Dobar čovek

Pavle Rak

Na Veliki Petak, 18. aprila 2014. godine, umro je Mirko Đorđević. Možda bi tim
povodom bilo dovoljno reći i napisati: umro je dobar čovek. I time izraziti tugu zbog
gubitka. Ali, živimo u vreme kada i najjednostavnije pojave ostaju neshvaćene i
kada čak i takvu očiglednu činjenicu kakva je nečija dobrota treba utemeljivati i
objašnjavati. Živimo u vreme kada je unaokolo mnogo zla, toliko mnogo, da nije
nimalo čudno što ljudi gube kriterijume i često više ne znaju šta je dobro a šta zlo,
čega se treba kloniti a čemu težiti. Nama u takvom vremenu najviše nedostaju ljudi
koji su svoj život posvetili traženju takvih kriterijuma, i koji su onda te kriterijume
dosledno i uporno primenjivali, ne bi li društvo u celini napravilo koji odlučniji
korak ka dobru. Takav je bio Mirko i zato će bez njega ovaj svet biti mračniji i lošiji
nego što je bio s njim.
Mnogi su o Mirku već napisali, i još će pisati, kao njegovi prijatelji kojima nije
smetalo što je bio vernik. Ima situacija kada je i ovo veliki kompliment. Sve zavisi
od toga kako se vera i crkva određuju prema važnim pitanjima svog vremena i
društva. Ja bih želeo da napišem nešto o tome kako smo prijateljevali baš kao
vernici i možda upravo zbog toga što smo vernici.
Mirko je bio vernik. To danas i ne mora da znači mnogo: po nekim sociološkim
definicijama vernik je onaj ko redovno ide u crkvu, bez obzira na to kako živi i za
kakve se vrednosti zalaže. U Mirkovom slučaju, međutim, to znači mnogo više. On
je spadao u kategoriju vernika kojima je vera promenila sve u životu i obavezala ih
da istinu do koje su došli pretaču u sopstveni život i šire oko sebe. Koji su ozbiljno
shvatili reči Gospoda: da idemo u svet i propovedamo jevanđelje. Koliko ko može.
Od desetak knjiga koje je napisao možda je najznačajnija knjiga o hrišćanskom
personalizmu, Sloboda i spas. U njoj je na jasan i najboljim primerima potkrepljen
način izložio svoje „vjeruju“: da je vera lična, slobodna i krajnje obavezujuća
odluka, za kojom odmah sledi ogromna odgovornost. Da, između ostalog, neko ko
prihvati Boga, ne može više nekritički, ne upoređujući ga sa jevanđeljem, da
prihvati i bilo koji zemaljski autoritet (pa makar taj autoritet bio i institucionalna
crkva). I tu su onda nastupili nesporazumi i nerazumevanja. Kada čovek koji ima
ličnu i slobodnu veru vidi da ključne institucije društva, među kojima je i crkva,
krše jevanđelske principe, on ne može da ćuti. Ne sme da ćuti. Baš zato što je
vernik, što voli crkvu, on stupa u borbu za njenu čistotu. Zato što voli svoj narod, on
želi da taj narod svojim delima uđe u Carstvo nebesko, a ne da svojim nedelima, pa
još bez pokajanja, od Boga bude odgurnut u krajnju tamu. Ali eto, u crkvi i narodu
koji sebe smatraju pravoslavnim, takva ljubav je kamen spoticanja.
Mirko je najpoznatiji po svojim člancima, predavanjima, javnim govorima, u kojima
je analizirao stanje u srpskoj crkvi i društvu za vreme ratova devedesetih godina. U
kojima je, koristeći jevanđelske kriterijume, razotkrivao i žigosao nejevanđelsku, a
ponekad i direktno zločinačku logiku i ideologiju, koju su, avaj, euforično prihvatali
mnogi (da ne kažem: skoro svi) u Srbiji i koju mnogi još i danas brane. Desilo mu se
nešto što je mogao očekivati: da ga najglasniji srpski „pravoslavci“ proglase
izdajnikom. Svi živimo taj apsurd: ljudi kojima je stalo do čistote crkve i koji bi
hteli da čista crkva pozove svoj narod na pokajanje za veoma konkretna nedela (a
pozivom na pokajanje valjda i počinje jevanđelje, i četrdesetodnevnim pokajanjem
se svaki vernik priprema da dočeka najveći praznik hrišćanstva, Vaskrsenje
Hristovo i ulazak u večni život sa Bogom) – odjednom su u očima same crkve (čast
izuzecima, kojih i nije tako malo kao što ponekad izgleda) i najrevnosnijih vernika
sumnjivi i nepoželjni. Nisu sumnjivi razni ratni huškači, ratnici i ratni profiteri, još
je manje sumnjiv njihov prljav, pa i krvav novac, kojim postaju „ktitori i priložnici“.
Ne, kame i kalašnjikovi nisu sumnjivi, a sumnjivi su pozivi na jevanđelski
maksimalizam, na ljubav prema svima, pa i neprijateljima, sumnjiva je želja da
crkva odgovorno obavi svoju dužnost duhovnog rukovođenja narodom.
Svojim ušima sam čuo jednog srpskog vladiku (da mu sada ne pominjem ime,
pokvarilo bi ovaj tekst posvećen Mirku) kako je u jeku napada na Bosnu, dok je
strana za koju se zalagao imala apsolutnu prednost na ratištima i činila šta god je
htela, govorio da crkveni poglavari nemaju prava da budu protiv svog naroda, čak i
kada ovaj greši. I naveo je primer Arona, koji se nije usprotivio kada je izraelski
narod, dok je Mojsije bio na Sinaju i od Boga primao ploče sa Zakonom, napravio
sebi zlatno tele i odavao se najgorem odstupništvu. Naravno, takvih primera, kada
su nerazumni poglavari raznih crkava krenuli protiv jevanđelja, sopstvene savesti,
protiv Boga – u istoriji hrišćanstva ima jako mnogo. Ali, ima i drugih primera.
Bernar od Klervoa je inicirao i propovedao drugi krstaški rat. Proslavljen je kao
svetac, zbog svojih dubokih teoloških spisa i duhovne poezije. A skoro nepoznati su
ostali njegovi monasi, koji su njega i celu zapadnu Evropu upozoravali da je
zauzimanje Svete zemlje silom i zločinima nešto što je samom Bogu najodvratnije,
da je sam pojam svetog rata duboko bezbožan. Hrišćanstvo se, međutim, održalo baš
njima zahvaljujući. Tolstoja je ruska crkva izopštila, najviše nakon optužbi i
zalaganja jednog drugog sveca (izvanrednog pisca o doživljavanju Hrista u
euharistiji) koji je podržavao vođu ruskih pogromaša, a Tolstoj je, iako ogorčen,
nastavio sa svojim (neortodoksnim) pisanjem o jevanđelju kao knjizi apsolutne
ljubavi Božije i dosledno tome propovedao pacifizam. Primera ima mnogo. Svaki je
jedinstven, neuporediv. Kao što su jedinstvene okolnosti i neuporedivi ljudi i njihovi
životni izbori. Ne upoređujem, ne svrstavam. Još manje izjednačavam. Zato se
usuđujem da u ovom kontekstu pomenem i samog Gospoda Isusa Hrista, koga je
njegova crkva osudila na smrt i predala rimskim vlastima da tu osudu izvrše.
„Blaženi mirotvorci, jer će biti nazvani Božijim sinovima“. Mirko je umro na Veliki
Petak, kad i Isus. Nadam se, verujem, da će za svojim Gospodom ustati i ući u
Carstvo Božije.
Na Veliku subotu 2014.

-----------

Partijski drugovi
Pavel Domonji

Kišobran patrijarha Pavla – tako se zove knjiga Mirka Đorđevića, u izdanju

Peščanika.
Knjigu sam dobio kada sam sa Pavelom Šipickim Šagijem bio kod Mirka u gostima,
odnosno u „crkvi“, kako obično kažemo. Crkva za nas trojicu nije nikakvo
arhitektonsko zdanje, niti mesto gde se čatuje sa transcedentalnim, nadljudskim
autoritetom, nego drugo ime za opuštenu, slobodnu i otvorenu raspravu.
Mirko je, to znaju svi koji su ga upoznali, elokventan i duhovit sagovornik. Uprkos
godinama, njegov spoznajni eros funkcioniše besprekorno, interesovanja su mu živa
i svestrana, misli sveže, a mentalna kondicija mu je izvrsna.
Svojom spisateljskom praksom, svojim knjigama, brojnim ogledima, osvrtima i
komentarima, Mirko vrši religijsku funkciju – povezuje čitaoce u zajednicu Duha
Svetog. Taj Duh ne prebiva (samo) ispod pozlaćenih kupola i oslikanih svodova,
nego i kod njega u dvorištu, u druženju i raspravi nas ateista i njega vernika.
Mirko hoće da modernizuje pravoslavlje. To je u Srbiji đavolski težak poduhvat i
nije moguć bez kritike. Kada se svojevremeno pojavila njegova knjiga „Znaci
vremena“, u beogradskom Domu omladine je rečeno da se ona više traži u Bosni
nego u Srbiji, da je više čitaju franjevci nego pravoslavci. Uzgred budi rečeno,
gotovo polovina tiraža te knjige je izgorela prilikom NATO bombardovanja, jer
izdavač nije na vreme povukao sve primerke iz štamparije. Nisam siguran da među
onima koje Mirko kritikuje nema i takvih koji bi sličnu sudbinu poželeli i ostalim
njegovim knjigama.
Flober reče: „Ne dodiruj idole, ostaće ti njihova pozlata na prstima“. Ko nije u
stanju da se suoči sa ružnim licem idola (čitaj: crkvenih svetaca i betmena sa
debelim kajlama i skupim džipovima), taj teško da spada u zajednicu Duha Svetog.
Kako li će samo takvi besneti i vrištati kada Mirku jednog dana izađe i knjiga o
svetosavlju kao (književnoj) laži.
Raj nije na nebu, a pakao na zemlji. Obe destinacije su tu, deo su naše svakodnevice
i naših života: tragičnih ili komičnih, ružnih ili lepih, ali naših. Kakva kolosalna laž
– verovati da je Hrist, radi našeg spasa, umro razapet na krstu. Otkad je čovek
postao nalik Bogu, nema više nikog ko bi mogao da nas spasi, sem nas samih.
Dobra dela prema tome treba činiti zbog dobrih dela, a ne zbog nebeskih VIP
salona. U Srbiji ima ljudi koji, poput Mirka, čine i stvaraju dobra dela. Međutim,
toliko ih je da svi mogu, bez straha da će jedni drugima gaziti po prstima, stati pod
jedan kišobran. Običan. Kineski.
Za razliku od Mirka, ja nisam vernik. Meni je više stalo do Alana Forda, nego do
žitija svetih, više do Felinija i Tita Brasa, nego do svih srpskih patrijarha. Moj
teorijski junak je Darvin, a ne Hrist. Međutim, teško mi je da se ne složim sa njim
da bi riđobradi Nazarećanin, kada bi se kojim slučajem pojavio u Srbiji, bio na
strani siromašnih i obespravljenih. Siguran sam i da bi on, uprkos protokolu, našao
vremena da sa Mirkom malo posedi na klupi u dvorištu.
Verujem da bi dva partijska druga imala šta da kažu jedan drugom.
-----------

Mirkov Isus

Piše: Svetlana Lukić, Slobodna Evropa

Ja sam ateista, ali sam zbog Mirka Đorđevića poverovala da anđeli možda stvarno
postoje. Umro je na Veliki petak, baš kada i njegov Isus Hrist. Često smo za
Peščanik pričali o tom događaju na Golgoti. Mirko je uvek govorio da je do tog
stradanja moralo doći, jer je tako Isus svetu i čoveku ostavio poruku da bez žrtve i
stradanja nema vaskrsenja, da bez pasije i strasti život nema smisla; nema smisla
ako se čovek ne bori za neku uzvišenu i plemenitu ideju. Danas nikome od nas koji
smo ga voleli to nije uteha, ali Mirkov život jeste imao smisla. Ceo svoj život je
posvetio tome da zemlja u kojoj je rođen bude bolje mesto za život. Govorio je da je
Isus u stvari ponudio prostu formulu, da ljudi moraju da stvore zajednicu u kojoj
postoji duh koji će ih držati u ljudskoj iskrenosti i veličini, zajednicu u kojoj treba
da se opredele između dobra i zla.
Poslednji susret sa svojom državom, sa svojom Srbijom, Mirko je imao prekjuče
kada je u policiji odgovarao na pitanje da li se plaši zbog toga što ga je jedna
klerofašistička organizacija stavila na svoj spisak neprijatelja srpstva. Nije bio od
velike pomoći policiji i tužilaštu jer ih se nije plašio, nikoga nije hteo da osuđuje i
nikoga da kazni. To sam videla mnogo puta na tribinama Peščanika na kojima su ga
napadali razni desničari i fašisti, često sa brojanicama na rukama i krstovima oko
vrata. Strpljivo bi ih slušao, osmehivao se i čekao da dođe do reči. Bilo mu je teško
što su tim mladićima srca otrovana mržnjom, kako je govorio.
Mirka Đorđevića na spiskove neprijatelja nije stavljao samo neuki polusvet okupljen
u raznim opskurnim organizaciama, nego i mnoge vladike SPC i tzv. patriotski
intelektualci koji mu nikada nisu oprostili što je godinama pisao i govorio o njihovoj
odgovornosti za rat i ratne zločine, o njihovoj odgovornosti što su i mladića, kako je
oslovljavao Isusa, i krst, upotrebljavali da opravdaju srpske zločine i zločince.
Najveći greh je kad se nacionalna, intelektualna elita odluči da laže. Mirko je
godinama, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, u javnosti demistifikovao i
razotkrivao te laži koje su dopirale iz crkve, akedemije, iz vrhova vlasti.
Mirko Đorđević je bio dobar čovek; on je stvarno ljubio bližnjeg svog. Za koliko se
nas to danas uopšte može reći a da ne zvuči ironično, pa i cinično. Pored njega,
vernika, nikada se kao ateista nisam osećala loše, neprijatno, neadekvatno. Tešio me
je često citirajući upravo ateiste koji su pisali o Isusu. Najviše je voleo Krležinu
definicija Hrista, kad god bi je citirao polazile su mu suze na oči: „Isus je astralni,
zvezdani ljiljan u mučionici Velikog inkvizitora, i tako će on stajati pred nama i to
će biti opomena.“
Ako anđeli postoje, onda Mirko Đorđević mora biti jedan od njih.