv to zahteva. Da li vi to
nazivate upropašćivanjem?
- Vrlo ste tvrdoglavi, Vincente, i nećete da slušate starije, koji mogu da vam
pomognu. Već ste pretrpeli neuspehe, i ponovo ćete ih pretrpeti. Ponoviće se stara
priča.
- Ja imam slikarsku pesnicu, Menher Tersteh, i ne mogu prestati da crtam
ma koliko me vi savetovali! Recite sami, da li sam od onoga dana kada sam počeo
da slikam ijednom posumnjao, ili oklevao, ili se pokolebao? Vrlo dobro znate da
sam se probijao napred, i da malo-pomalo postajem sve jači u borbi.
- Možda. Ali vi se borite za izgubljenu stvar.
On ustade, zakopča rukavicu, stavi visoki cilindar na glavu. - Mov i ja ćemo se već
pobrinuti da više ne dobijate novac od Tea, To je jedini način da se opametite.
Vincent oseti kako mu nešto prepuče u grudima. Ako ga napadnu preko Tea, onda
je propao.
- Bože! - povika on. - Zašto hoćete to da učinite? Šta sam vam skrivio, te
želite da me uništite? Zar je potrebno ubijati čoveka samo zato što ne deli vaše
mišljenje? Zar ne možete da me pustite da idem svojim putem? Obećavam da vam
više nikada neću dosađivati.Moj brat je jedino živo biće koje mi je ostalo na ovom
svetu. Kako možete da mi ga oduzmete?
- To je za vaše dobro, Vincente - reče Tersteh, i izađe.
Nekoliko dana kasnije Vincent zgrabi novčanik i pojuri u grad da kupi jednu
gipsanu nogu. Jet mu otvori vrata u Ejlbomenu. Iznenadi se kad ga ugleda.
 - Anton nije kod kuće - reče ona. - On je strašno ljut na tebe. Kaže da neće
više da te vidi. Oh, Vincente, tako sam nesrećna zbog svega toga!
Vincent joj stavi gipsanu nogu u ruke. - Molim te daj ovo Antonu, - reče on - i kaži
mu da mi je vrlo žao.
Okrete se i pođe niz stepenice, kad mu Jet nežno spusti ruku na rame.
- Slika Ševeningenaje gotova. Da li bi voleo da je vidiš?
Stajao je ćuteći pred Movovom slikom, jednim velikim platnom na kojem je bio
prikazan ribarski brod koji konji izvlače na obalu. Bio je svestan toga da gleda remek-
delo. Konji su bili male, bedne, izmučene životinje - crna, bela i mrka. Stajali su, strpljivi
i pokorni, skrušeni, mirni.Morali su da vuku teški brod još poslednji deo puta, posao je
bio gotovo završen. Konji su dahtali obliveni znojem, ali se nisu žalili. Odavno su se
navikli na to, još pre mnogo, mnogo godina. Bili su se pomirili s tim da će živeti i raditi
još malo, ali ako bi sutra morali da pođu na klanicu, e pa šta ćeš - oni su bili spremni.
Vincent otkri u slici duboku, praktičnu filozofiju. Ta slika mu je govorila
„Savoir souffrir sans se plaindre, ca c ‘est la seule chose pratique, c 'est la grande
science, la lecon a apprendre, la solution duprobleme de la vie*. "
* (franc.) Kada čovek ume da pati bez žalbe, to je jedina praktična stvar, to je prava mudrost, lekcija koju treba
naučiti, rešenje problema života.

On izađe iz kuće nekako osvežen i uživajući ironično pri pomisli da ga je baš onaj
čovek koji mu je naneo najteži udarac u isto vreme naučio kako da taj udarac strpljivo
podnese.

Kristinina operacija je uspela, ali je za nju moralo da se plati. Vincent je poslao

dvadeset akvarela stricu Koru i čekao da mu ovaj za to pošalje trideset franaka. Čekao
je mnogo, mnogo dana, stric Kor je slao novac kada je to njemu bilo zgodno. Pošto je
onaj isti lekar u Ledenu trebalo da porodi Kristinu, oni nisu želeli da mu se zamere.
Vincent posla svojih poslednjih dvadeset franaka mnogo dana pre prvog. I stara priča
ponovo poče. Prvo kafa i crni hleb, zatim samo hleb, pa onda čista voda, pa groznica,
iscrpenost i bunilo. Kristina se hranila kod svoje kuće, ali joj nije ništa ostajalo od jela
da ponese Vincentu. Kad više nije mogao da izdrži, on se izvuče iz postelje i teturajući
se kroz gustu maglu krete u Vajsenbruhov atelje.
Vajsenbruh je imao mnogo novaca, ali je bio pristalica skromnog života.Njegov
atelje bio je na četvrtom spratu, s ogromnim prozorom okrenutim prema severu. U
ateljeu nije bilo ničega čime bi se čovek mogao zabaviti: ni knjiga, ni ilustracija, ni sofe
i udobne stolice, ni skica na zidu, ni prozora kroz koje bi moglo da se pogleda, ničega
osim alata potrebnih slikaru. Nije bilo čak nijedne stolice da gost sedne, zbog toga su
ljudi retko svraćali.
 - O, to ste vi! - promrmlja Vajsenbruh, na spuštajući četku. Nije imao ništa
protiv da smeta ljudima u njihovim ateljeima, ali je sam bio ljubazan kao lav u
kavezu kad bi njemu neko smetao.
Vincent mu objasni zašto je došao.
- A ne, mladiću moj! - uzviknu Vajsenbruh. - Obratili ste se na pogrešnu
adresu. Neću vam uzajmiti ni deset santima.
- Zar nemate novaca?
- Naravno da imam! Zar mislite da sam ja bedni amater kao vi i da ne mogu
ništa da prodam? Imam više novaca u banci nego što bih mogao potrošiti da živim
još tri života.
- Pa zašto onda nećete da mi uzajmite dvadeset pet franaka? Ja očajavam!
Nemam ni mrvice bajatog hleba u kući.
Vajsenbruh veselo protrlja ruke. - Fini! Fino! To vam je baš i potrebno. To je odlično
za vas. Još možete da postanete slikar.
Vincent se nasloni na goli zid, nije imao snage da stoji.
- Čega ima tako divnog u gladovanju?
- To je za vas najbolja stvar na svetu, Van Gog. Patićete.
- Zašto biste vi želeli da ja patim?
Vajsenbruh sede na jedinu stolicu u odaji, prekrsti noge, i uperi u Vincenta jednu
četku umazanu crvenom bojom.
- Zato što će to napraviti od vas pravog umetnika. Što više patite, treba da
ste sve zahvalniji za to. Od toga postaju najbolji slikari. Prazan stomak je bolji od
punog, Van Gog, a slomljeno srce je bolje od sreće. Nikada to nemojte zaboraviti!
- Sve su to gluposti, Vajsenbruh, i vi to dobro znate.
Vajsenbruh zamahne četkom u pravcu Vincenta. - Čovek koji nikada nije bio
nesrećan nema šta da slika, Van Gog. Sreća je tupava, ona je dobra samo za krave i
trgovce. Umetnici uspevaju kada pate, ako ste gladni, obeshrabreni i bedni, budite za
to zahvalni. Bog je dobar prema vama!
- Siromaštvo uništava.
- Da, uništava slabog. Ali nejakog! Ako siromaštvo može da vas uništi, onda
ste slabić i treba da propadnete.
- I vi ne biste ni prstom maknuli da mi pomognete?
- Čak i kad bih vas smatrao za najvećeg slikara svih vremena! Ako glad i
patnje mogu da ubiju čoveka, onda on nije ni zaslužio da bude spašen. Jedini
umetnici koji treba da žive na ovom sveta su oni ljudi koje ni Bog ni đavo ne mogu
ubiti dok ne kažu sve što su hteli.
 - Ali ja gladujem već godinama, Vajsenbruh. Bio sam bez krova nad glavom,
išao po kiši i snegu gotovo bez ičega na sebi, bolestan, u groznici i napušten. O
takvim stvarima ja više nemam šta da naučim.
- Još niste ni zagrebli površinu patnji. Tek ste početnik. Kažem vam, bol je
jedina potpuna stvar na ovom sveta.A sada, trčite kući i latite se olovke. Što budete
gladniji i nesrećniji, bolje ćete raditi.
- I brže će odbiti moje slike.
Vajsenbruh se nasmeja od srca. - Naravno da će ih odbiti! I treba da ih odbiju. To je
takođe dobro za vas. To će vas učiniti još nesrećnijim. Zato će vaša sledeća slika biti
bolja od prethodne. Ako budete gladovali i patili i ako vam dela budu odbijana i
nepriznata dovoljan broj godina, možda ćete - pazite, ja kažem možda ćete eventualno
naslikati jednu sliku koja će zaslužiti da visi pored Jana Stena ili...
- ...ili Vajsenbruha.
- Tako je. Ili Vajsenbruha. Kad bih vam sada dao novaca, time bih vam
oduzeo nešto od vaših izgleda na besmrtnost.
- Dođavola s besmrtnošću! Hteo bih da slikam s vremena na vreme. A ne
mogu da slikam sa praznim stomakom.
- Gluposti, mladiću moj. Sve slike od vrednosti naslikane su sa praznim
stomakom. Kad su čoveku puna creva, onda stvara pogrešno.
- Čini mi se da nisam čuo da ste vi baš mnogo patili.
- Ja imam stvaralačku maštu. Ja mogu da razumem patnju ne osetivši je.
- Vi ste stara varalica!
- Ni najmanje. Da je moj rad onako prazan kao De Bokov, bacio bih sav svoj
novac i živeo kao skitnica. Ali slučaj je hteo da ja umem da stvorim savršenu iluziju
patnje iako je nisam osetio. Zato sam ja veliki umetnik.
- Zato ste velika varalica. Hajde, budite dobar čovek i uzajmite mi dvadeset
pet franaka.
- Ni dvadeset pet santima! To vam iskreno kažem. Ja o vama imam tako
visoko mišljenje da ne želim da vas oslabim pozajmljujući vam novac. Jednog dana
ćete stvarati divna dela, Vincente, samo ako sami izgradite svoju sudbinu, gipsana
noga u Movovoj kanti za ugalj ubedila me je u to. A sad požurite do narodna kuhinje
da dobijete tanjir besplatne čorbe.
Vincent je buljio neko vreme u Vajsenbruha, a onda se okrete i otvori vrata.
- Čekajte jedan trenutak!
- Ne mislite time da kažete da ćete se pokazati kao kukavica i slabić? - upita
Vincent grubo.
 - Slušajte, Van Gog, ja nisam tvrdica, ja se držim principa. Da sam vas
smatrao za budalu, dao bih vam dvadeset pet franaka i tako vas se otarasio. Ali ja
vas poštujem kao kolegu. Daću vam nešo što ne biste mogli da kupite ni za kakve
pare na sveta. A nema nijednog čoveka u Hagu kome bih to dao, osim Movu. Hodite
ovamo. Popravite ta zavesu na prozoru. Tako je bolje. Pogledajte ovu studiju. Evo
ovako ću izraditi osnovu i rasporediti materijal. Za ime božje, kako ćete videti kad
stojite na svetlosti?
Posle jednog sata Vincent izađe sav razdragan. Naučio je za to kratko vreme više
nego što bi naučio za godinu dana u nekoj slikarskoj školi. Išao je neko vreme pre nego
što se setio da je gladan, grozničav i bolestan, i da nema ni prebijene pare u džepu.

Nekoliko dana kasnije, na nasipu, on naiđe na Mova. Ako je gajio i najmanju nadu
na pomirenje, sada se razočarao.
- Rodjače Mov,izvini me zbog onoga što se dogodilo u ateljeu. Bio sam glup.
Možeš li mi oprostiti? Hoćeš li da dođeš jednom k meni da vidiš moje radove i da
razgovaramo?
Mov odbi bez okolišenja. - Nemam nameru da te posetim, s tim je svršeno.
- Zar si potpuno izgubio veru u mene?
- Da. Imaš rđav karakter.
- Ako mi budeš rekao šta sam to rđavo učinio, pokušaću da se popravim.
- Više me ne zanima šta ti radiš.
- Ništa drugo nisam radio osim što sam jeo, spavao i radio kao umetnik. Je
li to rđavo?
- Ti sebe nazivaš umetnikom?
- Da.
- Glupost. Nikada u svom životu nisi prodao nijednu sliku.
- Da li biti umetnik znači - prodavati? Mislio sam da to znači: stalno tražiti
a nikada ne naći potpuno.Mislio sam da to znači suprotno od onoga: „Znam, našao
sam!" Kad kažem da sam umetnik, time mislim: „Ja tražim, ja se borim, ja sam
dušom i srcem uz to."
- Ipak imaš rđav karakter.
- Sumnjičiš me za nešto - to dobro osećam - misliš da nešto krijem. „Vincent
krije nešto što ne sme da se sazna". Šta je to, Mov? Govori otvoreno.
 Mov se vrati svojim nogarima i poče da slika. Vincent se okrete i polako ode preko
peska.
Imao je pravo. Bio je osumnjičen. U Hagu se pročula njegova veza sa Kristinom. De
Bok mu je prvi objavio tu novost. Upao je u atelje sa ružnim osmehom na svojim ustima
kao pupoljak. Kristina je baš pozirala, te on zato oslovi Vincenta na engleskom.
- Gle, gle, Van Gog - reče on skinuvši svoj teški crni kaput i paleći dugačku
cigareta. - Priča se po celom gradu da ste stekli ljubavnicu. Čuo sam već od
Vajsenbruha, Mova i Tersteha. Ceo Hag bruji o tome.
- Oh! - reče Vincent - dakle, u tome je stvar?
- Trebalo je da budete diskretniji, stari moj. Je li ona neki model? Mislio sam
da znam sve koji su u upotrebi.
Vincent baci pogled na Kristinu, koja je plela pored vatre. Delovala je nekako prisno
i privlačno sedeći tako, s radom na krilu, očiju uprtih u malo odelo koje je pravila. De
Bok ispusti cigareto na pod i skoči.
- Gospode! - uzviknu on. Nećete valjda da kažete da vam je to ljubavnica!
- Ja nemam ljubavnice, De Bok. Ali pretpostavljam da je to ta žena o kojoj
se govori.
De Bok obrisa neki zamišljeni znoj sa čela i pažljivo pogleda Kristinu. - Kako
možete, dođavola, da spavate s njom?
- Zašto me to pitate?
- Dragi moj stari druže, pa to je veštica! Najobičnija veštica! Na šta li ste
samo mislili! Nije ni čudo što se Tersteh zgranuo. Ako vam je potrebna ljubavnica,
zašto ne uzmete jedan od onih lepih malih modela? Ima ih dosta u gradu.
- Kao što sam vam već rekao, De Bok, ova žena nije moja ljubavnica.
- Nego šta...?
- Ona je moja žena!
De Bok stište svoje tanke usne preko zuba pokretom čoveka koji nešto zakopčava.
- Vaša žena!
- Da. Imam nameru da se njom oženim.
- Gospode!
De Bok baci na Kristinu poslednji pogled pun groze i odvratnosti, i pobeže ne
obukavši kaput.
- Šta ste to o meni pričali? - upita Kristina.
Vincent joj priđe i posmatraše je neko vreme. - Rekao sam De Boku da ćeš mi ti biti
žena.
 Kristina je dugo ćutala, dok su joj ruke vredno radile. Usta su joj bila poluotvorena,
a jezik joj se brzo kretao, kao u zmije, dok bi kvasio osušene usne.
- Zar bi me zbilja uzeo za ženu, Vincente? Zašto?
- Ako se ne oženim tobom, onda bi bilo poštenije od mene da te ostavim na
miru. Hoću da prođem kroz sve radosti i patnje domaćeg života kako ih mogao da
ga naslikam na osnovu sopstvenog iskustva. Nekada sam voleo jednu ženu,
Kristina. Kad sam otišao u njenu kuću, rekli su mi da sam joj odvratan. Moja ljubav
bila je iskrena, poštena i jaka, Kristina, a kad sam izašao iz kuće znao sam da su je
ubili. Ali posle smrti ima vaskrsenja, ti si bila to vaskrsenje.
- Ali ti ne možeš da se oženiš sa mnom! Šta da radimo s decom? A tvoj brat
može prestati da ti šalje novac.
- Ja poštujem ženu koja je majka, Kristina. Mi ćemo uzeti novu bebu i
Hermana, a ostali mogu ostati sa tvojom majkom. Što se tiče Tea... da... možda će
mi on odseći glavu. Ali kad mu budem napisao celu istinu, mislim da me neće
napustiti.
On sede na pod kraj njenih nogu. Izgledala je mnogo bolje nego kad ju je prvi put
video. U njenim tužnim smeđim očima osećalo se malo sreće. Neka nova živost beše
obuzela celu njenu ličnost. Nije joj bilo lako da pozira, ali je radila naporno i strpljivo.
Kad ju je prvi put sreo, bila je slaba,bolesna i nesrećna, sada je njeno ponašanje bilo
mirnije. Našla je ponovo zdravlje i život. Dok je tako sedeo i posmatrao njeno grubo,
rošavo lice, lako ozareno nekom novom ljupkošću, on se seti Mišleovih reči: „Comment
se fait-il qu ‘il y ait sur la terre une femme seule desesperee?"
- Sin, živećemo skromno i štedećemo što više možemo, zar ne? Bojim se da
će doći vreme kad ću ostati potpuno bez sredstava. Moći ću da te pomažem dok ne
odeš u Leden, ali kad se budeš vratila,ne znam u kakvom ćeš me stanju zateći, sa
hlebom ili bez njega. Što budem imao podeliću sa tobom i detetom.
Kristina se spusti sa stolice na pod, pored njega, zagrli ga i položi mu glavu na rame.
- Samo mi dozvoli da ostanem s tobom, Vincente. Ne tražim mnogo. Ako ne
budemo imali ništa drugo osi hleba i kafe, neću se žaliti. Volim te,Vincente. Ti si
prvi muškarac koji je bio dobar prema meni. Ne moraš da se oženiš sa mnom, ako
nećeš. Ja ću pozirati, i radiću, i činiću sve što mi ti kažeš. Samo mi dozvoli da
ostanem s tobom! Sada sam prvi put srećna,Vincente. Ne tražim ništa naročito.
Deliću s tobom ono što imaš i biću srećna.
Osećao je dodir deteta koje joj je raslo pod srcem, toplo i živo. On je pomilova po
obrazu, ljubeći ožiljke jedan za drugim. Raspusti joj kosu niz leđa i poče nežno da gladi
tanke pramenove. Ona prisloni rumen, srećan obraz uz njegovu bradu, i mazno ga
protrlja o nju.
- Voliš li me, Kristina?
- Volim te, Vincente.
- Tako je lepo biti voljen. Neka svet to slobodno naziva grehom, ako hoće.
 - Dođavola sa svetom! - reče jednostavno Kristina.
- Živeću kao radnik, to je za mene. Ti i ja se razumemo i ne tiče nas se šta
drugi govore. Mi ne tražimo nikakav društveni položaj. Moja klasa me je već davno
odbacila. Više volim komad hleba na sopstvenom ognjišta, ma kako siromašno bilo,
nego da živim ne oženivši se tobom.
Sedeli su na podu, grejući se na crvenom plamenu peći, zagrljeni. Dolazak poštarev
prekide tu čaroliju. On pruži 'Vincentu pismo iz Amsterdama. Pismo je glasilo:
„ Vincente,
Baš sam čuo za tvoje sramno ponašanje. Budi ljubazan pa poništi moju narudžbinu
za onih šest crteža. Tvoj rad me ubuduće neće interesovati.
K. M. Van Gog"
Cela njegova sudbina zavisila je sada od Tea. Ako Teo ne bude mogao da razume
pravu prirodu njegovog odnosa prema Kristini, on će morati da mu uskrati onih
mesečnih sto franaka. Mogao je da živi bez učitelja, Mova, mogao je da živi bez svoga
trgovca, Tersteha, mogao je da živi bez porodice, prijatelja, drugova, sve dokle god ima
svoj rad i Kristinu. Ali bez tih sto franaka mesečno nije mogao da opstane.
Pisao je duga, strasna pisma Teu,objašnjavajući mu sve, moleći ga da ga razume i
da ga ne napušta. Živeo je od danas do sutra, u strahu od najgorega.Nije se usuđivao
da poruči više crtaćeg materijala nego što je mogao da plati, niti da započne nove
akvarele, i da dalje radi.
U odgovoru, Teo stavi neke primedbe, mnogo primedaba, ali ga ne osudi. On mu
posla nekoliko saveta, ali nijednom rečju ne pomenu da će, ako ti saveti ne budu
prihvaćeni, obustaviti slanje novca. I na kraju, iako nije odobravao celu stvar, on napisa
da će njegova pomoć stizati isto kao i do tada.
Bio je početak maja. Doktor u Ledenu rekao je Kristini da će se poroditi u junu.
Vincent zaključi da je bolje da se ona ne preseljava u njegov stan pre porođaja, nadao
se da će za to vreme uspeti da iznajmi jednu praznu kuću u blizini Šenkveha. Kristina
je provodila veći deo vremena u ateljeu, ali je stanovala kod majke. Trebalo je da se
zvanično venčaju čim se ona oporavi.
Vincent dođe u Leden kada se Kristina porađala. Dete se nije micalo od devet uveče
do pola jedan. Morali su da ga izvlače kleštima, ali nije bilo povređeno. Kristina se
mnogo namučila, ali zaboravi sve čim ugleda Vincenta.
- Uskoro ćemo opet početi da slikamo - reče ona.
Vincent je stajao nad njom i posmatrao je sa suzama u očima. Nije bilo važno što
dete pripada drugom čoveku. To su bili njegova žena i dete, od sreće ga nešto steže u
grudima.
Kada se vratio u Šenkveh, on zateče gazdu i vlasnika drvare ispred kuće.
 - Šta ste odlučili, da li ćete uzeti onu drugu kuću, Menher Van Gog? Stanarina je
samo osam franaka mesečno. Celu ću je okrečiti i opraviti. Izaberite i tapete koji vam
se sviđaju pa ću ih ja namestiti.
- Ne žurite toliko - reče Vincent. - Voleo bih da kuća bude gotova kad se moja žena
vrati iz bolnice, ali prvo moram da pišem bratu.
- Pa, pošto u svakom slučaju moram da stavim neke tapete,izaberite one koji vam
se najviše sviđaju, a ako ne budete mogli da uzmete kuću, ništa ne mari.
Teo beše čuo za tu kuću još nekoliko meseci ranije. Bila je mnogo veća,i sastojala se
od ateljea, trpezarije, kuhinje i spavaće sobe na mansardi. Bila je četiri franka skuplja
od kuće u kojoj je Vincent sada stanovao, ali kada Kristina, Herman i beba dođu u
Šenkveh, biće im potrebno više prostora.
Teo napisa da je opet dobio povišicu, i da Vincent sa sigurnošću može očekivati za
sada sto pedeset franaka mesečno. Vincent smesta iznajmi novu kuću. Kristina se
vraćala kući kroz nedelju dana, i on je želeo da je pri povratku sačeka toplo gnezdo.
Vlasnik mu ustupi dva čoveka sa drvare da prenesu nameštaj u nov atelje. I Kristinina
majka dođe da pomogne pri uređivanju.

10

Novi atelje je izgledao kao pravi atelje, sa jednobojnim sivkastomrkim tapetima,

izribanim drvenim podom, studijama po zidovima, u svakom kraju stajale su po jedne
nogare, a u sredini veliki, beli sto od čamovine. Kristinina majka beše zastrla prozore
belim muslinskim zavesama. Pored ateljea nalazilo se jedno udubljenje gde je Vincent
držao svoje daske za crtanje, mape sa skicama i drvoreze, u uglu je stajao orman sa
bocama, loncima i knjigama. U trpezariji je stajao jedan sto, nekoliko kuhinjskih
stolica, jedna gasna peć, i pored prozora velika pletena stolica za Kristinu. Pored nje
Vincent je postavio jednu malu gvozdenu kolevku sa zelenim pokrivačem, a iznad nje
je obesio jednu Rembrentovu gravuru koja je prikazivala dve žene pored kolevke, od
kojih jedna čita Bibliju pri svetlosti sveće.
Nabavio je sve što je bilo potrebno za kuhinju, kad se Kristina bude vratila, moći će
da spremi večeru za deset minuta. Kupio je još jedan nož, viljušku, kašiku i tanjir, za
slučaj da Teo dođe u posetu. Gore, u sobu na mansardi stavio je veliku postelju za sebe
i ženu, a svoju staru postelju namestio je lepo za Hermana. Zajedno sa Kristininom
majkom nabavio je slame, morske trave, i presvlake, i napunili su sami dušeke na
mansardi.
Kad je Kristina izlazila iz bolnice, lekar koji ju je lečio, bolničarka i glavna sestra
dođoše da se pozdrave s njom. Vincent se još jednom uveri da je ona osoba prema kojoj
ozbiljni ljudi mogu da osećaju simpatiju i poštovanje. „Ona nikada nije videla šta je
dobro", govorio je sam sebi, „kako onda može i sama da bude dobra?"
 Kristinina majka i Herman dočekaše je u Senkvehu.Bila je to divna dobrodošlica,
jer joj Vincent nije ništa pričao o novom domu.Kristina je trčala levo-desno i dodirivala
sve - kolevku, naslonjaču, saksiju sa cvećem koju je Vincent stavio na njen prozor. Bila
je oduševljena.
- Profesor je bio strašno smešan - pričala je glasno. - Rekao je: „Slušajte, volite li vi
džin? A pušite li cigare?" „Da", odgovorila sam mu. „Samo sam pitao", na to će on, „da
bih vam kazao da ne morate prestajati.Ali ne smete stavljati u hranu sirće, biber ili
senf. A meso treba da jedete najmanje jedanput nedeljno".
Njihova spavaća soba ličila je sasvim na neku brodsku kabinu, pošto je bila cela od
dasaka. Vincent je morao da nosi kolevku svake večeri gore u sobu, a da je svakog jutra
vraća dole u trpezariju. Morao je da obavlja sav kućni posao za koji je Kristina još bila
isuviše slaba: da namešta postelje, da loži vatru u peći, da diže nameštaj, da ga prenosi,
čisti. Izgledalo mu je kao da je živao sa Kristinom i detetom dugo vremena, i bio je u
svom elementu. A i ona se oporavljala, iako je još bila slaba od operacije.
Vincent se prihvatio posla sa nekim novim spokojstvom u duši. Divno je imati svoje
ognjište, osećati svu vrevu i živost porodičnog života. Kristinino prisustvo davalo mu
je odvažnosti da nastavi svoj rad. Bio je siguran da će se, ako ga samo Teo ne napusti,
razviti u dobrog slikara.
U Borinahi je robovao Bogu, ovde je stekao novu, stvarniju religiju, koja je mogla
da se izrazi jednom rečenicom: da su ličnost radnika, brazda u pooranom polju, malo
peska, delić mora i neba ozbiljni predmeti za slikanje, tako teški, ali u isto vreme i tako
lepi da je zaista vredelo posvetiti život pokušaju da se izrazi poezija skrivena u njima.
Jedno poslepodne, kada se vraćao kući sa nasipa, on srete Tersteha ispred svoje
kuće na Senkvehu.
- Milo mi je što vas vidim, Vincente - reče Tersteh. - Pade mi na pamet da
dođem i da vidim kako ste.
Vincent sa strahom pomisli kako će izbiti bura čim Tersteh uđe u kuću. Stajao je s
njim na ulici ćaskajući nekoliko trenutaka, da bi prikupio snagu.Tersteh je bio ljubazan
i prijatan. Vincent zadrhta.
Kad su ušli u kuću, Kristina je dojila dete sedeći u pletenoj stolici.Herman se igrao
pored peći. Tersteh ih je dugo posmatrao. Najzad progovori, na engleskom.
- Šta predstavljaju ova žena i dete?
- Kristina je moja žena. Dete je naše.
- Znači, stvarno ste se oženili?
- Još nije izvršen zvanični obred venčanja, ako ste to mislili.
- Kako možete da živite sa ženom i decom koja...
- Svi se ljudi žene, zar ne?
- Ali vi nemate novca. Vas izdržava brat.
 - Bože sačuvaj! Teo mi samo daje plam. Sve što sam izradio pripada njemu.
Jednog dana dobiće natrag svoj novac.
- Jeste li poludeli, Vincente? Sve je to sigurno posledica bolesne duše i uma.
- Ljudski postupci, Menher, veoma liče na crtanje. Perspektiva se potpuno
menja prema tome s koje ih strane pogledate, ali to ne zavisi od predmeta, nego od
čoveka koji gleda.
- Pisaću vašem ocu, Vincente. Pisaću mu i ispričaću mu sve.
- Zar ne mislite da bi bilo smešno kada bi oni primili tako ljutito pismo od
vas, a odmah posle toga poziv od mene da mi dođu u posetu o mom trošku.
- Znači, i vi imate nameru da im pišete?
- Kako možete to da pitate? Naravno da ću im pisati. Ali morate priznati da
sada nije pogodan trenutak. Otac je premešten u župu u Ninen. Stanje moje žene je
takvo da bi je i najmanje uznemirenje i napor ubili.
- Onda, naravno, ja neću pisati. Mladiću, vi postupate tako glupo kao čovek
koji hoće da se udavi. Ja samo želim da vas spasem.
- Ne sumnjam u vaše dobre namere, Menher Tersteh, i zato se trudim da se
ne naljutim na vaše reči. Ali je ovaj razgovor za mene vrlo neprijatan.
Tersteh izađe, ukočenog lica.
Vajsenbruh je Vincentu nekoliko dana docnije naneo prvi udarac u ime spoljašnjeg
sveta. Jednog dana nemarno je ušetao da vidi je li Vincent još u životu.
- Zdravo - reče on. - Vidim da ste uspeli da se provučete i bez onih dvadeset
pet franaka.
- Jesam.
- Zar niste sada srećni što vam nisam onda pomogao?
- Čini mi se da je prva stvar koju sam vam rekao one noći kod Mova bila
„Idite dođavola!" Ponavljam svoju želju.
- Ako tako nastavite, postaćete drugi Vajsenbruh, vi morate da napravite
od sebe pravog čoveka. Zašto me ne predstavite svojoj ljubavnici? Nisam imao čast
da se upoznam s njom.
- Ujedajte me koliko hoćete, Vajsenbruh, ali nju ostavite na miru.
Kristina je ljuljala gvozdenu kolevku sa zelenim pokrivačem. Znala je da joj se taj
čovek podsmeva, te baci na Vincenta pogled pun bola. Vincent priđe majci i detetu i
stade pred njih zaštitnički. Vajsenbruh pogleda tu grupu, a zatim Rembrantovu sliku
koja je visila nad kolevkom.
- Gle! - uzviknu on - vi predstavljate divan motiv, voleo bih da vas naslikam.
Nazvao bih sliku „Sveta porodica"!
 Vincent jurnu na Vajsenbruha uz kletvu, ali ovaj srećno pobeže kroz vrata. Vincent
se vrati svojoj porodici. Komadić ogledala visilo je na zidu pored Rembranta. On
pogleda u njega i vide u jednom strašnom, uništavajućem trenutku, sebe, svoju ženu i
dete onako kako ih je video Vajsenbruh... kao kopile, bludnicu i prosjaka.
- Kako nas je nazvao? - upita Kristina.
- Sveta porodica.
- Šta je to?
- Slika Bogorodice, Hrista i svetog Josifa.
Suze joj navreše na oči, i ona zagnjuri lice u dečje odelo.Vincent kleče pored kolevke
da bi je utešio. Mrak se uvlačio kroz prozor i zastirao sobu mirnom senkom. Još jednom
se Vincent izdvoji i pogleda sve troje, kao da nije i on član te grupe. Ovoga puta gledao
ju je očima sopstvenog srca.
- Ne plači, Sin - reče joj. - Ne plači, draga. Digni glavu i obriši suze.
Vajsenbruh je imao pravo!

11

Vincent je otkrio Ševeningen i slikanje uljem otprilike u isto vreme. Ševeningen je

bilo ribarsko seoce koje je ležalo u jednoj dolini zaštićenoj dvema peščanim nasipima
Severnog Mora. Duž obale je ležao niz četvrtastih ribarskih barki, sa katarkom i
tamnim, od vremena iscepanim jedrima. Pozadi su imale prosta, četvrtasta vesla, a
ribarske mreže ležale su rasprostrte i spremne za ribolov. Na svakoj barci lepršala je
mala zastavica, crvenkasta ili plava kao more. Bilo je tu plavih kolica sa crvenim
točkovima koja su vozila ribu u grad, ribarskih žena u belim kapicama od
nepromočivog platna, pričvršćenih dvema okruglim zlatnim iglama, porodica koje su
se okupile na morskoj obali da sačekaju barke. Tu se nalazio i Kurzal, na kome su se
veselo lepršale zastave. To je bila kuća za zabavu stranaca, koji su voleli da osete ukus
soli na usnama, ali nisu hteli da je gutaju. More je bilo sivo, sa belim talasićima kraj
obale, i sve tamnijim tonovima zelene boje koja je prelazila u tamnoplavu, nebo je bilo
jasnosivo,išarano oblacima, a s vremena na vreme malo plavetnila podsećalo bi ribare
da sunce još sija nad Holandijom. Ševeningen je bilo mesto gde ljudi rade, i gde je
stanovništvo sraslo sa zemljom i morem.
Vincent je naslikao akvarelom mnoge prizore s ulice. On zaključi da su vodene boje
vrlo zgodno sredstvo za izražavanje brzih utisaka. Ali u akvarelima nije bilo dubine,
punoće, karaktera da bi mogao da izrazi ono što je želeo. Čeznuo je za uljem, ali se nije
usudio da ga dodirne, jer je čuo da su se mnogi slikari upropastili time što su počeli da
rade uljem pre nego što su naučili da crtaju. A onda Teo dođe u Hag.
Teo je sada imao dvadeset šest godina i bio je sposoban trgovac slikama.Često je
putovao kući, a svuda je bio poznat kao odličan poslovni čovek. Galerija Gupila i
Kompanije u Parizu bila je prodata Busou i Valadonu (poznatim pod imenom les
Messieurs), i mada su oni zadržali Tea u službi, posao im nije išao kao za vreme Gupila
i strica Vincenta. Slike su se sada prodavale po najvišoj ceni - bez obzira na svoju
vrednost - tako da su se kupovale samo slike najpoznatijih majstora. Stric Vincent,
Tersteh i Gupil smatrali su da je prva dužnost jednog trgovca umetnićkim slikama da
otkrije i ohrabri mlade umetnike,sada su priznavani samo stari i poznati slikari.
Novajlije na tom polju, Mane, Mone Pisaro, Sislej, Renoar, Bert, Moriso, Sezan, Dega,
Gijomen pa čak i oni najmlađi među njima, Tuluz- Lotrek, Gogen, Sera i Sinjak,
pokušavali su da kažu nešto drugo nego što su Bugero i akademici beskonačno
ponavljali, ali ih niko nije slušao. Nijedan od tih revolucionara nije izložio niti prodao
svoje platno pod krovom des Messieurs. U Teu je raslo duboko gađenje prema Bugerou
i akademicima, sve njegove simpatije bile su na strani mladih novatora. Svakog dana
trudio se svim silama da nagovori les Messieurs da izlože nove slike i vaspitaju publiku
da ih kupuje.Les Messieurs su smatrali novatore ludim, detinjastim i bez ikakve
tehnike. Teo ih je smatrao budućim majstorima.
Kristina je bila gore u spavaćoj sobi kada su se braća srela u ateljeu. Pošto su
izmenjali pozdrave, Teo reče: - Došao sam poslom u Hag, ali moram priznati da je
glavna svrha moje posete da te odvratim od trajne veze sa tom ženom. Pre svega, kako
ona izgleda?
- Sećaš li se naše dadilje u Zundertu, Len Verman?
- Sećam se.
- Sin liči na nju. To je jedna prosta žena iz naroda, ali za mene je ona nešto
uzvišeno. Čovek koji voli takvu običnu, jednostavnu osobu, i voljen je od nje, srećan je
uprkos crnim stranama života. To osećanje da nečemu koristim povratilo me je i
ponovo oživelo. Nisam to tražio, ali me je, eto,snašlo. Sin deli sa mnom sve patnje i
nevolje slikarskog života, i tako rado pozira da ja mislim da ću postati bolji slikar s
njom negoli da sam se oženio sa Kej.
Teo je koračao gore-dole po ateljeu, i najzad progovori, gledajući pažljivo jedan
akvarel: - Samo jednu stvar ne mogu da razumem. Kako si mogao da se zaljubiš u tu
ženu kad si onako očajnički voleo Kej?
- Nisam se zaljubio, Teo, bar ne odmah. Zar je trebalo da ugušim u sebi sva ljudska
osećanja zato što me je Kej odbacila? Kad si došao ovamo, nisi me našao
obeshrabrenog i tužnog, već si ušao u nov atelje, njegovi su koreni u pravom životu -
to je atelje sa kolevkom i dečjom visokom stolicom, gde nema mirovanja, već sve gura
napred, tera i pokreće na aktivnost. Meni je jasno kao dan da slikar mora osetiti ono
što crta, da mora živeti u stvarnosti porodičnog života ako hoće da izrazi verno taj
život.
- Ti znaš, Vincente, da ja nikada nisam obraćao pažnju na klasne razlike,ali misliš
li da je pametno...
- Ne, ja ne smatram da sam se ovim unizio ili obeščastio - prekide ga Vincent - jer
osećam da moj rad leži u srcima ljudi, da moram biti blizu zemlje, crpsti život sa samog
izvora i napredovati uz mnoge brige i nevolje.
 - Ja to ne pobijam. - Teo brzo priđe Vincentu i pogleda ga. - Ali zašto je potrebno
venčanje?
- Zato što između mene i nje postoji obećanje da ćemo se venčati. Ne želim da je
smatraš za moju ljubavnicu, ili za ženu sa kojom održavam vezu ne mareći za
posledice. To obećanje je dvostruko, prvo, obećao sam joj civilno venčanje čim to
prilike dozvole, a drugo, to je obećanje da ćemo pomagati jedno drugom, da ćemo
paziti jedno na drugo kao da smo već venčani, i da ćemo deliti dobro i zlo.
- Ali sigurno ćeš malo pričekati pre nego što se venčaš?
- Da, Teo, ako ti to želiš. Odgodićemo venčanje dok ja prodajom slika ne budem
zarađivao sto franaka,i kada mi tvoja pomoć više ne bude potrebna. Obećavam ti da se
neću oženiti sve dok moje crtanje ne bude toliko napredovalo da postanem nezavisan.
Postepeno, kad počnem da zarađujem, možeš mi slati svakog meseca sve manje, i na
kraju mi tvoj novac više neće biti potreban. Onda ćemo razgovarati o civilnom
venčanju.
- Izgleda da je to najpametnije rešenje.
- Evo nje, Teo. Meni za ljubav, pokušaj da o njoj misliš samo kao o ženi i majci! Jer
ona to u stvari i jeste.
Kristina siđe niz stepenice u atelje. Bila je obučena u urednu crnu haljinu, kosa joj
je bila brižljivo začešljana unazad, a rumenilo na licu joj je gotovo izbrisalo ožiljke od
boginja. Postala je lepa na neki domaći način.Vincentova ljubav okružila ju je nekim
dahom pouzdanja i sreće. Ona se mirno rakova sa Teom,upita ga da li želi šolju čaja, i
pozva ga da ostane na večeri. Zatim sede u pletenu naslonjaču pored prozora i poče da
šije i da ljulja kolevku. Vincent je uzbuđeno trčao gore-dole po ateljeu, pokazujući Teu
figure crtane ugljenom, prizore sa ulice u akvarelu, i grupne studije, slikane olovkom.
Želeo je da Teo vidi kako je njegov rad napredovao.
Teo je verovao da će Vincent jednog dana postati slavan slikar, ali nije bio siguran
da li mu se sviđaju njegove slike... bar za sada. Teo je bio oštrouman amater, dobro
izvežban da proceni umetničko delo, ali nije nikada mogao da donese krajnji sud o
delima svoga brata. Za njega, Vincent se stalno razvijao, ali nikada nije nešto dostigao.
- Ako počinješ da osećaš želju za radom u ulju, - reče on, pošto mu je Vincent
pokazao sve svoje studije i objasnio mu svoje težnje - zašto ne pristupiš poslu? Šta
čekaš?
- Čekam da postanem siguran da su mi crteži dobri. Mov i Tersteh su mi rekli da
ne znam da...
- ...a Vajsenbruh kaže da znaš.Ti moraš biti poslednji sudija. Ako osećaš da se
moraš izražavati dubljim bojama, znači da si zreo za to. Počinji!
- Ali, Teo, a troškovi! Te proklete tube staju kao da su od čistog zlata.
- Sutra u deset sati čekaću te u hotelu. Što pre počneš da mi šalješ uljane slike,
brže ću izvući svoj uloženi novac.
 Za vreme večere Teo i Kristina su živo ćaskali.Kad je odlazio, Teo se na stepenicama
okrete Vincentu i reče mu na francuskom: - Ona je zbilja prijatna, vrlo prijama. Nisam
imao pojma!
Kad su sutradan ujutru pošli u Vagenstat, predstavljali su čudan kontrast: mlađi
brat lepo obučen, sa sjajnim čizmama, uštirkanom košuljom, ispeglanim odelom,
uredno vezanom kravatom, crnim šeširom bezbrižno nakrivljenim na glavi, i pažljivo
negovanom mekom bradom, išao je ravnomernim, spokojnim korakom, a drugi brat,
sa iznošenim čizmama, zakrpljenim pantalonama koje nisu odgovarale uskom kaputu,
bez kravate,sa nekom smešnom seljačkom kapom navučenom na glavu, i bradom koja
je štrčala u divljim riđim pramenovima, skakao je kraj njega neujednačenim korakom,
mlatarajući uzbuđeno rakama dok je govorio.
Nisu ni bili svesni kakav prizor pružaju.
Teo je odveo Vincenta do Gupila da kupe tube boja, četke i platna.Tersteh je
poštovao Tea i divio mu se, želeo je da voli i razume i Vincenta. Kad je čuo zašto su
došli, on se ponudi da sam pronađe materijal i objasni Vincentu prednosti pojedinih
boja.
Teo i Vincent su propešačili šest kilometara preko nasipa do Ševeningena. Jedan
ribarski brod je baš dolazio. Blizu spomenika nalazila se mala drvena koliba u kojoj je
sedeo jedan čovek i gledao na more. Čim se brod pojavio na vidiku, čovek izađe iz
kolibice sa velikom zastavom u ruci. Pratila ga je gomila dece. Pošto je nekoliko
trenutaka mahao zastavom,neki čovek na starom konju dođe da prihvati sidro. Grupi
se pridružio izvestan broj muškaraca i žena koji su došli iz sela preko brda, da
pozdrave posadu. Kad se brod dovoljno približio, čovek na konju uđe u vodu i vrati se
noseći sidro.Zatim neki ljudi sa gumenim čizmama prenesu na leđima ribare na obalu,
i svaki dolazak bio je srdačno pozdravljen. Kad su svi izašli na obalu i kad su konji
izvukli brod, cela grupa krete u selo preko peščanog brega, kao karavan, dok se čovek
na konju uzdizao iznad ostalih kao neka visoka sablast.
- To su stvari koje želim da slikam - reče Vincent.
- Pošalji mi nekoliko slika čim budeš zadovoljan svojim radom. Možda ću
moći da nađem za njih kupce u Parizu.
- Oh Teo, moraš! Moraš početi da prodaješ moje slike!

12

Kad je Teo otišao, Vincent se baci na slikanje. Izradio je tri studije u ulju, jedna je
predstavljala niz potkresanih vrba iza Hestovog mosta, druga stazu pokrivenu
pepelom, a treća jedan povrtnjak u Merdervrota i čoveka u plavom kaputu koji vadi
krompir. Polje je bilo prekriveno belim peskom,delimično prekopano, i iz njega su još
štrčale suve stabljike između kojih je rasla zelena travurina. U daljini se videlo
tamnozeleno drveće i nekoliko krovova. Kad je u ateljeu pogledao svoj rad, on se
oduševi, bio je ubeđen da niko ne bi poznao da je to njegov prvi pokušaj. Crtež - ta
kičma slikarstva i kostur koji podupire sve ostalo - bio je tačan i veran. Malo se
iznenadio jer je mislio da njegovi prvi radovi neće uspeti.
Jedanput je Vincent bio zauzet slikanjem nekog močvarnog proplanka u šumi,
pokrivenog uvelim,trulim bukovim lišćem.Tle je bilo svetlo i tamnomrko, uglavnom od
senki drveća, koje su ga šarale prugama, a mestimično sasvim zamračivale. Pitanje je
bilo kako da dobije ta toplu boju, kako da izrazi ogromnu jačinu i čvrstinu tla. Dok je
slikao, on prvi put primeti koliko svetlosti ima u toj tami. Morao je da izrazi ta svetlost,
a da istovremeno zadrži svu dubinu živih boja.
Zemlja je pri jesenjem zalasku sunca ličila na tepih tamne crvenosmeđe boje,
ublažene senkom drveća. Mlade breze su se uzdizale, s jedne strane obasjane svetlošću
koja ih je bojila svetlozeleno,dok je ona strana njihovih stabala koja je bila u senci
imala toplu, crno-zelenu boju. Iza mladih stabala, iza crvenosmeđe zemlje videlo se
nežno nebo, plavosivo, toplo, sve zažareno. Ispred neba pružao se taman pojas
zelenila, i čitav splet malih stabala i žućkastog lišća. Nekoliko ljudskih prilika koje su
sakupljale grančice lutale su po šumi, kao tamne tajanstvene senke. Bela kapa neke
žene koja se sagla da dohvati suvu granu, iznenada se istače na pozadini tamne
crvenomrke zemlje. Iznad grmlja pojavi se taman obris nekog čoveka, čija se prilika
ocrtavala prema nebu, ogromna i puna poetičnosti.
Dok je slikao, Vincent je govorio sam sebi: „Ne smem otići odavde pre nego što
prenesem na platno bar malo daha te jesenje večeri, te tajanstvenosti, te ozbiljnosti".
Ali svetlost je nestajala. Morao je da radi brzo. Ljudske prilike je naslikao odjedanput,
sa nekoliko odlučnih poteza četkom. Začudi ga kako su male stabljike čvrsto
ukorenjene u zemlji.Pokuša da ih usadi i na platnu, ali je osnova već bila tako gusta da
su se potezi četkom gubili u njoj. Pokuša još jednom, pa još jednom, očajnički, jer je
postajalo sve mračnije. Najzad uvide da je pobeđen, nijedna četka na svetu nije mogla
nagovestiti to živu, kao glina smeđu zemlju. Vođen nekim slepim nagonom on baci
četku, iscedi tube s obe strane na platno, dohvati drugu četku, i izmodelira debeo sloj
masne boje drškom četke.
- Eto, - uzviknu on kad je noć najzad osvojila šumu - sada stoje tu,uzdižu se
iz zemlje, duboko ukorenjeni u njoj. Izrazio sam ono što sam želeo!
Uveče svrati do njega Vajsenbruh. - Hajdete sa mnom do Pulhrija. Igraćemo se
šarada i gledati žive slike.
Vincent ne beše zaboravio njegovu poslednju posetu. - Ne, hvala, neću da ostavim
ženu.
Vajsenbruh priđe Kristini, poljubi je u ruku, upita za zdravlje, i veselo se poigra sa
detetom. Očigledno se nije sećao šta im je poslednji put rekao.
- Pokažite mi neke od svojih novih crteža, Vincente.
Vincent mu rado ispuni želju. Vajsenbruh izvuće jednu studiju pijace u trenutku
kada su prodavci sklapali šatore, zatim drugu studiju, koja je prikazivala ljude kako u
redu čekaju pred narodnom kuhinjom da dobiju supu, pa onda treću - tri čoveka u
ludnici, zatim - ribarski brod u Ševeningenu sa podignutim sidrom, i najzad peta - koju
je Vincent slikao na nasipu, klečeći u blatu, za vreme jedne strašne oluje.
 - Da li su ove slike za prodaju? Hteo bih da ih kupim.
- Je li to opet jedna od vaših glupih šala, Vajsenbruh?
- Nikad se nisam šalio sa slikanjem. Te studije su izvanredne. Koliko tražite
za njih?
- Odredite sami cenu - reče Vincent, kao oduzet, bojeći se da ga Vajsenbruh
svakog trenutka ne ismeje.
- Dobro, šta kažete o pet franaka po komadu? Dvadeset franaka ukupno.
Vincent se zaprepasti. - To je suviše! Moj stric Kor plaćao mi se samo dva i po
franka.
- On vam je podvaljivao, mladiću moj. Svi trgovci podvaljuju. Jednog dana
oni će prodavati vaše slike za pet hiljada franaka. Šta velite, jesmo li se pogodili?
- Vajsenbruh, ponekad ste anđeo, a ponekad đavo!
- To je radi promene, da ne bih dosadio svojim prijateljima.
On izvadi novčanik i pruži Vincentu dvadeset pet franaka.
- A sad hajdete sa mnom do Pulhrija. Potrebno vam je malo zabave. Toni
Ofermans će izvesti jednu šalu. Dobro će vam činiti da se malo nasmejete.
I tako Vincent pođe s njim. Klupska dvorana bila je puna ljudi koji su pušili jak i
jeftin duvan. Prva živa slika predstavljala je gravuru Nikolasa Maesa „Staja u
Vitlejemu", i bila je vrlo dobra po tonu i boji, ali bez izraza.Druga je predstavljala
Rembrantovu sliku „Isak blagosilja Jakova", sa divnom Rebekom koja gleda da li će
njena podvala uspeti. Od zagušljivog vazduha Vincenta zabole glava. On izađe pre nego
što poče komedija, i pođe kući, sastavljajući u sebi jedno pismo.
On ispriča ocu onoliko o Kristini koliko je smatrao za umesno, i priloži uz pismo
Vajsenbruhovih dvadeset pet franaka, pozivajući Teodorusa da dođe k njemu u goste
u Hag.
Posle nedelju dana otac stiže.Njegove plave oči behu izbledele, a korak mu je postao
sporiji. Poslednji put kad su bili zajedno Teodorus je izbacio svog najstarijeg sina iz
kuće. U međuvremenu izmenjali su mnoga prijateljska pisma. Teodorus i Ana
Kornelija poslali su sinu nekoliko paketa s rubljem, odelom, cigarama, domaćim
kolačima, a s vremena na vreme i novčanicu od deset franaka. Vincent nije znao kako
će se njegov otac ponašati prema Kristini. Ponekad su muškarci uviđavni i plemeniti,
a ponekad slepi i okrutni.
Nije verovao da će otac moći da ostane ravnodušan ili da će mu nešto prigovoriti
kraj dečje kolevke. Kolevka je nešto naročito, s njom se ne može šaliti. Otac će morati
da oprosti Kristini njenu prošlost.
Teodorus je nosio poveliki zavežljij pod miškom. Vincent ga razvi,izvuče jedan
topao kaput za Kristinu, i odmah shvati da je sve u redu. Kad se ona povukla gore u
spavaću sobu, Teodorus i Vincent ostadoše sami u ateljeu.
 - Vincente, - reče mu otac - jednu stvar nisi pomenuo u svom pismu. Je li dete
tvoje?
- Ne. Ona ga je već nosila kad smo se upoznali.
- A gde je otac?
- Napustio ju je. - Smatrao je da nije potrebno objašnjavati kako je detinji otac
nepoznat.
- Ali ti ćeš se venčati s njom, Vincente, zar ne? Nije pošteno da ovako živiš.
- Slažem se s tobom. Venčaću se zvanično čim budem mogao. Ali Teo i ja smo
odlučili da bi bilo bolje pričekati dok ne počnem da zarađujem sto pedeset franaka
mesečno svojim crtanjem.
Teodorus uzdahnu. - Da, to bi možda bilo najbolje.Vincente, tvoja majka bi volela
da dođeš kući ponekad. I ja bih to želeo. Sviđaće ti se Ninen, sine, to je jedno od
najlepših sela u Brabantu. Crkvica je tako mala, i liči na eskimsku kolibu. Zamisli, u nju
može da stane samo sto ljudi! Oko župe je ograda od gloga, Vincente, a iza crkve vrt
pun cveća, sa peščanim brežuljcima i starim drvenim krstačama.
- Sa drvenim krstačama? - reče Vincent. - Belim?
- Da. Imena su bila crna, ali ih je kiša sprala.
- Ima li crkva lep visok toranj, oče?
- Jedan vitak, loman toranj, Vincente, ali koji se penje visoko u nebo.Ponekad
mislim da će stići do Boga.
- I koji baca usku senku na groblje. - Vincentove oči su blistale. – Voleo bih to da
naslikam.
- U blizini leži opaljina, a pored nje borove šume, seljaci kopaju u polju.Moraš što
pre doći kući u posetu, sine.
- Da, moram da vidim Ninen. Male krstače, toranj i kopači u polju! Čini mi se da će
u meni uvek biti nečega brabantskog.
Teodorus se vrati kući i umiri ženu, rekavši joj da stvari ne stoje baš tako rđavo kao
što su oni zamišljali. Vincent se baci na posao još usrdnije. Sve češće se sećao Mileovih
reči: „Vart c'est un combat, dans l’art il fau ty mettre sa peau.*" Teo je verovao u njega,
majka i otac se nisu ljutili zbog Kristine, a niko ga u Hagu više nije uznemiravao. Mogao
je slobodno da nastavi svoj posao.
* (franc.) Umetnost je bitka, tu mora sve da se rizikuje.

Vlasnik drvare mu je slao za modele sve ljude koji su dolazili k njemu da traže
posao. Dok se Vincentov novčanik praznio, njegova mapa se punila crtežima. Crtao je
dete u kolevci kraj peći, mnogo, mnogo puta. Kad su došle jesenje kiše, radio je napolju,
u nepromočivom odelu, i hvatao efekte koje je želeo. Brzo je naučio da je kolorista onaj
koji, našavši jednu boju u prirodi, odmah ume da je analizira i kaže: „Ova zelenosiva
boja sastoji se od žute sa crnim, i sasvim malo plave".
Bilo da je slikao ličnosti ili pejzaže, želeo je da izrazi ne sentimentalnu melanholiju,
nego ozbiljnu tugu. Želeo je da ljudi, gledajući njegovo delo, kažu: „To je čovek dubokih
osećanja, prefinjenih osećanja".
Znao je da u očima sveta predstavlja protuvu, osobenjaka i neprijatnog čoveka, koji
nije stekao nikakav položaj u životu. Želeo je da svojim radom pokaže šta se nalazi u
srcu takvog osobenjaka, takvog ništavila. U najsiromašnijim kolibama, po najprljavijim
mestima nalazio je motive za svoje crteže i slike. Što je više slikao, sve je više gubio
interesovanje za sve ostalo. A što se više oslobađao ostalih stvari, njegove su oči sve
brže hvatale slikovitost života. Umetnost je zahtevala neprekidni rad, rad uprkos
svemu,i stalno posmatranje.
Jedina teškoća bila je u tome što su masne boje bile tako skupe, a on ih je stavljao u
vrlo debelim slojevima. Kada je istiskivao boju iz tube na platno, bilo je isto kao da baca
franke u Zojdersko Jezero. Slikao je tako brzo da je njegov račun za platno bio
ogroman,za vreme jednog poziranja naslikao bi sliku za koju bi Movu bilo potrebno
dva meseca. Ali, nije mogao da slika sa malo boje, niti da radi polako, novac je
postepeno izvetreo, a atelje se napunio slikama. Čim bi mu stigao novac od Tea - koji
je udesio da šalje pedeset franaka svakog prvog, desetog i dvadesetog - Vincent bi
odjurio do trgovca i kupio velike tube okera, kobalta, i prusko-plave boje, a manje tube
napuljsko-žute, sijene, ultramarina, i gambože. Zatim bi radio, sav srećan, dok bi mu
trajale boje i novac, obično pet-šest dana pošto bi novac stigao iz Pariza, a onda bi
njegove nevolje opet počele.
Čudio se što mora da kupuje toliko stvari za dete, što su Kristini neprestano
potrebni novi lekovi, nova odeća, a naročito hrana, što Herman mora da kupi knjige i
materijal za školu u koju su ga slali, i što je domaćinstvo prava rupa bez dna u koju
neprestano baca lampe, lonce, ćebad, ugalj i drvo, zavese, tepihe, sveće, čaršave, pribor
za jejo, tanjire, nameštaj i neizmerne količine hrane. Teško je bilo razdeliti pedeset
franaka između slikanja i tri ljudska bića koja su zavisila od njega.
- Ličiš na radnika koji je primio platu i žuri u krčmu - primetila je Kristina kad je
Vincent zgrabio pedeset franaka iz Teove koverte i počeo da skuplja prazne tube.
Sagradio je nov instrumenat za perspektivu, sa dve duge noge koje su mogle da
stoje na pesku nasipa, a kovač mu je izradio gvozdene uglove za okvir. Ševeningen, sa
morem, peščanim nasipima, ribarima, čamcima, konjima i mrežama, najviše ga je
privlačio. Prelazio je svakog dana preko nasipa, natovaren teškim nogarima i
instrumentom za perspektivu, da bi prenosio na platno promenljivu prirodu mora i
neba. Dolazila je jesen, i dok su drugi slikari počeli da uživaju pored vatre u svojim
ateljeima, on je izlazio napolje da slika po vetru, kiši, magli i buri. Po najgorem
vremenu njegove mokre slike je često pokrivao pesak i slana voda. Prokisao do kože,
smrznut od magle i vetra, sa očima i nosem punim peska... voleo je iz dubine duše takav
život. Samo smrt mogla je da ga zaustavi.
Jedne noći pokazao je Kristini novo platno. - Ali, Vincente, - uzviknula je ona - kako
možeš da naslikaš tako, kao da izgleda pravo?
 Vincent je zaboravio da razgovara sa neukom ženom iz naroda.Izgledalo mu je kao
da govori Vajsenbruhu ili Movu.
- Ni sam ne znam, - rekao je. - Sednem s belom pločom ispred nekog mesta koje
me zanima i kažem: „Ova bela ploča mora da se pretvori u nešto!" Dugo radim, vratim
se kući nezadovoljen, i stavim sliku u orman.Kad se malo odmorim, ponovo pogledam
sa nekim strahom. Još sam nezadovoljan, jer se isuviše jasno sećam divnog originala
da bih mogao da budem zadovoljan onim što sam izradio. Ali, na kraju, ja ipak nalazim
u svom delu kao neki odjek onoga što me je privuklo. Vidim da mi je priroda nešto
kazala, da je razgovarala sa mnom, i da sam ja sve to stenografski zabeležio. U mojim
beleškama možda ima reči koje se ne mogu dešifrovati, možda u njima ima grešaka,
ali ima i nečega što su mi rekle šume, ili obale, ili ličnosti. Razumeš li?
- Ne.

13

Kristina je razumevala vrlo malo od onga što je on radio. Njegovu strast za

slikanjem smatrala je nekom vrstom skupe fiksideje. Znala je da je to stena na kojoj je
sazdan njegov život, pa nije ni pokušavala da mu se usprotivi, svrha njegovog rada,
lagani napredak i naporno istraživanje – sve joj je to bilo potpuno nerazumljivo. Ona
je bila dobar drug u običnom životu, ali je samo jedan vrlo mali deo Vincentovog života
bio domaći. Kad je želeo da nešto izrazi rečima, morao je da piše Teu, gotovo svake
noći pisao je duga strasna pisma, govoreći mu o stvarima koje je video, slikao, i
pomislio tokom dana. Kad je želeo da uživa u izražavanju drugih, latio bi se romana:
francuskih, engleskih, nemačkih i holandskih. Kristina je učestvovala samo u malom
delu njegovog života. Ali on je bio zadovoljan, nije zažalio zbog svoje odluke da uzme
Kristinu za ženu, niti je pokušavao da je natera da se intelektualno uzdigne, za šta je
ona očevidno bila nesposobna.
Sve je išlo dobro za vreme dugih letnjih i jesenjih meseci, kad je odlazio od kuće u
pet sati ujutru, a vraćao se kući kad je svetlost dana iščezavala i on morao da se probija
kući preko nasipa u hladnom sumraku. Ali kad je strašna snežna bura obeležila prvu
godišnjicu njihovog susreta u krčmi preko puta Rajnske stanice, i kada je Vincent
morao da radi kod kuće od jutra do mraka, postajalo je sve teže da se održe dobri
odnosi među njima.
Vratio se crtanju, da bi uštedeo na bojama, ali su mu modeli gutali sve što je imao.
Ljudi koji bi bili srećni da rade nizašta najteži fizički poso, zahtevali su od njega velike
sume samo da dođu i da mu poziraju. Tražio je odobrenje da slika u ludnici, ali su vlasti
odgovorile da nisu nikada ranije imale takav slučaj, a osim toga postavljaju po sobama
nov pod, tako da ne bi mogao da radi osim u dane poseta.
Njegova jedina nada bila je Kristina. Očekivao je da će mu, čim joj bude bolje i čim
malo ojača, opet pozirati, da će raditi isto onako naporno kao pre porođaja. Ali Kristina
je imala druge planove. Prvo je govorila: - Nisam još dovoljno jaka. Pričekaj malo. Ne
žuri se toliko. - Kad se sasvim oporavila, izjavila je da je suviše zauzeta.
 - Sada nije više onako kao ranije, Vincente - rekla bi. - Moram da dojim dete. I celu
kuću moram da održavam u redu. Moram da kuvam za četvoro.
Vincent je ustajao u pet sati ujutru i svršavao sav kućni posao, kako bi Kristina bila
slobodna da mu pozira preko dana. - Ali ja više nisam model - bunila se ona. - Ja sam ti
sad žena.
- Sin, moraš da mi poziraš! Ne mogu svakog dana da uzimam modele.To je jedan
od razloga što si ti ovde.
Kristina pade u jedan od onih neobuzdanih napada besa koji su kod nje bili tako
česti kad se upoznala sa Vincentom. - Zato si me samo i uzeo! Zato da možeš uštedeti
na meni! Ja sam ti samo prokleta sluškinja. Ako ti ne poziram, ti ćeš me opet izbaciti!
Vincent je neko vreme razmišljao, a onda odgovori: - Sve te, stvari čula si od svoje
majke. Ti sama ne misliš tako.
- Gle, a ako mislim? To je istina, zar ne?
- Sin, moraćeš prestati da odlaziš tamo.
- Zašto? Ja volim svoju majku, čini mi se?
- Ali oni nam razaraju život. Pre nego što i sama primetiš ponovo ćeš misliti kao
oni. Šta će onda biti od našeg braka?
- A zar me ti sam ne šalješ tamo kad nema hrane u kući? Zarađuj više,A ja neću
morati da idem k njima.
Kad ju je konačno privoleo da mu pozira, ona nije bila ni od kakve koristi. Pravila
je sve one greške od kojih je on pokušavao godinu dana da je oduči. Ponekad je
sumnjao da se ona izvija, da zauzima nespretne položaje namerno, samo da bi se
njemu dosadilo i da joj ne bi dosađivao s poziranjem. Na kraju je morao da digne ruke
od nje. Njegovi troškovi za modele su porasli. Uz to je porastao i broj dana kada su bili
bez hrane, a isto tako i vreme koje je Kristina morala da provodi kod svoje majke. Svaki
put kad bi se vratila, on bi osetio malu promenu u njenom držanju i ponašanju.Bio je
uhvaćen u začaran krug, ako upotrebi sav svoj novac na izdržavanje, Kristina neće
potpasti pod uticaj svoje majke, moći će da održi dobar odnos između sebe i nje. Ali
ako to učini, onda mora da se odrekne svoga rada. Zar joj je spasio život da bi sebe
ubio? Kada ne bi odlazila nekoliko puta mesečno svojoj majci, ona i deca bi pomrli od
gladi, a ako bude odlazila, onda će verovatno uništiti njihov dom. Šta da radi?
Kristina bolesna i trudna, Kristina u bolnici, Kristina koja se oporavlja posle
porođaja, bila je jedna osoba, žena napuštena, desesperee, na rubu propasti, neizmerno
zahvalna za jednu jedinu ljubaznu reč ili malu pomoć,žena koja je upoznala sve patnje
ovoga sveta i koja bi dala sve za jedan trenutak predaha, koja bi učinila sva moguće
vatrena i junačka obećanja sebi i životu. Kristina koja je ozdravila, sa telom i licem
zaokrugljenim od dobre hrane, lekova i pažnje, postala je druga žena. Sećanje na patnje
je nestajalo, a odluka da postane dobra domaćica i majka postepeno je slabila,polako
su joj se vraćale misli i navike iz njenog ranijeg života. Živela je razuzdano po ulicama,
usred pića, crnih cigara, psovki, grubih muškaraca četrnaest godina. Čim joj je telo
ojačalo, četrnaest godina besposličenja pretegnulo je nad jednom godinom pažnje i
nežne ljubavi. Neka podmukla promena počela je da se javlja u njoj. Vincent sve to nije
shvatio isprva, a onda je polako postao svestan onoga što se događa.
Otprilike u to vreme, početkom nove godine, primio je čudno pismo od Tea. Njegov
brat sreo je na ulici u Parizu jednu ženu, samu, bolesnu, očajnu. Imala je bolesnu nogu
i nije mogla da radi. Bila je spremna da se ubije.Vincent je poslužio Teu kao primer,
ovaj je pošao njegovim stopama. Našao je stan za tu ženu kod nekih starih prijatelja.
Doveo je lekara da je pregleda. Plaćao je sve njene troškove. U pismima ju je nazvao
svojom „pacijentkinj om".
„Da li da se oženim svojom pacijentkinjom, Vincente? Je li to najbolji način da joj
pomognem? Treba li da ozakonim tu vezu? Ona mnogo pati, nesrećna je, napustila ju
je jedina osoba koju je volela. Šta da uradim da bih joj spasio život?"
Vincent je bio duboko dirnut, i napisao mu je ljubazno pismo. Ali Kristina je svakog
dana postajala sve nesnosnija. Kad je u kući bilo samo hleba i kafe, ona je gunđala.
Terala ga je da se liši modela i da troši sav novac na kuću. Kad nije mogla da dobije
novu haljinu,prestajala je da pazi na staru i puštala je da se izmasti i isprlja. Prestala je
da mu krpi odelo i rublje. Opet je pala pod uticaj svoje majke, koja ju je uveravala da
će Vincent ili pobeći od nje ili je isterati iz kuće. Pošto je trajan odnos bio nemoguć,
zašto lupati glavu oko privremenog?
Je li smeo savetovati Teu da se oženi svojom pacijentkinjom? Da li je venčanje
najbolji put da se spase takve žene? Ili je za njih najvažnije bilo da imaju krov nad
glavom, dobru hranu, da bi ozdravile i ljubazno ophođenje, koje će im ponovo uliti
ljubav prema životu?
„Pričekaj", opominjao je brata, „Učini sve za nju, to je plemenito delo. Ali venčanje
ti ništa neće pomoći. Ako se među vama razvije ljubav, onda će se želja za venčanjem
razviti sama po sebi. Ali prvo vidi možeš li da je spasiš".
Teo je slao pedeset franaka triput mesečno. Sada, pošto je Kristina počela nemarno
da vodi domaćinstvo, novac nije trajao onako dugo kao ranije. Vincentu je bilo
potrebno mnogo modela kako bi sakupio dosta studija za prave slike. Žalio je za
svakim frankom koji bi mu bio oduzet od crtanja da bi se potrošio na kuću. Kristina je
opet gunđala zbog svakog franka koji je on oduzimao od kuće da bi ga potrošio na
crtanje. To je bila borba na život i smrt. Sto pedeset franaka mesečno bilo mu je dosta
za hranu, stan i slikarske potrebe, pokušaj da od toga izdržava četiri osobe bio je
herojski, ali uzaludan. Počeo je da duguje gazdi, obućaru, piljaru, pekaru i trgovcu
bojama. A kao vrhunac, Teu je ponestalo novaca.
Vincent je pisao pisma puna preklinjanja. „Ako možeš, molim te pošalji novac malo
pre dvadesetog, ili bar ne kasnije. Imam samo dva lista hartije u kući i poslednju
mrvicu krejona. Nemam ni franka za model i za hranu".
Triput mesečno pisao je takva pisma, kad bi pedeset franaka stiglo, već je toliko
dugovao trgovcima, i više mu ništa ne bi preostalo za sledećih deset dana.
Teova „pacijentkinja" je morala da se operiše od tumora na nozi. Teo ju je smestio
u dobru bolnicu. Istovremeno je slao novac kući u Ninen, jer je nova crkvena opština
bila mala, a Teodorusovi prihodi nisu bili uvek dovoljni da podmire troškove porodice.
Teo je izdržavao svoju „pacijentkinju" i sebe, Vincenta, Kristinu, Hermana, Antona i
porodicu u Ninenu. Trošio je svoju platu do poslednjeg santima i nije mogao Vincentu
da pošalje ni jedan jedini franak više.
Najzad je, rano u martu, došao dan kada je Vincentu ostao jedan jedini franak, jedna
pocepana novčanica koju je neki trgovac već odbio da primi. U kući nije bilo ni zalogaja
hrane. Sledeći novac od Tea mogao je da stigne najranije za devet dana. Strašno se
bojao da preda Kristinu u ruke njene majke na tako dugo vreme.
- Sin, - reče on - ne možemo pustiti decu da gladuju. Bolje bi bilo da ih
odvedeš svojoj majci dok ne stigne novac od Tea.
Gledali su se nekoliko trenutaka, imajući na umu istu stvar, ali ne usuđujući se da
je izreknu.
- Da, - reče ona - moraću da odem.
Piljar mu je dao jedan crni hleb i nešto kafe za pocepanu novčanicu.Dovodio je
modele u kuću i ostajao im dužan platu. Postao je neverovatno nervozan. Posao mu je
teško išao od ruke. Telo mu je bilo izgladnelo. Neprekidne finansiske teškoće ostavile
su na njemu traga. Nije mogao da živi bez rada, a ipak mu je svaki čas rada pokazivao
da gubi tle pod nogama. Na kraju devetog dana, tačno tridesetog u mesecu, stiglo je
pismo od Tea sa pedeset franaka. Njegova „pacijentkinja" se oporavila posle operacije,
i on ju je smestio u privatan stan. Finansiske teškoće ostavile su i na njemu traga, i
postajao je malodušan. Pisao je: „Bojim se da ti ne mogu ništa sigurno obećati za
budućnost".
Ta rečenica bezmalo je oterala Vincenta u ludilo. Zar je Teo time mislio prosto da
više neće moći da mu šalje novac? To samo po sebi ne bi bilo tako rđavo. Ili je to značilo
da je po skicama koje mu je Vincent skoro svakodnevno slao, da bi mu pokazao kako
napreduje, Teo zaključio da je on bez talenta i da mu ne pretstoji nikakva budućnost?
Ležao je budan noću lupajući glavu oko toga, pisao je neprestano pisma Teu moleći
ga da mu objasni, razmišljajući očajnički kako da dođe do sredstava za život. Ali nije
ništa izmislio.

14

Kad je otišao po Kristinu, zatekao ju je u društvu njene majke, brata, bratove

ljubavnice i nekog stranog čoveka. Pušila je crnu cigaru i pila džin. Nije izgledala
nimalo srećna što mora da se vrati u Šenkveh.
Devet dana provedenih u majčinoj kući povratili su u njoj stare navike, štetan način
života.
 - Mogu da pušim cigare ako mi se puše - povika ona. - Nemaš prava da mi
braniš, ako ih sama nabavljam. Lekar u bolnici rekao mi je da mogu da pijem džin
do mile volje!
- Da, kao lek... da popraviš apetit.
Ona prsnu u promukao smeh. - Lek! Baš si pravi... I doda jedan izraz koji nije
upotrebila od prvog dana njihovog poznanstva.
Vincentovi živci bili su u strašnom stanju. Njega spopade takav bes da više nije
mogao da vlada sobom. Kristina pođe njegovim primerom. - Ti se više ne brineš o
meni! - vikala je - čak mi ne daješ ni da jedem. Zašto ne zarađuješ više novaca? Kakav
si to čovek, dođavola?
Kad je surova zima postepeno prešla u mrzovoljno proleće, Vincentove prilike su
se još više pogoršale. Dugovi su rasli. Pošto svom stomaku nije mogao da daje dobru
hranu, ovaj mu se osvetlo. Nije mogao da proguta nijedan zalogaj. Bolest je iz stomaka
prešla u zube. Celu noć je ležao budan od bolova. Bolest zuba proširila se ubrzo na
desno uvo, koje ga je žigalo po ceo dan.
Kristinina majka počela je da dolazi k njima, i pušila je i pila sa svojom kćerkom.
Više nije smatrala da je sreća za Kristinu što se udala. Jedanput je Vincent zatekao u
kući i njenog brata, ali je ovaj otišao čim je Vincent stigao.
- Zašto je došao? - upita Vincent. - Šta hoće od tebe?
- Kažu da ćeš me izbaciti iz kuće.
- Ti znaš da nikada neću to učiniti, Sin. Nikada, dokle god ti želiš da ostaneš.
- Majka hoće da odem od tebe. Kaže da nije dobro za mene što ovde
gladujem.
- Kuda bi otišla?
- Kući, naravno.
- I povela bi decu u tu kuću?
- To je još uvek bolje nego da ovde umremo od gladi. Ja mogu da radim i da
sama zarađujem za život.
- A šta ćeš raditi?
- Pa... nešto.
- Bićeš čistačica? Ili pralja?
- ...možda.
Odmah je video da laže.
- Dakle, to te nagovaraju da radiš?
- Pa... nije ni to tako loše... i od toga se živi.
 - Slušaj, Sin, ako se vratiš u tu kuću, onda si izgubljena. Ti znaš da će te
majka opet poslati na ulicu. Seti se šta je rekao lekar u Ledenu. Ako se vratiš tom
životu, on će te ubiti!
- Neće me ubiti. Sada se dobro osećam.
- Dobro se osećaš zato što si uredno živela! Ali ako se vratiš...
- Bože gospode, ko se vraća tamo? Jedino ako me ti tamo pošalješ!
On sede na naslon za ruke njene pletene stolice i obgrli je oko ramena. Kosa joj je
bila neočešljana. - Veruj mi, Sin, nikad te neću napustiti. Dokle god ti hoćeš da deliš sa
mnom ono što imam, zadržaću te kraj sebe. Ali ne smeš se viđati sa majkom i bratom.
Oni će te upropastiti! Obećaj mi, za tvoje dobro, da ih više nikada nećeš videti.
- Obećaj em.
Dva dana kasnije, kada se vratio iz sirotišta, gde je slikao, zatekao je atelje prazan.
Nije bilo ni traga od večere. Našao je Kristinu kod njene majke, kako pije džin.
- Kazala sam ti da volim svoju majku - pobuni se ona kad su stigli kući. -
Zašto da je ne posećujem kad god hoću! Ja nisam tvoja svojina. Imam prava da
radim ono što mi se sviđa.
Kristina je počela da živi starim, neurednim životom. Kad bi Vincent pokušao da je
popravi i da joj objasni kako se na taj način otuđuje od njega,ona bi odgovorila: - Da, ja
vrlo dobro znam da ti ne želiš da ostanem s tobom. - Pokazao bi joj kako je kuća prljava,
kako je zapuštena. Ona bi odgovorila - E pa, lenja sam i nisam nizašta, takva sam bila
oduvek, i tu nema pomoći! - Ako bi pokušao da joj pokaže kuda vodi ta njena lenjost,
ona bi odgovorila: - Ja sam društveni izrod, to je istina, i završiću život bacivši se u
reku!
Njena majka je sada dolazila skoro svakog dana u atelje i oduzimala je Vincentu
Kristinino društvo, koje je tako mnogo značilo za njega. U kući je vladao pravi haos.
Jelo je postalo grozno. Herman je išao pocepan i prljav,i izostajao je iz škole. A što je
manje radila, Kristina je sve više pušila i pila džin. Nije htela da kaže Vincentu odakle
joj novac za sve te stvari.
Došlo je leto. Vincent je ponovo odlazio u prirodu da slika. To je značilo nov izdatak
za boje, četke, platna, okvire, veće nogare. Teo mu je javljao da se njegova
„pacijentkinja" oporavila, ali da njegov odnos prema njoj predstavlja ozbiljan problem.
Šta da uradi sa tom ženom, sada kada joj je bolje?
Vincent je zatvarao oči pred svojim ličnim životom i nastavljao da slika.Znao je da
mu se ruši krov nad glavom, da srlja u blatnjavi bezdan u koji je upala Kristina.
Pokušavao je da uguši svoje očajanje u radu. Svakog jutra,kad je počinjao novu sliku,
nadao se da će ta slika biti tako lepa i savršena da će se odmah prodati, i tako mu
pomoći. Svake noći vraćao se kući sa žalosnim saznanjem da ga još mnogo godina deli
od savršenstva, za kojim je tako čeznuo.
Njegova jedina uteha bio je Anton, detence. On je bio pravo čudo od životne snage,
i gutao je sve što je bilo za jelo, uz mnogo smeha i gukanja. Često je sedeo sa Vincentom
u ateljeu, na podu u jednom uglu. Dopuzao bi do Vincentovih crteža i onda mirno sedeo
gledajući slike koje su visile na zidu. Razvijao se u lepo i živahno dete. Što je Kristina
obraćala manje pažnje na njega, Vincent ga je sve više voleo. U Antonu je video pravu
svrhu i nagradu za sve ono što je učinio prošle zime.
Vajsenbruh je samo jedanput svratio da ga poseti. Vincent mu je pokazao neke
prošlogodišnje skice. Bio je strašno razočaran u njima.
- Ne treba tako da se osećate - reče Vajsenbruh. - Posle mnogo godina, kad
budete pogledali ta svoje prva dela, videćete da su iskrena i da ostavljaju utisak.
Samo nastavite, mladiću moj, i ne dozvoljavajte da vas išta zaustavi.
Ono što ga je najzad zaustavilo, bio je udarac u lice. U proleće je bio odneo svetiljku
lončaru da je popravi. Trgovac je nagovorio Vincenta da ponese kući neke nove tanjire.
- Ali, nemam novaca da ih platim.
- Ne mari. Ne morate da žurite. Nosite ih, a platićete kad budete imali
novaca.
Dva meseca kasnije on je zakucao na vrata ateljea. Bio je to krupan momak, debelog
vrata.
- Zašto ste me slagali? - upita on. - Zašto uzimate moju robu i ne plaćate mi,
a sve vreme ste imali novaca?
- Trenutno nemam ni pare. Čim primim novac, platiću vam.
- To je laž! Baš malopre dali ste novac mom susedu, obućaru.
- Ja sada radim, - reče Vincent - i ne volim da mi neko smeta. Platiću vam
čim primim novac. Molim vas, izađite.
- Izaći ću kad mi budete dali taj novac, ali ne ranije!
Vincent neobazrivo gurnu čoveka prema vratima. - Izlazite iz moje kuće! - naredi
mu on.
Trgovac je samo na to čekao. Čim ga se Vincent dotaknuo, on ga udari desnom
pesnicom u lice i prilepi ga uza zid. Zatim ga udari još jednom, oborivši ga na pod, i
izađe bez reči.
Kristina je bila kod svoje majke.Anton je dopuzao po podu i tapkao Vincenta po licu,
plačući. Posle nekoliko trenutaka, Vincent dođe k sebi, odvuče se uz stepenice na
mansardu i leže na postelju.
Udarac mu nije povredio lice. Nije osećao nikakav bol. Nije se ozledio kad je pao na
pod. Ali ta dva udarca slomila su nešto u njemu i pobedila ga.On je to znao.
Kristina se vratila. Popela se na mansardu. Nije bilo ni novaca ni večere u kući.
Često se pitala kako se Vincent održava u životu. A onda ga ugleda kako leži preko
postelje, glava i ruke visile su mu na jednoj strani, a noge na drugoj.
- Šta se dogodilo? - upita ona.
 Posle dužeg vremena Vincent prikupi dovoljno snage da se pokrene i da stavi glavu
na jastuk. - Sin, moram da napustim Hag.
- ...da... znam.
- Moram otići odavde. Nekuda u selo. U Drente, možda. Gde možemo da
živimo jeftino.
- Hoćeš da i ja pođem s tobom? To je strašna rupčaga, Drente. Šta ću da
radim kad ne budeš imao novaca, pa počnemo da gladujemo?
- Ne znam, Sin. Verovatno ćeš gladovati.
- Hoćeš li da mi obećaš da ćemo upotrebiti sto pedeset franaka samo za
život? Da ih nećeš trošiti na modele i boje?
- Ne mogu, Sin. Te stvari su najvažnije.
- Da, tebi!
- A tebi ne. Zašto bi bile?
- Ja moram da živim, Vincente. A ne mogu da živim bez jela.
- A ja ne mogu da živim bez slikanja.
- Da, to je tvoj novac... ti si na prvom mestu... razumem. Imaš li nekoliko
santima? Hajdemo u krčmu prekoputa stanice Rajna.
U krčmi je mirisalo na kiselo vino. Bilo je kasno popodne, ali svetiljke još nisu bile
upaljene. Dva stola gde su prvi put sedeli jedno pored drugog bila su prazna. Kristina
pođe prema njima. Oboje poručiše po čašu kiselog vina. Kristina se igrala svojom
čašom. Vincent se seti kako se divio njenim rukama radnice kad je činila te iste pokrete
za stolom, pre dve godine.
- Kazali su mi da ćeš me ostaviti - reče ona tihim glasom. - I ja sam to znala.
- Ja te neću napustiti, Sin.
- To nije napuštanje, Vincente. Nikada mi nisi ništa drugo učinio osim
dobra.
- Ako još uvek želiš da živiš sa mnom, povešću te u Drente.
Ona odmahnu glavom bez uzbuđenja. - Ne, ti nemaš dovoljno za nas oboje.
- Razumeš me, zar ne, Sin? Da imam više, sve bih ti dao. Ali kad moram da
biram između toga da li ću hraniti tebe ili svoj rad...
Ona spusti svoju ruku preko njegove, mogao je da oseti njenu hrapavu, suvu kožu.
- U redu. Ne treba zbog toga da se jediš. Učinio si za mene sve što si mogao. Mislim da
je vreme da se rastanemo... to je sve.
- Želiš li da se rastanemo, Sin? Ako bi te to usrećilo, venčaćemo se i odvešću
te sa sobom.
 - Ne. Ja pripadam svojoj majci. Svako od nas mora da živi sopstvenim
životom. Sve će biti dobro, moj brat će uzeti novu kuću za njegovu devojku i mene.
Vincent iskapi čašu, osetivši gorak talog na dnu.
- Sin, pokušao sam da ti pomognem. Voleo sam te i dao sam ti svu ljubav
koju sam imao u sebi. Zauzvrat molim te da mi učiniš jednu stvar, samo jednu stvar.
- Šta to? - upita ona prigušeno.
- Nemoj da se vraćaš na ulicu. To će te ubiti. Tako ti Antona, nemoj se
vraćati tom životu!
- Imamo li još za jednu čašu?
- Imamo.
Jednim gutljajem ona iskapi pola čaše vina, i onda reče: - Znam samo da ne mogu
dovoljno da zaradim,naročito kad moram da izdržavam svu decu. I zato, ako budem
otišla na ulicu, to neće biti zato što to želim, nego zato što moram.
- Ali ako nađeš dosta posla, molim te obećaj mi da se nećeš tamo vratiti.
- Naravno, obećavam ti.
- Slaću ti novaca, Sin, svakog meseca. Uvek ću plaćati za malog. Voleo bih
da mu osiguraš bolju budućnost.
- Njemu će biti dobro... isto kao i ostalima.
Vincent je pisao Teu o svojoj nameri da ode na selo i prekine vezu sa Kristinom.
Teo je odmah odgovorio, poslao mu novčanicu od sto franaka da plati dugove, i izrazio
svoje iskreno odobravanje. „Moja pacijentkinja je nestala prošle noći", pisao je on.
„Sada joj je sasvim dobro, ali nismo mogli da nađemo jedno u drugom ničeg
zajedničkog što bi nas zanimalo. Ponela je sa sobom sve svoje stvari i nije ostavila
adresu. Tako je bolje. Sada smo obojica slobodni".
Vincent je smestio sav nameštaj na mansardu. Želeo je da se jednog dana opet vreti
u Hag. Uoči odlaska u Drente primio je pismo i paket iz Ninena. U paketu je bilo malo
duvana, i kolač od sira, koji je njegova majka često pravila, zavijen u masnu hartiju.
„Kad ćeš doći kući da slikaš one drvene krstače u crkvenom dvorištu?" pisao je otac.
Odmah je shvatio da u stvari želi da se vrati kući. Bio je bolestan,izgladneo, očajno
nervozan, umoran i obeshrabren. Otići će kući, svojoj majci, na nekoliko nedelja, i
povratiće zdravlje i raspoloženje. Osećanje mira, koje nije osetio već mesecima, obuze
ga kad se seti svog brabantskog sela, živih ograda, nasipa i kopača u polju.
Kristina i dva deteta ispratili su ga na stanicu.Svi su stajali na platformi, nesposobni
da progovore ijednu reč. Voz stiže i Vincent se pope u njega. Kristina je stajala na
peronu sa detetom na grudima, držeći Hermana za ruku. Vincent ih je posmatrao sve
dok voz nije krenuo ka bleštećoj sunčanoj svetlosti, a žena se zauvek izgubila u prljavoj
tami stanice.
 ČETVRTA KNJIGA: NINEN

Župni dvor u Ninenu bila je dvospratna,belo okrečena kamena zgrada, sa

ogromnim vrtom pozadi. U njemu je bilo brestova, živih ograda, leja sa cvećem, jedan
ribnjak i tri potkresana hrasta. Mada je Ninen imao dve hiljade šest stotina stanovnika,
samo stotinu njih bili su protestanti.Teodorusova crkva je bila mala, Ninen je u odnosu
na bogatu trgovačku varošicu Eten predstavljao korak unazad.
Ninen je u stvari bio mala grupa kuća poređanih s obe strane druma koji je dolazio
iz Endhovena, glavnog grada te oblasti. Većina stanovnika bili su tkači i seljaci čije su
kolibe bile rasute po pustopoljini. To su bili bogobojažljivi, vredni ljudi koji su se držali
navika i običaja svojih predaka.
Na župskom dvoru, iznad prednjih vrata, stajalo je napisano crnim gvozdenim
brojkama A° 1764. Kroz ta vrata ulazilo se, pravo sa druma, u prostrani hol koji je delio
kuću na dva dela. Na levoj strani, između trpezarije i kuhinje, neotesane stepenice
vodile su gore, u spavaće sobe. Vincent je delio sa svojim bratom Korom sobu koja se
nalazila nad dnevnom sobom. Kada bi se ujutru probudio, video bi sunce kako se rađa
nad vitkim tornjem očeve crkve, i nežno baca pastelne senke na ribnjak. Pri zalasku
sunca, kada su tonovi bili tamniji nego u zoru, on bi sedeo kraj prozora i posmatrao
boje koje su ležale na vodenoj površini kao težak uljani pokrivač, a onda se postepeno
gubile u sumraku.
Vincent je voleo svoje roditelje, roditelji su voleli njega. Sve troje su pokazivali
očajničku rešenost da između sebe održe prijateljske, dobre odnose. Vincent je mnogo
jeo, mnogo spavao, šetao se ponekad po pustopoljini. Razgovarao je, slikao, i nije
uopšte čitao. Svi su ukućani bili izveštačeno učtivi prema njemu, a i on prema njima.
Bilo je to promišljeno prijateljstvo, pre nego što bi progovorio, svako bi pomislio u
sebi: „Moram da pazim! Neću da poremetim ovu harmoniju!"
Harmonija je trajala koliko i Vincentova bolest. On nije mogao da se oseća ugodno
u jednoj sobi sa ljudima koji nisu mislili kao i on. Kada je otac jednom primetio: „Sada
ću da čitam Geteovog 'Fausta'. Knjigu je preveo prečasni Gen Kejt, te ne može da bude
nemoralna", Vincentu se učini da će eksplodirati.
On beše došao samo na petnaestodnevni odmor, ali je u stvari voleo Brabant i želeo
da ostane u njemu. Hteo je da slika prosto i mirno iz prirode, i da izražava samo ono
što vidi. Imao je samo jednu želju: da živi duboko u srcu prirode i da slika seoski život.
Kao dobri Otac Mišle, hteo je da živi sa seljacima, da ih razume i slika. Bio je čvrsto
ubeđen da ima ljudi koji su - mada odvučeni u grad i vezani za njega - ipak sačuvali
sećanje na selo, i koji celog života žale za poljima i seljacima.
Oduvek je znao da će se jednog dana vratiti u Brabant i ostati u njemu do smrti. Ali
nije mogao ostati u Ninenu ako njegovi roditelji to nisu želeli.
- Ta se stvar mora jednom raščistiti - reče on ocu. - Hajde da se lepo
sporazumemo.
- Da, Vincente, i ja bih to želeo. Vidim da će, na kraju krajeva, od tvog slikanja
ispasti nešto, i to mi je milo.
- Dobro, kaži mi iskreno - smatraš li da možemo da živimo zajedno? Želiš li da
ostanem?
- Da.
- Dokle?
- Dokle god ti hoćeš. Ovo je tvoj dom. Tvoje mesto je pored nas.
- A ako se ne budemo slagali?
- Onda ne smemo da se uzbuđujemo zbog toga. Moramo pokušati da živimo u
miru i da strpljivo podnosimo jedno drugo.
- Ali gde ću da nađem atelje? Ti tek ne želiš da radim u kući?
- Razmišljao sam i o tome. Zašto ne bi uzeo onu sobu za ostavu, u bašti? Tamo bi
bio miran. Niko ti ne bi dosađivao.
Ostava je bila odmah uz kuhinju,ali između njih nije bilo vrata. To je bila mala odaja,
sa jednim visoko postavljenim prozorčićem koje je gledalo na baštu. Pod je bio zemljan
i stalno vlažan preko zime.
- Založićemo u njoj veliku vatru, Vincente, i osušićemo je. Zatim ćemo postaviti
drveni pod, tako da ćeš se osećati vrlo ugodno. Šta veliš na to?
Vincent ode da je pogleda. Sobica je bila skromna, veoma slična seljačkim kolibama
na pustopoljini. Mogao bi da je pretvori u pravi poljski atelje.
- Ako je prozor suviše mali - reče Teodorus - imam nešto ušteđenog novca, pa
možemo da ga proširimo.
- Ne, ne, sasvim je dobar ovakav kakav je. Model će biti osvetljen isto onako kao
da sam ga slikao u njegovoj kolibi.
Uneli su u sobu jedno probušeno bure i zapalili u njemu veliku vatru. Kada je
potpuno nestalo vlage sa zidova i tavanice, i kada se zemljani pod stvrdnuo, položili su
na njega daske. Vincent je uneo jedan krevetac, sto, stolicu i svoje nogare. Prikucao je
skice, napisao četkom krupno GOG na okrečenom zidu bliže kuhinji, i spremio se da
postane holandski Mile.
 2

Najzanimljiviji ljudi u Ninenu bili su tkači. Oni su stanovali u kolibicama od ilovače

i slame, pokrivenim rogozom, koje su obično imale dve sobe. U jednoj, sa malim
prozorom koji je jedva propuštao svetlost, živela je cela porodica. U zidovima su se
nalazila udubljenja za postelje, oko tri stope iznad poda, tu je bio još i jedan sto,
nekoliko stolica, peć za treset, i grubo otesan orman za zdele i lonce. Pod je bio
neravan, zemljan, a zidovi oblepljeni blatom. U susednoj sobi - koja je bila velika
otprilike kao trećina sobe u kojoj se živelo, a usto dvaput niža od nje zbog strmog krova
- bio je smešten razboj.
Tkač koji je radio neprekidno mogao je da satka nedeljno oko pedeset metara
platna. Dok je on tkao, žena je morala da mu namotava konac na kalem. Na tom
komadu platna tkač je zarađivao čista četiri i po franka nedeljno. Kada bi odneo platno
trgovcu, ovaj bi mu često saopštavao da mu za nedelju-dve ne donosi nov komad.
Vincent otkri da su tkači po duhu sasvim različiti od rudara u Borinahi, bili su mirni, i
nigde se nije mogla čuti nijedna buntovna reč.Ali, izgledali su raspoloženi otprilike kao
konji upregnuti u kočije, ili ovce koje parobrod prevozi u Englesku.
Vincent se brzo sprijateljio s njima Uvideo je da su to prostodušni ljudi, koji traže
samo toliko para da mogu zaraditi za krompir, kafu, i povremeno komad slanine, od
čega su živeli, Nisu marili što ih on slika dok rade, a on nije nikad dolazio bez komadića
slatkiša za njihovo dete, ili bez kese duvana za dedu.
Naišao je na jedan razboj od stare, zelenkastomrke hrastovine, sa urezanim
datumom 1730. Pored razboja, ispred malog prozora koji je gledao na travnjak, stajala
je dečja stolica. Detence je sedelo u njoj, satima posmatrajući čunak koji je leteo tamo-
amo. Bila je to bedna sobica sa zemljanim podom, ali je Vincent u njoj otkrio neku vrstu
spokojstva i lepote, koje je pokušao da prenese na platno.
Ustajao je rano ujutru i provodio ceo dan u poljima ili u kolibama seljaka i tkača. Sa
tim ljudima osećao se kao kod svoje kuće. Nije uzalud proveo tolike večeri sa rudarima,
kopačima treseta i seljacima, razgovarajući pored vatre. Posmatrao je neprestano
seljački život, od jutra do mraka, i tako se zaneo njim da nije mislio gotovo ni na šta
drugo. Tragao je za onim „ce qui ne passe pas dans ce qui passe* "
* (franc.) što je neprolazno u onom što je prolazno.

Ponovo se latio svog omiljenog crtanja likova, ali osim toga, sada je stekao novu
ljubav: boje. Nedozrela polja kukuruza bila su tamnozelena, rumena i zlatnobronzana,
opšti utisak pojačavala je do maksimuma kobaltna boja neba. U pozadini su se videle
figure žena, vrlo grubih, vrlo energičnih, sa rukama i licima opaljenim od sunca,
obučene su bile u prašnjava, gruba, tamnoplava odela, a na kratkoj kosi nosile su crne
kapice.
Kad bi gegajući se išao glavnom ulicom, sa nogarima na leđima i mokrim platnima
ispod ruke, zastori na svakoj kući malo bi se razmakli, i on bi prolazio kroz šibu
radoznalih, sablažnjenih ženskih očiju. Kod kuće je otkrio da se „stvar" nije „raščistila",
odnosi su bili negde na sredini, ni dobri ni rđavi. Njegova sestra Elizabeta ga je mrzela,
bojala se da će joj njegova nastrana priroda pokvariti izglede na udaju u Ninenu.
Vilemina ga je volela, ali je smatrala da je dosadan. A mnogo je vremena proteklo dok
se nije sprijateljio sa svojim mlađim bratom, Korom.
Vincent je večeravao u jednom uglu, držeći tanjir na kolenima, a ne za porodičnim
stolom, slike koje je toga dana naslikao poređao bi na stolicu ispred sebe, i ispitivao ih
prodirnim pogledom,cepajući svaku koja bi mu se učinila rđavom i bez vrednosti. Ni s
kim u porodici nije razgovarao, a oni su njega retko oslovljavali. Jeo je suv hleb jer nije
hteo da se razneži. Ponekad, kada bi neko za stolom pomenuo nekog pisca koga je on
voleo, okrenuo bi se i progovorio koju reč. Ali uglavnom je smatrao da je bolje za sve
njih ako što manje razgovaraju.

Vincent je došao u Ninen i slikao je u poljima već više od mesec dana, kada se
najednom u njemu javilo čudno osećanje da ga neko posmatra. Znao je da ljudi iz
Ninena pilje u njega, i da ga seljaci, dok se odmaraju čučeći, posmatraju sa čuđenjem.
Ali ovo je bilo nešto drugo. Imao je osećanje ne samo da ga neko posmatra, već i da ga
prati. Prvih nekoliko dana pokušavao je da se otrese toga, nestrpljivo, ali se nije mogao
osloboditi utiska da dva oka pilje u njegova leđa. Mnogo puta pretraživao je polja
pogledom, ali nikada nije mogao ništa da spazi. Jednom, kad se iznenada okrenuo,
učinilo mu se da je video belu žensku suknju kako nestaje iza jednog drveta. Drugi put,
opet, kada je izlazio iz kuće jednog tkača, neka prilika je brzo otrčala niz drum. A treći
put, kada je slikao u šumi, ostavio je nogare i otišao do ribnjaka da se napije vode. Kad
se vratio, primetio je otiske prstiju na vlažnoj boji.
Trebalo mu je gotovo dve nedelje da uhvati tu ženu. Toga dana slikao je kopače na
pustopoljini. Nedaleko od njega bila su jedna stara, napuštena kola. Žena je stajala iza
njih, dok je on slikao. On iznenada podiže nogare i platno, i napravi se kao da je pošao
kući. Žena potrča ispred njega. Pratio ju je, a da ona nije ništa posumnjala, i video kako
je ušla u kuću pored župnog dvora.
- Majko, ko stanuje u kući levo od nas? - upita on kad su uveče seli za večeru.
- Porodica Beheman.
- Ko su oni?
- Ne znam baš mnogo o njima. To je majka sa pet kćeri. Otac je navodno
umro pre izvesnog vremena.
- Kakvi su to ljudi?
- Teško je reći, prilično su povučeni.
- Jesu li katolici?
- Ne, protestanti. Otac im je bio sveštenik.
- Je li koja devojka neudata?
 - Sve su neudate. Zašto pitaš?
- Ništa, samo onako. Ko izdržava tu porodicu?
- Niko. Izgleda da su bogati.
- Verovatno ne znaš ime nijedne od devojaka?
Majka ga radoznalo pogleda. - Ne.
Sutradan otišao je na ono isto mesto u polju. Želeo je da uhvati plave figure seljaka
u zrelom kukuruzu ili pored uvelog lišća bukovog grmlja. Ljudi su nosili gruba
platnena odela koja su sami satkali. Osnova je bila crna, a potka plava, te je odelo
izgledalo prugasto, crno i plavo. Kada bi to izbledelo od vetra i vremena, dobilo bi neki
neodređen, miran ton, koji je divno isticao boju kože.
Sredinom prepodneva osetio je ženu iza sebe. Pogledavši ispod oka primetio je
njenu haljinu iza starih kola.
„Danas ću je uhvatiti", promrmljao je sam sebi, „pa makar morao da prekinem rad
usred ove studije".
Sve više i više se navikavao da odmah završi delo, stavljajući na platno munjevitom
brzinom i sa strasnom energijom svoje impresije o prizoru koji se nalazio pred njim.
Najveći utisak ostavilo je na njega to što su skoro sve stare holandske slike slikane
brzo, što su stari majstori završavali slike takoreći jednim potezom četke, i nisu ih se
više doticali. Slikali su velikom brzinom, da bi sačuvali čistoću svoje prve impresije,
raspoloženje u kome je motiv bio započet.
U žaru,stvaralačke strasti zaboravio je na ženu. Kad je slučajno pogledao posle
jednog sata, primetio je da je izašla iz šume i da viri iza kola. Želeo je da skoči, da je
uhvati i da je upita zašto ga prati sve vreme, ali nije mogao da se odvoji od posla. Posle
kratkog vremena, kada se ponovo okrenuo, primetio je, na svoje veliko iznenađenje,
da ona stoji ispred kola i nepomično ga posmatra. To je bilo prvi put što se pokazala.
Grozničavo je nastavio da radi. Što je žustrije radio, žena se primicala sve bliže. Što
je više strasti prenosio na platno, pogled uperen u njegova leđa postajao je sve vreliji.
Malo je okrenuo nogare da bi dobio na svetlosti, i ugledao ju je kako stoji usred polja,
na pola puta između kola i njega.Izgledala je kao hipnotisana, kao mesečarka koja ide
u snu. Korak po korak, dolazila je sve bliže i bliže, zaustavljajući se svaki čas,
pokušavajući da stane, ali idući ipak stalno napred, gonjena ka njemu nekom silom
koja je bila jača od nje. Osetio ju je za svojim leđima. Brzo se okrenuo i pogledao je
pravo u oči. Na licu je imala neki uplašen, grozničav izraz, kao da je bila uhvaćena u
nekom uzbuđenju koje nije mogla da savlada. Nije gledala u Vincenta, već u njegovu
sliku. Čekao je da progovori. Ali ona je ćutala. Tada se on vrati poslu i uz poslednji
napor energije završi sliku. Žena se nije makla. Osećao je kako mu njena haljina
dodiruje kaput.
Bilo je već kasno popodne. Žena je prestojala u polju mnogo časova.Vincent je bio
iscrpen, živci su mu od stvaralačkog uzbuđenja bili napregnuti do krajnjih granica. On
ustade i okrete se prema ženi.
 Usta joj se behu osušila. Ona ovlaži gornju usnu jezikom, a zatim donju usnu
gornjom. Slabe vlage odmah nestade, i usne joj opet postadoše suve. Ruku beše
položila na grlo, i izgledalo je da teško diše. Ona pokuša da progovori, ali nije mogla.
- Ja sam Vincent Van Gog, vaš sused - reče on. - Ali, mislim da vi ti već znate.
- Znam. - Bio je to šapat, tako slab da ga je on jedva čuo.
- Koja ste vi od sestara Beheman?
Ona se malo zanjiha i uhvati ga za ruku da bi se održala na nogama.Ponovo pokuša
da ovlaži usne suvim jezikom, i nekoliko puta zausti da progovori pre nego što je
uspela.
- Margot.
- A zašto ste me pratili, Margot Beheman? Primećujem to već nekoliko nedelja.
Prigušen krik ote joj se s usana. Ona zari nokte u njegovu ruku da se pridrži, a onda
se bez svesti sruši na zemlju.
Vincent kleče, podmetnu joj ruku pod glavu, i skloni joj kosu s čela. Sunce je baš
zalazilo, crveno, nad poljima, a seljaci su se umorno vukli svojim kućama. Vincent i
Margot su bili sami. On je pažljivo pogleda. Nije. bila lepa. Moglo joj je biti preko
trideset godina. Usta su joj se odsečno završavala u levom uglu, ali se od desnog jedna
tanka linija nastavljala nadole, gotovo do brade. Pod očima je imala modre kolutove,a
lice joj beše posuto sitnim pegama. Koža samo što nije počela da se bora.
Vincent beše poneo malo vode u čuturi. On okvasi Margotino lice jednom krpom
kojom je brisao boje. Njene se oči iznenada otvoriše, i on vide da su to dobre oči,
tamnosmeđe, nežne, nekako tajanstvene. On zamoči prste u vodu i pređe njima preko
Margotinog lica. Ona zadrhta, naslonjena na njegovu mišicu.
- Je li vam bolje, Margot? - upita Vincent.
Ona je ležala tako jedan trenutak,gledajući u njegove zelenoplave oči, tako ljubazne,
tako prirodne, tako pune razumevanja. A onda, sa divljim jecajem koji kao da joj se
oteo iz dubine duše, obavi mu ruke oko vrata i zari svoje usne u njegovu bradu.

Sutradan su se sastali na ugovorenom mesto, malo dalje od sela. Margot je bila

obučena u lepu belu haljinu od batista, zakopčanu do grla, i nosila je letnji šešir u ruci.
lako je još uvek bila nervozna u njegovom prisustvu, izgledalo je da malo bolje vlada
sobom nego dan ranije. Vincent spusti paletu kad je ona naišla. Nije imala nimalo one
nežne lepote koju je imala Kej, ali je u poređenju sa Kristinom bila vrlo privlačna.
Vincent ustade sa stolice, ne znajući šta treba da radi. Obično je gajio predrasude
prema ženama koje nose haljine, u njegovoj okolini žene su nosile bluze i suknje.
Takozvane ugledne holandske žene nisu bile naročito privlačne za slikanje i gledanje.
Više je voleo obične služavke, one su često ličile na Šardenove slike.
Margot priđe i poljubi ga, jednostavno, s nekim pravom, kao da su ljubavnici već
dugo vremena, a onda ostade pripijena uz njega, drščući nekoliko trenutaka. Vincent
rasprostre za nju svoj kaput na zemlju. Sam sede na stolicu, Margot se prisloni uz
njegovo koleno i pogleda u njega sa takvim izrazom kakav on nikada nije video u očima
jedne žene.
- Vincente - reče ona, uživajući u tome što izgovara njegovo ime.
- Molim, Margot? - Nije znao šta da kaže ili da uradi.
- Da li si sinoć rđavo mislio o meni?
- Rđavo mislio? Ne. Zašto bih rđavo mislio?
- Možda će ti biti teško da mi poveruješ, Vincente, ali kad sam te juče
poljubila, to mi je bilo prvi put u života da sam poljubila jednog muškarca.
- Ali zašto? Zar nisi nikada bila zaljubljena?
- Ne.
- Šteta.
- Zar nije? - Nekoliko trenutaka je ćutala. - Ti si voleo druge žene, zar ne?
- Jesam.
- Mnoge?
- Ne. Samo... tri.
- A da li su one volele tebe?
- Ne, Margot, nisu me volele.
- Ali morale su da te vole.
- Uvek sam bio nesrećan u ljubavi.
Margot se primače bliže i spusti mu ruku na koleno. Drugom rukom,igrajući se,
prelazila mu je preko lica dodirujući kukast snažan nos, puna poluotvorena usta, tvrdu
okruglu bradu. A onda nekako čudno zadrhta i povuče ruku.
- Kako si jak - promrmlja ona. - Sve je na tebi snažno, ruke, vilice i brada.
Nikada nisam poznavala muškarca kao što si ti.
On joj grubo obuhvati lice obema rukama. Ljubav i uzbuđenje koji su se odražavali
na tom licu učinili su ga primamljivim.
- Voliš li me malo? - upita ona bojažljivo.
- Da.
 - Hoćeš li da me poljubiš?
On je poljubi.
- Molim te da ne misliš rđavo o meni, Vincente. Nisam mogla da se uzdržim.
Vidiš, zaljubila sam se... u tebe... i nisam mogla to da sakrijem.
- Zaljubila si se u mene? Stvarno si se zaljubila u mene? Ali zašto?
Ona diže glavu i poljubi ga u ugao usta. - Eto zato - reče.
Sedeli su mirno. Malo dalje nalazilo se seljačko groblje. Godinama su seljaci bili
polagani na večni počinak u ona ista polja koja su za života obrađivali. Vincent je
pokušao da iskaže u svojim slikama kako je jednostavna stvar smrt - isto tako
jednostavna kao opadanje jesenjeg lišća - samo malo iskopane zemlje i drvena krstača.
Polja koja su okruživala groblje, tamo gde se trava iz crkvenog dvorišta završava iza
malog zida,dodirivala su se u daljini sa nebom, kao more s horizontom.
- Znaš li nešto o meni, Vincente? - upita ona tiho.
- Vrlo malo.
- Da li su ti... da li ti je neko rekao... koliko imam godina?
-Ne.
- E pa, trideset i devet mi je godina. Kroz nekoliko meseci imaću četrdeset.
Poslednjih pet godina govorila sam sama sebi da ću se ubiti ako se ne budem
zaljubila pre nego što napunim četrdesetu.
- Ali, Margot, pa tako je lako zaljubiti se.
- Ah, misliš?
- Da. Teško je samo postići da ti ljubav bude uzvraćena.
- Ne. Vrlo je teško voleti u Ninenu. Preko dvadeset godina očajnički sam
želela da zavolim nekoga. A nikada nisam mogla.
- Nikada?
Ona skrenu pogled ustranu. - Jedanput... kad sam bila mlada devojka... volela sam
jednog mladića!
- Pa?
- Bio je katolik. One su ga oterale.
- One?
- Moja majka i sestre.
Ona se podiže na kolena, u dubokom blatu polja, prljajući svoju lepu belu haljinu.
Nalakti se na njegove butine i pokri lice rukama. Njegova kolena su je lako doticala.
- Život jedne žene je prazan ako ga ne ispunjava ljubav, Vincente.
 - Znam.
- Svakog jutra, kad bih se probudila, rekla bih sama sebi: „Danas ću sigurno
naći nekoga koga ću zavoleti!I druge žene vole, pa zašto ne bih i ja?" A onda bi došla
noć, i ja bih opet bila sama i nesrećna. Beskonačan niz praznih dana, Vincente.
Nisam imala šta da radim kod kuće – imamo poslugu - i svaki čas bio je ispunjen
čežnjom za ljubavlju. Svake noći rekla bih sama sebi: „Mogla si slobodno i da umreš
danas, s obzirom na to koliko si živela". Tešila sam se mišlju da će jednog
dana,nekako, naići čovek koga ću voleti. Moji rođendani su prolazili, trideset sedmi,
osmi i deveti. Nisam mogla da dočekam četrdeseti bez ljubavi.A onda si došao ti,
Vincente. Najzad sam i ja zavolela!
Krik je zvučao trijumfalno, kao da je odnela neku veliku pobedu. Ona diže glavu,
podnoseći usne na poljubac. On joj zagladi meku kosu s ušiju.Obgrlivši ga oko vrata,
Margot ga je strasno ljubila. Sedeći tako na svojoj stolici, sa paletom pored sebe i
seljačkim grobljem na vidiku, držeći čvrsto uza se ženu koja je klečala, zanesen njenom
razbuktalom strasti, Vincent prvi put u svom životu oseti slatki, lekoviti balzam ženske
ljubavi. I on zadrhta, jer je znao da se nalazi na svetom tlu.
Margot je sedela na zemlji ispred njega, naslonivši mu glavu na kolena.Obrazi joj se
behu zarumeneli, a oči su joj blistale, disala je duboko i teško. Ozarena ljubavlju,
izgledala je kao da joj je trideset godina. Vincent, koji nije mogao ništa da oseti, prelazio
je prstima preko meke kože njenog lica, ona mu iznenada zgrabi ruku, poljubi je, i
prisloni njegov dlan uz svoj zažareni obraz. Posle nekog vremena ona progovori.
- Znam da me ne voliš - reče mirno. - To bi značilo tražiti suviše. Ja sam
samo molila Boga da mi dozvoli da ja zavolim. Nisam nikada ni sanjala o tome da i
mene neko voli. Važno je voleti, zar ne, Vincente, a ne biti voljen?
Vincent se seti Ursule i Kej. - Da - odgovori on.
Ona pritisnu glavu na njegovo koleno, gledajući u plavo nebo. – I dozvolićeš mi da
idem s tobom? Ako ne budeš hteo da razgovaraš, ja ću mirno sedeti pored tebe i neću
reći ni reči. Samo mi dozvoli da budem pored tebe, obećavam da ti neću smetati niti se
mešati u tvoj posao.
- Naravno da možeš doći. Ali reci mi, Margot, kad nije bilo muškaraca u
Ninenu, zašto nisi otišla odavde? Bar u neku posetu? Zar nisi imala novaca?
- Oh, imala sam mnogo novaca. Moj ded mi je ostavio lep prihod.
- Pa zašto onda nisi otišla u Amsterdam ili Hag? Srela bi zanimljive ljude.
- Nisu me pustili.
- Nijedna od tvojih sestara nije udata, zar ne?
- Ne, dragi. Sve smo neudate.
On oseti oštar bol u grudima. To je bilo prvi put da ga je jedna žena nazvala
„dragim". Znao je kako je to strašno voleti, a ne biti voljen, ali nikada nije ni sanjao
kako je to prijatno kad te jedna dobra žena voli svim svojim bićem. Margotinu ljubav
smatrao je kao neki čudan događaj u kome on nije sudelovao. Ali ta jedna obična reč
koju je Margot izgovorila tako spokojno i nežno promenila je potpuno njegovo
duševno stanje. On privuče Margot k sebi, i zadrža njeno uzdrhtalo telo uza se.
- Vincente, Vincente - promrmlja ona. - Toliko te volim.
- Kako čudno zvuči kada mi tako kažeš da me voliš.
- Ne mari sada što sam sve ove godine provela bez ljubavi. Vredelo je čekati
na tebe, jedini moj. U svojim snovima o ljubavi nikada nisam ni sanjala da ću osećati
prema nekome ovo što osećam prema tebi.
- I ja tebe volim, Margot - reče Vincent.
Ona se malo odmače od njega. - Ne moraš to da govoriš, Vincente. Možda ćeš posle
izvesnog vremena početi da me voliš malo. Za sada te jedino molim da mi dozvoliš da
ja tebe volim.
Ona se nežno izvuče iz zagrljaja, skloni ustranu njegov kaput i sede. - Nastavi da
radiš, dragi - reče mu. - Ne smem da. te zadržavam. A volim da posmatram kad slikaš.

Skoro svakog dana Margot ga je pratila kad je išao da slika. Često je pešačio dobrih
deset kilometara da bi stigao baš na ono mesto na pustopoljini koje je želeo da slika.
Oboje bi bili iscrpeni od vrućine. Ali Margot se nikada nije žalila. Ta žena je
preživljavala jednu iznenadnu metamorfozu. Njena kosa, koja je bila pepeljasta,
postala je sada plava. Usne su joj bile tanke i ispucale, sada su joj usta bila puna i
crvena. Koža joj je ranije bila suva i tek što se nije naborala, sada je postala meka, glatka
i topla. Oči kao da joj behu porasle, grudi nabrekle, glas joj beše dobio neki nov prizvuk,
a korak postao krepak i živahan. Ljubav je otvorila neke čudne izvore u njoj samoj, i
ona se neprestano kupala u tom eliksiru ljubavi.Donosila je razna jela da ga iznenadi i
obraduje, poručila iz Pariza neke reprodukcije o kojima je on govorio s oduševljenjem,
i nikad se nije mešala u njegov rad. Dok je slikao, sedela je potpuno mirno kraj njega
uronivši u istu onu neobuzdanu strast koju je on unosio u svoje platna.
Margot nije ništa znala o slikarstvu, ali je imala brzu i osećajnu inteligenciju, znala
je da kaže pravu stvar u pravom trenutku.Vincent je uvideo da ona razume slikarstvo
iako ne zna ništa o njemu. Davala je ustisak kremonske violine koju su pokvarili rđavi
majstori.
„Da sam je sreo deset godina ranije!" govorio je on sam sebi.
Jednog dana, kad se spremao da počne novo platno, ona mu reče: - Otkud znaš da
će to mesto koje si izabrao ispasti dobro na platnu?
Vincent razmisli jedan trenutak, a onda odgovori: - Ako hoću da budem aktivan, ne
smem se plašiti poraza. Kad vidim prazno platno koje gleda u mene nekako glupo,
prosto moram da tresnem nešto na njega.
 - Bogami, zaista tresneš! Nikada nisam videla da nešto raste brže od tvojih
slika.
- Pa, moram tako da radim. Prosto me parališe prazno platno koje mi
govori:
„Ništa ne znaš!"
- Čini ti se kao neko izazivanje?
- Tačno. Prazno platno gleda u mene kao idiot, ali ja znam da se ono plaši
strašnog slikara koji ima smelosti, koji je jednom zasvagda razbio čaroliju reči: „Ne
može!" I sam život izgleda ti kao beskonačan, prazan, obeshrabrujući, beznadežno
čist komad hartije na kome ništa ne piše,Margot, isto kao i na tom praznom platnu.
- Da, tako je.
- Ali čovek koji ima vere i energije ne boji se te praznine, on korača,dela,
gradi, stvara, i na kraju platno više nije belo, nego je pokriveno bogatim slikama
života.
Vincent je bio srećan što ga Margot voli. Ona ga nikada nije posmatrala kritičkim
pogledom. Sve što je on radio smatrala je ispravnim. Nije mu govorila da je njegovo
ponašanje neotesano, glas hrapav, a crte lica grube. Nikada ga nije osuđivala zbog toga
što ne zarađuje novaca, niti mu je predlagala da radi ma šta drugo osim slikanja. Kad
su se u tihom sumraku vraćali kući, on joj je, obgrlivši je oko struka, nežnim glasom
pričao o svemu što je uradio, zašto više voli da slika rouwboerke (seljake u žalosti)
nego predsednika opštine, i zašto smatra da je seljančica u svojoj prašnjavoj
iskrpljenoj plavoj suknji i bluzi lepša od svake gospođe. Ona nije ništa pitala, i sve je
prihvatala. Vincent je bio takav kakav je, i ona ga je volela.
Vincent nije mogao da se navikne na svoj novi položaj. Svakoga dana očekivao je da
se ta veza prekine, da Margot postane neljubazna i gruba, i da mu prebaci njegove
neuspehe. Ali njena ljubav je rasla sa dozrevanjem leta, pružila mu je svu onu
naklonost i obožavanje koje čoveku može da podari samo jedna zrela žena.
Nezadovoljan time što ga ni za šta ne prekoreva, pokušavao je da je natera da ga osudi
prikazujući svoje neuspehe u što crnjim bojama. Ali za nju to nisu bili neuspesi, nego
jednostavno objašnjenja zašto je učinio ono što je morao da učini.
Pričao joj je o svom fijasku u Amsterdamu i Borinahi. - To je sigurno bio neuspeh -
reče on. - Sve što sam tamo radio bilo je pogrešno, zar ne?
Margot se blago osmehnu na njega. - Kralj ne može da uradi ništa pogrešno.
On je poljubi.
Jednom mu je, opet, rekla: - Moja majka kaže da si ti pokvaren čovek. Čula je da si
živeo sa razuzdanim ženama u Hagu.Rekla sam im da je to samo zlobno ogovaranje.
Vincent joj ispriča priču o Kristini. Margot ga je slušala, dok joj se u očima ogledala
neka tužna seta, kao u doba pre nego što je njom zavladala ljubav.
- Znaš, Vincente, ima u tebi nečeg što podseća na Hrista. Sigurna sam da bi
i moj otac to mislio.
 - I to je sve što imaš da mi kažeš pošto sam ti ispričao da sam dve godine
živeo sa običnom prostitutkom?
- Ona nije bila prostitutka, ona je bila tvoja žena. To što nisi uspeo da je
spaseš nije tvoja greška, kao što nije tvoja greška ni što nisi spasao rudare u
Borinahi. Jedan čovek može vrlo malo da učini protiv celog civilizovanog društva.
- Istina je, Kristina je bila moja žena. Kada sam bio mlađi, govorio sam svom
bratu Teu: „Ako ne budem mogao da nađem dobru ženu, uzeću rđavu. Bolje i rđava
nego nikakva".
Zavlada neka usiljena tišina, još nikada razgovor nisu poveli o braku.
- Jedno mi je samo žao u vezi s Kristinom - reče Margot. - Želela biih da su
te dve godine tvoje ljubavi pripadale meni.
On prestade s pokušajima da uguši njenu ljubav, i prihvati je. - Kada sam bio mlađi,
Margot, - reče joj - smatrao sam da stvari u životu zavise od slučajnosti, od malih
događaja ili bezrazložnih nesporazuma. Ali što sam postajao stariji, uviđao sam da
postoje dublji uzroci. Mnogim ljudima je suđeno da dugo vremena traže svetlost.
- Kao što sam ja morala da tražim tebe!
Stigli su do niskih vrata jedne tkačke kuće. Vincent joj nežno steže ruku. Ona se
osmehnu na njega, sa tako umilnim predavanjem da se on zapita zašto li mu je sudbina
odredila da tako dugo čeka na ljubav. Uđoše u slamom pokrivenu kuću. Leto beše
prešlo u jesen, i dani su kraćali. Jedna svetiljka visila je nad razbojem. Tkali su komad
crvene tkanine. Tkač i njegova žena nameštali su konac, bile su to dve tamne,
pogrbljene figure koje su se prema svetlosti isticale na obojenoj tkanini, i bacale senke
na letve razboja. Margot i Vincent izmenjaše osmeh pun razumevanja, on ju je naučio
kako da nađe lepotu u ružnim stvarima.
Početkom novembra, kad je sve lišće palo s drveća za nekoliko dana, ceo Ninen je
govorio o Vincenta i Margot. U selu su voleli Margot, a Vincenta su se bojali i nisu mu
verovali.Margotina majka i četiri sestre pokušale su da raskinu njihovu vezu, ali ih je
Margot uveravala da je to samo prijateljstvo, a kakvog zla ima u tome što se zajedno
šetaju po poljima? Behemanove su znale da je Vincent po prirodi lutalica, i svakog dana
nadale su se potajno da će on otići.Nisu se baš mnogo brinule za sve to. Ali selo se
brinulo, svi su govorili da nikakvo dobro ne može da dođe od tog čudnog Van Goga, i
da će se Behemanove pokajati ako ne odbiju svoju kćer od njega.
Vincent nikada nije mogao da razume zašto ga ljudi iz grada toliko mrze. Ni u šta se
nije mešao, nikoga nije uvredio. On nije shvatao kako čudan prizor predstavlja u tom
malom mestu, gde se život već stotinama godina nije promenio, ni u jednoj reči ili
običaju. Tek kada je video da ga smatraju lenjivcem, izgubio je i poslednju nadu da će
ga oni zavoleti. Din van den Bek, jedan trgovčić, viknu ga kada je jednom prolazio
pored njegove radnje, i izazva ga u ime celog sela.
- Došla je jesen, svršeno je s lepim vremenom, a? - upita ga on.
- Da.
 - Možemo li se nadati da ćete uskoro početi da radite, a?
Vincent namesti malo zgodnije nogare na leđima. - Da, baš sam pošao na
pustopoljinu.
- Ne, mislim na pravi rad - reče Din. - Na ono što radite preko cele godine.
- Slikanje je moj posao - reče mirno Vincent.
- Mislio sam na posao koji se plaća, na službu.
- Moj posao je da idem u polja, kao ovo sada, Menher van den Bek, kao što
je trgovina vaš posao.
- Da, ali ja prodajem robu! Prodajete li vi to što slikate?
Svaki živi stvor sa kojim je razgovarao u selu postavio mu je to pitanje. Bilo mu je
već stvarno dosta.
- Ponekad prodajem. Moj brat je trgovac, i on kupuje moje slike.
- Trebalo bi da radite, Vincente. Nije dobro za vas što tako lenstvujete.
Čovek ostari, i nađe se bez igde ičega.
- Lenstvuje,? Pa ja radim dvaput duže nego što vi držite tu radnju
otvorenom.
- To vi nazivate radom? Sedeti i farbati? To je samo dečja zabava. Držati
radnju, orati u polju - to je rad za pravog čoveka. Isuviše ste stari da biste mogli
tako da traćite vreme.
Vincent je znao da Din van den Bek izražava samo mišljenje celog sela, i da se po
provinciskom shvatanju reči „umetnik" i „radnik" uzajamno isključuju. On prestade da
se brine o onome što drugi misle, prolazeći ulicama, pravio se kao da ih ne primećuje.
Kada je njihovo nepoverenje prema njemu dostiglo vrhunac, desi se jedan slučaj koji
mu povrati njihovo prijateljstvo.
Ana Kornelija je slomila nogu kad je izlazila iz voza u Helmondu. Smesta su je
preneli kući. Iako lekar nije ništa govorio porodici, strahovao je za njen život. Vincent
bez razmišljanja napusti svoj posao. Njegovo iskustvo u Borinahi napravilo je od njega
iskusnog bolničara. Lekar ga je posmatrao pola sata, a onda reče: - Vi ste bolji od svake
žene, vaša majka će biti u odličnim rukama.
Ljudi iz Ninena, koji su umeli u teškim trenucima da budu isto tako ljubazni kao što
su mogli da budu okrutni kada su se dosađivali, počeše da dolaze u župski dvor sa
slatkišima, knjigama i utešnim rečima. U čudu su buljili u Vincenta, on je presvlačio
postelju ne pokrećući majku, kupao je i hranio, brinuo se o gipsu na nozi. Posle dve
nedelje celo selo promeni mišljenje o njemu. Kad su dolazili u posetu, razgovarao je s
njima njihovim sopstvenim jezikom, raspravljali su o tome kako se najbolje mogu
izbeći rane od ležanja u postelji, kakvu hranu treba da uzima bolesnik, kakva treba da
je temperatura sobe. Razgovarajući s njim o tome i razumevajući ga, oni dođoše do
uverenja da je on ipak ljudsko biće. Kad je njegova majka počela da se oseća malo bolje,
te je on mogao malo i da slika, seljaci su mu se obraćali s osmehom i zvali ga po imenu.
Nije više osećao kako se zavese malo podižu, jedna za drugom, dok on prolazi kroz
grad.
Margot je sve vreme bila pored njega. Nju jedinu nije začudila njegova plemenitost.
Jednog dana, dok su šapućući razgovarali u bolesničkoj sobi, Vincent slučajno primeti:
- Ključ mnogih stvari leži u potpunom poznavanju ljudskog tela, ali da bi se to naučilo
potrebno je mnogo novaca. Ima jedna divna knjiga „Anatomija za umetnike", od Džona
Maršala, ali je vrlo skupa.
- Zar nemaš novaca da je kupiš?
- Ne, i neću imati dokle god nešto ne prodam.
- Vincente, bila bih vrlo srećna kada bi mi dozvolio da ti pozajmim novaca.
Ti znaš da ja imam redovne prihode, a nikada ne mogu da ih potrošim.
- To je lepo od tebe, Margot, ali ne bih mogao da dozvolim.
Nije navaljivala, ali posle dve-tri nedelje pružila mu je jedan paket iz Haga.
- Šta je to? - upita on.
- Otvori, pa ćeš videti.
Na omotu je bilo prikačeno malo pisamce. U paketu se nalazila Maršalova knjiga, u
pisamcetu je bilo napisano:
„ZA NAJSREĆNIJI OD SVIH ROĐENDANA".
- Ali danas mi nije rođendan! - uzviknu on.
- Ne, - nasmeja se Margot - ali meni jeste! Moj četrdeseti rođendan,
Vincente. Dao si mi najlepši poklon u života. Budi dobar i primi to, dragi. Danas sam
tako srećna, a želela bih da i ti budeš.
Bili su u njegovom ateljeu u bašti. U blizini nije bilo nikoga, samo je Vilemina sedela
kraj majke u kući. Popodne se bližilo kraju, a sunce je na zalasku bacalo malu svetlu
mrlju na beli zid. Vincent je nežno prelistavao knjigu, to je bilo prvi put da je neko,
osim Tea, tako srećan što može da mu pomogne. On baci knjigu na postelju i zagrli
Margot. Oči su joj bile zamagljene od ljubavi prema njemu. Poslednjih nekoliko meseci
vrlo su malo imali prilike za maženje u poljima, bojali su se da ih neko ne vidi. Margot
se uvek predavala njegovom milovanju potpuno, svim svojim srcem. Prošlo je bilo već
pet meseci otkako je Vincent napustio Kristinu, bojao se da ne ode suviše daleko. Nije
želeo da učini ništa što bi uvredilo Margot ili njenu ljubav prema njemu.
On se duboko zagleda u njene blage mrke oči dok ju je ljubio. Margot se osmehnu
na njega, a onda zatvori oči i pruži mu svoje usne. Sedeli su čvrsto zagrljeni, pripijeni
jedno uz drugo. Postelja je bila udaljena od njih samo jedan korak. Zajedno sedoše na
nju. U tom zagrljaju oboje zaboraviše na sve one godine bez ljubavi, kada su njihovi
životi bili tako prazni.
Sunce je zalazilo, svetli kvadrat na zidu se ugasio. Sobica se kupala u mekom
sumraku. Margot priđe prstima preko Vincentovog lica, dok su joj čudni zvuči izlazili
iz grla, govoreći o ljubavi. Vincent oseti kako pada u bezdan iz koga postoji samo jedan
izlaz. On se otrže iz Margotinog zagrljaja i skoči na noge. Priđe svojim nogarima i
zgužva komad hartije na kome je radio. Nije se čuo nikakav drugi zvuk osim kreštanja
neke svrake na akaciji, i zvonjenja zvonaca na kravama koje su se vraćale kući. Posle
jednog trenutke Margot progovori, mirno i iskreno.
- Možeš to da uradiš, ako želiš, dragi.
- Zašto? - upita on, ne osvrćući se.
- Zato što te volim.
- Ne bi bilo pošteno.
- Rekla-sam ti već, Vincente, kralj ne može da pogreši!
On kleče kraj nje. Glava joj je ležala na jastuku. On opet primeti onu liniju koja se s
desne strane njenih usta spuštala prema bradi, i poljubi je. Poljubi i njen uzani nos,
zatim široke nozdrve, i pređe usnama preko kože na njenom licu, koje se beše
podmladilo za deset godina. Dok je tako ležala u sumraku, podatljiva, obgrlivši ga
rukama oko vrata, opet je ličila na onu lepu devojku kakva je morala biti kad je imala
dvadeset godina.
- I ja tebe volim - reče on. - Nisam to ranije znao, ali sada znam.
- Lepo je od tebe što to kažeš, dragi. - Glas joj je zvučao blago i sanjalački. -
Znam da me malo voliš. A ja tebe volim svim svojim srcem. I to mi je dovoljno.
Nije je voleo kao što je voleo Ursulu i Kej. Nije je voleo čak ni kao Kristinu. Ali je
gajio neko vrlo nežno osećanje prema toj ženi što je tako mirno ležala u njegovom
zagrljaju. Znao je da ljubav sadrži u sebi gotovo svaku vrstu ljudskih odnosa. Nešto ga
zabole u srcu kad pomisli kako malo oseća za jedinu ženu na svetu koja ga je tako
nesebično volela, i seti se agonije koju je preživljavao kad mu Ursula i Kej nisu uzvratile
ljubav. Poštovao je Margotinu duboku ljubav, ali ju je ipak na neki neobjašnjiv način
smatrao malo neukusnom. Klečeći na drvenom podu u tamnoj sobici, obuhvativši
rukama glavu žene koja ga je volela kao što je on voleo Ursulu i Kej, najzad je shvatio
zašto su one dve pobegle od njega.
- Margot, - reče on - moj život je bedan, ali ću ja biti srećan ako budeš htela
da odeš odavde sa mnom.
- Hoću da ga podelim s tobom, dragi.
- Možemo da ostanemo ovde, u Ninenu. Ili bi možda više volela da odeš
odavde posle venčanja?
Ona nežno protrlja glavu o njegovu mišicu. - Kako je ono kazala Rut? „Kuda ti budeš
išao, ići ću i ja".

6
 Nimalo nisu bili spremni na buru koja se podigla sutradan, kad su svojim
porodicama objavili novost. Kod porodice Van Gog jedini problem bio je novac. Kako
je mogao da se oženi kad ga Teo izdržava?
- Prvo moraš početi da zarađuješ novac, moraš urediti svoj život, a onda
možeš da se oženiš - reče mu otac.
-Ako uredim život na taj način što ću se boriti sa golom stvarnošću svoje umetnosti,
- odgovori Vincent - zarađivanje novca doći će samo po sebi.
- Onda će i ženidba doći sama po sebi. Ali sada ne!
Taj nemir u župskom dvoru bio je šala u poređenju s onim što se događalo u
susednoj kući, kod žena.Dok je svih pet sestara bilo neudato, Behemanove su mogle
smelo da se suprodstave svetu. Margotina udaja bila bi pred celim selom živi dokaz
poraza ostalih devojaka.Gospođa Beheman je smatrala da je važnije da sačuva svoje
četiri kćeri od daljih patnji nego da jedna od njih bude srećna.
Margot ga toga dana nije otpratila do tkača. Predveće je došla u atelje. Oči su joj bile
uplakane i naduvene, više nego ikada videlo se da ima četrdeset godina. Pripi se uz
njega jedan trenutak, zagrlivši ga očajnički.
- Celog dana su te strašno vređali - reče ona. - Nikada nisam sanjala da
jedan čovek može da učini toliko rđavih stvari a da ipak bude živ.
- Trebalo je to da očekuješ.
-I očekivala sam. Ali nisam imala pojma da će te napadati tako podlo.
On je obgrli oko struka i nežno je poljubi. - Prepusti ih samo meni – reče joj. - Doći
ću k vama večeras posle večere, možda ću uspeti da ih ubedim da nisam tako strašan.
Čim je stupio u kuću Behemanovih,znao je da se nalazi na čudnom, tuđem zemljištu.
Tih šest žena stvaralo je neku zlokobnu atmosferu, atmosferu koja nikada nije bila
narušena muškim glasom ili korakom.
Uvedoše ga u slaon, koji je bio hladan i memljiv. U njega mesecima niko nije kročio.
Vincent je znao kako se zovu Četiri sestre, ali se nikada nije potrudio da veže imena s
licima. Sve su izgledale kao Margotine karikature. Najstarija sestra, koja je vodila
domaćinstvo, preuzela je na sebe da rukovodi istragom.
- Margot nam je rekla da želite da se oženite njom. Smemo li pitati šta je
bilo s vašom ženom u Hagu?
Vincent im objasni sve o Kristini. Atmosfera u salonu rashladi se za nekoliko
stepeni.
- Koliko imate godina, Menher Van Gog?
- Trideset ijednu.
- Je li vam Margot rekla da je ona...
- Znam koliko joj je godina.
 - Smemo li znati koliko zarađujete?
- Imam sto pedeset franaka mesečno.
- Kakve je vrste taj prihod?
- Novac mi šalje moj brat.
- Hoćete li time da kažete da vas brat izdržava?
- Ne. On mi šalje mesečnu plato. Zauzvrat dobija sve što ja naslikam.
- Koliko vaših slika može on da proda?
- Ne bih mogao da vam kažem.
- E pa, ja mogu. Vaš otac mi je rekao da on nije do sada prodao još nijednu
vašu sliku.
- Prodaće ih kasnije. One će mu doneti mnogo više novaca nego što bi mu
sada donele.
- To je veliko pitanje, da ne kažem nešto gore. Bolje bi bilo da razgovaramo
o činjenicama.
Vincent je posmatrao grubo, ružno lice najstarije sestre. Od nje se nije mogao
nadati nikakvim simpatijama.
- Ako ništa ne zarađujete, - nastavi ona - smem li vas upitati kako mislite da
izdržavate svoju ženu?
- Moj brat je pristao da baca na mene sto pedeset franaka mesečno, to je
njegova stvar, a ne vaša. Za mene je to i dalje plata. Ja naporno radim da bih zaradio
taj novac. Margot i ja bismo mogli da živimo od te plate, ako budemo pažljivo trošili.
- Ali nećemo morati da pazimo! - povika Margot. - Ja imam dovoljno da se
sama izdržavam.
- Čuti Margot! - zapovedi joj najstarija sestra.
- Seti se, Margot, - reče majka - da ja imam pravo da ti oduzmem taj prihod
ako nečim osramotiš porodično ime.
Vincent se osmehnu. - Zar bi to bilo sramota kad bi se udala za mene? - upita on.
- Vrlo malo znamo o vama, Menher Van Gog, a ono malo što znamo prilično
je nezgodno. Koliko dugo se bavite slikanjem?
- Tri godine.
- A još niste uspeli. Koliko će vam vremena biti potrebno da postignete,
uspeh?
- Ne znam.
- Šta ste bili pre nego što ste počeli da slikate?
 - Trgovac umetničkim stvarima, učitelj, knjižar, bogoslov i propovednik.
- I svuda ste pretrpeli neuspeh?
- Napustio sam ta zanimanja.
- Zašto?
- Nisam bio za to.
- Koliko će vam vremea biti potrebno da napustite slikanje?
- On to neće učiniti nikada! - uzviknu Margot.
- Čini mi se, Menher Van Gog, - reče starija sestra - da ste prilično uobraženi
kad želite da se oženite sa Margot. Vi ste beznadežno declasse,nemate ni franka u
džepu, niti imate kakvog načina da ga zaradite, niste u stanju da se zadržite na bilo
kakvom poslu, i potucate se po svetu kao besposličar i propalica. Kako bismo smele
da dozvolimo svojoj sestri da se uda za vas?
Vincent izvadi svoju lulu, a zatim je ponovo vrati u džep. - Margot me voli i ja volim
nju. Mogu da je usrećim. Živeli bismo ovde godinu-dve, a onda bismo otišli. Ona nikada
neće doživeti od mene ništa drugo osim nežnosti i ljubavi.
- Napustićete je! - povika jedna od sestara kreštavim glasom. - Vi ćete je se
zasititi i napustićete je kao onu u Hagu!
- Hoćete da se oženite njom samo zbog njenog novca! - uzviknu druga.
- Ali nećete ga dobiti - izjavi treća. - Majka će vratiti njene doznake banci.
Margoti se oči napuniše suzama. Vincent ustade. Uvideo je da nema smisla gubiti
vreme s tim aspidama. Trebalo bi prosto da se venča sa Margot u Ajndhovenu, i da
smesta otputuju u Pariz. A on još nije želeo da ode iz Brabanta, njegov posao nije bio
završen. On se zgrozi na pomisao da ostavi Margot u toj kući jalovih žena.
Sledeći dani bili su za Margot puni patnje.Pao je prvi sneg, i Vincent je bio primoran
da radi u ateljeu. Behemanove nisu dozvoljavale Margoti da ga posećuje. Od trenutka
kad bi ujutru ustala iz postelje, pa sve dok joj ne bi bilo dozvoljeno da legne, bila je
prinuđena da sluša optužbe protiv Vincenta. Živela je sa svojom porodicom četrdeset
godina,Vincenta je poznavala samo nekoliko meseci. Mrzela je svoje sestre jer je znala
da su joj upropastile život, ali je mržnja jedan od najnejasnijih oblika ljubavi i ponekad
razvija jako osećanje dužnosti.
- Ne razumem zašto nećeš da odeš sa mnom, - reče joj Vincent - ili bar da se
ovde venčamo bez njihovog odobrenja.
- Ne bi mi dozvolile.
- Ko? Majka?
- Sestre. Majka se obično drži povučeno i samo odobrava.
- A je li važno šta kažu tvoje sestre?
 - Sećaš li se kad sam ti pričala o tome kako se u mladosti zamalo nisam
zaljubila u jednog mladića?
- Sećam se.
- One su prekinule tu stvar. Moje sestre. Ne znam zašto. Celog života
sprečavale su me u svemu što sam htela da uradim. Kada bih odlučila da odem u
posetu nekim rođacima u gradu, ne bi me puštale. Kad bih htela da čitam, ne bi mi
dozvoljavale da nabavim bolje knjige. Svaki put kad bih pozvala u kuću nekog
muškarca, rastrgle bi ga u komade kad bi otišao, tako da ga ja više nikada ne bih
pogledala. Želela sam da učinim nešto sa svojim životom,da postanem bolničarka,
ili da studiram muziku. Ali ne, morala sam da mislim onako kako one misle, da
živim onako kako one žele.
- A sada?
- A sada mi ne dozvoljavaju da se udam za tebe.
Mnogo životne snage koju beše stekla u poslednje vreme nestalo je iz njenog glasa
i ponašanja. Usne su joj postale suve, a male pege ispod očiju opet su se pojavile.
- Ne brini se za njih, Margot. Mi ćemo se venčati, i to će biti kraj. Brat mi je
često predlagao da dođem u Pariz. Tamo bismo mogli da živimo.
Margot ništa ne odgovori. Sedela je na ivici postelje i gledala u drveni pod,
opuštanih ramena. On sede pored nje i uhvati je za ruku.
- Bojiš li se da se udaš za mene bez njihovog odobrenja?
- Ne. - U njenom glasu nije bilo ni jačine ni ubeđenja. - Ubiću se,Vincente,
ako me odvoje od tebe. To ne bih mogla da podnesem. Ubiću se, i svršeno.
- One ne bi morale znati. Prvo bismo se venčali, pa im tek onda kazali.
- Ne mogu da im se protivim. Ima ih suviše mnogo. Ne mogu se boriti protiv
svih.
- E pa, nemoj ni da se boriš. Prosto se udaj za mene, to će biti kraj.
- To ne bi bio kraj. To bi bio početak. Ti ne znaš moje sestre.
- I ne želim da ih znam! Ali večeras ću učiniti kod njih još jedan pokušaj.
Znao je da je sve uzaludno čim je stupio u salon. Zaboravio je ledenu atmosferu tog
mesta.
- Sve smo to već čuli, Menher Van Gog, - reče sestra, - i to nas ne ubeđuje,
niti ostavlja na nas neki utisak.O toj stvari smo već donele svoj sud. Mi želimo da
vidimo Margot srećnu, ali nećemo da upropasti svoj život. Rešile smo da, ako kroz
dve godine još uvek bude želela da se uda za vas, povučemo svoje prigovore.
- Dve godine! - reče Vincent.
- Neću biti ovde kroz dve godine - reče mirno Margot.
 - Gde ćeš biti?
- Biću mrtva. Ubiću se ako mi ne dozvolite da se udam za njega.
Usred poplave uzvika „Kako se usuđuješ da govoriš tako nešto!" i „Vidite li kakav
uticaj ima on na nju!" Vincent pobeže. Tu više nije imalo šta da se radi.
Godine nesređenog života ostavile su traga na Margot. Nervi joj nisu bili jaki, niti
joj je zdravlje bilo baš najbolje.Pod udruženim napadom pet odlučnih žena, njen duh
je svakim danom sve više slabio. Jedna dvadesetogodišnja devojka bi možda izašla iz
takve borbe nepovređena, ali su u Margot bili ubijeni svaki otpor i odlučnost. Lice joj
se naboralo,oči su joj opet bile pune sete, a koža joj je ogrubela i dobila nezdravu boju.
Linija s desne strane njenih usana produbila se.
Zajedno s njenom lepotom iščezlo je i ono što je Vincent osećao prema njoj.U stvari,
on je nije nikad ni voleo, niti želeo da se njom oženi, a sada je to želeo manje nego
ikada. Stideo se svoje neosetljivosti, i zato su njegova milovanja postajala sve vatrenija.
Nije znao da li ona naslućuje kakva su njegova prava osećanja.
- Voliš li njih više nego mene, Margot? - upita je on jednog dana kada je
uspela da na nekoliko trenutaka dotrči u njegov atelje.
Ona ga pogleda začuđeno i prekorao. - Oh, Vincente!
- Pa zašto onda hoćeš da me napustiš?
Ona se sklupča u njegovom zagrljaju kao umorno dete.
Glas joj je zvučao tiho i nekako izgubljeno. - Kad bih znala da me voliš onoliko koliko
ja volim tebe, ustala bih protiv celog sveta. Ali to tebi znači tako malo... a njima tako
mnogo.
- Margot, varaš se. Ja te volim.
Ona mu nežno stavi prst na usta. - Ne, dragi, ti bi želeo da me voliš... ali me ne voliš.
Ne moraš se zbog toga jediti. Ja hoću da budem ona koja više voli.
- Zašto ne raskrstiš s njima i ne postaneš svoj gospodar?
- To je lako reći. Ti si jak, ti možeš da se boriš protiv svakoga. Ali ja imam
četrdeset godina... Rođena sam u Ninenu... Nisam nikada išla dalje od Ajndhovena.
Zar ne shvataš, dragi, da ja nikada u životu nisam raskrstila ni sa čim i ni sa kim.
- Da. Shvatam.
- Da je to nešto što ti želiš, Vincente, borila bih se za tebe svom svojom
snagom. Ali ovo je samo nešto što ja žeim. A, na kraju krajeva, sve je došlo tako
kasno... moj život je prošao...
Glas joj se pretvori u šapat. On joj podiže glavu palcem i kažiprstom. Oči su joj bile
pune suza.
- Draga moja devojko, - reče on - mila moja Margot. Mogli bismo da
proživimo ceo život zajedno. Potrebno je da kažeš samo jednu reč. Spakuj svoje
 stvari noćas, kada cela tvoja porodica zaspi. Možeš da mi ih dodaš kroz prozor. Otići
ćemo do Ajndhovena i uhvatićemo prvi jutarnji voz za Pariz.
- Nema smisla, dragi. Ja sam deo njih, a one su deo mene. Ali meni će se na
kraju ipak ispuniti želja.
- Margot, ne mogu da te gledam tako nesrećnu.
Ona okrete lice k njemu.Suza više nije bilo. Smešila se. - Ne, Vincente, ja sam srećna.
Dobila sam ono što sam želela. Bilo je divno voleti te.
On je poljubi, i na njenim usnama oseti slan ukus suza koje joj se behu skotrljale niz
obraze.
- Više ne pada sneg - reče ona malo kasnije. - Ideš li sutra ujutru u polja, da
sllikaš?
- Da, verovatno ću ići.
- Gde ćeš biti? Doći ću k tebi posle podne.
Sutradan je radio dugo, sa krznenom kapom na glavi i platnenom bluzom čvrsto
zakopčanom oko vrata. Večernje nebo bilo je ljubičasto i zlatno nad tamnim siluetama
kućica razbacanih među crvenkastim šibljem. Iznad njih uzdizale su se retke crne
topole, tle je bilo bledozelene boje,išarano prugama crne zemlje i blede suve trske koja
je rasla duž jarkova.
Margot je žurno dolazila preko polja. Bila je obučena u onu isto belu haljinu koju je
imala kada su se prvi put našli, a preko ramena beše prebacila šal. On primeti da su joj
se obrazi lako zarumeneli. Ličila je na onu ženu koja je pre nekoliko nedelja procvetala
od ljubavi. U rukama je nosila malu korpicu sa radom.
Ona mu se baci oko vrata. Mogao je da oseti kako joj srce divlje lupa. On joj zabaci
glavu unazad i zagleda se u njene mrke oči. U njima više nije bilo tuge.
- Šta je to? - upita je. - Da li se nešto dogodilo?
- Ne, ne! - povika Margot. - Samo... samo sam srećna... što sam opet s tobom.
- Ali zašto si izašla u toj lakoj haljini?
Ona je ćutala neko vreme, a onda reče: - Vincente, ma koliko daleko budeš otišao
od mene, želela bih da se uvek sećaš jedne stvari u vezi sa mnom.
- Čega, Margot?
- Da sam te volela! Uvek se sećaj da sam te volela više nego ijedna žena u
celom tvom životu.
- Zašto tako drhtiš?
- Nije mi ništa. Zadržale su me. Zato sam zakasnila. Hoćeš li skoro biti
gotov?
 - Za nekoliko trenutaka.
- Onda mi dozvoli da sedim iza tebe dok radiš, kao što sam ranije činila.
Vidiš, dragi, nikada nisam htela da ti budem na putu ili da ti smetam. Želela sam
samo da mi dozvoliš da te volim.
- Da, Margot. - Nije znao šta bi drugo rekao.
- A sada na posao, dragi, i završi ga... da bismo se zajedno vratili kući. -
Ona malo zadrhta, jače prigrnu šal oko ramena, i reče: - Pre nego što počneš,
Vincente, poljubi me još jednom. Onako kao što si me poljubio onda... onda... u tvom
ateljeu... kada smo bili tako srećni.
Vincent je nežno poljubi. Ona raširi haljinu oko sebe i sede iza njega. Sunce beše
zašlo, a kratak zimski sumrak spustio se na ravnicu. Okruživala ih je tišina večeri u
polju.
A tada se ču zveket neke boce. Margot se sa prigušenim krikom podiže na kolena, a
onda grčeći se pade na zemlju. Vincent skoči i jurnu ka njoj.Oči su joj bile zatvorene,
na licu joj je ležao gorak osmeh. Telo joj je potresao niz grčeva, ona se ukoči i povi
unazad, dok su joj se ruke uvijale. Vincent se naže nad bocu koja je ležala u snegu. Beli,
kristalni talog ostao je u samom grliću. Bio je bez mirisa.
Vincent podiže Margot na ruke i ludački potrča preko polja.Bio je udaljen od Ninena
jedan kilometar. Bojao se da ona ne umre pre nego što stigne u selo. Bilo je vreme
večere. Ljudi su sedeli pred vratima svojih domova. Vincent je morao da prođe kroz
celo selo noseći Margot na rukama. Stigao je do Behemanovih, otvorio vrata snažnim
udarcem noge, i položio Margot na sofu u salonu. Majka i sestre dotrčaše unutra.
- Margot se otrovala! - povika on. - Dovešću lekara!
On odjuri po seoskog lekara i diže ga od stola. - Jeste li sigurni da je strihnin? - upita
lekar.
- Tako je izgledalo.
- I još je bila živa kad ste je doneli kući?
-Da.
Margot se previjala na sofi kad su ušli u sobu. Doktor se naže nad nju.
- Naravno. Bio je strihnin, - reče on - ali je uzela još nešto da bi ublažila
bolove. Miriše mi na laudanum. Nije znala da će to dejstvovati kao protivotrov.
- Znači, ostaće u životu, doktore? - upita majka.
- Ima izgleda. Moramo smesta da je prenesemo u Utreht. Potrebno je da
bude pod stalnim nadzrom.
- Možete li da preporučite neku bolnicu u Utrehtu?
 - Mislim da bolnica ne bi bila preporučljiva. Bolje bi bilo da je odvedemo u
neki maison de sante*, na izvesno vreme. Znam jedno dobro mesto. Poručite kola.
Moramo poći poslednjim vozom iz Ajdhovena.
* (franc.) privatni sanatorium

Vincent je ćuteći stajao u mračnom uglu. Kola stigoše pred kuću. Lekar uvi Margot
u ćebe i iznese je napolje. Majka i četiri sestre išle su za njom.Vincent izađe poslednji.
Njegova porodica stajala je pred vratima župnog dvora. Celo selo beše se skupilo pred
vratima Behemanove kuće. Zavlada mrtva tišina kad lekar iznese Margot na rukama.
On je unese u kola. Žene se takođe popeše. Vincent je stajao pored kola. Doktor dohvati
uzde. Margotina majka se okrete, ugleda Vincenta i povika:
- To ste vi učinili! Vi ste mi ubili kćer!
Gomila pogleda u Vincenta. Doktor ošinu konje bičem. Kola iščezoše niz drum.

Pre nego što je njegova majka slomila nogu, seljaci su bili neprijateljski raspoloženi
prema Vincentu zato što mu nisu verovali i što nisu mogli da razumeju njegov način
života. Ali ga u stvari nikada nisu mrzeli. Sada se svi žestoko okrenuše protiv njega, i
on je osećao kako ga njihova mržnja okružuje sa svih strana. Kad je prolazio, okretali
su mu leđa. Niko ga nije oslovljavao niti primećivao. Postao je prokažen.
Njemu lično to je bilo sasvim svejedno - tkači i seljaci u svojim kolibama primali su
ga još kao prijatelja - ali kad ljudi prestadoše da dolaze u župni dvor i da posećuju
njegove roditelje, on uvide da mora da se seli.
Vincent je znao da bi za njega bilo najbolje da ode sasvim iz Brabanta i da ostavi
roditelje na miru. Ali kuda da ide? Brabant je bio njegov dom.Želeo je tu da živi do
smrti. Želeo je da slika seljake i tkače, u tome je nalazio jedino opravdanje za svoj rad.
Znao je kako je dobro biti zimi duboko u snegu, u jesen duboko u žutom lišću, u leto
među zrelim žitom, a u proleće u travi, znao je da je dobro biti stalno sa kosačima i
seoskim devojkama, leti pod ogromnim nebom, zimi pored vatre, i osećati da je oduvek
bilo tako i da će večno tako biti.
Po njegovom mišljenju, Mile se u svom Angelus-u najviše približio božanskom
stvaranju. U sirovosti seljačkog života on je nalazio jedinu istinu, nešto trajno i stvarno.
Želeo je da slika u prirodi, na licu mesta. Tamo je morao da tera stotine muva, da se
bori sa prašinom i peskom, i izgrebao bi slike dok bi ih nosio satima preko pustopoljine
i kroz grmlje. Ali je po povratku znao da se nalazio licem u lice sa stvarnošću i da je
uhvatio nešto od elementarne jednostavnosti. Ako su njegove slike mirisale na
slaninu,dim i kuvane krompire, to nije bilo nezdravo. Ako štala miriše na balegu, to i
priliči štali. Ako polja imaju miris zrelog žita, ili ptičjeg izmeta, ili đubriva, to je takođe
zdravo - naročito za ljude iz grada.
 Rešio je problem na vrlo jednostavan način. Nedaleko od druma bila je katolička
crkva, a pored nje crkvenjakova kuća. Johanus Šafrat bio je krojač, tim poslom se bavio
kad nije čuvao crkvu. Njegova žena Adrijana bila je dobra duša. Ona je izdala Vincentu
dve sobe, radujući se u neku ruku što može da učini nešto za tog čoveka protiv koga se
okrenulo celo selo.
Šafratova kuća bila je u sredini podeljena prostranim holom. Desno od ulaza bile
su sobe u kojima su živeli domaći. Levo se nalazila jedna velika dnevna soba koja je
gledala na drum, a jedna manja soba iza nje. Dnevnu sobu pretvori Vincent u atelje, a
sobu iza nje upotrebljavao je za čuvanje alata. Spavao je gore na mansardi. Polovina
mansarde služila je Šafratovima za sušenje rublja. U drugoj polovini bila je velika
postelja,i jedna stolica. Kad bi pala noć, Vincent bi prebacio svoje odelo preko stolice,
skočio u postelju, popušio lulu duvana i zaspao, posmatrajući kako večernje rumenilo
postepeno prelazi u tamu.
U ateljeu je smestio svoje crteže, alvarele i kredu, glave muškaraca i žena sa jako
istaknutim prćavim nosevima kao u crnaca, isturenim vilicama i velikim ušima. Bilo je
tu tkača i tkačkih razboja, žena koje rukuju čunkom, seljaka koji sade krompir.
Sprijateljio se sa svojim bratom Korom, zajedno su napravili jedan ormančić i sakupili
najmanje trideset različitih ptičjih gnezda, preslica s točkom, grejača za postelje,
seljačkih alatki, starih krpa i šešira, drvenih cipela, tanjira, i svega što je imalo veze sa
seljačkim životom. Čak su u jedan ugao stavili i neko malo drvo.
Vincent se baci na posao. Pronašao je da čađavocrna boja i bitumen, koje su slikari
uglavnom prestali da upotrebljavaju, čine tonove njegovih slika zrelijim i mekšim.
Otkrio je da treba staviti samo malo žutog u boju pa da ona izgleda vrlo žuta ako se
postavi pored ljubičaste ili plave kao jorgovan.
A naučio je i da je samoća neka vrsta zatvora.
U martu Vincentov otac, koji je propešačio veliku daljinu preko pustopoljine da bi
posetio nekog bolesnog župljanina, sruši se na zadnjim stepenicama župnog doma.
Kad Ana Kornelija stiže do njega, on je već bio mrtav. Sahranili su ga na groblju pored
stare crkve. Teo dođe kući na pogreb.Te noći sedeli su u Vincentovom ateljeu,
razgovarajući prvo o porodičnim prilikama, a onda i o poslu.
- Ponudili su mi hiljada franaka mesečno da napustim Gupila i da pređem
u drugu galeriju - reče Teo.
- Pa hoćeš li prihvatiti ponudu?
- Ne verujem. Mislim da je njihova politika potpuno komercijalna.
- Ali pisao si mi da i Gupil...
- Znam, les Messieurs takođe jure za velikom zaradom. Ali, radim kod njih
već dvadeset godina. Zašto da promenim mesto za nekoliko franaka više? Jednog
dana mogu da me postave za upravnika neke od filijala. Ako to urade, prodavaću
impresioniste.
- Impresioniste? Čini mi se da sam to ime negde pročitao? Ko su oni?
 - Oh, neki mladi slikari u Parizu: Eduard Mane, Dega, Renoar, Klod Mone,
Sislej, Kurbe, Lotrek, Gogen, Sezan, Sera.
- Kako su dobili to ime?
- Na izložbi u galeriji Nadar, 1874. Klod Mone je tu izložio jednu sliku koju
je nazvao Impression: Soleil Levant*. Neki kritičar po imenu Luj Leroj nazvao je
izložbu „izložbom impresionista" i to im je ime ostalo.
* (franc.) Impresija: Rađanje sunca

- Da li oni rade svetlim ili tamnim bojama?

- Oh, svetlim! Mrze tamne boje.
- Onda ne verujem da bih mogao da radim s njima. Imam nameru da promenim
svoj kolorit, ali ću slikati tamnije, a ne svetlije. - Možda ćeš drugačije misliti kad dođeš
u Pariz, - Možda. Da li neki od njih prodaje slike?

- Diran-Rijel s vremena na vreme proda po koju Maneovu sliku. To je uglavnom

sve.
- Pa od čega onda žive?
- Sam bog zna.Od svoje dovitljivosti, ponajviše. Ruso daje deci časove violine,
Gogen pozajmljuje od svojih bivših prijatelja sa berze, Seraa izdržava majka, a Sezana
otac. Nemam pojma odakle ostali nabavljaju novac.
- Poznaješ li ih sve, Teo?
- Da, postepeno ih upoznajem.Nagovarao sam les Messieurs da im ustupe jedan
mali ugao, kako bi mogli da izlažu kod Gupila, ali oni neće da dodirnu sliku nekog
impresioniste ni štapom dugačkim tri metra.
- Izgleda mi da bi trebalo da se upoznam s tim ljudima. Slušaj, Teo, ti nikako ne
pokušavaš da me zabaviš time što ćeš me upoznati sa drugim slikarima.
Teo priđe prozoru ateljea i zagleda se napolje, u mali travnjak koji je odvajao
crkvenjakovu kuću od druma za Ajndhoven.
- Onda dođi u Pariz da živiš sa mnom - reče on. - Ionako ćeš sigurno kad-tad tamo
završiti.
- Još nisam spreman.Moram prvo ovde još nešto da posvršavam.
- E pa,ako ostaneš u provinciji, ne nadaj se da ćeš se upoznati sa ljudima svoje
vrste.
- To je možda istina. Ali, Teo, ima jedna stvar koju ne mogu da razumem. Ti nisi
nikada prodao ni jedan jedini moj crtež ili sliku, u stvari,nisi nikada ni pokušavao. Reci,
jesi li pokušao?
- Nisam.
 - Zašto?
- Pokazao sam tvoje slike poznavaocima Oni su mi rekli...
- Oh, poznavaocima! - Vincent sleže ramenima. - Meni su dobro poznate one
banalnosti koje govori većina poznavalaca. Teo, ti sigurno znaš da njihovo mišljenje
ima vrlo malo veze sa stvarnim kvalitetom neke slike.
- Pa, ne bih to rekao. Tvoj rad je gotovo za prodaju, ali...
- Teo, Teo, to su iste one reči koje si mi pisao o mojim prvim skicama iz Etena.
- Ali to je istina, Vincente, ti kao da si neprestano na samom pragu potpune
zrelosti. Svaku tvoju sliku uzimam žudno, očekujući da se to najzad ostvari. Ali do
danas...
- Što se tiče prodavanja ili neprodavanja, - prekide ga Vincent, lupajući lulom o
peć - to je stara pesma, o kojoj neću da lupam glavu.
- Kažeš da si počeo ovde neke radove. Onda navali i završi ih. Što pre dođeš u
Pariz, to će biti bolje za tebe. Ali ako hoćeš da u međuvremenu nešto prodam, šalji mi
slike, a ne studije. Niko ne želi studije.
- No, dosta je teško reći gde se završava studija a počinje slika. Slikajmo koliko
možemo, Teo, i budimo ono što smo, sa svim svojim greškama i osobinama. Kažem
„mi" jer tvoj novac - a znam sa koliko ga muke nabavljaš za mene - daje ti pravo da
smatraš moje slike upola svojim delom.
- Oh, što se toga tiče... - Teo se odšeta u dno sobe i poče da se igra starom kapom
koja je visila na drvetu.

Pre očeve smrti Vincent je odlazio u župski dom samo ponekad na večeru ili na
časak razgovora.Posle pogreba njegova sestra Elizabeta mu jasno dade na znanje da je
on u župi persona non grata*. Porodica je želela da sačuva izvestan ugled. Njegova
majka smatrala je da on treba da se brine o sebi, a da je njoj mesto pored njenih kćeri.
* (lat.) nepoželjna osoba

Sada je bio potpuno sam u Ninenu, umesto ljudi studirao je prirodu. Počeo je sa
beznadežnom upornošću da je podražava, ali je sve ispadalo pogrešno, najzad je
završio time što je mirno slikao stvari onako kako ih je video, a priroda se složila s tim
i prilagodila mu se. Kad je bio nesrećan u svojoj usamljenosti, setio bi se onog događaja
u Vajsenbruhovom ateljeu i oštrog jezika slikarevog koji je branio patnju. Kod svog
vernog Milea našao je Vajsenbruhovu filozofiju izraženu još ubedljivije: „Nikada ne
želim da ugušim patnju, jer baš ona često tera umetnike da se izražavaju što snažnije".
 Sprijateljio se s jednom seljačkom porodicom po imenu De Grot. Porodica se
sastojala od oca, majke, sina i dve kćeri, svi su radili u polju. De Grotovi, kao većina
seljaka u Brabantu, mogli su da nose naziv gueules noires sa isto toliko prava kao i
rudari iz Borinahe. Lica su im bila crnačka, sa raširenim nozdrvama, pljosnatim
nosevima, ogromnim debelim usnama,i dugim ušima. Donji deo lica bio im je ispupčen,
a glava mala i šiljata. Živeli su u jednostavnoj kolibi s udubljenjima u zidu, za postelje.
U sredini sobe stajao je sto, dve stolice i nekoliko sanduka, a jedna lampa visila je sa
grube drvene tavanice.
Porodica De Grot hranila se krompirima. Za večera bi popili šolju kafe i, možda
jedanput nedeljno, pojeli krišku slanine. Sadili su krompir, vadili krompir i jeli
krompir, to je bio njihov život.
Stin De Grot bila je slatko devojče od devetnaest godina. Nosila je na poslu široku
belu kapicu i crnu bluzu sa belim okovratriikom. Vincent se navikao da ih posećuje
svake večeri. On i Stin su se zajedno mnogo smejali.
- Vidite! - povikala bi ona. - Ja sam fina gospođa. Vi me slikate. Treba li da
stavim za vas svoju novu kapicu, Menher?
- Ne, Stin, ti si lepa takva kakva si.
- Ja, lepa?
Prsnula bi u smeh. Imala je krupne vesele oči i prijatan izraz. Lice joj je potpuno
odgovaralo životu koji je vodila. Kad bi se sagnula da okopa krompir u polju, on bi
našao u linijama njenog tela takvu ljupkost kakvu nije imala čak ni Kej. Naučio je da je
osnovna stvar pri crtanju ličnosti akcija, i da je veliki nedostatak starih majstora to što
njihove ličnosti nisu radile. Skicirao je De Grotove kada su jeli krompir koji se puši, i
uvek je Stin virila preko njegovog ramena i šalila se s njim. Ponekad bi nedeljom stavila
čistu kapicu i okovratnik, i pošla s njim u šetnju po pustopoljini. To je za seljake bila
jedina zabava.
- Da li vas je Margot Boheman volela? - upita ona jednom.
- Jeste.
- Pa zašto je onda pokušala da se ubije?
- Zato što joj njena porodica nije dozvolila da se uda za mene.
- Bila je glupa. Znate li šta bih ja uradila umesto da se ubijem? Prosto bih
vas volela.
Ona mu se nasmeja u lice i otrča u borov šumarak. Celog dana su se smejali i igrali
među borovima. Drugi parovi koji su tuda prolazili videli su ih. Stin je imala prirodan
talenat za smeh, i najmanja sitnica koju bi Vincent rekao ili učinio izazvala bi kod nje
veselo kikotanje. Rvala se s njim i pokušavala da ga obori na zemlju. Kad joj se ne bi
svidelo ono što je slikao kod njene kuće, prosula bi preko slike kafu ili bi je bacila u
vatru. Često je dolazila u njegov atelje da mu pozira, a posle njenog odlaska soba je
ostajala u pravom haosu.
 I tako je prošlo leto i jesen, i ponovo je došla zima. Sneg je primorao Vincenta da
sve vreme radi u ateljeu. Ljudi iz Ninena nisu voleli da poziraju, i da im nije bilo stalo
do novaca, niko ne bi došao k njemu. U Hagu je nacrtao oko devedeset krojačica da bi
mogao da sastavi jednu grupnu sliku od tri. Želeo je da naslika De Grotove kako
večeraju krompire i kafu, ali da bi ih tačno naslikao osećao je da najpre mora nacrtati
sve seljake u okolini.
Katolički sveštenik nije odobravao što crkvenjak izdaje sobe u svojoj kući čoveku
koji je istovremeno bezbožnik i umetnik, ali pošto je Vincent bio miran i učtiv, nije
imao razloga da ga izbaci napolje. Jednog dana Adrijana Šafrat uđe u atelje sva
uzbuđena. - Otac Pauvels želi smesta da vas vidi.
Otac Pauvels bio je krupan čovek crvenog lica. On baci brz pogled po ateljeu i
zaključi da nikada u životu nije video takav dar-mar.
- Šta mogu da učinim za vas, Oče? - upita Vincent učtivo.
- Vi ne možete za mene ništa da učinite! Ali ja mogu da učinim nešto za vas!
Pomoći ću vam da svršite tu stvar, pod uslovom da uradite ono što vam ja kažem.
- Na koju stvar mislite, Oče?
- Ona je katolkinja, a vi ste protestant, ali ja ću tražiti specijalno odobrenje
od biskupa. Budite spremni za venčanje kroz nekoliko dana.
Vincent priđe bliže prozoru da pogleda Oca Pauvelsa pri svetlosti. - Bojim se da vas
ne razumem, Oče! - reče on.
- Oh, razumete me vi dobro. I ne morate da se prenemažete. Stin De Grot je
trudna. Morate da spasete čast porodice.
- Dođavola, Stin trudna!
- Možete slobodno prizivati đavola. To je stvarno đavolsko delo.
- Jeste li sigurni u to, oče? Da se niste zabunili?
- Ja ne okrivljujem ljude ako nemam sigurnih dokaza.
- A da li vam je Stin rekla... da li vam je rekla... da sam ja taj čovek?
- Ne. Ona odbija da kaže njegovo ime.
- Pa zašto meni dodeljuje tu čast?
- Viđali su vas s njom mnogo puta. Zar ona ne dolazi često u vaš atelje?
- Dolazi.
- Zar niste s njom šetali nedeljom po poljima?
- Da, šetao sam.
- Pa kakav mi je dalji dokaz potreban?
 Vincent je neko vreme ćutao, a onda reče mirno: - Žao mi je što to čujem, Oče,
naročito ako to bude stvorilo mojoj prijateljici Stin neprilike. Ali uveravam vas da su
moji odnosi prema njoj bili besprekorni.
- Očekujete li da ja u to poverujem?
- Ne - odgovori Vincent. - Ne očekujem.
Te večeri, kad se Stin vratila iz polja, on ju je sačekao na pragu njene kolibe. Ostali
ukućani su otišli da večeraju. Stin je sela pored njega.
- Uskoro ćete imati još nekoga da slikate - reče ona.
- Znači, to je istina, Stin?
- Istina je. Hoćete li da opipate?
Ona uze njegovu ruku i stavi je sebi na stomak. On lepo oseti izraslinu.
- Otac Pauvels me je baš malopre obavestio da sam ja otac.
Stin se nasmeja. - Volela bih da ste to vi. Ali vi nikad niste hteli, zar ne?
On pogleda znoj koji se na poljima upio u njenu crnu kožu,pogleda teške, grube crte
njenog lica, debeo nos i usne. Ona se osmehnu na njega.
- I ja bih voleo da je tako, Stin.
- Znači, Otac Pauvels kaže da ste to vi. Baš je to smešno.
- Zašto je smešno?
- Hoćete li čuvati moju tajnu?
- Obećavam.
- To je bio njegov crkvenjak.
Vincent zviznu. - Zna li tvoja porodica?
- Naravno da ne znaju. I nikada im neću reći. Ali znaju da niste vi.
Vincent uđe u kolibu. Nije se osećala nikakva promena u atmosferi.Porodica De
Grot primila je vest o Stininoj trudnoći isto onako kao što bi primila vest o trudnoći
neke krave u polju. Ponašali su se prema njemu kao i ranije, i on je znao da veruju u
njegovu nevinost.
Ali selo nije verovalo. Adrijana Šafrat je prisluškivala na vratima. Ona je brzo
saopštila novost svojim susedima.Kroz jedan sat dve hiljade šest stotina stanovnika u
Ninenu znalo je da će Stin roditi Vincentovo dete, i da će ih Otac Pauvels prisiliti da se
venčaju.
Došao je novembar, a s njim i zima. Bilo je vreme da Vincent krene. Nije više imao
zbog čega da ostaje i dalje u Ninenu.Naslikao je sve što je bilo za slikanje, naučio sve
što je mogao da nauči o seljačkom životu. Nije više mogao da izdrži okružen ponovo
oživelom mržnjom sela. Jasno je bilo da je došlo vreme da ide. Ali kuda da ide?
- Menher Van Gog, - reče Adrijana žalosno, pošto je kucnula na vrata - Otac
Pauvels je rekao da morate smesta da napustite ovu kuću i da nađete stan na
drugom mestu.
- Dobro, učiniću mu po volji.
Šetao je po ateljeu posmatrajuči svoja dela. Dve pune godine ropskog rada. Stotine
studija tkača i njihovih žena, razboja, seljaka u poljima, isečenih drva u dnu župskog
dvorišta, i starog crkvenog tornja, pustare i grmlja na vrelom suncu i u hladnom
zimskom sumraku.
Obuze ga ogromna tuga. Njegov rad bio je tako fragmentaran. Bilo je tu raznih
odlomaka seljačkog života u Brabantu, ali nijedne slike koja bi predstavljala seljaka,
koja bi uhvatila pravi duh njegove kolibe i krompira koji se puše. Gde je njegov Angelus
brabantskog seljaka? I kako može da ode pre nego što ga naslika?
Vincent baci pogled na kalendar. Bilo je još dvadeset dana do prvoga. On pozva
Adrijanu.
- Kažite Ocu Pauvelsu da sam platio do prvog i da se neću iseliti pre toga.
On uze svoje nogare, platno i boje i ode u De Grotovu kolibu. U njoj nije bilo nikoga.
On poče da skicira olovkom unutrašnjost odaje. Kad se porodica vratila iz polja, on
pocepa hartiju. De Groto vi sedoše da večeraju svoj kuvani krompir, crnu kafu i slaninu.
Vincent postavi platno i slikao je sve dok porodica nije pošla na spavanje. Cele te noći
radio je na slici u svom ateljeu. Prespavao je ceo idući dan. Kad se probudio, spalio je
platno sa divljom odvratnošću, i ponovo otišao De Grotovima.
Stari holandski majstori naučili su ga da su crtanje i bojenje jedna ista stvar. De
Grotovi sedoše za sto, u istom položaju koji su zauzimali celog svog života. Vincent je
hteo da pokaže kako su ti ljudi koji jedu krompir pod svetlošću lampe, kopali zemlju
istim tim rukama koje stavljaju u zdelu,želeo je da govori o manuelnom radu, i o tome
kako oni pošteno zarađuju svoj hleb.
Njegova stara navika da se svom snagom baci na neku sliku dobro mu je došla.
Radio je s ogromnom brzinom i vitalnošću. Nije morao da misli o onome što radi,
nacrtao je stotine seljaka, koliba i porodica koje sede s krompirom pred sobom.
- Danas je ovde bio Otac Pauvels - reče majka.
- Šta je hteo? - upita Vincent.
- Ponudio nam je novac da vam više ne poziramo.
- Šta ste mu rekli?
- Rekli smo mu da ste vi naš prijatelj.
- Posetio je sve kuće u okolini - dodade Stin. - Ali su mu svi odgovorili da bi
više voleli da zarade jedan su pozirajući vama nego da prime njegovu milostinju.
 Sutradan je ponovo uništio platno. Uhvatilo ga je neko osećanje besa i nemoći.
Ostalo mu je još samo deset dana. Morao je da ode iz Ninena, mesto je postalo
nepodnošljivo. Ali nije mogao da ode pre nego što ispuni svoje obećanje dato Mileu.
Svake večeri dolazio je u kuću De Grotovih. Radio je sve dok oni ne bi postali tako
sanjivi da više nisu mogli da sede. Svake noći isprobavao je novu kombinaciju boja,
razne tonove i proporcije, i svakog dana je uviđao da je pogrešio, da mu je delo
nepotpuno.
Došao je poslednji dan u mesecu. Vincent je radio kao besan. Nije spavao i gotovo
nije ni jeo. Živeo je od nervozne energije. Što je više grešio,njegovo uzbuđenje je sve
više raslo. Čekao je De Grotove da se vrate s polja. Nogari su bili spremni, boje
izmešane, platno zategnuto na okviru. To je bila njegova poslednja mogućnost. Ujutru
je zauvek napuštao Brabant.
Radio je satima. De Grotovi su ga razumeli. Kad su završili večeru,ostali su za
stolom, tiho razgovarajući svojim seljačkim jezikom. Vincent nije znao šta slika. Bacao
je boje, potpuno nesvestan onoga što se dešava između njegove ruke i nogara. U deset
sati De Grotovi behu živi zaspali, a Vincent je bio potpuno iscrpen. Sve što je mogao da
učini, učinio je. On pokupi svoje stvari, i reče svima zbogom. Odvuče se kući kroz noć,
ne osećajući da korača.
U ateljeu on stavi sliku na stolicu, zapali lulu, i poče da posmatra svoje delo. Cela
stvar bila je pogrešna. Promašena. U njoj nije bilo duha. Opet nije uspeo. Dve godine
rada u Brabantu bile su proćerdane.
On popuši lulu do poslednjeg dima.Spakova svoju torbu. Pokupi sve svoje studije
sa zidova i iz ormana i stavi ih u jednu veliku kutiju. Zatim se baci na sofu.
Nije znao koliko je vremena prošlo. Ustao je, skinuo sliku s okvira, bacio je u jedan
ugao, i namestio novo platno. Pomešao je neke boje, seo, i počeo da radi.
„Čovek počinje u beznadežnoj borbi da podražava prirodu, i sve ispadne pogrešno,
a kada najzad mirno završi stvarajući onako kako mu naređuje paleta, priroda se složi
s tim i prilagodi se. On croit que j ‘imagine -cen ‘est pas vrai - je me souviens* ".
* (franc.) Ljudi smatraju da izmišljam - to nije tačno - ja se sećam

Baš to mu je Pitersen rekao u Briselu, on stoji suviše blizu svojih modela. Ne može
da dobije perspektivu. Izlivao je svoju umetnost u kalup prirode, a sada je izlivao
prirodu u svoj sopstveni kalup.
Slikao je celu stvar bojom dobrog, prljavog, neoljuštenog krompira. Bio je tu prljav
platneni stolnjak, zadimljeni zid, svetiljka okačena o grube grede, Stin poslužuje oca
krompirom, majka sipa crnu kafu, brat diže šolju k usnama, a na svim licima ogleda se
mir, strpljivo prihvatanje večnog reda stvari.
Sunce se rodilo, i malo svetlosti ušlo je kroz prozorčić. Vincent ustade sa stolice.
Bio je potpuno miran i spokojan. Uzbuđenje koje ga je držalo poslednjih dvadeset dana
je prošlo. On pogleda svoje delo. Mirisalo je na slaninu, dim i krompir. Vincent se
osmehnu. Naslikao je svoj Angelus. Uhvatio je „ono što je neprolazno u onome što je
prolazno". Brabantski seljaci neće nikada umreti.
 On opra sliku belancetom. Zatim odnese svoju kutiju sa crtežima i slikama u župni
dom, ostavi ih kod svoje majke, i reče joj zbogom. Vrati se u atelje, napisa na slici „ljudi
koji jedu krompir", stavi usto još nekoliko svojih najboljih studija, i krete u Pariz.

PETA KNJIGA: PARIZ

- Dakle, ti nisi primio moje poslednje pismo? - upita Teo idućeg jutra dok
su sedeli doručkujući zemičke i kafu.
- Ne verujem . odgovori Vincent. - Šta si mi pisao?
- Javio sam o mom unapređenju kod Gupila.
- Ali, Teo, zašto mi nisi juče rekao o tome nijednu reč?
- Bio si suviše uzbuđen da bi mogao slušati. Postao sam upravnik galerije
na Bulevaru Monmartr.
- Teo, pa to je divno! Tvoja sopstvena galerija!
- U stvari, nije moja sopstvena, Vincente. Moram se držati tačno Gupilove
politike. Ali su mi dozvolili da obesim impresioniste u mezaninu tako...
- Koga ćeš izložiti?
- Monea, Degaa, Pisaroa i Manea.
- Nikada nisam čuo za njih.
- Onda bi bilo dobro da pođeš sa mnom u galeriju i da ih dobro pogledaš.
- Šta znači taj lukavi osmeh na tvom licu, Teo?
- Oh, ništa. Hoćeš li još kafe? Moramo da krenemo za nekoliko trenutaka. Ja
idem peške do radnje svakog jutra.
- Hvala. Ne, ne, samo pola šolje. Đavo te odneo, Teo, dečače, ali tako je
prijatno opet doručkovati s tobom za istim stolom.
- Čekao sam dugo da dođeš u Pariz. Ipak si najzad morao da dođeš. Samo,
mislim da bi bilo bolje da si sačekao do juna, kad se ja budem preselio u Ulicu Lepik.
Tamo ćemo imati tri velike sobe. Znaš, ovde ne možeš baš mnogo da radiš.
Vincent se okrete na stolici i pogleda oko sebe. Teov stan se sastojao iz jedne sobe,
male kuhinje, i još jedne sobice za ostavu. Soba je bila veselo nameštena autentičnim
nameštajem stila Luj Filip, ali je jedva bilo mesta da se čovek okrene.
 - Ako namestim nogare, - reče Vincent - moraćemo da premestimo nešto
od tvog divnog nameštaja u dvorište.
- Znam da je stan pretrpan, ali sam imao prilike da nabavim ove stvari vrlo
jeftino, a to je baš ono što sam želeo za svoj novi stan. Hodi, Vincente, povešću te
nizbrdo, u moju omiljenu šetnju Bulevarom. Čovek ne poznaje Pariz dok ga ne
omiriše u rano jutro.
Teo obuče debeo crni kaput koji se zakopčavao visoko preko snežnobele kravate,
začetka male kovrdže koje su mu stajale s obe strane glave, a zatim pogladi brkove i
meku bradu. Na glavu stavi crni šešir, uze rukavice i štap, i pođe ka prednjim vratima.
- No, Vincente, jesi li spreman? Zaboga, kako to izgledaš! Ako budeš nosio
to odelo bilo gde osim u Parizu, uhapsiće te!
- Šta mu fali? - Vincent se pogleda od glave do pete. - Nosim ga već skoro
dve godine i niko mi ništa nije rekao.
Teo se nasmeja. - Ništa ne mari. Parižani su navikli na ljude kao što si ti. Kupiću ti
neko odelo kad se večeras zatvori galerija.
Oni siđoše niz zavojite stepenice, prođoše pored portirske lože i izađoše kroz
kapiju u Ulicu Laval. Bila je to dosta široka ulica, bogatog i uvaženog izgleda, sa velikim
radnjama u kojima su se prodavali lekovi, okviri za slike i razne starine.
- Pogledaj one tri lepe žene na trećem spratu naše zgrade - reče Teo.
Vincent pogleda gore i vide tri gipsane glave sa poprsjima. Ispod prve bilo je
napisano Skulptura, ispod srednje Arhitektura, a ispod poslednje Slikarstvo.
- Zašto oni smatraju da je Slikarstvo tako ružna baba?
- Ne znam, - odgovori Teo - ali, u svakom slučaju, došao si u pravu kuću.
Oni prođoše radnju Le Yieux Rouven, Antiquites, gde je Teo kupio svoj nameštaj Luj
Filip. Posle jednog trenutka našli su se u Ulici Monmartr, koja je ljupko zavijala uz
brežuljak ka Aveniji Kliši i Bit Monmartr, a zatim nizbrdo u srce grada. Ulica je bila
puna jutarnjeg sunca i mirisa Pariza koji se budi, mirisa ljudi koji jedu zemičke i piju
kafu, mirisa povrća, mesa i trgovina sa sirom koje su se otvarale jedna za drugom.
Bila je to gusto naseljena buržoaska četvrt, puna malih trgovina. Radnici su išli
sredinom ulice. Domaćice su pipale robu u korpama koje su stajale ispred radnji i
cenjkale se sa prodavcima.
Vincent duboko udahnu vazduh. - To je Pariz - reče on. - Posle toliko godina.
- Da, Pariz. Glavni grad Evrope. Naročito za jednog umetnika.
Vincent je upijao u sebe živu reku ljudi koja je tekla ulicom gore-dole:dečake u
prugastim crveno-crnim žaketima, domaćice koje nose nezamotane vekne ispod
miške, kolica koja su stajala uz ivičnjak, sobarice u mekim papučama, imućne trgovce
koji idu na posao. Pošto su prošli pored nebrojenih mesarnica, poslastičarnica, pekara,
perionica i malih kafana, oni zaokrenuše Ulicom Monmartr nizbrdo i stigoše na Trg
Šatoden, gde se u velikom krugu sticalo šest ulica. Oni presekoše krug i prođoše pored
Notr Dam de Loret, jedne četvrtaste, prljave crkve od crnog kamena sa tri anđela na
krovu, koji su idilično plivali u plavom vazduhu. Vincent pogleda izbliza natpis nad
vratima.
- Da li oni stvarno veruju u tu „Slobodu-Jednakost-Bratstvo", Teo?
- Mislim da veruju. Treća republika verovatno neće propasti. Rojalisti su
sasvim mrtvi, a socijalisti dolaze na vlast. Emil Zola mi je nedavno rekao da će
sledeća revolucija buknuti brotiv kapitalizma, umesto protiv rojalizma.
- Zola! Kako je to divno što ga poznaješ, Teo!
- Pol Sezan me je upoznao s njim. Mi se svi jedanput nedeljno sastajemo u
kafani Batinjol. Idući put ću povesti i tebe.
Posle Trga Šatoden, Ulica Monmartr je gubila svoje buržoasko obeležje i dobijala
gospodskiji izgled. Trgovine su postale veće, kafane upadljivije,ljudi bolje obučeni, a
zgrade raskošnije. Pored trotoara ređali su se mjuzik-holovi i restorani, hoteli su bili
lepši, a kočije su smenile teretna kola. Braća su išla brzim korakom. Hladna sunčana
svetlost postajala je sve jača, a vazduh je odisao bogatim i raznovrsnim životom grada.
- Pošto ne možeš da radiš kod kuće, - reče Teo.- predložio bih ti da odlaziš
u Kormanov atelje.
- Kakav je to atelje?
- Pa, Korman je pravi akademik, kao većina majstora, ali ako ne želiš
njegovu kritiku, on će te ostaviti na miru.
- Je li skupo?
Teo munu Vincenta štapom u slabinu. -Zar ti nisam rekao da sam unapređen?
Postaću jedan od onih plutokrata koje će Zola raščistiti svojom idućom revolucijom!
Na kraju je Ulica Monmartr prelazila u široki, naočiti Bulevar Monmartr, sa velikim
trgovinama, arkadama, i luksuznim radnjama. Bulevar, koji je nekoliko blokova dalje
prelazio u Italijanski bulevar i vodio prema Trgu Opere, bio je najvažnija arterija u
gradu. Iako je ulica u to vreme dana bila pusta, nameštenici u radnjama pripremali su
se za naporan dan.
Teova filijala Gupilove galerije bila je smeštena u broju 19, samo jedan uzani blok
udesno od Ulice Monmartr. Vincent i Teo prešli su široki bulevar, zastali pored jedne
gasne svetiljke da propuste neke kočije, a onda nastavili put prema galeriji.
Dobro obučeni nameštenici poklonili su se s poštovanjem kad je Teo ušao u salu
svoje galerije. Vincent se seti kako se on klanjao Terstehu i Obahu kad je sam bio
nameštenik. U vazduhu se osećao isti dah kulture i otmenosti, miris za koji je mislio da
su ga njegove nozdrve zaboravile. Na zidovima sale bile su obešene slike Bugeroa,
Henera i Delaroša. Iznad glavne sale bio je mali balkon, na koji su vodile stepenice iz
zadnje odaje.
 - Slike koje ti želiš da vidiš nalaze se u mezaninu - reče Teo. - Kad budeš
gotov, vrati se ovamo i reci mi šta misliš o njima.
- Teo, što se oblizuješ unapred?
Teov osmeh se još više raširi. - Do skorog viđenja! - reče on i nestade u kancelariji.

„Jesam li ja u ludnici?"
Vincent se sruši zaslepljen na jedinu stolicu koja se nalazila u mezaninu, i protrlja
oči. Od svoje dvanaeste godine navikao je da gleda tamne i mračne slike, slike na kojim
se nisu videli potezi četkom, gde je svaki detalj bio ispravan i potpun, a tanki slojevi
boje prelazili neprekidno jedan u drugi.
Slike koje su se veselo smešile na njega sa zidova bile su nešto što on nije nikada
ranije video niti o tome sanjao. Svršeno je bilo sa tankim, ravnim površinama. Svršeno
je bilo sa setnom ozbiljnošću. Svršeno je bilo sa mrkim sosom u kome je Evropa
vekovima kupala svoje slike. Ovo su bile slike raskalašno lude od sunca. Pune svetlosti,
vazduha, i drhtave živosti.Slike balerina iza kulisa, naslikane prostim crvenim, zelenim
i plavim bojama nabacanim bez ikakvog reda jedne pored drugih. On pogleda potpis -
Dega.
Bila je tu i grupa slika koje su prikazivale scene pored reke, sa svom zrelošću i
opojnošću boja usred leta, i vrelim suncem koje je sijalo s neba.Ime je bilo - Mone. U
svim slikarskim delima koja je Vincent do tada video nije bilo toliko svetlosti, daha i
mirisa kao u jednoj od tih sjajnih slika. Najtamnija boja koju je Mone upotrebljevao
bila je deset puta svetlija od najsvetlije boje koja se mogla naći u muzejima Holandije.
Potezi četkom su se isticali, bez stida, svaki potez bio je jasan, svaki je bio sastavni deo
ritma prirode. Površina platna bila je debela, i na njoj su podrhtavali teški klobuci
zrelih, živih boja.
Vincent stade ispred slike jednog čoveka u vunenoj potkošulji, koji drži veslo malog
čamca sa dubokom galskom usretsređenošću tako karakterističnom za Francuza koji
se zabavlja u nedelju posle podne. Žena je sedela pored njega, mirno. Vincent potraži
pogledom ime slikara.
- Opet Mone? - reče on glasno. - Čudno. Ovo nema ni najmanje sličnosti sa onom
njegovom slikom iz prirode.
On pogleda još jednom i vide da je pogrešio. Ime je bilo Mane, a ne Mone. Onda se
seti priče o Maneovom „Doručku na travi" i „Olimpiji", i kako je policija morala da ih
ogradi konopcima da ih ljudi ne bi isekli noževima i pljuvali na njih.
Nije znao zašto, ali Maneove slike su ga podsećale.na knjige Emila Zole.U njima je
bilo onog istog divljeg traženja istine, istog neustrašivog oštroumlja, istog ubeđenja da
je karakter lepota, ma koliko gadan izgledao.Pažljivo je studirao tehniku slikanja, i
video da je Mane stavljao elementarne boje jednu pored druge, bez postupnosti, da su
mnogi detalji jedva naznačeni, da se boje, linije, svetlost i senke ne završavaju oštro,
nego da prelaze jedna u drugu.
- Baš kao što ih oči vide kad u prirodi prelaze jedna u drugu – reče Vincent. On
kao da ču Movov glas. „Možeš li da povučeš ijednu tačnu liniju, Vincente?"
On ponovo sede i pusti da mu se slike urezu u pamet. Posle kratkog vremena zapazi
jedno od najprostijih sredstava koje je izazvalo u slikarstvu tako potpunu revoluciju.
Ti slikari su prikazali na svojim slikama vazduh! Taj živi, pokretni vazduh davao je
drugi izgled predmetima koji su se nalazili na slici! Vincent je znao da za akademičare
vazduh ne postoji, to je običan prazan prostor u koji oni postavljaju krute nepomične
predmete.
Ali ovi novi ljudi! Oni su otkrili vazduh! Otkrili su svetlost i dah, atmosferu i sunce,
gledali su stvari kroz sve one nebrojene sile koje žive u tom drhtavom fluidu. Vincent
je shvatio da slikanje više neće moći da bude onakvo kakvo je bilo. Fotografski aparati
i akademičari će i dalje stvarati verne duplikate, slikari će sve više gledati kroz svoju
sopstvenu prirodu i suncem obasjan vazduh u kome su radili. Ti ljudi kao da su stvorili
novu umetnost.
Spotičući se, on siđe niz stepenice. Teo je bio u glavnoj sali. On se okrete sa
osmehom na usnama, željno ispitujući bratovo lice.
- No, Vincente? - reče on.
- Oh, Teo! - uzdahnu Vincent.
On pokuša da kaže nešto, ali nije mogao. Baci brz pogled na mezanin.A onda se
okrete i istrča iz galerije.
Išao je širokim bulevarom sve dok nije došao do jedne osmougaone zgrade. Vide
da je to Opera. Kroz tesan klanac kamenih zgrada on ugleda jedan most i krene ka reci.
Siđe dole, do vode, i umoči prste u Senu. Zatim pređe preko mosta i ne pogledavši
bronzane konjanike, i nastavi svoj put uzbrdo. Prođe pored groblja, okrene nadesno i
stiže do ogromne železničke stanice. Zaboravivši da je prešao Senu, on upita jednog
žandarma gde je Ulica Laval.
- Ulica Laval? - reče žandarm. - Vi ste u pogrešnom kraju grada, gospodine. Ovo je
Monparnas. Morate sići niz brežuljak, preći Senu, i ponovo se popeti na Monmartr.
Vincent je satima tumarao kroz Pariz, ne mareći mnogo kuda ide. Šetao je širokim
čistim bulevarima sa impozantnim radnjama, a zatim prljavim alejama, pa onda
ulicama sa beskrajnim nizovima vinara. Ponovo se nađe na vrhu brežuljka na kome se
nalazila jedna trijumfalna kapija. Prema istoku su se videla tri bulevara oivičena sa
svake strane uskim parkovima,koji su završavali velikim skverom sa jednim
egipatskim obeliskom. Na zapadnoj strani video je jednu nepreglednu šumu.
Tek kasno posle podne našao je ulicu Laval. Onaj tupi bol u njemu bio je otupeo od
silnog umora. On se uputi pravo ka mestu gde su ležali zavežljaji sa njegovim slikama
i crtežima. Sve ih rasprostre po podu.
 Gledao je svoje slike. Gospode! Kako su bile tamne i turobne. Gospode! Kako su bile
teške, beživotne, mrtve. Slikao je u davno prošlim vekovima, a ni sam to nije znao.
Teo se vrati kući u sumrak i zateče Vincenta kako nepomično sedi na podu. On kleče
pored brata. Poslednji tračak dnevne svetlosti nestajao je iz sobe. Teo je ćutao neko
vreme.
- Vincente, - reče on - znam kako se osećaš. Zaprepašćen si. To je nešto
užasno, zar ne? Odbacili smo gotovo sve što je u slikarstvu smatrano za svetinju.
Vincentove sitne, bolne oči sretoše se sa Teovim.
- Teo, zašto mi nisi rekao? Zašto ja to nisam znao? Zašto me nisi ranije
doveo ovamo? Zašto si dozvolio da upropastim šest dugih godina?
- Da ih upropastiš? Glupost! Ti si samo izradio svoju umetnost. Ti slikaš kao
Vincent Van Gog, i kao niko drugi na svetu. Da si došao ovamo pre nego što si
kristalizovao svoj način izražavanja, Pariz bi uticao na tebe i ti bi počeo da radiš po
njegovom kalupu.
- Ali šta da radim? Pogledaj samo ove starudije! On ritnu nogom jedno
oveliko, tamno platno. - Sve je ovo mrtvo, Teo. I bez vrednosti.
- Pitaš me šta da radiš? Reći ću ti. Treba da naučiš o svetlosti i bojama od
impresionista. Toliko moraš da pozajmiš od njih. Ali ništa više. Ne smeš da ih
podražavaš. Ne smeš potonuti. Ne smeš dozvoliti da te Pariz preplavi.
- Ali, Teo, pa ja moram da učim sve ispočetka. Sve što radim je pogrešno.
- Sve što ti radiš je ispravno... osim svetlosti i boje. Ti si bio impresionista
od onoga dana kad si prvi put uzeo olovku u ruku, u Borinahi. Pogledaj svoje crteže!
Pogledaj svoje radove četkom! Niko nije tako slikao pre Manea. Pogledaj svoje
linije! Ti gotovo nikad ne povučeš neki definitivan potez. Pogledaj svoja lica, svoje
drveće, svoje likove u polju! Sve su to tvoje impresije. One su sirove, nesavršene,
filtrirane kroz tvoju sopstvenu ličnost.Eto to znači biti impresionista, ne slikati kao
što slikaju drugi, ne biti rob pravila i propisa. Ti pripadaš svom dobu, Vincente, i ti
si impresionista - pa hteo to ili ne hteo.
- Oh, Teo, hoću da budem.
- Tvoja dela su poznata u Parizu među slikarima koji nešto vrede. Oh, ne
mislim na one koji prodaju svoje slike,nego na one koji prave razne eksperimente.
Oni bi želeli da se upoznaju s tobom. Naučićeš neke divne stvari od njih.
- Oni poznaju moje radove? Mladi impresionisti poznaju moje radove?
Vincent se podiže na kolena da bi bolje video Tea.Teo se setio onih dana u Zundertu
kada su se zajedno igrali na podu u dečjoj sobi.
- Naravno. Šta misliš da sam ja radio sve ovo vreme u Parizu? Oni smatraju
da imaš pronicljivo oko i slikarsku pesnicu. Sve što imaš da uradiš jeste da staviš
svetlije boje na paletu i da naučiš kako da slikaš živ i svetao vazduh.Vincente, zar
nije divno živeti u vremenu kad se događaju tako krupne stvari?
 - Teo, stari đavole, ti divni stari đavole!
- Hajde, diži se! Upali svetlost. Obucimo se, pa da idemo na večeru. Odvešću
te u pivaru Universel. Tamo služe najbolji šatobrijan u Parizu. Prirediću ti pravi
banket. Sa bocom šampanja, stari moj, da proslavimo veliki dan kad su se sreli Pariz
i Vincent Van Gog!

Sutradan ujutru Vincent uze svoj ortački pribor i ode u Kormanov atelje. To je bila
velika soba na trećem spratu, sa jakom severnom svetlošću koja je dolazila sa ulice.
Jedan nag muški model stajao je na jednom kraju, okrenut licem prema vratima.
Tridesetk stoličica i nogara za studente bilo je rastureno po odaji. Vincent se upisa kod
Kormana i dobi jedne nogare. Pošto je skicirao otprilike jedan sat, vrata iz hodnika se
otvoriše i uđe neka žena. Glava joj je bila zamotana u maramu, a jednu ruku je držala
na obrazu. Ona užasnuto pogleda nagi model, uzviknu „Gospode" i pobeže.
Vincent se okrete ka čoveku koji je sedeo pored njega.
- Šta joj je bilo?
- Oh, to se događa svakog dana. Tražila je zubnog lekara, prva vrata do nas.
Kad je ugledala nagog muškarca smesta ju je prošla zubobolja. Ako se zubar ne
preseli, verovatno će bankrotirati. Vi ste došljak, zar ne?
- Da. Ovo mi je treći dan u Parizu.
- Kako se zovete?
- Van Gog. A vi?
- Anri Tuluz-Lotrek. Jeste li neki rod Teu Van Gogu?
- On mi je brat.
- Onda ste vi sigurno Vincent! E pa, milo mi je što sam vas upoznao. Vaš brat
je najbolji trgovac umetničkim stvarima u Parizu. On je jedini koji pruža mladim
ljudima mogućnosti. I ne samo to, on se bori za nas. Ako nas pariška publika ikad
primi, to će biti zahvaljujući Teu Van Gogu. Mi svi smatramo da je on divan.
- I ja to mislim.
Vincent pogleda malo bolje tog čoveka. Lotrek je imao spljoštenu glavu,njegovo
lice, nos, usne i brada bili su istureni napred. Imao je gustu crnu bradu, koja je rasla
upolje umesto nadole.
- Zašto ste došli na ovako skotsko mesto kao što je Kormanov atelje? - upita
Lotrek.
- Moram negde da slikam. A zašto ste vi došli?
 - Proklet bio ako znam. Živeo sam u jednoj javnoj kući na Monmartru celog
meseca. Slikao sam portrete devojaka. To je bio pravi raj! Skiciranje u ateljeu je
dečja igra.
- Voleo bih da vidim vaše studije tih žena.
- Da li biste zbilja voleli da ih vidite?
- Naravno. Zašto da ne?
- Mnogi ljudi smatraju da sam lud što slikam igračice, klovnove i
prostitutke. Ali u njima se može naći pravi karakter.
- Znam. Bio sam oženjen jednom prostitutkom u Hagu.
- Bien! Dobra je ta porodica Van Gog!Dajte mi da vidim vašu skicu modela,
hoćete li?
- Uzmite ih sve. Izradio sam četiri.
Lotrek je nekoliko trenutaka posmatrao slike, a onda reče: - Vi i ja ćemo se dobro
slagati, prijatelju. Mi slično mislimo. Da li je Korman ovo već video?
- Nije.
- Kad ih bude video, vi ste ovde svršili svoje. Tojest, što se tiče njegove
kritike. Pre neki dan mi je rekao: „Lotrek, vi preterujete, vi stalno preterujete. Po
jedna linija u svakoj vašoj studuji je karikatura".
- A vi ste mu odgovorili „To, moj dragi Kormane, to je karakter, a ne
karikatura".
Lotrekove oči čudno zablistaše. - Da li još uvek želite da vidite portrete mojih
devojaka?
- Naravno.
- Onda hajdemo! Ovo mesto je ionako prava mrtvačnica.
Lotrek je imao debeo, kratak vrat, i snažna ramena i ruke. Kada ustade,Vincent vide
da je njegov novi prijatelj bogalj. Lotrek stojeći nije izgledao viši nego kad je sedeo.
Njegov debeli trup bio je ispupčen gotovo u obliku trougla sve do struka, a onda je
strmo padao ka malim, suhim nogama.
Pošli su Bulevarom Kliši. Lotrek se teško naslanjao na svoj štap. Svaka dva-tri
minuta zastao bi da se odmori, pokazujući poneku divnu liniju na mestu gde su se dve
zgrade dodirivale. Malo pre Mulen Ruža oni skretoše uzbrdo, prema Bit Monmartru.
Lotrek je morao sve Češće da se odmara.
- Verovatno se pitate šta je s mojim nogama, Van Gog? Svako se čudi. E pa,
reći ću vam.
- Oh, molim vas! Ne morate o tome da govorite.
 - Bolje je da znate. - On se naže preko štapa, naslanjajući se na njega
ramenima. - Rođen sam sa krtim nogama. Kad mi je bilo dvanaest godina, okliznuo
sam se na podu i slomio desnu bumu kost. Iduće godine pao sam u jarak i slomio
levu. Od toga vremena moje noge nisu porasle ni santimetar.
- Jeste li nesrećni zbog toga?
- Ne. Da sam bio normalan, nikada ne bih postao slikar.Moj otac je grof od
Tuluza. Ja sam naslednik titule. Da sam hteo, mogao sam imati maršalsku palicu i
jahati pored kralja Francuske... Naravno, pod uslovom da postoji kralj Francuske...
Ali, sacrebleu, zašto bi neko bio grof kad može da bude slikar!
- Da, bojim se da je prošlo vreme grofova.
- Da li da idemo dalje? Degaov atelje je odmah dole, u ovoj aleji. Kažu da ga
ja podražavam, zato što on slika balerine a ja devojke iz Mulen Ruža. Ali neka
govore šta hoće. Ovo je moj stan, Ulica Fonten, broj 19 A. Stanujem u prizemlju, kao
što ste verovatno pretpostavljali.
On otvori vrata i pozva Vincenta da uđe.
- Živim sam - reče on. - Sedite, ako možete da nađete mesto.
Vincent pogleda unaokolo. Pored slika, ramova, nogara, stoličica, klupica i truba
platna, u ateljeu su se nalazila i dva velika stola. Jedan je bio prepun boca vina i likera
najrazličitijih boja. Na drugom stolu ležale su hrpe baletskih patika, starih knjiga,
ženskih haljina, rukavica, čarapa, vulgarnih fotografija i skupocenih japanskih
reprodukcija. U celom tom kršu i lomu jedva je bilo mesta gde je Lotrek mogao da
sedne i da slika.
- Šta je, Van Gog? - upita on. - Zar ne možete naći mesto da sednete? Samo
bacite to đubre na pod i donesite stolicu bliže prozoru. U onoj kući bilo je dvadeset
sedam devojaka. Spavao sam sa svakom. Slažete li se s tim da je potrebno spavati
sa ženom da bismo je potpuno razumeli?
- Da.
- Evo mojih crteža. Nosio sam ih jednom trgovcu na Kapucinskom bulevaru.
On mi je rekao: „Lotrek, zašto ste se opredelili za ružno? Zašto uvek slikate najgore
i najnemoralnije ljude koji se mogu naći? Te žene su odvratne, krajnje odvratne.
Razvratnost i mračna pokvarenost ispisane su im na licu. Da li se to zove moderna
umetnost - stvarati ružno? Jeste li vi slikari tako slepi za lepotu da možete da slikate
samo talog? Ja sam mu odgovorio: „Izvinite, ali čini mi se da će mi pozliti, pa ne bih
želeo da uprljam vaš lepi tepih". Da li je ovo osvetljenje dobro, Van Gog? Hoćete li
nešto da popijete? Kažite, šta volite? Imam sve što god zaželite.
On se odgega između stolova, stolica i truba platna brzim pokretima, nali jednu
čašu i pruži je Vincentu.
- Živela ružnoća, Van Gog! - uzviknu on. - Dabogda nikada ne okaljala
Akademiju!
 Vincent je srkutao svoje piće i posmatrao Lotrekovih dvadeset sedam skica
devojaka iz monmartrske javne kuće. Shvatio je da ih je slikar naslikao onako kako ih
je sam video. To su bili objektivni portreti, bez moralnog stava ili etičkih primedbi. Na
licima tih devojaka odražavala se beda i patnja, neosetljiva senzualnost, životinjska
razuzdanost i duhovno mrtvilo.
- Volite li portrete seljaka, Lotrek? - upita on.
- Da. Ako nisu sentimentalizovani.
- E pa, ja slikam seljake. I izgleda mi da su ove žene takođe seljanke. One su
vrtlari tela, da se tako izrazim. Zemlja i telo, to su samo dve različite forme iste
materije, zar ne? Sve ove žene obrađuju telo, ljudsko telo, koje se mora obraditi da
bi proizvelo život. Ovo su dobri radovi, Lotrek, rekli ste nešto što je vredno reći.
- I vi ne smatrate da su one ružne?
- One su vredan i oštrouman komentar života. To je najuzvišenija vrsta
lepote, ne mislite li i vi tako? Da ste idealizirali ili sentimentalizirali te žene,
naslikali biste ih ružnima, jer bi vaši portreti bili kukavički i lažni. Ali vi ste izneli
celu istinu, onako kako ste je videli, a to je u stvari lepota, zar ne?
- Gospode bože! Zašto na ovom svetu nema više ljudi kao što ste vi? Hoćete
još jednu čašicu? I poslužite se tim skicama! Uzmite koliko god hoćete.
Vincent podiže jednu sliku prema svetlosti, preturaše po pameti jedan trenutak i
onda uzviknu: - Domije! Na njega me podseća.
Lotrekovo lice sinu.
- Da, Domije. Najveći od svih. I jedina osoba od koje sam nešto naučio. Bože!
kako je divno taj čovek umeo da mrzi!
- Ali zašto slikati stvari ako ih mrzite? Ja slikam samo ono što volim.
- Sva velika umetničćka dela potiču iz mržnje, Van Gog. Oh, vidim da se
divite mom Gogenu.
- Šta ste rekli, čija je to slika?
- Pola Gogena. Da li ga poznajete?
- Ne.
- Onda ga morate upoznati. Ovo je jedna urođenica sa Martinika. Gogen je
proveo tamo neko vreme. On je potpuno lud za primitivnim predmetima, ali je
odličan slikar. Imao je ženu, troje dece, i službu na berzi koja mu je donosila
trideset hiljada franaka godišnje. Kupio je za petnaest franaka slike od Pisaroa,
Manea i Sisleja. Slikao je portret svoje žene na dan venčanja. Ona je smatrala da je
to divan beau geste. Gogen je obično slikao nedeljom, znate li Berzanski umetnički
klub? Jedanput je pokazao sliku Maneu,koji mu je rekao da je vrlo dobra. - Oh! -
odgovorio je Gogen, - ja sam samo amater! - Oh, ne! - rekao je Mane. - Nema
amatera, već ima samo onih koji slikaju rđave slike. - Ta primedba udarila je
 Gogenu u glavu kao alkohol,i odonda se nije više otreznio. Napustio je službu na
berzi, živeo sa svojom porodicom u Ruanu godinu dana od ušteđevine, a onda
poslao ženu i decu njenim roditeljima u Štokholm. Otada se snalazi kako zna i ume.
- Izgleda da je on interesantan.
- Budite oprezni kad se upoznate s njim, on voli da muči svoje prijatelje.
Slušajte, Van Gog, kako bi bilo da vam pokažem Mulen Ruž i Elize Monmartr? Tamo
poznajem sve devojke. Volite li žene, Van Gog? Mislim - da spavate s njima? Ja ih
volim. Šta kažete, da se provedemo jedne noći?
- Svakako.
- Divno. Mislim da moramo da se vratimo Kormanu. Popijte još jednu pre
nego što pođete! Tako. A sada samo još jednu, i ispraznićete bocu.Pazite,
prevrnućete sto. Ne mari, čistačica će pokupiti sve te stvari. Moraću uskoro da se
odselim odavde. Ja sam bogat, Van Gog. Moj otac se boji da ću ga prokleti što me je
rodio kao bogalja, pa mi daje sve što želim. Kad se iselim iz jednog stana, nikada ne
ponesem ništa drugo osim svojih slika. Iznajmim prazan stelje, i onda kupujem
stvar po stvar. Kad ga pretrpam stvarima, ponovo se preselim. Uzgred budi rečeno,
a koje žene najviše volite? Plavuše? Riđokose?
- Ne morate da zaključate. Jeste li primetili kako metalni krovovi teku
prema Bulevaru Kliši kao neki crni okean. Oh, dođavola! Šta se ja tu pretvaram pred
vama!
Oslanjam se na štap i pokazujem lepe prizore zato što sam prokleti bogalj, i što ne
mogu da napravim više nego dva-tri koraka uzastopce. Hajdemo.

Izgledalo je sve tako lepo. Sve što je trebalo da uradi bilo je da baci staru paletu, da
kupi nove boje, i da slika kao impresionista. Posle prvog dana Vincent je bio iznenađen
i malo razdražen. Posle drugog dana bio je smeten. Posle smetenosti došla je ljutina,
pa bes, pa strah. Na kraju nedelje potpuno je podivljao. Posle svih onih napornih
meseci što je učio da radi bojom, on je još uvek bio početnik. Platna su mu bila tamna,
nejasna i lepljiva. Lotrek, koji je sedeo pored Vincenta u Kormanovom ateljeu,
posmatrao ga je kako slika i proklinje, ali se uzdržao da mu pruži bilo kakav savet.
To je bila teška nedelja za Vincenta, a još hiljadu puta gora za Tea. Teo je imao
osetljivu dušu, blago ponašanje i živeo je otmenim životom. Bio je veliki probirač, u
oblačenju, u nameštaju, kod kuće, i na poslu. U njemu je bilo samo malo Vincentove
vitalnosti i snage.
Ali stan u Ulici Laval bio je stan dovoljno prostran za Tea i njegov nežan nameštaj
Luj Filp. Već posle nedelju dana Vincent je od njega napravio starinarnicu. Šetao je po
salonu gore-dole, sklanjao nameštaj sebi s puta,bacao platna, četke i prazne tube svuda
po podu, pretrpao sofe i stolove svojim prljavim odelom, razbijao tanjire, prskao
bojom, poremetio potpuno sve Teove životne navike.
- Vincente, Vincente, ne budi takav divljak! - vikao je Teo.
Vincent je koračao po malom stanu, grizao prste i nešto mrmljao za sebe. On se
teško baci na lomnu stolicu.
- Nema smisla - mrmljao je. - Počeo sam suviše kasno. Isuviše sam star da
se promenim. Bože, Teo, kako sam samo pokušavao! Počeo sam da radim dvadeset
skica ove nedelje. Ali ja sam stekao svoju tehniku, i ne mogu da počnem sve
ispočetka. Kažem ti da sam izgubljen! Ne mogu da se vratim u Holandiju i da
nastavim da slikam ovce sada, kada sam sve ovo video. A došao sam suviše kasno
da bih iskoristio pravi zamah svoga slikarstva! Bože, šta da radim?
On skoči, otvori vrata da udahne malo svežeg vazduha, zalupi ih, otvori prozor,
zagleda se za trenutak u restoran Bataj, zalupi prozor tako jako da ga zamalo nije
slomio, ode u kuhinju da nešto popije, prosu pola vode na pod, i vrati se natrag u salon,
dok su mu kapi vode curile niz bradu.
- No, pa šta veliš, Teo? Moram li da se predam? Jesam li propao? Tako
izgleda, zar ne?
- Vincente, ponašaš se kao dete. Smiri se malo i saslušaj me. Ne, ne, nemoj
se šetati! Ne mogu tako da razgovaram s tobom. I, za ima božje, izuj te teške čizme
ako već imaš nameru da ritneš tu stolicu svakiput kad prođeš pored nje!
- Ali, Teo, dozvolio sam da me izdržavaš šest godina. A šta si za to dobio?
Mnogobrojne mrke slike, jednog beznadežno propalog čoveka, koga ćeš vući na
svojim leđima.
- Slušaj, stari moj, kad si hteo da slikaš seljake, jesi li uhvatio u čemu je
majstorija za nedelju dana? Ili ti je trebalo pet godina?
- Da, ali onda sam tek počinjao.
- Danas tek počinješ da radiš bojama! I verovatno će ti biti potrebno pet
godina.
- Zar tu nema kraja, Teo? Zar moram da idem u školu celog života? Imam
trideset i tri godine, kad ću, za ime božje, dostići zrelost?
- Ovo je tvoje poslednje zaposlenje, Vincente. Video sam sve što je
naslikano u Evropi. Oni ljudi u mom mezaninu su nešto najnovije. Kad jednom
staviš svetlije boje na svoju paletu...
- Teo, zar zaista misliš da mogu? Ne misliš da sam propao?
- Pre bih rekao da si magarac. To je najveća revolucija u istoriji umetnosti,
a ti bi hteo da je savladaš za nedelju dana. Hajdemo u šetnju do Bite da malo
rashladimo glavu. Ako ostanem još neki minut s tobom u ovoj sobi, verovatno ću
eksplodirati.
 Sutradan je Vincent skicirao kod Kormana sve do večeri, a zatim je svratio po Tea
kod Gupila. Spustio se rani aprilski sumrak, i dugi niz šestospratnih kamenih kuća
kupao se u koralnom sjaju umirućih boja. Ceo Pariz pio je svoj večernji aperitiv.
Kafanske terase u Ulici Monmartr bile su prepune ljudi koji su ćaskali sa prijateljima.
Iz kafana je dopirala nežna muzika, da bi osvežila Parižane posle napornog dana.
Gasne svetiljke su bile upaljene, kelneri su postavljali stolove u restoranima, trgovački
pomoćnici spuštali su gvozdene roletne i unosili robu iz korpi koje su stajale na
trotoaru.
Teo i Vincent su lagano šetali. Prešli su Trg Šatoden, gde su se ukrštale kočije koje
su dolazile sa šest raznih strana, prošli su Notr Dam de Loret, i skrenuli uzbrdo u Ulicu
Laval.
- Da popijemo po jedan aperitiv, Vincente?
- Hajde. Sednimo na takvo mesto odakle možemo da posmatramo ljude.
- Otići ćemo u Bataj, u Ulicu dez Abes.Verovatno će neki od mojih prijatelja
navratiti tamo.
Restoran Bataj su uglavnom posećivali slikari. Pred kafanom je stajalo samo
petšest stolova, ali su dve velike sobe unutra bile udobne i velike. Gospođa Bataj je
uvek uvodila slikare u jednu sobu, a građane u drugu, na prvi pogled umela je da oceni
kojoj klasi čovek pripada.
- Gargon! - pozvao je Teo. - Donesite mi kimel eko.
- Šta meni predlažeš, Teo?
- Probaj koantro. Moraćeš neko vreme da vršiš oglede dok ne nađeš stalno
piće.
Kelner stavi na tanjir pred njih poručena pića sa cenom naznačenom crnim
slovima. Teo zapali cigaru. Vincent svoju lulu. Kraj njih su prolazile pralje u crnim
pregačama, noseći korpe izglačanog rublja ispod ruke, prođe i jedan radnik,
mlatarajući jednom nezamotanom haringom koju je držao za rep. Bilo je tu slikara u
košuljama, sa mokrim platnima zavezanim za nogare, poslovnih ljudi u crnim
polucilindrima i sivim kariranim kaputima,domaćica u platnenim papučama, koje su
nosile boce vina ili meso zamotano u hartiju, lepih žena tankog struka, sa dugim
suknjama koje su se vukle za njima, i malim šeširima sa perjem, nakrivljenim na glavi.
- Ovo je divna parada, Teo, zar ne?
- Da, Pariz se u stvari probudi tek kad je vreme za aperitiv.
- Pokušao sam da pronađem... šta to čini Pariz tako divnim?
- Iskreno da ti kažem, ne znam. To je večna tajna. Ima neke veze sa
francuskim karakterom, čini mi se. Tu postoji sloboda i trpeljivost, neko olako
shvatanje života koje... Halo, evo jednog mog prijatelja sa kojim hoću da te
upoznam. Dobro veče, Pole, kako si?
- Vrlo dobro, hvala, Teo.
 - Da ti predstavim svoga brata, Vincenta Van Goga? Vincente, ovoje Pol
Gogen. Sedite, Pole, i poručite svoj neizbežni apsint.
Gogen uze čašicu, liznu vrhom jezika apsint, a onda ga promućka u ustima. Zatim
se okrete Vincentu.
- Kako vam se sviđa Pariz,gospodine Van Gog?
- Veoma mi se sviđa.
- Tiens! C'est curieux*. Ali mnogim ljudima se ne sviđa. Ja lično smatram ga
jednom ogromnom kantom za đubre. A đubre je civilizacija.
* (franc.) Gle! -To je čudno.

- Ne marim mnogo ovaj koantro, Teo. Možeš li da mi predložiš nešto drugo?

- Probajte apsint, gospodine Van Gog - upade Gogen. - To je jedino piće
dostojno jednog slikara.
- Šta kažeš ti na to, Teo?
- Zašto mene pitaš? Poruči ako želiš. Gargon! Jedan apsint za gospodina.
Danas izgledaš zadovoljan sobom, Pole. Šta se dogodilo? Jesi li prodao neku sliku?
* (franc.) Gle! -To je čudno.
- Ništa tako gnusno, Teo. Ali desilo mi se jutros nešto divno.
Teo namignu Vincetnu. - Pričaj nam, Pole. Gargon! Još jedan apsint za gospodina
Gogena.
Gogen liznu vrhom jezika apsint, promućka ga u ustima,pa reče: - Znate li onu aleju,
Impas Frenije, koja izlazi na Ulicu de Frono? E pa,-jutros u pet sati čuo sam kako Majka
Furel, stolareva žena, viče: „Upomoć! Moj muž se obesio!" Izvukao sam se iz postelje,
navukao pantalone (pristojnost pre svega),ščepao nož i presekao konopac. Čovek je
bio mrtav, ali još topao, još vruć. Hteo sam da ga odnesem u postelju. „Stoj!" povika
Majka Furel, „moramo čekati policiju!" Desno od moje kuće nalazi se jedan povrtnjak.
„Imate li dinju?" upitao sam baštovana. „Naravno, gospodine, imam jednu sasvim
zrelu". Za doručak sam pojeo dinju i ne misleći na čoveka koji se obesio. Kao što vidite,
život je lep. Pored otrova ima i protivotrova. Bio sam pozvan na ručak, te sam zato
obukao belu košulju, očekujući da ću uzbuditi društvo. Ispričao sam im celu priču.
Smešeći se, sasvim bezbrižno, oni su me zamolili za komad konopca kojim se čovek
obesio.
Vincent pogleda bolje Pola Gogena. Imao je krupnu, crnu glavu kao pravi varvarin.
Snažan nos presecao mu je lice od levog oka do desnog ugla usta. Oči su mu bile
ogromne, bademastog oblika, izbuljene, pune neke divlje tuge. Šiljate kosti štrčale su
ispod očiju na dugim obrazima i širokoj bradi.Bio je to pravi gorostas, neizmerne
brutalne vitalnosti.
Teo se blago osmehnu.
 - Pole, čini mi se da suviše uživaš u svom sadizmu da bi bilo sasvim prirodno.
Moram sada da idem, pozvan sam na večeru. Vincente, hoćeš li i ti sa mnom?
- Neka ostane sa mnom, Teo - reče Gogen. - Voleo bih da se upoznam sa tvojim
bratom.
- Dobro, Ali ne napajaj ga suviše apsintom. Nije navikao na njega. Gargon,
combien*!
* (franc.) Kelner, koliko plaćam?

- Ovaj vaš brat je divan, Vincente - reče Gogen polazeći. - Još uvek se plaši
da izloži mlade ljude, ali mislim da ga u tome sprečava Valadon.
- On ima Monea, Sisleja, Pisaroa i Manea na balkonu!
- To je tačno, ali gde je Sera? A Gogen? A Sezan i Tuluz-Lotrek? Ostali već
stare i njihovo vreme prolazi.
- Oh, znači, vi poznajete Tuluz-Lotreka?
- Anrija? Pa naravno! Ko njega ne zna? On je đavolski dobar slikar, ali je lud.
On misli da će se, ako spava sa pet hiljada žena, osvetiti za to što nije ceo čovek.
Svakog jutra on se budi sa kompleksom manje vrednosti zato što nema noge, svake
noći uguši taj kompleks u piću i ženskom telu. Ali on se opet vraća sutra ujutru. Da
nije lud, on bi bio jedan od naših najboljih slikara. Ovde treba da skrenemo. Moj
atelje je na četvrtom spratu. Pazite na taj stepenik. Daska je slomljena.
Gogen pođe napred i upali lampu. Bila je to bedna sobica na mansardi, sa nogarima,
nesigurnim krevetom, stolom i stolicom. U jednom udubljenju blizu vrata Vincent
spazi nakoliko prostačkih, nepristojnih fotografija.
- Po ovim slikama ne bih rekao da imate neko visoko mišljenje o ljubavi.
- Gde ćete da sednete, na krevet ili na stolicu? Eno nekog duvana za lulu na
stolu. Dakle, ja volim žene ako su debele i pokvarene.Njihova inteligencija mi
smeta. Uvek sam želeo da imam debelu ljubavnicu i nikad je nisam našao. Kao za
pakost, uvek su trudne. Jeste li čitali jednu kratku priču koju je prošlog meseca
objavio neki mladić po imenu Mopasan? On je Zolin štićenik. Jedan čovek koji voli
debele žene naredi da mu se pripremi kod kuće božična večera za dvoje, a onda
krene po gradu da traži društvo. Naiđe na neku ženu koja mu potpuno odgovara,
ali kada su stigli do pečenja, ona mu rodi jednog krupnog dečka!
- Samo, sve to ima tako malo veze sa ljubavlju, Gogene.
Gogen se izvali na krevet, podmetnu snažnu ruku pod glavu, i poče da duva oblake
dima ka neobojenoj tavanici.
- Ne mislim time da kažem da nisam osetljiv na lepotu, Vincente, već prosto
da moja čula neće da čuju za nju. Kao što vidite, ja ne poznajem ljubav. Reči „Volim
te" slomile bi mi sve zube. Ali ipak ne mogu da se potužim. Kao Hristos, i ja kažem:
„Telo je telo, a duh je duh". Zahvaljujući tome, malom sumom novca zadovoljavam
svoje telo, a duh mi je ostavljen na miru.
 - Vi ste svakako našli vrlo prosto rešenje!
- Ne, nije tako prosto naći ženu sa kojom ćete leći. Ako žena uživa, ja uživam
dvaput više. Ali više volim prazne spoljne pokrete pri kojima mi se osećanja ne
uzbuđuju. Ja čuvam osećanja za svoje slike.
- U poslednje vreme i ja sam došao do tog zaključka. Ne, hvala, mislim da
ne bih mogao da podnesem više apsinta. Ništa, ništa, samo vi izvolite. Moj brat Teo
ima visoko mišljenje o vašem radu. Mogu li da vidim neke vaše studije?
Gogen skoči.
- Ne možete. Moje studije su sasvim privatne, kao i moja pisma.
Ali,pokazaću vam svoje slike. Nećete moći mnogo da vidite pri ovoj svetlosti. Pa,
ako baš navaljujete.
Gogen kleče, izvuče gomilu slika ispod kreveta, i prisloni ih jednu za drugom na
bocu apsinta na stolu. Vincent je bio spreman da vidi nešto neobično, ali su Gogenova
dela izazvala kod njega samo zaprepašćenje. Video je samo konfuznu masu slika
natopljenih suncem, drveće koje ni botaničar ne bi mogao da pozna, životinje o kojima
Kivije nije nikada ni sanjao, ljude koje je samo Gogen mogao da stvori, more koje je
moglo da bude i vulkansaka lava, nebo u kome nikakav bog ne bi mogao da stanuje. Tu
je bilo čudnih koščatih urođenika, sa tajanstvenom beskrajnošću u svojim naivnim,
primitivnim očima. Fantastične slike izrađene u svetloružičastoj i ljubičastoj i
plamenocrvenoj boji, čisto ukrasne slike na kojima su se divlja flora i fauna razvijale
pod vrelim i sjajnim suncem.
- Vi ste isti kao Lotrek - promrmlja Vincent. - Vi mrzite iz dubine duše.
Gogen se nasmeja. - Šta mislite o mojim slikama, Vincente?
- Istinu da vam kažem, ne znam. Dajte mi vremena da razmislim o njima.
Dozvolite mi da dođem ponovo i da vidim vaš rad.
- Dođite kad god hoćete.Danas živi u Parizu samo jedan mlad čovek čije su
slike isto tako dobre kao moje, to je Žorž Sera. I on je primitivac. Sve ostale budale
u Parizu su civilizovane.
- Žorž Sera? - upita Vincent. - Čini mi se da nisam čuo za njega.
- Ne, niste ni mogli da čujete. Nema nijednog trgovca u gradu koji bi izložio
njegove slike. A ipak je on veliki umetnik.
- Voleo bih da se upoznam s njim, Gogene.
- Odvešću vas docnije tamo. Kako bi bilo da večeramo zajedno i da odemo
do Brijana. Imate li novaca? Ja imam dva franka. Bolje da ponesemo ovu bocu sa
sobom. Vi idite prvi. Ja ću držati lampu dok ne siđete, da ne biste slomili vrat.

5
 Bilo je skoro dva ujutru kad su stigli do Seraove kuće.
- Zar se ne bojite da ćemo ga probuditi? - upita Vincent.
- Bože sačuvaj! On radi celu noć. I gotovo ceo dan. Ne verujem da ikada
spava. Evo kuće. Pripada Žoržovoj majci. Jedanput mi je rekla: „Moj dečak, Žorž,
želi da slika. Dobro, neka slika. Imam dovoljno novaca za nas dvoje. Samo neka
bude srećan!" On je primeran sin. Ne pije, ne puši, ne psuje, ne izlazi noću, i ne troši
novac ni na šta drugo osim na materijal. Ima samo jedan porok - slikanje. Čuo sam
da ima ljubavnicu i sina koji žive u blizini, ali ih on nikada ne pominje.
- Izgleda da je mrak u kući - reče Vincent. - Kako ćemo ući a da ne
probudimo celu porodicu?
- Žorž je na tavanu. Verovatno ćemo videti svetlost sa druge strane.
Bacićemo mu kamičak u prozor. Čekajte, bolje je da ja bacim. Ako ne pogodite
tačno, udarićete u prozor na trećem spratu i probudićete njegovu majku.
Žorž Sera siđe da im otvori vrata, on stavi prst na usta i povede ih uz stepenice.
Zatvori tavanska vrata za njima.
- Žorže, reče Gogen - da te upoznam sa Vincentom Van Gogom, Teovim
bratom. On slika kao Holanđanin, ali je inače đavolski dobar čovek.
Seraov tavan bio je ogroman, išao je gotovo celom dužinom kuće. Na zidovima su
visila ogromna nedovršena platna, a ispred njih su bile postavljene skele. Visok
četvrtasti sto bio je smešten ispod gasne svetiljke, na stolu je ležalo jedno platno.
- Milo mi je što sam se upoznao s vama, gospodine Van Gog. Molim vas,
izvinite me za nekoliko trenutaka! Moram da popunim još komadić slike pre nego
što se osuši boja.
On se pope na jednu stolicu i naže se nad sliku. Svetiljka je bacala nepomičnu žutu
svetlost. Dvadesetak malih sudova bilo je poređano na stolu. Sera zamoči vrh najmanje
slikarske četke koju je Vincent ikada video u jedan od sudova i poče da stavlja male
tačkice boje na platno, sa matematičkom tačnošću. Radio je spokojno i bez uzbuđenja.
Pokreti su mu bili ravnodušni i isprekidani, kao da radi neki mehanizam. Tačka tačka
tačka tačka. Držao je četku pravo u ruci, jedva dotičući sud sa bojom, zatim - tačka
tačka tačka tačka na platno, stotine i stotine sićušnih tačaka. Vincent ga je posmatrao,
zapanjen. Na kraju se Sera okrete na svojoj stolici.
- Eto, - reče on - ispunio sam ovaj komadić.
- Da li bi hteo da pokažeš to Vincentu, Žorže? - upita Gogen. – Tamo odakle
on dolazi slikaju samo krave i ovce. On nije znao ni da postoji moderna umetnost
do pre nedelju dana.
- Sedite na ovu stolicu, gospodine Van Gog.
Vincent se pope na visoku stolicu i pogleda platno razastrto pred njim. Tako nešto
on nije video još nikada, ni u umetnosti ni u životu.
 Slika je prikazivala Ostrvo Grande Jatte. Arhitektonski građena ljudska bića,
sastavljena od bezbrojnih malih tačaka, štrčala su kao tornjevi u nekoj gotskoj
katedrali. Trava, reka, čamci, drveće, sve je bila nejasna i apstraktna masa od tačkaste
svetlosti. Platno je bilo naslikano najsvetlijim bojama sa palete, svetlijim od onih
kojima su se usuđivali da slikaju Mane, Dega pa čak i Gogen. Slika je predstavljala
povlačenje u oblast gotovo apstraktne harmonije. Ako je i bila živa, to nije bio život
prirode. Vazduh je bio pun svetlucavih zrakova, ali nigde nije mogao da se oseti ni
najmanji dašak. To je bila mrtva priroda jednog drhtavog života iz koga je kretanje
zauvek iščezlo.
Gogen je stajao pored Vincenta i smejao se izrazu njegovog lica.
- U redu, Vincente, Zoržove slike zaprepaste svakoga ko ih prvi put pogleda.
Dosta je bilo! Šta mislite o njima?
Vincent se okrete Serau, kao da želi da se izvini.
- Oprostićete mi, gospodine, ali toliko mi se čudnih stvari dogodilo za ovo
nekoliko dana da ne mogu da se snađem. Ja sam se izgrađivao u holandskoj
tradiciji. Nisam imao pojma o težnjama impresionista. A sada sam odjednom
uvideo da je sve ono u šta sam verovao odbačeno.
- Razumem - reče mirno Sera. - Moj metod je napravio pravu revoluciju u
slikarskoj umetnosti, i zato ne mogu od vas ni očekivati da sve razumete na prvi
pogled. Vidite, gospodine, do danas je slikanje bilo stvar ličnog iskustva. Moj je cilj
da stvorim od njega apstraktnu nauku. Moramo naučiti da suzbijamo osećanja i
postignemo matematičku preciznost duha. Svako ljudsko osećanje može, i mora
biti svedeno na apstraktan proračun boje, linije i tona. Vidite li ove male sudove na
stolu?
- Da, primetio sam ih.
- Svaki od tih sudova, gospodine Van Gog, sadrži jedno specifično ljudsko
osećanje. Sa mojom formulom ona mogu da se proizvode u fabrikama i da se
prodaju u apotekama. Nema više slučajnog mešanja boja na paleti. Taj metod
pripada prošlosti. Odsada će slikar otići u apoteku i prosto pogledati etikete na
sudovima sa bojama. Ovo je vek nauke, a ja ću od slikarstva napraviti nauku.
Osobenost mora iščeznuti, i slikarstvo mora postati precizno, kao arhitektura.
Razumete li me, gospodine?
- Ne, - odgovori Vincent - bojim se da vas ne razumem.
Gogen gurnu Vincenta.
- Slušaj, Žorže, zašto to stalno nazivaš svojim metodom? Pisaro ga je
pronašao pre nego što si se ti rodio.
- To je laž.
Sera pocrvene. On skoči sa stolice, priđe brzo prozoru, kucnu nekoliko puta
nervozno prstima u njega, a onda dojuri natrag.
 - Ko kaže da je to Pisaro pronašao pre mene? Kažem vam da je to moj
metod. Ja sam se prvi toga setio. Pisaro je naučio poentilizam od mene. Ja sam
pregledao istoriju umetnosti od italijanskih primitivaca, i kažem vam, niko se pre
mene nije toga setio. Kako se usuđujete...?
On se divlje ugrize za usnu, priđe jednoj od svojih skela, i okrete leđa Vincentu i
Gogenu.
Vincent je bio strašno iznenađen tom promenom. Čovek koji je malopre bio nagnut
nad platnom na stolu imao je crte lica kao isklesane, savršene i hladne. Oči su mu bile
bezosećajne, a ponašanje bezlično kao u naučnika u nekoj laboratoriji. Glas mu je bio
hladan, skoro pedagoški.Isti onaj veo apstrakcije kojim je pokrivao svoje slike zastirao
je i njegove oči. A ovaj čovek u dnu tavana grizao je punu, crvenu donju usnu, koja je
štrčala iz guste brade, i ljutito čupavio kovrdžastu kosu, koja je pre toga bila tako
uredna.
- Dobro, dobro, Žorže - reče Gogen, namignuvši Vincentu. - Svi znaju da je
to tvoj metod. Bez tebe ne bi bilo poentilizma.
Raznežen, Sera se vrati stolu. Ljutinamu je polako nestajala iz očiju.
- Gospodine Sera, - reče Vincent - kako možemo napraviti od slikarstva
apstraktnu nauku kad je ono što je u njemu najvažnije osobeni izraz pojedinca?
- Gledajte! Pokazaću vam.
Sera dohvati kutiju olovaka sa stola i čučnu na go drveni pod. Gasna svetiljka iznad
njih bacala je nejasnu svetlost. Noć je bila potpuno mirna. Vincent kleče pored njega s
jedne strane, a Gogen s druge- Sera je još uvek bio uzbuđen, i govorio je živo.
- Po mom mišljenju, - reče on - svi efekti u slikarstvu mogu da se svedu na
formule. Recimo, hoću da naslikam cirkusku scenu. Evo jahača na neosedlanom
konju, evo trenera, evo galerije i gledalaca. Hoću da prikazem raspoloženje. Šta su
tri elementa slikarstva? Linija, ton i boja. Dobro, da bih prikazao raspoloženje
povući ću sve linije horizontalno, evo ovako. Slikaću uglavnom svetlim bojama, evo
ovako, i dominiraće topli tonovi, tako. Evo! Zar ovo ne predstavlja apstrakciju
raspoloženja?
- Pa, - odgovori Vincent - možda predstavlja apstrakciju raspoloženja, ali ne
i samo raspoloženje.
Sera diže pogled na njega iz svog klečećeg stava. Lice mu je bilo u senci. Vincent
primeti kako je to lep čovek.
- Ja i ne tražim samo raspoloženje. Tražim suštinu raspoloženja. Poznajete
li Platona, prijatelju?
- Poznajem.
- Dobro, ono što slikari moraju naučiti da prikažu nije sama stvar, nego
njena suština. Kad slikar slika konja, to ne mora biti neki naročiti konj koga možete
da prepoznate na ulici. Kamerom mogu da se prave fotografije, mi moramo biti
iznad toga. Ono što mi moramo da uhvatimo kad slikamo konja, gospodine Van
 Gog, to je Platnovo konjstvo, večni duh konja. A kad slikamo čoveka, ne treba to da
bude vratar sa bradavicom na vrh nosa, već čovečnost, duh i suština svih ljudi.
Razumete li me, prijatelju?
- Razumem, - reče Vincent - ali se ne slažem.
- Složićemo se kasnije.
Sera se diže, skide svoj slikarski mantil i izbrisa sliku cirkusa koju je naslikao na
podu.
- A sada da pređemo na nešto mirnije - nastavi on. - Slikam jedan prizor sa
Ostrva Grande Jatte. Sve moje linije su horizontalne, evo ovako. Tonovi su
podjednako i topli i hladni, evo ovako, boje su podjednako i tamne i svetle, evo.
Vidite?
- Nastavi, Žorže, - reče Gogen - ali ne postavljaj glupa pitanja.
- Sada prelazimo na žalost. Sve linije padaju nadole, kao ova.Dominiraju
hladni tonovi, evo ovako, i tamne boje dominiraju, evo ovako. Eto! To je suština
žalosti! Svako dete bi to moglo da naslika. Matematičke formule za podelu prostora
na platnu biće ispisane u jednoj knjižici. Već sam ih izradio. Slikar treba samo da
pročita knjigu, da ode u apoteku, da kupi određene sudove sa bojom, i da se
pridržava pravila.On će onda biti naučnik i odličan slikar. Može da radi pri sunčevoj
svetlosti i svetlosti gasne lampe, može da bude monah ili slobodnjak, sedam godina
star ili sedamdeset - sve će njegove slike dostići isto arhitektonsko bezlično
savršenstvo.
Vincent zatrepta. Gogen se nasmeja.
- On misli da si ti lud, Žorže.
Sera obrisa i poslednji trag crteža svojim kaputićem, a onda ga baci u jedan mračan
ugao.
- Mislite li zaista to, Van Gog? - upita on.
- Ne, ne, - pobuni se Vincent - mene su toliko puta nazivali budalom da mi
se ne sviđa zvuk te reči. Ali moram priznati jedno: vaše ideje su vrlo čudne!
- On ipak misli da si lud, Žorže - reče Gogen.
Neko snažno zalupa na vrata.
- Mon Dieu ! - zagrme Gogen - opet smo probudili tvoju majku! Rekla mi je
da će me gađati četkom za kosu ako ne prestanem da dolazim noću.
Uto uđe Seraova majka. Bila je obučena u debelu kućnu haljinu, a na glavi je imala
noćnu kapicu.
- Žorže, obećao si mi da više nećeš raditi noću. Oh, to ste vi, Pole? Zašto ne
plaćate kiriju? Onda biste imali gde da spavate noću.
 - Kad biste me samo primili k sebi, Majko Sera, ne bih morao uopšte da
plaćam kiriju.
- Ne, hvala, jedan umetnik u porodici je sasvim dovoljan. Evo, donela sam
vam kafu i zemičke. Ako morate da radite, treba i da jedete. Čini mi se da ću morati
da siđem dole i da donesem vašu bocu apsinta, Pole?
- Niste je valjda celu popili, Majko Sera?
- Pole, sećate li se šta sam vam ono rekla o četki za kosu?
Vincent izađe iz senke.
- Majko, - reče Sera - ovo je moj novi prijatelj, Vincent Van Gog.
Majka Sera ga uze za ruku.
- Svaki prijatelj moga sina je dobrodošao ovamo, pa makar to bilo u četiri
sata ujutru. Šta želite da popijete, gospodine?
- Ako se ne ljutite, želeo bih čašu Gogenovog apsinta.
- To nećete! - uzviknu Gogen. - Majka Sera mi je odredila sledovanje. Samo
jednu bocu mesečno. Uzmite nešto drugo. Vaša varvarska nepca ionako ne znaju
za razliku između apsinta i chartreuse jaune.
Tri čoveka i Majka Sera sedeli su i ćaskali uz kafu i zemičke sve dok se žuti zraci
jutarnjeg sunca nisu promolili kroz mali severni prozor.
- Mogla bih baš i da se obučem - reče Majka Sera. - Dođite jednog dana da
večerate sa Žoržem i sa mnom, gospodine Van Gog. Biće nam vrlo milo da vas
vidimo.
Na vratima Sera reče Vincentu: - Bojim se da vam nisam dovoljno objasnio svoj
metod. Dođite kad god zaželite, radićemo zajedno. Kad budete razumeli moj metod,
videćete da slikarstvo više nikada ne može da bude ono staro. E pa, moram da se
vratim svojim slikama. Imam da popunim još jedan mali komad pre nego što odem na
spavanje. Molim vas, pozdravite brata.
Vincent i Gogen siđoše kroz puste kamene kanjone i uspeše se na brežuljak
Monmartra. Pariz se još ne beše probudio. Zelene šalone bile su čvrsto zatvorene,
roletne su bile spuštene na radnjama, a mala seljačka kola vraćala su se kući pošto su
ostavile svoje povrće, voće i cveće na pijaci.
- Hajdemo na vrh Bite da posmatramo kako sunce budi Pariz – reče Gogen.
- Vrlo rado.
Kad su stigli na Bulevar Kliši, ušli su u Ulicu Lepik, koja zaokreće kod Mulen de la
Galet, i s mukom su se popeli na brežuljak Monmartra. Kuće su postajale sve ređe i
ređe, počeli su da se pojavljuju cvetni travnjaci i drveće. Ulica Lepik se naglo
završavala. Dva čoveka pođoše jednom stazom koja je vijugala kroz grmlje.
- Kažite mi iskreno, Gogene, - reče Vincent - šta vi mislite o Serau?
 - O Žoržu? Pomislio sam da ćete me to pitati. On zna o bojama više nego iko
drugi posle Delakroa. On ima svoje intelektualne teorije o umetnosti. To ne valja.
Slikari ne treba da misle na ono što rade. Ostavimo teoriju kritičarima. Žorž će dati
svoj važan prilog teoriji boja, i verovatno će njegova gotska arhitektura ubrzati
reakciju u umetnosti. Ali on je lud, potpuno lud, kao što ste i sami videli.
Put je bio strm, ali kad su stigli do vrha, ceo je Pariz ležao razastrt pred njima kao
jezero crnih krovova i gustih crkvenih tornjeva koji su se izdizali iz noćne magle. Sena
je presecala grad nadvoje kao vijugava svetla traka. Kuće su se spuštale niz brežuljak
Monmartra do doline Sene, a onda se ponovo pele uz Monparnas. Sunce granu i obasja
Vensensku šumu, koja je ležala u njegovom podnožju. Na drugom kraju grada, zelenilo
Bulonjske šume bilo je još tamno i sanjivo. Tri istaknute tačke grada, Opera u sredini,
Notr Dam na istoku i Trijumfalna kapija na zapadu, dizale su se u vazduh kao brežuljci
šarenog kamena.

Tišina sa spustila na mali stan u Ulici Laval. Teo je blagodario bogu za taj trenutak
mira. Ali mir ne potraja dugo. Umesto da polako i pažljivo suzbija svoj zastareli način
slikanja, Vincent je počeo da imitira svoje prijatelje. U svojoj divljoj želji da postane
impresionista zaboravio je sve što je bio naučio o slikanju. Njegove slike su izgledale
kao gnusne kopije Seraa, Tuluz-Lotreka i Gogena. Mislio je da savršeno napreduje.
- Slušaj, stari moj, - reče Teo jedne noći - kako se ti zoveš?
- Vincent Van Gog.
- Jesi li siguran da se ne zoveš Žorž Sera ili Pol Gogen?
- Na šta ciljaš, dođavola?
- Da li zbilja misliš da ćeš postati Žorž Sera? Shvataš li da je od stvorenja
sveta postojao samo jedan Lotrek? I samo jedan Gogen... hvala bogu! Glupo je od
tebe što pokušavaš da ih imitiraš.
- Ja ih ne imitiram. Ja učim od njih.
- Ti imitiraš. Pokaži mi bilo koju od svojih novih slika, i ja ću ti reći s kim si
proveo prethodno veče.
- Ali ja stalno napredujem, Teo. Pogledaj koliko su svetlije ove slike.
- Svakog dana radiš sve gore. Na svakoj slici si sve manje Vincent Van Gog.
Tu nema budućnosti za tebe, stari moj. Bilo bi ti potrebno mnogo godina napornog
rada. Zar si takav slabić da moraš da imitiraš druge? Zar ne možeš samo da
asimiliraš ono što ti oni pružaju?
- Teo, kažem ti da su ove slike dobre!
- A ja ti kažem da su strašne!
 Bitka je počela.
Svake noći kad bi se vratio iz galerije, iscrpen i napetih nerava, Teo bi zatekao
Vincenta kako ga čeka nestrpljivo da mu pokaže neku novu sliku. Divlje bi skočio na
Tea pre nego što bi stigao da skine šešir i kaput.
- Evo! Sada mi samo kaži da ova nije dobra! Kaži da ne napredujem!
Pogledaj ovaj sunčani efekat! Pogledaj...
Teo je imao da bira između dve stvari: da slaže pa da provede prijatno veče sa
pitomim bratom, ili da kaže istinu i da bude divljački proganjan po celoj kući do zore.
Teo je bio užasno umoran. Nije mogao dozvoliti sebi da kaže istinu. Ali ju je rekao.
- Kad si poslednji put bio kod Diran-Rijela? - upita on umorno.
- Kakve to veze ima?
- Odgovori mi na pitanje.
- Pa, - odgovori Vincent posramljeno - juče pošle podne.
- Znaš li, Vincente, da u Parizu ima pet hiljada slikara koji pokušavaju da
imitiraju Eduarda Manea? A mnogi od njih čine to bolje od tebe.
Bojište je bilo suviše malo da bi ijedan mogao da se spase.
Vincent pokuša jednu novu podvalu. On nabaca sve impresioniste na jednu novu
sliku.
- Divno - promrmlja Teo te noći. - Ovu sliku ćemo nazavti„Rekapitulacija".
Sve ćemo obeležiti na platnu. Ovo drvo je pravi Gogen. Ova devojka u uglu je
nesumnjivo Tuluz-Lotrek. Rekao bih, da je tvoje sunce koje obasjava reku Sislej,
boja - Mone, lišće - Pisaro, vazduh - Sera, a središnja figura - Mane.
Vincent se grčevito borio. Radio je po ceo dan, a uveče, kada bi Teo došao kući,
izgrdio bi ga kao malo dete. Teo je morao da spava u dnevnoj sobi, tako da Vincent nije
tamo mogao da slika noću. Njegove svađe sa Teom su ga isuviše uzbudile i iscrple da
bi mogao da zaspi. Provodio je duge časove držeći pridike bratu. Teo se borio s njim
sve dok ne bi zaspao od iscrpenosti,dok je svetlost još gorela, a Vincent uzbuđeno
mahao rukama. Tea je tešila jedino pomisao na to da će se uskoro preseliti u Ulicu
Lepik, gde će imati svoju spavaću sobu i dobar jak katanac na vratima.
Kada se Vincent umorio svađajući se oko svojih slika, počeo je da ispunjava Teove
noći burnim diskusijama o umetnosti, o trgovini umetničkim stvarima, i o bednom
položaju umetnika.
- Teo, ne mogu to da razumem - žalio se on. - Eto, ti si direktor jedne od
najvažnijih umetničkih galerija u Parizu, a nećeš da izložiš čak ni sliku svoga
rođenog brata.
- Valadon mi ne dozvoljava.
- Jesi li pokušao?
 - Hijadu puta.
- U redu, recimo da moje slike nisu dovoljno dobre. A šta je sa Seraom? A
Gogenom? A Lotrekom?
- Svaki put kad mi donesu novu sliku, ja molim Valadona da mi dozvoli da
je obesim u mezaninu.
- Jesi li ti gospodar u galeriji, ili neko drugi?
- Nažalost, ja tamo samo radim.
- Onda treba da napustiš to mesto. To je poniženje, obično poniženje. Teo,
ja to ne bih mogao da trpim. Ja bih otišao.
- Razgovaraćemo o tome za doručkom, Vincente. Mnogo sam radio danas i
hoću da spavam.
- Neću da čekam do doručka.Hoću o tome da razgovaram, baš sada. Teo, od
kakve je koristi to što izlažeš Manea i Degaa? Oni su već priznati. Oni počinju da
prodaju svoje slike. Sada moraš da se boriš za mlađe ljude.
- Daj mi vremena! Možda za tri godine...
- Ne! Ne možemo čekati tri godine. Moramo odmah raditi. Oh Teo, zašto ne
napustiš tu službu i ne otvoriš svoju sopstvenu galeriju? Pomisli samo, nema više
Valadona, nema Bugeroa, nema Henera!
- Za to je potreban novac, Vincente. Ja nisam ništa uštedeo.
- Nabavićemo nekako novac.
- Trgovina slikama se sporo razvija danas.
- Ne mari. Radićemo danju i noću dok ne stanemo na noge.
- A šta ćemo u međuvremenu? Moramo da jedemo.
- Da li mi prebacuješ što sam ne zarađujem?
- Zaboga, Vincente, idi da spavaš. Mrtav sam umoran.
- Neću da spavam. Hoću da znam istinu. Je li to jedini razlog što nećeš da
napustiš Gupila? Zato što moraš mene da izdržavaš? Hajde, reci mi istinu. Ja sam
mlinski kamen zavezan oko tvog vrata. Ja te vučem nadole. Zbog mene moraš da
zadržiš tu službu. Da nije mene, ti bi bio slobodan.
- Da sam samo malo veći, ili malo jači, dobro bih te izmlatio. Ali pošto nisam,
najmiću Gogena da to učini. Moje je mesto kod Gupila, Vincente, sada i večito. Tvoj
posao je slikanje, sada i večito. Polovina moje zarade kod Gupila pripada tebi, pola
tvoga slikarstva pripada meni. A sada se diži sa moje postelje i pusti me da spavam,
ili ću zvati žandarme.
Sutradan uveče Teo pruži Vincentu jednu kovertu i reče: - Ako večeras ništa ne
radiš, mogli bismo da odemo u ovo društvo.
 - Gde je to?
- Kod Anrija Rusoa. Pogledaj pozivnicu.
Na pozivnici su bile napisane dve strofe neke jednostavne pesmice i rukom
naslikano cveće.
- Ko je to? - upita Vincent.
- Ja ga zovem le Douanier*. Bio je carinski činovnik u provinciji do svoje
četrdesete godine. Slikao je samo nedeljom, isto kao i Gogen. Došao je u Pariz pre
nekoliko godina i smestio se u radničkom naselju oko Bastilje. U svom životu nije
imao nijedan dan vaspitanja ili obrazovanja, a ipak slika, piše pesme, komponuje
muziku, daje časove violine radničkoj deci, svira klavir, i daje časove crtanja
nekolicini starih ljudi.
* (franc.) carinik

- Šta slika?
- Fantastične životinje, uglavnom koje proviruju iz fantastičnih džungli. A od
džungle je video samo Botaničku baštu u Bulonjskoj Šumi. On je seljak i po prirodi
primitivac, iako mu se Pol Gogen podsmeva.
- Šta ti misliš o njegovom radu, Teo?
- Pa, ne znam. Svi ga nazivaju glupakom i ludakom.
- Da li je on to?
- On je kao neko dete, primitivno dete. Večeras ćemo otići k njemu i imaćeš prilike
da ga sam oceniš. On je sve svoje slike obesio po zidovima.
- Sigurno ima novaca kad može da poziva društvo.
- On je danas verovatno najsiromašniji slikar u Parizu. Morao je čak da iznajmi
violinu da bi mogao davati časove, jer ne može da je kupi. Ali on zove društvo s
izvesnim planom. I sam ćeš videti.
Kuća u kojoj je živeo Ruso bila je nastanjena radničkim porodicama. Ruso je imao
jednu sobu na četvrtom spratu. Ulica je bila puna dece koja su vrištala, smrad iz
kuhinje, koji se pomešao sa zadahom mokrog rublja i nužnika u hodniku bio je tako
jak da je prosto gušio.
Anri Ruso se pojavi na Teovo kucanje. Bio je mali, debeli čovek, po građi sličan
Vincentu. Prsti su mu bili kratki i debeli, glava gotovo četvrtasta. Imao je zatubast nos
i bradu, i krupne, nevine oči.
- Činite mi čast svojim dolaskom, gospodine Van Gog - reče on mekim, prijatnim
glasom.
Teo predstavi Vincenta. Ruso ih ponudi da sednu. Soba je bila puna živih boja, što
joj je davalo veseo izgled. Ruso je namestio svoje seljačke zavese od crvene i bele
karirane tkanine. Zidovi su bili prekriveni slikama divljih životinja, džungli i
neverovatnih pejzaža.
Četiri dečaka stajala su kraj starog olupanog klavira, u uglu, držeći nervozno u
rukama violine. Na polici iznad kamina stajali su domaći kolačići koje je Ruso ispekao
i posuo kimom. Nekoliko klupa i stolica bilo je razbacano po sobi.
- Vi ste prvi stigli, gospodine Van Gog - reče Ruso. - Kritičar Gijom Pil čini mi čast
što će dovesti neko društvo.
Na ulici se začu neka buka: dečji glasovi i kloparanje kolskih točkova po kaldrmi.
Ruso širom otvori vrata. Prijatni ženski glasovi dopirali su iz hodnika.
- Samo napred! Samo napred! - grmeo je neki glas. - Jednom rukom držite se za
ogradu, drugom za nos!
Glasan smeh proprati tu dosetku. Ruso, koji ju je jasno čuo, okrete se Vincentu i
nasmeja se. Vincent pomisli kako nikada nije video ni u jednog čoveka tako čiste,
nevine oči, tako lišene svake zlobe i nezadovoljstva.
Društvo od desetak ljudi grunu u sobu. Muškarci su bili obučeni u večernja odela,
žene u raskošne haljine, lepe cipele, i duge bele rukavice. One uneše u sobu miris
skupocenog parfema, finog pudera, svile i stare čipke.
- E pa, Anri! - povika Gijom Pil dubokim, dostojanstvenim glasom. - Vidite da smo
došli. Ali ne možemo dugo da ostanemo. Idemo na bal kod princeze de Brolji. U
međuvremenu morate zabavljati moje goste.
- Oh, želela bih da se upoznam s njim! - uskliknu jedna vitka, smeđokosa devojka
u večernjoj haljini duboko izrezanoj na grudima. - Pomislite, to je veliki slikar o kome
govori ceo Pariz. Hoćete li da mi poljubite ruku, gospodine Ruso?
- Pazi, Blanš - reče neko. - Znaš... ti slikari...
Ruso se osmehnu i poljubi joj ruku. Vincent se povuče u jedan ugao. Pil i Teo su
neko vreme ćaskali. Ostali su šetali kroz sobu, dvoje po dvoje, razgovarajući o raznim
slikama uz glasan smeh, pokazujući prstom Rusoove zavese, njegove ornamente,
prevrnuvši svaki ugao sobe da bi našli nešto čemu će se smejati.
- Ako želite da sednete, gospođe i gospođo, - reče Ruso - moj orkestar će vam
odsvirati jednu moju novu kompoziciju. Posvetio sam je gospodinu Pilu. Zove se
Chanson Raval.
- Hajde, hajde! - povika Pil. - Ruso će nas zabavljati. Žani! Blanš! Žak! Sedite. To će
biti divno.
Četiri dečaka drhteći stadoše pred jedini pult za note i počeše da štimuju svoje
violine. Ruso sede za klavir i zatvori oči. Posle jednog trenutka reče:
- Spremni! - i poče da svira. Kompozicija je bila jednostavna pastorala. Vincent
pokuša da sluša, ali je kikotanje prigušivalo muziku. Na kraju svi glasno zapljeskaše.
Blanš priđe klaviru, stavi ruku Rusou na rame i reče: - Bilo je divno, gospodine Ruso,
divno. Nikada nisam bila tako duboko dirnuta.
 - Vi mi laskate, gospođo.
Blanš smejući se povika:
- Gijome, čujete li ovo? On misli da mu laskam.
- Sad ću vam odsvirati još jednu kompoziciju.
- Pevajte nam uz nju jednu svoju pesmu, Anri. Vi imate toliko pesama. Ruso se
osmehnu detinjasto.
- Dobro, gospodine Pil, pevaću vam uz to jednu pesmu, ako baš želite.
On ode do stola, uze jednu hrpu pesama, prelista ih i izabra jednu. Zatim sede za
klavir i poče da svira. Vincentu se svidela njegova muzika. Dva-tri stiha, koliko je
mogao da uhvati od pesme, takođe su bili lepi. Ali obe stvari izvođene zajedno
ostavljale su vrlo komičan utisak. Gomila je urlala od smeha. Teo udari Pila po ramenu:
- Oh, Gijome, vi ste pravo pseto. I to podmuklo pseto!
Kad je završio sviranje, Ruso izađe u kuhinju i vrati se sa mnogo debelih, prostih
šolja s kafom, i posluži svoje goste. Oni su skidali kim sa kolača i bacali jedan drugom
u kafu. Vincent je pušio lulu u uglu.
- Hajde, Anri, pokažite nam svoje poslednje slike. Zato smo došli. Moramo da ih
vidimo ovde, u vašem ateljeu, pre nego što ih odnesu u Luvr.
- Imam nekoliko divnih novih slika - reče Ruso. - Skinuću ih sa zida da ih vidite.
Društvo se skupi oko stola, takmičeći se u što neobičnijim komplimentima.
- Ovo je božanstveno, prosto božanstveno - zadihano reče Blanš. - Moram je uzeti
za budoar. Ne mogu da živim više nijedan dan bez nje. Cher Maitre*, koliko staje ovo
besmrtno remek-delo?
* (franc.) Dragi majstore

- Dvadeset pet franaka.

- Dvadeset pet franaka! Zamislite, dvadeset pet franaka zajedno veliko
umetničko delo! Hoćete li da mi ga posvetite?
- To će biti za mene čast.
- Obećao sam Fransoazi da ću joj doneti jednu sliku - reče Pil. - Anri, nađite
jednu za moju verenicu. Ali to mora da bude najbolja stvar koju ste ikada naslikali.
- Znam jednu koja je baš za vas, gospodine Pil.
On skide jednu sliku neke tajanstvene životinje koja je virila iz jedne džungle, kao
u bajci. Svi zaurlaše na Pila.
- Šta je to? - To je lav.

- Nije, nego tigar.

 - Kazaću vam, to je moja pralja. Poznala sam je.
- Ova je malo veća, gospodine - reče Ruso blago. - Stajaće trideset franaka.
- I vredi toliko, Anri, vredi. Jednog dana moji će praunuci prodati tu
savršenu sliku za trideset hiljada franaka!
- I ja hoću jednu! - povika još nekolicina. - Moram jednu da odnesem svojim
prijateljima. Ovo je najbolja izložba ove godine.
- Hajdemo! - povika Pil. - Zadocnićemo na bal. I ponesite svoje slike.
Napravićemo džumbus kod princeze de Brolji s ovim slikama. Doviđenja, Anri.
Divno smo se zabavljali. Pozovite nas opet uskoro.
- Zbogom, cher Maitre - reče Blanš, lepršajući svojom namirisanom
maramicom ispred njegovog nosa. - Nikada vas neću zaboraviti. Živećete u mom
sećanju zauvek.
- Ostavite ga na miru, Blanš! - povika jedan od muškaraca. – Siromah čovek
neće moći noćas da spava.
I oni bučno siđoše niz stepenice, dobacujući jedan drugom šale, ostavljajući za
sobom oblak skupocenog parfema koji se mešao sa zadahom kuće.
Teo i Vincent pođoše ka vratima. Ruso je stajao pored stola gledajući gomilu novca.
- Imaš li nešto protiv da ideš sam kući, Teo? - upita Vincent mirno. - Želeo
bih da ostanem i da se bolje upoznam s Anrijem.
Teo izađe. Ruso i ne primeti da je Vincent zatvorio vrata i naslonio se na njih, već
nastavi da broji novac koji je ležao na stolu.
- Osamdeset franaka, devedeset, sto, sto pet.
On diže pogled i vide da ga Vincent posmatra. Oči mu opet postadoše prostodušne
i detinjaste. On odgurnu novac ustranu. Stajao je tu, smešeći se glupo.
- Skinite tu masku, Ruso - reče Vincent. - I ja sam seljak i slikar.
Ruso se odmače od stola, priđe Vincentu i uhvati ga srdačno za ruku.
- Vaš brat mi je pokazao vaše slike holandskih seljaka. Dobre su. Bolje su
od Mileovih. Gledao sam ih, mnogo, mnogo puta. Divim vam se, gospodine.
- A ja sam gledao vaše slike, Ruso, dok su ovi... pravili budale od sebe. I ja se
vama divim.
- Hvala. Hoćete li da sednete? Napunite lulu mojim duvanom. Ima ovde sto
pet franaka, gospodine. Moći ću da kupim duvan, hranu i platno da na njemu
slikam.
Oni sedoše jedan prekoputa drugog i počeše da puše u prijatnoj tišini, razmišljajući.
- Mislim da znate da vas nazivaju ludakom, Ruso?
 - Da, znam. A čuo sam da su u Hagu i vas smatrali ludim.
- Tako je.
- Pustite ih neka misle šta hoće. Jednog dana će moje slike visiti u
Luksemburgu.
- A moje, reče Vincent - visiće u Luvru.
Oni pročitaše jedan drugom u očima šta su mislili i prsnuše u srdačan smeh.
- U pravu su Anri - reče Vincent. - Mi smo ludi.
- Da popijemo nešto u to ime? - upita Ruso.

Gogen zakuca na vrata njihovog stana iduće srede, pred samu večeru.
- Vaš brat me je zamolio da vas odvedem večeras u kafanu Batinjol. On će
morati da radi dugo u galeriji. Ovo su zanimljive slike. Smem li da pogledam?
- Naravno. Neke sam naslikao u Brabantu, a neke u Hagu.
Gogen je piljio dugo vremena u slike. Nekoliko puta je podigao ruku, otvorio usta, i
hteo da progovori. Ali kao da nije umeo da izrazi svoje misli.
- Oprostite mi što pitam, Vincente, - reče najzad - ali da niste vi slučajno
padavičar?
Vincent je baš oblačio kožni kaput koji je, na Teov užas, našao u jednoj starinarnici
i hteo da nosi po svaku cenu. On se okrete i pogleda Gogena.
- Da li sam šta? - upita on.
- Padavičar. Jedan od onih ljudi što dobijaju nervne napade?
- Ne, koliko je meni poznato, Gogene. Zašto pitate?
- Pa... ove vaše slike... izgleda kao da će poleteti s platna. Kad gledam vaše
radove... a to mi se ne događa prvi put... počinjem da osećam neko nervozno
uzbuđenje, koje ne mogu da objasnim.Osećam da ću, ako slika ne eksplodira,
sigurno ja eksplodirati. Znate li gde me vaše slike najviše uzbuđuju?
- Ne. Gde?
- U crevima. Sva moja utroba počinje da drhti. Postajem tako razdražen i
uzbuđen da se jedva mogu savladati.
- Možda bih mogao da ih prodam kao sredstvo za čišćenje. Na primer, čovek
obesi sliku u nužnik i posmatra je svakog dana u određeni sat.
 - Ozbiljno, Vincente, ja mislim da ne bih mogao da živim sa vašim slikama.
Poludeo bih za nedelju dana.
- Hoćemo li da pođemo?
Oni izađoše Ulicom Monmartr na Bulevar Kliši.
- Jeste li večerali? - upita Gogen.
- Ne. A vi?
- Nisam. Da svratimo do Bataja?
- To je dobra ideja. Imate li novaca?
- Ni santima. A vi?
- Ja sam „švorc", kao i obično. Čekao sam Tea da me povede na večeru.
- Hm! Onda verovatno nećemo jesti.
- Hajdemo gore da vidimo šta ima za jelo, u svakom slučaju.
Oni pođoše uzbrdo Ulicom Lepik, zatim skrenuše desno u Ulicu dez Abes. Gospođa
Bataj beše zakucala jelovnik naškraban mastilom na jedno drvo ispred kafane.
- Hmmmm, - reče Vincent - teletina sa graškom. Moje omiljeno jelo.
- Mrzim teletinu - reče Gogen. - Srećan sam što ne moramo da jedemo.
- Quelle blague*!
* (franc.) Ne pričaj gluposti!

Tumarali su ulicom i stigli do jednog malog trougaonog parka u podnožju Bite.

- Hej, - reče Gogen - eno Pola Sezana gde spava na klupi. Ne shvatam zašto taj idiot
upotrebljava svoje cipele umesto jastuka. Hajde da ga probudimo.
On izvuče kaiš iz pantalona, presavi ga napola, i ošinu zaspalog čoveka preko nogu
u čarapama. Sezan skoči s klupe, jauknuvši od bola.
- Gogene, ti prokleti sadisto! Je li ti to smatraš za šalu? Jednog dana razbiću ti
lobanju.
- Tako ti i treba, kad ostavljaš otkrivene noge. Zašto si stavio te svoje prljave
provansalske čizme pod glavu? Čini mi se da je to gore nego da nemaš nikakvog
jastuka.
Sezan protrlja noge, jednu za drugom, pa onda obuče čizme gunđajući.
- Ne upotrebljavam ih umesto jastuka. Mećem ih pod glavu da mi ih neko ne
ukrade dok spavam.
Gogen se okrete Vincentu. - Po tome kako govori, čovek bi pomislio da crkava od
gladi. Njegov otac ima banku i pola Eks-an-Provansa. Pole, ovo je Vincent Van Gog.
Teov brat.
 Sezan i Vincent se rukovaše.
- Šteta što te nismo sreli pre jednog sata, Sezane - reče Gogen. – Mogao bi s nama
da večeraš. Bataj je imala najbolju teletinu s graškom koju sam ikada okusio.
- Je li zbilja bilo dobro? - upita Sezan.
- Dobro! Bilo je izvrsno! Zar ne, Vincente?
- Naravno.
- Onda ću i ja otići da večeram. Hajdete sa mnom da mi pravite društvo, hoćete li?
- Ne znam da li bih mogao da pojedem još jednu porciju. Da li biste vi mogli,
Vincente?
- Bogami, ne verujem. Ali ako gospodin Sezan baš navaljuje...
- Budi dobar mladić, Gogene. Ti znaš da ne volim da jedem sam. Uzmi nešto drugo
ako ti je bilo dosta teletine.
- Dobro, da ti učinim. Hajdemo, Vincente.
Oni se vratiše nazad u Ulicu dez Abes, u kafanu Bataj.
- Dobro veče, gospodo - reče kelner. - Jeste li izabrali?
- Jesmo - odgovori Gogen. - Donesite nam tri plats du jour*.
* (franc.) glavno jelo, specijalitet

- Bien. A kakvo vino?

- Ti izaberi vino, Sezane. Ti se u te stvari bolje razumeš od mene.
- Da vidimo. Ima Sent-Estef, Bordo, Sotern, Bon...
- Jesi li ikada probao Pomar? - prekide ga Gogen bezazleno. - Mislim da je to
najbolje vino koje ovde imaju.
- Donesite nam bocu Pomara - reče Sezan kelneru.
Gogen začas proguta teletinu i zeleni grašak, a onda se okrete Sezanu, koji beše
pojeo tek polovinu večere.
- Uzgred budi rečeno, Pole, - primeti on - čuo sam da se Zolino „Delo" prodaje na
hiljade.
Sezan mu dobaci mračan, ljutit pogled i odgurnu večeru s izrazom odvratnosti.
Zatim se okrete Vincentu.
- Jeste li pročitali tu knjigu, gospodine?
- Još nisam. Baš sam završio „Žerminal".
- „Delo" je rđava knjiga, - reče Sezan - i lažna. Osim toga, to je najgore izdajstvo
koje je ikada izvršeno u ime prijateljstva. Knjiga govori o jednom slikaru, gospodine
Van Gog. O meni! Emil Zola je moj najstariji prijatelj. Zajedno smo odrasli u Eksu. Išli
smo u školu zajedno. Došao sam u Pariz samo zato što je on bio ovde. Bili smo bliži
nego rođena braća, Emil i ja. Dok smo bili mladi, planirali smo kako ćemo, rame uz
rame, postati veliki umetnici. A sada mi je to učinio.
- Šta vam je učinio? - upita Vincent.
- Ismejao me je. Podsmevao mi se. Izvrgao me ruglu pred celim Parizom. Dan za
danom pričao sam mu o svojim teorijama svetlosti,o tome kako se može predstaviti
materija ispod spoljne površine, pričao sam mu o svojim idejama revolucionarnog
slikarstva. Slušao me je, bodrio, i ispitivao. A za sve vreme skupljao je materijal za
svoju knjigu, da pokaže kakva sam ja budala.
Sezan iskapi do dna svoju čašu vina, okrete se Vincentu i nastavi, dok su mu sitne
oči sijale od strašne mržnje.
- Zola je spojio nas trojicu u toj knjizi, gospodine Van Gog: mene,Bazila, i jednog
siromašnog, bednog dečaka koji je čistio Maneov atelje. Taj dečak je imao ambicije da
postane umetnik, ali se najzad iz očajanja obesio. Zola mene prikazuje kao
zanesenjaka, kao jednog od onih izgubljenih siromaha koji misle da revolucionišu
umetnost, ali koji ne slikaju na uobičajen način prosto zato što nemaju dovoljno
talenta. On je pustio da se ja obesim o skelu pred svojim remek-delom zato što na kraju
shvatam da je ono što sam pogrešno smatrao za genijalnost u stvari samo ludačko
mazanje. Nasuprot meni postavio je drugog umetnika iz Eksa, jednog sentimentalnog
vajara koji proizvodi najobičnije akademsko đubre, i od njega načinio velikog
umetnika.
- To je vrlo zabavno - reče Gogen - kada se čovek seti da je Zola bio prvi koji je
podržavao Maneovu revoluciju slikarstva.Emil je učinio za impresionizam više nego
bilo koji drugi živi čovek.
- Da, on je obožavao Manea, zato što je Eduard zbacio akademike. Ali kad sam ja
pokušao da prevaziđem impresioniste, nazvao me je ludakom i idiotom. Što se tiče
Emila, on je prosečno inteligentan čovek i odvratan prijatelj. Odavno sam prestao da
odlazim u njegovu kuću. On živi kao neki prokleti buržuj. Skupi tepisi po podu, vaze
na kaminu, posluga, pisaći sto ukrašen rezbarijama na kome piše svoje remekdela. Fuj!
On je veći malograđanin nego što se Mane ikada usudio da bude. U duši su obojica bili
buržuji, zato su se tako dobro i slagali. A samo zato što sam iz istog grada odakle je i
on, i što me je poznavao još dok sam bio dete, Emil misli da ja ne mogu da radim
nekakav važan posao.
- Čuo sam da je on pre nekoliko godina napisao neku brošuru o tvojim slikama u
Salonu odbijenih. Šta se s njom dogodilo?
- Emil ju je pocepao, Gogene, baš pre nego što je trebalo da ode na štampanje.
- Ali zašto? - upita Vincent.
- Bojao se da će kritika pomisliti da se ona zauzima za mene samo zato što sam
njegov stari prijatelj. Da je štampao tu brošuru, ja bih sada bio poznat. Umesto toga,
on je otštampao „Delo". I to sve iz prijateljstva. Moje slike u Salonu odbijenih ismejalo
je devedeset odsto ljudi koji su ih videli. Diran-Rijel izlaže Degaa, Monea, i mog
prijatelja Gijomena, ali su odbili da meni daju metar prostora. Čak i vaš brat, gospodine
Van Gog, boji se da me izloži u svom mezaninu. Jedini trgovac u Parizu koji se usuđuje
da stavi moje slike u izlog jeste Čiča Tangi, a on, siromah, ne bi umeo da proda ni koricu
hleba gladnom milionaru.
- Ima li još malo Pomara u toj boci, Sezane? - upita Gogen. - Hvala. Ono što se meni
ne sviđa kod Zole jeste to što njegove pralje govore kao prave pralje, ali kad ih napusti,
on zaboravi da promeni stil.
- E pa, dosta mi je Pariza. Vraćam se u Eks da tamo provedem ostatak života.
Tamo še iz doline diže jedan brežuljak sa koga se vidi cela pokrajina. U Provansi sija
jasno sunce. A boje! Kakve boje! Znam jedan komadić zemljišta, blizu samog vrha
brežuljka, koji je za prodaju. Pokriven je borovom šumom. Tamo ću sagraditi atelje i
zasaditi jabučar. I ogradiću kuću visokom kamenom ogradom. Pomešaću razbijene
boce sa cementom i staviti na vrh ograde, da se odbranim od sveta. I nikada neću
napustiti Provansu, nikada, nikada!
- Pustinjak, a? - promrmlja Gogen u svoju čašu Pomara.
- Pustinjak iz Eksa. Tako lepa titula! Bolje bi bilo da krenemo u kafanu Batinjol.
Do sada su se već svi tamo skupili.

Gotovo svi su bili tamo. Lotrek je imao pred sobom gomilu tanjirića toliko visoku
da mu je dopirala skoro do brade. Žorž Sera je mirno ćaskao sa Anketenom, mršavim,
visokim slikarem koji je pokušavao da kombinuje metod impresionista sa načinom
slikanja japanskih reprodukcija. Anri Ruso je vadio kolačiće iz džepa i umakao ih u
belu kafu, dok je Teo vodio živu diskusiju sa dvojicom od najmodernijih pariških
kritičara.
Batinjol je ranije bio predgrađe na ulazu u Bulevar Kliši, i ruje Eduard Mane
skupljao oko sebe srodne duše Pariza. Pre Maneove smrti učenici Batinjolske škole
imali su običaj da se sastaju dvaput nedeljno u kafani. Legro, Fanten-Latur, Kurbe,
Renoar, svi su se ta sastajali i izlagali svoje teorije o umetnosti, sada su školu preuzeli
mlađi ljudi.
Sezan spazi Emila Zolu. On je prišao jednom stolu u dnu kafane, poručio kafu, i
sedeo izdvojen od gomile. Gogen predstavi Vincenta Zoli i onda se sruši na stolicu
pored Tuluz-Lotreka. Zola i Vincent ostadoše sami za stolom.
- Video sam da ste ušli sa Polom Gogenom, gospodine Van Gog. Bez sumnje
je nešto govorio o meni?
- Jeste.
- Šta to?
 - Bojim se da ga je vaša knjiga duboko uvredila.
Zola uzdahnu i odgurnu sto malo dalje od kožom tapecirane klupe da bi imao više
mesta za svoj ogromni stomak.
- Jeste li ikada čuli za Švajningerov način lečenja? - upita on. - Kažu da, ako
čovek ništa ne pije uz jelo, može da oslabi petnaestak kila za tri mešeca.
- Nisam čuo za to.
- Bilo mi je vrlo teško da napišem onu knjigu o Polu Sezanu, ali svaka reč u
njoj je istinita. Vi ste slikar. Da li biste falsifikovali portret svog prijatelja samo zato
što bi ga istina učinila nesrećnim? Naravno da ne biste. Pol je divan mladić.
Godinama mi je bio najmiliji prijatelj. Ali njegova dela su mi prosto-naprosto
smešna. Vi znate da smo mi svi u kući tolerantni, gospodine, pa ipak, kad mi dođu
prijatelji, moram da zaključam Polove slike u orman da ih ne bi ismejali.
- Ali valjda njegove slike nisu baš tako rđave!
- Još su gore, dragi moj Van Gog, još gore. Niste videli nijednu? Zato i ne
verujete. On crta kao dete od pet godina. Dajem vam reč, ja mislim da je on sasvim
poludeo.
- Gogen ga poštuje.
- Boli me srce - nastavi Zola - kad gledam kako Sezan traći svoj život na tu
fantastičnu modu. Trebalo bi da se vrati u Eks i da preuzme očevo mesto u banci.
Na taj način bi nešto postigao u životu. A ovako... jednog dana će se obesiti... kao
što sam prorekao u „Delu". Jeste li pročitali tu knjigu, gospodine?
- Još nisam. Baš sam završio „Žerminal".
- Tako? I šta mislite o tome?
- Mislim da je to najbolja knjiga posle Balzaka."
- Da, to je moje remek-delo. Izlazilo je kao podlistak u „Žil Blažu" prošle
godine. Dobio sam za njega dosta novaca. A do sada je prodato šezdeset hiljada
primeraka. Moj prihod nikada nije bio tako veliki. Dozidaću jedno novo krilo uz
moju kuću u Medanu. Knjiga je već izazvala četiri štrajka i pobune u rudarskim
oblastima Francuske. „Žerminal" će izazvati gigantsku revoluciju, a kad je izazove
- zbogom, kapitalizmu! Šta vi slikate, gospodine... Kako ono reče Gogen da se
zovete?
- Vincent Van Gog. Teo Van Gog je moj brat.
Zola ostavi olovku kojom je nešto šarao po ploči stola, i zagleda se u Vincenta.- To
je čudno - reč on.
- Šta je čudno?
- Vaše ime. Negde sam ga već čuo.
 - Možda ga je Teo pomenuo pred vama.
- Pomenuo ga je, ali nije to. Čekajte! To je bilo... to je bilo... „Žerminal"! Jeste
li ikada bili u nekoj rudarskoj oblasti?
- Da. Živeo sam u belgiskoj Borinahi dve godine.
- Borinahi! Mali Vasme! Markas!
Zoline krupne oči iskočiše iz okruglog, bradatog lica.
- Znači, vi ste onaj drugi dolazak Isusa Hrista!
Vincent pocrvene. - Na šta mislite?
- Proveo sam pet nedelja u Borinahi sakupljajući materijal za „Žerminal".
Rudari su mi pričali o Hristu-čoveku koji je radio među njima kao propovednik.
- Govorite tiše, molim vas!
Zola prekrsti ruke preko svog debelog stomaka i isturi ga napred.
- Nemojte se stideti, Vincente - reče on. - Ono što ste pokušali da učinite bilo
je vrlo značajno. Samo ste izabrali pogrešno sredstvo. Religija nikada neće nikuda
dovesti ljude. Samo ljudi niska duha prihvatiće nesreću na ovom svetu za obećanja
blaženstva na onome.
- To sam uvideo suviše dockan.
- Proveli ste dve godine u Borinahi, Vincente. Poklanjali ste svoju
hranu,novac, odelo. Smrtno ste se umarali. A šta ste za to dobili? Ništa. Nazvali su
vas ludakom, i izbacili iz crkve. Kad ste otišli, prilike nisu bile ništa bolje nego kad
ste došli.
- Bile su još gore.
- Ali moje sredstvo će pomoći. Pisana reč će izazvati revoluciju. Svaki
pismeni rudar u Belgiji i Francuskoj pročitao je moju knjigu. Nema nijedne kafane,
nijedne bedne kolibe u celoj pokrajini koja nema bar jedan raskupusan primerak
„Žerminala". Onima koji nisu pismeni čitaju drugi po nekoliko puta. Izbila su već
četiri štrajka. A izbiće ih još. Cela zemlja se diže. „Žerminal" će stvoriti novo
društvo, tamo gde vaša religija ne bi uspela. A šta ja dobijam za naknadu?
- Šta?
- Franke. Hiljade i hiljade franaka. Hoćete li da popijete nešto sa mnom?
Diskusija za Lotrekovim stolom postajala je sve življa. Svi su gledali u tom pravcu.
- Kako napreduje Ma methode, Sera? - upita Lotrek, pućkajući zglobovima
prstiju.
Sera se napravi kao da ne primećuje podsmeh. Njegove savršeno lepe crte i miran
izraz, kao u maske, nisu delovali kao ljudsko lice, nego kao oličenje muške lepote.
 - Izašla je jedna nova knjiga nekog Amerikanca Ogdena Ruda, o prelamanju
svetlosti. Mislim da je to korak napred u odnosu na Helmholca i Sevrala, ali ipak ne
podstiče onako kao Supervilovo delo. Bilo bi korisno da je svi pročitate.
- Ne čitam knjige o slikarstvu - reče Lotrek. - To ostavljam laicima.
Sera otkopča svoj crno-beli karirani kaput i popravi veliku plavu kravatu sa belim
tačkicama.
- I vi ste laik, - reč on - dokle god samo nagađate koje ćete boje upotrebiti.
- Ja ne nagađam. Ja osetim nagonski.
- Nauka je metod, Žorže - umeša se Gogen. - Mi smo postali učeni baveći se
problemom boja tokom mnogih godina ispunjenih napornim radom i pokušajima.
- To nije istina, prijatelju moj. Naše vreme teži za objektivnom
produkcijom. Dani inspiracije, pokušaja i grešaka bespovratno su prošli.
- Ne mogu da čitam te knjige - reče Ruso. - Od njih me zaboli glava. Posle
toga moram da slikam ceo dan da bi me prošla glavobolja.
Svi se nasmejaše. Anketen se okrete Zoli i reče: - Da li ste videli onaj napad na
„Žerminal" u večernjim novinama?
- Ne. Šta kažu?
- Kritika vas naziva najnemoralnijim piscem devetnaestog veka.
- To je stara priča. Zar ne mogu da nađu ništa drugo protiv mene?
- Imaju pravo, Zola - reče Lotrek. - Ja mislim da su vaše knjige bludne i
bestidne.
- Vi biste svakako morali da poznate bestidnost kad je vidite!
- Sad ste dobili svoje, Lotrek!
- Gargon! - pozva Zola. - Svima po jedno piće.
- Sada smo propali - šapnu Sezan Anketenu. - Kad Emil počne da plaća piće,
to znači da ćemo morati da slušamo njegovo predavanje čitav sat.
Kelner donese svima piće. Slikari zapališe lule i primakoše se bliže jedan drugom,
obrazujući prisan krug. Gasne svetiljke osvetljavale su sobu svetlim spiralama.
Razgovor za okolnim stolovima dopirao je do njih kao jednolično brujanje.
- Ljudi nazivaju moje knjige bestidnim - reče Zola - iz istog razloga iz koga
pripisuju bestidnost vašim slikama, Anri. Publika ne može da shvati da u umetnosti
nema mesta moralnom ocenjivanju. Umetnost je nemoralna,isto kao i život. Za
mene ne postoje bestidne knjige ili slike, postoje samo slabo zamišljena i slabo
urađena dela. Tuluz-Lotrekova bludnica je moralna zato što on prikazuje lepotu
koja je sakrivena iza njenog spoljašnjeg izgleda, Bugeroova nevina seljančica
 nemoralna je zato što je toliko sentimentalizovana i toliko sladunjava da se čoveku
povraća čim je pogleda.
- Tako je - potvrdi Teo.
Vincent vide da slikari poštuju Zolu, ne zato što je slavan - oni su prezirali obične
znake uspeha - nego što se služi jednim sredstvom koje je njima izgledalo tajanstveno
i teško. Pažljivo su slušali njegove reči.
- Običan ljudski mozak služi se pojmovima dvojine, svetlost i senka,slatko i
kiselo, dobro i zlo. Takva dvojina ne postoji u prirodi. U svetu nema ni dobrog ni
zlog, već samo postojanje i delovanje.Kad opisujemo neku radnju, mi opisujemo
život, ako tu radnju nazovemo nekim imenom – na primer pokvarenost ili
bestidnost - onda zalazimo u oblast subjektivnih predrasuda.
- Ali, Emile, - reče Teo - šta bi narodne mase činile bez moralnih
predrasuda?
- Moral je kao Vera - nastavi Tuluz-Lotrek, - uspavljujuće sredstvo, da ljudi
zatvore oči i da ne vide svu bedu svog života.
- Vaša amoralnost nije ništa drugo već anarhizam, Zola - reče Sera - i to
nihilistički anarhizam. Drugi su to pokušali, ali nije uspevalo.
- Naravno da moramo imati ustaljene pravilnike - složi se Zola. – Opšti
napredak zahteva žrtve od pojedinaca. Ja ne zameram moralu, nego samo
sramežljivosti koja pljuje na „Olimpiju" i želi da smrvi Mopasana. Kažem vam,
moral je danas u Francuskoj potpuno ograničen na erotičnu zonu. Ostavite ljude
da spavaju s kim žele, ja ne poznajem neki viši moral od toga.
- To me podseća na jednu večeru koju sam priredio pre nekoliko godina -
reče Gogen. - Jedan od ljudi koje sam pozvao reče: „Znate, prijatelju moj, ne mogu
da dovodim svoju ženu na te večere kad je vaša ljubavnica prisutna". „Dobro",
odgovorih, „večeras ću je poslati nekud napolje". Kad je večera bila završena i kad
su svi otišli kući, naša poštovana gospođa, koja je celo veče zevala, prestade da zeva
i reče mužu: „Pre nego što legnemo zajedno, hajde da malo pričamo- bezobrazne
priče". A muž joj reče: „Večeras ćemo samo pričati. Prejeo sam se".
- To vam sve kazuje! - povika Zola, smejući se glasno.
- Ostavimo etiku za trenutak po strani i vratimo se nemoralnosti u
umetnosti - reče Vincent. - Niko nikada nije nazvao moje slike bestidnim, ali me
stalno optužuju zbog jedne još veće nemoralnosti, zbog ružnoće.
- To ste dobro rekli, Vincente - reče Tuluz-Lotrek.
- Da, to je za javnost suština novog nemorala - složi se Gogen. - Jeste li videli
kako nas je ovog meseca nazvao Mercure de France? Kult ružnoće!
- Istom kritikom sam i ja pogođen - reče Zola. - Jedna kneginja mi je rekla
pre neki dan: „Moj dragi gospodine Zola, zašto jedan čovek sa tako izuzetnim
talentom kao vi ide po svetu i prevrće kamenje samo da bi video kakve vrste
prljavih insekata mile ispod njega?"
Lotrek izvadi jedne stare novine iz džepa.
- Slušajte šta je rekla kritika o mojim slikama na poslednjoj izložbi u Salonu
nezavisnih. „Tuluz-Lotreku se može prigovoriti što uživa u tome da prikazuje
trivijalnu veselost, prostačke zabave i 'niske tipove'. Izgleda da nema smisla za
lepotu čovečjeg lica, za eleganciju oblika, i ljupkost pokreta. Istina je da on slika sa
puno ljubavi bića ružno građena, zdepasta i odvratna u svojoj ružnoći, ali od kakve
je vrednosti takva izopačenost?"
- Senke Franca Halsa - promrmlja Vincent.
- On je u pravu - reče Sera. - Ako niste izopačeni u svakom slučaju ste
zavedeni. Umetnost treba da se bavi apstraktnim stvarima, kao što su boje, crtež,
ton. Ne sme se upotrebiti za popravljanje društvenog stanja niti za traženje ružnog.
Slikanje mora biti kao muzika, odvojeno od svakidašnjice.
- Viktor Igo je umro lane, - reče Zola - a s njim je umrla i cela jedna
civilizacija. Civilizacija lepih gestova, romantičnosti, umetničkih laži i prepredenog
izvrdavanja. U mojoj knjizi se zastupa nova civilizacija: nemoralna civilizacija
dvadesetog veka. A isto tako i u vašim slikama. Bugero još uvek vuče svoju lešinu
ulicama Pariza, ali on se razboleo onog dana kad je Eduard Mane izložio svoj
„Doručak na travi", a umro je onog dana kad je Mane završio „Olimpiju". E, sad je i
Mane otišao, a takođe i Domije, ali još imamo Degaa, Lotreka i Gogena, da nastave
njihovo delo.
- Ubaci i ime Vincenta Van Goga u taj spisak - reče Tuluz-Lotrek.
- Stavi ga na čelo spiska - reče Ruso.
- Eto, Vincente, - reče Zola smejući se - proglašeni ste za pripadnika kulta
ružnoće. Prihvatate li to naimenovanje?
- Avaj, - reče Vincent - bojim se da sam takav rođen.
- Hajde, onda, da formulišemo svoj manifest, gospodo - reče Zola. - Prvo, mi
smatramo da je svaka istina lepa, ma kako njeno lice izgledalo nakazno.
Prihvatamo sve što pruža priroda, bez ikakvog odbacivanja. Verujemo da ima više
lepote u surovoj istini nego u lepoj laži, da ima više poetičnosti u prostim, običnim
stvarima nego u svim pariškim salonima.Smatramo da je bol dobar, jer je to
najdublje od svih ljudskih osećanja. Smatramo da je seks lep, čak i kad je oličen u
bludnici ili podvodaču. Mi pretpostavljamo karakter ružnoći, bol lepoti, a surovu,
golu stvarnost svetu blagu Francuske. Mi prihvatamo život u potpunosti, ne
donoseći nikakve moralne sudove. Smatramo da je prostitutka isto tako dobra kao
i grofica, vratarka isto tako dobra kao i general, seljak isto tako dobar kao i
ministar, jer svi oni spadaju u okvir prirode i utkani su u potku života.
- Podignimo čaše, gospodo! - uskliknu Tuluz-Lotrek. - Pijmo u čast
amoralnosti i kulta ružnoće. Neka on ulepša i obnovi svet!
 - Gluposti! - reč Sezan.
- I još jednom „Gluposti"! - reče Žorž Sera.
9

Početkom juna Teo i Vincent su se preselili u svoj novi stan u Ulici Lepik, br. 54, na
Monmartru. Kuća je bila sasvim blizu Ulice Laval, trebalo je samo da se popnu Ulicom
Monmartr do Bulevara Kliši, pa da onda zaokrenu Ulicom Lepik, pored Mulen de la
Galet, u sasvim seoski deo Bite.
Njihov stan bio je na trećem spratu. Sastojao se od tri sobe, ostave i kuhinje. Dnevna
soba bila je udobna, sa Teovim lepim nameštajem stila Luj Filip i velikom peći, koja ih
je štitila od pariške hladnoće. Teo je imao dara da namesti kuću. Voleo je da sve bude
kako treba.Njegova spavaća soba bila je pored dnevne sobe. Vincent je spavao u sobici,
iza koje se nalazio njegov atelje - jedna soba obične veličine, sa jednim prozorom.
- Nećeš više morati da ideš u Kormanov atelje, Vincente - reče Teo. Oni su
baš premeštali i raspoređivali nameštaj u dnevnoj sobi.
- Ne, hvala bogu. Pa ipak, trebalo bi da naslikam nekoliko ženskih aktova.
Teo namesti sofu uza zid prekoputa Vincentove sobice, i baci kritički pogled po
odaji. - Već odavno nisi naslikao jedno potpuno platno u boji, zar ne? - upita on.
- Nisam.
- A zašto?
- Od kakve bi to koristi bilo? Dok ne uspem da nađem prave boje... gde
hoćeš da ti stoji ova stolica, Teo? Ispod lampe ili kraj prozora? Ali sada, kada imam
svoj sopstveni atelje...
Sutradan Vincent ustade u zoru, namesti nogare, pričvrsti komad platna na okvir,
izvadi novu sjajnu paletu koju mu je Teo kupio, i omekša četke.Kad je bilo vreme da
Teo ustane, on pristavi kafu i ode do pekare da kupi sveže kifle.
Teo je osećao Vincetovo nemirno raspoloženje za doručkom.
- E pa, Vincente, - reče on - išao si u školu tri meseca. Oh, ne mislim na
Kormana. Mislim na školu Pariza! Video si najznačajnije slike koje su naslikane u
Evropi za poslednjih trista godine. I sada si spreman da...
Vincent odgurnu upola pojedeni doručak i skoči. - Sada ću početi...
- Sedi. Završi doručak. Imaš dovoljno vremena. Nemaš ni za šta da se
brineš. Kupiću ti boje i platna na rasprodaji, tako da ćeš uvek imati dosta pri ruci.
Dobro bi bilo i da opraviš zube, hoću da budeš potpuno zdrav. Ali, za ime božje,
radi polako i pažljivo!
 Kad se Teo vratio kući te večeri, zatekao je Vincenta besnog. Šest godina radio je
svoj posao, napredujući, pod najtežim uslovima, sada, kad su mu pružene sve olakšice,
suočio se sa ponižavajućom nesposobnošću.
Tek oko deset sati Teo je uspeo da ga umiri. Kad su otišli na večeru,Vincentu se
vratilo malo samopouzdanja. Teo je izgledao bled i iscrpen.
Nedelje koje su zatim došle bile su pravo mučenje za obojicu. Kad bi se Teo vratio
iz galerije, našao bi Vincenta u jednom od stotinu raznih besova. Jak katanac na Teovim
vratima uopšte nije pomogao. Vincent je sedeo na njegovoj postelji do ranih jutarnjih
časova, prepirući se s njim. Kad bi Teo zaspao, Vincent bi ga prodrmao za ramena i
probudio ga.
- Ne šetaj po sobi, nego sedi mirno bar jedan trenutak - molio ga je jedne
noći Teo. -I prestani da piješ taj prokleti apsint. Tako Gogen nije usavršio svoje
slikanje. I slušaj me sada, ti prokleti idiote, moraš čekati najmanje godinu dana pre
nego što počneš da posmatraš svoje radove kritičkim okom. Kakve koristi imaš od
toga što ćeš se razboleti? Slabiš i postaješ nervozan. Znaš i sam da ne možeš
naslikati svoje najbolje slike u takvom stanju.
Došlo je pariško leto sa svojim vrućinama. Sunce je pržilo ulice. Ceo Pariz sedeo je
pred svojim omiljenim kafanama do jedan-dva sata izjutra, pijuckajući hladna pića.
Cveće u Bit Monmartru procvetalo je u hiljadu veselih boja. Sena je vijugala blistajući
kroz grad, između drveća i svežih zelenih travnjaka.
Vincent je svakog jutra vezivao na leđa svoje nogare i polazio da traži mesto gde bi
slikao. Nikada nije video tako vrelo, tako postojano sunce u Holandiji, niti tako duboke,
elementarne boje. Skoro svake večeri stizao bi sa slikanja na vreme da sudeluje u
vatrenim diskusijama u mezaninu Gupilove galerije.
Jednog dana Gogen je došao da mu pomogne pri mešanju nekih boja.
- Kod koga kupuješ te boje? - upita on.
- Teo ih kupuje na rasprodaji.
- Trebalo bi da pomažeš Čiča Tangija. Njegove su cene najniže u Parizu, i
usto daje na veresiju čoveku kad nema novaca.
- Koje Čiča Tangi? Čuo sam već ranije da ga pominješ.
- Zar se još nisi upoznao s njim? Bože, ne smeš gubiti više ni trenutka.Ti i
Čiča ste dva jedina iskrena komunista koja sam ja do sada sreo. Stavi tu svoju divnu
kapu od zečjeg krzna. Idemo u Ulicu Klozel.
Dok su zaokretali niz Ulicu Lepik, Gogen mu ispriča istoriju Čiča Tangija. - Pre nego
što je došao u Pariz bio je zidar. Mleo je neke boje u Eduardovoj kući, a docnije postao
nastojnik negde u Biti. Njegova žena je pazila kuću, a Čiča je počeo da prodaje boje u
tom delu grada. Upoznao se sa Pisaroom, Moneom, Sezanom, i pošto su ga oni zavoleli,
svi smo počeli da kupujemo boje kod njega. U poslednjoj pobuni prišao je
komunistima. Jednog dana, dok je sanjario čuvajući stražu, jedna banda iz Versaja
napala je njegovo stražarsko mesto. Siromah čovek nije mogao da puca na ljudska bića.
Bacio je pušku. Bio je osuđen da služi dve godine na galijama u Brestu, zbog izdajstva,
ali smo ga mi izbavili. Uštedeo je nekoliko franaka i otvorio tu malu radnju u Ulici
Klozel. Lotrek mu je fasadu obojio plavom bojom. On je bio prvi čovek koji je izložio
Sezanovu sliku. Otada smo svi nosili tamo svoje radove. Ne zato što ih on prodaje. Bože
sačuvaj! Vidite, Čiča je veliki ljubitelj umetnosti, ali pošto je siromašan on ne može da
kupi slike. Zato ih izlaže u svojoj radnjici, gde može da sedi među njima po ceo dan.
- Misliš li da on ne bi prodao slike ni kad bi za njih dobio dobru cenu?
- Nikada. On uzima samo one slike koje voli,a kada se jedanput veže za neku
od njih, ne može da je pusti iz radnje. Bio sam tamo jednog dana kad je ušao neki
dobro obučeni čovek. Divio se jednoj Sezanovoj slici i upitao za cenu. Svaki trgovac
u Parizu bio bi srećan da je proda za šezdeset franaka. Čiča Tangi je dugo vremena
gledao sliku, i onda rekao: „Ah, ovu ovde! To je jedna izuzetno dobra Sezanova
slika. Ne mogu da je dam ispod šest stotina franaka". Kad je čovek izleteo napolje,
Čiča je skinuo sliku sa zida i držao je pred sobom gledajući je sa suzama u očima.
- Kakve onda imate koristi od toga što izlaže vaše slike?
- Znaš, Čiča Tangi je čudan čovek. Sve što zna o umetnosti to je kako se
melju boje. A ipak ima nepogrešivo osećanje za autentično. Ako bude tražio neku
tvoju sliku, daj mu je. To će biti tvoj formalni ulazak u parišku umetnost. Evo Ulice
Klozel, ovde skrećemo.
Ulica Klozel bila je vrlo kratka, vezivala je Ulicu mučenika i Ulicu Anri Monije. Bila
je puna malih radnji, nad kojima su se nalazila dva ili tri sprata stanova, sa belim
prozorima. Čiča Tangijeva radnja bila je prekoputa jedne ženske osnovne škole.
Čiča Tangi je baš razgledao neke japanske reprodukcije koje su u to doba ulazile u
modu u Parizu.
- Čiča Tangi, doveo sam jednog prijatelja, Vincenta Van Goga. On je vatreni
komunista.
- Srećan sam što mogu da vas pozdravim u svojoj radnji - reče Čiča Tangi
nežnim, gotovo ženskim glasom.
Tangi je bio omanji čovek debeljušnog lica i setnih očiju kao u vernog psa. Nosio je
slamni šešir sa širokim obodom, koji mu je bio natučen do obrva. Imao je kratke ruke,
punačke šake, i čupavu bradu. Desno oko je držao poluotvoreno.
- Vi ste zbilja komunista, gospodine Van Gog? - upita on stidljivo.
- Ne znam šta podrazumevate pod komunizmom, Čiča Tangi. Ja smatram
da svako mora da radi onoliko koliko može, i to posao koji najviše voli, a za uzvrat
da dobije sve što mu je potrebno.
- Vrlo jednostavno! - nasmeja se Gogen.
- Oh, Pole, - reče Čiča Tangi - vi ste radili na Berzi. Novac pretvara ljude u
životinje, zar nije tako?
 - Da, novac, ali i nedostatak novca.
- Ne, nikada nedostatak novca, samo nedostatak hrane i sredstava za život.
- Tako je, Čiča Tangi - reče Vincent.
- Naš prijatelj Pol - reče Tangi - prezire ljude koji zarađuju novac, a nas
prezire zato što ne možemo ništa da zaradimo. Ali ja bih više voleo da pripadam
ovoj drugoj vrsti. Svaki čovek koji živi sa više od pedeset santima dnevno, nitkov
je.
- Onda se vrlina - reče Gogen - javila kod mene silom prilika. Čiča Tangi,
hoćete li da mi date još malo boje na veresiju? Znam da vam dugujem već prilično,
ali ne mogu da radim ako...
- Da, Pole, daću vam na veresiju. Kad bih ja imao malo manje poverenja u
ljude, a vi malo više, obojica bismo bili srećniji. Gde je nova slika koju ste mi
obećali? Možda bih mogao da je prodam i nadoknadim novac za boje.
Gogen namignu Vincentu. - Doneću vam dve, Čiča Tangi, da ih obesite jednu pored
druge. A sada, ako hoćete da mi date jednu tubu crne, jednu žute...
- Platite svoj račun i dobićete još boja!
Tri čoveka se istovremeno okrenuše.Gospođa Tangi, zalupivši vratima dnevne
sobe, uđe u radnju. Bila je to mršava, mala žena strogog, uskog lica i očiju punih
gorčine. Ona besno jurnu na Gogena.
- Zar mislite da mi držimo radnju u dobrotvorne svrhe? Zar mislite da
možemo da jedemo Tangijev komunizam? Platite taj račun, lopužo, ili ću vas
predati policiji!
Gogen se osmehnu najzanosnije što je mogao, uze gospođu Tangi za ruku i galantno
je poljubi.
- Ah, Ksantipo, kako lepo danas izgledate!
Gospođa Tangi nije znala zašto je taj lepi grubijan uvek naziva Ksantipom, ali joj se
sviđao zvuk tog imena i bila je polaskana.
- Nemojte misliti da me možete prevariti, vi propalice. Robovala sam celog
svog života meljući te prljave boje, a sada dolazite vi da mi ih ukradete.
- Moja divna Ksantipo, ne ljutite se na mene. Vi imate dušu umetnika. Mogu
to da vidim na vašem lepom licu.
Gospođa Tangi podiže kecelju kao da je htela da obriše umetničku dušu sa svog lica.
- Uh! - povika ona. - Jedan umetnik u porodici je dovoljan. Verovatno vam je rekao da
hoće da živi samo sa pedeset santima dnevno. Šta mislite, gde li bi našla tih pedeset
santima kad ih ja ne bih zarađivala za njega?
- Ceo Pariz govori o vašoj ljupkosti i vašoj sposobnosti, draga gospođo.
On se ponovo saže i dodirnu usnama njenu naboranu ruku. Ona postade blaža.
 - No, vi ste propalica i laskavac, ali možete ovoga puta dobiti malo boje.
Samo gledajte da platite svoj račun.
- Za tu ljubaznost, moja divna Ksantipo, naslikaću vaš portret. Jednog dana
on će visiti u Luvru i ovekovečiće nas oboje.
Malo zvono na vratima zazvoni. Neki nepoznat čovek uđe. - Ona slika koju imate u
izlogu - reče on. - Ona mrtva priroda. Od koga je?
- Od Pola Sezana.
- Sezana. Nikad nisam čuo za njega. Je li za prodaju?
- Ah ne, nažalost, već je...
Gospođa Tangi skide kecelju, gurnu Tangija ustranu i živo priđe čoveku.
- Pa naravno da je za prodaju. To je lepa mrtva priroda, zar ne, gospodine?
Jeste li ikada videli tako lepe jabuke? Prodaćemo vam ih jeftino, gospodine, pošto
im se divite.
- Koliko?
- Koliko, Tangi? - upita gospođa, sa pretnjom u glasu.
Tangi s mukom proguta. - Tri st...
- Tangi!
- Dve st...
- TANGI!
- U redu, sto franaka.
- Sto franaka? - reče stranac. - Za jednog nepoznatog slikara? Bojim se da je
to suviše. Bio sam spreman da platim dvadeset i pet.
Gospođa Tangi izvadi sliku iz izloga.
- Vidite, gospodine, to je velika slika. Ima tu četiri jabuke. Četiri jabuke staju
sto franaka. Vi želite da potrošite samo dvadeset pet franaka. Pa zašto onda ne
uzmete samo jednu jabuku?
Čovek je jedan trenutak posmatrao sliku, pa onda reče: - Da, to bih mogao da
učinim. Isecite ovu jabuku iz slike i ja ću je uzeti.
Gospođa otrča u svoj stan, donese makaze i odseče jednu jabuku. Zamota je u papir,
pruži je čoveku i uze dvadeset pet franaka. On izađe iz radnje sa paketom ispod ruke.
- Moj omiljeni Sezan - zavapi Tangi. - Stavio sam ga u izlog da bi ga ljudi
mogli pogledati i nastaviti put srećni.
Gospođa stavi isečenu sliku na tezgu.
 - Idući put kad neko želi da kupi Sezana, a nema mnogo novaca, prodaj mu
jednu jabuku. Uzmi onoliko koliko dobiješ za nju. Ionako ništa ne vrede, on slika
toliko jabuka. Nemojte se smejati, Gogene, to isto važi i za vas. Skinuću sa zidova
sve vaše slike i prodavaću vaše nage divljakinje po pet franaka komad.
- Moja draga Ksantipo, - reče Gogen - dockan smo se sreli u životu. Da ste vi
bili moj ortak na Berzi, do sada bi Francuska banka bila naša.
Kad se gospođa povuče u svoje odaje, Čiča Tangi reče Vincentu: - Vi ste slikar,
gospodine? Nadam se da ćete ovde kupovati boje. A možda ćete mi dozvoliti da vidim
neke vaše slike?
- Sa najvećim zadovoljstvom. Ovo su divne japanske reprodukcije. Da li su
za prodaju?
- Da. Postale su velika moda u Parizu otkako su braća Gonkur počela da ih
sakupljaju. One mnogo utiču na naše mlade slikare.
- Sviđaju mi se ove dve. Želeo bih da ih prostudiram. Koliko staju?
- Tri franka komad.
- Uzeću ih. Oh bože, zaboravio sam. Poslednji franak sam potrošio jutros.
Gogene, imate li šest franaka?
- Ne budite smešni.
Vincent sa žaljenjem spusti na tezgu dve japanske reprodukcije.
- Bojim se da ću morati da ih ostavim, Čiča Tangi.
Čiča gurnu reprodukcije Vincentu u ruke i pogleda ga sa stidljivim,setnim
osmehom na svom neupadljivom licu.
- To vam je potrebno za vaš rad. Molim vas uzmite ih. Platićete mi drugi
put.

10

Teo odluči da pozove u goste Vincentove prijatelje. Spremili su četiri tuceta tvrdo
kuvanih jaja, doneli krčag piva, i bezbroj činija napunili kolačima. Dim od duvana bio
je tako gust u dnevnoj sobi da je Gogen, kada je pokretao svoje ogromno telo iz jednog
kraja sobe u drugi, izgledao kao neki okeanski parobrod koji dolazi kroz maglu. Lotrek
se smestio u jedno uglu, razbijao jaja o jednu od Teovih omiljenih stolica, i bacao ljuske
na tepih. Ruso je bio uzbuđen zbog nekog mirišljavog pisamceta koje je toga dana
primio od neke obožavateljke, koja je želela da se upozna s njim. Pričao je tu priču po
stoti put, razrogačenih i začuđenih očiju. Sera je baš stvarao neku novu teoriju, i pribio
je Sezana uz prozor, objašnjavajući mu je. Vincent je sipao pivo iz krčaga, smejao se
Gogenovim bestidnim pričama, čudio se sa Rusoom koja bi to dama mogla da bude,
svađao se sa Lotrekom da li se linijama ili tačkama boje može bolje izraziti neka
impresija, i najzad izbavio Sezana iz Seraovih kandži.
Soba je htela da se rasprsne od galame. Svi ti ljudi bili su moćne ličnosti, strasni
egoisti, i vatreni ikonoklasti. Teo ih je nazivao monomanijacima. Voleli su da se
svađaju, da se bore, da psuju, da brane svoje teorije, i da sve ostalo proklinju. Glasovi
su im bili jaki i grubi, broj stvari koje su oni mrzeli bio je ogroman. Jedna dvorana
dvadeset puta veća od Teove sobe bila bi suviše mala da sadrži dinamičnu snagu tih
borbenih, glasnih slikara.
Ta buka u sobi, koja je Vincenta raspaljivala da oduševljeno gestikulira i govori,
izazvala je kod Tea strašnu glavobolju. Sva ta vika bila je tuđa njegovoj prirodi.
Neobično je voleo sve te ljude u sobi. Zar se nije zbog njih onako mirno, neprekidno
borio sa Gupilom? Ali te grube, neotesane ličnosti bile su mu strane. Teo je imao u sebi
prilično ženstvenosti. Tuluz-Lotrek, sa svojim uobičajenim sarkastičnim humorom,
jedanput je primetio:
„Šteta što je Teo Vincentov brat. Mogao bi da mu bude tako savršena žena".
Teo je smatrao da je isto tako neukusno što on prodaje Bugeroove slike kao što bi
bilo neukusno da ih Vincent slika. Pa ipak, ako bude prodavao Bugeroove slike,
Valadon će mu dozvoliti da izloži Degaa. Jednog dana će nagovoriti Valadona da mu
dozvoli da izloži Sezana, pa onda Gogena ili Lotreka, i najzad, jednog dana u dalekoj
budućnosti, i Vincenta Van Goga...
On baci još jedan pogled na bučnu, dimljivu sobu, punu svađe, izvuče se neopaženo
kroz prednja vrata, i pođe ka Biti, sam, gledajući pariške svetlosti koje su se prostirale
pred njim.
Gogen se svađao sa Sezanom. Mahao je jednim tvrdom kuvanim jajetom i kolačićem
u jednoj, a čašom piva u drugoj ruci. Hvalisao se da je on jedini čovek u Parizu koji
može da pije pivo dok drži lulu u ustima.
- Vaše slike su hladne, Sezane - vikao je on. - Ledene. Smrzavam se kad ih
samo pogledam. Nema ni zrna emocije u svim onim kilometrima platna na koje ste
vi nabacali boju.
- Ja ne pokušavam da slikam emocije - odvrati Sezan. - Ostavljam to
piscima. Ja slikam jabuke i pejzaže.
- Vi ne slikate emociju zato što ne smete da je slikate. Vi slikate očima, eto
čim vi slikate.
- A čime drugi slikaju?
- Svim mogućim stvarima. - Gogen brzo prelete pogledom preko sobe. -
Lotrek, na primer, slika slezinom. Vincent slika srcem. Sera slika razumom, to je
isto tako rđavo kao slikati očima, a Ruso slika maštom.
- A čime vi slikate, Gogene?
- Ko, ja? Ne znam. Nikad o tome nisam mislio.
 - Kazaću vam - reče Lotrek. - Vi slikate svojim polnim organima.
Kad se smeh na račun Gogena stišao,Sera se naže preko divanskog naslona i povika:
- Možete se smejati čoveku koji slika razumom, ali pomoću toga sam otkrio kako ću
postići da naše slike dvostruko deluju.
- Zar ću morati opet da slušam ispočetka to trabunjanje? – progunđa Sezan.
- Umukni, Sezane! Gogene, skrasi se jednom i ne zauzimaj celu sobu.Ruso,
prestani da pričaš tu prokletu priču o svojoj obožavateljki. Lotrek, baci mi jedno
jaje. Vincente, mogu li da dobijem jedan kolač? A sada svi slušajte!
- Šta ti je, Sera? Nisam te video tako uzbuđenog otkako je onaj čovek
pljunuo na tvoju sliku u Salonu odbijenih.
- Slušajte! Šta je danas slikarstvo? Svetlost. Kakva svetlost? Nijansirana
svetlost. Tačke boja koje se slivaju jedna u drugu...
- To nije slikanje, to je poentilizam!
- Za ime božje, Žorže, zar ćeš opet da intelektualiziraš?
- Umukni! Završili smo jedno platno. Šta onda radimo? Predamo ga nekoj
budali koja ga stavi u nemoguć zlatan okvir i ubije i poslednji efekat. E pa, ja
predlažem da nikada ne pustimo sliku iz ruku dok sami ne stavimo okvir, tako da
on postane sastavni deo slike.
- Ali, Sera, završio si suviše brzo. Svaka slika mora da visi u nekoj sobi. A
ako je soba pogrešene boje, onda će ubiti i sliku i okvir.
- To je istina, zašto ne bismo obojili sobu da odgovara okviru?
- To je dobra ideja - reče Sera.
- A šta ćemo sa kućom u kojoj je ta soba?
- I sa gradom u kome je ta kuća?
- Oh, Žorže, kakve ti sve proklete ideje ne padaju na pamet!
- Eto posledice slikanja razumom.
- Razlog zašto vi glupaci ne slikate razumom jeste taj što ga nemate!
- Pogledajte Žoržovo lice, svi. Brzo! Ovoga puta se naučnik naljutio, hvala
bogu.
- Zašto se vi uvek međusobno svađate? - upita Vincent. - Zašto ne pokušate
da sarađujete?
- Ti si komunista u ovoj grupi - reče Gogen. - Hajde, reci nam šta ćemo dobiti
ako budemo radili zajedno?
- Dobro, - reče Vincent, ubacujući tvrdo kuvano žumance u usta – kazaću
vam. Izradio sam jedan plan. Imamo mnogo nepoznatih veličina. Mane,Dega, Sisli i
 Pisaro utrli su nam put. Oni su priznati, i njihove slike se izlažu u velikim
galerijama. U redu, oni su slikari Velikog bulevara. A mi moramo ići u sporedne
ulice. Mi smo slikari Malog bulevara. Zašto ne bismo mogli da izlažemo svoje slike
u malim restoranima sporednih ulica, u radničkim restoranima? Svaki od nas bi
učestvovao, recimo, sa pet slika. Svako poslepodne stavili bismo ih na neko novo
mesto. Prodavali bismo slike za onoliko koliko bi radnici mogli da plate. Povrh toga
što bi naše slike stalno bile pred publikom, pružili bismo priliku siromašnim
ljudima Pariza da vide dobru umetnost i da kupe lepe slike skoro zabadava.
- Tiens! - uzdahnu Ruso, širom otvorenih očiju od oduševljenja. - To je
divno.
- Potrebno mi je godinu dana da svršim jednu sliku - gunđao je Sera. - Zar
mislite da ću je prodati nekom prljavom stolaru za pet sua?
- Mogli biste da date svoje male studije.
- Da, ali recimo da restorani neće da prime naše slike?
- Sigurno će ih uzeti.
- Zašto ne bi? Ništa ih ne košta, a ulepšava im restoran.
- Kako bismo to uradili? Ko će naći restoran?
- Sve sam to uredio - povika Vincent. - Čiča Tangi će biti naš menadžer. On
će naći restoran, obesiti slike, i uzimati novac.
- Naravno. On je pravi čovek za to.
- Ruso, budite dobri i trknite do Čiča Tangija. Kažite mu da nam je potreban
zbog važnog posla.
- Na mene ne računajte u toj stvari - reče Sezan.
- Šta ti je? - upita Gogen. - Bojiš li se da se tvoje lepe slike ne uprljaju
pogledima radnika?
- Nije to. Vraćam se u Eks krajem meseca.
- Pokušajte samo jedanput, Sezane - navaljivao je Vincent. - Ako ne bude
uspelo, ništa nećete izgubiti.
- E pa, dobro.
- Kada završimo sa restoranima, - reče Lotrek - mogli bismo početi sa
javnim kućama. Poznajem skoro sve madames na Monmartru. One imaju bolje
mušterije, i ja mislim da bismo postigli više cene.
Čiča Tangi uđe trčeći, sav uzbuđen. Ruso mu je objasnio samo u najgrubljim crtama
u čemu je stvar. Njegov okrugli slamni šešir beše mu se nakrivio na glavi, a malo ružno
lice sijalo mu se od živog uzbuđenja.
 Kad je čuo kakav je plan, on uzviknu: - Da, da, ja znam pravo mesto. Restoran
Norven. Vlasnik je moj prijatelj. Njegovi su zidovi goli, i on će biti srećan. Kad tamo
završimo, znam jednog drugog u Ulici Pjer... Oh, ima hiljada restorana u Parizu. - Kad
će se održati prva izložba kluba sa Malog bulevara? - upita Gogen.
- Zašto da odgađamo? - predloži Vincent. - Zašto ne bismo sutra?
Tangi poče da skače na jednoj nozi, skide šešir, a onda ga opet nabi na glavu.
- Da, da, sutra! Donesite mi svoje slike sutra ujutru. Posle podne obesiću ih
u restoranu Norven. A kad ljudi budu došli na večeru, mi ćemo izazvati senzaciju.
Prodavaćemo slike kao svećice na Uskrs. Šta mi to dajete? Čašu piva? Dobro!
Gospodo, popijmo za Komunistički umetnički klub Malog bulevara. Neka njegova
prva izložba predstavlja uspeh!

11

Čiča Tangi zakuca na vrata Vincentovog stana sutradan ujutru.

- Obišao sam već i druge da im kažem - reče on. - Možemo da izložimo u
restoranu Norven samo pod uslovom da tamo večeramo.
- U redu.
- Dobro. I drugi su se složili. Ne možemo da obesimo slike pre pola pet.
Možete li doći u moju radnju u četiri sata? Svi ćemo poći zajedno.
- Biću tamo.
Kad je Vincent stigao u plavu radnju u Ulici Klozel, Čiča Tangi je već tovario slike
na ručna kolica. Ostali su sedeli unutra, pušeći i raspravljajući o japanskim
reprodukcijama.
- Alors, - povika Čiča - spremni smo.
- Smem li da vam pomognem, Čiča Tangi? - upita Vincent.
- Ne, ne, ja sam menadžer.
On odgurnu kolica na sredinu ulice i poče polako da se penje uzbrdo.Slikari su išli
iza njega, dvojica po dvojica. Prvi su išli Gogen i Lotrek, voleli su da budu zajedno zbog
toga što su predstavljali smešan prizor. Sera je slušao Rusoa, koji je bio sav uzbuđen
zbog drugog mirišljavog pisma koje je primio to poslepodne. Vincent i Sezan, koji se
beše natmurio i neprestano mumlao neke nejasne reči kao „dostojanstvo" i
„pristojnost", završavali su povorku.
- Čekajte, Čiča Tangi, - reče Gogen kada su zaokrenuli i pošli uz brežuljak -
kolica su teška, natovarena besmrtnim remek-delima. Pustite da ih ja malo guram:
 - Ne, ne - povika Čiča Tangi, trčeći napred. - Ja sam barjaktar ove revolucije.
Kad prva puška opali, ja ću pasti.
Smešan su prizor pružali ti tako različiti, čudnovato obučeni ljudi, koji su išli
sredinom ulice iza jednih prostih kolica. Nisu se ljutili na svet koji je buljio u njih.
Smejali su se i razgovarali u najboljem raspoloženju.
- Vincente, - povika Ruso - jesam li vam pričao o pismu koje sam primio
danas posle podne? Opet je namirisano. Od iste gospođe.
On dotrča do Vincenta, mašući rukama, ponovo pričajući istu onu beskonačnu
priču. Kad je najzad završio i vratio se Serau, Lotrek pozva Vincenta.
- Znate li ko je ta Rusoova gospođa? - upita on.
- Ne. Kako bih mogao da znam?
Lotrek se nasmeja. - To je Gogen. On želi da obraduje Rusoa ljubavnom aferom.
Jadnik, nije nikada imao ženu. Gogen će ga kljukati namirisanim ljubavnim pismima
dva meseca, a zatim će ga pozvati na sastanak. Obući će se u žensko odelo i naći će se
sa Rusoom na Monmartru, u jednoj sobi koja ima rupice da se može viriti unutra. Svi
ćemo biti tamo i gledaćemo kroz rupice kako Ruso prvi put leže sa ženom. Biće
izvanredno.
- Gogena, ti si pravi sotona.
- Oh, mani, Vincente - reče Gogen. - Ja mislim da je to divna šala.
Najzad su stigli u restoran Norven. Bilo je to jedno skromno mestašce, ututkano
između jedne vinare i skladišta za konjsku opremu. Fasada je bila obojena žutom
bojom, a zidovi unutra bili su svetloplavi. U odaji je bilo dvadesetak stolova sa crveno-
belim kariranim stolnjacima. U dnu, kraj kuhinjskih vrata, stajala je visoka tezga za
vlasnika.
Čitav sat slikari su se svađali oko toga koje slike treba da budu obešene jedna pored
druge. Čiča Tangi je bio sasvim zbunjen. Vlasnik je počinjao da se ljuti, jer se čas večere
približavao, a u restoranu je vladao pravi haos. Sera nije hteo da dozvoli da se njegove
slike uopšte obese, jer bi plavo obojeni zid ubio boju njegovog neba. Sezan nije
dozvoljavao da njegova mrtva priroda visi pored Lotrekovih „bednih plakata", a Ruso
je bio uvređen zbog toga što su njegove slike hteli da stave u dno sale, blizu kuhinje.
Lotrek je navaljivao da jednu od njegovih slika obese u nužniku.
- To je trenutak kada čovek najviše razmišlja - reče on.
Ciča Tangi priđe Vincentu sav očajan. - Evo - reče on. - Uzmite ova dva franka,
dodajte još malo, i izgurajte ih sve prekoputa u bar. Kad bih imao samo petnaest miuta,
mogao bih da završim.
Podvala je uspela. Kad su se vratili u restoran, izložba je bila uređena. Prestali su
da se svađaju i seli su za jedan veliki sto pored ulaznih vrata. Čiča Tangi je namestio
natpise svuda po zidovima.
 OVE SLIKE SU ZA PRODAJU, JEFTINO OBAVEŠTENJA
KOD VLASNIKA.
Bilo je pola šest. Večera se nije služila pre šest sati. Ljudi su bili uzbuđeni kao
učenice. Svakiput kad bi se vrata otvorila, sve bi se oči pune nade uperile u njih.
Norvenove mušterije nisu nikad dolazile pre šest sati.
- Pogledaj Vincenta - šapnu Gogen Serau. - Nervozan je kao primadona.
- Znaš šta, Gogene, - reče Lotrek - kladim se s tobom u večeru da ću ja
prodati sliku pre tebe.
- Primam.
- Sezane, a tebi nudim tri prema jedan - reče Lotrek.
Sezan pocrvene na tu uvredu, a svi se nasmejaše.
- Zapamtite - reče Vincent. - Čiča Tangi će prodavati. Neka niko ne pokušava
da se cenjka sa kupcima.
- Zašto ne dolaze? - upita Ruso. - Već je kasno.
Što se kazaljka više približavala broju šest, grupa je postajala sve uznemirenija. Na
kraju zadirkivanja prestadoše. Ljudi nisu skidali očiju sa vrata. Sve ih obuze osećanje
napetosti.
- Nisam se ovako osećao ni kada sam izlagao sa „Nezavisnima" pred svim
pariškim kritičarima - promrmlja Sera.
- Gledaj! Gledaj! - prošaputa Ruso - onaj čovek što prelazi ulicu. On dolazi
ovamo. On je gost.
Čovek prođe pored Norvena i nestade. Sat na zidu otkuca šest puta. Na poslednji
otkucaj vrata se otvoriše ijedan radnik uđe. Bio je bedno odeven. Linije umora
ocrtavale su mu se na ramenima i leđima.
- Sada, - reče Vincent - sada ćemo videti.
Radnik se odvuče do jednog stola u drugom kraju sobe, baci kapu na vešalicu i sede.
Šestorica slikara su ga napregnuto posmatrala. Čovek pogleda jelovnik, poruči plat du
jour, i idućeg trenutka je već srkao svoju supu velikom kašikom. Nije ni digao pogleda
sa tanjira.
- Tiens, - reče Vincent, - c 'est curieux.
Dva limarska radnika uđoše. Vlasnik im nazva dobro veče. Oni klimnuše glavom,
sedoše na najbliže stolice, i smesta zapodenuše žučnu raspravu oko nečeg što se
dogodilo toga dana.
Restoran se polako punio. Nekoliko žena dođe sa muškarcima. Izgledalo je da svako
ima svoj redovan sto. Prvo što bi pogledali bio je jelovnik, a kada bi ih kelner poslužio,
tako bi se zaneli u jelo da se ne bi ni osvrnuli. Posle večere zapalili bi svoje lule, ćaskali,
razvili svoje večernje novine, i čitali.
 - Žele li gospoda da im sada donesem večeru? - upita kelner oko sedam sati.
Niko ne odgovori. Kelner ode. Neki čovek i žena uđoše.
Dok je bacao svoj šešir na vešalicu, čovek primeti Rusoovog tigra koji je virio iz
džungle. On ga pokaza svojoj prijateljici.Za slikarskim stolom svi zaustaviše disanje.
Ruso se pridiže sa stolice. Žena nešto reče tihim glasom i nasmeja se. Oni sedoše i
približivši glavu uz glavu, počeše halapljivo da gutaju večeru.
U četvrt do osam kelner bez pitanja donese supu. Niko je i ne okusi. Kad se ohladila,
kelner je odnese. On donese plat du jour. Lotrek poče da crta nešto viljuškom po
sosu.Samo je Ruso mogao da jede. Svi, pa čak i Sera, iskapiše svoje čaše kiselog vina. U
restoranu je bilo toplo od mirisa hrane, od zadaha ljudi koji su ceo dan radili i znojili
se na vrelom suncu.
Jedan po jedan, gosti platiše račun, odgovoriše na učtivo „Laku noć" vlasnikovo, i
izađoše.
- Žao mi je, gospodo, - reče kelner - ali već je pola devet, i mi zatvaramo.
Čiča Tangi skide sa zidova slike i iznese ih na ulicu.A onda pođe gurajući kolica kroz
sumrak koji se polako spuštao.

12

Duh starog Gupila i strica Vincenta Van Goga zauvek je iščezao iz galerija. Umesto
toga slike su počele da se prodaju kao i svaka druga roba, na primer cipele ili haringe.
Tea su neprestano gonli da što više zaradi, a da prodaje slabije slike.
- Slušaj, Teo, - reče Vincent - zašto ne napustiš Gupila?
- Drugi trgovci umetničkim predmetima su isto tako rđavi – umorno odgovori
Teo. - Osim toga, tamo sam već tako dugo. Bolje bi bilo da ne menjam mesto.
- Moraš ga promeniti. Ja to ne tražim od tebe! Svakim danom si sve nesrećniji
tamo. Ne misli na mene! Ja ću lako otići ako zatreba. Teo, ti si najpoznatiji i
najomiljeniji trgovac umetničkim stvarima u Parizu. Zašto ne otvoriš sopstvenu
radnju?
- Oh, bože, zar ćemo opet početi istu priču?
- Slušaj, Teo. Imam divnu ideju. Otvorićemo komunističku radnju sa umetničkim
predmetima. Svi ćemo ti dati svoje slike, a od onog što dobiješ za njih živećemo svi
zajedno. Možemo da sakupimo dovoljno novaca da otvorimo jednu malu radnju u
Parizu, a uzećemo kuću negde na selu, gde ćemo svi živeti i raditi. Portije je prodao
Lotrekovu sliku pre neki dan, a Čiča Tangi je prodao nekoliko Sezanovih. Siguran sam
da ćemo zainteresovati mlade pariške kupce slika. A ne bi nam bilo potrebno mnogo
novaca da održavamo tu kuću na selu. Svi bismo živeli zajedno, skromnim životom,
umesto da držimo tuce stanova u Parizu.
 - Vincente, strašno me boli glava. Pusti me sada da legnem, hoćeš li?
- Ne, možeš da spavaš u nedelju. Slušaj, Teo... kuda ideš? U redu, svuci se ako
hoćeš, ali ja ću ipak da ti govorim. Evo, sešću kraj uzglavlja. Dakle, ako si nesrećan kod
Gupila, i svi mladi slikari Pariza pristaju, i možemo da sakupimo zajedno malo novaca...
Sutradan uveče sa Vincentom su došli Čiča Tangi i Lotrek. Teo se nadao da će
Vincent da provede veče van kuće. Sitne oči Čiča Tangija igrale su od uzbuđenja.
- Gospodine Van Gog, gospodine Van Gog, to je divna ideja! To morate da učinite.
Ja ću napustiti radnju i preseliću se s vama u selo. Ja ću mleti boje, razapinjati platna, i
praviti okvire. A tražim samo stan i hranu.
Teo s uzdahom pusti knjigu.
- Odakle ćemo nabaviti novac za to preduzeće? Novac da otvorimo radnju, da
zakupimo kuću, i da hranimo sve te ljude?
- Evo, poneo sam ga sa sobom! - povika Čiča Tangi. - Dvesta dvadeset franaka. Sve
što sam do sada uštedeo. Uzmite ga, gospodine Van Gog. To će nam pomoći da
osnujemo koloniju.
- Lotrek, vi ste pametan čovek. Šta kažete na sve ove gluposti?
- Ja mislim da je to odlična ideja. Kako stvari sada stoje, mi ne samo što se borimo
sa celim Parizom nego i između sebe. Kad bismo predstavljali jedan ujedinjeni front...
- Dobro, vi ste bogati. Hoćete li da nam pomognete?
- A, ne. Ako bi to bila kolonija koju bi neko izdržavao,onda bi izgubila svoju svrhu.
Ja ću dati dvesta dvadeset franaka, isto kao i Čiča Tangi.
- To je ludačka ideja! Da svi vi imate bar malo pojma o poslovnim stvarima...
Čiča Tangi pritrča Teu i zgrabi ga za ruku.
- Moj dragi gospodine Van Gog, preklinjem vas ne nazivajte to ludačkom idejom.
Vi morate, vi prosto-naprosto morate...
- Sada više nema izvlačenja, Teo - reče Vincent. - Uhvatili smo te! Mi ćemo pronaći
novac i proglasiti te za našeg gospodara. Rekao si zbogom Gupilu. S tim je svršeno.
Sada si upravitelj Komunističke umetničke kolonije.
Teo pređe rukom preko očiju.
- Već vidim sebe kako upravljam čoporom divljih životinja.
Kad se Teo iduće večeri vratio kući, zatekao je sobu prepunu uzbuđenih slikara.
Vazduh je bio plav od smrdljivo duvanskog dima, i uzburkan od glasnih, buntovnih
glasova. Vincent je sedeo na jednom lomnom stočiću usred sobe, kao
ceremonijalmajstor.
- Ne, ne! - vikao je on. - Neće biti plate. Nikakav novac. Uopšte nećemo viđati
novac po godinu dana. Teo će prodavati slike, a mi ćemo dobijati hranu, stan i
materijal.
 - A šta će biti sa ljudima čije se slike ne budu prodavale? - upita Sera. - Koliko
ćemo vremena da ih izdržavamo?
- Dokle god budu hteli da ostanu s nama i da rade.
- Divno - progunđa Gogen. - Svi amateri Evrope doći će na naš prag.
- Evo gospodina Van Goga! - povika Čiča Tangi, spazivši Tea, koji je stajao
naslonjen na dovratak. - Triput „hura" za našeg upravitelja!
- Hura za Tea! Hura za Tea! Hura za Tea!
Svi su bili strašno uzbuđeni. Ruso je hteo da zna da li će moći da daje časove violine
u koloniji. Anketen je rekao da duguje kiriju za tri meseca,i da bi bilo dobro da nađu
kuću što pre. Sezan je zahtevao da se čoveku dozvoli da troši svoj novac ako ga ima.
Vincent je vikao: - Ne, to bi uništilo naš komunizam. Mi sve moramo deliti, i to deliti
podjednako. - Lotrek je hteo da zna da li će moći da drži žene u kući. Gogen je insistirao
na tome da svako mora da priloži bar dve slike mesečno!
- Onda ja ne pristupam! - povika Sera. - Ja mogu da naslikam samo jednu veliku
sliku godišnje.
- A šta će biti sa materijalom? - upita Čiča Tangi. - Da li ću svima davati nedeljno
istu količinu boje i platna?
- Ne, ne, naravno da nećete - vikao je Vincent. - Svako će dobiti onoliko materijala
koliko mu je potrebno, ni manje ni više. Isto kao i hranu.
- Da, ali šta će biti s ostatkom novca? Kad počnemo da prodajemo svoje slike? Ko
će uzimati zaradu?
- Niko neće uzimati zaradu - reče Vincent. - Čim budemo imali malo ušteđenog
novca, otvorićemo galeriju u Bretanji. Zatim ćemo otvoriti drugu, u Provansi. I uskoro
ćemo imati galerije po celoj zemlji, i putovaćemo iz jednog mesta u drugo.
- A ko će plaćati vozne karte? Da li će i to ići iz dobiti?
- Da, i koliko ćemo moći da putujemo? Ko će to odlučivati?
- Recimo da ima suviše slikara za jednu kuću u punoj sezoni? Ko će ostati napolju,
možete li to da mi kažete?
- Teo,Teo, ti ćeš upravljati tim poslom. Sve nam reci. Može li svako da se pridruži?
Je li broj članova ograničen? Da li ćemo morati da slikamo prema nekom sistemu? Da
li ćemo imati modele tamo u kući?
U zoru se sastanak završio. Ljudi sa donjeg sprata bili su potpuno iscrpeni od
udaranja drškom metle u tavanicu. Teo je legao da spava u četiri, ali su se Vincent, Čiča
Tangi i još nekolicina najoduševljenijih sakupili oko njegove postelje i terali ga da
podnese ostavku kod Gupila idućeg prvog.
 Kako su nedelje prolazile, uzbuđenje je sve više raslo. Umetnički svet Pariza
podelio se u dva tabora. Priznati slikari govorili su o tim ludacima, braći Van Gog. Svi
ostali su neprekidno raspravljali o novom pokušaju.
Vincent je govorio i radio kao lud, i noću i danju. Bilo je hiljadu detalja koje je
trebalo završiti: kako će dobiti novac, gde će smestiti radnju, kako će naplaćivati slike,
koji ljudi mogu da stupe u koloniju, ko će voditi kuću na selu i kako. Teo je, i protiv
svoje volje, pao u neko grozničavo uzbuđenje. Stan u Ulici Lepik bio je svake večeri
prepun. Novinari su dolazili da bi dobijali materijal za članke. Umetnički kritičari su
dolazili da raspravljaju o novom pokretu. Slikari iz cele Francuske vraćali su se u Pariz
da se upišu u organizaciju.
Ako je Teo bio kralj, Vincent je bio kraljevski organizator. Sastavio je bezbroj
planova, ustava, budžeta, molbi za novac, zbornika zakona i pravilnika, izjava za
novine, brošura preko kojih će upoznati Evropu sa ciljevima Komunističke umetničke
kolonije.
Bio je tako zauzet da je zaboravio da slika.
Skoro tri hiljade franaka ušlo je u blagajnu organizacije. Slikari su prilagali svaki
franak koga su mogli da se liše. Ulični vašar održan je na Bulevaru Klipi, i svaki čovek
je hvalio svoje slike. Pisma su stizala iz cele Evrope, ponekad se u njima nalazila
isprljana i izgužvana novčanica od jednog franka. Parižani koji su voleli umetnost
dolazili su im u stan, tu ih je obuzimalo oduševljenje za nov pokret, i oni su pre odlaska
bacali novac u otvorenu kutiju. Vincent je bio sekretar i blagajnik.
Teo je uporno tvrdio da pre nego što počnu moraju imati pet hiljada franaka. On je
našao jednu radnju u Ulici Tronšet, za koju je smatrao da se nalazi na dobrom mestu,
a Vincent je otkrio jednu divnu staru zgradu u šumi Sen Žermen-an-Lej, koja se mogla
dobiti skoro zabadava. Slike umetnika koji su želeli da se pridruže pokretu neprestano
se pristizale u stan u Ulici Lepik, tako da čovek više nije mogao da se okrene. Stotine i
stotine ljudi ulazile su u mali stan i izlazile iz njega. Svađali su se, borili, psovali, jeli,
pili i besno mlatarali rukama. Teo je dobio poruku da se seli iz stana.
Posle mesec dana nameštaj Luj Filip bio je sav uništen.
Vincent nije imao vremena ni da misli na paletu. Trebalo je pisati pisma,
intervjuisati ljude, razgledati kuće, raspaljivati oduševljenje kod svakog novog slikara
i amatera koji bi naišao. Govorio je sve dok nije promukao. Neka grozničava energija
pojavila mu se u očima. Neuredno se hranio, a gotovo nikada nije nalazio vremena za
spavanje. Večito je išao, išao, išao.
Početkom proleća, pet hiljada franaka bilo je sakupljeno. Teo je podneo ostavku
Gupilu prvog u mesecu. Odlučio je da uzme onu radnju u Ulici Tronšet. Vincent je dao
malu kaparu za kuću u Sen Žermenu. Listu članova sa kojima će se kolonija otvoriti
sastavili su Teo, Vincent, Čiča Tangi, Gogen i Lotrek. Od hrpe slika, nagomilanih u
stanu, Teo je izabrao one koje će izložiti na prvoj izložbi. Ruso i Anketen su se žučno
raspravljali oko toga ko će ukrasiti unutrašnjost radnje, a ko će je dekorisati spolja.
Teo se više nije ljutio što ga ne puštaju da spava. Sada je bio isto onako oduševljen kao
Vincent u početku. Grozničavo je radio da sve organizuje, kako bi se kolonija mogla
otvoriti u leto. Vodio je beskrajne rasprave sa Vincentom o tome da li druga kuća treba
da bude na Atlantskom Okeanu ili na Sredozemnom Moru.
Jednog jutra Vincent je otišao da spava u četiri sata ujutru, potpuno iscrpen. Teo ga
nije budio. Spavao je do podne, i ustao osvežen. Ušao je u svoj atelje. Platno na
nogarima bilo je staro već više nedelja. Boje na platnu bile su suve, ispucale, pokrivene
prašinom. Tube su bile razbacane po ćoškovima. Četke su ležale unaokolo natopljene
starom bojom. Jedan unutrašnji glas ga tiho upita: „Jedan trenutak, Vincente. Jesi li ti
slikar? Ili si komunistički organizator?"
On odnese gomilu razbacanih slika u Teovu sobu i naslaga ih na postelju. U ateljeu
je ostavio samo svoje slike. Prislonio ih je sve na nogare, jednu po jednu, grizući nokte
dok je buljio u njih.
Da, napredovao je. Polako, polako, njegove boje su postajale sve svetlije, težile su
ka nekoj kristalnoj svetlosti. Više nisu bile imitacija. Tragovi njegovih prijatelja više se
nisu mogli naći na slikama. Prvi put je primetio da razvija jednu sasvim individualnu
vrstu tehnike. Tako nešto nikada nije video. Nije čak ni znao kako je do toga došlo.On
je filtrirao impresionizam kroz svoju sopstvenu prirodu, i bio je na samoj granici da
postigne jedan vrlo čudan način izražavanja. A onda se najedanput zaustavio.
On namesti svoje poslednje slike na nogare. Odjednom, zamalo što ne uskliknu...
Izgleda da je uhvatio nešto! Njegove slike počele su da pokazuju jedan određeni metod,
jedan nov napad oružjem koje je iskovao preko zime.
Mnoge nedelje odmora omogućile su mu da sada jasno sagleda svoja dela. Video je
da razvija jednu sopstvenu impresionističku tehniku.
On se pogleda u ogledalo. Trebalo je da podseče bradu, da se ošiša,košulja mu je
bila prljava, a pantalone su visile kao meka krpa. On izglača odelo vrućom peglom,
obuče Teovu košulju, uze novčanicu od pet franaka iz kase i ode do berberina. Kad se
potpuno uredio, on zamišljeno dođe u Gupilovu galeriju na Bulevaru Monmartr.
- Teo, - reče - možeš li časkom da izađeš sa mnom?
- Šta se desilo?
- Uzmi šešir. Ima li u blizini neka kafana gde nas niko ne bi mogao da nađe?
Oni sedoše u jedan povučen ugao u dnu kafane. Teo reče: - Znaš li, Vincente, da je
ovo prvi put posle mnogo meseci što s tobom razgovaram nasamo?
- Znam, Teo. Bojim se da sam bio neka vrsta budale.
- Kako to?
- Teo, reci mi iskreno da li sam ja slikar? Ili sam komunistički organizator?
- Šta hoćeš time da kažeš?
- Tako sam bio zauzet organizovanjem kolonije da nisam imao vremena da
slikam. A kad jednom počnemo da radimo u našoj kući, neću nikada imati vremena
za slikanje.
 - Razumem.
- Teo, ja hoću da slikam. Nisam radio ovih sedam godina samo zato da
postanem menadžer drugim slikarima. Kažem ti, zaželeo sam se četaka. Teo, tako
sam se zaželeo da bih bio u stanju da pobegnem iz Pariza idućim vozom.
- Ali, Vincente, sada, pošto smo sve...
- Rekao sam ti da sam bio budala. Teo, možeš li da saslušaš jednu ispovest?
- Da?
- Smuči mi se kad pogledam sve te slikare, umoran sam od njihovih
razgovora, od njihovih teorija, od njihovih beskrajnih svađa. Oh, ne moraš da se
smešiš, znam da sam dao svoj udeo u borbi. U tome i jeste stvar. Kako je ono Mov
imao običaj da kaže? „Čovek može ili da slika ili da govori o slikarstvu, ali ne može
obe stvari da radi istovremeno". Dakle, Teo, jesi li me izdržavao sedam godina
samo da bi me slušao kako svečano izlažem ideje?
- Ti si mnogo učinio za koloniju, Vincente.
- Da, ali sada kada smo spremni da se preselimo,ja sam shvatio da ne želim
da idem. Tamo ne bih mogao da živim i da radim. Teo, pitam se da li ćeš me
razumeti... ali siguran sam da hoćeš. Kad sam bio u Brabantu i u Hagu, smatrao sam
sebe za važnu ličnost. Bio sam usamljen čovek koji se bori protiv celog sveta. Bio
sam slikar, jedini živi slikar. Sve što sam slikao imalo je izvesnu vrednost. Znao sam
da imam mnogo sposobnosti i nadao sam se da će svet reći: „On je odličan slikar".
- A sada?
- Avaj, sada sam samo jedan od mnogih. Ima stotine slikara oko mene.Vidim
svoje karikature na sve strane. Seti se samo svih onih bednih slika u tvome stanu
što su ih poslali slikari koji hoće da stupe u koloniju. I oni misle da će postati veliki
slikari. Pa, možda sam je isti kao i oni. Otkud znam? Čime sad da podstičem svoju
odvažnost? Pre nego što sam došao u Pariz, nisam znao da pošto je beznadežne
budale koje obmanjuju sebe celog života. Sada znam. I to me boli.
- To nema nikakve veze s tobom.
- Možda nema. Ali nikada neću moći da ugušim tu malu klicu sumnje.Kad
sam sam na selu, zaboravljam da se svakog dana slikaju hiljade slika. Zamišljam da
je moja jedina, i da je to divan poklon svetu. Nastavio bih da slikam čak i kad bih
znao da je moje delo užasno, ali ta... ta umetnička iluzija... pomaže. Razumeš li?
- Razumem.
- Osim toga, ja nisam gradski slikar. Ja ne spadam ovamo. Ja sam seljački
slikar. Hoću da se vratim u svoja polja. Hoću da nađem sunce koje će biti tako vrelo
da će izgoreti u meni sve osim želje za slikanjem!
- Znači... ti hoćeš da... napustiš... Pariz?
- Da, moram.
 - A šta će biti sa kolonijom?
- Ja ću se izgubiti. Ali ti moraš da nastaviš.
Teo odmahnu glavom. - Ne, bez tebe neću.
- Zašto?
- Ne znam. Radio sam to samo zbog tebe... zato što si ti to želeo.
Nekoliko trenutaka vladala je tišina.
- Još nisi dao ostavku, Teo?
- Ne. Trebalo je da je dam prvoga.
- Mogli bismo da vratimo novac ljudima,koji su ga dali?
- Da... Kad nameravaš da pođeš?
- Kad izbistrim svoju paletu.
- Razumem.
- Onda ću otići. Na jug, verovatno.Ne znam kuda. Da budem sam. I da
slikam, slikam, slikam. Sasvim sam.
On prebaci ruku Teu preko ramena s nezgrapnom nežnošću.
- Teo, reci mi da me ne prezireš što sve ovako odbacujem kada si ti toliko
žrtvovao za mene?
Teo se osmehnu sa beskrajnom tugom. On uhvati ruku koja mu je ležala na ramenu
i potapša je.
- ...Ne... ne, naravno da te ne prezirem. Ja razumem. Mislim da imaš pravo.
E pa, stari moj... bolje bi bilo da popiješ to piće. Moram da se vratim u radnju.

13

Vincent je radio još mesec dana, ali mada je njegova paleta bila sada skoro isto tako
čista i svetla kao u njegovih prijatelja, izgledalo mu je da još nije dostigao onaj oblik
izražavanja koji je želeo. U početku je mislio da je to zbog njegovog nespretnog crtanja,
pa je pokušao da slika polako i hladnokrvno. Pedantni proces stavljanja boja bio je za
njega pravo mučenje. Ali je još gore bilo kada bi posle toga pogledao platno. Pokušao
je da sakrije poteze četkom na uglačanim površinama, pokušao je da radi tankim
slojem boje umesto bogatim mlazevima. Ali izgleda da ništa nije pomagalo. Stalno je
osećao da pipa u mraku tražeći sredstvo izražavanja koje neće biti jedinstveno, već će
mu omogućiti da kaže sve ono što je želeo. A nikako nije mogao da ga uhvati.
 - Ovoga puta sam ga skoro uhvatio - promrmlja on jedne večeri u stanu. -
Skoro, ali ne sasvim. Kad bih samo mogao da pronađem šta mi to stoji na putu.
- Mislim da bih ti ja mogao reći - primeti Teo, uzimajući sliku od brata.
- Možeš li? Šta je to?
- To je Pariz.
- Pariz?
- Da. Pariz je bio tvoja škola. Dokle god ostaneš ovde, nećeš biti ništa drugo
nego učenik. Sećaš li naše škole u Holandiji, Vincente? Učili smo kako su drugi ljudi
radili, i kako treba da se radi, ali u stvari nikad sami nismo ništa učinili.
- Misliš li da mi se predmeti ovde ne sviđaju?
- Ne, mislim da ne možeš da se oslobodiš svojih učitelja. Biću strašno
usamljen bez tebe, Vincente, ali znam da moraš da ideš. Negde na ovom svetu mora
da postoji mesto koje će biti samo tvoje. Ne znam gde je ono, ti treba sam da ga
pronađeš. Ali moraš da se otrgneš od škole pre nego što dostigneš zrelost.
- Znaš li, stari moj, na koju sam zemlju mnogo mislio u poslednje vreme?
-Ne.
- Na Afriku.
- Afriku! Zaista?
- Da. Mislio sam na žarko sunce koje sija za vreme ove proklete duge i
hladne zime. Tamo je Delakroa našao svoje tonove, a ja ću možda naći sebe.
- Afrika je daleko, Vincente - reče Teo zamišljeno.
- Teo, željan sam sunca. Željan sam ga, sa svom njegovom užasnom
vrelinom i snagom. Cele zime sam osećao kako me ono vuče prema jugu,kao neki
ogroman magnet. Dok nisam otišao iz Holandije, nisam ni znao da postoji nešto kao
sunce. A sada znam da slikanje ne može postojati bez njega. Možda je ono što treba
da me dovede do zrelosti baš to vrelo sunce. Smrzao sam se do kostiju od pariške
zime, Teo,i čini mi se da je malo te hladnoće prešlo na moju paletu i na moje četke.
Nikada nisam bio čovek koji prilazi stvarima sa pola srca, kad afričko sunce bude
isteralo iz mene hladnoću, i zapalilo moju paletu...
- Hm, hm, - reče Teo - moraćemo da razmislimo o tome. Možda si u pravu.
Pol Sezan je priredio veče za svoje prijatelje. On je uspeo uz očevu pomoć da kupi
zemljište na jednom brežuljku u Eksu. Vraćao se kući da tamo sagradi atelje.
- Napusti Pariz, Vincente, - reče on - i dođi da živiš u Provansi. Ne u Eksu,
to je moja teritorija, ali negde u blizini. Sunce je tu toplije i jasnije nego ma gde u
svetu. U Provansi ćeš naći svetlosti i čistu boju kakvu još nikada nisi video. Ja ću
tamo ostati do kraja života.
 - Ja ću biti idući koji će otići iz Pariza - reče Gogen. - Vraćam se u tropske
krajeve. Ako želiš, Sezane, da nađeš pravo sunce u Provansi, onda treba da dođeš u
Markesas. Tamo su sunce i boje isto tako primitivni kao i ljudi.
- Trebalo bi da stupim u društvo obožavalaca sunca - reče Sera.
- Što se mene tiče, - izjavi Vincent - verovatno ću ići u Afriku.
- Gle, gle, - promrmlja Lotrek - imamo među nama još jednog malog
Delakroa.
- Da. Ali ne baš odmah, možda. Mislim da bi trebalo da malo proživim u
Provansi, kako bih se privikao na sunce.
- Ne možete da se preselite u Marsej - reče Sera. - Taj grad pripada
Montičeliju.
- Ne mogu da idem u Eks - reče Vincent - jer on pripada Sezanu. Mone je već
naslikao Antib, a slažem se da je Marsej posvećen „Fadi". Ima li neko predlog kuda
bih mogao da odem?
- Čekaj! - povika Lotrek. - Znam pravo mesto. Jesi li ikad pomislio na Ari?
- Ari? To je neka stara rimska naseobina, zar ne?
- Da. Leži na Roni, nekoliko sati daleko od Marseja. Bio sam tamo jedanput.
Boje i okolina su takve da Delakroaovi prizori iz Afrike izgledaju malokrvni.
- Nije moguće! A ima li tamo dobrog sunca?
- Sunca? Dovoljno da od njega poludiš. A treba da vidiš i Arlezijanke,
najveličanstvenije žene na svetu. Još su zadržale čiste, nežne crte lica svojih grčkih
predaka, spojene sa zdravom, snažnom građom romanskih osvajača. A što je
čudnovato, mirišu potpuno istočnjački, mislim da je to posledica saracenskih
invazija u osamnaestom veku. U Arlu je pronađena jedna prava Venera, Vincente.
Model je bila jedna Arlezijanka.
- To zvuči privlačno - reče Vincent.
- I jeste. A samo pričekaj dok osetiš maestral.
- Šta je to maestral?
- To ćeš videti kad stigneš tamo - odgovori Lotrek osmehujući se.
- A kako se tamo živi? Je li jeftino?
- Nemaš na šta da potrošiš novac, osim na stan i hranu, a to ne staje mnogo.
Ako želiš da odeš oz Pariza, zašto ne pokušaš?
- Ari - promrmlja Vincent za sebe. - Ari i Arlezijanke. Voleo bih da naslikam
jednu od tih žena.
Pariz je bio uzbudio Vincenta. Popio je isuviše apsinta, popušio isuviše lula duvana,
bavio se suviše spoljnom sktivnošću. Bilo mu je dosta. Osećao je silnu potrebu da sam
ode nekuda gde će biti miran i gde će moći svoju ustalasanu, nervoznu energiju da
utroši na rad. Samo toplo sunce bilo mu je potrebno da to ostvari. Osećao je da vrhunac
njegovog života, ta potpuna stvaralačka snaga za koju se borio osam dugih godina, nije
više daleko. Znao je da ništa od onoga što je do sada naslikao nije imalo neku vrednost,
možda je pred njim ležao još kratak deo puta na kome će moći da stvori onih nekoliko
slika koje bi dale opravdanje njegovom životu.
Kako je ono rekao Montičeli?„Moramo uložiti deset godina napornog rada da bismo
na kraju mogli da naslikamo dva ili tri verna portreta".
U Parizu je imao sigurnost, prijateljstvo i ljubav. Kod Tea ga je uvek čekao prijatan
dom. Njegov brat ga nikada ne bi pustio da gladuje, nikada ne bi dozvolio da ga dvaput
zamoli za slikarski materijal, niti bi mu odbio išta što je mogao da mu da, a najmanje
od svega iskrenu naklonost.
Znao je da će onog trenutka kad napusti Pariz početi njegove nevolje.Neće umeti
da rasporedi svoje prihode bez Tea. Pola vremena biće prinuđen da gladuje. Moraće
da stanuje u bednim kafanicama, da se sekira pošto neće moći da kupi boje, da oseća
kako mu se grlo steže zato što nema prijateljske duše s kojom bi mogao razgovarati.
- Zavolećeš Ari - reče mu sutradan Lotrek. - Mesto je mirno, i niko ti neće smetati.
Vrućina je suva, boje su veličanstvene, i to je jedino mesto u Evropi gde možeš da nađeš
pravu japansku jasnoću. To je pravi slikarski raj. Da nisam tako vezan za Pariz, i sam
bih otišao tamo.
Te večeri Teo i Vincent su otišli na Vagnerov koncert. Vratili su se rano i proveli
miran čas sećajući se detinjstva u Zundertu. Idućeg jutra Vincent je spremio kafu Teu,
a kad je njegov brat otišao na posao,očistio je mali stan kao što nije bio očišćen otkako
su se doselili u njega. Na zid je obesio jednu sliku ružičastih rakova, jedan portret Čiča
Tangija u slamnom okruglom šeširu, Mulen de la Galet, ženski akt gledan s leđa, i jednu
studiju Jelisejskih Polja.
Kad se te večeri Teo vratio kući, našao je pisamce na stolu u dnevnoj sobi.
„Dragi Teo,
Otišao sam u Ari, i pisaću ti čim stignem tamo.
Obesio sam neke slike na zidove da me ne bi zaboravio.

Stežem ti u mislima ruku,

Vincent"

ŠESTA KNJIGA: ARL

1
 Arlezijansko sunce udarilo je Vincentu u oči i prodrlo u samu njegovu srž. Bila je to
svetla lopta kao limun žute vatre, koja je prelazila preko neba i ispunjavala vazduh
zaslepljujućom svetlošću. Strašna vrućina i silna jasnoća vazduha stvarale su neki novi,
nepoznati svet.
Vincent je izašao iz vagona treće klase rano ujutru i pošao vijugavim putem koji je
vodio od stanice ka Trgu Lamartin, pijačnom trgu koji je s jedne strane bio ograničen
nasipom Rone, a s druge kafanama i bednim hotelima. Ari je ležao baš pred njim,
prilepljen uz padinu brežuljka zidarskom mistrijom, dremajući na vrelom, tropskom
suncu.
Što se tiče traženja stana, Vincent je bio ravnodušan. Ušao je u prvi hotel na koji je
naišao, Hotel de la Gar, i uzeo jednu sobu. U njoj se nalazio jedan mesingani krevet koji
je škripao, okrnjeni krčag u lavoru, ijedna rasparena stolica. Vlasnik je uneo i jedan
neobojen sto. Nije bilo mesta za nogare, ali je Vincent imao nameru da celog dana slika
napolju.
Bacio je svoju torbu na krevet i istrčao napolje da vidi grad. Sa Trga Lamartin vodila
su u srce Arla dva prilaza. Kružna ulica na levoj strani bila je određena za kola, ona je
išla ivicom grada i zaokretala polako ka vrhu brežuljka, prolazeći pored starog
rimskog foruma i amfiteatra. Vincent pođe kraćim prilazom, koji je vodio kroz lavirint
uskih kaldrmisanih ulica. Posle dugog penjanja stigao je na suncem ispržen Opštinski
trg. Usput je prošao pored hladnih zgrada i četvorougaonih dvorišta koji su izgledali
kao da su ostali neoštećeni od ranih rimskih dana. Radi zaštite od pobesnelog sunca
aleje su bile tako uske da je Vincent mogao da dotakne oba niza kuća prstima
ispružene ruke. Da bi se izbegao strašni maestral, ulice su vijugale u beznadežnoj zbrci
uz strane brežuljka, i nikada nisu išle pravo više od desetak metara. Na ulicama je
ležalo smeće, prljava deca su stajala na vratima kuća, a sve je imalo neki mračan,
zlokoban izgled.
Vincent napusti Opštinski trg, izađe kratkom alejom na glavnu pijačnu ulicu u
zaleđu grada, prođe kroz mali park, a onda se spusti niz brežuljak do rimske arene.
Skakao je sa steperiika na stepenik kao koza, dok najzad nije stigao na vrh. Seo je na
jedan kamen, klateći nogama, iznad strmog obronka od tridesetak metara, zapalio lulu,
i posmatrao kraj čijim se gospodarem proglasio.
Grad ispod njega spuštao se naglo prema Roni kao neki kaleidoskopski vodopad.
Krovovi kuća bili su spojeni jedan sa drugim u zamršenom planu. Svi su bili pokriveni
crepom koji je prvobitno bio crven, ali ga je žarko,uporno sunce ispeklo u zbrku raznih
boja, od najsvetlije žute kao limun i nežnoružičaste boje pa do plave kao lavandula i
smeđe kao zemlja.
Široka, brza Rona naglo je zaokretala u podnožju brežuljka na kome se nalazio Ari,
i jurila dalje ka Sredozemnom Moru. S obe strane reke bili su izgrađeni kameni nasipi.
Na suprotnoj obali Trinketaj je svetlucao kao neki naslikan grad.Iza Vincenta bila su
brda, ogromni venci koji su štrčali uvis u jasnoj beloj svetlosti. Pred njim se prostirala
panorama obrađenih polja,voćnjaka u cvetu, plodnih ravnica izoranih hiljadama
dubokih brazda: sve to kao da se sticalo u nekoj beskrajnoj dalekoj tački.
 Ali boje u tom kraju naterale su ga da pređe rukom preko začuđenih očiju. Nebo je
bilo tako intenzivno plavo, tako teško, nemilosrdno, duboko plavo da više i nije bilo
plavo, bilo je potpuno bezbojno. Zelena boja polja koja su se prostirala pred njim bila
je u stvari esencija zelene boje koja je poludela. Plamenožuto kao limun sunce, kao krv
crveno tle, drečava belina usamljenog oblaka nad brdom Monmažur, večno rascvetani
ružičasti voćnjaci... te boje su bile neverovatne. Kako će da ih naslika? Kako će ikada
moći da ubedi nekoga da takve boje postoje, čak i ako bude uspeo da ih prenese na
svoju paletu? Limun žuta, plava, zelena, crvena, ružičasta,priroda se neobuzdano
izlivala u pet izrazitih, užasnih tonova.
Vincent se vratio drumom na Trg Lamartin, zgrabio nogare, boje i platno, i krenuo
obalom. Bademi su svuda počinjali da cvetaju. Od sunčeve bleštavosti zabolele su ga
oči. Šešir je bio ostavio u hotelu. Sunce se probijalo kroz njegovu riđu kosu, i isisavalo
svu hladnoću Pariza, sav zamor, obeshrabrenost i zasićenost kojima je gradski život
prepunio njegovu dušu.
Pošto je išao kilometar niz reku, naišao je na jedan pokretan most preko koga su
prelazila mala kolica, koja su se ocrtavala prema plavom nebu.Reka je bila plava kao
izvor, nasipi narančasti, išarani zelenom travom. Grupa pralja u košuljama i
raznobojnim kapama prala je prljavo rublje u senci jednog usamljenog drveta.
Vincent namesti nogare, duboko uzdahnu i zatvori oči. Nijedan čovek ne bi mogao
otvorenih očiju da uhvati sve te boje. Iz njegovog sećanja iščezoše Seraove priče o
naučnom poentilizmu, Gogenovi govori o primitivnoj dekoraciji, Sezanove pojave
ispod nepropustljivih površina, Lotrekove linije boje i linije ćudljive mržnje.
Ostao je samo Vincent.
Kad je došlo vreme večeri, vratio se u hotel. Seo je za jedan stočić u baru i poručio
apsint. Bio je isuviše uzbuđen, isuviše prepun utisaka da bi mislio na jelo. Jedan čovek
koji je sedeo za obližnjim stolom spazio je boju kojom su bile zaprljane Vincentove
ruke, lice i odelo, i stupio je u razgovor.
- Ja sam pariški novinar - reče on. - Ovde sam već tri meseca, sakupljam materijal
za jednu knjigu o provansalskom jeziku.
- Ja sam jutros stigao iz Pariza - reče Vincent.
- Primetio sam. Imate li nameru da ostanete dugo?
- Da. Bar tako mislim.
- E pa, primite moj savet i nemojte ostati. Arije najluđe mesto na svetu.
- Zašto to mislite?
- Ne mislim. Znam. Posmatrao sam ove ljude tri meseca, i kažem vam da su svi
ćaknuti. Samo ih pogledajte. Posmatrajte njihove oči. Nema nijedne normalne,
razumne osobe u celom ovom kraju Taraskona.
- To je čudno tvrđenje - primeti Vincent.
 - Kroz nedelju dana vi ćete se složiti sa mnom. Zemlja oko Arla je najrastrganija,
najstrašnije šibana pokrajina u Provansi. Vi ste bili napolju na suncu. Možete li
pomisliti kako ono utiče na ljude koji žive u njegovom bleštavom sjaju dan za danom?
Kazaću vam - ono im prži mozak u glavi. A maestral? Još niste osetili maestral? Oh,
bože, pričekajte dok ga osetite. On šiba ovaj grad terajući ga u besnilo dve stotine dana
u godini. Ako pokušate da idete ulicom, on vas treska o zidove kuća. Ako ste u polju,
on vas baca na zemlju i drobi vas u prašinu. Uvlači se u vas, dok ne pomislite da više
nećete moći da izdržite ni minuta. Video sam kako taj prokleti vetar otkida prozore,
čupa drveće, obara ograde, šiba ljude i životinje u polju tako da sam pomišljao da će ih
rastegnuti u komadiće. Ovde sam tek tri meseca, i sam sam već malo poludeo. Odlazim
sutra ujutru.
- Vi sigurno preterujete? - upita Vincent. - Meni se čini da su Arlezijanci dobri, bar
po onome što sam danas video.
- Videli ste malo. Čekajte samo dok ih upoznate. Slušajte, znate li šta ja lično
mislim?
- Ne. Hoćete li da popijete sa mnom jedan apsint?
- Hvala. Po mom ličnom mišljenju, Ari je epileptičan. Od šibanja on dolazi u takvo
stanje nervoznog uzbuđenja da postajete sigurni da će dobiti strašan napad i da će mu
pena izbiti na usta.
- A da li se to događa?
- Ne. To i jeste čudno. Ta zemlja je večito blizu vrhunca, ali ga nikada ne dostiže.
Čekao sam tri meseca da vidim revoluciju, ili erupciju vulkana na Opštinskom trgu.
Desetak puta sam pomislio da će stanovnici iznenada poludeti i preseći jedan drugom
grkljan! Ali baš kad stignu do tačke na kojoj je eksplozija neminovna, maestral se stiša
nekoliko dana, a sunce zađe za oblake.
- E pa, - nasmeja se Vincent - ako Ari nikada ne dostigne vrhunac,ne možete ga
zvati epileptičnim, zar ne?
- Ne, - odgovori novinar - ali ga mogu nazvati epileptoidalnim.
- Šta je to, dođavole?
- Pišem članak o tome za svoje novine u Parizu. Jedan nemački članak dao mi je
tu ideju.
On izvuče iz džepa jedan časopis i pokaza ga preko stola Vincentu.
- Ovi lekari su ispitivali slučajeve nekoliko stotina ljudi koji su bolovali od nervnih
bolesti sličnih padavici, ali koji nikada, nisu dobijali napade, videcete iz ovih grafikona
kako su krivom linijom beležili porast nervoze i uzbuđenja, to lekari nazivaju
nepostojana napregnutost. E pa, u svakom od tih slučajeva, kod pacijenata je groznica
rasla sve dok nije dostigao trideset šest do trideset osam godina. Prosečno sa trideset
šest godina dobijali su epileptičan napad. Posle toga dolazilo je još do nekoliko grčenja,
i posle godinu, dve dana - zbogom.
 - To je isuviše rano za umiranje - reče Vincent. - Čovek tek počinje da vlada sobom
u tim godinama.
Novinar vrati časopis natrag u džep.
- Hoćete li da ostanete u ovom hotelu neko vreme? - upita on. – Moj članak je
skoro gotov, poslaću vam poštom jednu kopiju čim bude objavljen. Težište članka je u
ovome: Ari je epileptoidalan grad. Njegov puls se ubrzavao vekovima. On se približava
svojoj prvoj krizi. To se mora dogoditi. I to uskoro. A kada se dogodi, bićemo svedoci
strašne katastrofe. Ubistva, zlonamerne paljevine, silovanja, potpuno uništavanje! Ova
zemlja ne može večno da živi ovako šibana i mučena. Nešto se mora dogoditi i
dogodiće se. Odlazim pre nego što ljudima počne da izbija pena na usta. Savetujem
vam da i vi pođete sa mnom.
- Hvala, - reče Vincent - meni se ovde sviđa. A sada idem da spavam. Videćemo se
ujutru? Ne? Onda vam želim srećan put. I ne zaboravite da mi pošaljete kopiju svog
članka.

Svakog jutra Vincent se dizao pre zore, oblačio se, i odlazio nekoliko kilometara niz
reku ili u polja da nađe neko mesto koje će ga uzbuditi. Svake noći vraćao bi se sa
završenim platnom, završenim zato što nije više ništa mogao s njim da uradi. Odmah
posle večere otišao bi da spava.
Postao je slepa slikarska mašina,koja je izbacivala jedno praskavo platno za
drugim, i ne znajući šta radi. Voćnjaci u tom kraju su cvetali. U njemu se rodila besna
strast da ih sve naslika. Više nije mislio na slikanje. Samo je slikao. Svih onih osam
godina intenzivnog rada najzad se izrazilo u eksploziji trijumfalne energije. Ponekad,
kad bi počeo da radi rano u zoru, slika bi bila dovršena do podne. Vratio bi se natrag u
grad, popio bi šolju kafe i krenuo opet, u nekom drugom pravcu, sa novim platnom.
Nije znao da li su mu slike dobre ili rđave. Nije ga se ticalo. Bio je pijan od boja. Niko
ga nije oslovljavao. On nije nikoga oslovljavao. Ono malo snage što bi mu preostalo od
slikanja upotrebio bi da se bori protiv maestrala. Tri dana u nedelji morao je da priveže
nogare za kočeve zabijene u zemlju. Nogare su se ljuljale napred-nazad na vetru kao
čaršav na konopcu za rublje. Noću se osećao utučen i iscrpen kao da su ga prebili.
Nikada nije nosio šešir. Jako sunce polako mu je sagorevalo na temenu. Kad je noću
ležao na svom mesinganom krevetu u malom hotelu, osećao se kao da mu je glava
zatvorena u vatrenu loptu. Sunce ga je potpuno oslepilo. Nije mogao da razlikuje
zelenilo boje od plavetnila neba. Ali kad bi se vratio u hotel, video bi da je slika donekle
sjajna, blistava kopija prirode.
Jednog dana radio je u jednom voćnjaku, ljubičasta oranica bila je ograđena
crvenom ogradom, a dva ružičasta kruškova drveta dizala su se prema veličanstvenom
plavom i belom nebu.
 „Ovo je verovatno najbolji pejzaž koji sam do sada izradio", promrmlja on sam za
sebe.
Kad se vratio u hotel, zatekao je pismo u kome su mu javljali da je Anton Mov umro
u Hagu. Ispod svojih kruškovih drveta on napisa: souvenir de Mauve*. Vincent i Teo" i
smesta posla sliku Movovoj kući u Ejlbomen.
* (franc.) uspomena na Mova

Sutradan ujutru naišao je na jedan šljivik u cvetu. Dok je radio, poče da duva neki
zao vetar, koji se vraćao u pravilnim razmacima kao talasi na moru. U međuvremenu,
sunce je sijalo, a beli cvetovi blistali na drveću. Rizikujući svakog trenutka da vidi celu
stvar oborenu na zemlju, Vincent nastavi da slika. To ga podseti na dane u Ševeningenu
kad je slikao po kiši, usred peščane oluje, dok je razbesneli okean zapljuskivao njega i
njegove nogare. Slika je delovala belo sa dosta žute boje u njoj, i plave i ljubičaste. Kad
je završio sliku, video je na njoj nešto što nije imao nameru da stavi - maestral.
„Ljudi će pomisliti da sam bio pijan dok sam ovo slikao", nasmeja se on sam sebi.
Jedna rečenica iz Teovog jučerašnjeg pisma pade mu na pamet. Menher Tersteh,
prilikom jedne posete Parizu, stao je ispred Sislejeve slike i šapnuo Teu: „Ne mogu da
se otmem utisku da je slikar koji je ovo naslikao bio malo pijan".
„Kad bi Tersteh video moje arlezijanske slike", pomisli Vincent, „rekao bi da je to
delirijum tremens u punoj snazi".
Ljudi iz Arla izbegavali su Vincenta. Viđali su ga kako žuri iz grada pre sunčevog
izlaska, noseći teške nogare na leđima, gologlav, brade žudno isturene napred, sa
grozničavim uzbuđenjem u očima. Viđali su ga kako se vraća sa dve plamene duplje na
licu, sa temenom svetlim kao sirovo meso, sa mokrim platnom ispod ruke,
gestikulirajući sam za sebe. Grad mu je nadenuo ime. Svi su ga tako zvali.
„Fou-rou!"
„Možda i jesam riđokosa budala", reče on sam sebi, „ali šta ja ta mogu?"
Vlasnik hotela podvaljivao je Vincenta na svakom franku. Vincent nije mogao da
dobije ništa za jelo, jer su se svi u Arlu hranili kod kuće. Restorani su bili skupi. Vincent
ih je sve pretražio da bi našao hranljivu supu, ali toga nije bilo nigde.
- Je li teško skuvati krompire, gospođo? - upitao je na jednom mesta.
- Nemoguće, gospodine.
- Pa imate li onda pirinča?
- To ćemo imati sutra.
- A imate li makarone?
- Nije bilo mesta na peći za makarone.
A kraju je morao prestati da ozbiljno misli na hranu, i da živi od onoga na šta naiđe.
Vrelo sunce ulivalo mu je snagu, iako je na stomak obraćao malo pažnje. Umesto hrane
uzimao je apsint, duvan i Dodeove priče o Tartarenu. Bezbrojni časovi usretsređenosti
pred nogarima iskidali su mu nerve. Bilo mu je potrebno opojno piće. Apsint ga je činio
još razdražljivijim sutradan, ta razdražljivost je podsticao svojim šibanjem maestral, a
peklo je vrelo sunce.
Što je leto više odmicalo, sve su stvari sagorevale. Nije video oko sebe ništa drugo
osim starog zlata, bronze i bakra, nad kojima se širilo zelenkastoazurno nebo izbledelo
od vreline. Bilo je neke sumpornožute boje u svemu što je sunce obasjavalo. Njegove
slike bile su masa svetle plamenožute boje. Znao je da se žuto nije upotrebljavalo u
evropskom slikarstvu još od Renesanse, ali ga to nije sprečilo. Žuta boja curila je iz
tube na platno i tu ostajala. Njegove slike bile su natopljene suncem, izgorele od sunca,
opaljene od vrelog sunca i vazduha.
Bio je ubeđen da nije ništa lakše načiniti dobru sliku nego naći dijamant ili biser.
Bio je nezadovoljan sobom i onim što je radio, ali se ipak nadao da će na kraju sve biti
dobro. Ponekad je čak i ta nada izgledala kao neka fatamorgana. Pa ipak, osećao je da
živi jedino onda kada je radio.Lični život nije za njega postojao. On je bio samo
mehanizam, slepi slikarski automat u koji su ubacivani hrana, piće i boje svakog jutra,
i koji je uveče izbacivao po jednu svršenu sliku.
A kakve je sve to imalo svrhe? Da ih proda? Svakako ne! Znao je da niko ne želi da
kupi njegove slike. Čemu onda ta žurba? Zašto je gonio i podsticao sebe da slika
desetine i desetine slika kad je prostor ispod mesinganog kreveta bio već popunjen
slikama?
Želja za uspehom beše napustila Vincenta. Radio je zato što je morao da radi, zato
što ga je to spašavalo od duševnih patnji, zato što ga je to odvraćalo od razmišljanja.
Mogao je da živi bez žene, bez doma, bez dece, mogao je da živi bez ljubavi i
prijateljstva i zdravlja, mogao je da živi bez sigurnosti, udobnosti, i hrane, mogao je da
živi čak i bez Boga. Ali nije mogao da živi bez nečega što je bilo jače od njega samoga,
što je bilo njegov život - bez snage i sposobnosti za stvaranje.

Pokušao je da nađe modele, ali Arlezijanci nisu hteli da mu poziraju. Mislili su da će

ih naslikati rđavo. Bojali su se da će se njihovi prijatelji smejati njihovim portretima.
Vincent je znao da se ljudi, kada bi ih slikao lepo kao Bugero, ne bi stideli da se slikaju.
Morao je da napusti ideju o modelima, i da uvek radi u prirodi.
Sa dozrevanjem leta zavlada blistava vrućina i vetar se utiša. Svetlost u kojoj je
Vincent radio bila je na granici između blede sumpornožute i blede zelenožute. Često
je mislio na Renoara i na njegove čiste linije. Tako su sve stvari izgledale u čistom
vazduhu Provanse, isto kao što su izgledale na japanskim reprodukcijama.
Jednog ranog jutra on spazi jednu devojku preplanule kože,pepeljastosive kose,
sivih očiju, u svetloružičastoj bluzi ispod koje je mogao da vidi njene grudi, lepe, čvrste
i male. To je bila žena isto tako jednostavna kao i polje, svaka linija njenog tela bila je
nevina.Njena majka bila je divna osoba obučena u prljavožutu i izbledelu plavu boju, a
postavio ju je na jaku sunčevu svetlost, ispred grupe divnih cvetova, belih kao sneg i
žutih kao limun. Nekoliko časova su mu pozirale za malu sumu novaca.
Kad se te večeri Vincent vratio kući,počeo je da razmišlja o devojci preplanule kože.
San mu nije dolazio na oči. Znao je da u Arlu ima javnih kuća, ali to su uglavnom bila
mesta od pet franaka koja su posećivali Zuavi, crnci dovedeni u Ari da se obuče za
francusku vojsku.
Meseci su prošli otkako Vincent nije razgovarao sa nekom ženom, osim kada je
tražio šolju kafe ili kesu duvana. On se seti Margotinih nežnih reči, prstiju koji su mu
milovali lice, i za kojima su dolazili nežni poljupci.
On skoči, jurnu preko Trga Lamartin i ulete u lavirint kamenih kuća.Posle nekoliko
trenutaka penjanja uzbrdo on začu ispred sebe neku graju. Poče da trči i stiže do
ulaznih vrata jedne javne kuće u Ulici de Rikolet baš kad su žahdarmi stavljali na kola
dva Zuava, koje su ubili neki pijani Italijani. Crveni fesovi vojnika ležali su u lokvama
krvi na neravnoj kaldrmi. Jedna grupa žandarma odvede Italijane u zatvor, dok je
razbesnela svetina jurila za njima vičući:
- Obesite ih! Obesite ih!
Vincent iskoristi opšte uzbuđenje da šmugne u Maison de Tolerance, broj 1, u Ulici
de Rikolte. Luj, vlasnik, pozdravi ga i uvede u jednu malu sobu levo od sale, gde je
nekoliko parova sedelo uz piće.
- Imam jednu mladu devojku, zove se Rašel i vrlo je lepa - reče Luj. - Hoće li
gospodin da proba? Ako vam se ne sviđa njen izgled, možete izabrati neku drugu.
- Mogu li da je vidim?
Vincent sede za sto i zapali lulu. Iz sale še začu smeh, a jedna devojka ulete u sobu
igrajući. Ona se baci na stolicu prekoputa Vincenta i osmehnu se na njega.
- Ja sam Rašel - reče ona.
- Ali, - uzviknu Vincent - pa ti si prava beba!
- Imam šesnaest godina - reče ponosito Rašel.
- Koliko si već ovde?
- Kod Luja? Godinu dana.
- Čekaj da te pogledam.
Žuta gasna lampa stajala je iza njenih leđa, lice joj je bilo u senci. Ona nasloni glavu
na zid i podiže bradu prema svetlosti da bi je Vincent video.
On ugleda okruglo, bucmasto lice, krupne, prazne plave oči, i mesnatu bradu i vrat.
Njena kosa bila je uvijena na temenu, dajući licu još loptastiji izgled. Imala je na sebi
samo šarenu haljinu i sandale. Bradavice njenih okruglih grudi bile su uperene u njega
kao preteći prsti.
 - Lepa si, Rašel - reče on.
Vedar, detinji osmeh pojavi se u njenim praznim očima. Ona vrteći se dotrča do
njega i uze ga za ruku.
- Milo mi je što ti se sviđam - reče ona. - Volim kad se sviđam ljudima. Onda
je lepše, zar ne?
- Da. A sviđam li se ja tebi?
- Mislim da si ti smešan čovek, fou-rou.
- Fou-rou! Znači, ti me poznaješ?
- Videla sam te na Trgu Lamartin. Zašto uvek nekud juriš sa onim velikim
zavežljajem na leđima? I zašto ne nosiš šešir? Zar te sunce ne peče? Oči su ti sasvim
crvene. Zar te ne bole?
Vincent se nasmeja naivnosti toga deteta.
- Ti si vrlo slatka, Rašel. Hoćeš li da me zoveš mojim pravim imenom,ako ti
ga kažem?
- Kako se zoveš?
- Vincent.
- Ne. Meni se više sviđa fou-rou. Da li ćeš se ljutiti ako te budem zvala fou-
rou? I mogu li nešto da popijem? Stari Luj me posmatra iz sale.
One pređe prstima preko svog grla. Vincent vide kako su upali u meko meso. Zatim
se osmehnu svojim praznim plavim očima, i on vide da se smeje da bi bila srećna, pa
da i on bude srećan. Zubi su joj bili pravilni, ali tamni, debela donja usna visila joj je,
gotovo dodirujući horizontalno udubljenje pod punačkom bradom.
- Poruči bocu vina, - reče Vincent - ali ne skupog, jer nemam mnogo novaca.
Kad je vino stiglo, Rašel reče: - Hoćeš li da pijemo vino u mojoj sobi? Tamo je
prijatnije.
- Vrlo rado.
Popeše se na sprat kamenim stepenicama, i uđoše u Rašelinu sobicu. Tu je bio uzan
krevet, pisaći sto, stolica i nekoliko Žilijenovih medaljona u boji na belim zidovima.
Dve iscepane i okrnjene lutke stajale su na pisaćem stolu.
- Ponela sam ih od kuće - reče ona. - Evo, fou-rou, uzmi ih. Ovo je Žak,a ovo
je Katarina. Kod kuće sam se s njima igrala. Oh, fou-rou, ali si smešan.
Vincent je stajao i glupo se smeškao držeći lutke obema rukama sve dok Rašel nije
prestala da se smeje. Ona uze od njega Žaka i Katarinu, baci ih na sto, zavitla sandale
ujedan ugao, i skide haljinu.
- Sedi, fou-rou, - reče ona - igraćemo se kuće. Ti ćeš biti tata, a ja mama. Voliš
li da se igraš kuće?
 Rašel je bila omanja, snažna devojka oblih, izbočenih kukova, sa dubokim nagibom
ispod šiljatih grudi, i punačkim, okruglim stomakom.
- Rašel, - reče Vincent - ako hoćeš da me zoveš fou-rou, imam i ja za tebe
jedno ime.
Rašel pljesnu rukama i sede mu u krilo.
- Oh, reci mi, kako? Volim kada me zovu novim imenom.
- Zvaću te Le Pigeon.
Rašeline plave oči postadoše uvređene i zbunjene.
- Zašto sam ja golub, tata?
Vincent lako pomilova rukom njen okrugli stomak kao u Kupidona.
- Zato što ličiš na golubicu, sa tim blagim očima i malom debelom pupom.
- Da li je lepo biti golub?
- Naravno. Golubovi su vrlo lepi i privlačni... kao i ti.
Rašel se naže, poljubi ga u uvo, skoči sa kreveta i donese dve čaše za vino.
- Kako imaš smešne male uši, fou-rou - reče ona, pijuckajući crveno vino.
Pila je kao što pije malo dete, sa nosem u čaši.
- Voliš li ih? - upita Vincent.
- Volim. Tako su meke i okrugle kao u kučenceta.
- Onda možeš da ih uzmeš.
Rašel se glasno nasmeja.Ona prinese čašu usnama. Ponovo poče da se smeje toj šali,
i zaceni se. Nekoliko kapi crvenog vina pocuri joj niz levu dojku, nastavi preko
golubijeg stomaka, i nestade u crnom trouglu.
- Ti si zgodan, fou-rou - reč ona. - Svi o tebi govore kao da si lud. Ali nisi, zar
ne?
Vincent napravi grimasu. - Samo malo - reče on.
- A hoćeš li da budeš moj dragi? - zapita Rašel. - Nisam imala dragog više od
mesec dana. Hoćeš li da dolaziš k meni svake noći?
- Bojim se da ne mogu da dolazim svake noći, Pigeon.
Rašel se napući. - Zašto?
- Pa, pored ostalog, nemam novaca.
Rašel mu uvrnu desno uvo igrajući se.
- Ako nemaš pet franaka, fou-rou, odrezaćeš uvo i daćeš mi ga? Volela bih
da ga imam. Staviću ga na sto i igraću se s njim svake večeri.
 - A hoćeš li mi dati da ga otkupim ako kasnije budem imao pet franaka?
- Oh, fou-rou, tako si smešan i zgodan. Volela bih da su ostali ljudi koji
dolaze ovamo takvi kao što si ti.
- Zar ti se ovde ne sviđa?
- Oh, sviđa mi se. Dobro se zabavljam, i sve volim... osim Zuava, eto.
Rašel spusti čašu i ljupko zagrli Vincenta oko vrata.On oseti njen meki trbuh uz svoj
prsluk, i bradavice njenih grudi, kao pupoljci, kako ga peku. Ona zari svoje usne u
njegove. On oseti da ljubi mekanu, somotnu unutrašnjost njene donje usne.
- Hoćeš li ponovo doći da me vidiš, fou-rou, nećeš me zaboraviti i otići nekoj
drugoj devojci?
- Vratiću se, Pigeon.
- A hoćemo li sada ono da radimo? Hoćemo li da se igramo kuće?
Kad je posle pola sata napustio to mesto, bio je tako ožedneo da je jedva uspeo da
ugasi žeđ bezbrojnim čašama hladne vode.

Vincent je došao do zaključka da su boje, što su bile sitnije izmlevene, sve više
postajale zasićene uljem.Ulje je bilo samo rastvarač za boju, on nije mnogo mario za
njega, naročito otkako mu je bilo svejedno što su mu slike hrapave. Umesto da kupuje
boju koja je tucana na kamenu bogzna koliko sati u Parizu, odlučio je da priprema boje
sam za sebe. Teo je zamolio Čiča Tangija da pošalje Vincentu tri hromne boje, malahit,
cinober, narandžasto-olovnu, kobalt, i ultramarin. Vincent ih je istucao u svojoj maloj
hotelskoj sobi. Tako su ga boje ne samo stajale manje, nego su bile sveže i duže su
trajale.
Zatim nije bio zadovoljan ni platnom na kome je slikao.Tanki sloj gipsa kojim je ono
bilo prekriveno nije upijao njegove guste boje. Teo mu je poslao tube neprerađenog
platna. Vincent je noću mešao gips u maloj zdeli i premazivao platno na kome je hteo
da slika sutradan.
Žorž Sera ga je naučio da bude osetljiv prema okviru u kome je trebalo da počiva
njegova slika. Kad je poslao Teu svoje prve arlezijanske slike,objasnio mu je kakvu
vrsta drveta treba da upotrebi za okvir i kojom bojom treba da ga oboji. Ali se nije
smirio sve dok nije video svoje slike u okvirima koje je sam napravio. Kupio je obične
daske kod trgovca, odsekao onoliku dužinu koliku je želeo, a onda ih obojio tako da
odgovaraju kompoziciji slike.
Sam je pravio boje, preparirao platna, slikao slike, pravio okvire i bojio ih.
- Šteta što ne mogu sam da kupujem svoje slike - glasno je mrmljao. - Onda bih bio
sasvim dovoljan sam sebi.
 Maestral ponovo poče da duva. Cela priroda kao da je pobesnela. Nebo je bilo bez
ijednog oblaka. Bleštavi sjaj sunca bio je praćen jakom sušom i strašnom hladnoćom.
Vincent je naslikao jednu mrtvu prirodu u svojoj sobi: sud za kafu od plavog emajla,
šolju kraljevskoplavu i zlatnu, krčag za mleko sa bledoplavim i belim kvadratićima,
bokal od majolike, plav sa crvenim, zelenim i smeđim šarama, i najzad dve
pomorandže i tri limuna.
Kad se vetar stišao, on je ponovo počeo da izlazi, naslikao je Ronu,gvozdeni most
kod Trinketaja, gde su nebo i reka bili boje apsinta, pristanište ljubičasto, ličnosti koje
su stajale nalakćene na ogradu crnkaste, gvozdeni most jasno plav sa nijansom žive
narandžaste boje, na crnoj pozadini sa nešto malo zelene kao malahit. Pokušao je da
izrazi nešto potpuno tužno, tako da i samo izaziva tugu.
Umesto da reprodukuje verno ono što mu je pred očima, on je upotrebio boje
despotski da izrazi što snažnije samog sebe. Shvatio je da je ono što mu je Pisaro rekao
u Parizu istina: „Morate hrabro preterivati u efektima koje stvaraju boje - bilo u
harmoniji ili u neskladu". U Mopasanovom predgovoru za „Pjer i Žan" našao je slično
mišljenje. „Umetnik ima pravo da preteruje,da stvori u svojim romanima svet lepši,
jednostavniji, utešniji nego što je naš„.
Jednoga dana radio je naporno u žitnim poljima, na jakom suncu.Rezultat je bio
jedno poorano polje, veliko polje sa grumenima ljubičaste zemlje, koje se izdiže ka
horizontu, jedan sejač, plav i beo, na horizontu jedno polje niskog zrelog žita, iznad
svega toga, žuto nebo sa žutim suncem.
Vincent je znao da bi pariški kritičari smatrali da on radi suviše brzo. Nije se s tim
slagao. Zar ga na to nije gonila emocija, iskreno osećanje prema prirodi? A ako je
emocija ponekad bila tako jaka da je on radio i ne znajući da radi, ako su ponekad
potezi dolazili neposredno jedan za drugim, kao reči prilikom govora, ipak će opet doći
teški dani, bez nadahnuća. Mora da kuje gvožđe dok je vruće, da iskovane šipke stavi
na stranu.
On priveza nogare na leđa i pođe kući drumom koji je vodio pored Monmažura.
Išao je tako brzo da je uskoro prestigao jednog čoveka i dečaka koji su polako išli
ispred njega. On vide da je čovek stari Rulen arlezijanski facteur des postes*. Često je
sedeo u kafani pored Rulena, i želeo je da porazgovara s njim, ali mu se nikad nije
pružila prilika.
* (franc.) poštar

- Dobar da, gospodine Rulen - reče on.

- Ah, to ste vi, slikare! - reče Rulen. - Dobar dan. Vodio sam sina u nedeljnu
popodnevnu šetnju.
- Bio je divan dan, zar ne?
- Ah, da, divno je kad taj đavolski maestral ne duva. Jeste li danas naslikali nešto,
gospodine?
- Jesam.
 - Ja sam neuk čovek, gospodine, i ništa ne znam o umetnosti. Ali učinili biste mi
čast ako biste mi dozvolili da pogledam sliku.
- Sa zadovoljstvom.
Dečak otrča napred, igrajući se. Vincent i Rulen su išli jedan pored drugoga. Dok je
Rulen gledao sliku, Vincent ga je posmatrao. Rulen je nosio plavu poštansku kapu.
Imao je blage ispitivačke oči, i dugu, četvrtastu, talasastu bradu koja mu je potpuno
pokrivala vrat i okovratnik, i ležala na tamnoplavom poštanskom kaputu. Vincent oseti
kod Rulena istu onu nežnu mudrost koja mu se tako svidela kod Čiča Tangija. Bio je
skroman na neki patetičan način, a njegovo obično, seljačko lice nekako se nije slagalo
sa bujnom grčkom bradom.
- Ja sam neuk čovek, gospodine, - ponovi Rulen - i oprostite mi što govorim. Ali
vaša žitna polja su tako živa, isto tako živa kao polja pored kojih smo prošli, na primer,
kao ono gde sam vas video da radite.
- Znači, sviđa vam se?
- Što se toga tiče, to ne mogu da kažem. Znam samo da nešto osećam, ovde unutra.
On pređe prstom preko grudi.
Zastali su u podnožju Monmažura. Crveno sunce je zalazilo iza stare crkve, i njegovi
zraci padali su na stabla i lišće borova koji su rasli između stena, bojeći lišće
narandžastom vatrom, dok su se drugi borovi izdizali u daljini, pruskoplavi prema
nežnom plavozelenom nebu. Beli pesak i naslage belih stena ispod drveća bili su
osenčeni plavom bojom.
- I ovo je živo, zar ne? - Upita Rulen.
- Biće i onda živo kad nas više ne bude, Rulene.
Išli su, ćaskajući mirno i prijateljski. U Rulenovim rečima nije bilo ničeg teškog.
Njegov razum bio je jednostavan, njegove misli istovremeno jednostavne i duboke.
Izdržavao je sebe, ženu i četvoro dece sa sto trideset pet franaka mesečno. Bio je poštar
dvadeset pet godina bez unapređenja, samo sa povremenim povišicama plate.
- Kad sam bio mlad, gospodine, - reče on - mnogo sam mislio o Bogu. Ali izgleda
da je on s godinama izbledeo. Još uvek živi u onim žitnim poljima koja ste vi naslikali,
i u zalasku sunca na Monmažuru, ali kad pomislim na ljude... i na svet koji su oni
stvorili...
- Znam,Rulene, ali sve više i više osećam da ne smemo suditi o Bogu na osnovu
ovog sveta. To je prosto studija koja mu nije pošla za rukom. A šta možete da učinite
sa studijom koja je slaba, ako volite umetnika? Ne kritikujte je mnogo, držite jezik za
zubima. Ali imate prava da tražite nešto bolje.
- Da, tako je, - uzviknu Rulen - nešto malo bolje.
- Trebalo bi da vidimo nešto drugo urađeno istom rukom pre nego što donesemo
svoj sud. Ovaj svet je očigledno napravljen na brzinu, jednog od onih loših dana kad
umetnik nije bio dobro raspoložen.
 Mrak je pao na zavojiti seoski drum. Prvi komadići zvezda provirili su kroz teški
kobaltni pokrivač noći. Rulenove blage, nevine oči potražiše Vincentovo lice.
- Znači, vi smatrate da postoji neki drugi svet osim ovoga, gospodine?
- Ne znam, Rulene. Prestao sam da mislim o tome kad sam počeo da se zanimam
svojim radom. Ali ovaj život izgleda tako nepotpun, zar ne? Ponekad mislim da, kao
što su vozovi i kola sredstva kojima se prevozimo iz jednog kraja zemlje u drugi, tako
su tifusna groznica ili tuberkuloza sredstva kojima se prevozimo iz ovog sveta u neki
drugi.
- Ah, vi umetnici mnogo razmišljate!
- Rulene, hoćete li da mi učinite jednu uslugu? Dozvolite mi da naslikam vaš
portret. Arlezijanci neće da mi poziraju.
- Biće mi Čast, gospodine. Ali zašto želite da slikate mene? Ja sam običan, ružan
čovek.
- Ako ima Boga, Rulene, on ima verovatno bradu i oči kao što su vaše.
- Zašto mi se rugate, gospodine? - Naprotiv, ja to ozbiljno mislim.

- Hoćete li doći da podelite s nama večeru sutra uveče? Imaćemo prostu hranu,
ali će nam biti milo da dođete.
Gospođa Rulen bila je seljanka koja ga je podsetila malo na gospođu Deni. Na stolu
pokrivenom kariranim crveno-belim stolnjakom bilo je malo paprikaša sa krompirom,
jedan domaći hleb i boca kiselog vina. Posle večere Vincent je skicirao gospođu Rulen,
ćaskajući sa poštarom dok je radio.
- Za vreme revolucije bio sam republikanac, - reče Rulen - ali sada vidim da nismo
ništa dobili. Bez obzira na to da li nama upravljaju kraljevi ili ministri, mi siromašni
ljudi imamo isto onako malo kao i ranije. Mislio sam da ćemo, kad budemo postali
republika, sve deliti, i to na jednake delove.
- Ah, ne, Rulene.
- Celog svog života, gospodine, pokušavao sam da razumem zašto jedan čovek
treba da ima više od drugoga, zašto neko mora naporno da radi dok njegov sused
lenstvuje. Možda sam suviše neuk da bih to razumeo. Da li vi, gospodine, mislite da bih
bolje razumeo kad bih bio obrazovan?
Vincent baci brz pogled da vidi da li Rulen slučajno nije ciničan. Ali na njegovom
licu bio je isti onaj izgled prostodušne nevinosti.
- Da, prijatelju moj, - reče on - izgleda da većina obrazovanih ljudi to sve dobro
razume. Ali ja sam neuk kao i vi, i nikada to neću moći da razumem niti da prihvatim.

5
 Vincent je ustajao u četiri ujutru, pešačio tri-četiri sata da bi stigao do mesta koje
bi želeo da slika, a onda slikao da mraka. Nije bilo prijatno ići deset ili dvanaest
kilometara tim pustim drumom, ali mu je dodir mokrog platna ispod ruke ulivao
pouzdanje.
Izradio je sedam velikih slika za sedam dana. Pri kraju nedelje bio je smrtno
premoren od posla. Leto je bilo divno, ali ga se Vincent dosta naslikao. Divlji maestral
poče da duva i podiže oblake prašine koji obeliše drveće. Vincent je morao da ostane
u kući. Spavao je šesnaest sati neprekidno.
Došao je bio u nezgodan položaj jer je u četvrtak potrošio sav novac, a Teovo pismo
nije očekivao pre ponedeljka u podne. To nije bila Teova krivica. On je još uvek slao
pedeset franaka svakih deset dana, a povrh toga sav slikarski materijal. Vincent je
strasno želeo da vidi svoje nove slike u okvirima, pa ih je suviše mnogo poručio o svom
trošku. Ta četiri dana živeo je od dvadeset tri šolje kafe i jedne vekne, koju je uzeo od
pekara na veresiju.
U njemu se javila neka strašna reakcija na ono što je uradio. Smatrao je da njegove
slike ne vrede onoliko koliko Teo čini za njega. Želeo je da uzme novac koji je već
potrošio i da ga vrati bratu. Pregledao je slike, jednu po jednu, i činilo mu se da ne
vrede onoliko koliko su koštale. Čak i ako bi s vremena na vreme poneka studija ispala
podnošljiva, znao je da bi bilo jeftinije da ju je kupio od nekog drugog.
Celog leta rojevi ideja dolazili su mu u glavu. Iako je bio usamljen, nije imao
vremena da misli ili da oseća. Živeo je kao neka parna mašina. Ali sada je osećao da mu
je mozak ustajala čorba, a nije imao ni franka da se zabavi jelom ili da ode i poseti
Rašel. On zaključi da je sve ono što je letos slikao bilo vrlo, vrlo rđavo.
,,U svakom slučaju", reče sam sebi,, jedno naslikano platno vredi više od praznog
platna. Ja ne želim ništa više, to mi daje pravo da slikam, i razlog za slikanje".
Bio je uveren da će samim tim što živi u Arlu osloboditi svoju individualnost. Život
je kratak. Brzo prolazi. No, pošto je on slikar, mora da slika.
„Ovi moji slikarski prsti postaju poslušniji", mislio je on, „iako se lešina raspada u
komade".
On sastavi dug spisak boja da ga pošalje Teu. Najedanput primeti da se nijedna boja
sa njegovog spiska ne bi mogla naći na holandskoj paleti, kod Mova, Maresa, ili
Vajsenbruha.Ari ga je doveo do toga da potpuno prekine sa holandskom tradicijom.
Kad mu je u ponedeljak stigao novac, on nađe jedno mesto gde je mogao da dobije
dobar obrok za jedan franak. Bio je to čudan restoran, poptuno siv: pod je bio od sivog
bitumena kao ulični trotoar, na zidovima su bili sivi tapeti, zelene šalone uvek su bile
spuštene, a vrata zastrta velikim zelenim zavesama da ne bi ulazila prašina. Jedan
uzan, vrlo besan sunčev zrak probijao se kroz zavese.
Pošto se nedelju dana odmarao, odlučio je da malo slika noću. Slikao je sivi restoran
dok su gazde večerale, a kelneri se muvali tamo-amo. Slikao je gusto, toplo kobaltno
noćno nebo, posuto hiljadama svetlih provansalskih zvezda, onako kako ga je video sa
Trga Lamartin. Odlazio je na drum i slikao čemprese na mesečini. Slikao je Cafe de Nuit,
koja je bila otvorena preko cele noći da bi u nju mogli da se sklone beskućnici koji nisu
imali novaca da plate prenoćište, ili oni koji su bili suviše pijani da bi mogli da ga nađu.
Jedne noći naslikao je kafanu gledanu spolja, a druge noći njenu unutrašnjost.
Zelenom i crvenom bojom pokušao je da prikaže užasne ljudske strasti. Unutrašnjost
je naslikao crvenu kao krv i tamnožutu, sa zelenim bilijarskim stolom koji je stajao u
sredini. Dodao je četiri svetiljke žute kao limun, koje su bacale narandžasto-zelenu
svetlost. Na figurama malih beskućnika koji su tu spavali sukobljavale su se
najsuprotnije nijanse crvenog i zelenog. Pokušao je da izrazi ideju da je kafana mesto
gde se čovek može upropastiti, poludeti, ili izvršiti zločin.
Arlezijanci su se zabavljali gledajući kako njihov fou-rou slika po ulicama cele noći,
a danju spava. Vincentovi postupci su uvek za njih bili divna zabava.
Kad je došao prvi u mesecu,vlasnik hotela ne samo što je povisio kiriju za sobu nego
je odlučio da naplati Vincentu upotrebu ormana gde je držao slike. Vincent je mrzeo
hotel i bio je besan zbog lakomosti vlasnika. Sivi restoran gde se hranio sasvim mu je
odgovarao, ali je imao samo toliko novaca da je tamo mogao da jede dva-tri dana od
deset. Zima je dolazila, a on nije imao ateljea gde bi radio, hotelska soba ga je
pritiskivala i ponižavala. Hrana koju je morao da jede po jeftinim restoranima ponovo
mu je otrovala stomak.
Morao je da nađe stalan dom i sopstveni atelje.
Jedne večeri dok je prelazio preko Trga Lamartin sa Rulenom, on primeti natpis „Za
izdavanje" na jednoj žutoj kući nedaleko od njegovog hotela.Kuća je imala dva krila, i
dvorište u sredini. Bila je okrenuta ka Trgu i gradu na brežuljku. Vincent je stajao i
zamišljeno gledao kuću.
- Šteta što je tako velika - reče on Rulenu. - Voleo bih da imam ovakvu kuću.
- Ne morate zakupiti celu kuću, gospodine. Možete da uzmete samo desno
krilo, na primer.
- Zbilja? Šta mislite koliko ima soba? Hoće li biti skupu?
- Rekao bih da ima tri-četiri sobe. Malo će vas koštati, upola manje od
hotela. Doći ću sutra za vreme ručka da je razgledam s vama, ako hoćete. Možda
vam mogu pomoći da je dobijete za pristojnu cenu.
Sutradan ujutru Vincent je bio tako uzbuđen da nije mogao da radi ništa drugo već
samo da šeta gore-dole po Trgu Lamartin i posmatra žutu kuću sa svih strana. Bila je
solidno građena i sunčana. Kad je izbliza pogledao, Vincent je video da ima dva zasebna
ulaza, i da je levo krilo već zauzeto.
Rulen mu se pridružio posle ručka. Zajedno su ušli u desno krilo kuće. Unutra se
nalazio jedan hol koji je vodio u veliku sobu, iz koje se išlo u jednu manju. Zidovi su bili
belo okrečeni. Hol i stepenište, koje je vodilo na sprat, bili su popločani čistom
crvenom ciglom. Gore je bila još jedna velika soba sa ostavom. Pod je bio od crvenih
opeka, a na belo okrečeni zid padali su svetli sunčevi zraci.
 Rulen beše napisao pisamce vlasniku, koji ih je očekivao gore u sobi. On i Rulen su
nekoliko trenutaka razgovarali brzim provansalskim narečjem, koje je Vincent vrlo
malo razumeo. Poštar se okrenuo Vincenta.
- On bi želeo da zna koliko ćete dugo zadržati stan?
- Kažite mu - neodređeno.
- Pristajete li da ga zakupite najmanje na šest meseci?
- Oh, da, da!
- On kaže da će vam ga onda dati za petnaest franaka mesečno.
Petnaest franaka mesečno! Za celu kuću! Trećinu te sume plaćao je za hotelsku
sobu. To je bilo čak manje nego što je plaćao za atelje u Hagu. Stalan dom za petnaest
franaka mesečno! On brzo izvuče novac iz džepa.
- Evo! Brzo! Dajte mu to. Kuća je izdata.
- On bi želeo da zna kad ćete se useliti - reče Rulen.
- Danas. Smesta.
- Ali, gospodine, vi nemate nameštaja. Kako ćete da se uselite?
- Kupiću jedan dušek i stolicu. Rulene, vi ne znate šta to znači provesti ceo
život po bednim hotelskim sobama. Moram da uđem u ovu kuću smesta!
Vlasnik ode. Rulen se vrati na posao.Vincent je išao iz jedne sobe u drugu, goredole
po stepenicama, razgledajući svaki santimetar svoga carstva. Teovih pedeset franaka
stiglo je dan ranije, imao je još trideset franaka u džepu. On žurno izađe, kupi jedan
jeftin dušek i stolicu, i odnese ih u žutu kuću. Rešio je da mu soba u prizemlju služi kao
spavaća soba, a ona na spratu kao atelje. On tresnu dušek na pod od crvene opeke,
odnese stolicu gore u atelje, i ode posednji put u hotel.
Vlasnik je dodao četrdeset franaka na Vincentov račun uz neki neodređen izgovor.
Odbio je da preda Vincentu njegove slike dok mu ovaj ne uruči novac. Vincent je morao
da ode u policiju da bi dobio svoje slike, a zatim je morao da plati pola tražene svote.
Kasno posle podne našao je jednog trgovca koji je pristao da mu da na veresiju
jednu malu gasnu peć, dva lonca i jednu kerozinsku lampu. Vincentu je ostalo još tri
franka. Kupio je kafe, hleba, krompira i malo mesa za supu. Ostao je bez ijednog
santima. Kuhinju je smestio u malu sobu u prizemlju.
Kad se noć spustila na Trg Lamartin i žutu kuću, Vincent je skuvao supu i kafu na
maloj peći. Nije imao stola, pa je raširio hartiju preko dušeka, doneo je svoju večeru i
jeo sedeći na podu, prekrštenih nogu. Bio je zaboravio da kupi nož i viljušku. Drškom
četke vadio je komade mesa i krompira iz lonca.Pomalo su mirisali na boju.
Kad je završio večeru, uzeo je kerozinsku lampu i popeo se stepenicama od crvene
cigle na drugi sprat. Soba je bila prazna i pusta, osim nogara, koji su stajali pored
prozora kroz koji je sijala mesečina. U pozadini je ležao taman vrt Trga Lamartin.
 Legao je na dušek. Kada se ujutru probudio, otvorio je prozor i ugledao zeleni vrt,
sunce koje se rađa, i drum koji je vijugao ka gradu. On pogleda čiste crvene cigle na
podu, besprekorno čiste bele zidove, prostrane sobe. Skuvao je sebi šolju crne kafe i
šetao po sobi pijući je iz lonca i planirajući kako će namestiti kuću, koje će slike obesiti
na zidove, i kako će provoditi srećne časove u svom sopstvenom domu.
Sutradan dobio je pismo od svog prijatelja Gogena, koji je bio zatvoren, bolestan i
bez novaca u jednoj kafani u Pon-Avenu, u Bretanji. „Ne mogu da se izvučem iz ove
rupe", pisao je Gogen,, jer ne mogu da platim račun, a vlasnik je zaključao sve moje
slike. Od svih nevolja koje muče čovečanstvo ništa me tako ne dovodi do besa kao
oskudica u novcu. Sada se osećam kao da sam osuđen na večno prosjačenje".
Vincent se seti svih slikara na zemlji koji su nesrećni, bolesni, bedni,koje bližnji
izbegavaju i rugaju im se, koji gladuju i muče se do smrtnog časa. Zašto? Kakav su
zločin učinili? Kakav je to veliki greh zbog koga su postali prognanici i parije? Kako
može takva osuđena duša dobro da slika? Slikar budućnosti - ah, to će biti takav
kolorista i takav čovek kakav još nikada nije postojao. Neće živeti u bednim kafanama
i posećivati javne kuće za Zuave.
Siromah Gogen. Trune negde u nekoj rupi u Bretanji, isuviše bolestan da bi mogao
da radi, bez prijatelja koji bi mu pomagao, o bez i jednog jedinog franka u džepu da se
najede i plati lekara. Vincent ga je smatrao za velikog slikara i velikog čoveka. Kad bi
Gogen umro! Kad bi Gogen morao da napusti svoj rad! Kakva bi to bila tragedija za
umetnički svet!
Vincent stavi pismo u džep, izađe iz žute kuće, i krene duž nasipa Rone.Jedna barka
natovarena ugljem bila je privezana za molo. Posmatrana odozgo, bila je sjajna i mokra
od talasa. Voda je bila žućkastobela, a ponegde bisernosiva. Nebo je bilo boje
jorgovana, malo narandžasto na zapadu, a grad ljubičast. Neki radnici u prljavim belim
i plavim odelima dolazili su i odlazili noseći tovar sa čamca na obalu.
Prizor je bio pravi Hokusai*. Preneo je Vincenta natrag u Pariz, japanskim
reprodukcijama u radnji Čiča Tangija... i Polu Gogenu, koga je najviše voleo od svih
svojih prijatelja.
* japanski slikar

Odjednom je shvatio šta treba da radi. Žuta kuća bila je dovoljno velika za dvojicu.
Svaki će imati svoju spavaću sobu i atelje. Ako budu sami kuvali, mleli boje, i štedeli
novac, moći će obojica da žive od njegovih sto pedeset franaka mesečno. Kirija neće
biti veća, a na hranu će trošiti samo malo više. Kako bi bilo divno da opet ima prijatelja,
prijatelja slikara koji bi govorio istim jezikom i koji bi razumeo njegov rad! A kakvim
bi ga divnim stvarima Gogen mogao naučiti u vezi sa slikarstvom!
Do tada nije ni uviđao koliko je usamljen. Čak i kad ne bi mogli da žive od sto
pedeset Vincentovih franaka, možda bi Teo mogao da im šalje još pedeset franaka a
zauzvrat da dobija jednu Gogenovu sliku mesečno.
Da! Da! Mora da dovede Gogena k sebi u Ari. Toplo provansalsko sunce izvući će iz
njega bolest, kao što je izvuklo iz Vincenta. Uskoro će imati atelje koji će raditi punom
parom. Njihov atelje biće prvi na celom Jugu. Oni će nastaviti tradicije Delakroa i
Montičelija.Natopiće slike suncem i bojom, pokazaće svetu tu raskalašnu prirodu.
 Gogen mora da bude spašen!
Vincent se okrete, potrča, i jurio je natrag sve do Trga Lamartin. On ulete u žutu
kuću, žurno se pope uz stepenice, i poče uzbuđeno da raspoređuje sobe.
„Pol i ja ćemo imati po jednu spavaću sobu ovde gore. Donje sobe upotrebićemo za
ateljee. Kupićemo krevete, dušeke, presvlake, stolice i stolove, pa ćemo imati pravi
dom. Celu kuću ću ukrasiti suncokretima i rascvetalim voćnjacima. ,,Oh, Pole, Pole,
kako će biti divno kad opet budeš kraj mene!"

Nije bilo tako lako kao što je očekivao. Teo je pristao da doda pedeset franaka za
jednu Gogenovu sliku mesečno, ali tu je bila još i vozna karta, koju ni Gogen ni Teo nisu
mogli da plate. Gogen je bio suviše bolestan da bi mogao da ustane, suviše zadužen da
bi mogao da ode iz Pon-Avena, suviše razočaran da bi mogao da priđe ma kom planu
s oduševljenjem. Debela i hitna pisma letela su od Aria do Pariza i Pon-Avena.
Vincent je sada bio očajnički zaljubljen u svoju žutu kuću. Novcem dobijenim od
Tea kupio je jedan sto i komodu.
„Krajem godine", pisao je Vincent Teu, „biću drugi čovek. Ali nemoj misliti da ću
onda otići odavde. Nikako. Provešću ostatak života u Arlu. Postaću slikar Juga. A ti
smatraj da imaš letnjikovac u Arlu. Jedva čekam da uredim kuću pa da ti uvek ovde
provodiš praznike".
Trošio je samo na najnužnije životne potrebe, a sve ostalo davao je na kuću. Svakog
dana morao je da bira između sebe i žute kuće. Da li da jede meso za večeru ili da kupi
krčag od majolike? Da li da nabavi par novih cipela ili zeleni jorgan za Gogenov krevet?
Da li da poruči okvir od borovog drveta za svoju novu sliku ili da kupi one pletene
stolice?
Uvek je kuća bila na prvom mestu.
Žuta kuća ulivala mu je osećanje mira jer je radio da osigura sebi budućnost. Suviše
se potucao dotada, tumarao po svetu bez svrhe. Ali sada se više nikada neće seliti. Kad
njega više ne bude, neki drugi slikar naći će razrađeno preduzeće. On će osnovati stalni
atelje,koji će upotrebljavati generacije slikara da bi tumačile i slikale Jug. Progonila ga
je ideja da ukrasi kuću takvim slikama koje bi vredele onoliko koliko je na njega
potrošeno tokom svih onih godina kada nije ništa stvarao.
Baci se na posao sa novom energijom. Znao je da posmatrajući neku stvar duže
vremena postaje zreliji i bolje je razume. Pedeset puta odlazio je na Monmažur da
gleda polja u njegovom podnožju. Maestral mu je otežavao da poteze četkom uskladi i
isprepleće s osećajima, nogare su se besno ljuljale na vetru. Radio je bez predaha od
sedam ujutru do šest uveče. Jedno platno dnevno!
- Sutra će biti pravi pakao - reč Rulen jedne večeri, kasno u jesen. Sedeli su u
kafani Lamartin i pili pivo. - A posle toga - zima.
- Kakva je zima u Arlu? - upita Vincent.
- Užasna. Mnogo kiše, strašni vetrovi i jaki mrazevi. Ali zima je ovde vrlo kratka.
Samo nekoliko meseci.
- Sutra će, dakle, biti naš poslednji lepi dan. Onda znam koje ću mesto da
naslikam. Zamislite jedan jesenji vrt, Rulene, sa dva čempresa, tamnozelena, u obliku
boce, i tri mala kestena čija lišće ima boju duvana i narandže. Tu je i jedna mala tisa sa
svetložutim lišćem i ljubičastim stablom, i dva mala žbuna, kao krv crvena sa skrletnim
lišćem. A usto pesak, trava i plavo nebo.
- Ah, gospodine, kad vi opisujete te stvari, uviđam da sam celog života bio slep.
Sutradan ujutru Vincent se digao sa suncem. Bio je dobro raspoložen. Potkresao je
bradu makazama, začešljao ono malo kose što arlezijansko sunce nije izgorelo na
njegovoj lubanji, obukao jedino celo odelo koje je imao, i u znak oproštaja sa suncem
stavio na glavu parišku kapu od zečjeg krzna.
Rulenovo pretskazanje bilo je tačno. Sunce je izašlo, kao žuta usijana lopta. Kapa
od zečijeg krzna nije imala oboda, te mu je sunce sijalo u oči.
Jesenja bašta bila je udaljena od Arla dva sata hoda, putem za Taraskon. Ležala je
na padini jednog brežuljka. Vincent namesti nogare u jednom pooranom žitnom polju,
iza bašte.On baci kapu na zemlju, skide svoj dobar kaput, i učvrsti platno na nogare.
Iako je još bilo rano jutro, sunce mu je peklo teme i stvaralo pred očima plameni veo,
na koji je već bio navikao.
Pažljivo je posmatrao scenu ispred sebe, analizirao boje od kojh je bila sastavljena,
i upijao sliku u mozak. Kad je bio uveren da je shvatio scenu, on omekša četke, skide
zatvarače sa tuba boja, i očisti nož kojim je stavljao debeli sloj boje. Još jedanput
pogleda baštu, pomeša nekoliko boja na paleti, i podiže četku.
- Moraš li odmah da počneš, Vincente? - upita jedan glas iza njega.
Vincent se okrete.
- Još je rano, dragi. Imaš na raspolaganju ceo dan.
Vincent se zadihano zagleda u ženu, potpuno zaprepašćen. Bila je mlada, ali ne dete.
Oči su joj bile plave kao kobaltno nebo arlezijanske noći, a kosa, koja joj je padala niz
leđa, bila je limun-žuta, kao sunce. Crte lica bile su nežnije nego u Kej Vos, ali je u njima
bilo neke zrelosti Juga. Koža joj je bila boje izgorelog zlata, zubi između nasmejanih
usana beli kao oleandrov cvet koji se gleda kroz crvenu vinsku čašu. Nosila je dugu
belu haljinu pripijenu uz telo i zakopčanu na jednoj strani srebrnom kopčom. Na
nogama je imala obične sandale. Stas joj je bio snažan, krepak, ali se ipak spuštao u
čistim, sladostrasnim pregibima.
 - Dugo se nisam pojavljivala, Vincente - reče ona.
Ona stade između Vincenta i nogara, naslanjajući se na prazno platno i zaklanjajući
mu pogled na baštu. Sunce obasja njenu kao limun žutu kosu i posla plamene talase
niz njena leđa. Ona se osmehnu na njega tako srdačno, tako odano, da on pređe rukom
preko očiju da bi se uverio da se slučajno nije iznenada razboleo ili zaspao.
- Ne razumeš, moj dragi, dragi dečače - reče ona. - A kako bi i mogao, kad se
nisam tako dugo pojavljivala?
- Ko si ti?
- Ja sam tvoj prijatelj, Vincente. Najbolji prijatelj koga imaš na svetu.
- Otkud znaš kako se zovem? Nikada te ranije nisam video.
- Nisi. Ali ja sam tebe mnogo, mnogo puta videla.
- Kako se zoveš?
- Maja.
- Je li to sve? Samo Maja?
- Za tebe, Vincente, to je sve.
- Zašto si pošla za mnom ovamo, u polje?
- Iz istog razloga iz koga sam te pratila po celoj Evropi... da bih mogla da
budem pored tebe.
- Ti me zamenjuješ sa nekim drugim. Ja nikako ne mogu da budem taj čovek
za koga me smatraš.
Žena stavi hladnu belu ruku na njegovu izgorelu crvenu kosu i lako je pomilova.
Svežina njene ruke i svežina njenog nežnog dubokog glasa krepile su kao voda iz
dubokog zelenog izvora.
- Postoji samo jedan Vincent Van Gog. Nikada ne bih mogla da ga zamenim.
- Koliko dugo me poznaješ?
- Osam godina , Vincente.
- Pa, pre osam godina ja sam bio...
- ...Da, dragi, u Borinahi.
- I onda si me poznavala?
- Videla sam te prvi put jednog krasnog jesenjeg popodneva, kad si sedeo
na jednom zarđalom gvozdenom točku ispred Markasa.
- ....Posmatrajući rudare kako se vraćaju kući!
 - Da. Kad sam te prvi put ugledala, sedeo si tamo, besposlen. Ja sam prošla
pored tebe. Onda si uzeo jednu staru olovku i kovertu iz džepa i počeo si da crtaš.
Pogledala sam preko tvog ramena da vidim šta si uradio. A kada sam videla...
zaljubila sam se.
- Zaljubila si se? Zaljubila si se u mene?
- Da, Vincente, moj dragi, dobri Vincente, zaljubila sam se u tebe.
- Možda nisam onda tako rđavo izgledao.
- Nisi izgledao ni upola tako dobro kao što sada izgledaš.
- Tvoj glas... Maja... zvuči tako čudno. Samo jedan put mi je jedna žena
govorila takvim glasom...
- ...Margotinim glasom. Ona te je volela. Vincente, isto onoliko koliko te i ja
volim.
- Zar si poznavala Margot?
- U Brabantu sam živela dve godine. Svakog dana sam te pratila u polja.
Posmatrala sam te kako radiš u sobi iza kuhinje. I bila sam srećna zato što te Margot
voli.
- Znači, onda me ti nisi više volela?
Ona mu pomilova oči hladnim vrhovima prstiju.
- Ah, da, volela sam te. Nikada nisam prestala da te volim, još od prvog dana.
- I nisi bila ljubomorna na Margot?
Žena se nasmeja. Preko lica prelete senka neke neodređene tuge i sažaljenja.
Vincent se seti Mendesa da Koste.
- Ne. Nisam bila ljubomorna na Margot. Njena ljubav je bila dobra za tebe.
Ali tvoju ljubav prema Kej nisam volela. Ona te je unesrećila.
- Jesi li me poznavala kad sam bio zaljubljen u Ursulu?
- To je bilo pre mog doba!
- Onda me ne bi volela.
- Ne.
- Bio sam budala.
- Ponekad čovek mora u početku da bude budala da bi na kraju postao
pametan.
- Ali, ako si me volela kad smo bili u Brabantu, zašto nisi došla k meni?
- Nisi bio spreman za mene, Vincente.
 - A sada... jesam li spreman?
- Jesi.
- Da li me još voliš? Čak i sada... danas... ovog trenutka?
- Sada... danas... ovog trenutka... i večno.
- Kako možeš da me voliš? Pogledaj, desni su mi bolesne. Svaki zub u ustima
mi je veštački. Sva kosa na glavi mi je izgorela. Oči su mi crvene kao u sifilističara.
Lice mi je sama kost i koža. Ružan sam. Najružniji čovek. Nervi su mi propali, telo
postalo neplodno, a iznutra sam otrovan od glave do pete. Kako možeš da voliš
takvu razvalinu?
- Hoćeš li da sedneš, Vincente?
Vincent sede na svoju stolicu. Žena se spusti na kolena u meku ilovaču polja.
- Nemoj, - povika Vincent - uprljaćeš svoju belu haljinu. Dozvoli da stavim
kaput ispod tebe.
Žena ga zadrža blagim pokretom ruke. - Mnogo puta sam uprljala haljinu prateći
te, Vincente, ali je uvek posle toga opet bila čista.
Ona mu podiže bradu svojom snažnom belom rukom, prstima mu zagladi nekoliko
pramenova kose za uhom.
- Ti nisi ružan, Vincente. Ti si lep. Mučio si i kinjio to siroto telo u kome ti je
zamotana duša, ali dušu ne možeš da povrediš. To je ono što ja volim. A kad budeš
uništio sebe svojim strasnim radom... ta duša će nastaviti da živi večno... A s njom i
moja ljubav prema tebi.
Sunce se beše podiglo na nebu. Besno je pržilo odozgo Vincenta i ženu.
- Hodi,da te odvedem nekuda gde je svežije - reče Vincent. – Ima nekoliko
čempresa na drumu. Biće ti prijatnije u hladu.
- Srećna sam s tobom ovde. Ne smeta mi sunce. Navikla sam se na njega.
- Jesi li već dugo u Arlu?
- Došla sam s tobom iz Pariza.
Vincent ljutito skoči i besno odgurnu stolicu.
- Ti si varalica! Namerno su te ovamo poslali da me ismejavaš. Neko ti je
ispričao moju prošlost, i plaća ti da me praviš budalom. Neću više da razgovaram s
tobom!
Žena je s osmehom u očima posmatrala njegovu ljutinu.
- Ja nisam varalica, dragi moj. Ja sam nešto najstvarnije u tvom životu.
Nikad nećeš moći da ubiješ moju ljubav prema tebi.
- To je laž! Ne voliš me. Podsmevaš mi se. Otkriću tvoju igru.
 On je grubo ščepa u zagrljaj. Žena se naže ka njemu.
- Pričiniću ti bol ako ne odeš i ne prestaneš da me mučiš!
- Možeš, Vincente. I ranije si to činio. To je deo ljubavi.
- E pa dobro, uzmi onda svoj lek!
On privuče njeno telo k sebi. Pritisnu svoje usne na njene, ujedajući je, upijajući se
u nju poljupcem.
Ona rastavi svoje meke, tople usne i pusti ga da se napije slasti sa njenih usta. Celo
njeno telo pripi se uz njegovo, mišić uz mićić, kost uz kost, meso uz meso, predajući se
potpuno, nepovratno.
Vincent je odgurnu od sebe i otetura se do svoje stolice. Žena pade na zemlju pored
njega, stavi ruku na njegovu nogu, i prisloni glavu uz nju. On pomilova dugu, gustu
kosu, žutu kao limun.
- Jesi li se sada uverio? - upita ona.
Posle kraćeg vremena Vincent reče: - Ti si u Arlu otkako sam ja došao.Jesi li znala
za Le Pigeon?
- Rašel je slatko dete.
- I ne zameraš mi?
- Ti si muškarac, Vincente, i žene su ti potrebne. Pošto još nije bilo vreme
da ja dođem i da ti se predam, morao si da ideš kuda si mogao. Ali sada...
- Sada?
- Sada to više nije potrebno. Nikada više.
- Hoćeš da kažeš da ćeš ti...?
- Naravno, dragi Vincente. Ja te volim.
- Zašto bi me volela? Žene su me uvek prezirale.
- Ti nisi bio stvoren za ljubav. Imao si drugog posla.
- Posla? Ha! Bio sam budala. Čemu služe sve te stotine slika? Ko ih želi? Ko
će ih kupiti? Ko će izreći o njima neku mrzovoljnu reč ili pohvalu, ko će kazati da
sam ja razumeo prirodu ili prikazao njenu lepotu?
- Jednoga dana kazaće to celi svet, Vincente.
- Jednoga dana. Kakav san! Kao san da ću jednog dana biti zdrav čovek,koji
će imati svoj dom i porodicu, i koji će zarađivati za život svojim slikanjem. Slikao
sam osam dugih godina. Nijedanput za sve to vreme niko nije hteo da kupi neku
sliku koju sam ja naslikao. Bio sam budala.
- Znam, ali kakva divna budala. Kada tebe više ne bude, Vincente, svet će
shvatiti šta si ti pokušao da kažeš. Slike koje danas ne možeš da prodaš za hiljadu
 franaka, jednoga dana će se prodavati za milion. Ah, smešiš se, ali ja ti kažem da je
to istina. Tvoje će slike visiti u muzejima u Amsterdamu, Hagu, Parizu, Drezdenu,
Minhenu, Berlinu, Moskvi i Njujorku. Tvoje će slike biti neocenjive, jer neće biti za
prodaju. Knjige će se pisati o tvojoj umetnosti, Vincente, romani i drame će
opisivati tvoj život, ime Vincenta Van Goga biće za njih svetinja.
- Da još uvek ne osećam ukus tvojih usana na svojima, pomislio bih da je
ovo san, ili da sam poludeo.
- Dođi i sedi kraj mene, Vincente. Stavi svoju ruku u moju.
Sunce je bilo u zenitu. Padina brežuljka i dolina kupali su se u nekoj sumpornožutoj
magli. Vincent je ležao u poljskoj brazdi pored žene. Šest meseci nije ni s kim
razgovarao osim sa Rašel. U njemu nabuja poplava reči. Žena mu se zagleda duboko u
oči, i on poče da priča. Pričao joj je o Ursuli i o danima kad je bio Gupilov službenik.
Pričao joj je o svojim borbama i razočarenjima, o svojoj ljubavi prema Kej, i o životu
koji je pokušao da vodi sa Kristinom. Govorio joj je o svojim nadama u vezi sa
slikanjem, o imenima kojima su ga nazivali, o udarcima koje je primao, i zašto je želeo
da mu slike budu sirove, rad nedovršen, a boje eksplozivne, pričao joj je o svim
stvarima koje je želeo da učini za slikanje i slikare, i kako mu je telo iscrpeno od napora
i bolesti.
Što je duže govorio, postajao je sve uzbuđeniji. Reči su mu kuljale iz usta kao boje
iz njegovih tuba. Celo njegovo telo bilo je u pokretu. Govorio je šakama, gestikulirao
rukama i ramenima. Šetao se gore-dole pred njom, dok mu se telo divlje grčilo. Puls
mu se ubrzavao, krv kiptela, a vrelo sunce je budilo u njemu grozničavu energiju.
Žena je mirno slušala, ne propuštajući ni reč. Iz njenog pogleda on vide da ga je
razume. Gutala je sve što je on imao da kaže, i bila je tu, željna da čuje još, da ga razume,
da primi sve što je imao da da, i što nije mogao da zadrži u sebi.
On iznenada stade. Drhtao je od uzbuđenja. Oči i lice su mu bili crveni,a udovi su
mu se tresli. Žena ga privuček sebi. - Poljubi me, Vincente - reče on.

On je poljubi u usta. Usne joj više nisu bile hladne. Ležali su jedno pored drugog u
plodnoj, mekoj ilovači. Žena mu je ljubila oči, uši, nozdrve, ispupčenu gornju usnu,
kvasila unutrašnjost njegovih usana svojim slatkim, mekim jezikom, prelazila mu
prstima preko brade do vrata, pa niz ramena, i preko osetljivih pazuha.
Njeni poljupci probudiše u njemu najbolniju strast koju je ikada poznao. Svaki delić
tela boleo ga je teškim bolom mesa, koje ne može da se zadovolji samo mesom. Nikada
mu se dotada nijedna žena nije predala u ljubavnom poljupcu. On privi njeno telo uz
svoje, osećajući ispod njene bele haljine vrelinu životne bujice.
- Čekaj! - reče ona.
Otkopčavši srebrnu kopču sa strane, ona zbaci belu haljinu sa sebe. Telo joj je imalo
istu onu tamnozlatnu boju kao i njeno lice. Bilo je nevino, svaki njegov drhtaj bio je
nevin. Nije znao da telo jedne žene može da bude tako savršeno građeno. Nije znao da
strast može da bude tako čista, tako nežna, tako rasplamtela!
 - Ti drhtiš, dragi - reče ona. - Stegni me uza se. Nemoj da drhtiš, dragi moj,
mili moj, stegni me ako me želiš.
Sunce se spuštalo na drugoj strani neba. Zemlja je bila vrela od njegovih zraka.
Mirisala je na stvari koje su bile posejane, na stvari koje su rasle, koje su bile posečene
i koje su umrle. Mirisala je na život, bogatim, prodornim mirisom života koji se večno
stvarao i večno vraćao u prah od koga je postao.
Vincentovo ushićenje sve više je raslo. Svaki mišić u njemu je drhtao od teškog bola.
Žena raširi svoje ruke prema njemu, pruži mu svoju toplinu, uze od njega sve što je u
njemu bilo muškoga, upi u sebe sav vulkanski nemir, svu preteranu strast koja je
satima razdirala njegove nerve i prožimala mu telo, a onda ga povede blagim
milujućim lelujanjem ka potresnom, stvaralačkom vrhuncu.
Iscrpen, on zaspa u njenom naručju.
Kad se probudio, bio je sam. Sunce je zašlo. Na desnom obrazu imao je blatnjavu
mrlju, jer je zario svoje znojavo lice u ilovaču. Zemlja je bila hladna i mirisala na
zakopana bića koja su gmizala. On obuče kaput i kapu od zečjeg krzna, priveza nogare
na leđa, i stavi platno ispod ruke. Zatim pođe kući mračnim drumom.
Kad je stigao u žutu kuću, on baci nogare i prazno platno na dušek u spavaćoj sobi.
Zatim izađe u grad da popije šolju kafe. Nasloni glavu na hladnu kamenu ploču stola, i
poče da razmišlja o tom danu.
„Maja", promrmlja on sam za sebe. „Maja. Nisam li to ime već negde čuo? To znači...
to znači... šta li bi to moglo da znači?"
On popi još jednu šolju kafe. Posle jednog sata vrati se preko Trga Lamartin u žutu
kuću. Počeo je da duva hladan vetar. Miris kafe osećao se u vazduhu.
Nije se potrudio da zapali kerozinsku lampu kad je po povratku bacio nogare. Sada
zapali šibicu i stavi lampu na sto. Žuta svetlost obasja sobu.
Pogled mu privuče šarena mrlja na dušeku. On začuđeno priđe i podiže platno koje
je nosio sa sobom toga jutra.
Tu, u veličanstvenom sjaju, on ugleda svoju jesenju baštu, dva zelena čempresa, u
obliku boce, tri mala kestena sa lišćem boje duvana i narandže,tisa sa svetložutim
lišćem i ljubičastim stablom, dva mala, kao krv crvena žbuna, sa skrletnim lišćem, u
prvom planu pesak i trava, a iznad svega plavo, plavo nebo sa plamenom,
sumpornožutom loptom.
Stajao je nekoliko trenutaka buljeći u sliku. Ovlaš je prikuca na zid. Zatim se vrati
ka dušeku, sede prekrstivši noge, pogleda sliku i osmehnu se.
- Dobra je - reče glasno. - Vrlo je dobro ostvarena.

7
 Došla je zima. Vincent je provodio dane u svom toplom prijatnom ateljeu. Teo mu
je pisao da je Gogen, koji je proveo u Parizu nekoliko dana,bio rđavo raspoložen i da je
odlučno odbijao arlezijansku zamisao. Po Vincentovom mišljenju, žuta kuća nije
trebalo da bude samo dom za dva čoveka, već stalan atelje svih slikara Juga. Napravio
je detaljne planove kako da proširi stan čim on i Gogen budu počeli da rade. Svaki
slikar koji bude hteo da živi biće dobrodošao, zauzvrat biće dužan da šalje Teu jednu
sliku mesečno. Čim Teo bude imao dovoljno impresionističkih slika kod sebe, on će
napustiti Gupila i otvoriti Galeriju nezavisnih u Parizu.
Vincent je u svojim pismima jasno naglašavao da će Gogen biti direktor ateljea, i
učitelj svih slikara koji budu u njemu radili. Vincent je štedeo svaki franak koji je
mogao da bi namestio svoju spavaću sobu. Obojio je zidove bladoljubičasto. Pod je bio
od crvene opeke. Kupio je lake, zelenkastožute čaršave i jastuke, crveni pokrivač, a
drveni krevet i stolice obojio je bojom svežeg masla. Toaletni sto obojio je narandžasto,
umivaonik plavo, a vrata ljubičasto kao jorgovan. Obesio je mnogo slika po zidovima,
širom otvorio šalone, a zatim naslikao sve to i poslao sliku Teu, da bi njegov brat
mogao da vidi kako mu je soba prijama. Slikao je u japanskom stilu.
Sa Gogenovom sobom stvar je stajala drugačije. Nije hteo da kupuje tako jeftin
nameštaj za direktora ateljea. Gospođa Rulen ga je uveravala da će krevet od
orahovine, koji je hteo da kupi za Gogena, stajati tri stotine pedeset franaka, što je za
njega bilo nemoguće da sakupi. Ipak je počeo da kupuje manje predmete za sobu,
dovodeći sebe neprestano u teško finansijsko stanje.
Kad nije imao novaca za modele, stajao je pred ogledalom i slikao stalno ispočetka
svoj portret. Rašel je došla da mu pozira, gospođa Rulen je takođe dolazila jedanput
nedeljno i dovodila decu, gospođa Zinu, žena vlasnika kafane u koju je svraćao na čašu
pića, pozirala mu je u arlezijanskoj nošnji. Nabacao je figuru na platno za jedan sat.
Pozadina je bila bledožuta, lice sivo, odeća crna i tamnomodra. Vincent je namestio
ženu da sedi na jednoj pozajmljenoj stolici od narandžinog drveta, nalakćena na zeleni
sto.
Jedan Zuav sitnog lica, sa vratom kao u bika a očima kao u tigra, pristao je da sedi
za izvesnu malu sumu. Vincent ga je naslikao u plavoj uniformi, plavoj kao emajlirani
tiganj, sa crveno-narandžastim pletenicama, i dve bledožućkaste zvezde na grudima.
Na kao bronza preplanuloj mačkastoj glavi imao je crvenu kapu, koja se isticala na
zelenoj pozadini. Rezultat je bio jedna divlja kombinacija neskladnih tonova, vrlo
oštrih, prostih, čak i drečećih, ali koji su odgovarali karakteru te ličnosti.
Vincent je satima sedeo pored prozora sa olovkom i hartijom za crtanje,
pokušavajući da savlada tehniku koja bi mu omogućila da sa nekoliko poteza naslika
figuru muškarca, žene, mladića, konja, pseta, tako da su im glava, telo i noge u potpunoj
razmeri. Precrtavao je mnoge slike koje je naslikao tog leta jer je mislio da mu, ako
bude izbacivao pedeset studija po dvesta franaka za godinu dana, neće izgledati tako
nepošteno što jede i pije kao da ima na to prava.
Mnoge stvari je naučio preko zime: da meso ne sme da se slika pruskoplavom, jer
onda liči na drvo, da njegove boje nisu postojane kao što bi treblo da budu, da je
najvažniji element u slikanju Juga kontrast između crvenog i zelenog, narandžastog i
plavog, sumpornožutog i ljubičastog kao jorgovan. Shvatio je da pokušava u slikama
da kaže nešto utešno, kao što je muzika utešna, da želi da slika muškarce i žene sa
nečim božanskim, što je oreol simbolično predstavljao, a što je on pokušao da izrazi
stvarnim sjajem i podrhtavanjem svojih boja, i najzad, da će oni koji imaju talenat za
siromaštvo večno biti siromašni.
Jedan od Van Gogovih stričeva je umro i ostavio Teu malo nasledstvo. Pošto je
Vincent toliko želeo da živi sa Gogenom, Teo odluči da polovinom te sume namesti
Gogenovu spavaću sobu i pošalje ovoga u Ari. Vincent je bio oduševljen. Počeo je da
planira kako će ukrasiti žutu kuću. Želeo je tuce panel ploča sa božanstvenim
arlezijanskim suncokretima, pravu simfoniju plavog i žutog.
Čak ni vest o besplatnoj karti nije uzbudila Gogena. Iz nekog razloga koji je za
Vincenta ostao tajna, Gogen je više voleo da živi u Pon-Avenu. Vincent je jedva čekao
da završi ukrašavanje, i da atelje bude spreman kad stigne učitelj.
Došlo je proleće. Žbunovi oleandera u zadnjem dvorištu žute kuće prosto su
poludeli cvetajući razuzdano kao da su izgubili ravnotežu. Bili su pretrpani novim
cvetovima, a isto tako i gomilama uvelih, njihovo zelenilo se neprestano obnavljalo u
jakim mlazevima, očevidno neiscrpnim.
Vincent je ponovo natovario nogare na leđa i krenuo da pronađe suncokrete za
dvanaestak panela. Poorana zemlja u poljima bila je tako meke boje kao par drvenih
cipela, dok je nebo plavo kao nezaboravak bilo poprskano belim oblacima. Neke
suncokrete je naslikao na licu mesta, pri zalasku sunca, munjevitom brzinom. Ostale
je poneo sa sobom kući i naslikao ih u zelenoj vazi.
Obojio je svoju kuću spolja novom žutom bojom, na veliko uživanje stanovnika
Trga Lamartin.
Kad je završio svoj posao oko kuće, došlo je leto. Sa njim je došlo vrelo sunce,
maestral, koji je šibao sve jače, uzbuđenje u vazduhu, strašan, mučan izgled pokrajine
i kamenog grada koji je ležao na brežuljku.
A sa njim je došao i Pol Gogen.
Stigao je u Ari predzoru i čekao je sunce u maloj kafani otvorenoj preko cele noći.
Vlasnik ga je pogledao i uzviknuo: - Vi ste taj prijatelj! Poznao sam vas.
- O čemu to dođavola govorite?
- Gospodin Van Gog mi je pokazao portret koji ste mu poslali. Liči sasvim
na vas, gospodine.
Gogen ode da probudi Vincenta. Njihov susret bio je bučan i srdačan. Vincent
pokaza Gogenu kuću, pomože mu da raspakuje stvari, zamoli ga da mu priča pariške
novosti. Živo su razgovarali nekoliko sati.
- Imaš li nameru danas da radiš, Gogene?
- Misliš li ti da sam ja Karolus-Diran, pa da mogu da siđem s voza, da
zgrabim paletu i da ti smesta naslikam jedan sunčani efekat?
- Samo sam pitao.
 - Onda ne postavljaj glupa pitanja.
- I ja ću se odmoriti. Hodi. Pokazaću ti grad.
On povede Gogena uz breg, preko suncem obasjanog Opštinskog trga, pa duž
pijačnog druma na kraj grada. Zuavi su vežbali na polju pred kasarnom, njihovi crveni
fesovi plamteli su na suncu. Vincent pođe kroz mali park ispred rimskog foruma.
Arlezijanke behu izašle u svoju jutarnju šetnju. Vincent je uvek oduševljeno pričao
Gogenu kako su one divne.
- Šta misliš o Arlezijankama, Gogene? - upita on.
- Ne mogu da podnesem njihov miris.
- Pogledaj samo ton njihove puti, čoveče, a ne oblik. Pogledaj šta je sunce
učinilo sa njihovom bojom.
- Kakve su ovde javne kuće, Vincente?
- Nema nikakvih, osim onih po pet franaka, za Zuave.
Vratiše se u žutu kuću da nekako udese zajednički život. Prikucaše jednu kutiju na
zid u kuhinji, i staviše u nju polovinu novca koji su imali. Ovoliko za duvan, ovoliko za
nepredviđene troškove, uključujući kiriju. Na vrh kutije stavili su komad hartije i
olovku, kojom će zapisivati svaki franak koji budu uzeli. U drugu kutiju metnuli su
ostatak novca, podelili ga na četiri dela, da plaćaju hranu svake nedelje.
- Ti si dobar kuvar, zar ne, Gogene?
- Odličan. Bio sam mornar.
- Onda ćeš odsada ti da kuvaš. Ali večeras ću ja napraviti supu u tvoju čast.
Kad ga je te večeri poslužio supom, Gogen nije mogao da je okusi.
- Kako li si smešao ovo, Vincente, ne mogu da zamislim. Kao što mešaš boje
na svojim slikama, verovatno.
- Šta smeta bojama na mojim slikama?
- Dragi moj, ti još uvek lebdiš u neo-impresionizmu. Bolje bi bilo da
napustiš svoj sadašnji metod. Ne odgovara tvojoj prirodi.
Vincent odgurnu u stranu svoj čanak sa supom.
- Ti to možeš da kažeš na prvi pogled, zar ne? Te žarkožute boje, na primer,
sasvim su pobrkane.
Vincent pogleda panele sa suncokretima na zidu.
- Zar je to sve što imaš da kažeš za moje suncokrete?
- Ne, dragi moj, mogu da nađem još dosta stvari za kritikovanje.
- Na primer?
 - Na primer, tvoje harmonije boja, monotone su i nepotpune.
- To je laž!
- Oh, sedi, Vincente. Prestani da gledaš kao da ćeš me ubiti. Ja sam mnogo
stariji od tebe, i zreliji. Ti još uvek pokušavaš da nađeš sebe. Samo me slušaj, a ja
ću ti dati neke korisne lekcije.
- Izvini, Pole, ja želim da mi ti pomogneš-
- Onda bi bilo najbolje da prvo izbiješ sebi iz glave to đubre. Celog dana si
bunceo o Mesonijeu i Montičeliju. A obojica ne vrede ništa. Dokle god se budeš
divio takvim delima, nikada sam nećeš naslikati dobru sliku.
- Montičeli je veliki slikar. On je znao više o bojama nego bilo koji drugi
čovek njegovog vremena.
- On je bio pijani idiot, eto šta je on bio.
Vincent skoči i besno pogleda Gogena preko stola. Čanak sa supom pade na crveni
pod od opeke i razbi se.
- Ne govori tako o „Fadi"! Ja ga volim skoro kao rođenog brata! Sve te priče
o tome kako je on pijanica i lud su samo zlobno ogovaranje. Nijedna pijanica ne bi
mogla da naslika Montičelijeve slike. Umni napor potreban da se uravnoteže šest
osnovnih boja, tačan proračun, i hiljadu drugih stvari koje treba smisliti za pola
sata, zahtevaju zdrav razum. Kad ponavljaš to zlobno ogovaranje o „Fadi", onda si
isto tako pokvaren kao i one proklete žene koje su ga započele.
- Turlututu, mon chapeau pointu*!
* (franc.) Tralala, moj šiljati šeširiću!

Vincetn ustade, kao da mu je neko sasuo čašu hladne vode u lice. Njegove reči i
osećanja borili su se u njemu. On pokuša da savlada svoj bes, ali nije mogao. Odjuri u
svoju spavaću sobu i zalupi vrata za sobom.

Sutradan ujutru svađa je bila zaboravljena. Popili su zajedno kafu i odmah pošli
suprotnim putevima da nađu šta će slikati. Kad se Vincent te večeri vratio kući, iscrpen
onim što je nazivao „ravnotežom šest osnovnih boja", on zateče Gogena kako već
sprema večeru na maloj gasnoj peći. Mirno su razgovarali neko vreme, a onda
razgovor skrete na slikare i slikarstvo, na jedini predmet za koji su se strasno
interesovali.
Bitka je otpočela.
Slikare koje je Gogen obožavao Vincent je prezirao. Vincentovi idoli bili su
anatemisani za Gogena.Nisu se slagali ni u najsitnijoj pojedinosti svog zanata. O bilo
čemu drugom mogli su da diskutuju na miran i prijateljski način, ali slikarstvo je bilo
hrana i piće njihovog života. Borili su se za svoje ideje do poslednje trunke nervozne
energije. Gogen je imao dvaput veću snagu od Vincenta, ali je Vincentovo sarkastično
uzbuđenje to nadoknađivalo.
Čak i kad su diskutovali o stvarima u kojima su se slagali, njihovi argumenti bili su
strašno naelektrisani. Iz tih diskusija izlazili su tako iscrpenih glava kao ispražnjene
baterije.
- Nikad nećeš biti umetnik, Vincente, - izjavi Gogen - dok ne budeš umeo da gledaš
prirodu, da se vratiš natrag u atelje i da je naslikaš hladnokrvno!
- Neću da slikam hladnokrvno, ti idiote! Hoću da slikam toplokrvno. Zato sam u
Arlu.
- Sve ovo što si uradio samo je ropsko podražavanje prirode.Moraš naučiti da
slikaš napamet.
- Napamet! Gospode bože!
- I još jedna stvar, dobro bi uradio da si slušao Seraa. Slikarstvo je apstraktno, moj
dečače. Nema tu mesta za priče koje ti pričaš i to tvoje moralisanje.
- Ja morališem? Ti si lud.
- Ako hoćeš da propovedaš, Vincente, vrati se u sveštenike. Slikanje – to je boja,
linija i oblik, ništa više. Umetnik može da reprodukuje ono što je ukrasno u prirodi, ali
to je sve.
- Dekorativna umetnost! - planu Vincent. - Ako je to sve što uzimaš iz prirode,
onda bi bilo bolje da se vratiš na berzu.
- Kad se budem vratio, dolaziću da slušam tvoje propovedi nedeljom ujutru. Šta
ti uzimaš iz prirode, kaplare?
- Ja uzimam osećanja, Gogene, i ritam života.
- E pa, sad smo kvit.
- Kad slikam sunce, onda želim da ljudi osete kako se obrće užasnom brzinom.
Kako daje svetlost i toplotne talase strašne jačine. Kad slikam žitna polja, želim da ljudi
osete kako atomi u žitu bujaju do svoga konačnog rasprskavanja. Kad slikam jabuku,
želim da ljudi osete kako sok te jabuke izbija kroz njenu ljusku, i kako se semenke u
njoj bore da donesu svoj plod!
- Vincente, koliko puta sam ti rekao da jedan slikar ne sme imati svoje teorije?
- Uzmi, na primer, ovu scenu u vinogradu, Gogene. Pogledaj! Ovo grožđe će se
raspuknuti i briznuti sok pravo tebi u oči. Evo, pogledaj ovu jarugu! Želeo bih da ljudi
osete koliko je miliona tona vode proteklo niz njene strane. Kada slikam portret nekog
čoveka, želeo bih da ljudi osete ceo život tog čoveka, sve što je on uradio i propatio!
- Šta hoćeš time da kažeš, dođavola?
 - E pa, evo šta, Gogene. Polja iz kojih raste žito i voda koja juri niz jarugu, sok ovog
grožđa, ili život ovog čoveka, sve je to jedna ista stvar. Osnov jedinstva u životu je
jedinstvo ritma. Ritma prema kome svi mi igramo: ljudi, jabuke, jaruge, poorana" polja,
kolica u žitu, kuće, konji, i sunce. Ona materija koja je u tebi, Gogene, sutra će izbiti
napolje iz grožđa, zato ste ti i grožđe jedna ista stvar. Kad slikam seljaka koji radi u
polju, želim da ljudi osete kako seljak prelazi u zemlju, isto kao i žito, a zemlja prelazi
u seljaka. Želim da osete kako se sunce uliva u seljaka, u polje, u žito, u plug i konje,
isto kao što se svi oni ulivaju natrag u sunce. Kad počneš da osećaš sveopšti ritam po
kome se kreće sve na svetu, počinješ da razumevaš život. Samo to je Bog.
- Brigadier, - reče Gogen - vous avez raison*!
* (franc.) Kaplare, imaš pravo!

Vincent je bio na vrhuncu uzbuđenja, sav je drhtao od grozničave uzrujanosti.

Gogenove reči udariše ga kao šamar. Stajao je glupo gledajući, otvorenih usta.
- No, kaži mi, zaboga, šta to znači: „Kaplare, imaš pravo"?
- To znači da je vreme da odemo u kafanu na po jedan apsint.
Krajem druge nedelje Gogen reče: - Da isprobamo onu tvoju kuću večeras. Možda
ću naći neku lepu debelu devojku.
- Drži se podalje od Rašel. Ona je moja.
Prošli su kroz lavirint kamenih ulica i ušli u Maison de Tolerance. Kada je Rašel čula
Vincentov glas, dotrčala je kroz hol i bacila mu se u naručje. Vincent predstavi Gogena
Luju.
- Gospodine Gogene, - reče Luj - vi ste umetnik. Možda ćete moći da mi date
svoje mišljenje o dvema slikama koje sam lane kupio u Parizu.
- Vrlo rado. Gde ste ih kupili?
- Kod Gupila, na Trgu Opere. Bile su u prednjoj sali. Hoćete li da uđete,
gospodine?
Rašel odvede Vincenta u pobočnu sobu, gurnu ga na jednu stolicu kraj stola i sede
mu u krilo.
- Dolazim ovamo već šest meseci, - progunđa Vincent - a Luj nikad nije
tražio moje mišljenje o njegovim slikama.
- On te ne smatra za umetnika, fou-rou.
- Možda ima pravo.
- Ti me više ne voliš - reče Rašel, napućivši se.
- Zašto tako misliš, Pigeon?
- Nisi dolazio da me vidiš nedeljama.
- Zato što sam mnogo radio da bih udesio kuću za prijatelja.
 - Znači, voliš me i kad ne dolaziš?
- I kad ne dolazim.
Ona uvrte njegove male, okrugle uši, a onda ih poljubi jedno za drugim.
- Da mi dokažeš, fou-rou, daćeš mi svoje male smešne uši? Obećao si da ćeš
mi ih dati.
- Ako možeš da ih skineš, onda ih uzmi.
- Oh, fou-rou, da su prišivene, kao uši u moje lutke!
Iz sobe nasuprotnoj strani ču se jedan krik, a onda galama kao da neko viče od
smeha ili od bola. Vincent odgumu Rašel s kolena, i odjuri kroz hol u salon.
Gogen je ležao na podu, previjajući se, dok su mu suze tekle niz lice. Luj, sa lampom
u ruci, buljio je u njega, zaprepašćen. Vincent se naže nad Gogena i prodrma ga.
- Pole, Pole, šta ti je?
Pol pokuša da govori, ali nije mogao. Posle jednog trenutka on promuca:
- Vincente... to je Luj kupio kod Gupila... za salon javne kuće. Obe slike su od
Bugeroa!
On se podiže na noge i pođe prema izlaznim vratima.
- Čekaj malo! - povika Vincent, trčeći za njim. - Kuda ćeš?
- U poštu. Moram smesta da telegrafiram klubu Batinjol.
Došlo je opet leto, u svoj svojoj strašnoj bleštavoj vrelini. Ceo kraj planu u vrtlogu
razuzdanih boja. Zelene, plave, žute i crvene boje bile su tako jake da su pekle oči. Što
god bi dohvatilo sunce, spržilo bi do korena. Dolina Rone je drhtala od vrućine, koja ju
je plavila u talasima. Sunce je udaralo dvojicu slikara, mrvilo ih, prodiralo do srži, i
ispijalo iz njih svu otpornost. Dođe i maestral, šibajući im tela i nerve, tresući im glave
na ramenima sve dok ne bi pomislili da će se raspuknuti ili otkinuti. Pa ipak su svakog
jutra izlazili u polje, zajedno sa suncem, i radili sve dok jasno plavetnilo noći ne bi
smenilo jasno plavetnilo dana.
Između Vincenta i Gogena - jednog aktivnog vulkana i drugog koji je prigušeno
tinjao - spremala se ljuta bitka. Noću, kad su bili isuviše umorni da bi mogli zaspati,
isuviše nervozni da bi sedeli mirno,trošili su svu energiju jedan na drugoga. Nestalo
im je novaca. Nisu imali načina da se zabave. Našli su oduške svojim suzbijenim
strastima u uzajamnom draženju. Gogenu se nije nikada dosadilo da razbesni
Vincenta, kad je ovaj na vrhuncu uzbuđenja, time što će mu dobaciti u lice:
,,,Brigadier, vous avez raison!"
- Vincente, nije ni čudo što ne umeš da slikaš. Pogledaj samo nered u ovom
ateljeu. Pogledaj tu zbrku kutija za boje. Bože, da tvoj holandski mozak nije tako
zagrejan Dodeom i Montičelijem, možda bi mogao sve to malo raščistiš i da
napraviš malo reda.
 - To se tebe ništa ne tiče, Gogene! Ovo je moj atelje. Ti drži svoj atelje kako
se tebi sviđa.
- Kad već o tome govorimo, mogu da ti kažem da ti je mozak isto tako
haotičan kao i kutija za boje. Ti se diviš svakom slikaru poštanskih maraka u
Evropi, a ipak ne možeš da shvatiš da je Dega...
- Dega! Šta je on uopšte nsalikao što se može meriti sa Mileom?
- Mile! Taj sentimentalist! Taj...!
Vincent pade u jarost na takvo potcenjivanje Milea, koga je on smatrao za učitelja i
duhovnog oca. On poče da juri Gogena iz sobe u sobu. Gogen je bežao. Kuća je bila mala.
Vincent je vikao na njega, ubeđivao ga, dizao pesnicu do Gogenovog snažnog lica. Dugo
su se njih dvojica prepirali te tropske, teške noći.
Obojica su radili kao đavoli da bi uhvatili sebe i prirodu u trenutku donošenja
ploda. Iz dana u dan ratovali su sa svojim rasplamtelim paletama, iz noći u noć sami sa
sobom. Kad se nisu zlobno svađali, njihove prijateljske rasprave bile su tako
eksplozivne da im je bilo nemoguće da zaspe. Stigao je novac od Tea. Odmah su ga
potrošili na duvan i apsint. Bilo je suviše toplo za jelo. Mislili su da će apsintom smiriti
nerve. On ih je samo još više uzbudio.
Užasan, jak maestral poče da duva. On primora ljude da ostanu kod kuće. Gogen
nije mogao da radi. Provodio je vreme izazivajući neprekidno Vincenta. Nikada nije
video nikoga ko bi se tako razbesneo zbog običnih ideja.
Vincent je bio jedina Gogenova zabava. I on ju je koristio što je više mogao.
- Bolje bi bilo da se smiriš, Vincente - reče on petog dana otkako je počeo
maestral. Tog dana dražio je svog prijatelja sve dotle dok maestral,koji je zavijao
napolju, nije izgledao kao blag i tih povetarac u poređenju sa burom u žutoj kući.
- A ti, Gogene?
- Slučajno se desilo,Vincente, da su neki ljudi koji su bili dugo u mom
društvu i imali običaj da diskutuju sa mnom o raznim stvarima najzad poludeli!
- Da li mi to pretiš?
- Ne, ja te opominjem.
- Onda zadrži svoju opomenu za sebe.
- U redu, ali nemoj da me kriviš ako se nešto dogodi.
- Oh, Pole, Pole, hajde da prestanemo sa tom večitom svađom. Ja znam da
si ti bolji slikar od mene. Znam da me možeš mnogo čemu naučiti. Ali neću da me
prezireš. Čuješ li! Robovao sam deset dugih godina i, tako mi boga, umem i ja nešto
da izradim tim prokletim bojama! Eto priznaj, zar ne mogu? Govori, Gogene!
- Brigadier, vous avez raison!
 Maestral se utišao. Arlezijanci su se ponovo usudili da izađu na ulicu.Vratilo se
žarko sunce. Nesnosna vrućina spustila se na Ari. Policija je morala da se bori protiv
zločina i nasilja. Ljudi su išli ulicama sa pritajenim uzbuđenjem u očima. Niko se nije
smejao. Niko nije govorio. Kameni krovovi su goreli na suncu. Na Trgu Lamartin
odigravale su se tuče i sevali noževi. Miris katastrofe lebdeo je u vazduhu. Ari je bio
suviše zagrejan da bi mogao duže da ppdnosi tu napetost. Dolina Rone samo što se nije
rasprsla u milion komadića.
„Šta će se desiti?" upita se Vincent. „Zemljotres ili revolucija?"
Uprkos svemu tome, slikao je i dalje u poljima, gologlav. Bila mu je potrebna bela,
zaslepljujuća vrućina da rastvori užasnu strast koju je osećao u sebi. Mozak mu je bio
usijan kao sud za topljenje metala, koji je izbacivao jedno usijano platno za drugim.
Sa svakim platnom sve je više osećao da se svih onih devet godina rada sticalo u tih
nekoliko zamornih nedelja da učine od njega, za jedna kratak trenutak, potpunog i
savršenog umetnika. Daleko je prevazišao svoja prošlogodišnja dela: Nikada više neće
izraditi slike koje će tako potpuno izražavati suštinu prirode i suštinu njega samoga.
Slikao je od četiri ujutru pa sve dok mu noć ne bi ukrala prizor koji je slikao. Radio
je po dve, a ponekad čak i tri slike dnevno. Sa svakom novom slikom koju bi istrgao iz
sebe samoga, prosipao je krv godine dana svoga života. Nije ništa mario koliko će dugo
živeti, važno je bilo šta će uraditi sa danima svoga života. Po njemu, vreme se merilo
slikama koje je izbacivao, a ne lepršavim listovima kalendara.
Osećao je da je njegova umetnost dostigla vrhunac, da je to bila najviša tačka
njegovog života, trenutak ka kome je težio svih tih godina. Nije znao koliko će dugo
trajati. Znao je samo da mora da slika slike... još slika... sve više i više slika. Taj vrhunac
njegovoga života, taj trenutak beskrajnosti mora on da zaustavi, da podržava, da ga
podstiče sve dok ne stvori one slike koje je nosio u svojoj duši.
Slikajući ceo dan, svađajući se celu noć, ne spavajući nimalo, jedući vrlo malo,
zasićeni suncem i bojama, uzbuđenjima, duvanom i apsintom, mučeni elementima i
sopstvenim stvaralačkim nagonom, mučeći jedan drugoga svađama i besnilom - oni su
bili sve uzrujaniji i uzrujaniji.
Sunce ih je pržilo. Maestral ih je šibao. Boje su ih zaslepljivale. Apsint je punio
njihove prazne utrobe groznicom. Žuta kuće se tresla i podrhtavala od bure u
zagušljivim noćima.
Gogen je naslikao Vincentov portret, dok je ovaj slikao mrtvu prirodu nekih
plugova. Vincent se zagleda u portret. Prvi put je jasno razumeo šta Gogen misli o
njemu.
- To sam sigurno ja - reče on. - Ali, ,,ja" koji sam poludeo…
Te večeri otišli su u kafanu. Vincent poruči jedan mali apsint. Najedanput, on baci
punu čašicu Gogenu na glavu. Gogen ustade teturajući se. On podigne Vincenta na ruke.
Odnese ga preko Trga Lamartin. Vincent se nađe u krevetu. Odmah je zaspao.
- Dragi moj Gogene, - reče on vrlo mirno idućeg jutra - imam neko nejasno
osećanje da sam te sinoć uvredio.
 - Rado ti opraštam, i iz sveg srca, - reče Gogen - ali se jučerašnji događaj može
ponoviti. Da sam i ja bio ćaknut, mogao sam da izgubim kontrolu nad sobom i da te
udarim. Zato mi dozvoli da pišem tvom bratu i da mu javim da se vraćam u Pariz.
- Ne! Ne! To ne možeš da uradiš. Da napustiš žutu kuću? Sve ono što sam ja u njoj
napravio za tebe?
Celog dana besnela je bura. Vincent se očajnički borio da zadrži Gogena kraj sebe.
Gogen se odupirao, svim molbama. Vincent ga je molio, laskao mu, psovao, pretio, pa
čak i plakao. U toj bici dokazao je da je jači. Osećao je da ceo njegov život zavisi od toga
da li će zadržati prijatelja u žutoj kući. Kad je pala noć, Gogen je bio iscrpen. Predao se
samo da bi se malo odmorio.
U svim sobama žute kuće osećalo se da vazduh podrhtava od elektriciteta. Gogen
nije mogao da zaspi. Pred zoru je zadremao. Neko čudno osećanje ga probudi. On spazi
Vincenta kako stoji pored njegovog kreveta, posmatrajući ga u mraku.
- Šta ti je, Vincente? - upita on strogo.
Vincent izađe iz sobe, vrati se u svoj krevet, i pade u dubok san.
Iduće noći Gogena trže iz sna isto ono čudno osećanje. Vincent je stajao pored
njegovg kreveta, buljeći u njega u mraku.
- Vincente! Odlazi u krevet!
Vincent se okrete i ode.
Sutradan za vreme večere žestoko se posvađaše oko supe.
- Sipao si boju u supu, Vincente, dok ja nisam gledao! - povika Gogen.
Vincent se nasmeja. On priđe zidu i napisa kredom:
Je suis Saint Esprit
Je suis sain d'esrprit.
* (franc.) Igra reči: Ja sam Sveti Duh, ja sam zdrav duhom.

Nekoliko dana bio je vrlo miran. Izgledao je žalostan i utučen. Jedva bi progovorio
koju reč sa Gogenom. Nije čak uzimao ni četku u ruku. Nije ni čitao.
Sedeo je na stolici i gledao ispred sebe u prazninu.
Četvrtog dana po podne, kada je duvao strašan maestral on zamoli Gogena da pođe
s njim u šetnju.
- Hajdemo do parka - reče mu. - Imam nešto da ti kažem.
- Zar to ne možeš da mi kažeš ovde, gde je tako udobno?
- Ne, ne mogu da govorim dok sedim. Moram da koračam.
- Dobro, ako baš moraš.
 Pošli su kolskim drumom koji je zavijao nalevo oko grada.Da bi mogli da idu natrag,
morali su da se probijaju kroz maestral kao da je neka debela, gusta masa. Čempresi u
parku su se savijali skoro do zemlje.
- Šta si to hteo da mi kažeš? - upita Gogen.
Morao je da viče Vincentu na uvo. Vetar je odnosio reči pre nego što je Vincent
mogao da ih uhvati.
- Pole, razmišljao sam o ovih nekoliko poslednjih dana. Došao sam na jednu
divnu ideju.
- Izvini, ali poznate su mi te tvoje divne ideje.
- Mi smo svi propali kao slikari. Znaš li zašto?
- Šta? ne mogu da čujem nijednu reč. Viči mi na uvo.
- ZNAŠ LI ZAŠTO SMO SVI PROPALI KAO SLIKARI?
- Ne. Zašto?
- Zato što slikamo sami!
- Šta ti to znači, dođavola?
- Neke stvari slikamo dobro, a neke rđavo. Sve zajedno bacamo ih na jedno
jedino platno.
- Brigadier, ja čekam objašnjenje!
- Sećaš li se braće Bot? Holandskih slikara. Jedan je dobro slikao pejzaže.
Drugi je dobro slikao likove. Zajedno su slikali jednu sliku. Jedan je naslikao pejzaž,
drugi likove. Imali su uspeha.
- E pa, šta si hteo celom tom pričom?
- Šta? Ne čujem te. Dođi bliže!
- KAŽEM, NASTAVI!
- Pole, to je ono što mi moramo da uradimo. Ti i ja, Sera, Sezan, Lotrek, Ruso.
Svi moramo zajednički da radimo na jednoj slici. To će biti pravi slikarski
komunizam. Mi bismo svi uneli u sliku ono što smatramo najbolje. Sera vazduh. Ti
pejzaž. Sezan površine. Lotrek likove. Ja sunce, mesec i zvezde. Zajedno, bili bismo
jedan veliki umetnik. Šta veliš na to?
- Turulututu, mon chapeau pointu!
On prsnu u promukao , divlji smeh. Vetar je zapljuskivao Vincentovo lice njegovim
smehom, kao morskim kapljicama.
- Brigadier, - povika on kad se malo povratio - ako to nije najveličanstvenija
ideja na svetu, progutaću je! Izvini me za trenutak.
 On ode stazom posrćući, držeći se za stomak, presavijan od smeha.
Vincent je stajao potpuno miran.
Jato crnih ptica dolete iz visina. Hiljade crnih ptica koje su graktale i lupale krilima.
One saleteše Vincenta, udarale su ga, letele mu kroz kosu, u nos, u usta, u uši, u oči,
obuhvatajući ga gustim, crnim, bezvazdušnim oblakom lepršavih krila.
Gogen se vrati.
- Hodi, Vinente, idemo do Luja. Osećam potrebu da proslavim tu tvoju
neocenjivu ideju.
Vincent je ćuteći išao za njim do Ulice de Rikolet.
Gogen ode gore sa jednom od devojaka.
Rašel sede Vincentu u krilo, u kafani.
- Zar nećeš da ideš gore sa mnom, fou-rou? - upita ona.
- Ne.
- Zašto?
- Nemam pet franaka.
- Hoćeš li onda umesto toga da mi daš svoje uvo?
- Hoću.
Posle nekoliko trenutaka Gogen se vratio. Dva čoveka pođoše nizbrdo ka žutoj kući.
Gogen proguta svoju večeru.On izađe na prednja vrata ne progovorivši ni reč. Već je
bio skoro prešao Trg Lamartin kad začu iza sebe dobro poznate korake, kratke, brze,
neravnomerne.
On se okrete.
Vincent je jurio za njim s otvorenim brijačem u ruci.
Gogen stade kao ukopan i pogleda Vincenta.
Vincent se zaustavi samo dva koraka od njega. Buljio je u Gogena u mraku.
Zatim obori glavu, okrenu se i otrča kući.
Gogen ode u hotel. On uze jednu sobu, zaključa vrata i leže u postelju.
Vincent uđe u žutu kuću. Pope se stepenicama od crvenih opeka u spavaću sobu.
Uze ogledalo pomoću koga je često slikao svoj portret. Stavi ga na toaletni sto,
prislonivši ga uza zid.
A onda pogleda svoje zakrvavljene oči u ogledalu.
Došao je kraj. Njegov život se završio. To je pročitao na svom licu.
Bolje bi bilo da to svrši odjednom.
 On podiže brijač. Oseti oštar čelik na svojoj koži na vratu.
Neki glasovi pričali su mu čudnovate priče.
Arlezijansko sunce podizalo je zid bleštave vatre između njegovih očiju i stakla.
On odseče sebi desno uvo.
Ostavi samo mali komadić donjeg dela.
Ispusti brijač. Obmota glavu peškirom. Krv je kapala na pod.
Izvadi uvo iz umivaonika. Opra ga. Uvi ga u nekoliko listova hartije za crtanje. Sve
to zamota u novine.
Natuče francusku kapu preko debelog zavoja. Siđe niz stepenice do prednjih vrata.
Pređe preko Trga Lamartin, pope se uzbrdo, zazvoni na vratima Maison de Tolerance,
Numero 1.
Jedna devojka otvori vrata.
- Pošaljite mi Rašel.
Posle jednog trenutka uđe Rašel.
- Oh, to si ti, fou-rou. Šta želiš?
- Doneo sam ti nešto.
- Za mene? Poklon?
- Da.
- Kako si dobar, fou-rou.
- Dobro ga čuvaj. To ti je uspomena na mene.
- Šta je to?
- Odmotaj, pa ćeš videti.
Rašel odmota hartiju. S užasom se zagleda u uvo. A onda pade onesvešćena na
kameni pod.
Vincent se okrene i iziđe. Siđe niz brežuljak. Pređe preko Trga Lamartin. Zatvori
vrata žute kuće iza sebe, i ode u postelju.
Kad se Gogen vratio sutradan ujutru u pola osam, on zateče gomilu ljudi sakupljenu
pred vratima. Rulen je očajnički kršio ruke.
- Šta ste učinili svome drugu, gospodine? - upita jedan čovek u okruglom
šeširu kao lubanica. Glas mu je bio grub i ozbiljan.
- Ne znam.
- Oh, da... znate vi vrlo dobro... on je mrtav.
 Gogenu je trebalo dugo vremena da se pribere. Izgledalo mu je da ga pogledi gomile
cepaju u komadiće, gušeći ga.
- Hajdemo gore, gospodine - reče on mucajući. - Tamo se možemo objasniti.
Mokri peškiri ležali su po podu u dve prizemne sobe. Stepenice koje su vodile u
Vincentovu spavaću sobu bile su umrljane krvlju.U postelji je ležao Vincent, umotan u
čaršave, zgrčen kao oroz na pušci. Izgledao je kao da je mrtav. Blago, vrlo blago, Gogen
dodirnu telo. Bilo je toplo. Gogenu se učini da mu se iznenada povratila sva energija,
sve raspoloženje.
- Budite ljubazni, gospodine, - reče on tihim glasom policiskom inspektoru
- i probudite pažljivo ovog čoveka. Ako bude pitao za mene, recite mu da sam otišao
u Pariz. Moje prisustvo moglo bi da bude za njega fatalno.
Policiski inspektor posla po lekara i po kola. Prenese Vincenta u bolnicu. Rulen je
trčao pored kola, zadihan.

Doktor Feliks Rej, mladi pripravnik u bolnici u Arlu, bio je omalen podebeo čovek,
osmougaone glave sa koje je štrčala čupava crna kosa. On previ Vincentovu ranu, i
onda ga smesti u jednu spavaću sobu koja je ličila na ćeliju, i iz koje je sve bilo izbačeno.
Kad je izašao iz sobe, zaključa za sobom vrata.
Predveče, dok je merio pacijentu puls, Vincent se probudi. On pogleda u tavanicu,
u bele zidove, a zatim kroz prozor u komadić plavog neba koje je postepeno tamnelo.
Oči mu polako pređoše na lice doktora Reja.
- Zdravo - reče on tiho.
- Zdravo - odgovori doktor Rej.
- Gde sam?
- U bolnici u Arlu.
- Oh!
Trzaj bola pređe mu preko lica. On podiže ruku ka mestu gde je nekada bilo njegovo
desno uvo. Doktor Rej ga zaustavi.
- Ne smete da dirate - reče on.
- ...Da... sećam se... sada.
- To je jedna lepa čista rana, stari moj. Bićete na nogama kroz nekoliko
dana.
- Gde je moj prijatelj?
 - Vratio se u Pariz.
- ...Tako... Mogu li da dobijem svoju lulu?
- Ne još, stari moj.
Doktor Rej opra i previ ranu.
- To je samo jedna beznačajna nezgoda - reče on. - Na kraju krajeva, čovek
i ne čuje pomoću tog kupusa koji mu je prilepljen spolja na glavu. Neće vam
nedostajati.
- Vrlo ste ljubazni, doktore. Zašto je ova soba... tako prazna?
- Naredio sam da se sve iznese da bih vas zaštitio.
- Od koga?
- Od vas lično.
- ...Da... razumem...
- E pa, sad moram da idem. Poslaću vam bolničara sa večerom. Pokušajte
da ležite potpuno mirno. Oslabili ste od gubitka krvi.
Kad se Vincent ujutru probudio, Teo je sedeo pored njegove postelje. Teovo lice
bilo je bledo i umorno, a oči zakrvavljene.
- Teo - reče Vincent.
Teo ustade sa stolice, kleče pored postelje i uze Vincenta za ruku.Plakao je bez stida
i uzdržavanja.
- Teo... uvek... kad se probudim... i osećam potrebu za tobom... ti si pored
mene.
Teo nije mogao da govori.
- Surovo je od njih što su te naterali da dolaziš čak ovamo. Kako si saznao?
- Gogen mi je juče telegrafirao. Uhvatio sam noćni voz.
- Gogen nije imao prava da te uvali u takav trošak. Celu noć si
presedeo,Teo?
- Da, Vincente.
Neko vreme su ćutali.
- Razgovarao sam sa doktorom Rejom, Vincente. Kaže mi da je to bila
sunčanica. Slikao si na suncu gologlav, zar ne?
-Da.
- E pa, vidiš, dečače moj, nisi to smeo da radiš. Ubuduće ćeš morati da nosiš
šešir. Mnogi ljudi u Arlu dobijaju sunčanicu.
 Vincent mu blago steže ruku. Teo pokuša da proguta nešto što mu je zastalo u grlu.
- Imam novosti za tebe, Vincente, ali mislim da bi bilo bolje da pričekam
nekoliko dana.
- Jesu li dobre vesti, Teo?
- Mislim da će ti se sviđati.
U sobu uđe doktor Rej.
- No, kako se danas oseća bolesnik?
- Doktore, sme li moj brat da mi kaže neke dobre vesti?
- Sigurno da sme. Samo, čekajte malo. Da pogledam to. Da, dobro je, dobro
je. Sada će brzo zarasti.
Kad je doktor izašao iz sobe, Vincent zamoli brata da mu kaže vesti.
- Vincente, - reče Teo - ja imam... ovaj, ja... ja sam se upoznao sa jednom
devojkom.
- Pa, Teo?
- Da. Ona je Holanđanka, Johana Bunger. Mnogo liči na našu majku, čini mi
se.
- Voliš li je, Teo?
- Da. Tako sam bio očajnički sam bez tebe u Parizu, Vincente. Nije mi bilo
tako teško pre nego što si došao, ali pošto smo zajedno živeli godinu dana...
- Sa mnom je bilo mučno živeti, Teo. Bojim se da sam ti zagorčao mnoge
časove.
- Oh, Vincente, kad bi samo znao koliko sam puta zaželeo da uđem u stan u
Ulici Lepik i da nađem tvoje cipele na polici, i tvoje mokre slike na mojoj postelji.
Ali, ne smemo više da razgovaramo. Moraš da se odmoriš. Samo ćemo sedeti ovako
zajedno.
Teo je ostao u Arlu dva dana. Otišao je tek kad ga je doktor Rej uverio da će Vincent
brzo ozdraviti, i da će on paziti na njegovog brata ne samo kao na pacijenta nego i kao
na prijatelja.
Rulen je dolazio svakog jutra i donosio cveće. Preko noći Vincent je patio od
halucinacija. Doktor Rej mu je stavljao kamfor na jastuk i dušek, da bi savladao
nesanicu.
Krajem četvrtog dana,kad je doktor video da je Vincent potpuno razuman,
otključao je sobu i naredio da se opet unese nameštaj.
- Smem li da ustanem i da se obučem, doktore? - upita Vincent.
 - Ako se osećate dovoljno jakim. Dođite u moju kancelariju pošto se budete
malo prošetali.
Bolnica u Arlu bila je dvospratna zgrada, sagrađena u obliku četvorougaonika, sa
baštom u sredini, punom raskošnog šarenog cveća,paprati i staza posutih šljunkom.
Vincent je nekoliko minuta polako šetao, a onda je otišao u kancelariju doktora Reja,
koja se nalazila u prizemlju.
- Kako se osećate opet na nogama? - upita doktor.
- Vrlo dobro.
- Kažite mi, Vincente, zašto ste to učinili?
Vincent je dugo vremena ćutao.
- Ne znam - reče on.
- Na šta ste mislili kad ste to uradili?
- ...ja... nisam... mislio, doktore.
Vincent je proveo idućih nekoliko dana vraćajući snagu. Jednog jutra, dok je ćaskao
sa doktorom Rejom u njegovoj sobi, on podiže brijač sa umivaonika i otvori ga.
- Treba da se obrijete, doktore Rej - reče on. - Hoćete li da vas ja obrijem?
Doktor Rej se povuče u jedan ugao, i zakloni dlanovima lice.
- Ne! Ne! Ostavite to!
- Ali ja sam zaista dobar berberin, doktore! Mogao bih dobro da vas
obrijem.
- Vincente! Ostavite taj brijač!
Vincent se nasmeja, zatvori brijač, i vrati ga na umivaonik. - Ne bojte se, prijatelju
moj. To je sve prošlo.
Pri kraju druge nedelje doktor Rej dade Vincentu dozvolu da ponovo slika. Poslali
su jednog bolničara u žutu kuću da donese nogare i platno. Doktor Rej je pozirao
Vincentu samo da bi ga razonodio. Vincent je radio polako, pomalo svakoga dana. Kad
je završio portret, poklonio ga je doktoru.
- Voleo bih da ovo sačuvate kao uspomenu na mene, doktore. To je jedini
način na koji mogu da vam izrazim zahvalnost zbog vaše pažnje.
- To je vrlo lepo od vas, Vincente. Činite mi čast.
Doktor odnese portret kući i upotrebi ga da pokrije jednu rupu u zidu.
Vincent je ostao u bolnici još dve nedelje. Slikao je baštu, koja je gorela na suncu.
Za vreme rada nosio je veliki slamni šešir. Da bi naslikao cvetnu baštu, trebalo mu je
pune dve nedelje.
 - Morate svraćati k meni svakog dana - reče doktor Rej rukujući se sa
Vincentom na bolničkoj kapiji. - I zapamtite, nimalo apsinta, nimalo uzbuđenja, i ne
smete da radite na suncu bez ovog šešira.
- Obećavam, doktore. I hvala vam na svemu.
- Pisaću vašem bratu da vam je sada sasvim dobro.
Vincent dozna da je vlasnik napravio ugovor da iseli njega i da izda žuto kuću
nekom duvandžiji. Vincent je osećao duboku privrženost prema žutoj kući. To je bio
njegov koren u provansalskoj zemlji. Naslikao je svaki njen pedalj, spolja i iznutra.
Namestio ju je za stanovanje. Uprkos onom nesrećnom slučaju on ju je smatrao svojim
domom, i odlučio je da se bori sa gazdom do kraja.
Ispočetka se bojao da sam spava u žutoj kući zbog nesanice, protiv koje čak ni
kamfor nije pomagao. Doktor Rej mu je dao brom da bi odagnao nepodnošljive
halucinacije koje su ga plašile. Na kraju su glasovi koji su mu šaptali na uvo čudne priče
nestali, i vraćali su se samo u strašnim snovima.
Još je bio isuviše slab da bi mogao da izlazi van kuće da slika. Mozak mu se polako
bistrio. Krv mu se svakim danom obnavljala, a apetit rastao. Jednom je prijatno
večerao sa Rulenom u restoranu, dobro raspoložen i ne plašeći se ponovnih patnji.
Počeo je marljivo da radi portret Rulenove žene, koji nije bio dovršen u vreme
nesrećnog slučaja. Sviđao mu se način na koji je poređao crvene boje, od ružičaste do
narandžaste, prelazeći kroz žute tonove u limunovu boju, sa svetlo i tamnozelenom.
Njegovo zdravlje i posao polako su napredovali.Znao je da neko može da slomi ruku
i nogu i da se posle toga oporavi, ali je bio zaprepašćen time što neko može da slomi
mozak u glavi pa da posle toga takođe ozdravi.
Jedno popodne otišao je da se raspita za Rašelino zdravlje.
- Pigeon, - reče on - žao mi je zbog svih neprilika koje sam ti stvorio.
- Ne mari, fou-rou. Ne treba da se jediš zbog toga. U ovom gradu takve stvari nisu
neobične.
Prijatelji su mu dolazili u posetu i uveravali su ga da u Provansi svi pate od groznice,
ili od halucinacija, ili od ludila.
- Nije to ništa neobično, Vincente - reče Rulen. - Ovde dole u Tartarenovoj zemlji
svi smo pomalo udareni.
- Dobro, dobro - reče Vincent - razumemo se uzajamno kao članovi iste porodice.
Prođe još nekoliko nedelja. Vincent je sada mogao da radi po ceo dan u ateljeu. Misli
o ludilu i smrti iščezle su mu iz uma.
Počeo je da se oseća gotovo normalno.
Najzad se usudio da izađe i da slika van kuće. Sunce je gorelo dajući divnu žutu boju
poljima. Ali Vincent je nije mogao uhvatiti. Jeo je redovno, spavao redovno, izbegavao
svako uzbuđenje i preterano oduševljenje.
 Osećao se tako normalnim da nije mogao da slika.
- Vi ste grand nerveux*, Vincente - reč mu doktor Rej. - Nikada niste bili normalni.
Ali u stvari nijedan umetnik nije normalan, da je normalan, ne bi bio umetnik.
Normalni ljudi ne stvaraju umetnička dela. Oni jedu, spavaju, rade svoj redovan posao
i umiru. Vi ste preosetljivi prema životu i prirodi,zato morate da ih tumačite nama
ostalima. Ali ako ne budete pažljivi, ta vaša preosetljivost će vas odvući u propast.
Preosetljivost vremenom uništi svakog umetnika.
* (franc.) vrlo nervozan čovek

Vincent je znao da - ako želi da dostigne onu visoku žutu notu koja je dominirala u
njegovim arlezijanskim slikama - mora stalno da bude na ivici, napet, pun drhtavog
uzbuđenja i strasne osetljivosti, razgolićenih živaca. Ako dozvoli sebi da opet dođe u
takvo stanje, moći će ponovo da slika onako sjajno kao i ranije. Ali taj put vodio je ka
propasti.
„Umetnik je čovek koji mora da radi svoj posao", promrmlja on sam za sebe. „Kako
je glupo od mene što živim ako ne mogu da slikam onako kako želim".
On izađe u polje bez šešira, upijajući u sebe snagu sunca. Pio je lude boje neba, žutu
vatrenu loptu, zelena polja i rascvetano cveće. Pustio je da šiba maestral, da ga guši
tamno noćno nebo, da mu suncokreti draže maštu do krajnjih granica. Kako mu je
uzbuđenje raslo, gubio je sve više apetit.
Počeo je da živi od kafe, apsinta i duvana. Mnoge noći preležao je budan dok su mu
duboke boje tog kraja proletale ispred zakrvavljenih očiju. Najzad je natovario nogare
na leđa i pošao u polje. Snaga mu se vratila: njegovo osećanje za sveopšti ritam prirode,
njegova sposobnost da naslika jedno platno za nekoliko sati i da ga natopi užarenim,
sjajnim suncem. Svakog dana stvorio bi po jednu novu sliku, svakog dana rasla je živa
u toplomeru njegovih uzbuđenja. Naslikao je trideset sedam, slika, bez odmora.
Jednoga dana probudio se osećajući neku obamrlost. Nije mogao da radi. On sede
na stolicu. Zagleda se u jedan zid. Nije se takoreći ni pokrenuo celog dana. Glasovi su
se vratili i pričali mu na uvo čudne, čudne priče. Kad je pala noć, otišao je u sivi restoran
i seo za jedan mali sto. Poručio je supu. Kelnerica mu je donese. Neki glas piskavo
odjeknu u njegovom uhu, opominjući ga.
On baci tanjir sa supom na pod. Sud se razbi u paramparčad.
- Pokušavate da me otrujete! - povika Vincent. - Stavili ste otrov u ovu supu!
On skoči na noge i prevrnu sto. Neki gosti potrčaše ka vratima. Drugi su ga
zapanjeno gledali.
- Svi pokušavate da me otrujete! - vikao je on. - Hoćete da me ubijete! Video
sam kad ste stavili otrov u ovu supu!
Dva žandarma uđoše i odnese ga uz brežuljak u bolnicu.
Posle dvadeset četiri sata on se umirio i razgovarao o tom događaja sa doktorom
Rejom. Radio je pomalo svakog dana, šetao po okolini, vraćao se na večeru u bolnicu, i
spavao. Ponekad su ga pritiskale neopisive duševne muke, a ponekad je izgledalo da
se veo vremena i neizbežnih okolnosti za trenutak pocepao.
Doktor Rej mu je dozvolio da ponovo slika. Vincent je naslikao jedan voćnjak
bresaka koji je ležao pored druma, sa Alpima u pozadini, jednom maslinom sa lišćem
boje starog srebra, srebra koje se prelivalo u zeleno prema plavom nebu, i sa
narandžastom pooranom zemljom.
Posle tri nedelje, Vincent se vratio u žutu kuću. U međuvremenu se grad, a naročito
Trg Lamartin, okrenuo protiv njega. Odsečeno uvo i otrovna supa bilo je više nego što
su oni mogli da podnesu sa ravnodušnošću. Arlezijanci su bili čvrsto uvereni da ljudi
polude od slikanja. Kad je Vincent prolazio, buljili su u njega, pravili glasne primedbe,
ponekad čak prelazili na drugu stranu ulice kako bi izbegli susret s njim.
Nijedan restoran u gradu nije mu dozvoljavao da uđe na vrata.
Deca iz Arla sakupljala su se pred žutom kućom i izmišljala igre da bi ga mučila.
- Fou-rou! Fou-Rou! - vikala su ona. - Odseci sebi i drugo uvo!
Vincent bi zatvorio prozore. Dečja vika i smeh dopirali bi ipak do njega.
- Fou-rou! Fou-rou!
- Ludak! Ludak!
Sastavili su malu pesmicu, koju su mu pevali ispod prozora.
„ Fou-rou, budala glupa
odseče sebi desno uvo, ma
kakva bila sada lupa,
stvorenje ludo osta gluvo ".

Vincent je pokušao da izađe iz kuće ne bi li ih se oslobodio. Kroz ulice, u polja,

pratila ga je vesela gomila dečurlije koja su pevala i smejala se.
Iz dana u dan njihov broj se povećavao, sakupljali su se ispred žute kuće. Vincent je
trpao vatu u uši. Radio je za nogarima, kopirajući svoje slike. Dečje reči dopirale su
kroz pukotine u zidu. Palile su mu mozak.
Dečaci su postajali sve drskiji. Penjali su se uz oluke kao mali majmuni, sedeli na
daskama ispred prozora, buljili u sobu i drali se iza Vincentovih leđa.
- Fou-rou, odseci sebi i drugo uvo! Hoćemo tvoje drugo uvo!
Gungula na Trgu Lamartin bivala je sve veća. Dečaci su namestili dasku po kojoj su
se mogli penjati na drugi sprat. Razbili su prozor, provlačili glavu u sobu, gađali
Vincenta raznim stvarima. Gomila dole na ulici ih je hrabrila, ponavljala njihove pesme
i viku.
- Daj nam drugo uvo! Hoćemo drugo uvo!
- Fou-rou! Hoćeš li bonbona? Pazi, otrovne su!
 - Fou-rou! Hoćeš li supe! Pazi, otrovana je!
„Fou-rou, budala glupa
odseče sebi desno uvo, ma
kakva bila sada lupa,
stvorenje ludo osta gluvo ".

Dečaci koji su čučali ispred prozora poveli su gomilu koja je stajala dole da zapeva
u horu. Zajedno su pevali u sve jačem kreščendu.

- Fou-rou, baci nam svoje uvo, baci nam svoje uvo!

- FOU-ROU BACI NAM SVOJE UVO! BACI NAM SVOJE UVO!
Vincent se okrete od nogara. Tri mangupčeta sedela su na prozoru pevajući. On se
baci na njih. Oni brzo umakoše niz dasku. Gomila na ulici zaurla. Vincent je stajao na
prozoru, gledajući dole u njih.
Jato crnih ptica dolete s neba, hiljade crnih ptica koje su graktale i lupale krilima.
Zamračile su Trg Lamartin, saletale su Vincenta, udarale ga, napunile sobu, obuhvatile
ga, letele mu kroz kosu, u nos, u usta, u oči, obavijajući ga gustim, crnim, bezvazdušnim
oblakom lepršavih krila.
Vincent skoči na prozorsku dasku.
- Odlazite! - povika on. - Vi đavoli, odlazite! Za ime božje, ostavite me na miru!
- FOU-ROU, BACI NAM SVOJE UVO! BACI NAM SVOJE UVO!
- Odlazite! Ostavite me na miru. Čujete li, ostavite me na miru!
On zgrabi lavor sa stola i baci ga na njih. On se razbi dole na kaldrmi. Vincent poče
da juri po sobi u besu, dohvatajući sve stvari koje bi mu došle pod ruku i bacajući ih na
Trg Lamartin, gde su se bespovratno razbijale. Njegove stolice, nogare, ogledalo, sto,
krevetska presvlaka, slike suncokreta sa zidova - sve je letelo dole na provansalske
mangupe. A sa svakim predmetom odlazilo je po jedno letimično sećanje na dane koje
je proveo u žutoj kući, na žrtve koje je podnosio da bi mogao kupiti, jedan po jedan,
sve te proste predmete kojima je hteo da ukrasi kuću u kojoj će provesti ceo život.
Kad je potpuno ispraznio sobu, on stade pored prozora, dok je svaki živac u njemu
drhtao. A onda klonu na prozorsku dasku. Glava mu je visila nadole, ka kaldrmisanom
trgu.

10

Jedna peticija je smesta počela da kruži po Trgu Lamartin. Potpisalo ju je devedest

ljudi i žena.
„Pretsedniku opštine Tardjeu:
 Mi dole potpisani građani Arla duboko smo uvereni da je Vincent Van Gog, koji
stanuje na Trgu Lamartin broj 2, opasan ludak, koji ne sme da se slobodno kreće.
Stoga se obraćamo vama, kao našem pretsedniku, i zahtevamo da zatvorite tog
ludaka".
Približavali su se dani izbora u Arlu. Pretsednik opštine Tardje nije hteo da izgubi
toliko glasova. Naredio je policiskom inspektoru da uhapsi Vincenta.
Žandarmi su ga našli kako leži na podu ispred prozora. Odveli su ga u zatvor. Stavili
su ga u ćeliju, pod bravu. Pred vratima je stajao stražar.
Kad je Vincent došao k svesti, zatražio je da vidi doktora Reja. Nisu mu dozvolili.
Tražio je hartiju i olovku da piše Teu. I to su mu odbili. Najzad je doktor Rej uspeo da
uđe u zatvor.
- Pokušajte da savladate svoju srdžbu, Vincente, - reče on - inače će poverovati da
ste opasan ludak, a to će za vas značiti kraj. Osim toga, jaka uzbuđenja vam samo
škode. Pisaću vašem bratu, i mi ćemo vas izbaviti odavde.
- Molim vas, doktore, nemojte dozvoliti Teu da dođe ovamo. On baš sada treba da
se oženi. To bi mu sve pokvarilo.
- Kazaću mu da ne dolazi. Mislim da imam jedan dobar plan u vezi s vama.
Dva dana kasnije doktor Rej je opet došao. Stražar je još uvek stajao pred vratima
ćelije.
- Slušajte, Vincente - reče lekar. - Baš sam posmatrao kako vas iseljavaju iz vaše
žute kuće. Vlasnik je preneo vaše stvari u podrum jedne kafane, a vaše slike je
zaključao. Kazao je da vam ih neće dati dok ne platite kiriju koju ste mu dužni.
Vincent je ćutao.
- Pošto tamo ne možete da se vratite, mislim da bi bilo bolje da se držite mog
plana. Ne znam kako će se često vraćati ti vaši epileptični napadi. Ako budete živeli u
miru, i tišini, i u prijatnoj okolini, i ako se ne budete uzbuđivali, možda se više neće
javljati. S druge strane, oni se mogu ponoviti svakih mesec dana ili svaka dva meseca.
Zato, da bismo zaštitili vas, i one oko vas... ja mislim da bi bilo preporučljivo... da
odete...
- ...u maison de sante*!
* (franc.) ludnica - Da.

- Znači, vi mislite da sam ja...?

- Ne, moj dragi Vincente, niste. Vi i sami možete da vidite da ste normalni
isto koliko i ja. Ali ti epileptični napadi su kao i svaka druga vrsta groznice. Oni
teraju čoveka da izgubi glavu. A kad nastupi takva nervna kriza, vi naravno radite
nerazumne stvari. Zato treba da budete u bolnici, gde će se brinuti o vama.
- Razumem.
 - Ima jedno dobro mesto u San Remiju, samo dvadeset pet kilometara
odavde. Zove se Sen Pol de Mozel. Oni primaju pacijente prve, druge i treće klase.
Treća klasa staje sto franaka mesečno. Toliko možete da platite. To mesto je ranije
bilo manastir, i leži u samom podnožju brežuljka. Divno je, Vincente, i mirno, oh,
tako mirno. Imaćete lekara koji će vam davati savete, i sestre koje će vas negovati.
Hrana će biti jednostavna i dobra. Moći ćete da povratite zdravlje.
- Da li ću smeti da slikam?
- Pa, naravno, stari moj. Sve ćete moći da radite što god zaželite... samo ako
vam ne škodi. To će biti isto kao da ste u nekoj bolnici sa velikim imanjem. Ako
budete tako mirno živeli godinu dana, možda ćete potpuno ozdraviti.
- Ali kako ću se izvući iz, ove rupe?
- Razgovarao sam sa inspektorom. Pristao je da vas pusti da odete u Sen
Pol de Mozel, pod uslovom da vas ja tamo odvedem.
- I vi kažete da je to zbilja lepo mesto?
- Oh, divno, Vincente. Naći ćete mnogo stvari za slikanje.
- Kako je to lepo! Sto franaka mesečno nije mnogo. Možda je to baš ono što
mi je potrebno, da se odmorim godinu dana.
- Naravno da vam je to potrebno. Već sam pisao vašem bratu, i sve mu
ispričao. Nagovestio sam mu da s obzirom na vaše sadašnje stanje ne bi bilo
preporučljivo da putujete daleko, a svakako ne u Pariz. Kazao sam mu da bi, po
mom mišljenju, Sen Pol bio najbolje mesto za vas.
- Dobro, ako se Teo složio... Ma šta, samo da mu ne pravim više neprilika...
- Svakog časa očekujem odgovor. Vratiću se čim ga dobijem.
Teo nije imao drugog izlaza. Pristao je. Poslao je novac da se plate računi njegovog
brata. Doktor Rej je odvezao Vincenta kolima na stanicu, gde su uzeli voz za Taraskon.
Iz Taraskona su krenuli jednom lokalnom železničkom prugom koja je obilazila oko
zelene plodne doline Sen Remi.
Do Sen Pola de Mozel moralo je da se ide još dva kiometra uz strmi brežuljak, kroz
usnuli grad. Vincent i doktor Rej su seli u jedna kola. Drum je vodio prevojem crnih,
golih brda. Nedaleko odatle Vincent ugleda, šćućurene u samom podnožju, mrke
zidove manastira.
Kola se zaustaviše. Vincent i doktor Rej izađoše. Desno od druma nalazio se čist,
okrugao prostor sa Vestinim hramom i jednom trijumfalnom kapijom.
- Kako li se ovo stvorilo ovde? - upita Vincent.
- Ovo je bilo jedno važno rimsko utvrđenje. Reka koju vidite tamo dole
nekada je natapala celu dolinu. Dopirala je baš do ovog mesta gde vi sada stojite.
Kako se reka povlačila, grad se spuštao sve niže i niže niz brežuljak. Sada više ništa
nije ostalo osim ovih mrtvih spomenika i manastira.
 - Zanimljivo.
- Hajdemo, Vincente. Doktor Pejron nas očekuje.
Oni siđoše s druma i pođoše jednom stazom oivičenom borovima prema
manastirskoj kapiji. Doktor Rej povuče jednu gvozdenu alku, i odjeknu glasan zvuk
zvona. Posle nekoliko trenutaka vrata se otvoriše i doktor Pejron se pojavi.
- Kako ste, doktore Pejron? - reče doktor Rej. - Doveo sam vam svoga
prijatelja, Vincenta Van Goga, kao što smo se dogovorili preko pisma. Znam da ćete
se dobro brinuti o njemu.
- Da, doktore Rej, brinućemo se o njemu.
- Hoćete li da me izvinite ako odmah odem, doktore? Imam taman toliko
vremena da uhvatim voz natrag za Taraskon.
- Naravno, doktore Rej. Razumem.
- Zbogom, Vincente - reče doktor Rej. - Budite srećni, i ozdravićete. Doći ću
da vas posetim kad god mi to bude moguće. Do kraja godine očekujem da ćete biti
potpuno zdrav čovek.
- Hvala vam, doktore. Vrlo ste ljubazni. Zbogom.
- Zbogom, Vincente.
On se okrete i ode stazom između borova.
- Uđite, Vincente - pozva ga doktor Pejron, sklonivši se u stranu.
Vincent prođe pored doktora Pejrona.
Kapija ludnice zatvori se iza njega.

SEDMA KNJIGA: SAN REMI

Bolničko odeljenje u kome su spavali stanovnici ludnice ličilo je na čekaonicu treće

klase nekog zabačenog seoceta. Umobolni su uvek nosili kape, naočare, štapove i
ogrtače, kao da su spremni da baš pođu nekuda na put.
Sestra Dešanel provede Vincenta kroz dugu sobu, koja je ličila na hodnik, i pokaza
mu jednu praznu postelju.
 - Ove ćete spavati,gospodine - reč ona. - Preko noći ćete navući zavese da
vam drugi ne bi smetali. Doktor Pejron bi želeo da vas vidi u svojoj sobi pošto se
smestite.
Jedanaest ljudi koji su sedeli oko nezapaljene peći ne primetiše Vincentov dolazak
niti povedoše razgovor o njemu. Sestra Dešanel se vrati kroz usku dugu sobu, dok su
njena bela uštirkana haljina, crni ogrtač i crni veo štrčali kruto iza nje.
Vincent spusti svoju putnu torbu i pogleda oko sebe. S obe strane odaje bile su
smeštene postelje, nagnute pod uglom od pet stepeni, a oko svake se nalazio okvir na
kome su visile prljave, žućkaste zavese. Tavanica je bila od grubih greda, zidovi belo
okrečeni, a u sredini je stajala peć sa sulundarom s leve strane. Jedina svetiljka u sobi
visila je baš iznad peći.
Vincent se čudio zašto su ljudi tako mirni. Nisu razgovarali jedan s drugim, nisu
čitali, niti se igrali nekih igara. Naslonjeni na svoje štapove, gledali su u peć.
Po jedno sanduče bilo je prikucano na zid iznad svakog kreveta, ali je Vincent više
voleo da drži svoje stvari u torbi. On stavi lulu, duvan, i jednu knjigu u sanduče, gurnu
torbu pod krevet i izađe u baštu. Usput prođe pored niza tamnih, hladnih soba, čvrsto
zaključanih i napuštenih.
Manastirska bašta bila je potpuno zapuštena. Ispod velikih borova rasla je visoka
neošišana trava, pomešana sa bujnim korovom. Zidovi su obuhvatali četvorougaon
prostor pun zaparnog sunca. Vincent skrete ulevo i zakuca na vrata privatne kuće u
kojoj je živeo doktor Pejron sa svojom porodicom.
Doktor Pejron je bio medecin de marine u Marselju, a posle toga očni lekar. Teška
kostobolja naterala ga je da potraži neku maison de sante u mirnom kraju.
- Vidite, Vincente, - reče lekar, oslanjajući se na pisaći sto obema rukama - ranije
sam se brinuo za zdravlje tela. Sada se brinem za zdravlje duše. To je isti posao.
- Vi ste imali iskustva sa živčanim bolestima, doktore. Možete li mi objasniti zašto
sam odsekao sebi uvo?
- To nije ništa neobično za epileptičara, Vincente.Imao sam dva slična slučaja.
Slušni nervi postanu preterano osetljivi, i pacijent misli da će zaustaviti halucinacije
ako odseče sebi uvo.
- ...Oh... razumem. A lečenje koje ću morati da preduzmem...?
- Lečenje? Ovaj... pa... moraćete da uzimate najmanje dva topla kupanja nedeljno.
To ćete morati svakako. I moraćete da ostanete u toploj vodi dva sata.To će vas umiriti.
- A šta još treba da radim, doktore?
- Treba da budete potpuno mirni. Ne smete da se uzbuđujete. Nemojte raditi,
nemojte čitati, nemojte se prepirati ili uzbuđivati.
- Znam... isuviše sam slab da bih mogao da radim.
 - Ako ne želite da prisustvujete religioznim obredima u Sen Polu, kazaću
sestrama da vas ne prisiljavaju. Ako vam je nešto potrebno, dođite k meni.
- Hvala vam, doktore.
- Večera je u pet sati. Čućete gong. Pokušajte da se priviknete na bolničke običaje,-
Vincente, što brže možete. To će ubrzati vaše ozdravljenje.
Vincent se vrati kroz neuređenu baštu, prođe pored oronulog trema na ulazu u
zgradu treće klase, i pored niza tamnih, napuštenih ćelija. On sede na svoj krevet u
bolničkoj odaji. Njegovi drugovi su još uvek sedeli ćuteći pored peći. Posle kratkog
vremena on začu neki zvuk iz druge sobe. Ona jedanaestorica se podigoše i sa izgledom
namrgođene odlučnosti izađoše iz odaje. Vincent pođe za njima.
Soba u kojoj su jeli imala je zemljani pod, a bila je bez prozora. U njoj se nalazio
samo jedan dug, neotesan, drveni sto sa klupama. Sestre su raznosile, hranu. Imala je
ukus plesni, kao u nekoj jeftinoj gostionici. Prvo su dobili supu i crni hleb, bubašvabe
u supi probudiše u Vincentu žaljenje za pariškim restoranima. Posle toga došlo je neko
jelo od gustog graška, pasulja i sočiva. Njegovi drugovi su jeli halapljivo, počistili su
mrvice crnog hleba sa stola u šake, a onda ih polizali.
Kad se obed završio, ljudi su se vratili na one iste stolice oko peći, i preživali večeru
sa beskrajnom usretsređenošću. Kad se večera slegla u njima, ustali su jedan po jedan,
svukli se, navukli zavese i legli da spavaju.
Vincent nije čuo da su izustili ijednu reč.
Sunce je baš zalazilo.Vincent stade kraj prozora, posmatrajući zelenu dolinu. Prema
divnom nebu, bledožute boje kao limun, isticali su se tužni borovi kao kakva raskošna
crna čipka. Taj prizor nije ganuo Vincenta, nije osetio čak ni najmanju želju da ga
naslika.
Stajao je pored prozora sve dok težak provansalski sumrak nije prodro kroz žuto
nebo i upio sve boje. Niko nije došao u bolničku odaju da zapali lampu. U mraku čovek
ništa drugo nije mogao činiti osim da razmišlja o svom životu.
Vincent se svuče i leže u krevet. Ležao je otvorenih očiju, buljeći u grube grede na
tavanici. Usled nagiba klizio je, ležeći, nadole. Sa sobom beše poneo Delakroaovu
knjigu. On potraži po kutiji, nađe je i pritisnu u mraku njene kožne korice na srce. Taj
dodir ga ohrabri. On nije pripadao tim ljudima koji su ga okruživali, već velikom
učitelju čije su reči mudrosti i utehe tekle kroz tvrde korice pravo u njegovo bolno srce.
Posle izvesnog vremena zaspa. Probudi ga tiho jecanje koje je dopiralo iz susednog
kreveta. Jecanje je postajalo sve glasnije i glasnije, dok se nije pretvorilo u viku i bujicu
besnih reči.
- Odlazite! Prestanite da me pratite! Zašto me pratite? Nisam ga ubio!Ne možete
me prevariti. Znam ko ste vi. Vi ste tajna policija! E pa, pretražite me ako hoćete! Nisam
ukrao taj novac! Sam se ubio u sredu! Odlazite! Za ime božje, ostavite me na miru!
 Vincent skoči i razmače zavese. On ugleda jednog plavokosog mladića od dvadeset
tri godine, koji je zubima cepao svoju noćnu košulju. Kad mladić ugleda Vincenta, on
skoči i, klečeći, sklopi grozničavo ruke pred njim.
- Gospodine Mune-Sili, nemojte me odvoditi! Nisam to uradio, kažem vam!
Nisam sodomist! Ja sam pravnik. Sve ću vaše sporove da vodim,gospodine MuneSili,
samo nemojte da me uhapsite! Nisam mogao da ga ubijem prošle srede! Nemam
novaca! Pogledajte! Nema ga!
On zbaci pokrivač sa sebe i poče da čepa sve po krevetu u nastupu ludačkog besnila,
neprestano vičući protiv tajne policije i lažnih optužbi.Vincent nije znao šta da radi.
Svi ostali bolesnici kao da su mirno spavali.
Vincent pritrča susednom krevetu, razgrnu zavesu i prodrma čoveka.Ovaj otvori
oči i glupo se zagleda u Vincenta.
- Ustanite i pomozite mi da ga umirimo, - reče Vincent - bojim se da se ne ozledi.
Čovek u krevetu poče da balavi. On izusti čitav niz plačnih nerazumljivih reči.
- Brzo - povika Vincent. - Potrebna su dvojica da ga savladaju.
On oseti neku ruku na svom ramenu. Okrete se. Jedan od starijih ljudi stajao je iza
njega.
- Ne vredi da se mučite s ovim ovde - reče čovek. - On je idiot. Nije izustio nijednu
reč otkako je ovde. Hodite, umirićemo mladića.
Plavokosi mladić beše iskopao noktima jednu rupu u dušeku, i klečao je nad njom,
izvlačeći slamu i krpe. Kad ponovo ugleda Vincenta, on poče da urla neke pravničke
citate. Lupao je pesnicama Vincenta u grudi.
- Da, da, ubio sam ga! Ubio sam ga! Ali ne zbog pederastije! Nisam to učinio,
gospodine-Mune-Sili. I ne prošle srede. To je bilo zbog njegovog novca! Pogledajte!
Evo ga! Sakrio sam novčanik u dušek! Naći ću ga za vas! Samo, molim vas, naredite
tajnoj policiji da me ne prati! Mogu da budem slobodan, čak i ako sam ga ubio! Citiraću
vam primere da vam dokažem... Evo! Izvadiću ga iz dušeka!
- Uzmite ga za drugu ruku - reče stari čovek Vincentu.
Silom položiše mladića na krevet, ali on nastavi da viče još čitav sat. Najzad mu reči
postadoše nerazumljive, i on pade u grozničav san. Stari čovek priđe Vincentu.
- Mladić je studirao pravo - reče on. - Premorio je mozak. Ovi napadi dolaze svakih
deset dana. Nikada nikoga ne povredi. Laku noć vam želim, gospodine.
Čovek se vrati u svoj krevet i smesta zaspa. Vincent opet priđe prozoru odakle je
video dolinu. Bilo je još dugo do izlaska sunca i ništa se nije moglo videti osim zornjače.
On se setio Dobinjijeve slike zornjače, koja je izražavala svu neizmernu tišinu i
veličanstvenost svemira... i osećanje duboke tuge zbog ništavnog pojedinca koji stoji
dole, gledajući u nju.
 2

Sutradan, posle doručka ljudi izađoše u baštu. Iza jednog udaljenog zida mogao je
da se vidi greben turobnih, golih brežuljaka, koji su bili mrtvi od vremena kada su ih
prvi put prešli Rimljani. Vincent je posmatrao bolesnike koji su se setno kuglali. On
sede na kamenu klupu i zagleda se u debelo drveće obraslo bršljanom, pa onda u
zemlju išaranu zimzelenom. Sestre reda Svetog Josifa d’Obena prođoše pored njih
idući u staru rimsku kapelu, bile su to sitne mišje figure u crno-belom, duboko upalih
očiju, prstima su prebirale brojanice i mrmljale jutarnje molitve.
Posle jednog sata nemog kuglanja, ljudi se vratiše u hladnoću svoje bolničke odaje.
Posedaše oko nezapaljene peći. Vincent je bio zaprepašćen njihovom beskrajnom
lenjošću. Nije mogao da razume zašto nemaju čak ni jedne stare novine koje bi čitali.
Kad više nije mogao da izdrži, on opet izađe u baštu i poče da se šeta po njoj. Čak je
i sunce u Sen Polu izgledalo kao da je na samrti.
Stari manastir je bio sagrađen u obliku uobičajenog četvorougaonika, na sevemoj
strani bilo je odeljenje pacijenata treće klase, na istoku kuća doktora Pejrona, kapela,
i samostan iz desetog stoleća, na južnoj zgrade bolesnika druge i treće klase, a na
zapadnoj dvorište za opasne bolesnike i jedan dug zid od ilovače. Zaključana i rezom
zatvorena kapija bila je jedini izlaz. Zidovi su bili dvanaest stopa visoki i glatki, te niko
nije mogao da pređe preko njih.
Vincent se vrati do jedne kamene klupe blizu žbuna divljih ruža, i sede.Pokušao je
da razmisli i objasni sam sebi zašto je došao u Sen Pol. Neka strašna pometnja i strah
obuzeli su ga i nisu mu dali da misli. U svom srcu nije mogao da nađe ni nade ni želje.
Posrćući, on pođe natrag. U trenutku kada je ulazio u samostanski trem on začu
čudno zavijanje nekog psa. Pre nego što je stigao do vrata, pseće zavijanje pretvori se
u vučje urlikanje.
Vincent prođe kroz celu odaju. U krajnjem uglu, okrenutog licem zidu, on ugleda
onog starog čoveka od prošle noći. Čovek beše podigao lice ka tavanici. Urlao je iz sve
snage, sa životinjskim izrazom. Vučje urlikanje pređe postepeno u neke čudne krike iz
džungle. Tužni zvuči preplaviše sobu.
,,U kakvu li su me ovo vrstu menažerije zatvorili?" upita Vincent samog sebe.
Ljudi pored peći nisu obraćali pažnju na to. Životinjsko urlikanje u uglu dostiže
vrhunac očajanja.
- Moram nekako da mu pomognem - reče glasno Vincent.
Plavi mladić ga zaustavi.
- Bolje je da ga ostavite na miru - reče on. - Ako mu se obratite, pobesneće.
Sve će to proći za nekoliko sati.
 Manastirski zidovi bili su debeli, ali je za sve vreme ručka Vincent mogao da čuje
raznovrsne krike nesrećnikove, koji su odjekivali u tišini. Proveo je poslepodne u
jednom dalekom uglu bašte, pokušavajući da pobegne od besnih jauka.
Te noći, za večerom, jedan mladić čija je leva strana bila oduzeta dohvati nož, skoči
na noge, i prisloni nož sebi na grudi desnom rukom.
- Došao je čas! - povika on. - Ubiću se!
Čovek desno od njega ustade umorno i uhvati paralitičara za ruku.
- Ne danas, Rejmonde - reče on. - Danas je nedelja.
- Da, da, danas! Neću da živim! Odbijam da živim! Pustite mi ruku! Hoću da
se ubijem!
- Sutra, Rejmonde, sutra. Danas nije pravi dan.
- Pustite mi ruku! Hoću da zabodem ovaj nož sebi u srce! Kažem vam hoću
da se ubijem!
- Znam, znam, ali ne sada. Ne sada.
On uze nož Rejmondu iz ruke i odvede ga u bolničku odaju, dok je ovaj plakao u
nemoćnom besu.
Vincent se okrete svom susedu, čije su crvene oči posmatrale drhtave prste kojima
je pokušavao da prinese kašiku supe ustima.
- Šta je ovome? - upita on.
Sifilističar spusti kašiku i reče: - Nije prošao nijedan dan u godini a da Rejmond nije
pokušao da se ubije.
- Zašto ovde pokušava da se ubije? - upita Vincent. Zašto ne ukrade nož i ne
ubije se kad svi odu na spavanje?
- Možda ne želi da umre, gospodine.
Dok ih je Vincent sutradan posmatrao kako se kuglaju, jedan od ljudi iznenada pade
na zemlju i poče grčevito da se trza.
- Brzo. To je padavica! - povika neko.
- Za ruke i noge!
Četiri čoveka bila su potrebna da mu drže ruke i noge. Padavičar kao da je imao
snagu dvanaestorice ljudi. Plavi mladić zavuče ruku u džep, izvadi kašiku, i gurnu je
između zuba čoveku koji je ležao na zemlji.
- Hej, držite mu glavu! - povika on Vincentu.
Epileptičara je potresao niz čas jačih čas slabijih grčeva, koji su postajali sve
strašniji. Oči su mu se kolutale u dupljama, a pena mu je curila iz uglova usta.
- Zašto mu držite tu kašiku u ustima? - progunđa Vincent.
 - Da ne pregrize sebi jezik.
Posle pola sata drhtanja čovek se onesvesti. Vincent i još dvojica odnesoše ga u
krevet. To je bio kraj događaja, niko ga više nije pominjao.
Za petnaest dana Vincent je video kako svaki od njegovih jedanaest drugova
preživljava svoju sopstvenu vrstu nastupa, bučnog manijaka, koji je cepao sa sebe
odelo i razbijao sve što bi mu došlo pod ruku, čoveka koji je zavijao kao životinja, dva
sifilističara, samoubicu monomanijaka, paralitičare koji su patili od preteranog besa
ili oduševljenja, epileptičara, limfomana sa manijom gonjenja, plavog mladića koga je
gonila tajna policija.
Nije prošao ni dan da neko od njih nije dobio napad, nije prošao ni dan da Vincenta
nisu pozvali da smiri nekog trenutnog manijaka. Pacijenti treće klase morali su da
budu jedni drugima doktori i bolničarke. Pejron je svraćao samo jedanput nedeljno, a
čuvari su se brinuli samo za pacijente druge i prve klase. Ljudi su se zbližili, pomagali
su jedan drugome u trenucima napada, i imali su bezgranično strpljenje, svaki od njih
znao je da će opet doći na njega red, uskoro, i da će mu biti potrebna pomoć i strpljivost
njegovih suseda.
To je bilo bratstvo umobolnih.
Vincent je bio srećan što je došao tu. Otkako je video istinu o životu ludaka polako
ga je napuštao neodređeni strah od umobolnosti. Malo-pomalo počeo je da smatra
ludilo bolešću kao što je i svaka druga.Posle tri nedelje nije se plašio svojih drugova
više nego što bi se plašio bolesnika od tuberkuloze ili raka.
Često je sedeo i ćaskao s idiotom. Idiot je mogao da odgovara samo nerazumljivim
zvucima, ali je Vincent osećao da ga mladić razume i da je zadovoljan što može da
govori. Sestre nisu nikada razgovarale sa ljudima osim kada je to bilo neophodno.
Vincentova porcija razumnog opštenja s ljudima sastojala se od pet minuta razgovora
koji je svake nedelje vodio sa doktorom Pejronom.
- Kažite mi, doktore, - reče on- zašto ovi ljudi nikada ne razgovaraju jedni s
drugima? Neki od njih izgledaju dovoljno inteligentni kad nemaju napade.
- Ne mogu da razgovaraju, Vincente, jer onog trenutka kad počnu da govore oni
se posvađaju, i dobiju napad. Zato su shvatili da je jedino moguće da žive zajedno ako
stalno ćute.
- Onda bi isto tako mogli da budu i mrtvi, zar ne?
Pejron sleže ramenima. - To je, dragi moj Vincente, stvar shvatanja.
- Ali zašto bar ne čitaju? Mislim da bi knjige...?
- Čitanje počinje da im muti mozak, Vincente, i prvo što vidimo, to je da dobiju
jake napade. Ne, prijatelju, oni moraju da žive u svom sopstvenom zatvorenom svetu.
Ne morate da ih žalite.Zar se ne sećate šta je rekao Drajden? „Biti lud to je zadovoljstvo
koje ne poznaje niko osim ludaka".
 Prošlo je mesec dana. Nijedanput Vincent nije zaželeo da bude negde drugde. Nije
primetio ni kod ostalih neku određenu želju da odu. Znao je da je to bilo zbog toga što
su svi oni bili suviše potreseni životom u spoljnjem svetu.
A nad bolničkom odajom lebdeo je zadah ljudi koji trule.
Vincent je dobro čuvao duševnu snagu za onaj dan kad mu se vrati želja za
slikanjem. Njegovi drugovi životarili su u besposličenju, misleći samo na svoja tri
obroka dnevno. Vežbajuči sebe da i sam tako ne popusti, Vincent je odbijao da jede
hranu koja je bila bajata ili pokvarena. Progutao bi samo malo crnog hleba i supe. Teo
mu je poslao Šekspirova dela u jednoj knjizi, čitao je „Ričarda II", „Henrija IV" i „Henrija
V", upravljajući misao ka drugim krajevima i drugom dobu.
Borio se hrabro da mu se žalost ne skupi u srcu, kao voda u močvari.
Teo je sada bio oženjen. On i njegova žena Johana često su pisali Vincentu. Teovo
zdravlje bilo je slabo. Vincent se više brinuo za brata nego za sebe. Molio je Johanu da
kuva Teu prava holandska jela, posle desetogodišnjeg hranjenja po restoranima.
Vincent je znao da bi ga rad bolje razonodio nego ma šta drugo i da bi mu možda
bio najbolji lek kada bi mogao da se baci na posao svom snagom.Ljudi u bolnici nisu
imali ničega što bi ih spasilo od truljenja i smrti, on je imao svoje slikanje, koje će ga
izvesti iz ludnice kao zdravog i srećnog čoveka.
Pri kraju šeste nedelje doktor Pejron dade Vincentu jednu malu sobu za atelje.
Tapeti su bili od zelenosive hartije, zavese zelene kao more, sa bledim ružama. Te
zavese, i jednu staru naslonjaču presvučenu tkaninom čije su šare ličile na
Montičelijevu sliku, ostavio je neki bogatiji pacijent koji je ta umro. Soba je gledala na
jedno strmo žitno polje, i slobodu. Debele, crne šipke stajale su na prozoru.
Vincent brzo naslika pejzaž koji je video sa prozora. U prednjem planu bilo je polje
sa žitom, koje je posle bure bilo polomljeno i poleglo. Jedan zid spuštao se niz strminu,
a iza zelenog maslinovog lišća nalazilo se nekoliko koliba i brežuljaka. Na platno je
Vincent stavio i veliki sivo-beli oblak utopljen u azurnoplavoj boji.
Za večeru se vratio u bolnicu, likujući. Snaga ga nije napustila. Ponovo se našao lice
u lice sa prirodom. Osećanje za rad držalo ga je i prisiljavalo da stvara.
Ludnica ga sada više nije mogla ubiti. Bio je na puta ozdravljenja. Kroz nekoliko
meseci će izaći. Moći će da se vrati u Pariz, svojim starim prijateljima. Život je ponovo
počinjao za njega. On napisa Teu dugo, burno pismo, tražeći boje, platna, četke i
zanimljive knjige.
Sutradan sunce se rodilo, žuto i vrelo. Cvrčci su u bašti počeli da cvrče, oštrim
kricima, jače od popaca. Vincent iznese nogare napolje i naslika borovo drveće, žbunje
i staze. Njegovi drugovi su izašli i posmatrali preko njegovog ramena kako slika, ali su
ostali potpuno mirni i puni poštovanja.
„Oni se bolje ponašaju od dobrih Arlezijanaca", promrmlja Vincent za sebe.
Tog dana predveče otišao je da poseti doktora Pejrona. - Osećam se sasvim dobro,
doktore, i želeo bih da mi dozvolite da odlazim u polja i da slikam.
 - Da, svakako izgledate bolje, Vincente. Kupanje i mir su vam pomogli. Ali
zar ne mislite da je malo opasno da već izlazite?
- Opasno? Ali ne. Zašto?
- Recimo da... dobijete napad... u poljima...?
Vincent se nasmeja. - Nema kod mene više napada, doktore. S tim je svršeno.
Osećam se bolje nego što sam se osećao pre njih.
- Ne, Vincente, bojim se...
- Molim vas, doktore. Kad budem mogao da idem kuda želim i da slikam
ono što volim, zar ne shvatate koliko ću biti srećniji?
- E pa, ako je rad ono što vam je potrebno...
I tako se kapija otvori pred Vincentom. On natovari nogare na leđa i pođe u potragu
za pejzažima. Provodio je dane na brežuljcima iza ludnice.Čempresi oko Sen Remija
počeli su da zaokupljuju njegove misli. Hteo je nešto da napravi od njih, nešto kao one
slike suncokreta. Čudio se zašto nikada nisu bili naslikani onako kao što ih je on video.
Smatrao je da su im linije i proporcije lepe kao kod nekog egipatskog obeliska, crne
mrlje u sunčevom pejzažu.
Stare navike iz Arla vratiše mu se. Svakog jutra, čim bi svanulo, polazio je sa
praznim platnom, pri zalasku sunca na njemu je bilo nešto preslikano iz prirode.
Nije mogao primetiti da su mu snaga ili sposobnost popustile. Svakog dana osećao se
sve jačim, osećajnijim, sigurnijim u sebe.
Sada, pošto je opet bio gospodar svoje sudbine, nije se više bojao da jede za stolom
u ludnici. U slast bi pojeo svu hranu, pa čak i supu sa bubašvabama. Hrana mu je bila
potrebna da bi stekao snagu za rad. Ničeg sada nije morao da se boji. Potpuno je vladao
sobom.
Pošto je proveo u ludnici tri meseca, našao je jedan motiv čempresa koji ga je
uzdigao iznad svih njegovih nevolja, iznad svih patnji koje je prepatio. Drveće je bilo
masivno. Prednji plan bio je ispunjen šibljem i kupinama. Iza toga bili su neki ljubičasti
brežuljci, i zeleno i ružičasto nebo sa mesecom u poslednjoj četvrti. Gusto šiblje u
prednjem planu naslikao je debelim slojem boja, sa žutim, ljubičastim i zelenim
mrljama. Kada je te večeri pogledao sliku, znao je da se izvukao iz rupe i da ponovo
stoji čvrsto na zemlji, licem okrenut ka suncu.
U radosti koja ga je obuzela video je sebe opet kao slobodnog čoveka.
Teo mu je poslao malo više novaca, te je Vincent dobio dozvolu da ode u Ari i otkupi
svoje slike. Stanovnici Trga Lamartin bili su učtivi prema njemu, ali kada ugleda žutu
kuću, on se oseti vrlo rđavo. Pomisli da će se onesvestiti. Umesto da poseti Rulena i
doktora Reja, kao što je nameravao, on ode da nađe gostioničara kod koga su bile
njegove slike.
Vincent se te noći nije vratio u ludnicu kao što je obećao. Sutradan našli su ga
između Taraskona i Sen Remija, kako leži potrbuške u jednom jarku.
 3

Groznica mu je zamračivala um tri nedelje. Ljudi u bolnici, koje je on toliko

sažaljevao zato što su im se napadi ponavljali, bili su vrlo pažljivi prema njemu. Kad se
dovoljno oporavio da shvati šta se dogodilo, neprestano je ponavljao u sebi:
„Užasno! Užasno!"
Krajem treće nedelje, kada je već mogao da se šeta kroz praznu sobu koja je ličila
na hodnik, sestre dovedoše novog pacijenta. Pustio je poslušno da ga dovedu do
kreveta, ali čim su sestre otišle počeo je da besni. Sve je odelo zderao sa tela i pocepao
ga u komadiće, neprestano urlajući iz sveg glasa. Grebao je krevet, razbio sanduče
prikucano na zidu, pocepao zavese, razbio okvir, i zgužvao svoju torbu u neku
bezobličnu masu.
Stanovnici nisu ni dirnuli došljaka.Najzad dođoše dva stražara i odvedoše
manijaka. Zatvoriše ga u jednu ćeliju u dnu hodnika. Dve nedelje urlao je kao divlja
zver. Vincent ga je čuo i danju i noću. A onda krici sasvim prestadoše. Vincent je video
kako su stražari zakopali čoveka na malom groblju iza kapele.
Vincenta obuze strašan napad depresije. Što se više njegovo zdravlje popravljalo,
što je lakše njegov mozak mogao da rasuđuje hladnokrvno, sve mu je gluplje izgledalo
da nastavlja slikanje kad ga je to tako mnogo koštalo a ništa nije donosilo. A ipak, ako
ne bude radio, neće moći da živi.
Doktor Pejron mu je davao mesa i vina sa svog stola, ali mu nije hteo dozvoliti ni da
priđe ateljeu. Vincentu je to bilo svejedno dok se oporavljao, ali kad mu se snaga
povratila i kad se našao osuđen da živi u nepodnošljivoj dokolici, kao njegovi drugovi,
on poče da se buni.
- Doktore Pejrone, - reče - menije rad potreban da bih se oporavio. Ako me
naterate da sedim besposlen kao ovi ludaci, i ja ću postati jedan od njih.
- Znam, Vincente, ali vi ste tako mnogo radili da ste dobili napad.Moram vas
čuvati takvog uzbuđenja.
- Ne, doktore, nije to bilo zbog rada. Napad sam dobio zato što sam otišao u Ari.
Čim sam ugledao Trg Lamartin i žutu kuću, pozlilo mi je. Ali ako se nikada više tamo
ne vratim, neću dobiti napad. Molim vas, dopustite mi da odem u atelje.
- Ne želim da primim na sebe odgovornost. Pisaću vašem bratu. Ako on da svoj
pristanak, onda ćemo vam opet dozvoliti da radite.
Odgovarajući na pismo, Teo zamoli doktora da dozvoli Vincentu da slika, a usto javi
i druge prijatne vesti. On će postati otac. Ta novost je, tako obradovala Vincenta da se
osećao jakim kao pred poslednji napad. On odmah sede i napisa Teu jedno uzbuđeno
pismo.
 „Znaš li čemu se nadam, Teo? Nadam se da će porodica tebi biti ono što je meni
priroda, gruda zemlje, trava, žuto žito, i seljaci. Dete koje će ti roditi Johana povezaće
te sa stvarnošću, što je inače nemoguće u velikom gradu. Sada sigurno duboko osećaš
prirodu, pošto kažeš da Johana već oseća kako joj se dete miče pod srcem".
On opet ode u svoj atelje i naslika scenu iza prozora sa rešetkama – žitno polje sa
malim žeteocem, i veliko sunce. Platno je bilo sasvim žuto, osim zida koji se spuštao
strmo duž jarka, i ljubičastih brda u pozadini.
Doktor Pejron postupi po Teovoj želji i dozvoli Vincentu da ide u polje i da slika.
Slikao je čemprese koji su isticali iz zemlje i ulivali se u žuti sunčani svod. Izradio je
jednu sliku žene koja sakuplja masline, zemlja je bila ljubičasta, a malo dalje okeržuta,-
drveće je imalo bronzana stabla i zelenosivo lišće, nebo i tri ženske figure bili su
tamnoružičasti.
Idući na posao, zastao bi da porazgovara sa seljacima u polju. On lično smatrao je
sebe nižim od tih seljaka.
- Vidite, - reče on jednom od njih - ja orem na svojim platnima, kao što vi orete na
svojim poljima.
Pozna provansalska jesen dostigla je vrhunac lepote. Zemlja je izbacivala sve svoje
ljubičaste boje, spaljena trava je plamtela oko malih ružičastih cvetova u vrtu, zeleno
nebo predstavljalo je kontrast raznim tonovima žutog lišća.
A sa poznom jeseni Vincentu se vratila snaga. Video je da njegov rad napreduje.
Dobre zamisli počele su da mu se rađaju u glavi, bio je srećan puštajući ih da se razviju.
Pošto je tako dugo ostao u tom kraju, počeo je duboko da ga oseća. Taj kraj bio je
potpuno drukčiji od Arla. Maestral je bio gotovo potpuno zaustavljen brežuljcima koji
su nadvisivali dolinu. Sunce je mnogo manje peklo. Sada, pošto je shvatio kraj oko Sen
Remija, nije hteo da napusti ludnicu. Prvih meseci svog boravka molio se Bogu da ta
godina prođe a da mu ne poremeti razum.Sada, obuzet radom, nije znao da li stanuje
u bolnici ili u hotelu. Iako se sasvim dobro osećao, smatrao je da bi bilo glupo preseliti
se na neko drugo mesto i provesti tamo opet šest meseci upoznajući se sa stranim
tlom.
Pisma iz Pariza održavala su ga u dobrom raspoloženju. Teu je žena kuvala kod
kuće, i njegovo se zdravlje naglo popravljalo. Johana je nosila dete bez teškoća. A svake
nedelje Teo mu je slao duvan, čokoladu, boje, knjige i novčanicu od deset ili dvadeset
franaka.
Uspomena na onaj napad posle putovanja u Ari potpuno je iščezla Vincentu iz
sećanja. Po stoti put je uveravao sebe da bi ozdravio šest meseci ranije da se nije
vraćao u taj prokleti grad. Kad su se njegove studije čempresa i maslinjaka osušile,
oprao ih je vodom pomešanom sa malo vina, i onda ih poslao Teu. Kada mu je Teo javio
da je izložio nekoliko njegovih slika u Salonu nezavisnih, bio je razočaran, jer je osećao
da još nije naslikao svoju najbolju sliku. Hteo je da sačeka dok ne usavrši svoju tehniku.
Pisma od Tea su ga uveravala da primetno napreduje. Rešio je da, kad se navrši
godina dana koju treba da provede u ludnici, uzme neku kućicu u selu Sen Remi i
nastavi da slika Jug. Još jednom on oseti onu likujuću radost koju je osećao u
arlezijanskim danima pre nego što je stigao Gogen, kad je slikao svoje suncokrete.
Jedno poslepodne, kad je mirno slikao u poljima, njegov duh poče opet da luta.
Kasno te noći čuvari iz ludnice su ga našli nekoliko kilometara daleko od nogara. Telo
mu je bilo sklupčano oko debla jednog čempresa.

Pri kraju petog dana počeo je da dolazi k sebi. Najviše ga je bolelo što su njegovi
drugovi primili njegov napad kao da je to nešto neminovno.
Došla je zima. Vincent nije mogao da sakupi toliko volje da ustane iz kreveta. Peć u
sredini sobe je sada gorela.Ljudi oko nje sedeli su u ledenoj tišini od jutra do mraka.
Prozori bolničke sobe bili su mali i visoki, i propuštali vrlo malo svetlosti. Naložena
peć širila je težak zadah raspadanja. Sestre, još više zavijene u svoje crne ogrtače i
kapuljače, išle su kroz sobe mrmljajući molitve i prebirajući brojanice. Gola brda u
pozadini štrčala su kao mrtvačke glave.
Vincent je ležao budan u svom nagnutom krevetu. Čemu ga je naučila ona Movova
slika iz Ševeningena? „Savoir souffrir sans se plaindre". Patiti bez žaljenja, podnositi bol
bez protivljenja... da, ali pri tome može da se dobije vrtoglavica. Ako se preda tom bolu,
toj tuzi, to će ga ubiti. U životu svakog čoveka dođe trenutak kad se patnja mora
odbaciti kao neki prljav ogrtač.
Dani su prolazili, jedan potpuno isti kao i drugi. U njegovom mozgu nije bilo ni ideja
ni nade. Čuo je kako sestre razgovaraju o njegovim slikama, pitale su da li on slika zato
što je lud, ili je lud zato što slika.
Idiot je sedeo kraj njegovog kreveta i satima mrmljao nerazumljive reči. Vincent je
osećao toplinu tog prijateljstva i nije ga terao. Često se obraćao idiotu, jer nije bilo
nikoga drugoga ko bi ga slušao.
- Oni misle da sam poludeo od rada - reče mu on jednog dana, dok su dve
sestre prolazile. - Znam da je u stvari slikar zaista čovek koji je isuviše apsorbovan
onim što vide njegove oči, i da nije dovoljno gospodar ostatka svog života. Ali, zar
je zbog toga nesposoban da živi na ovom svetu?
Idiot je samo blenuo.
Jedna rečenica iz Delakroaove knjige mu najzad dade snage da ustane iz kreveta.
„Otkrio sam slikarstvo", rekao je Delakroa, „kad više nisam imao ni zuba ni daha".
Nekoliko nedelja nije osećao čak ni želju da izađe u baštu. Sedeo je u bolničkoj sobi
pored peći, čitajući knjige koje mu je Teo slao iz Pariza. Kad je jedan od njegovih suseda
dobio napad, on ga nije ni pogledao, niti je ustao sa stolice. Umobolnost je postala
razumnost, nenormalno je postalo normalno. Toliko je vremena prošlo otkako je živeo
sa pametnim ljudima da više nije svoje drugove smatrao ludacima.
 - Žao mi je, Vincente, - reče doktor Pejron - ali vam ne mogu ponovo
dozvoliti da izlazite. Ubuduće ćete morati da ostanete između četiri zida.
- Hoćete li mi dozvoliti da radim u ateljeu?
- Savetovao bih vam da ne radite.
- Da li biste više voleli da izvršim samoubistvo, doktore?
- U redu, radite u ateljeu. Ali samo nekoliko sati dnevno.
Čak ni pogled na nogare i četke nije mogao da razbije Vincentovu obamrlost. On
sede u Montičelijevu fotelju i zagleda se u prozor sa rešetkama u pusta polja.
Nekoliko dana kasnije pozvaše ga u kancelariju doktora Pejrona da potpiše neko
preporučeno pismo. Kad je otvorio koverat, našao je jedan ček na četiri stotine
franaka. To je bila najveća suma koju je posedovao u životu. Čudio se zašto li mu je Teo
poslao taj novac.
„Dragi moj Vincente,
Najzad! Jedna od tvojih slika prodala je za četiri stotine franaka! To je „Crveni
vinograd", koji si naslikao prošlog proleća u Arlu. Kupila ju je Ana Bok, sestra holandskog
slikara.
Čestitam ti, stari moj! Uskoro ćemo prodavati tvoje slike širom cele Evrope! Upotrebi
taj novac da se vratiš u Pariz, ako ti dozvoli doktor Pejron.
Nedavno sam se upoznao sa jednim divnim čovekom, doktorom Gašeom, koji ima
kuću u Over sir Loaz, jedan sat dalek od Pariza. Svaki važniji slikar, počev od Dobinjija,
slikao je tamo. On mi je rekao da potpuno razume tvoj slučaj, i kad god budeš hteo da
dođeš u Over, on će se brinuti o tebi.
Sutra ću ti opet pisati.
Teo"

Vincent pokaza pismo doktoru i njegovoj ženi. Pejron ga je zamišljeno pročitao pa

onda opipao ček. Čestitao je Vincentu na njegovom uspehu.
Vincent se vraćao stazom, dok je meka materija njegovog mozga počinjala ponovo
da oživljava sa grozničavom aktivnošću. Na pola puta on opazi da je poneo ček, a
ostavio Teovo pismo u doktorovoj kancelariji. Okrete se i brzo se vrati.
Baš kad je hteo da zakuca na vrata, on ču kako neko pominje njegovo ime. Jedan
trenutak je oklevao, neodlučan.
- Pa šta misliš, zašto je on to učinio? - pitala je gospođa Pejron.
- Možda je mislio da bi to bilo dobro za njegovog brata.
- Ali ako sam nema dovoljno novaca...?
- Verovatno je smatrao da to vredi učiniti da bi se Vincent vratio u
normalan život.
- Znači, ti misliš da to ni u kom slučaju nije istina?
 - Draga moja Mari, kako bi mogla da bude istina? Ta žena je navodno sestra
jednog slikara. Kako bi neko ko ima imalo pojma, mogao da...?
Vincent se okrete i ode.
Za večerom je primio telegram od Tea.
KRSTILI DEČAKA PO TEBI JOHANA I VINCENT SU DOBRO.
Prodaja slike i divna vest koju je primio od Tea učinili su da je Vincent preko noći
ozdravio. Rano ujutru otišao je u atelje, očistio četke, poređao platna i studije
naslonjene na zid.
„Ako je Delakroa mogao da otkrije slikarstvo kad više nije imao zuba i daha, ja ga
mogu otkriti kad više ne budem imao zuba ili razuma".
Sa nemim besom bacio se na posao. Presikao je „Dobru Samarićanku" od Delakroa,
„Seljače" i „Kopače" od Milea. Odlučio je da svoju poslednju nesreću primi sa
nordiskom ravnodušnošću. Umetnički život bio je težak: to je znao kad je počinjao. Pa
zašto bi onda počeo da se žali tako kasno?
Tačno dve nedelje posle onog dana kad je primio ček od četiri stotine franaka,
našao je u poštanskom sandučetu jedan primerak januarskog izdanja Mercure de
France. On primeti da je Teo na naslovnoj strani obeležio jedan članak, Les Isoldes.
„Ono što karakteriše rad Vincenta Van Goga (pročita on) jeste preterana snaga i
žestina izražavanja. U njegovom odlučnom isticanju suštine stvari, u njegovom često
naglom uprošćavanju forme, u njegovoj prkosnoj želji da gleda sunce lice u lice, u
strasnosti njegovih crteža i boja - nalazimo jednog snažnog, smelog muškarca, koji je
ponekad brutalan, a ponekad iskreno nežan.
Vincent Van Gog je naslednik Franca Halsa. Njegov realizam prevazilazi istinitost
onih čuvenih holandskih malograđana, tako zdravog tela i uravnoteženog uma, koji su
bili njegovi preci. Ono što karakteriše njegove slike jeste njegovo svesno studiranje
karaktera, njegovo neprekidno traganje za bitnošću svakog predmeta, njegova duboka
i skoro detinja ljubav prema prirodi i istini.
Da li će taj krepki i istiniti umetnik sa divnom dušom ikada upoznati radost javnih
priznanja? Ne verujem. On je isuviše jednostavan, a istovremeno isuviše prefinjen za naš
savremeni buržujski duh. Nikada ga niko neće potpuno razumeti, osim njegove braće
umetnika.
G. Alber Orije"

Vincent nije pokazao taj članak doktoru Pejronu.

Sva njegova snaga i žudnja za životom vratile su mu se. Naslikao je bolničku sobu
u kojoj je spavao, naslikao je nadzornika zgrade, a zatim njegovu ženu, napravio je još
nekoliko kopija Milea i Delakroa, ispunjavao svoje noći i dane burnim radom.
 Pošto je potanko proučio istoriju svoje bolesti, jasno je uvideo da su njegovi napadi
periodični i da se ponavljaju svaka tri meseca. E pa, pošto je sada znao kada treba da
dođu, moći će da pripazi. Kad dođe vreme za sledeći napad, prestaće da slika, leći će u
krevet, i pripremiće se na kratko bolovanje. A posle nekoliko dana opet će ustati, kao
da je bolovao samo od lakog nazeba.
Jedina stvar koja mu je sada smetala u bolnici bio je preterano religiozan karakter
tog mesta. Činilo mu se da su sa dolaskom mračne zime sestre počele da dobijaju
histerične napade. Ponekad, dok ih je posmatrao kako mumlaju molitve, prebiraju
brojanice, ljube krstove, šetaju očiju uprtih u Bibliju, ulaze na prstima u kapelu na
molitvu i službu božju po pet-šest puta dnevno, teško je uspevao da odredi ko su
pacijenti u toj ludnici, a ko posluga. Još od onih dana koje je proveo u Borinahi osećao
je neki užas od svakog verskog preterivanja. Ponekad je osećao kako mu zatucanost
sestara tišti mozak. Sa još više strasti bacio se na posao, pokušavajući da izbriše iz
sećanja prilike u crnim ogrtačima i crnim kapuljačama. .
Dao je sebi četrdeset osam sati odmora pred kraj trećeg meseca, i ležao u krevetu
potpuno zdrav duhom i telom. Navukao je zavese da mu sestre, koje je obuzimao sve
veći religiozni zanos, ne bi mogle da pomute duševni mir.
Došao je dan kada je trebalo da dobije živčani napad. Vincent ga je očekivao željno,
skoro sa ljubavlju. Sati su prolazili. Ništa se nije dogodilo. Bio je iznenađen, pa onda
razočaran. Prošao je i drugi dan.Još uvek se osećao potpuno normalno. Kad je i treči
dan prošao bez nezgode, morao je da se smeje sam sebi.
„Bio sam budala. Najzad sam doživeo poslednji od tih napada. Doktor
Pejron je pogrešio. Odsada ne treba više da se plašim. Traćio sam vreme ležeći
ovako u krevetu. Sutra ujutru ću ustati i slikati".
Usred noćne tišine, kad su svi spavali, on se polako izvuče iz kreveta.Prođe bosonog
kroz bolničko odeljenje sa kamenim podom. Ode po mraku u podrum gde je bio
smešten ugalj. Kleče, zagrabi šaku ugljene prašine i namaza se po licu.
„Vidite, gospođo Deni? Sad su me prihvatili. Znaju da sam jedan od njihovih. Ranije
mi nisu verovali, ali sam sada i ja gueule noire. Rudari će mi dozvoliti da im donesem
reč božju".
Stražari su ga našli tamo ubrzo posle svanuća. Šaptao je nerazumljive molitve,
ponavljajući odlomke iz Svetog pisma, odgovarajući glasovima koji su mu pričali na
uvo čudne priče.
Njegove religiozne halucinacije nastavile su se još nekoliko dana. Kad je došao k
sebi, zamolio je jednu sestru da zove doktora Pejrona.
- Mislim da sam mogao izbeći napad, doktore, - reče on - da nisam bio izložen svoj
ovoj religioznoj histeriji.
Doktor Pejron sleže ramenima, naže se nad krevet i navuče Vincentove zavese iza
sebe.
 - Šta mogu da radim, Vincente? Tako je to, svake zime. Ja se ne slažem s tim, ali ne
mogu ni da se mešam. Sestre dobro rade svoj posao uprkos svemu.
- Bilo kako bilo, - reče Vincent - dosta je teško ostati pametan među ludacima čak
i bez tog religioznog ludila. Vreme moga napada je prošlo...
- Vincente, nemojte se zavaravati. Taj napad je morao doći. Vaš nervni sistem sam
dolazi do te krize svaka tri meseca. Da vaše halucinacije nisu bile religiozne, bile bi
neke druge vrste.
- Ako dobijem još jedan napad, doktore, moliću brata da me odvede.
Vratio se da radi u ateljeu prvog dana proleća. Ponovo je slikao prizor koji je video
kroz prozor, žitno polje sa žutim strnjikama, koje je sad bilo preorano. Naslikao je
ljubičasto pooranu zemlju kao kontrast žutim prugama korenja, i brežuljke u pozadini.
Bademovo drveće je svuda počinjalo da cveta, i nebo je pri zalasku sunca ponovo
postalo bledo žuto kao limun.
Večno obnavljanje prirode nije donelo nov život Vincentu. Prvi put otkako se
privikao na svoje drugove, njihovo ludo brbljanje i periodični napadi kidali su mu
nerve i razdirali utrobu. Nije bilo spasa ni od mišjih crno-belih prilika, koje su se molile.
I sam pogled na njih bio je dovoljan da Vincent zadrhti.
„Teo", pisao je bratu, „bio bih vrlo nesrećan kad bih napustio Sen Remi,ovde ima
još mnogo korisnog posla da se uradi. Ali ako još jedanput dobijem napad religiozne
prirode, za to će biti kriva ludnica, a ne moji nervi. Samo još dva-tri napada biće
dovoljni da me ubiju.
Budi spreman. Ako dobijem još jedan religiozni napad, doći ću smesta u Pariz, onog
trenutka kad budem mogao da ustanem iz kreveta. Možda bi za mene bilo bolje da opet
pođem na sever, gde čovek može očekivati malo razboritosti.
Šta je bilo s onim tvojim doktorom Gašeom? Da li će se lično pozabaviti mojim
slučajem?"
Teo odgovori da je opet razgovarao sa doktorom Gašeom i da mu je pokazao neke
Vincentove slike. Doktor Gaše je zaželeo da Vincent dođe u Over i da slika u njegovoj
kući.
„On je specijalista, Vincente, ne samo za nervne bolesti nego i za slikanje. Uveren
sam da ne bi mogao da budeš u boljim rukama. Kad god zaželiš da dođeš, samo mi
telegrafiši i ja ću uhvatiti prvi voz za Sen Remi".
Nastupiše prolećne vrućine. Cvrčci su počeli da pevaju u bašti. Vincent je naslikao
trem bolničkog odeljenja treče klase, staze i drveće u bašti, svoj portret u ogledalu.
Radio je gledajući jednim okom platno, a drugim kalendar.
Idući napad desio se u martu.
Čuo je glasove koji su mu nešto vikali u praznim hodnicima. Odgovarao im je, a
odjek njegovog glasa vraćao mu se kao zloban krik sudbine. Tog puta našli su ga u
kapeli, bez svesti. Sredinom maja oporavio se od religioznih halucinacija koje su mu se
kovitlale po mozgu.
 Teo je navaljivao da dođe u Sen Remi i da ga odvede. Vincent je pak hteo da pođe
sam na put, a da ga jedan čuvar smesti u voz u Taraskonu.
„Dragi Teo,
Nisam invalid, niti opasna životinja. Pusti me da dokažem tebi i sebi da sam normalno
biće. Ako mogu da se izbavim iz ove ludnice sopstvenom snagom, i da započnem nov život
u Overu, možda ću moći da pobedim i svoju bolest.
Pružam sebi još jednu mogućnost. Daleko od ove maison des fous, osećam da ću opet
postati pametna osoba. Po onome što mi pišeš, Over treba da je miran i lep. Ako budem
pažljivo živeo, pod nadzorom doktora Gašea, uveren sam da ću pobediti svoju bolest.
Telegrafisaću ti kad moj voz polazi iz Taraskona. Čekaj me na Gar de Lion. Polazim
odavde u subotu, da bih mogao da provedem nedelju kod kuće sa tobom, Johanom i
malim ".

OSMA KNJIGA: OVER

Teo nije mogao da spava od straha cele te noći. Krenuo je na Gar de Lion dva sata
pre nego što je Vincentov voz mogao da stigne. Johana je morala da ostane kod kuće
sa detetom. Stajala je na terasi njihovog stana na četvrtom spratu, na Site Pigal, i
gledala kroz lišće velikog crnog drveća koje je zaklanjalo prednji deo kuće. Radoznalo
je posmatrala kada će iz Ulice Pigal jedne kočije zaokrenuti u Site Pigal.
Rastojanje između Gar de Lion i Teove kuće bilo je veliko. Johani je izgledalo kao
da čeka beskonačno. Počela se plašiti da se nije nešto dogodilo Vincentu u vozu. Najzad
jedan fijaker zaokrenu iz Ulice Pigal, dva vesela lica joj se okrenuše, a dve ruke
mahnuše. Ona se napreže da bi videla Vincenta.
Site Pigal bio je jedan ćosorkak, koji se na jednom kraju završavao dvorištem i
uglom jedne kamene kuće. Samo dve dugačke zgrade pružale su se sa svake strane te
bogate i gospodske ulice. Teo je stanovao u broju 8, na kraju ulice, kuća je bila malo
uvučena, a ispred nje nalazila se baštica i zaseban mali trotoar. Fijakeru je bilo
potrebno nekoliko sekundi da stigne do velikog crnog drveta pred ulazom.
Vincent je potrčao uz stepenice, dok ga je Teo pratio u stopu. Johana je očekivale
da će videti jednog invalida, ali čovek koji ju je zgrabio bio je rumen, a na licu mu je bio
osmeh i izraz čvrste odlučnosti.
„On izgleda savršeno dobro. Izgleda mnogo jači od Tea", bila je njena prva pomisao.
Ali nije mogla da natera sebe da pogleda u njegovo uvo.
 - No, Teo, - povika Vincent, držeći Johanu za ruke i gledajući je s
odobravanjem - ti si stvarno našao divnu ženu.
- Hvala, Vincente - nasmeja se Teo.
Teo ju je izabrao sećajući se svoje majke. Johana je imala iste blage oči kao Ana
Kornelija, iz njih je izbijala ista nežnost puna simpatije i sažaljenja. Sa detetom koje je
bilo svega nekoliko meseci staro, kod nje su se već počeli javljati znaci zrelosti. Imala
je obično, dobrodušno, ovalno lice i gustu svetlosmeđu kosu začešljanu jednostavno
unazad sa visokog holandskog čela. Njena ljubav prema Teu obuhvatala je i Vincenta.
Teo odvede Vincenta u spavaću sobu, gde je dete spavalo u kolevci. Dva čoveka su
ćuteći gledala dete sa suzama u očima. Johana je osećala da oni žele da budu sami jedan
trenutak, ona na prstima pođe k vratima. Baš kad je stavila ruku na kvaku, Vincent se
okrete smešeći se prema njoj i reče, pokazujući na čipkani pokrivač kolevke:
- Nemoj ga suviše pokrivati čipkom, sestrice.
Johana tiho ozatvori vrata za sobom. Vincent pogleda još jedanput dete, i oseti onaj
strašan bol neplodnih ljudi čije meso ne ostavlja iza sebe meso, čija je smrt konačna
smrt.
Teo pročita njegove misli.
- Još imaš vremena, Vincente. Jednoga dana naći ćeš ženu koja će te voleti i
koja će s tobom deliti teškoće života.
- Ah, ne, Teo, kasno je.
- Pre neki dan našao sam jednu ženu koja bi bila savršena za tebe.
- Zaista! Ko je to?
- To je ona devojka u „Tene Vierge", od Turgenjeva. Sećaš li je se?
- Misliš li na onu koja radi sa nihilistima, i prenosi kompromitujući
materijal preko granice?
- Da.Tvoja žena bi morala da bude takva,Vincente. Neko ko je osetio životne
nesreće do dna...
- ...A šta bi ona radila sa mnom? Čovekom sa jednim uvetom?
Mali Vincent se probudi, pogleda u njih i osmehnu se. Teo podiže dete iz kolevke i
stavi ga Vincentu na ruke.
- Tako je mek i topao, kao malo kučence - reče Vincent, osećajući dete na
svom srcu.
- Čekaj, nespretnjače, ne drži se tako dete.
- Bojim se da sam srećniji kad držim četku.
 Teo uze dete i privi ga na grudi, prislonivši glavu uz dečje smeđe uvojke. Vincentu
je izgledalo kao da su oboje isklesani iz jednog komada kamena.
- No, Teo, dečače, - reče on rezignirano - svaki čovek ima svoje sredstvo
izražavanja. Ti stvaraš živim mesom... a ja ću stvarati bojama.
- Tako je, Vincente, baš tako.
Mnogo prijatelja došlo je te večeri k Teu da se pozdrave sa Vincentom. Prvi je došao
Orije, lep mladić sa talasastom kosom i bradom koja mu je rasla s obe strane brade ali
se nije spajala u sredini. Vincent ga odvede u spavaću sobu, gde je Teo obesio jednu
Montičelijevu kitu cveća.
- Kazali ste u svom članku, gospodine Orije, da sam ja jedini slikar koji je
osetio hromatičnost boja kod stvari koja imaju kvalitet metala ili dragulja.
Pogledajte ovog Montičelija, „Fada" je to postigao davno pre nego što sam ja došao
u Pariz.
Posle jednoga sata Vincent odustane od pokušaja da ubedi Orijea,i pokloni mu
umesto toga jednu sliku čempresa iz Sen Remija u znak zahvalnosti za njegov članak.
Tuluz-Lotrek ulete unutra, zaduvan od penjanja uz stepenice, ali ipak živahan i
raskalašan kao uvek.
- Vincente, - uzviknu on dok se rukovao - prošao sam na stepenicama pored
sopstvenika pogrebnog zavoda. Traži li on tebe ili mene?
- Tebe, Lotrek! Sa mnomjie bi mogao da napravi posao.
- Da se opkladim s tobom, Vincente. Kladim se da je tvoje ime zapisao
ispred moga u svojoj beležnici.
- Važi. U šta se kladimo?
- U večeru u kafani Aten i jedno veče u operi.
- Želeo bih da se šalite malo manje mrtvački - reče Teo, sa slabim osmehom.
Neki stran čovek uđe na prednja vrata, pogleda Lotreka, i baci se na stolicu u
jednom udaljenom uglu. Svi su čekali da ga Lotrek predstavi, ali on mirno nastavi da
govori.
- Zar nećete da nam predstavite svog prijatelja? - upita Vincent. - To nije
moj prijatelj - nasmeja se Lotrek. - To je moj čuvar.
Zavlada mučna tišina.
- Zar niste čuli, Vincente? Bio sam malo poremećen nekoliko meseci. Kazali
su mi da je to bilo od preteranog pića, pa sada pijem mleko. Poslaću vam pozivnicu
kad budem idući put pravio prijem. Na njoj sam naslikan ja kako muzem kravu sa
pogrešnog kraja!
Johana posluži goste osvežavajućim pićem. Svi su govorili u glas, i vazduh je postao
gust od duvanskog dima. To podseti Vincenta na stare pariške dane.
 - Kako je Žorž Sera? - upita on Lotreka. ,
- Žorž! Hoćeš li da kažeš da ne znaš šta je bilo s njim?
- Teo mi nije ništa pisao - reče Vincent. - Šta je?
- Žorž umire od tuberkuloze. Doktor kaže da neće preživeti svoj trideset
prvi rođendan.
- Od tuberkuloze! Ali, Žorž je bio jak i zdrav. Kako je...
- Od preteranog rada - re.če Teo. - Ima dve godine kako ga nisi video? Radio
je kao đavo. Spavao je samo dva-tri sata dnevno, a sve ostalo vreme besno je slikao.
Čak ga ni ona njegova dobra stara majka nije mogla da spase.
- I tako će nam Žorž uskoro otići - reče Vincent zamišljeno.
U sobu uđe Ruso, noseći kesu domaćih kolača za Vincenta. Čiča Tangi, sa istim onim
okruglim slamnim šeširom, pokloni Vincentu jednu japansku reprodukciju i jedan
slatkorečiv govor o tome kako je srećan što ga može opet pozdraviti u Parizu.
U deset sati Vincent navali da siđe i kupi kilogram maslina.Naterao je sve da ih jedu,
pa čak i Lotrekovog čuvara.
- Kad biste samo jedanput mogli da vidite one srebrno-zelene maslinjake u
Provansi, - uzviknu on - jeli biste masline celog života.
- Kad si već pomenuo maslinjake, Vincente, - reče Lotrek - kako su ti se svidele
Arlezijanke?
Sutradan je Vincent odneo dečja kolica na ulicu, kako bi dete moglo da se sunča
jedan sat na privatnom trotoaru. Zatim se vrati u stan i stade, u košulji sa kratkim
rukavima, posmatrajući zidove. Bili su pokriveni njegovim slikama. U trpezariji iznad
kamina visili su „Ljudi koji jedu krompir", u dnevnoj sobi „Pejzaž iz Arla", „Noćni
pogled na Ronu", a u spavaćoj sobi „Rascvetani voćnjak". Na očajanje Johanine femme
de menage*, gomile neuokvirenih slika ležale su ispod kreveta, ispod sofe, ispod
ormana, i u sobi za goste.
* (franc.) sobarica

Dok je preturao tražeći nešto u Teovom stolu, on nađe svežanj pisama uvezanih
debelim kanapom. Začudi se kad vide da su to sve njegova pisma. Teo je pažljivo čuvao
svaku rečenicu koju mu je brat napisao od onog dana, pre dvadeset godina, kada je
Vincent iz Zunderta otišao u Hag kad Gupila. Sve ukupno, bilo je tu sedam stotina
pisama. Vincent se zapita zašto li ih Teo čuva.
U drugom delu pisaćeg stola on nađe crteže koje je slao Teu poslednjih deset
godina, svrstane uredno po vremenu kada ih je slikao. Bili su tu rudari i njihove žene
iz borinaškog vremena, sagnuti nad terril-om, kopači i sejači u poljima blizu Etena,
stari ljudi i žene iz Haga, kopači iz Hesta, i ribari iz Ševeningena, bili su tu i „ljudi koji
jedu krompir" i tkači iz Ninena, pa restorani i ulične scene iz Pariza, rani suncokreti i
skice voćnjaka iz Arla, i bašta ludnice u Sen Remiju.
 - Napraviću svoju izložbu! - uzviknu on. Skine sve sike sa zidova, izbaci svežnjeve
skica, izvuče gomile neuokvirenih slika ispod nameštaja. Poređa ih vrlo pažljivo po
periodima. Zatim odabra skice i ulja na kojima je bio najbolje izražen duh mesta koji
je slikao. U predsoblju, u koji se ulazilo iz hodnika, on prikuca oko trideset najranijih
studija. Borinahane koji izlaze iz rudnika, naginju se nad svoje trbušaste peći, i
večeraju u svojim malim kolibama.
„Ovo je soba slika rađenih ugljenom", objavi on sam sebi.
Zatim obiđe celu kuću i pronađe da je kupatilo najmanje važan prostor.On se popne
na stolicu i zakuca na sva četiri zida, u pravoj liniji, niz slika i studija iz Etena i studije
brabantskih seljaka.
„A ovo je, naravno, soba slika u olovci".
Kao iduće odeljenje izabra kuhinju. Tu je obesio slike iz Haga i Ševeningena, pogled
kroz prozor iznad dvorišta sa gradom, peščane nasipe, ribarske barke koje ljudi izvlače
na obalu.
„Soba broj tri", reče on, „soba akvarela".
U maloj sobi za goste obesi sliku svojih prijatelja De Grotovih, „Ljudi koji jedu
krompir", to je bilo prvo ulje u kome se potpuno izrazio. Oko te slike zakucao je
dvanaestak studija tkača iz Ninena, seljaka u žalosti, groblja iza crkve, svog oca, tankog
crkvenog tornja.
U svojoj spavaćoj sobi obesio je ulja iz pariškog perioda, one slike koje je ostavio u
Teovom stanu u Ulici Lepik one noći kada je otišao u Ari. Dnevnu sobu je pretrpao svim
arlezijanskim slikama koje su mogle da stanu na zidove. U Teovu spavaću sobu stavio
je slike koje je izradio dok je bio u ludnici u Sen Remiju.
Kad je završio posao, počistio je pod, obukao kaput i stavio šešir, sišao sa četvrtog
sprata na ulicu, i gurao kolica svog imenjaka po suncu kroz Site Pigal, dok ga je Johana
držala pod ruku i ćaskala snjim na holandskom.
Nešto posle dvanaest sati iz Ulice Pigal pojavi se Teo i mahnu im srećno rukom,
poče da trči, i sa puno ljubavi izvadi dete iz kolica. Ostaviše kolica kod nastojnika i
popeše se uz stepenice veselo ćaskajući. Kad su stigli do ulaznih vrata, Vincent ih
zaustavi.
- Povešću vas na izložbu Van Goga, Teo i Jo - reče on. - Pripremite se na mučenje.
- Izložbu, Vincente? - upita Teo. - Gde?
- Samo zatvorite oči - reče Vincent.
On širom otvori vrata i tri Van Goga stupiše u predsoblje. Teo i Johana su gledali
unaokolo, zaprepašćeni.
- Kad sam bio u Etenu, - reče Vincent - otac je jedanput primetio da dobro nikad
ne može da proizađe iz zla. Ja sam odgovorio da ne samo što može, nego u slikarstvu i
mora. Ako hoćete da pođete sa mnom, moj dragi brate i sestro, pokazaću vam priču o
čoveku koji je počeo da radi sirovo, kao nespretno dete, a posle deset godina
neprekidnog rada dospeo je do... ali, to ćete sami zaključiti.
Vodio ih je prema hronološkom redu, iz sobe u sobu. Stajali su kao tri posetioca u
nekoj umetničkoj galeriji, posmatrajući ta dela koja su predstavljala život jednog
čoveka. Osećali su lagani, bolni uspon umetnika, koji je posrtao u zrelosti izražavanja,
prevrat koji se dogodio u Parizu, strasni izliv njegovog snažnog glasa u Arlu, u kome
su se spojile sve niti njegovih godina punih rada... a onda... udarac... slike iz Sen
Remija... uporna borba da održi plamen stvaranja, a zatim polagano propadanje...
propadanje... propadanje...
Gledali su izložbu očima običnih posetilaca. Pred sobom su videli, za kratkih pola
časa, rekapitulaciju jednog ljudskog življenja na zemlji.
Johana je skuvala tipičan brabantski ručak. Vincent je bio srećan što može ponovo
da okusi holandsku hranu. Pošto je ona raspremila sto, dva čoveka zapališe lule i
počeše da razgovaraju.
- Moraš da radiš sve što ti doktor Gaše bude rekao, Vincente.
- Da, Teo, slušaću ga.
- Jer vidiš, on je specijalista za nervne bolesti. Ako se budeš držao njegovih
naređenja, sigurno ćeš se oporaviti.
- Obećavam.
- Gaše i sam slika. On izlaže svake godine sa Nezavisnima pod imenom P. Van
Risel.
- Da li su mu slike dobre, Teo?
- Ne, ne bih rekao. Ali on je jedan od onih ljudi koji su geniji za pronalaženje genija.
Došao je,u Pariz kada mu je bilo dvadeset godina, da studira medicinu, i sprijateljio se
sa Kurbeom, Miržeom, Šamflerijem i Prudonom. Često je posećivao kafanu ,,La Nuvel
Aten", i ubrzo se sprijateljio sa Maneom, Renoarom, Degaom, Diranom i Klodom
Moneom. Dobinji i Domije slikali su u njegovoj kući mnogo godina pre nego što je
uopšte postojalo tako nešto kao što je impresionizam.
- Nije valjda!
- Skoro sve slike što ima naslikane su u njegovoj bašti ili u njegovoj dnevnoj sobi.
Pisaro, Gijomen, Sislej, Delakroa, svi su odlazili u Over da slikaju sa Gašeom. Naći ćeš
tamo na zidovima i slike Sezana, Lotreka i Seraa. Kažem ti, Vincente, nije bilo nijednog
poznatijeg slikara od sredine ovog stoleća koji nije bio prijatelj doktora Gašea.
- Jao! Čekaj jedan trenutak, Teo, ti me plašiš. Ja ne pripadam takvom sjajnom
društvu. Je li on video neke moje slike?
- Idiote, zašto misliš da je tako željan da te vidi u Overu?
- Đavo me odneo ako znam!
 - On smatra da su tvoji arlezijanski noćni prizori na poslednjoj Izložbi nezavisnih
najbolje slike. Kunem ti se, kad sam mu pokazao panele sa suncokretima koje si slikao
za Gogena i žutu kuću, suze su mu navrle na oči. „Gospodine Van Gog, vaš brat je veliki
slikar. U istoriji umetnosti nikada nije postojalo nešto slično žutoj boji ovih
suncokreta. Samo te slike, gospodine, učiniće vašeg brata besmrtnim".
Vincent se počeša po glavi i nasmeja se.
- E, pa, - reče on - ako doktor Gaše tako misli o mojim suncokretima, on i ja ćemo
se dobro slagati.

Doktor Gaše je izašao na stanicu da dočeka Tea i Vincenta.Bio je nervozan, uzbuđen,

skakutav mali čovek sa nekom pohlepnom setom u očima. On toplo steže Vincentu
ruku.
- Da, da, videćete da je ovo pravo slikarsko selo. Sviđaće vam se. Vidim da ste
poneli nogare. Imate li dosta boja? Moraćete odmah početi da slikate. Večeraćete sa
mnom kod moje kuće, zar ne? Jeste li poneli neku od vaših novih slika? Ovde nema
žute arlezijanske boje, bojim se, ali zato ima drugih stvari, da, da, naći ćete ovde druge
stvari. Morate doći u moju kuću da slikate. Daću vam vaze i stolove koje su slikali svi
od Dobinjija do Lotreka. Kako se osećate? Izgledate dobro. Mislite li da će vam se ovde
svideti? Da, da, pazićemo na vas. Napravićemo od vas zdravog čoveka!
Sa stanične platforme Vincent pogleda preko grupe drveća zelenu Oazu,koja je
vijugala kroz plodnu ravnicu. On potrča malo u stranu da bije bolje video. Teo se obrati
tihim glasom doktoru Gašeu.
- Molim vas,pazite brižljivo na moga brata - reče on. - Ako primetite neke
simptome koji bi govorili da se bolest vraća, telegrafišite mi odmah. Moram da budem
pored njega kad bude... ne sme mu se dozvoliti da... ima ljudi koji kažu da...
- Pst! Pst! - prekide ga doktor Gaše, skakućući s noge na nogu i gladeći snažno
svoju jareću bradu kažiprstom. - Naravno da je on lud. Ali šta biste vi hteli? Svi
umetnici su ludi. To je ono najbolje što je u njima. Takve ih volim. Ponekad zaželim da
sam i sam lud! „Nijedna savršena duša nije lišena neke mešavine ludila!" Znate li koje
to rekao? Aristotel, eto koje to rekao!
- Znam, doktore, - reče Teo - ali on je mlad čovek,ima svega trideset i sedam
godina. Najbolji deo njegovog života tek leži pred njim.
Doktor Gaše skide svoju belu smešnu kapu i provuče rukom kroz kosu više puta,
bez nekog naročitog razloga.
- Prepustite ga meni. Znam kako treba postupati sa slikarima. Za mesec dana
napraviću od njega zdravog čoveka. Pustiću ga da radi. To će ga izlečiti. Nateraću ga
da slika moj portret. Odmah. Danas posle podne. Odvratiću ga od misli na bolest,
naravno.
Vincent se vrati, udišući punim plućima čist poljski vazduh.
- Trebalo bi da dovedeš ovamo Jo i malog Vincenta, Teo. Zločin je podizati decu u
gradu.
- Da, da, morate doći u nedelju i provesti ceo dan s nama! - povika Gaše.
- Hvala. Voleo bih da dođem. Evo, nailazi moj voz. Zbogom, doktore Gaše, hvala
vam što ćete se brinuti o mom bratu. Vincente, piši mi svakog dana.
Doktor Gaše je imao običaj da drži ljude za lakat i da ih gura u pravcu kuda je on
želeo da ide. Gurao je ispred sebe Vincenta, nastavljajući nervozno da govori visokim
glasom, skačući s predmeta na predmet, odgovarajući sam sebi na pitanja i preplavivši
Vincenta brzim monologom.
- Ovo je drum koji vodi u selo, - reče on - ovaj dugačak, pravo pred nama. Ali
hodite, odvešću vas na brežuljak i pokazaću vam pravi izgled. Ne smeta vam što šetate
sa nogarima na leđima? Levo je katolička crkva. Jeste li primetili da katolici uvek grade
svoje crkve na vrhu brda, kako bi ljudi gledali nagore u njih? Bože, bože, verovatno
starim, ovaj uspon mi svakog dana izgleda sve strmiji. Ovo su divna žitna polja, zar ne?
Over je okružen njima. Jednom morate doći da slikate ta polja. Naravno, nisu tako žuta
kao provansalska... da, ono je groblje na desnoj strani... stavili smo ga tu, na vrh
brežuljka, da gleda na reku i dolinu... mislite li da je mrtvacima važno gde leže?... dali
smo im najlepše mesto u celoj dolini Oaze... da uđemo?...najjasniji pogled na reku je
iznutra... moći ćemo da vidimo čak i Poentoaz... da, kapija je otvorena, samo gurnite...
tako... zar nije lepo?... sagradili smo visoke zidove da bismo zadržali vetar... mi ovde
sahranjujemo i protestante i katolike...
Vincent skide nogare s leđa i pođe malo ispred doktora Gašea, da bi izbegao bujicu
reči. Groblje, koje je ležalo na samom vrhu brega, bilo je uredno, četvrtastog oblika.
Jedan deo silazio je niz padinu. Vincent priđe zadnjem zidu, odakle je mogao da vidi
celu dolinu Oaze kako se pruža pred njim. Hladna zelena reka vijugala je ljupko između
obala blistavog zelenila. Desno od sebe video je slamne krovove seoskih kuća, a malo
dalje pozadi još jednu padinu, na čijem se vrhu dizao jedan zamak. Groblje je bilo puno
čistog majskog sunca i ranog prolećnog cveća. Nad njim se prostiralo nežno plavo
nebo. Potpuna i divna tišina bila je bezmalo kao tišina u grobu.
- Znate, doktore, - reče Vincent - dobro mi je činilo što sam otišao na Jug.- Sada
mogu bolje da sagledam Sever, pogledajte koliko ima ljubičaste boje na onoj dalekoj
rečnoj obali, gde sunce još nije izvuklo zelenilo.
- Da, da, ljubičasta, ljubičasta, to je baš to, ljub...
- I kako je zdravo - mrmljao je Vincent, - Kako mirno i spokojno.
Oni zaokrenuše dole niz breg, pored žitnih polja i crkve, i pođoše drumom sa desne
strane, koji je vodio u selo. - Žao mi je što ne mogu da vas zadržim u svojoj kući, - reče
doktor Gaše - ali, nažalost, nemamo mesta. Odvešću vas u jednu dobru gostionicu, a
svakog dana dolazićete k meni da slikate i osećaćete se kao kod kuće.
 Doktor uhvati Vincenta za lakat i odgura ga pored Opštine, pa nadole, skoro do
rečne obale, gde se nalazila jedna letnja gostionica. Gaše reče nešto gostioničaru, koji
pristade da da Vincentu stan i hranu za šest franaka dnevno.
- Ostavljam vas sada da se smestite - povika Gaše, - ali ne zaboravite da dođete na
ručak u jedan sat. I ponesite nogare. Morate da izradite, moj portret. I morate mi
pokazati neke svoje nove slike. Imaćemo mnogo da pričamo, zar ne?
Čim je izgubio doktora iz vida, Vincente ščepa svoje stvari i pođe napolje.
- Čekajte! - reče vlasnik. - Kuda ćete?
- Ja sam radnik, - odgovori Vincent - a ne kapitalista. Ne mogu da plaćam šest
franaka dnevno.
On se vrati na trg i nađe jednu malu kafanu, tačno prekoputa Opštine.Zvala se Ravu,
tu je mogao da dobije hranu i stan za tri i po franka dnevno.
Kafana Ravu bila je sastajalište seljaka i radnika koji su radili u okolini Overa.
Vincent nađe jedan mali bar na levoj strani ulaza, a s obe strane turobne neprijatne
kafanske sobe bili su poređani grubi drveni stolovi i klupe. U dnu kafane, iza bara,
stajao je jedan bilijarski sto sa prljavim i pocepanim zelenim pokrivačem. To je bio
Ravuov ponos i radost. Jedna vrata u dnu vodila su u kuhinju, odmah iza tih vrata bile
su stepenice koje su vodile u tri spavaće sobe.Sa svog prozora Vincent je mogao da vidi
toranj katoličke crkve i mali deo grobljanskog zida, čist i mrk na blagom overskom
suncu.
On uze nogare, boje i četke, jedan portret Arlezijanke, i ode do Gašea. Isti put koji
je vodio od stanice i prolazio pored Ravua skretao je s trga ka zapadu i uspinjao se uz
još jednu uzbrdicu. Posle kraćeg hodanja Vincent stiže do mesta gde su se račvala tri
puta. Video je da onaj na desnoj strani vodi pored zamka na brežuljku, a onaj na levoj
strani spušta se kroz polje graška do rečne obale. Gaše mu je rekao da pođe srednjim
putem koji je obilazio oko brežuljka. Vincent je išao polako, razmišljajući o doktoru
čijoj je brizi bio prepušten. Primetio je kako su se umesto starih kuća sa slamnim
krovovima počele da dižu gospodske vile, i da se ceo izgled mesta menjao.
Vincent povuče bakarnu alku pričvršćenu na visokom kamenom zidu. Na zvuk
zvona dotrča Gaše. On povede Vincenta uz nekoliko strmih kamenih stepenica u
terasastu cvetnu baštu. Kuća je bila trospratna, solidna i dobro sagrađena. Doktor savi
Vincentovu ruku, uhvati ga za lakat i odgura ga u zadnje dvorište, gde je držao patke,
kokoške, ćurke, petlove, i čitavu svitu raznovrsnih mačaka.
- Hodite u dnevnu sobu, Vincente - reče doktor Gaše, pošto mu je ispričao iscrpnu
istoriju svake ptice u dvorištu.
Dnevna soba u prednjem delu kuće bila je velika i imala je visoku tavanicu, ali svega
dva mala prozora koja su gledala na baštu. Uprkos svojoj veličini, soba je bila toliko
pretrpana nameštajem, starinama i raznim drangulijama da je jedva bilo mesta za dva
čoveka da se kreću oko stola u sredini. Soba je bila mračna zbog malih prozora, i
Vincent primeti da je svaka stvarčica u njoj crna.
 Gaše je trčao levo-desno uzimajući stvari, gurajući ih Vincentu u ruke, i uzimajući
ih opet pre nego što je Vincent stigao da ih pogleda.
- Vidite. Vidite onaj buket na zidu? Ovu vazu je upotrebljavao Delakroa da drži u
njoj cveće. Pipnite je. Zar ne liči na onu koju je on slikao? Vidite ovu stolicu? Kurbe je
sedeo na njoj pored prozora kad je slikao baštu. Zar nisu divne ove činije? Demulen mi
ih je doneo iz Japana. Klod Mone je jednu od njih stavio u svoju mrtvu prirodu. Gore
je, hodite sa mnom. Pokazaću vam je.
Za večerom se Vincent upoznao sa Gašeovim sinom, Polom, jednim živim i lepim
dečkom od petnaest godina. Gaše, koji je bio bolešljiv čovek i patio od slabog varenja,
poslužio je pet raznih vrsta jela za večeru. Vincent beše navikao na sočivo i crni hleb u
Sen Remiju, njemu pripade muka posle trećeg jela, te više nije mogao ništa da okusi.
- A sada moramo da idemo na posao! - povika doktor. - Vi ćete me portretirati,
Vincente, ja ću vam pozirati ovakakv kakav sam, a?
- Bojim se da ću morati da vas upoznam,doktore, jer inače portret ne bi bio
naslikan sa razumevanjem.
- Možda imate pravo. Ali vi ćete sigurno nešto slikati? Hoćete li mi dozvoliti da
gledam kako slikate? Voleo bih da vas posmatram.
- Video sam jedan prizor u bašti koji bih voleo da naslikam.
- Dobro! Dobro! Namestiću vam nogare. Pole, ponesi nogare gospodina Vincenta
u baštu. Pokazaćete nam gde želite da ih postavite, a ja ću vam reći da li je neki drugi
slikar već naslikao to mesto.
Dok je Vincent radio, doktor je obigravao oko njega u malim krugovima, mašući
rukama sa zanosom, zaprepašćenjem i čuđenjem. Neprekidno je preko Vincentovog
ramena sipao bujicu saveta, isprekidanu stotinama raznih uzvika.
- Da. Da, ovoga puta ste pogodili. To je crveni lak. Pazite. Upropastićete to drvo.
Ah, da, da, sada ste pogodili. Ne. Ne više koblata. Ovo nije Provansa. Sada vidim. Da, da,
to je epatant*. Pazite. Pazite. Vincente,stavite malo žute u taj cvet. Da, da, tako. Kako vi
oživljavate stvari. Nema mrtve prirode u vašoj četki. Ne, ne. Molim vas. Budite pažljivi.
Ne suviše. Ah, da, da, sada sam shvatio. Merveilleux**!
* (franc.) veličanstveno **
(franc.) Divno!

Vincent je podnosio doktorove savete i monolog dokle god je mogao.Onda se okrete

skakutavom Gašeu i reče mu: - Dragi moj prijatelju, zar ne mislite da će vam škoditi
zdravlju što se toliko uzbuđujete i razdražujete? Kao lekar, morali biste znati koliko je
važno da čovek bude miran.
Ali Gaše nije mogao da bude miran dokle god neko slika.
Kad je završio svoju sliku, Vincent uđe u kuću sa Gašeom i pokaza mu portret
Arlezijanke koji je doneo. Doktor zažmuri na jedno oko i ispitivački pogleda. Posle
duge i opširne diskusije sa samim sobom o dobrim i rđavim stranama slike, on izjavi:
 - Ne, ne mogu da je prihvatim. Ne mogu da je prihvatim. Ne vidim šta ste
hteli da kažete.
- Ništa nisam hteo da kažem - odgovori Vincent. - Ona je sinteza svih
Arlezijanki, moglo bi se reći. Ja sam jednostavno pokušao da protumačim njen
karakter bojama.
- Avaj, - reče doktor jadikujući - ne mogu potpuno da je prihvatim.
- Smem li da pogledam po kući vašu zbirku?
- Naravno, naravno, nagledajte se do mile volje. Ja ću ostati s ovom
gospođom da vidim hoću li moći da je prihvatim.
Vincent je lutao jedan sat po kući, pažljivi Pol vodio ga je iz sobe u sobu. U jednom
uglu, nepažljivo bačenu, našao je jednu Gijomenovu sliku, nagu ženu koja leži na
krevetu. Slika je očigledno bila zaboravljena i boje behu već ispucale. Dok ju je Vincent
posmatrao, doktor Gaše dotrča gore uzbuđeno i izbaci niz pitanja o Arlezijanki.
- Hoćete li da kažete da ste je sve vreme posmatrali? - zapita Vincent.
- Da, da, dolazi, dolazi, počinjem da je osećam.
- Oprostite mi moju neskromnost, doktore Gaše, ali ovo je jedna divna
Gijomenova slika. Ako je uskoro ne uramite, ona će propasti.
Gaše ga uopšte nije čuo.
- Vi kažete da ste se ugledali na Gogena u crtanju... Ne slažem se... ti sukobi
boja...
ubijaju njenu ženstvenost... ne, ne ubijaju, ali... no, no, pogledaću je ponovo... polako se
uživljavam... polako... ona skače sa platna ka meni.
Gaše je proveo ostatak popodneva obigravajući oko Arlezijanke, pokazujući na nju
prstom, kršeći ruke, govoreći sam sa sobom, pitajući i odgovarajući na bezbroj pitanja,
zauzimajući hiljade raznih poza. Kad je pala noć, žena je potpuno osvojila njegovo srce.
Uzvišeni mir spusti se na njega.
- Kako je teško biti jednostavan - primeti on, stojeći mirno i iscrpen pred
portretom.
- Da.
- Ona je divna, divna. Nikada nisam osetio takvu dubinu karaktera.
- Ako vam se sviđa, doktore, - reče Vincent - ona je vaša. A isto tako i slika
koju sam danas posle podne naslikao u vašoj bašti.
- Ali zašto mi dajete te slike, Vincente? One su skupocene.
- Možda ćete morati da se brinete o meni u bliskoj budućnosti. Neću imati
novaca da vam platim. Zato vam plaćam u slikama.
 - Ali, ja se neću brinuti o vama zbog novca, Vincente. Ja ću se brinuti iz
prijateljstva.
- Soit*! Ja vam dajem te slike iz prijateljstva.
* (franc.) Neka bude!

Još jedanput Vincent se spremio da bude slikar. Odlazio je na spavanje u devet sati,
pošto je dugo posmatrao radnike kako igraju bilijara ispod slabe svetiljke u Ravuovoj
kafani. Ustajao je u pet sati. Vreme je bilo divno, sa blagim suncem i svežim zelenilom
doline. Posledice bolesti i prisilnog lenstvovanja u Sen Remiju počele su da se javljaju,
četka mu je klizila iz ruke.
Zamolio je Tea da mu pošalje šezdeset studija ugljenom od Barga, da bi ih
precrtavao. Bojao se da će biti izgubljen ako ne bude opet studirao proporcije i aktove.
Tražio je po Overu neku malu kuću gde bi mogao da se smesti za stalno. Razmišljao je
o tome da li je Teo imao pravo kad je rekao da negde u svetu postoji žena koja bi delila
život s njim. Izvadio je nekoliko slika iz Sen Remija, s namerom da ih dotera i usavrši.
Ali ta iznenadna aktivnost bila je trenutna pojava, refleks jednog organizma koji je
bio još suviše moćan da bi mogao biti uništen.
Posle dugog samovanja u ludnici dani su mu izgledali kao nedelje. Nije znao kako
da ih ispuni, jer nije imao snage da sve vreme slika. A nije imao ni želje. Pre onog
nesrećnog slučaja u Arlu nijedan dan nije bio dovoljno dug za njega da završi svoje
delo, a sada su mu svi izgledali beskonačni.
Zaželeo je da naslika nekoliko prizora iz prirode, ali kad je počeo da radi, osetio je
da je čudnovato hladan, skoro ravnodušan. Grozničava strast da vatreno slika po ceo
dan ostavila ga je. Sada je slikao da bi se zabavio. A ako ne bi završio sliku do večeri...
to više nije bilo važno.
Doktor Gaše je ostao njegov jedini prijatelj u Overu. Gaše, koji je svoje dane
provodio uglavnom u svojoj lekarskoj ordinaciji u Parizu, Često je dolazio uveče u
kafanu Ravu da pogleda slike. Vincent se čudio beskrajno tužnom pogledu doktorovih
očiju.
- Zašto ste nesrećni, doktore Gaše? - upita on.
- Ah, Vincente, ja sam radio toliko godina... a tako sam malo uradio.Doktor ne vidi
ništa osim bola, bola, bola.
- Rado bih se zamenio s vama - reče Vincent.
Gašeove setne oči živo zablistaše.
 - Ah, ne, Vincente, najlepša stvar na svetu jeste biti slikar. Celog života želeo sam
da budem slikar... ali sam mogao da ukradem samo poneki sat, tu i tamo... ima mnogo
bolesnih ljudi kojima sam potreban.
Doktor Gaše kleče na pod i izvuče gomilu slika ispod Vincentovog kreveta. On uze
u ruku jedan zažaren žuti suncokret.
- Da sam samo jednu ovakvu sliku naslikao, Vincente, smatrao bih da je moj život
imao smisla. Proveo sam godine lečeći bolove drugih ljudi... ali oni su ipak na kraju
umirali... kakvog je to imalo smisla? Ovi vaši suncokreti... oni će izlečiti patnju u
ljudskim srcima... donosiće ljudima radost... stolećima i stolećima... zato je ceo vaš
život uspeo... zato treba da ste srećni.
Nekoliko dana kasnije Vincent je nacrtao doktorov portret u beloj kapi i plavom
kaputa, na kobaltao plavoj pozadini. Naslikao je glavu u vrlo svetlom, lakom tonu, a
ruke isto tako svetlom bojom mesa. Namestio je Gašea da sedi za crvenim stolom na
kome je stajala jedna žuta knjiga i biljka sa nekoliko purpurnih cvetova. Kad je završio
sliku, Vincent je primetio da je portret sličan onom njegovom portreta u Arlu koji je
naslikao pre Gogenovog dolaska.
Doktor je bio potpuno zanesen slikom. Vincent nije nikada ranije čuo takvu bujicu
pohvala i odobravanja. Gaše je navaljivao na Vincenta da napravi za sebe jednu kopiju.
Kada se Vincent složio s tim, doktorovoj radosti nije bilo kraja.
- Morate upotrebiti moju štamparsku mašinu koja je na tavanu, Vincente! - povika
on. - Otići ćemo u Pariz, donećemo vaše slike, i napraviti litografije. Neće vas koštati ni
pare, ni pare. Hodite, pokazaću vam svoju radionicu.
Morali su da se penju lestvicama i da odgurnu zaklopna vrata da bi se popeli na
tavan. Gašeov atelje je bio tako pretrpan tajanstvenim i fantastičnim alatom da je
Vincent pomislio da je zalutao u neku alhemičarsku radionicu srednjeg veka.
Kad su se vratili dole, Vincent primeti da Gijomenov akt još uvek leži zabačen.
- Doktore Gaše, - reče on - ja moram tražiti od vas da ovo uramite. Vi
upropašćujete jedno remek-delo.
- Da, da, imao sam nameru da ga uramim. Kad ćemo ići u Pariz da donesemo vaše
slike? Otisnućete onoliko litografija koliko budete želeli. Ja ću nabaviti materijal.
Maj je mirno prešao u jun. Vincent je slikao katoličku crkvu na brežuljku. Umorio
se sredinom popodneva, i nije se ni potrudio da je završi. Uz veliko naprezanje uspeo
je da naslika žitno polje ležeći na zemlji, sa glavom gotovo u samom žitu, naslikao je i
veliku sliku kuće gospođe Dobinji, zatim jednu sliku bele kuće među drvećem, sa
noćnim nebom,narandžastom svetlošću u prozorima, tamnim zelenilom, i nijansom
tamnoružičaste boje, i najzad jednu večernju scenu - dva kruškova drveta, potpuno
crna, prema žućkastom nebu.
Ali slikanje je izgubilo svu slast. Slikao je iz navike, jer ništa drugo nije imao da radi.
Strahoviti napori desetogodišnjeg obimnog rada odvlačili su ga sve dalje i dalje. Prizori
iz prirode koji su ga ranije uzbuđivali sada su ga ostavljali ravnodušnim.
 „To sam toliko puta slikao", mrmljao bi sam za sebe dok je išao putevima, sa
nogarima na leđima, tražeći neki motiv. „Ništa novo nemam o tome da kažem. Zašto
da se ponavljam? Otac Mile je imao pravo. ,,J’aimerais mieux ne rien dire que de m’
exprimer faiblement".
Njegova ljubav prema prirodi nije umrla, ali sada više nije osećao očajničku
potrebu da se baci na neki pejzaž da ga oživi. Sagoreo je. Za vreme celog meseca juna
naslikao je samo pet slika. Bio je umoran, neizrecivo umoran. Osećao se praznim,
iscrpenim, kao da mu je svaki od onih stotina i stotina crteža i slika koje je naslikao za
proteklih deset godina uzeo po jedan komadić života.
Najzad je nastavio da radi samo zato što je osećao da je dužan da vrati Teu kapital
koji je godinama ulagao u njega. A ipak, kad bi pomislio usred slikanja da je Teova kuća
pretrpana sa više slika nego što bi mogao da proda za deset života, osetio bi neko
gađenje i odgurnuo bi nogare sa odvratnošću.
Znao je da sledeći napad treba da bude u julu, na kraju perioda od tri meseca. Bojao
se da će učiniti nešto neodgovorno kada bude dobio napad,i da će ga prognati iz sela.
Nije načinio nikakav konačni finansiski sporazum sa Teom kad je otišao iz Pariza, i
pitao se koliko će novaca da dobije. Naizmenična tuga i zanos u Gašeovim očima
svakog dana su sve više i više nervirali Vincenta.
A povrh svega toga, Teovo dete se razbolilo.
Iz straha za svog imenjaka Vincent skoro pomahnita. Trpeo je dok je mogao, a onda
seo u voz i otišao u Pariz. Njegov iznenadni odlazak u Site Pigal uneo je još više
uzbuđenja. Teo je izgledao bled i bolestan.Vincent se svim silama trudio da ga uteši.
- Ne brinem se samo za maloga, Vincente - priznade on na kraju.
- Nego, Teo?
- Zbog Valadona. Preti da će tražiti da me otpuste.
- Ali, Teo, on to ne može! Ti si radio kod Gupila šesnaest godina!
- Znam. Ali on kaže da ja zanemarujem posao zbog impresionista. Ne
prodajem mnogo njihovih slika, a kad ih prodam, cene su niske. Valadon kaže da je
moja radnja radila sa gubitkom cele prošle godine.
- Zar bi on zbilja mogao da te izbaci?
- Zašto da ne? Van Gogov deo je već odavno prodat.
- Šta ćeš da radiš, Teo? Da otvoriš svoju radnju?
- Kako bih mogao? Imao sam malo ušteđenog novca, ali sam ga potrošio na
venčanje i na dete.
- Da samo nisi bacio one hiljade franaka na mene...
- Ali, Vincente, molim te. To nema s tim nikakve veze. Ti znaš da ja...
- Ali šta ćeš da radiš, Teo? Tu su Jo i mali.
 - Znam. E pa... ne znam... Sada se brinem samo za dete.
Vincent je ostao u Parizu nekoliko dana. Koliko je mogao, provodio je vreme van
stana, da ne bi uznemiravao dete. Pariz i njegovi stari prijatelji su ga uzbuđivali. Osećao
je kako ga polako obuzima neka groznica. Kad se mali Vincent malo oporavio, on sede
na voz i vrati se u mirni Over.
Ali tišina mu nije prijala. Mučile su ga razne brige. Šta će se s njim dogoditi ako Teo
izgubi službu? Da li će ga izbaciti na ulicu kao prosjaka? A šta će biti sa Johanom i
detetom? Šta bi bilo kad bi dete umrlo? Znao je da slabo Teovo zdravlje ne bi moglo da
izdrži takav udarac. Ko će ih sve izdržavati dok Teo bude tražio novu službu? I gde će
Teo naći snage za to traženje?
Sedeo je satima u mračnoj kafani Ravu. Ona ga je podsećala na kafanu Lamartin, sa
svojim mirisom ustajalog piva i duvanskog dima. Lenjo se vukao oko stola sa
bilijarskim takom u ruci, pokušavajući da pogodi izlizane kugle. Nije imao novaca za
piće. Nije imao novaca da kupi boje i platna. Nije mogao ništa da traži od Tea u tako
teškim trenucima. I smrtno se bojao da će, kad dobije u julu napad, učiniti nešto ludo,
nešto što će nesrećnom Teu pričiniti još više briga i troška.
Pokušao je da radi, ali nije mogao. Naslikao je sve što je želeo da naslika. Priroda
nije više u njemu pokretala stvaralačku strast, i on je znao da je najbolji deo njega već
mrtav.
Dani su prolazili. Došla je sredina jula, a s njom i vručine. Teo, kome Valadon samo
što nije odsekao glavu, očajan od briga oko deteta i lekarskih računa, ipak je uspeo da
pošalje pedeset franaka svome bratu. Vincent ih je dao Ravuu. To će mu istrajati skoro
do kraja jula. A posle toga... šta? Nije više mogao da očekuje novac od Tea.
Ležao je na leđima pod vrelim suncem u poljima kraj malog groblja.Šetao je obalom
Oaze, udišući svezi dah vode i zelenila koje je raslo duž obale. Otišao je na večeru kod
Gašea i nakljukao se hranom čiji ukus nije osećao i koju nije mogao da svari. Dok je
doktor uzbuđeno pričao o Vincentovim slikama, Vincent reče sam sebi:
„To nisam ja o kome on govori. Ja nikada nisam ništa naslikao. Ne mogu se setiti da
sam povukao i jedan jedini potez četkom. Verovatno ih je naslikao neki drugi čovek".
Ležeći u mraku svoje sobe, govorio je sam sebi: „Pretpostavimo da Teo ne izgubi
službu. Pretpostavimo da će on i dalje moći da mi šalje sto pedeset franaka mesečno.
Šta ću ja da radim sa svojim životom? Živeo sam ovih nekoliko bednih godina zato što
sam morao da slikam, zato što sam morao da kažem ono što je u meni gorelo. Ali u
meni sada više ništa ne gori. Treba li da nastavim da životarim kao ona sirota bića u
Sen Polu, i da čekam na neki nesrećan slučaj koji će me izbrisati sa zemlje?"
Drugi put se opet brinuo za Tea, Johanu i dete.
„Pretpostavimo da mi se vrate snaga i raspoloženje i da ponovo zaželim da slikam.
Kako ću moći da uzimam novac od Tea kad mu je on potreban za Johanu i za dete? Ne
bi trebalo da on taj novac troši na mene. Trebalo bi da ga upotrebi da pošalje svoju
porodicu na selo, gde bi mogli da ozdrave i ojačaju. On me je nosio na svojoj grbači
deset dugih godina. Zar to nije dosta? Zar ja ne bih morao da se sklonim i da ostavim
malog Vincenta da oproba sreću? Ja sam rekao ono što sam imao, sada je red na
maloga".
Ali ispod svega toga skrivao se užasan strah od onoga što bi napad mogao da mu
donese. Sada je bio zdrav i razuman, mogao je da učini sa svojim životom što god hoće.
Ali ako ga idući napad pretvori u pobesnelog manijaka? Ako mu mozak popusti pod
pritiskom napada? Ako postane beznadežan, slinavi idiot? Šta bi onda siroti Teo
mogao da radi? Da ga zatvori u ludnicu za neizlečive?
Poklonio je doktoru Gašeu još dve slike i izmamio od njega istinu.
- Ne, Vincente, - reče doktor - s vašim napadima je svršeno. Od sada ćete
uvek biti potpuno zdravi. Ali svi epileptičari nisu tako srećni.
- Šta može da im se dogodi, doktore?
- Ponekad, posle više napada, oni potpuno polude.
- I nema nikakve mogućnosti da ozdrave?
- Ne. Onda su gotovi. Oh, mogu da se vuku još nekoliko godina u nekoj
ludnici, ali se nikada ne vraćaju svesti.
- Kako možete da znate, doktore, da li će se oni oporaviti od sledećeg
napada ili će im on razoriti mozak?
- To se ne može znati, Vincente. Ali slušajte, zašto bismo diskutovali o tako
mračnim pitanjima? Hajdemo u radionicu da napravimo nekoliko bakroreza.
Vincent nije izlazio iz svoje sobe kod Ravua četiri dana. Gospođa Ravu mu je svake
večeri donosila jelo.
„Sada sam zdrav i pametan", neprestano je ponavljao sam sebi. „Sada sam gospodar
svoje sudbine.Ali kad me uhvati sledeći napad... pući će mi lubanja... neću znati kako
da se ubijem... i biću izgubljen. Oh, Teo, Teo, šta da radim?"
Četvrtog dana posle podne on dođe Gašeu. Doktor je sedeo u dnevnoj sobi. Vincent
ode u sobicu gde je nekoliko dana ranije ostavio neuramljenog Gijomena. On uze sliku.
- Rekao sam vam da je uramite - reče on.
Doktor Gaše ga pogleda iznenađeno.
- Znam, Vincente. Prošle nedelje sam poručio ram kod jednog trgovca u
Overu.
- Sada mora da se urami! Danas! Ovog časa!
- Ali, Vincente, vi govorite gluposti!
Vincent je jedan trenutak posmatrao doktora, a onda mu se preteći približi stavivši
ruku u džep svoga kaputa. Doktoru Gašeu se učini da vidi kako je Vincent uhvatio
revolver i uperio ga u njega kroz kaput.
- Vincente! - povika on.
 Vincent zadrhta. On obori oči, izvuče ruku iz džepa i istrča iz kuće.
Sutradan on uze nogare i platno, pođe drumom prema stanici, pope se uz brežuljak
iza katoličke crkve, i sede u žitno polje, prekoputa groblja.
Oko podne, kad mu je jako sunce udaralo pravo u glavu, jato crnih ptica odjednom
dolete s neba. One ispuniše vazduh, zamračiše sunce, obmotaše Vincenta tamnim
debelim pokrivačem noći, letele su mu kroz kosu, u oči, u nos, u usta,obavijajući ga
gustim, crnim, bezvazdušnim oblakom lepršavih krila.
Vincent nastavi da radi. Slikao je ptice nad žitnim poljem. Nije znao koliko je dugo
držao četku, ali kad je video da je završio, on napisa „Vrane nad žitnim poljem" u
jednom uglu, donese nogare i slike natrag u kafanu, baci se na krevet i zaspa.
Sutradan posle podne ponovo je izašao, ali je ostavio Opštinski trg na drugoj strani.
Popeo se uz brežuljak pored zamka. Jedan seljak ga ugleda kako sedi na drvetu.
„Nemoguće!" čuo je on Vincenta kako govori. „Nemoguće!"
Posle nekog vremena sišao je sa drveta i pošao preko pooranog polja iza zamka.
Ovoga puta bilo je svršeno. To je znao još u Arlu, kad je dobio prvi napad, ali nije
mogao da se odluči.
Hteo je da kaže zbogom. Uprkos svemu, svet u kome je živeo bio je ipak dobar. Kao
što je Gogen rekao: „Pored otrova postoji i protuotrov". A sada, pošto napušta taj svet,
on hoće da mu kaže zbogom, da kaže zbogom svim prijateljima koji su mu pomogli da
proživi život: Ursuli, koja ga je svojim prezirom istrgla iz običnog života i napravila od
njega prognanika, Mendes da Kosti, koji mu je ulio veru da će se najzad izraziti, i da će
to izražavanje opravdati ceo njegov život, Kej Vos, čije su reči „Ne, nikada, nikada!"
ostale urezane u njegovoj duši, gospođi Deni, Žaku Verneju i Anriju Dekriku, koji su
mu pomogli da zavoli ponižene na ovoj zemlji, prečasnom Pitersenu, koji u svojoj
plemenitosti nije opažao Vincentovo ružno odelo i prosto ponašanje, majci i ocu, koji
su ga voleli onako kako su mogli, Kristini, jedinoj ženi koju mu je sudbina dodelila da
ga blagoslovi, Movu, koji mu je bio učitelj nekoliko divnih nedelja, Vajsenbruhu i De
Boku, koji su mu bili prvi prijatelji slikari, svojim stričevima Vincentu, Janu,
Kornelijusu Marinusu i Strikera, koji su ga proglasili za belu vranu porodice Van Gog,
Margoti, jedinoj ženi koja ga je volela, i koja je pokušala da se ubije iz ljubavi prema
njemu, svima svojim prijateljima slikarima u Parizu: Lotreku, koji je opet bio zatvoren
u ludnicu, da tamo umre, Zoržu Serau, koji je umro u trideset prvoj godini od
preteranog rada, Polu Gogenu, prosjaku u Bretanji, Rusou, koji je trunuo u jednoj
jazbini blizu Bastilje, Sezanu, ogorčenom pustinjaku na vrhu brežuljka u Eksu, Čiča
Tangiju i Rulenu, koji su mu pokazali suštinu jednostavnih duša na zemlji, Raseli i
doktoru Reju, koji su mu ukazali onu ljubaznost koja mu je bila potrebna, Orijeu i
doktoru Gašeu, jedinoj dvojici ljudi na svetu koji su ga smatrali velikim slikarem, i
najzad, svom dobrom bratu Teu, koji je toliko patio zbog njega, koji ga je toliko voleo i
koji je bio najbolji brat na svetu.
Ali reči nisu nikad bile njegovo sredstvo izražavanja. Morao bi da naslika „zbogom".
A „zbogom" se ne može naslikati.
 On podiže lice ka suncu. Revolver prisloni uz bok. Pritisnu okidač. Pade dole,
zarivajuči lice u bogatu, toplu poljsku ilovaču, kao deo te zemlje koji se vraća u majčinu
utrobu.

Četiri sata kasnije doteturao se u mračnu kafanu. Gospođa Ravu ga je otpratila do

sobe i spazila krv na njegovom odelu. Smesta je otrčala po doktora Gašea.
- Oh, Vincente, Vincente, šta ste to uradili? - zajeca Gaše kad je ušao u sobu.
- Izgleda da sam promašio, šta vi mislite?
Gaše pregleda ranu.
- Oh, Vincente, siroti moj prijatelju,kako ste morali biti nesrećni da biste
mogli to da uradite! Zašto nisam znao? Zašto ste hteli da nas napustite kad vas svi
toliko volimo? Setite se divnih slika koje još morate da naslikate za ovaj svet!
- Hoćete li biti tako dobri da mi dodate moju lulu iz džepa na prsluku?
- Naravno, prijatelju.
On napuni lulu duvanom, i stavi je Vincentu u usta.
- Molim vas, upalite je - reče Vincent.
- Naravno, prijatelju.
Vincent je polako pućkao lulu.
- Vincente, danas je nedelja i vaš brat nije u radnji. Koja je njegova adresa?
- Neću vam dati njegovu adresu.
- Ali, Vincente, morate! Treba hitno da ga nađemo.
- Teo ne sme da se uznemirava u nedelju.. Umoran je i mučen
brigama.Potreban mu je odmor.
Nikakvim nagovaranjem Gaše nije mogao da izvuče adresu Site Pigala od Vincenta.
Doktor je ostao pored njega do kasno u noć, previjajući mu ranu.Onda je otišao kući da
se malo odmori, ostavljajući svoga sina da pazi na Vincenta.
Vincent je ležao cele noći širom otvorenih očiju, ne rekavši ni reči Polu. Neprestano
je punio lulu i pušio.
Kad je Teo sutradan došao u galeriju, našao je Gašeov telegram. Uhvatio je prvi voz
za Pontoaz, a onda uzeo kola i dojutio u Over.
- No, Teo - reče Vincent.
 Teo pade na kolena pored kreveta i uze Vincenta u naručje kao malo dete. Nije
mogao da govori.
Kad je stigao doktor, Teo ga izvede napolje u hodnik. Gaše je tužno mahao glavom.
- Nema nade, prijatelju moj. Ne mogu ga operisati da bih izvadio metak, jer
je suviše slab. Da nije napravljen od gvožđa, umro bi još u polju.
Ceo dan Teo je presedeo pored Vincentove postelje, držeći ga za ruku.Kad je pala
noć i kad su ostali sami u sobi, oni počeše tiho da govore o svom detinjstvu u Brabantu.
- Sećaš li se mlina u Risviku, Vincente?
- To je bio divan stari mlin, zar ne, Teo?
- Šetali smo se stazom pored rečice i pravili planove za život.
- A kad smo se igrali u visokom žitu, usred leta, isto si me ovako držao za
ruku kao što me sada držiš. Sećaš li se, Teo?
- Da, Vincente.
- Kad sam bio u bolnici u Arlu, često sam mislio na Zundert. Proživeli smo
lepo detinjstvo, Teo, ti i ja. Igrali smo se u bašti iza kuhinje, u senci akacija, a majka
bi nam ispekla pitu od sira za ručak.
- Sve to izgleda tako davno, Vincente.
- ...Pa... da... život je dug. Teo, meni za ljubav, pazi na sebe. Pazi na svoje
zdravlje. Moraš misliti na Jo i na maloga. Odvedi ih nekuda na selo gde će ojačati i
oporaviti se. I nemoj da ostaneš kod Gupila, Teo. Uzeli su ti ceo život... a za uzvrat
ti nisu ništa dali.
- Otvoriću jednu malu sopstvenu galeriju, Vincente. A moja prva izložba
biće izložba jednog jedinog čoveka. Celokupna dela Vincenta Van Goga... onako
kako si ih ti poređao u stanu... svojim rukama.
- Ah, da, moja dela... žrtvovao sam za njih život... i gotovo izgubio razum.
Duboka tišina overske noći spusti se na sobu.
Oko jednog sata ujutru Vincent okrene polako glavu i prošaputa:
- Želeo bih da sada umrem, Teo.
- Posle nekoliko trenutaka on zaklopi oči.
Teo oseti da ga je njegov brat napustio zauvek.

5
 Ruso, Čiča Tangi, Orije i Emil Bemar došli su iz Pariza na pogreb. Vrata kafane Ravu
bila su zaključana, a zastori spušteni. Mala mrtvačka kola u kojima su bili upregnuti
crni konji čekala su pred vratima.
Vincentov mrtvački sanduk postavili su na bilijarski sto.
Teo, doktor Gaše, Ruso, Čiča Tangi, Orije, Bernar i Ravu stajali su oko njega bez reči.
Nisu smeli da pogledaju jedan drugog.
Niko nije ni pomislio da pozove sveštenika.
Kočijaš zakuca na vrata.
- Vreme je, gospodo! - reče on.
- Za ime božje, ne možemo ga pustiti da ode ovako - povika Gaše.
On donese sve slike iz Vincentove sobe, a onda posla svog sina Pola da otrči do kuće
i donese i ostale.
Šestorica ljudi počeše da vešaju slike na zid.
Teo je sam stajao pored sanduka.
Vincentove sunčane slike pretvoriše mračnu, tužnu kafanu u sjajnu katedralu. Još
jednom se ljudi sakupiše oko bilijarskog.stola. Jedini je Gaše mogao da govori.
- Ne očajavajmo, mi koji smo Vincentovi prijatelji. Vincent nije mrtav.On
neće nikad umreti. Njegova ljubav, njegova genijalnost, velika lepota koju je
stvarao uvek će živeti, obogaćujući svet. Ne prođe ni jedan sat a da ne pogledam
njegove slike i da ne nađem u njima novu veru, nov smisao života. On je bio
džinovska figura... veliki slikar... filozof. Pao je kao žrtva svoje ljubavi prema
umetnosti.
Teo pokuša da mu zahvali.
- ...Ja... ja...
Suze ga zagušiše. Nije mogao da nastavi.
Na Vincentov sanduk staviše poklopac.
Njegovih šest prijatelja podigoše ga sa bilijarskog stola. Iznese ga iz kafane. Nežno
ga spustiše na mrtvačka kola.
Išli su iza crnih kola, niz drum obasjan suncem. Prošli su pored seljačkih kuća i
malih poljskih vila.
Pored stanice kola skrenuše ulevo i počeše da se penju polako uz brežuljak. Prošli
su pored katoličke crkve, a onda kroz žuto žitno polje.
Crna kola se zaustaviše na ulazu u groblje.
Teo je išao za sandukom, koji su šestorica ljudi nosili do groblja.
 Doktor Gaše je izabrao za Vincentov poslednji počinak ono mesto na kome su stajali
prvog dana, i koje je gledalo na divnu zelenu dolinu Oaze.
Još jednom Teo pokuša da govori. Nije mogao.
Grobari spustiše sanduk u raku. Zatim nabacaše odozgo zemlju i zaravniše je.
Sedmorica ljudi se okrenuše, iziđoše iz groblja, i pođoše niz brežuljak.
Nekoliko dana kasnije doktor Gaše dođe na grob i zasadi po njemu suncokrete.
Teo se vratio kući u Site Pigal. Svakog trenutka, danju u noću, Teo je osećao
neizmerni bol za svojim bratom.
Pod tim naporom njegov um se pomrači.
Johana ga je odvela u maison de sante u Utreht, kuda je Margot bila odvedena pre
njega.
Posle šest meseci, gotovo na sam dan Vincentove smrti, Teo izdahnu.Sahranili su
ga u Utrehtu.
Posle kratkog vremena, kad je Johana čitala Bibliju da bi se utešila, ona naiđe na
jednu rečenicu:
I u smrti nisu bili razdvojeni.
Ona prenese Teovo telo u Over i sahrani ga pored njegovog brata.
Kad je vrelo oversko sunce obasjalo malo groblje u žitnim poljima, Teo je mirno
počivao u gustom hladu Vincentovih suncokreta.