Tajna srpskog (slovenskog) jezika

“Tek kada jezik otpočne da se raščlanjuje kako valja, tek tada će se otkriti stvari nečuvene!”

M. S. Milojević

Da li je istorijska slika sveta, kakva se i danas prezentuje u srpskim školama, istinita ili lažna? To je
jedno od klјučnih pitanja, na koje pokušavaju decenijama da daju odgovor mnogi naši, ali i strani
istoričari, lingvisti, arheolozi. I pored mnogih čvrstih dokaza, koji demantuju svaku mogućnost da
su se Srbi (Sloveni) doselili na Balkan tek krajem šestog i početkom sedmog veka, stara teorija,
zasnovana na delu Konstantina Porfirogenita, De administrando imperio, i nadalјe, čvrsto, odoleva i
opstaje.

Još u ono vreme, pre, otprilike, dve decenije, kada sam počeo ozbilјnije da čitam dela naših autora,
najpre savremenih (Olga Luković – Pjanović, Jovan Deretić), a potom i onih iz stare ili malo starije
“epohe”, došao sam do spoznaje, da je prilično težak put, kojim bi se tvrdnje naših “autohtonih”
istoričara mogle egzaktno proveriti. Budući da sam po prirodi veoma sumnjičav, ali i radoznao, ja
nisam mogao odmah da prihvatim istorijske dokumente, koji su ukazivali na to da su Srbi, uistinu,
onaj narod od koga je krenula evropska, a time, velikim delom, i svetska civilizacija. Ipak, pošto su
mi knjige navedenih autora delovale daleko uverlјivije (posebno knjiga Pjanovićeve, “Srbi narod
najstariji”1) od zvanično prihvaćene verzije istorijske slike sveta, odlučio sam da se pozabavim,
kako mi se učinilo, jedinim “sredstvom” (uz čiju bih pomoć, eventualno, mogao da zadovolјim
takvu znatiželјu), koje sam tada imao na “raspolaganju” i koje mi je u datom času bilo dostupno – a
to je jezik kojim govorimo.

Verujući da je intuitivno saznanje osnova ili supstrat svakog “realnog” saznanja, pokušao sam da
maksimalno oslobodim vlastiti um, ne bih li na takav način uspeo da prodrem u duboke slojeve
govornog tkanja, kako onoga kojim su se služili naši preci, tako i drugim jezicima sveta, postojećim
i onim davno “zgasnulim”. Rezultat takvog “meditiranja” je pokušaj da se postave temelјi za
konačan prodor u jednu od najvećih tajni lјudskog roda – u tajnu nastanka i razvoja lјudskog
govora. Jasno mi je da razmišljanja koja su ovde sabrana nisu ni izbliza dorečena, ali, sa izvesnim
paralelama, kakve klasična i rigidna naučna studija sebi ne dopušta, verujem da bi sličan pogled na
razvoj govora mogao uveliko da pomogne da se razreši ne samo tajna nastanka srpskog imena, već i
veliki deo istorijskog razvoja srpskoslovenske civilizacije. Da li je ime Srba nastalo od slovenskih
bogova Sura (zapravo Zora) i Bela (Belin, Belobog, gr. Apolon), i da li se u tim rečima (slogovima)
krije velika jezička tajna? Dalje, da li se ovde može postaviti i pitanje, da li bi se razrešenjem
osnovnih postulata na kojima su nastali slovenski (srpski) jezici, istovremeno razrešila i sva druga
pitanja vezana za razvoj indoevropskih jezika.
Otuda, hajdemo da pokušamo da utvrdimo da li uistinu postoji jezička formula ili je to samo fikcija
autora ovog teksta. Jezička “formula”, kojom bi se, možda, mogao precizno pratiti razvoj govora na
evropskom kontinentu, hipotetički bi mogla da glasi: xur-bel –gon! To bi, zapravo, značilo, da je
čovek progovorio zahvalјujući Sur-Belu, Surbelima (Surbelanima), odnosno, Serbskoj Zori Beloj,
odakle nam je došlo i lično ime Surbelan (Serblin, Srbin), naziv naroda, Surbela/ni (Serbli, Srblјani,
Srbi), kao i prvi pojam države (Surbelia, Serblia, Srbija). Kada se svemu prethodno rečenom doda i
to, da su imena bogova Sura (Surija, Zarja) i Bela (Bala) dobro poznata na celokupnom
evroazijskom prostoru, i kada se zna da slovenski svet i danas naselјava ogroman deo takve
teritorije, tada se dolazi do neobičnog zalјučka, da je srpsko ime izniklo iz “zore belog dana”
(k/sur/bel/dana). Znamo i to da je zora simbol rađanja, kako sunca tako i nove “upijajuće zenice” i
da je ona simbol slobode i zemalјskog dobra; zora je osnovni “elemenat” pokreta i “večnog
vraćanja”; zora je ona tačka, bez koje se nikako ne bi moglo potvrditi “postojanje”.

Sudeći po tome, prva izgovorena misao “svanula je” (sevnula) iz “ozarenog” (ozorenog, osurenog;
zur > zuriti) uma, a sama reč je, baš onako kako se to zabeležilo u Svetom pismu, obeležila’
“početak” (opet “zora”), da bi svojim afirmativnim “da” porodila vaselјenu i samog Boga učvrstila
na njegovom, “zaleđenom”, beskrajno malom ili beskrajno velikom prestolu “svetog zvuka”. Stoga,
sa filosofskog stanovišta, tu ne postoji nikakva dilema, jer je “zora”, uistinu, onaj fenomen
neprekidnog “buđenja”, tečenja, kupanja i upijanja (srbati, crpeti, sorbere piti, ap/sorbo/vati, po-
srbovati, posrbiti, po/crpeti) kako mikrokosmosa tako i sveta u celini (belog dana). Bez zore bi
postojao samo Bog, jedinstveni i nepokretni univerzalni um, a to bi, kako primećujemo, bilo
jednako nepostojanju, odnosno, onakvoj “mešavini” Bića i Nebića, koju danas zovemo – Ništavilo.
Konačno, moglo bi se reći da je zora onaj “izvor” (surb, srb, sarb, sabr, sabor > zbor > zvor > svar;
sabrati, brat, obrat, obrada, rad, rat; oboriti > oborbiti > borba) u kome pojedinačni (iskidani) delovi
Boga imaju sposobnost “kretanja”, koji “s verom” “zbore” i u nadi dočekuju svaki novi dan (zora).
Sabornost ili sabranost (sabor, z/bor, go/vor) negdašnjeg xurbelskog, od Boga izaslatog (ili
odmetnutog) uma, u kome je, opet na jednom mestu, kresnula iskra (var, varnica, izvor, vor,
go/vor), ali i “po/tekla” “umna voda” (reč), koja se “palila” i “is/takala” (toliko dolgo/ dugo da se
nikada ne is/tolkuje i ne is/tolmači; dole goniti, dolgo => dugo) iz onog “izvorišta” ili “zore”, da je
sasvim zaboravila, da svaka reč “na uvoru svoje ime gubi” i vraća se u onu “ravninu” (nirvanu, reku
umira, naravnjenu) iz koje je nekada i krenula.

D. Gosteljski

_______________________
1
Ime Srba i Srbije ovde se ne vezuje samo za područje današnje Srbije i područja na kojima danas
žive Srbi, već se odnosi na sav slovenski svet. Podsetimo se, da je Šafarik tvrdio da su svi Sloveni
nekada noslili ime Srbi (Serbli, Serblini). Iako izgleda maltene nemoguće da se ime Sloveni
“derivira” iz naziva Srbljani (Surbelani), možda ćemo o tome drugačije razmišljati ako pogledamo
razvoj imena za najveću kopnenu životinju – Slona. Postoje razne pretpostavke o nastanku imena
ove životinje, od toga da ima nekakve veze s glagolom na-sloniti, pa do turskog arslana (lav). Slon
je, zapravo, videćemo, dobio ime po svom karakteristično izduženom organu – surli. To jeste, slon
je sur(b)lan/surlon, dobijen asimilacijom i gubitkom glasova (sinkopa). O genezi i razvoju srpskog i
slovenskog imena biće više reči u nastavku ove studije.
Oblačenje sunca

No, sada da krenemo malo s neke druge strane, što bi narod rekao, izokola. Srpska reč smrt (rus.
смерть, st.-slov. съмрьть, ind.-evr. koren *mer-) ima svoju jasnu vezu sa smirenjem (smiriti se).
Uporedimo umirenje i umiranje. Zapravo, biti mrtav, po logici srpskog jezika, isto je što i biti
miran, smiren, umiren. To jeste, smrt je isto što i “biti lišen pokreta”. Svejedno da li u fizičkom ili
duhovnom (intelektualnom) smislu. Ono što odmah pada u oči, jeste činjenica da u romanskim
jezicima ne postoji veza “mira” i “smrti”. U latinskom imamo reč mors (gen. mortis) u značenju
“smrt”, “umiranje”, ali nemamo reč za mir koja bi mogla da se poredi na sličan način kao u
slovenskim jezicima. Ali takva paralela mir – smrt postoji pored slovenskih i u sanskritu i baltičkim
jezicima (litvanski i letonski).

Teško je samo na osnovu značenja pomenute dve reči (smrt i mir) izvlačiti neki konačan sud, ali već
u startu dobijamo utisak da u slovenskim jezicima postoji jedna jasna semantička veza (kasnije
ćemo to obraditi detaljnije), koja je gotovo sasvim providna; gde svaka reč ima tačno određeno
mesto na jezičkom “stablu”. Odnosno, grananje jezika, govora i reči može se pratiti sa daleko manje
napora, nego što je to moguće u drugim velikim grupama indeoevropskih jezika (germanski,
romanski, pa i grčki kao zasebna grana indoevropskog govora).

Odakle nam stiže reč svemir (kosmos), nije teško objasniti, pošto se kosmos doživljava kao
beskrajni mir (“sve-mir”). Odatle i rusko mir u smislu sveta i u smislu odsustva zvuka i pokreta.

Uzećemo još jedan primer koji je prilično slikovit. U srpskoslovenskim jezicima imamo reč oblak
(st.-slov. облакъ), za klobuk vodene pare koji se valja nebom. U stvari, šta je ono što je
najupečatljivije u vezi sa oblakom? Šta nam to oblak zaklanja? Pa, naravno, zaklanja nam sunce.
Oblak se navlači preko “tela” sunca, tako da se ono sa određene tačke na zemlji ne može videti. Isto
tako imamo glagol oblačiti, sa dvostrukim značenjem: gomilanje oblaka na nebu i navlačenje odeće
na čoveka. Vidimo, i u jednom i u drugom slučaju, da se objekat koji se oblači skriva iza oblaka
(sunce) ili odeće/obleke (telo čoveka). U svakom slučaju, ovde postaje jasno kako su reči vezane za
oblačenje nastale: čovek je gledao kako se sunce skriva iza oblaka, da bi sa takvom (pra)slikom
povezao i skrivanje vlastite nagosti.

Imamo li sličnu vezu oblaka sa oblekom i oblačenjem (u oba smisla) u drugim jezicima osim onih iz
slovenske grane? Teško možemo da vidimo takvu logičku vezu u romanskim i germanskim
jezicima, osim, izgleda, u engleskom. To pomalo čudi, jer bi engleski trebalo da bude u mlađem
sloju germanskih govora. O čemu se, zapravo, radi? Dobija se utisak da je engleski jezik formirao
reči za odeću takođe po “ugledu” na oblak koji “oblači sunce”? Engleski oblak (cloud) veoma je
fonetski blizu reči clothes (odevni predmet, odeća, obleka), kao i glagolu clothe “oblačiti”. U
etimologiji pomenutih reči još nisam naišao na nekoga ko ih u bilo kom smislu dovodi u vezu, iz
čega proizilazi zaključak, da etimolozi veruju da su te dve engleske reči (cloud i clothes) nesrodne,
to jeste, da nemaju isto poreklo.

Ovakvi primeri pokazuju da moderna nauka o razvoju ljudskog govora (jezika) ne pridaje veliki
značaj značenju same reči (semantika), već je akcenat bačen na glasovne promene (fonetika).
Ovakav pristup istorijskom razvoju reči, reklo bi se, doveo je čitavu istorijsko-jezičku nauku u neku
vrstu ćorsokaka, iz kojeg se ona teško može u skorije vreme iščupati. Jasno je, određena pravila i
zakonitosti u vezi glasovnih promena su evidentni i nesporni. Ali, izgleda da se previđa ne tako mali
broj glasovnih promena koje nemaju nikakvu pravilnost (o tome će kasnije biti više govora), već
služe samo za to da se određen pojam preimenuje i dobije drugačije (blisko) značenje. Uzmimo za
primer one dve reči koje smo pomenuli nešto ranije: umirenje i umiranje. Vidimo da izmenom samo
jednog vokala (e u a) dobijamo sasvim drugi smisao reči, koja, ipak, u logičkom (filozofskom)
smislu ostaje i dalje veoma blizu “izvora”.

Dodajmo tome još jednu reč, koja pripada istom logičkom nizu – to je umaranje. Umaranje nije
umiranje, ali jeste umirivanje, umirenje, jer se umoran čovek mora primiriti. Ili, mora se umiriti da
bi se odmorio. Pa i samo moranje u nekom smislu jeste umaranje, ali o tome više u sledećem
nastavku…

Uvođenje u buđenje

Kad se nešto mora (uraditi), onda to često biva mora (muka). Grčke Mojre (μοῖρα, lat. Fates)
takođe su boginje “moranja” (sudbine i smrti – mor). A sudbina i jeste nešto što se mora dogoditi;
to je ono što se nikako ne može izbeći (“mora se desiti“). Moram da priznam da sve ovo deluje kao
neka folketimološka “građevina”. No, da li je? Glagol umoriti (se) ne postoji u slovenskom svetu
van Balkanskog poluostrva, baš kao ni glagol morati. Zašto ih nema? Naš narod kaže: ništa se ne
mora, osim što se mora umreti. Analiza ovakvih reči, prava je mora (noćna, a možda i “danjska”).

Našem “moranju”, “moru” i “morama”, pa i grčkom “moronu” (μωρός ‘blesavo, ludo’), vratićemo
se malo kasnije, da ne bismo zapali u blato nekakave na-prvi-pogled prihvatlјive logike. Hajdemo
sada da se još jednom vratimo onom našem oblaku, pa da vidimo odakle nam on stiže. A stiže nam,
kako svi dobro znamo – direktno sa neba. Da li je oblak u direktnoj vezi sa bogom Belinom ili
Belobogom? Belobog, Belbog ili Belin je božanstvo u slovenskoj mitologiji i on predstavlјa svetlog
boga, za razliku od Crnboga ili Černoboga koji izranja iz tmine. Belin ili Belan, Bjelan, zapravo je
bele boje. A ta bela boja takođe je u određenoj vezi sa oblakom.
Sama reč “oblak”, čini se, nastala je iz praslogova *gon-bel-gon-, to jeste, iz istog izvora iz kojeg su
se “porodile” reči: oblina, deblјina, obloga, obala, dalјina, dužina (od *dolg) i brojne druge o
kojima ćemo više govoriti u nastavku ovog razmatranja. Iako, možda, posmatrajući spolјa, reč nebo
zvuči sasvim različito od oblaka, videćemo da i nebo, nebe(l)ski, izranja iz iste slogovne praosnove
kao i oblak. U jeziku, izgleda, prvobitno je dolazilo do aglutinacije (ali veoma precizne), gde su se
praslogovi “kalemili” jedan preko drugog u različitim kombinacijama, da bi se kasnije oni prema
potrebi razdvajali u nameri da se imenuju novonastali pojmovi. Današnji neologizmi (kovanice)
verovatno su dokaz za takvu pretpostavku. Da bi se organizovao novi termin uzimaju se već
postojeće reči i one se prekivaju i doteruju da budu jasne po svom novom značenju i smislu.

Pomenuta *gon-bel-gon- mustra koristi se kako za formiranje reči oblak, tako isto i u “otkivanju”
reči nebo. Ovde nije teško objasniti zašto je to tako. Jednostavno, nebo i oblak (oblaci) nisu isto,
mada nebo može da sadrži oblake i može da se sastoji samo od oblaka. O čemu se ovde tačno radi?
U oblikovanju reči uvek su prisutne mnoge “tehnike” (stilske figure), počev od metateze
(transmutacije slogova ili glasova u reči), do afereze (gubitka prvih glasova u reči), elizije, sinkope i
tako dalјe. Takođe, treba dodati da je *gon-bel-gon- model ovde postavlјen uslovno, jer umesto, na
primer, glasa ‘g’ može da stoji bilo koji grleni glas (k, g, h). Isto se odnosi i na nazale (n, nj, m) i
labijale (b, p, v, f).

Najpre, primećujemo da je prvobitna forma srpskog neba bila *gnebel-, *neblo-hn da bi se kasnije

redukovala u *nebel-, *neblo- (uporedimo to s nem. Nebel ‘magla’, lat. nebula ‘oblak’, gr. νεφέλη
‘nebo’) i na kraju smo dobili – nebo. Kao dokaz da je ovakva pretpostavka razvoja reči nebo
najverovatnije tačna, navešćemo i sanskritske reči balāhaka (बलाहक) sa značenjem ‘oblak’
i ghanābhoga (घनाभोग) ‘obod oblaka’, ‘oblak sfernog oblika”. Ghanābhoga kao da sasvim
potvrđuje *gon-bel-gon- hipotezu? Dodatno, u sanskritu imamo reč nabhas (नभस ),
् koja obuhvata
sva tri gore navedena značenja – i nebo i oblak i maglu (vodenu paru).

Idući ovakvim putem, nailazimo i na latinski pridev nobilis (od *gnobilis), sa značenjem poznat,
slavan, plemenitog roda. U nauci ova reč se povezuje sa ‘znanjem” (onaj koji zna; *gno-, eng.
know, gr. γνώμη). Ali, ovde se treba podsetiti da znanje (eng. knowledge) dolazi od  jedne forme
slične*gnabagne (opet po *gon-bel-gon modelu), odnosno, *gnavanje, potom kontrahovno
*gnagne, odnosno, po/znavanje => znanje. Otuda je nebo jasno vezano za latinsko nobilis
(*gnobilis), to jeste, za znanje, jer samo plemeniti lјudi (nekada, samo oni nebeskog porekla) imaju
znanje. Uostalom, zar nekada kralј nije bio predstavnik boga, to znači, neba, na zemlјi? Kako kralј,
tako i ostala vlastela. Otuda, “znanje” (nebo) je pripadalo lјudima “plemenitog soja” (nobilis).
Ovde, u ovakvu priču, reklo bi se. prilično jasno se uklapaju i reči novo, obnavlјanje, ponavlјanje,
obnova, ali o tome će kasnije biti više govora.

Da se vratimo našem nebu i ‘belom danu’ kada se oblak vidi i kada je čovek budan,  katkad i
bludan, a ne tako retko i bled i bedan. U ovakvu jezičku materiju nemoguće je ući ukoliko nismo
sasvim razbudili naš um. Zanimlјivo je da u sanskritu imamo reč budh (बुध ्), pa čak i prabudh, sa
istim značenjem kao u srpskom – probuditi, osvestiti se. Dakle, sudeći po jeziku, sve dolazi na
zemlјu i naš um sa neba, da bi se to isto, potom, vratilo na nebo.

Onda, hoćemo li da pokušamo, da vidimo, da li smo spremni da se probudimo?

 
Blatno platno

Dok smo pominjali reči nebo i oblak teško da nam je moglo promaći da se i takvu raspravu
neizbežno uklapa i reč oblik. Ovde bismo mogli da pretpostavimo da se oblik nadovezuje na oblak,
pošto oblak neprestano menja svoj spolјašnji izgled, formu ili oblik. To jeste, oblak se, pod uticajem
vetra, konstantno transformiše, odnosno – oblikuje. Oblak se uvek, bez obzira kako on u stvarnosti
izgleda, zamišlјa u kružnom obliku, kao za-oblјen ili kao oblina. Oblak je uglavnom masivan ili
obilan, zauzima veliki prostor. Iz oblaka obliva nas kiša, odnosno lije (lijeva, leva) kiša. Ako bolјe
pogledamo ove reči (gl. liti i obliti), videćemo da bi se ovde lako mogla primeniti ona “teorija” o
kojoj sam govorio ranije, a to je da su se reči najpre gradile leplјenjem praslogova jednih na druge,
a potom su se iz takve “hrpe” izvlačile druge reči. To je valјda i razlog što je obliti starije od liti i
što u navedenom slučaju nije reč o prefiksu ob- koji prethodi reči liti.
Da je to tako, jasno pokazuju drugi glagoli vezani za vodu, kao što su: oblivati, polivati, plivati,
plaviti, ploviti, blјuvati, plјuvati, plјuskati, plјuštati, balaviti. Tu su i imenice: blјuzga, plјusak,
oluja (verovatno od obliti, *obluja). Što se oluje tiče, Daničić[1] smatra da je ta reč preuzeta iz
grčkog ἀελλαῖος (oluja), dok Skok[2] veruje da je to preuzeto iz heberejskog hallelujah (“slavite
boga”) kao neka vrsta eufemizma. Slično reči vrtuna, koja se koristi ponegde u srpskom jeziku, kao
pojam za oluju, za koju Skok smatra da je preuzeta iz latinskog (fortuna “sreća”)[3]. Ta “sreća”
pojavlјuje se i u turskom kao “firtina“, što je pomalo neobično. Naime, srpska vrtuna ima nekakvu
logiku, jer oluja, zaista “vrti” i “uvrće” sve na šta naleti. S druge strane, latinsko fors, -tis  “srećni
slučaj” teško se uklapa u predstavu oluje. Otuda bi se pre moglo reći da je vrtuna nekako ušla u
latinski rečnik. Naravno, to bi značilo da su Sloveni oduvek živeli na Balkanu i da istorijska slika o
njihovom doselјavanju u šestom ili sedmom veku uopšte nije tačna.

Oluja je, takođe, reč specifična samo za balkanske Slovene.

Nakon kiše zemlja se raskalja i tako nastaje blato. Za reč blato se kaže da je ilirskog porekla,
zapravo, pošto se u jezičkoj nauci nakalemila ideja da je ilirski jednak albanskom, tada bi to značilo
da ta imenica dolazi iz albanskog jezika. Takva pretpostavka se bazira na nekoliko ilirskih reči, iz
kojih se nikakav ozbiljan zaključak ne može izvući, a pogotovo ne taj da je na Balkanu postojao
ilirski jezik. Zapavo, gotovo je neshvatljivo, da se jedan nepostojeći jezik (ilirski) povezuje sa
kompiliranim jezikom kakav je albanski, ali, o tome ćemo detaljnije govoriti govoriti nešto kasnije.

Da se vratimo reči blato. Ako je malo bolje sagledamo, videćemo da je i ona porođena iz onih
praslogova o kojima smo govorili kada smo analizirali imenicu oblak (*gna-bel-gno). Latinsko
balneum, balnei (banja, od gr. βαλανεῖον, ita. bagno ), jasno je vezana i za srpsku reč kupanje (ku-
pa-nje, promena zvučnog b u bezvučno p, rus. купа́ние). Samo blato (rus. боло́то, polj. bɫoto),
tvrdi čak i Maks Fasmer, ilirskog je porekla, navodeći pritom lomбardijsku reč palta. Sad nam
postaje nejasno, dokle se sve prostiraо Ilirik? Isti slučaj je i sa srpskom rečju balega, koja je takođe
nalik blatu (goveđi izmet).

I sada se vraćamo na gorepomenuti oblak, koji je glavni “krivac” za reči koje se ovde pominju.
Glavne karakteristike oblaka su njegov oblik koji se lako menja, najčešće obla forma, kao i
oblačenje (sunca), i vlažnost koju on sobom nosi. Na primer, kasnije ćemo videti da su reči kap,
kaplja, ali i kapa, oklop, platno nastale iz istog praizvora kao i oblak (*gna-bel-gna), te otuda
sličnost tih reči – jednih vezanih za oblačenje, a drugih za vlažnost (kapa i kap, npr).
__________________

[1] Ђура Даничић – Rječnik hrvatskog ili srpskog jezika

[2] Petar Skok – Etimologijski rječnik hrvatskog ili srpskog jezika

[3] Među južnim Slovenima poznata su prezimena Vrtinić, Vrtina, Vrtunski, Vrtunić. Tu je i imenica vrat,
koja je direktno vezana za glagol vrteti. Ili, vratnice, vrata, vrt koja ukazuju takođe na obrtanje i vraćanje
(povrće). Imamo toponime Vrtina, na raznim lokacijama na Balkanskom poluostrvu. Slična semantička veza
daleko se teže nalazi u latinskom jeziku. Svakako, kada govorimo o poreklu pojedine reči, tada bi se tome
moralo pristupiti krajnje pažlјivo i precizno. Na primer, ako uzmemo srpsku reč “oluk”, prvi utisak je da bi ta
reč morala da bude srpskog (slovenskog) porekla. Pogotovo što je oluk lučnog oblika (češ. oblouk svod, luk).
Dakle, čisto semantički gledano, tu ne bi trebalo da bude bilo kakve zabune. Ipak, kada pogledamo turski
rečnik, tamo ćemo naći reč oluk, sa značenjem “oluk”, “žleb”, “kanal”. Sličnu reč za oluk imamo i u grčkom
– ὁλκος. Pošto se oluk ne pojavlјuje u rečniku istočnih i zapadnih Slovena, mogli bismo da konstatujemo da
je ta reč posuđena iz turskog. Opet, da li je baš tako? Oluk se nalazi i u staroturskom (negde 7. vek n.e.), pa
je teško pretpostaviti (mada nije sasvim isključeno) da su Turci posudili tu reč od Srba (Slovena). Ili  se radi
o tome, da su te reči sasvim slučajno fonetski i značenjski iste (false cognates “lažni rođaci”).
Žarko sunce
No, hajdemo da na časak napustimo oblak/e, pa da pređemo na sledeći objekat, vidlјiv na nebu u
toku dana. To jeste, idemo da vidimo kako je nastalo ime zvezde (Sunce) zbog koje na zemlјi
imamo noć i dan. Na kraju, pokušaćemo da vidimo odakle nam i sama reč dan dolazi. Videli smo
da je od reči oblak u srpskom jeziku nastale gotovo sve reči vezane za vlažnost i formu (oblik). Da
li su na sličan način nastale reči, koje su vezane za svetlost i toplotu, a koje nam stiže od sunca.

Vidimo da se u srpskom st.-slov.  слъньце kontrahovalo u sunce. Takve promene u jeziku svakako
nisu retke i, zapravo, većina današnjih reči nastala je transformacijom jedne praforme, za koju autor
ovog teksta pretpostavlјa da je nekada postojala u vidu *xur-bel-gon praslogova. Tako, ako bi
pomenuta hipoteza bila tačna, ispalo bi da su, na primer, iz istog praizvora nastale reči za sunce,
slona i surlu. Ove tri reči su nam posebno bitne, da bismo kasnije pokušali da do kraja
odgonetnemo tajnu nastanka srpskog imena (Srbija – Surbelija), pa ćemo im se vratiti nešto kasnije.

Već smo videli da je u srpskom jeziku došlo do brisanja glasa l iz staroslovenske forme *slunce.
(rus. солнце, češ. slunce, polј. słońce). Vidimo da je reč za sunce u slovenskim jezicima nastala iz
istog korena, ali, takođe, primećujemo, da je ona prilično nestabilna. Tu dolazi do metateze, ali i do
gublјenja glasova, kao što smo gore primetili, a u vezi srpskog imena za sunce. Čak imamo i oblik
koji je za slovenske jezike pomalo neobičan – to je slovačko sunce – slnko. Slnko, zar ne, pomalo
nas asocira na slona? Zašto? Nadamo se da ćemo to na kraju ove jezičke studije uspeti i to da
odgonetnemo.

Nadalјe, hajdemo da uporedimo jednu drugi zvezdu, koja se nalazi na nebu, a koja se zove Danica.
Zapravo, ovde se ne radi o zvezdi, već je reč o planeti Veneri, koja se još, osim Danica, zove i
Večernjača i Zornjača. Nama je ovde posebno zanimlјivo ime Zornjača, koje je jasno vezano za
jutro, odnosno za zoru. Znamo da u slovenskom svetu imamo boginju Zoru (Заря, заряница, Zara,
Zorka), koja se ponegde uzima kao sestra sunca, ona koja otklјučava i zaklјučava vrata neba.
Pokušaćemo da vidimo da li je i zora izrasla iz iste praosnove, iz istog korena kao i sunce?

Ako je leto jako toplo, Srbi bi rekli da je ono – žarko. Odatle i glagol žariti i imenice žarenje i
žarulјa. Vidimo da su tu u bliskoj vezi i glagol goreti, kao i pridevi crn i garav. O tome će biti više
reči u nastavku, a sada, pre nego što se opet vratimo našem suncu i zori, još da konstatujemo, da u
sanskritu imamo reč sārka सार्क , sa značenjem ‘sunčano’, a da u arapskom jeziku, takođe, imamo
imenicu sharq, sa značenjem istok (najverovatnije je ta reč posuđena iz nekog od indoiranskih
jezika).

Iz pregleda naziva za sunce u indoevropskim jezicima, mogli bismo, čini se, da izvučemo jedan
zajednički imenitelј, nešto, otprilike, poput *surblnce (od praoblika *xur-bel-gon). Ovde je najveći
problem, kako bi (i da li bi) se moglo dokazati, da je iz svih imena za sunce izbrisan glas r (u
romanskim jezicima osnova je uglavnom sol-, germanskim son- zon- eng. sun)? Možda bismo
rešenje u vezi gubitka glasa r mogli da potražimo u furlanskom jeziku, retoromanskom, koji je
izgleda zadržao ona glas r u imenu sunca, koji nedostaje u drugim jezicima.

Naime, na furlanskom sunce je soreli, što je veoma blisko francuskom soleil (izg. sɔ.lɛj), gde je,
reklo bi se, došlo do rotacizma (glas r zamenjen je sa l). Ne treba zaboraviti ni rumunsko soare
(sunce), koje takođe zahteva jednu detaljniju eksplikaciju. Otuda, moglo bi se reći da su romanski
jezici zamenili mesta glasovima l i r (npr. lat. solaris, najpre je moglo biti soralis, koje je docnije
metatezirano; odatle i eventualni početni momenat za objašnjavanje naziva za furlansko sunce
soreli, pa i rumunsko soare.

Jeste da je ovde, -aris (u reči sol-aris) jedan od sufiksa, koji se koristi za gradnju prideva u
latinskom, ali i sam sufiks –aris, istorijski je nastao od pridevskog sufiksa –alis. Takva promena (-
alis u –aris) prilično je jasna, jer u pridevu solaris već imamo slovo l u prvom slogu, pa je nastavak
–alis (*solalis) zamenjen u –aris (solaris). Slično je i sa drugim pridevima koji u samoj osnovi već
sadrže glas l. Dodatnu nedoumicu ovde izaziva i francusko soleil, gde se glas l na kraju reči ne čita,
ali je evidentno da je taj glas istorijski postojao.

Začeto čedo

Opet, hajdemo da na časak da napustimo oblake (ali ne sasvim) i sunce, pa da se vratimo u

(s)umornu “realnost”. Vratimo se miru, smirenju i smrti, o čemu smo već  ranije govorili. Valjda,
život je u slovenskom svetu shvaćen kao stalno umaranje ili kao povratak mirenju i mrenju
(umirenju ili umiranju). I što je u veoma zanimljivo, čovek se nakon umirenja (umiranja) vraća na
novi početak. A kako se vraćamo nakon smrti u novi početak, poprilično će nam odgonetnuti reči
kojim ispraćamo pokojnika. I zaista, ko je pokojnik? Pokojnik je onaj koji otišao na počinak –
istina, mi dodajemo tu pridev večni. Otuda naša fraza, počivaj u miru može da se shvati kao
pleonazam, jer počiva onaj koji je umoran ili mrtav otišao na počinak (spavanje, mir ili večni mir).

Sličnu logiku imaju i drugi narodi (eng. rest in peace, nem. ruhe in Frieden, lat. requiescat in pace),
ali takvo poimanje smrti, umiranja ili večnog umirenja (odlazak na počinak) njihovi jezici ne prate
do kraja takvom jezičkom preciznošću.
Sama reč počinak originalno ne ukazuje na odmor, već na počinjanje ili na novi početak. U osnovi
svakog počinjanja (ili počinka) nalazi se pogon, to jeste, onaj prvobitni impuls kojim se ostvaruje
bilo kakvo kretanje ka nekakvoj destinaciji. Dakle, odlazak na počinak je odlazak u pogon (gl.
pogoniti). Jasno se može videti da je srpsko pogonjenje isto što i počinjanje. Ovde se, takođe, mora
uzeti u obzir činjenica da je po-goniti prefiksni glagol po-. Slično je i u engleskom jeziku sa reči
begin (nem. beginnen, nešto započinjati, preduzimati), koja ima prefiks be-. Taj prefiks je po
funkciji sličan srpskom prefiksu po- (oko, naokolo, na sve strane).

O prefiksnim rečima diskutovaćemo više kasnije, a sada da se vratimo srpskom pogonu, koji je
srodan sa počinjanjem. Zanimljivo je da etimologija germanske reči *ginnan, kako se tvrdi, nije
jasna. Nikome, izgleda, ne pada na pamet da pomenuto *ginnan poveže sa glagolom go ‘ići’ (nem.
gehen, gegangen), jer je početak, zapravo, uvek inicijalno kretanje ka nekom zamišljenom cilju.
Otuda, na osnovu značenja glagola goniti, koji takođe označava kretanje ka nekom cilju, mi
dolazimo do zaključka, koji se ovde, reklo bi se, sam nameće, da je i glagol činiti izronio iz iste
osnove kao i goniti. I zaista, pustiti nešto u pogon (rad) isto je što započinjanje neke radnje
(počinjanje, početak, čin).

Vratimo se još jednom na naš počinak, koji je zapravo naš početak u smrti (svejedno da li stvarnoj
ili u snu kojim završavamo svaki dan i iz kojeg započinjemo novo jutro). Naravno, posle buđenja
počinje novi dan. Ali, ne samo dan, već počinje novi život, od onog časa u kome su se nakon
buđenja brojne informacije sjurile u našu svest. Juče je ovde sasvim irelevantno, jer niko i ne može
dokazati da je juče postojalo. Mi imamo samo sećanje na juče. To znači, da mi započinjemo život
danas, ovog jutra kad smo “progledali” – i u takvom životu određujemo cilj ka kome ćemo danas
ići. Otuda i onaj pokoj ili spokoj nije nikakav odmor, pošto se i njemu krije počinjanje, odnosno,
nekakvo buđenje nakon umiranja u kome opet idemo ka nekakvom cilju.

U srpskom jeziku imamo i reč začeti (u smislu stvaranja novog života). Odatle. izgleda, i imenica
čedo (dete, st.-slov. чѩдо). To čedo deluje kao da je srodno engleskoj reči kid (nem. Kind), ali i
ovde je logika potpuno ista, kao i ona o kojoj smo govorili u vezi buđenja – svejedno da li na ovom
ili onom svetu. Jednostavno, i ovde se radi o nastanku iz nekog stanja nepostojanja ili rađanja iz
ništavila (s aspekta onoga koji nije postojao do časa buđenja i ulaska njegovog oka u svet ili sveta u
oko – ili svest). Glasovne promene koje zapažamo u srpskim rečima čin- i gon- služe u konkretnom
slučaju da se gonjenje pojmovno odvoji od činjenja (gonjenje u smislu parenja koristi se za
životinje, a činjenje, za-činjanje, polni čin – za čoveka).

Još jednom, sudeći po informacijama koje nam stoje u jeziku, pokojnik nikako nije spokojnik, jer i
tamo gde je počinuo ima sreću ili nesreću da započne, začini ili začne nešto drugo.

U skladu sa “ekonomijom” jezika, koji želi da završi što veći posao sa najmanje truda, početno g u
glagolu goniti se obezvučuje i prelazi u k, a k se potom palatalizuje u č. Otuda ne treba da nas čudi
što je reč konak i konačiti primenjena u značenju počinak, odnosno, počinuti. U naučnim krugovima
danas se smatra da je srpski konak posuđenica iz turskog jezika (konak, konmak). Izgleda da je
takvo mišljenje ipak pogrešno. Naime, u turskom imamo reč kon, sa značenjem ‘osovina’, to jeste,
nemamo neke druge reč koje bi mogle da objasne poreklo turskog konaka. U srpskom i drugim
slovenskim jezicima imamo reč konac (kraj, konac delo krasi), koja jasno ukazuje da je nekakav čin
okončan, da je prestalo i gonjenje i činjenje, te da je vreme da se čovek skrasi u nekakvo konačište
u kojem će da konači ili počine. Mora da se odmori (od umora prethodnog dana), od činjenja i
gonjenja (ganjanja). Ili, čovek je gonič, koji svoje dnevno gonjenje (činjenje) mora (mrtav) umoran
da okonča u nekakvom konačištu, konaku ili od(u)maralištu.
Obloga od Boga

Da se još jednom vratimo oblaku. Pošto smo već konstatovali da je većina reči u srpskom rečniku,
koja je vezana za vlažnost, nastala derivacijom imenice oblak ili njene hipotetske praforme *ho-bel-
go-, hajdemo da vidimo u kojoj su relaciji (ako su u ikakvoj) reči oblak i voda? Prvo što ovde
primećujemo, jeste da bi voda mogla nastati daljim “uobličavanjem” reči vlaga. A da li je vlaga
nastala iz oblaka? U fizičkom smislu moglo bi se konstatovati da jeste, a u jezičkom…? Najpre
treba utvrditi da li je inicijalno v u reči vlaga nastalo glasovnom promenom glasa b u v u oblaku?
Da je u pitanju grčki jezik, tada ovde ne bismo bili ni u kakvoj dilemi, pošto se tamo pomenuti
glasovi često preklapaju. 

Da vidimo kako bi to onda moglo izgledati u srpskom. Uzećemo reč ‘valjati’ i pokušaćemo da je
uporedimo sa glagolom ‘obaliti’. Vidimo da se i u jednom i u drugom slučaju radi o procesu
obrtanja (“obaliti kamen niza stranu” ili “valjati kamen uzbrdo”, kao Sizif), pa bi se, izgleda obe
reči mogle povezati sa pridevom obao ili imenicom oblina. Onako kako imamo reči oblačiti i
navlačiti, sličnog ili gotovo istog značenja, imamo i glagol uvlačiti (se), gde je akcenat stavljen na
uvlačenje tela u nekakav oblog, za razliku od oblačenja, gde navlačimo odeću (oblog, obleku) na
telo.

Kad smo već kog obloga, hajdemo da još jednom vidimo zašto je oblog jednak i oblaku, ali i
oblačenju (obleka). Da li oblak oblaže sunce? Bukvalno ne, ali sa aspekta umnog bića, koje takav
proces zaklanjanja sunca oblakom gleda sa zemlj, oblak upravo to čini. Otuda je svaka vrsta
pokrivanja ili zaklanjanja nekog objekta od pogleda – oblaganje. A materija koja služi za oblaganje
drugih objekata (osim nebeskih) ne zove se oblak – nego oblog! Ali po njihovoj jedinstvenoj ulozi,
oblog je isto što i oblak.

Čak i zdravstveno-medicinskom smislu, oblak štiti živi svet od prejakog sunca, donosi kišu i
UBLAŽUJE vrelinu. Svakako da u ovom času nećemo ići toliko daleko da tvrdimo da je i sam Bog
tako imenovan u srpskom jeziku, zato što čoveku ublažuje muke (blagi Bože!), ali nije isključeno
da ćemo se i tom rečju malo kasnije pozabaviti.

Oblog je sredstvo koje se u medicini koristi vrlo često, a njegova uloga je upravo u tome da čoveku
ublaži bolove. Otuda, kada se čovek povredi, opekne, udari, on stavlja hladne ili tople obloge da bi
određena povreda što pre zacelila. Iz ovakvog primera vidimo kako je iz reči oblak, vremenom
“izrastao” pridev blag. I naravno, blago onome kome se bol ublaži. Indirektno, bolove najbolje blaži
– blago. Tu su, kako vidimo, negde u blizini i reči bol, bolest, no o tome nešto kasnije.

Možda u ovom času počinjemo da uviđamo da u srpskom jeziku gotovo da nema reči čiji se razvoj
ne može pratiti do samog njenog nastanka, odnosno, do onog zajedničkog korena iz kojeg je iznikao
ogroman broj reči. Da se vratimo imenici voda. Šta je glavna karakteristika vode? Neprestano
kretanje, tečenje. Narod kaže, neka sve ide kao voda, čisto i bistro, nezaustavljivo. Zato se i prosipa
posuda s vodom za onim koji iz kuće kreće na nekakav značajan put. Da ga voda vodi. Šta možemo
iz ovoga da zaključimo? Glagol voditi nastao je iz asocijacije na kretanje vode. Otuda i reč vođa,
onaj koji je na čelu reke naroda – onaj koji vodi ili upravlja!

Da li onaj koji vodi istovremeno i vlada? Srpski vladar je isto što i vođa, a vladati je isto što i
voditi, zar ne? Da li glagol voziti i imenica voz nastali iz istog izvora kao i voditi? Da li je engleski
leader isto što i vladar (vođa)? Da li je ova sličnost reči sasvim slučajna? Na primer, srpsko olovo
dobilo je ime po svojim svojstvima (pogodno je za livenje, “livanje olova“, odlivati, odlivak). Da li
se iz istog razloga pojavljuje u engleskom glagol lead (voditi) i imenica lead (olovo), odnosno, da li
su te reči lažni “rođaci”? Ili je u pitanju ista logika kao i srpskom (glagol livati ili liti), da su te dve
reči povezane sa vodom, oblakom i livanjem?

Nadalje se nameću brojna pitanja na koja ćemo pokušati u daljem toku ovakvog razmatranja da
pronađemo pravi, istinski odgovor. Zašto je vetar glasovno toliko sličan engleskim rečima water
(voda), weather (vreme) ili nemačkoj Wetter (vreme)? Kako se u sve to uklapa srpska sintagma
vedro vreme? Ili imenica vedro (kanta, posuda za vodu)? Dodatno, tu su reči poput latinskog venter,
koje je jednako st.-slov. вънѫтрь, unutra, iz–nutrica, trbuh. Naravno, tu je i grčko ἔντερα i eng.
entrails.

Ovde smo nabacali priličan broj reči, koje ćemo pokušati da razmrsimo u nastavku. Od vode,
vodurine, vođe, vladara, vedra, vetra, pa unazad, do vlage i oblaka. Zapravo, pokušaćemo da vidimo
da li se sve ove reči mogu pratiti od korena iz kojeg su nastale, pa sve do današnjeg oblika u kojem
ih svakodnevno koristimo.

Krpa na hrpi

Ponekad je užasno teško pratiti određene reči u semantičkom smislu, a kamoli u fonetskom.
Glasovne alteracije u nekim slučajevima mogu da budu takvih razmera, da se izvor reči jedva može
naslutiti. Kao primer jednog krajnje zabašurenog porekla reči uzećemo imenicu uzda (vođica,
vojka, dizgin), koja služi da se njome kontroliše konjsko kretanje. U zvaničnoj nauci poprilično se
odomaćilo mišljenje da je uzda u određenoj relaciiji s imenicom usta. I zaista, uzda (vođica, vojka)
generalno se sastoji od dizgina, čelenke i žvale koja se stavlja konju u usta. Ali, da li je baš to tako,
kako na prvi pogled deluje da jeste?
Ista reč na beloruskom glasi вузда, polapski väuzdа, u poljskom postoji i reč uzda i  wodze u istom
značenju – uzda. Sam srpski glagol uzdati (se) može se razumeti kao voditi se nekakvom zamisli, a
pouzdan je onaj koji ide ili se kao uzdom vodi ka određenom cilju. Otuda bi vuzda ili vodze mogle
da budu sasvim srodne reči sa imenicom vođa ili vožd (st.-slov. вождь), jer i sama uzda je oprema
koja služi da se konj vodi.

Ovde bi moglo biti zanimljivo da se doda i srpski prilog vazda, koje ima sličnu “strukturu” kao
uzda. Smatra se da je vazda metatezirano svagda (rus. всегда; sav- + kada; st.-slov. къгда), mada bi
se vazda moglo razumeti i kao nešto što se kreće ili vodi istim putem, kao pod uzdom. Naravno, da
bi se ovde stvari ozbiljnije razlučile potrebna je jedna duboka, sveobuhvatna analiza ovakve jezičke
“slagalice”.

Pomenuli smo glagol voziti, koji je veoma blizak vođenju (voženje vs. vođenje),  pa –vesti (u-vesti,
pre-vesti, pre-vezem), voz, nem. Weg (put), Wagen (vagon), eng. way i slično. Tu je i latinski glagol
veho, vehere sa značenjem nositi, voziti, ploviti, pa i jahati. Isto tako, možda ne bi trebalo da
zaboravimo latinski vehiculum (eng. vehicle), što je pandan srpskom vozilu (“vozikolo!”).
Originalno, u srpskoj reči voziti takođe je postojao velar h ili g. Onda su ti glasovi palatalizovani ili
sibilarizovani. I to tako, da ih sada teško možemo unazad pratiti. Konačno, da ne zaboravimo srpski
glagol vezati.

Da na časak pokušamo da napravimo otklon od našeg “vozikala” i uzde. Uzmimo još jednu reč koja
bi mogla biti posebno zanimljiva za analiziranje i koja nam pokazuje koliko je katkad teško da se
bude siguran u tačnost puta kojim se neka reč granala. To je torba, koja može biti đačka, pijačna,
ženska, putna itd. Dakle, torba je vrsta predmeta koji služi da se unutra spakuju određene stvari,
potrepštine i slično. Ovako, odoka, što bi se reklo, iz prve, mogli bismo torbu da uporedimo sa
utrobom, jer i čovekova utroba (trbuh!; torba, trba, utroba) jeste nekakva vrsta torbe. To jeste,
semantički gledano, sve te reči deluju bliske, jer se odnose na veoma slične uloge i svrhu – u njima
se čuva nekakav sadržaj. Možemo da primetimo da ni drob nije daleko od gore navedenih reči, iako
se on povezuje s glagolom drobiti.

Imenica torba, u srpskoj nauci se danas smatra posuđenicom iz turskog – torba ili tobra. Međutim,
ako pogledamo poreklo takve reči u turskom, videćemo da je ona u turski jezik stigla iz persijskog,
to jeste, iz indoevropskog (sskr. टोपर topara torbica). Imenica torba prisutna je u gotovo svim
slovenskim jezicima. Ako je torba reč turskog porekla, tada treba videti šta je sa glagolom trpati, jer
u torbu se stvari trpaju, zar ne? Glagol trpati svakako je povezan sa trpljenjem, jer tamo gde je
gomila, uglavnom je nevolja (patnja, stradanje) neizbežna. Obe reči su jasno slovenskog porekla
(st.-slov. трьпѣти), pa bi trebalo da bude logično da su one usko vezane s torbom.

Dodatno, kada se nešto uzima i stavlja u torbu, tada se obično to bira iz nekakve hrpe stvari. Hrpa je
semantički bliska reči grba, greben, grob. Na hrpi se mogu naći razne stvari, na primer – krpe.
Hipotetski, sve bi ove reči mogle nastati iz praforme *xur-gon-bel-, gde je došlo do spajanja kruga i
obline. U nastavku ovakvog pristupa razvoju govora videćemo da je ogroman broj reči iznikao iz
ovakvog dvostrukog “kružnog oblika”. Zašto je to tako, pokušaćemo da objasnimo nešto docnije.

Prelazak velara u dentale je prirodna glasovna promena. Prisutna je, reklo bi se, u svim jezicima
sveta. Da li je onda korpa srodna reč sa torbom? Srpska korpa, smatra se, došla je iz nemačkog
jezika – Korb. U nastavku, pokušaćemo da vidimo u kakvoj su relaciji reči korpa, korpus, trup i
neke druge reči vezane za grudni koš, koji, uistinu, donekle nalikuje korpi.

Čija je oblast, njegova i vlast

U srpskom jeziku imamo pojavu da bilabijal b prelazi u labiodental v. Jasan dokaz takve glasovne
promene nalazimo u rečima, na primer, obala naspram uvala. Ili oblačiti u odnosu na uvlačiti,
navlačiti. Barenje i varenje (vrenje). Obrtati i vrteti i slično. Na primer, kako objasniti glagol vući?
Da li je taj glagol originalno počinjao glasom v? Razvoj takve reči, reklo bi se, sasvim je
“providan”. Veza sa oblakom i glagolom oblačiti u semantičkom smislu deluje krajnje logično. To
jeste, ako oblak prekriva sunce, on ga oblači, a ako to posmatramo tako kao da se sunce skriva iza
oblaka, tada se ono uvlači među oblake. Kasnije se iz vlačiti (vlak) rađaju reči, poput vlakno, vlas
(kose), vlat (trave).

Ako bi neko odmah, bez prethodnog uvida u značenja drugih reči, kazao da je u srpskom jeziku
vlast (prid. vlastit) proizašla iz imenice oblast, verovatno bismo samo odmahnuli rukom, kazavši da
je to ogoljena narodna etimologija. Međutim, ako pogledamo značenje imenice vlast u češkom
jeziku, verovatno ćemo se iznenaditi da ta reč ima značenje država, otadžbina, domovina. Na ovom
mestu bilo bi možda zanimljivo da se analizira ruska reč волость, koja u modernom ruskom ima
značenje okrug, oblast, distrikt, ali je nekada bila višeznačna; u staroruskom ta reč je označavala
oblast, teritoruju, državu, ali i vlast, to jeste, moć. Sada nam već ne izgleda čudno da je oblast
direktno “porodila” vlast, jer vlast i jeste kontrola nad određenom oblasti. Čovek je vlas(t)nik one
oblasti nad kojom ima vlast.

Eto, ako sada izreknemo hipotezu da je u rečima oblast i (o)vlast došlo do glasovne promene b > v,
takva pretpostavka nam više ne izgleda kao puko nagađanje. A do pomenute glasovne promene,
očigledno je došlo samo zato da bi se formirao novi pojam. Odnosno, od oblasti došlo se do vlasti,
do područja nad kojim neki vladar vlada.

Vratimo se sada opet našem neizbežnom oblaku. Šta oblak u sebi nosi? Vlagu, zar ne? Otuda,
sasvim logično nam deluje da je i u reči vlaga došlo do zamene glasa b u v. Neko će primetiti da u
oblaku imamo glas k, dok u reči vlaga imamo glas g. Zašto je ovde k izmenjeno u g? Pa, možda,
zbog “ekonomije” govora, jer je nešto lakše izgovoriti velar k u pomenutoj reči s kratkosilaznim
akcentom. Ili se, jednostavno, ovde radi o tome da se napravi semantički otklon od reči vlaka
(mesto gde se nešto vuče).

Evo još jednog primera, gde u slovenskim jezicima dolazi do glasovne promene b > v. U pitanju je
ruski glagol обладать, za koji nauka tvrdi da je tu reči prefiksu ob- i glagolu vladati (obvladati >
obladati). No, pogledajmo da li je to baš tako? U takvom slučaju i reč oblast trebalo bi gledati kao
ob-vlast. Ali, ipak, zar nije daleko logičnije da je oblast srodna rečima oblik (forma), jer svaka
oblast je oblikovana na određen način, obličje (izgled nečega što je uobličeno), pa i imenici obloga i
glagolu obeležiti (na primer, obeležiti granicu oblasti)? U svakom slučaju u oblasti se jasno
prepoznaje imenica oblina (*hon-bel-hn-). Naravno, tu je i čitav niz reči, koje ćemo kasnije
analizirati, a koje su vezane za kružno (oblo) kretanje, kao što su obilaziti, oblizati, blizina, lizanje,
obložiti, oblagati, laž, obletati, let, opaljenje, paljenje, palež, loženje, obaliti, obaljen, oboljenje, bol
itd.

Deluje neobično da se oblast tretira kao reč sa prefiksom ob-. Tako bi se isto moglo reći da imenica
obluk (luk na prednjem delu sedla ili samara) dolazi od reči luk, sa prefiksom ob-. To je ipak malo
verovatno ili gotovo je nemoguće, jer luk je pre dobijen aferezom reči obluk, oblučiti (načiniti svod,
ulučiti). Naime, ovde se očito radi o pridevu obao (obal), odnosno ono što ima oblu formu, na svod,
što je zaobljeno.

Zapravo, prefiks ob- i dolazi od prideva obao (pril. oblo), to jeste, takav prefiks uvek ukazuje na
nekakav objekat (realni ili zamišljeni) koji je ograđen, okružen, obeležen, obuhvaćen, označen, koji
je definisane forme. Otuda bi se pre moglo pretpostaviti da je obladati stariji oblik reči ovladati.

Da li je Max Vasmer (Maks Fazmer) u pravu kada, na primer, kaže da je slovenska reč beleg u
slovenske jezik došla iz turskog bilgi (znanje, informacija), bilge (znalac, mudar čovek), bilgü
(znak)? Najverovatnije nije. A zašto nije? Pomenuta reč dolazi od bil + -ge, jer osnova je *bil-
(bilim znanje, nauka) ili glagol bilmek (znati, umeti, razumeti). U srpskom imamo i reč bilmez, koja
je posuđena iz turskog, sa značenjem “neznalica”.

Da se ustaljenim naučnim istinama ne bi trebalo prilaziti zdravo za gotovo pokazuje i nemački

Beleg (dokument, dokaz, evidencija, beleška), što bi moglo u određenom smislu da se uporedi sa
srpskom beleškom, jer i beleška je dokaz (“da li se to negde zabeležilo”, da bi moglo da posluži kao
dokaz), a dokument je svakako. Zapravo, svaka vrsta dokumenta u srpskom jeziku je istovremeno i
beleška. Uostalom, zar ono što je obeleženo nije belega (znak, oznaka, informacija)?