КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА

Карловачком митрополијом у историји Српске цркве назива се област која је

пре уједињења покрајинских цркава по завршетку Првог светског рата 1920.
године обухватала све православне Србе у Угарској. Већ од краја XVII века
те области биле су под влашћу Аустрије. После Карловачког мира 1699.
године једино су Банат и доњи Срем остали под турском влашћу, док је
Пожаревачким миром 1718. Аустрија добила и њих. Потом су границе
Карловачке митрополије утврђене Београдским миром 1739. и миром у
Свиштову 1791. године, када су границу између Аустрије и Турске чиниле
реке Дунав, Сава и Уна. У тим областима и раније је било доста Срба.

Највише Срба прешло је са Косова и Метохије, из своје колевке, приликом

Велике сеобе 1690. године под патријархом Арсенијем Црнојевићем. У току
Велике сеобе под патријархом Арсенијем III у Угарску је прешло око 40.000
породица, па су тако поједина насеља и читава села добила српски
карактер.

Цар Леополд I је привилегијама из 1690, 1691, 1695. и другим изашао у

сусрет српским захтевима, те је на тај начин остварен државно-правни
однос према српском православном народу у Аустрији. На основу
привилегија сви староседеоци Срби, као и они који су дошли у Великој
сеоби с патријархом Арсенијем III, изједначени су у уживању
привилегијалних права у Угарској, Хрватској и Славонији.

Привилегијама су стечени: верско-просветна самоуправа, извесна политичка

права и низ привредно-финансијских повластица.

Имајући царске привилегије у рукама, патријарх Арсеније III отпочео je y

изванредно тешким ратним приликама да преуређује Српску православну
цркву која је ту постојала и раније, за време турске власти. Он је 28. јуна
1694. године поднео цару Леополду I молбу да потврди српске епископе у
реорганизованим епархијама. Цар Леополд I је 4. марта 1695. године
потврдио изведену реорганизацију. Тај датум сматра се датумом признања
нове црквене области, нове митрополије, од надлежне државне власти,
односно од Аустрије.

Цео живот патријарха Арсенија III испуњен је бригом за паству, иако га је у

томе стално ометао високи католички клир, на челу с грофом Леополдом
Колонићем, примасом архибискупом острогонским и мађарским дворским
канцеларом. Патријарх Арсеније умро је у Бечу 27. октобра 1706. године.
Сахрањен је у манастиру Крушедолу.
Митрополију је чинило седам епархија: Темишварско-јенопољска и Вршачка
у Банату, Сегединска (Бачка) у Бачкој, Мохачко-сигетска у Барањи,
Горњокарловачко-зрињопољска у Хрватској и Великоварадско-јегарска у
средњој Угарској.

Ради што веће и чвршће верске збијености и духовног јединства са Србима у

Турској, под управом Пећке патријаршије, први српски црквено-народни
сабор у манастиру Крушедолу, одржан јануара 1708, поставио је „главни
основ за канонско уређење“ између Крушедолске митрополије (на том
сабору одлучено је да се тако назива) и Пећке патријаршије тиме што је
наглашена духовна зависност Крушедолске митрополије од матере цркве
Пећке патријаршије. За седиште новог или врховног – великог митрополита
Исаије Ђаковића одређен је манастир Крушедол. Пећки патријарх Калиник I
признао је аутономију Крушедолске митрополије граматом од 18. марта
1710, приликом потврде новог митрополита Софронија Подгоричанина
(1710–1711).

Трећи црквено-народни сабор у Карловцима, одржан у априлу 1713,

разделио је Горњокарловачко-зринопољско владичанство на две епархије:
Карловачко-сењско-приморску и Костајничку. To je учињено због лакше
борбе против уније. Осим тога, решено је да се седиште митрополита
пренесе из манастира Крушедола у Сремске Карловце, пошто су Турци у
рату против Аустрије 1716–1718. запалили Крушедол. Отада преовлађује
назив Карловачка митрополија.

Последице тог рата осетиле су се у Српској цркви. Миром у Пожаревцу 1718.

Турска је била принуђена да уступи Аустрији Банат, југоисточни Срем,
северну Србију до Западне Мораве и у Босни појас уз десну обалу Уне и
Саве. Услед повлачења нове државне границе између Аустрије и Турске
остале су под влашћу Аустрије Београдско-сремска, Ваљевска, Вршачка и
Темишварска епархија.

Последица Пожаревачког мира било је то што су се у Аустрији нашле две

засебне српске црквене области: Карловачка митрополија, на чијем је челу
био митрополит Викентије Поповић, који је управљао Темишварском,
Вршачком, Бачком, Будимском, Костајничком, Славонском, Арадском и
Карловачком епархијом, и Београдска митрополија, на челу с митрополитом
Мојсијем Петровићем, који је управљао Београдско-сремском и Ваљевском
епархијом.

Та двојица митрополита обратила су нарочиту пажњу на оне који су у то

време били најутицајнији у српском народу – на парохијско свештенство.
Настојали су да га подигну на просветном пољу како би свештеници што
успешније могли да раде у народу. Тако митрополити прописују правила за
свештенике (1724. и 1733) и одређују да се проповеда против празноверја и
рђавих народних обичаја. Настојали су да се по селима цркве од плетера и
дрвета замене зиданим, лепшим и пространијим. Увели су матичне књиге
рођених, венчаних и умрлих.

2/10
За време новог рата између Аустрије и Турске 1737–1739. пећки патријарх
Арсеније IV Јовановић Шакабента (1726–1737; 1737–1748), с неким
епископима и митрополитима, као и с неким народним првацима из Старог
Влаха и студеничког краја, пришао је Аустрији. Последица тог рата била је
друга сеоба Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом.
Рат je завршен поразом Аустрије, кoja је, по Београдском миру 1739,
изгубила Србију и Малу Влашку. Дунав и Сава постале су поново државна
граница између Турске и Аустрије, а истовремено и граница између
Карловачке митрополије, под влашћу Аустрије, и Београдске митрополије,
која је тада поново потпала под управу Пећке патријаршије.

Царица Марија Терезија потврдила је патријарха Арсенија IV за

архиепископа и митрополита Карловачке митрополије и признала му
патријарашку титулу (1741). Сужавање српских привилегијалних права,
започето већ раније, добило је пун замах за време владе Марије Терезије. У
циљу национално-политичке самоодбране и остваривања верско-просветне
аутономије, које су се заснивале на посебним привилегијама, Срби су
захтевали њихову потврду. Марија Терезија je изашла y сусрет патријарху
Арсенију IV и издала је затражену потврду, јер су српски граничари из
Угарске, Хрватске и Словеније ратовали против непријатеља Аустрије.
Царица Марија Терезија је привилегијом од 24. априла 1743. признала ратне
и политичке заслуге патријарха Арсенија IV и српског народа и потврдила
привилегије. Већ следеће године оне су објављене на црквено-народном
сабору.

Већина побројаних политичких, верско-црквених, економско-друштвених и

просветних захтева није испуњена. Једино је још за живота патријарха
Арсенија IV основана у Бечу 1745. Илирска дворска комисија – која је после
две године преуређена у Илирску дворску депутацију (1747–1777) – са
задатком да води бригу о српским политичким и црквеним питањима и да их
праведно решава.

После смрти патријарха Арсенија IV Карловачком митрополијом управљао је

митрополит Исаија Антоновић (1748–1749). Наследио га је митрополит
Павле Ненадовић (1749–1768). Он је продужио борбу својих претходника
против постепеног и систематског сужавања српских привилегијалних права.

И поред потврде српских привилегија (1743), верска политика Марије

Терезије заправо је тежила њиховом укидању. Ништа се није предузимало
против унијаћења, спутавања верске слободе, против испада римокатоличке
јерархије. Тек пошто се митрополит Павле Ненадовић пожалио двору због
кршења привилегијалних права, Марија Терезија је наредила да се Срби не
узнемиравају у вери (1752), дозволила им је да зидају цркве у местима која
су само они насељавали, али је забранила подизање нових манастира
(1753). Митрополит Павле Ненадовић успео је да спречи унијаћење Румуна у
северној Угарској и Ердељу и па су и ови крајеви стављени су под управу
Карловачке митрополије. Борио се против унијаћења у Вараждинском
генералату и у Жумберку.

3/10
Међутим, митрополит Павле Ненадовић није могао да спречи развојачење
Потиско-поморишке војне границе. Царица Марија Терезија извела је то
развојачење постепеним укидањем српских пукова. Срби граничари нису
хтели да постану земљорадници нити да потпадну под угарску жупанијску
феудалну власт, те се велики број њих са својим официрима иселио у јужну
Русију, на обале Дњепра. Око 100.000 исељених Срба основало је тамо нове
области – Нову Србију и Славеносрбију (1751–1753).

Упоредо с борбом за одбрану верских, политичких и економских права

српског народа, митрополит Павле Ненадовић се, као добар архипастир,
старао о сређивању црквене управе. Основао је духовне судове
(конзисторије), саградио је Саборну цркву у Сремским Карловцима и
обновио манастир Гргетег. Много је пажње посветио оснивању школа. Још
као горњокарловачки епископ отворио је богословско училиште у Плашком
и у Залужници за Лику и Крбаву. Као митрополит карловачки основао је
Клирикални или Школски фонд за потпомагање српских виших и средњих
школа. Из његове оставине основан је после његове смрти Неприкосновени
фонд за подмирење епископских плата и трошкова епархијске управе.
Основао је Покровобогородичну школу у Сремским Карловцима 1. октобра
1749. године. Био је то прави школски центар, у чијем су саставу, поред
клирикалне школе, постојале и граматичка латинска и грчка школу. Школа
је постојала до 1768. године.

Државне власти преуредиле су Карловачку митрополију у духу општих

реформи царице Марије Терезије за време митрополита Јована Ђорђевића
(1769–1773) и Викентија Јовановића Видака (1774–1780). Већ на црквено-
народном сабору 1769 (на којем је за митрополита изабран Јован Ђорђевић)
осетила се премоћ државе. На основу закључака тог сабора и дотадашњих
државних прописа о правима Српске православне цркве и народа израђен је
правилник или Регуламент (1770) којим су уређени сви грађански и
црквени послови српског народа. Митрополиту је укинута световна власт,
ограничени су његови приходи, смањен је број црквених празника и друго.
Контрола државе над црквом је појачана. На црквено-народном сабору
1774/1775 (на којем је за митрополита изабран Викентије Јовановић Видак)
изнете су многе жалбе и критике Регуламента, те је 1777. објављен други
Регуламент, који се није битно разликовао од првог. Поводом тога избиле су
побуне у Новом Саду и Вршцу. Двор је укинуо Илирску дворску депутацију
(1777) и све њене послове пренео на централне дворске власти. На захтев
двора поднети су приговори против другог Регуламента, али ниједан није
уважен. Затим је, 16. јула 1779, објављена трећа уредба – Деклараторија
(Resciptum Declaratorium Illiricae Nationis), која je остала на снази до 1868.
године. Tим деклараторним рескриптом прописана су правила и дужности
српске православне јерархије, без обзира на одредбе претходних
привилегија. Архиепископ и митрополит био је од тада само црквени
старешина, а за сва спорна и грађанска дела (causis criminalibus et civilis)
били cy надлежни државни судови; забрањено je држање општег јавног или
партикуларног сабора без дозволе државних власти; државни комесар имао
је право да присуствује свим седницама Синода, сем када су се претресала
питања духовне и верске природе и када су се бирале владике. Ту су, затим,
прописи о штоларним приходима, о задужбинама, трошковима, просвети,
штампарији итд. Деклараторијом је забрањена свака јерархијска и духовна
веза с Пећком патријаршијом.

4/10
За време карловачког митрополита Мојсеја Путника (1781–1790) цар Јосиф
II прогласио је Патент о толеранцији (децембар 1781), којим је призната
равноправност и зајамчена свих вероисповести у Аустрији. Српски народ је
одушевљено поздравио Патент, јер се чинило да је дошао крај
прогањањима, страдањима и насилном унијаћењу. За митрополита Мојсеја
Путника уведена је 5. априла 1782. Конзисторијална система (Sistema
consistoriale), на основу које je y свакој епархији уређена епархијска
конзисторија као судска власт првог степена и митрополијска апелаторија.

Иако је укинула српске привилегије политичке природе, Аустрија је

дозволила да се 1790. у Темишвару састане црквено-народни сабор ради
расправљања о српским политичким захтевима у односу на Угарску.

У том сукобу са угарским феудалцима аустријски двор морао је попустити

Србима и дозволити одржавање Темишварског црквено-народног сабора.
Чланови сабора изабрани су из редова Срба грађана, војника, свештеника и
феудалаца. Већина на сабору, коју је предводио генерал Сечујац, била је за
споразум с Бечом и захтевала је да се одрже привилегијална права:
морално-политичко јединство српског народа, право на посебну српску
област са српском влашћу и политичким сабором као представничким телом
српског народа, самоуправни магистрати и народни језик у управи
(екскорпорација). Мањину на сабору предводио је Сава Текелија. Та група
желела је да се споразуме с Мађарима тако што би се српске привилегије
унеле у угарски државни закон (унатрикулација). Тиме би оне стекле
обавезну, законску снагу у Угарској, где је живела већина Срба, и угарски
напади на српски аутономни положај свакако би престали.

Пошто је Беч успео да се нагоди са Угарском, политички захтеви

Темишварског сабора нису остварени. Једино је, споразумно с Мађарима,
успостављена Илирска дворска канцеларија (1791–1792) са задатком да
решава све српске послове. Ускоро је Угарски сабор дао Србима сва
грађанска права, слободу вероисповести и потврду постојећих права.
Илирска дворска канцеларија је укинута, а сви српски послови прешли су у
надлежност Угарске дворске канцеларије.

На Темишварском сабору изабран је за митрополита Стефан Стратимировић

(1790–1836). За време његове дугогодишње управе Карловачком
митрополијом догодили су се судбоносни политички и друштвени преокрети.
У Француској је букнула грађанска револуција (1789), a y Београдском
пашалуку Први српски устанак (1804). Митрополит Стефан Стратимировић
тајно је помагао српске устанике; израдио је план о ослобођењу српског
народа и послао га руском цару Александру I.

Стратимировићев плодан архиепископски рад огледа се у низу посланица,

канонских посета, у настојању да се преуреди вођење управних и судских
послова, у упутствима свештенству да се бори против сујеверица и
предрасуда у народу, да у народу шири стечена знања из земљорадње,
пчеларства, воћарства и других грана привреде. Његовом заслугом основана
је прва српска гимназија у Сремским Карловцима (1791), захваљујући
великом новчаном прилогу карловачког трговца Димитрија Анастасијевића
Сабова, а три године касније, 1794, основана је прва српска православна

5/10
богословија у истом месту. Године 1812. основана је учитељска школа у
Сентандреји (касније је пресељена у Сомбор). Стратимировић је помагао
даровите сликаре. У Сремским Карловцима основао је 1809. иконописачку
школу. Заузимао се за отварање српске штампарије и за уређење
Патријаршијске библиотеке. Основао је фонд за издржавање сиромашних
ученика гимназије (Alumneum), а касније и конвикт за имућнију децу и
подигао је зграду за ту сврху.

У односу на Вукову реформу књижевног језика и правописа Стратимировић

је заузео конзервативан став. Иако je y млађим годинама одобрио да се у
једном делу Јована Рајића имена светитеља штампају у посрбљеном облику,
а и сам је штампао једну посланицу народним језиком, Стратимировић је
упорно био против усвајања народног језика као књижевног.

Крајње реакционаран и апсолутистички режим аустријског канцелара

Метерниха за владе Фрање I и Фердинанда I није могао да спречи и
онемогући ширење и усвајање идеја Француске буржоаске револуције.
После обарања озлоглашеног Метерниховог апсолутизма Срби у Угарској, у
оквиру Карловачке митрополије, такође су дигли револуцију са жељом да
најзад остваре своја политичка, црквена и социјално-економска права која
су им давно обећана привилегијама. Они су на народним зборовима преко
својих црквених општина захтевали од угарске владе признање српске
народности, право употребе српског језика у школи и цркви, слободан избор
епископа, надзорника школа, официра у Војној граници итд. Српски народ је
22. марта у Земуну и Панчеву збацио старе власти, укинуо кулук, основао
народну гарду и прогласио слободу штампе. Новосадска депутација тражила
је 8. априла од Угарског сабора у Пожуну (Братислави) признање српске
народности и друга политичка права. Међутим, угарска влада је одбила да
призна постојање српске, румунске, словачке, немачке и других народности.
Влада је тврдила да је Угарска јединствена и недељива и да у њој постоји
само један политички народ. Све народности Угарске треба да се уједине
преко мађарског језика, који свако мора да говори, без обзира на народност.

На народном збору 19. априла у порти Саборне цркве у Новом Саду избили
су велики протести због тога што је угарска влада завела мађарски језик као
службени језик администрације Српске православне цркве и што је
наредила свештеницима да морају да науче мађарски. Срби су одбили идеју
о постојању једног политичког народа и устали су против однарођења
(мађаризације).

Многобројне српске делегације почеле су се са свих страна сакупљати у

Сремским Карловцима, захтевајући да се сазове народна скупштина. Та
скупштина јесте суверено тело које је надлежно за доношење одлуке о
издвајању српских покрајина у Угарској у засебну, аутономну територију, с
народним властима и српским језиком у администрацији.

Тадашњи митрополит Јосиф Рајачић (1842–1848–1861) нагласио је на

Мајској народној скупштини да је европски покрет на Западу пробудио,
поред других народа, и српски народ и да он тражи своја права по начелу

6/10
равноправности народности: народност, језик, самосталност, веру, завичај,
слободу мисли и штампе. Одушевљени народ извикао га је за патријарха, а
пуковника огулинске регименте Стевана Шупљикца за српског војводу. За
српску аутономну покрајину проглашени су Срем са Војном границом у
њему, Барања, Бачка с Потиским крунским дистриктом и шајкашким
батаљоном у Тителу, Банат с Војном границом и Великокикиндским
дистриктом. Народна скупштина је још одлучила да склопи политички савез
„Војводине српске с Троједном краљевином Хрватске, Словеније и
Далмације“. Затражено је да се у духу слободе народности обезбеди народна
самосталност Румуна у Угарској под управом Карловачке митрополије.

Нови цар Фрања Јосиф I потврдио је 3/15. децембра 1848. Рајачића за

патријарха, а Шупљикца за војводу. Међутим, Српску Војводину признао је
тек после гушења мађарске револуције патентом од 6. новембра 1849, под
називом Војводство Србије и Тамишког Баната. Та нова аутономна област
проглашена је на Мајској скупштини саставним делом Српске Војводине. У
Војводству Србије и Тамишком Банату Срби су стварно сачињавали мањину,
јер су у ту територију ушли и неки окрузи с немачким и румунским
становништвом. Уместо српског, немачки језик постао је службени језик.
Седиште је пребачено у Темишвар. Немци су постављани за начелнике и
комесаре. После смрти војводе Шупљикца није више постављан српски
војвода, него је његову титулу узео у своју титулатуру аустријски цар.

Укидање Српске Војводине изазвало је запрепашћење у српском народу. To

је навело аустријску владу да, на предлог патријарха Јосифа Рајачића,
дозволи сазивање ванредне скупштине са задатком да „предложи услове и
мере за очување народности и језика у оквиру Угарске“. На
Благовештенском сабору 1861. закључено је да Срби поново траже
политичку аутономију у засебној области са обласном скупштином,
самосталну унутрашњу администрацију са ћирилицом и српским језиком као
службеним језиком, слободан избор српског војводе, једно законодавство за
Банат и Бачку са Угарском, а једно за Срем са Хрватском, Славонијом и
Далмацијом, и судску самоуправу (апелациони суд). Тражено је и то да се
достојанство патријарха не може укинути, да српски грб буде бели крст са
четири оцила на црвеном пољу, црвено-плаво-бела српска застава, као и то
да свети Сава буде заштитник Војводине. Но, ти захтеви нису испуњени.

Пошто је на тај начин пропала и последња нада да ће српски народ добити

политичку самоуправу, карловачки патријарси и народно-црквени сабори
морали су, ради очувања преостале црквено-школске аутономије, још више
да усмере своју борбу ка оснивању што већег броја српских вероисповедних
школа. У том погледу већ се истакао патријарх Јосиф Рајачић, који је
основао неколико фондова (стипендијски, за издржавање епископа, фонд за
парохијско свештенство) и штампарију за просветне и црквене потребе
(Митрополитско-гимназијална типографија, 1858). Његовим заузимањем
Карловачка гимназија, која је до тада била шесторазредна, постала је
осморазредна. Планирао је да у Сремским Карловцима оснује српски
универзитет.

7/10
Преуређење Аустрије по начелу дуализма, на федералистичкој основи,
остварено је 1867. тзв. Аустро-угарском нагодбом. На основу нагодбе
Аустрија је преуређена у нову државу – Аустроугарску монархију.

После нагодбе са Аустријом Угарска је и даље примењивала начело

постојања само једног, политичког народа у својој држави. Због тога угарске
власти нису ни помишљале на то да изађу у сусрет српским захтевима
постављеним на Благовештенском сабору, одржаном пре нагодбе.

Иако је формално потврдила црквено-школску аутономију, угарска влада

отпочела је са однарођавањем (мађаризацијом) немађарских народности у
својој држави. Однарођавање је највише било уперено против српског
народа и његове црквено-школске аутономије, јер му је она давала право на
то да самостално издржава своју цркву и школе на народном језику. Угарска
влада активно је радила на гушењу српског националног осећања,
високоразвијене националне свести и идеје о државности, односно идеје о
оснивању посебне српске аутономне области на тлу Угарске. Она је
полазила од већ познатог становишта да Срби у Угарској нису посебан
народ, у политичком смислу речи, него да су само „део јединствене,
недељиве мађарске нације“, те да због тога што пре треба да науче
мађарски језик.

Против таквог схватања одлучно је устао Светозар Милетић, вођ

новоосноване Српске народне слободоумне странке. Он се са својом
странком борио за признање равноправности и самоуправе за све народе у
Угарској (Бечкеречки програм, 1869). Утицај Милетића и његове странке
осетио се и на народно-црквеним саборима, у којима је, иначе, често
долазило до начелних сукоба са умеренијом странком, уз коју је стајало
свештенство.

Међутим, угарска влада доследно је спроводила своју политику. Већ од

времена патријарха Германа Анђелића (1881–1888) српски народно-црквени
сабори отварани су на мађарском језику. Борба српског народа против
однарођавања појачана је и у области просвете и културе. Патријарх Герман
је с братом протом Стефаном подигао о свом трошку данашњу зграду
Карловачке гимназије; захваљујући његовој новчаној помоћи основан је
Свештенички конвикт, у којем су, под повољним условима, издржавана деца
српских свештеника која су похађала гимназију у Карловцима. Половином
маја 1887. Хрватски сабор признао је аутономна права Карловачке
митрополије у Хрватској и Славонији, право самосталног решавања,
уређивања и руковања свим пословима који се тичу цркве, школе и
задужбина. Осим тога, поново је дозвољена употреба ћирилице код свих
земаљских власти; тамо где Срби живе у већем броју „имаду се од првих
молбих и ријешења странкам ћирилским писмом са ћирилицом писане
поднеске издавати“.

Патријарх Георгије Бранковић (1890–1907) наставио је рад својих

претходника у том правцу. За његове управе Карловачком митрополијом
отваране су основне школе и оснивани су фондови (Фонд светог Саве,
Проповеднички фонд) и српске вероисповедне школе. Патријарх Георгије
Бранковић потрошио је преко милион круна у просветне сврхе. Његовом

8/10
заслугом саграђен je y Карловцима данашњи Патријаршијски двор (1892), а
из оставине Саве Текелије, великог српског добротвора, Богословски
семинар. У том семинару бесплатно су издржавани ученици богословије.
Тада је саграђен и Народни дом с лепо украшеном двораном за одржавање
народно-црквених сабора. Народно-црквени сабор 1892. одлучио је да се
преуреди дотадашња управа манастирских имања. Тада је преуређена
верска настава у Карловачкој митрополији.

Последњи карловачки патријарх био је Лукијан Богдановић (1908–1913).

Пред његов избор за патријарха угарска Народна скупштина донела је
злогласни Школски закон (Апоњијев закон, 1907), којим су пооштрени
законски прописи о обавезном учењу мађарског језика у свим школама
немађарских народности у Угарској. По новом школском закону, морали су
се свршени ученици основне школе „потпуно изражавати мађарски и усмено
и писмено“. Тај закон је пооштрен 1913. до те мере да „деца после свршеног
четвртог разреда морају потпуно моћи писати и говорити мађарски“. У духу
тог закона требало је да се у року од четрдесет година све немађарске
народности у Угарској однароде, то јест да се помађаре и да се на тај и
такав начин оствари циљ мађарских револуционара из 1848/1849. –
стварање јединственог политичког народа мађарског.

Да би што више допринео очувању угрожене црквено-школске аутономије,

патријарх Лукијан је од свог новца приложио 100.000 круна за нове
вероисповедне школе; са школским одбором изборио се код угарске владе
да се Српској учитељској школи у Пакрацу врати право јавности (1910);
његовим настојањем преуређено је Благодјејање митрополита
Стратимировића у савремен гимназијски интернат Стефанеум. У Стефанеуму
су сиромашни ученици Карловачке гимназије уживали бесплатно
издржавање.

Заједничка борба архиепископа карловачких, односно митрополита и

патријараха српских и народно-црквених сабора за очување угрожене
црквено-школске аутономије завршила се неуспехом. Угарска влада укинула
је 1912. црквено-школску аутономију, која се више од два века (1690–1912)
заправо заснивала на српским привилегијама. После кратког времена
патријарх Лукијан умро је насилном смрћу у једној аустријској бањи у коју
је отпутовао ради лечења.

Убрзо је букнуо Први светски рат (1914–1918), који се завршио поразом и

распадом Аустроугарске и њених савезника и стварањем народних држава
по начелу народног самоопредељења. Године 1918. створена је први пут у
нашој историји једна југословенска држава – Краљевина СХС. После
политичког уједињења проглашено је 26. маја 1919. уједињење свих
православних цркава у једну Српску патријаршију, у чији је састав ушла и
дотадашња аутономна Карловачка митрополија.

Душан Петровић

9/10
ЛИТЕРАТУРА

1. И. Руварац, О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III (1557–

1690), Задар 1888.
2. Мата Косовац, Српска православна митрополија карловачка, Сремски
Карловци 1910.
3. Д. Ј. Поповић, Војводина. Прилози ироучавању наше земље и нашег
народа, Београд 1925.
4. И. Вучетић, Збирка уредаба у стварима српске православненародно-
црквене автономије, Нови Сад 1897.
5. Ж. Миладиновић, Тумач повластица, закона, уредаба, и других
наређења српске народне црквене автономије у Угарској, Хрватској и
Славонији, Нови Сад 1897.
6. Д. Руварац, О српској црквено-народној аутономији у Угарској (од
1690.–1903.), Сремски Карловци 1926.
7. Р. М. Грујић, Проблеми историје Карловачке митрополије, Гласник
Историског друштва у Новом Саду II/1–2, Нови Сад 1929.
8. Р. М. Грујић, Пећки патријарси и карловачки митрополити у 18. веку,
Гласник Историског друштва у Новом Саду IV/1–2, Нови Сад 1931.
9. Р. М. Грујић, Автокефалност Карловачке митрополије, Гласник
Историјског друштва у Новом Саду II/1–2, Нови Сад 1929.
10.Д. Кириловић, Помађаривање у бившој Угарској, Гласник Историског
друштва у Новом Саду VII/1–3, Нови Сад 1934.
11.Р. Л. Веселиновић, Како је постала Српска карловачка архиепископија
и митрополија: поглед на развој њен до сједињења са Београдском
митрополијом у време митрополита М. Петровића, Богословље 1
(1936) 83–105
12.Д. Кириловић, Српски народни сабори: списи бечке Државне архиве.
КЊ. 2, Нови Сад 1938.
13.С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд
1996.

10/10