УНИВЕРЗИТЕТ ПРИВРЕДНА АКАДЕМИЈА У НОВОМ САДУ

ФАКУЛТЕТ ЗА ПРИМЕЊЕНИ МЕНАЏМЕНТ, ЕКОНОМИЈУ И

ФИНАНСИЈЕ БЕОГРАД

Предмет: Пословна етика

СЕМИНАРСКИ РАД

ТЕМА: ЗНАЧАЈ ЕТИКЕ И ЊЕНИХ КАТЕГОРИЈА

Ментор: Студент:
Доцент др Гордана Томић Александра Грујић

Београд, 2019. година

 САДРЖАЈ

1. Увод.................................................................................................................................................3
2. Пословна етика...............................................................................................................................3
3. Категорије пословне етике............................................................................................................4
3.1. Вредности........................................................................................................................4
3.2. Идеал................................................................................................................................6
3.3. Врлина и порок...............................................................................................................7
3.4. Добро и зло......................................................................................................................7
3.5. Морални дуг....................................................................................................................8
3.6. Савест...............................................................................................................................9
3.7. Стид и кривица................................................................................................................9
3.8. Слобода............................................................................................................................9
3.9. Морална одговорност....................................................................................................10
3.10. Срећа.............................................................................................................................11
4. Закључак........................................................................................................................................11
5. Литература....................................................................................................................................12

2
 УВОД

Етика или наука о моралу (морална филозофија) је грана филозофије, која се бави феноменом
морала, обичајима, навикама и нормама којима се руководе људи у свом понашању. Реч
етика потиче од грчке речи етхос (навигација, случај, карактер).

Главне области изучавања етике су:

1. Метаетика
2. Нормативна етика
3. Примењена етика

Метаетика изучава моралне термине, логике моралних расуђивања.

Нормативна етика даје одговор на питање „Шта треба учинити?“. Њен основни задатак је
повезивање у логичку целину, различите норме, правила и вредности друштва.
Примењена етика је општа етика која се примењује у различитим областима друштвеног
живота.

ПОСЛОВНА ЕТИКА

Пословна етика је део примењене етике који се бави бизнисом. То је скуп принципа, норми и
стандарда понашања који усмеравају на појединце или групе у бизнису.
Колективна етика укључује етичке поступке у доношењу пословних одлука од стране
руководства и менаџмента компанија које се односе на спољашње субјекте и окружење, али
и на етичке односе унутар саме компаније.

Етика појединца говори о појединцу који не поседује елементарне принципе личне и

пословне етике и морала, који је спреман да изврши превару, да стави своје личне интересе
изнад колективних интереса и закона.

Према Лаури Неш пословна етика проучава примену личних норми на активности и циљеве
комерцијалних организација, док по Алберту Кару пословна етика није друштвена етика, већ
је „етика игре“, која се залаже за поштовање закона, али и стратегије која ће довести до
остварења добити.

Елементи пословне етике су одговорност, одлучивање, коорпоративна култура, пословна

комуникација и норме пословног понашања.
Најчешће заблуде у домену пословне етике су да је пословна етика више питање религије
него менаџмента, да су запослени сами по себи етични, да се етиком не може управљати и да
је то дисциплина за филозофе.

У пракси се често јављају етички проблеми. Они се јављају као последица сукоба између
личних и моралних ставова појединаца и вредности и ставова организације у којој појединац
ради.

3
Најчешћи проблеми су:

1. Проблеми сукоба интереса – примање мита, повећање личних прихода на штету

организације
2. Проблеми честитости - стварање монопола, давање лажних информација о
производу или услузи
3. Проблеми у комуникацији – лажно рекламирање, непотпуно обавештење о штетним
учинцима
4. Проблем организационих односа – злоупотреба ауторитета, одавање пословних
тајни.

Етичке дилеме се јављају на социјалном нивоу, нивоу утицајних група, на индивидуалном

нивоу, на нивоу унутрашње политике и односа. Постоје три критеријума за решавање
етичких дилема:

1. Утилатаристички приступ – обезбеђује добро за највећи број људи.

2. Приступ моралних права – уважава и штити основна права и права људи.
3. Приступ праведности – праведна расподела користи и штете за све људе.

КАТЕГОРИЈЕ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ

ВРЕДНОСТИ

Вредности се стварају у организацијама, јако су битне за човека зато што човек као људско
биће постоји само у свету вредности. Оне представљају сталне једноставне представе о
благодети која одговара потребама и интересима човека, организације и друштва.
Човек се у свом раду и понашању орјентише ка вредностима (материјалним, духовним и
идеалним). Вредности су претпоставке и резултат човековог рада и понашања у
организацијама. Он све вредности обједини у вредносни систем који му служи као смерница
у понашању и раду.

Резултати теоријско – емпиријских истраживања дају појам вредности истовремено

супростављен и подударан појму моралне чињенице. Чињеница се препознаје, док се између
вредности бира. Да би у организација нека одлука имала вредност за њеног члана, мора се
извршити избор шта је битније: лично, групно или организационо.

Филозофија располаже великим бројем класификација вредности, многи филозофи су

тврдили да је одређена вредност циљ живота и развили су теорије које се баве природом
вредности.
По Платону постоје инструменталне (вредности средства), интристичне (вредности циљева),
и посредујуће (садрже карактеристике и вредности средстава и циљева).
Платонов следбеник Сорли је прихватио Платонову поделу вредности, али је сматрао да се
инструменталне вредности односе на ствари а интристичне на људе.

4
Пери је вредности поделио у осам група (моралне, естетичке, научне, религиозне, економске,
политичке, правне и обичајне), док је Алехандро Кора разликовао чак девет врста вредности
(економске, инстиктивне, еротске, виталне, друштвене, религиозне, етичке, логичке и
естетичке). Луис је сматрао вредности формама доброг, поделио је у пет група.
Генерално теорије вредности се могу поделити у две велике групе, теорија где се вредност
повезује са интересом и теорија да су вредности објективне и да се могу препознати
интуицијом.

Практична филозофија указује на то да постоје и друге аналогије, које напуштају оквир

наведене поделе. У зависности од теорије, вредности се сматрају и апсолутним или
релативним, објективним или субјективним, природним или неприродним.

Вредности се могу разликовати и по њиховом садржају као и по знаку. Могу бити практичне
и духовне, више и ниже. Практичне вредности човек стиче кроз свој рад у организацији док
духовне стиче својим понашањем.

Све што је вредно за човека назива се благодет, она је универзална, апсолутна, безусловна и
требало би да је има сваки човек. Благодет је највиша вредност и то је вредност којој сви
људи теже, односно би требало да теже. Неки филозофи сматрају да не постоји такав скуп
вредности, док други филозофи као благодет дефинишу скуп вредности који чини: срећа,
задовољство, духовна љубав, одсуство страсти, мудрост, солидарност, Бог, одрицање,
напредовање, оданост, поштовање живота и воља за моћи.

Аристотел је сматрао да је срећа вредност којој сви људи теже, али је тврдио да се срећа за
различите људе састоји у различитим стварима и да је основ остварења среће, развијање
рационалних потенцијала. И они коју се са залагали за друге вредности, су тврдили да баш та
вредност је прави пут ка срећи. Аристип је истицао задовољство као главно средство за
стицање среће. Епикур је такође истицао задовољство као главну вредност, али опет за
постизање среће, која је по њему циљ живота.

У каснијим анализама главно место заузимају друштевене вредности. Конт је истицао ред и
прогрес, његова схватање се касније појављују у благо измењеном облику у
латиноамеричким верзијама позитивзма.

Из етичке теоријске историје су видљиви различити приступи разумевању хијерархије

вредности.

Социологистички приступ хијерархији вредности, почиње са интересима човека коју би

требало да буду потчињени интересима друштва. Пословни морал је средство потчињавања
личних интереса интересима организације, док више вредности, попут духовних вредности
су алат који човек користи да би организација произвела вредност.

5
 ИДЕАЛ

Идеал је узор, циљ, сврха, смисао и представља човекова правила опстанка, живота и
деловања. Представља максимално савршенство и највиши циљ коме би требало да се тежи
кроз понашање и рад.

Стварни идеали су само они који се директно остварају и доказују у садашњости и којима се
људи воде кроз свет организације рада. По савременом схватању идеал је вредносна и
ултимативна представа која одређује шта је добро а шта зло и шта је праведно.

Једну организацију чине конкретни људи, због тога треба размислити шта је то лични
морални идеал човека? Према разним теоријско-емпирисјким истраживањима лични идел је
стремљење ка срећи. Што значи да лични идеал има социјални значај, његови аспекти су
емоционални, схватање живота али и мотиви у организацији рада, однос према колегама у
организацији и њеном окружењу. Садржај идеала је условљен организационо-социјалном
средином. Идеал се формира претварањем организационе средине, која човека окружује, у
његов унутрашњи свет.

Социјални идеал одређује стил живота и морално орјентише друштво, док организациони
идел одређује стил живота, делатност организације и пословно моралну орјентацију
запосленог човека и на тај начин морално орјентше и организацију.
Управљање и организацију карактерише смена идеала зато што идеал одређује моралне
потребе личности човека организације. Када дође до промена у организацији долази до
корекције идеала. Тад наступају конфликти између организација и личности, организације и
групе. Смена идеала је праћена моралним конфликтом запослених и по верткикалној и
хоризонталној линији. Ти конфликти су заправо доказ о неслагању организационих и
индивидуалних циљева, мотива, моралних судова као и поступака.

Конфликти могу бити интерни и екстерни. Да би идентификовали конфликт морамо се

фокусирати на три ствари, на перспективу конфликта, на осећања попут неповерења,
искључивости и нестрпљивости, и на самом крају треба обратити пажњу на сукобе.
Они се могу једино решити уз комуникацију и компоромис. Компромис мора да се ослања на
принципе и начела моралности, зато што решење конфликта зависи од моралних особина
индивидуа односно њихвог васпитања.

Према социологији религије мора да постоји идеал јединства, у чијој основи лежи религија и
који представља виши морални идеал. У организацији морални идеализам је вера човека у
постојање принципа и правила понашања и рада у процесу управљања чије придржавање
омогућава да се очува достојанство појединца. Морални идеализам може да представља
неприхватање реалног живота у оргазниацији као и неприхватање организације у друштву, и
тада ступа морални нихилизам.

6
 ВРЛИНА И ПОРОК

По изворној дефиниција врлина је изврсност што је веома битно за етички смисао и садржај,
али укључује и значења као што су снага, храброст, одважност. У новијим теоријама врлина
и порок се представљају као добро и лоше, исправно и погрешно.

Сократ је отворио расправу о односу врлине и добра, по његовом схватању врлина и знање су
исто, као и да се не може знати шта је врлина ако се она не жели. Откриће постојања врлине
је последица знања и нико не чини зло свесно. По Сократу онај ко чини зло је једноставно у
неком тренутку то схватио као добро. Боље је трпети него наносити зло. Сократ повезује
етичке активности и идеју постајања душе. Душа је средиште бића она је бесмртна и наш
задатак у животу је да је јачамо и да се бринемо о њој. Аристотел је правио поделу на
интелектуалне и етичке врлине. Интелектуалне врлине постоје у теорији а етичке у пракси (за
постизање етичке врлине, потребно је стићи навике које ће омогућити правлине изборе у
понашању).

Из разних теоријских погледа може се закључити да врлина и порок могу да представљају

форме испољавања морала на нивоу личности и да указују на караткер човека. Опште
каракатериситке су:

1. Човек је несавршен, и морални човек се састоји од врлина и порока.

2. Врлине и пороци су карактеристике личности.
3. Људи се орјентишу на врлину како би сачували достојанство.
4. Врлине указују како се правилно понашати.

Класификација врлина:

1. Кардиналне – умереност, храброст, праведност (врлине античке Грчке)

2. Теолошке – вера, нада, љубав, (хришћанске врлине)
3. Интелектуалне – мудрост, наука, уметност
4. Моралне – праведност, умереност

Соловјев је у својој моралној филозофији истакао три способности човека, стид (однос према
материјалној природи), жалост (однос према свим живим бићама), страхопоштовање (однос
према нечем вишем). Ове способности као делове пословне етике могуће је тумачити као
осећања, правила деловања и врлине.

ДОБРО И ЗЛО

Добро и зло су основне и опште категорије етике и на њима су засноване све етичке
представе и категорије понашња и пословног деловања. Идеја добра има у вредност и место у
свим областима практичне филозофије, нарочито у етици. У етици идеја добра обухвата идеју

7
исправног. Исправно је оно што треба учинити када се поступци појединца укрсте, поред тога
добро укључује и друге области. Зло је супротан термин добру и увек се дефинише
негативно.
Садржај добра и зла је условљено идеалом моралности, добро је оно што нас приближава
идеалу, док нас зло од њега удаљава. Добар човек је онај који ствара добро у организацији, а
доброта се изражава у практичној делатности људи. Онај ко је добар је добар у понашању и
мислима, он жртвује своје интересе за добробит других.

У већини етичких учења добрим се сматра све што је корисно, али свођење добра на корист
шири границу добра и зла. За оставарење неког циља појединца може да буде корисно да се
направи неморални поступак. На овај начин иако је нешто било корисно урадити на крају
није испало добро већ сасвим супротно, довело је до зла.

Кад причамо о злу, оно што нам прво пада напамет је уништење, погибија и рушење. Зло
може бити природно (на њега човек не може да утиче) и социјално (које настаје под утицајем
појединца или мање групе људи). У савременој пословној етици појављује се морално зло као
што је: непријатељство (зло умерено према другим људима), штета према природи
(уништење природе зарад стицања профита), штета учињена организацији и другим људима
(насиље).

Не може се лепо дефинисати шта је добро а шта зло. Оно што је добро за једног човека или
организацију може да буде зло за другу. Један од примера за то је конкуренција у тржишној
економији у којој долазак до користи подразумева нечији губитак.
Једна појава може истовремено бити и добра и зла. Научно технички прогрес је добар за
развој човечанства, али као последица прогреса долази до еколошких и техолошких
катастрофа као и до развоја разних оружја.

Пословна етика изучава проблем избора између добра и зла. Када дође до моралног
конфликта у организацији примарни задатак је правилан морални избор. Морални избор се
састоји од избора понашања, деловања и мисли, човек мора да направи избор између
позитивне вредности и начина деловања (пример: избор између породичне среће и развоја
професионалне каријере).

МОРАЛНИ ДУГ

Када човек спозна вредност као моралну он има обавезу да је испуни, оствари и у односу
према себи, и у односу према другима и према организацији у којој ради. Моралне вредности
су обавезне, безусловне и универзалне.

Пословни морални дуг је форма контроле организације понашања појединца и исказивања

међусобног односа међу људима а и односа према организацији. Универзалност и
свеопштност су најбитније особине моралних норми.

8
Моралне норме су опште представе свих људи у организацији о правином раду, понашању и
управљању, оне су универзалне на њих не утичу појединци ни конкретна ситуација.
Да би се оствариле благодети организације у целини као и њених корисника, човек мора да
испуњава своје обавезе и да поштује права других људи.

САВЕСТ

Савест је битна категорија пословне етике и представља критичку оцену од стране самог
човека. Човек оцењује своје поступке, начине размишљања, неподударања са идеалом и
доноси закључке о неиспуњењу моралног дуга. У савреном пословном окружењу савест је
универзално правио и посебан случај. То је моћ духа односно ума, да разликује исправно од
погрешног приликом управљања и рада у организацији.
Савест представља специфичну форму стида, преноси у унутрашњи човеков свет мишљена
других људи из организације или ван ње. Формира се у процесу социјализације и васпитања
човека. Први облик ауторитативни се јавља у раном добу, повезује се за страхом од казне.
Хуманистичка савест је зрела савест, јавља се као одговност човека према себи самом. Савест
мозе бити емоционална (мука, грижа савест), човек сам себе прекорава и разумна (човек себе
умирује, умирује своју савест и налази оправдање за одступање од норми).

СТИД И КРИВИЦА

Стид изражава осећање кривице и представља схватање човека да његово понашање није у
складу са потребама других људи и/или са потребама организације. Такође човек може да
осећа стид и ако сматра да је његов рад у организацији моралан.

Настанак стида је последица:

1. Човекових негативних квалитета (лаж, агресија)

2. Човекових схватања о неодговорном понашању према организацији и општим
моралним принципима.
3. Друштвено и организационо непризнавање човека. Где он осећа стид јер се боји да
изгуби друштвени и професионални значај.
4. Појава стида као последица мешања других људи у приватни живот појединца

Кривица је доживљај појединца да својим понашањем и радом у организацији не испуњава

норме и дуг пред самим собом, пред Богом, пред другим људима и пред организацијом.
Осећај кривице не зависи од мишљења других људи, настаје само у случају када човек осећа
личну одговорност за оно што се догађа у организацији. Овај осећај је јако тежак и утиче на
психу човека и може бити неутралисан само чином опраштања.

СЛОБОДА

Реч слобода има два тумачења:

9
 1.Метафизчика могућност доношења одлука – слобода је својство да у одлучивању и
деловању човек не буде спречен околностима, потребама и судбином.
2. Друштвени податак поседовања одређене количине простора за кретање унутар
друштва и организације.
Један од основних значења слободе се односи на појам избора у смислу да слобода даје моћ
појединцу да изабере између две или више опција. Друго значање је да слобода представља
да чинимо оно што желимо.

Слобода произилази из унутрашњих мотива – човек је слободан само када поступа по својој
природи. Морална слобода човека је могућност опредељења и реализације моралних
позиција. Изражава се у избору правца и начина делатности.

Морална пословна делатност је спој објективних услова и субјективних чинилаца. Човек је у

свом раду ограничен природним, техичнко-технолошким, социјалним, правним и
организационим правилима и нормама.

С обзиром да је могућност избора суштина слободе, постоје услови који морају да се испуне
за слободан морални избор:

1. Одуство забране,
2. Свесност и схватање варијанти
3. Активност не сме да се извршава под утицајем моралних норми, навика и забрана.
4. Мора да постоје неки орјентири слободне воље.

МОРАЛНА ОДГОВОРНОСТ

Одговорност је сазнање одговарања или неодговарања моралним начелима делантости

човека. Морал представља извор историјске активности човека, организације и друштва, док
моралне вредности представљају стимуланс делатности човека и реализују се у пракси.

Морална одговорност је морално понашање човека према другим људима (уважавање других
људи, помоћ људима и сл.). Одговорност је могуће разматрати на три нивоа (личном,
друштевном, организационом).

Најважнији услови моралне одговорности су:

1. Слобода деловања – ако човек није извршио поступак по својој вољи онда за њега
није ни одговоран.
2. Намера деловања – намерно деловање не скида одговорност али је умањује.
3. Урачунљивост човека – да би човек могао да буде одговоран, он мора да буде у
могућности да разуме оно што се дешава и да може својевољно да заустави деловање
које може имати негативне последице. Неурачунљивим се признају психички
болесници.

10
 СРЕЋА

Срећа је глобална морална вредност, осећај задовољства због достизања циљева и представља
комплекс различитих доживљаја повезан са позитивном оценом живота. Сваки човек има
своју представу о срећи. Срећа укључује стање радости, одсуство бриге, осећање
испуњености, хармоније живота и одсуство узнемирености.

Као етичка категорија срећа је оцењивачка, мотивишућа и има императивни карактер. Срећа
је резултат узајамног субјективног и објективног хармоничног дејства. Она претпоставља
социјални значај.
Из хуманистичке етичке мисли произилази да је један од услова среће самореализација
личности и откривање духовног потенцијала човека.

Човек не може да осећа срећу ако сматра да његов живот нема смисао. Губитак смисла
живота је праћен депресијом и не зависи од материјалног и социјалног положаја човека.
Смисао живота и среће су повезани, зато што је смисао живота услов среће.

ЗАКЉУЧАК

Од самог почетка пословања и развоја предузећа и компанија, стицања профита, начина рада
и пословања, богатства и осталих погодности, које пружа добро и успешно пословање намеће
се једно питање: да ли пословање има додирних тачака са моралом? Посматрање односа
између пословања и етике може се проширити на начин рада, коришћење економских и
природних ресурса, руковођење предузећем, власничке односе, однос према запосленима,
квалитет рада, однос према локалној заједници, религији, држави.

Постоје многа питања и многи аспекти пословне етике за које још немамо одговоре. Једног
појединца карактеришу разне особине, али појединац када доноси одлуке у оквиру
организације или друштва, више се води начелима и правилима наметнутим од стране
већине. Зашто је то тако? Зашто појединац погази своја морална начела и принципе када
доноси одлуке са колективом? На ова питања је тешко дати одговор, да ли је то због страха да
ће бити одбачен од стране других ако не поступи по њиховим правилима или се једноставно
у групи осећа одважнијим.

Живимо у свету где се у доста организација врше разне преваре, људи који тамо раде не
значи да нису морални или да немају савест, него су једноставно спремни да погазе своје
принципе због организације, како би себи обезбедили посао и материјалну сигурност.

11
Пословна етика је оно што је неопходно, свест организација о људима и природи се мора
подићи и код нас а и у свету.

ЛИТЕРАТУРА

1. Вуковић М., Ристић П., 2010, Пословна етика, Висока школа струковних студија за
менаџмент у сабраћају
2. Милијевић М., 2010, Пословна етика и комуницирање, Универзитет Сингидунум
3. https://www.iep.utm.edu/ethics/ (Прегледано: 12.10.2019.).
4. http://ekonomski.net/ (Прегледано: 12.10.2019.).

12