11.

Ekonomska i socijalna prava

S. Bajić, O štrajku sa zauzimanjem fabrika, 1939; Č. Bogićević, Država i sloboda rada, 1996;
Međunarodno radno pravo – od ideje do akcije, 1995; Pravo socijalne integracije, 2004; D.
Božanić, Ekonomska, socijalna i kulturna prava – priručnik za nacionalne institucije za ljudska
prava, 2005; M. Delević-Đilas i dr. (ur), Ostvarivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava,
1999; V. Dimitrijević i dr, Kulturna prava, 1999; E. Fleicher, Štrajkovi radnika kao ekonomsko
sredstvo borbe radnika za ugovorno regulisanje radnih odnosa, 1935; D. Jerinić, Zasnivanje i
prestanak radnih odnosa u međunarodnom i jugoslovenskom pravu, 1997; M. Josipović, R.
Momčilović, Radnopravni odnosi u teoriji i praksi, 1996; B. Košutić, D. Mitrović, Autonomno
pravo sa posebnim osvrtom na kolektivne ugovore , pravo na štrajk, i lock out u uporednom i
našem pravu, 1996; B. Krivokapić, Evropska socijalna povelja, 2002; B. Lubarda, Rešavanje
kolektivnih radnih sporova – metodi i institucije, 1999; Evropsko radno pravo, 2004; O.
Milisavljević, Prava zaposlene žene za vreme trudnoće i posle porođaja : po propisima
Međunarodne organizacije rada, propisima o radnim odnosima i propisima o društvenoj brizi o
deci i finansijskoj podršci porodici sa decom, 2003; A. Nikolić, Međunarodno radno pravo,
1985; I. Simović-Hiber, Savet Evrope i kulturna prava, 2002.

G. Basta, “Socijalna prava u uslovima tržišne privrede”, Pravo i privreda, br.1-4, 1994, 268-274;
V. Hadži-Vidanović, «Ljudska prava lica s hendikepom u Srbiji i Crnoj Gori – pravni okvir», u:
S. Madacki, M. Živanović, Ljudska prava osoba sa invaliditetom, 2006; «Stanarsko pravo u
međunarodnom poretku», Godišnjak, 2006; A. Kartag-Odri, “Kulturna prava kao ljudska prava”,
Pravni život, br. 12, 1996, 1065-1075; V. Koštunica, “Opšta deklaracija i socijalna prava”,
JRMP, br. 12, 1989, 23-37; Lj. Kovačević, “Normiranje socijalnih prava u Savetu Evrope”,
Strani pravni život, br. 1-2, 2005, 217-260; “Evropska socijalna povelja – zagarantovana prava,
ugovorne obaveze i nadzorni mehanizam”, Radno i socijalno pravo, br. 1-6, 2005, 550-571; Č.
Kukataš, “Postoje li kulturna prava”, Treći program, br. 111, 2001, 219-252; B. Lubarda,
“Sloboda rada i sloboda ugovaranja”, Pravni život, br. 5-6, 2002, 107-118; “Kolektivni radni
sporovi u uporednom pravu – Osnovni principi i metodi rešavanja”, Anali, br. 6, 1990, 725-735;
“Sloboda sindikalnog udruživanja – univerzalni i evropski standardi” u: R. Brković, Radno pravo
u uslovima tranzicije, 2003; “Međunarodni radni standardi”, Pravni život, br. 11-12, 1994, 1713-
1727; B. Lubarda, “Osnovna obeležja sistema socijalnog osiguranja (socijalne sigurnosti) u
uporednom pravu”, u: V. Brajić, Problemi zaposlenosti, radnih odnosa i socijalne zaštite u
uslovima prelaska na tržišnu privredu, 1993, 135-155; “Sindikati zaposlenih i udruženja
poslodavaca na nivou Evropske unije i SR Jugoslavije”, Privreda u promenama, 1996, 636-646;
“O konceptu prava na štrajk u uporednom i međunarodnom radnom pravu”, Radno i socijalno
pravo, br. 1-3, 1997, 253-268; “Radnopravni položaj u pravu Evropske unije : komunitarno
socijalno pravo!” u: M. Mitrović, Pravo Evropske unije, 1998, 103-116; “Individualna i
kolektivna prava učesnika štrajka i njihova zaštita”, Radno i socijalno pravo, br. 3-6, 1998, 111-
122; “Osnovni ciljevi radnog zakonodavstva – socijalna pravda, mir i konkurencija”, Pravni
život, br. 10, 2001, 563-576; “Socijalna prava i univeryalne vrednosti”, Pravni život, br. 11, 2005,
747-762; “Usklađenost prava i prakse Srbije i Izmenjene evropske povelje”, Radno i socijalno
pravo, br. 1-6, 2005, 63-86; B. Marković, “Socijalna prava zaposlenih u Evropskoj uniji”, u: D.
Mitrović (ur), Pravo Evropske unije, 1998, 117-134; A. Molnar, “Demokratija i osnovna prava
čoveka, s posebnim osvrtom na osnovna socijalna prava”, u M. Popović, L. Klajn, A. Molnar
(ur), Đorđe Tasić i prava čoveka, Novi Sad, 1993, 57-68; B. Šunderić, »Socijalna prava i radni
odnosi u novom svojinskom okruženju«, Pravni život, br. 11-12, 1994, 2143-2168; M. M.
Toroman, »Zakonsko regulisanje prava na štrajk«, Anali, br. 3-4, 1993; D. Türk, “Neka aktuelna
pitanja ostvarivanja ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava u svetlu rasprava u organima UN”,

1
Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, br. 56, 1989 (Supplement), str. 691-696; B. Vukas,
“Međunarodna organizacija rada i zaštita prava čovjeka”, JRMP, br. 12, 1989, str. 91-121.

 P. Alston K. Tomaševski (ur), The Right to Food, 1984; K. Arambulo, Strengthening the
Supervision of the International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights: Theoretical
and Procedural Aspects, 1999; R. Beddard, Economic, Social and Cultural Rights: Progress and
Achievement,1991; L. S. Bell, N. J. Andrew, P. Ilan, (Ur), Negotiating Culture and Human
Rights, 2001; A. Chapman, R. Sage, (ur), Core Obligations: Building a Framework for
Economic, Social and Cultural Rights, 2002; F. Coomans, F van Hoof (ur), The Right to
Complain about Economic, Social and Cultural Rights, 1995; M. Craven, International
Covenant on Economic, Social and Cultural Rights: A Perspective on its Development, 1995; L.
Despouy, Human Rights and Disabled Persons, 1993; K. Drzewicki, C. Krause, A. Rosas (ur),
Social Rights as Human Rights, A European Challenge, 1994; A. Eide, C. Krause, A. Rosas (ur),
Economic, Social and Cultural Rights, 2. izd, 2001; A. Eide i dr, Food as a Human Right, 1984;
K.D. Ewing, The Right to Strike, 1991; I. Farquhar, A. Sorkin. (ur), Economic and Social Aspects
of Occupational and Environmental Health, 1998; B. K. Goldewijk, Where Needs Meet Rights:
Economic, Social and Cultural Rights in a New Perspective, 1999; B. K. Goldewijk, A. C.
Baspineiro and P. C. Carbonari, Dignity and Human Rights: The Implementation of Economic,
Social and Cultural Rights, 2002; S. Liebenberg, P. Karrisha, Socio-Economic Rights in South
Africa, 2000; F. Matscher (ur), The Implementation of Economic and Social Rights, 1991; T.
Novitz, Interntional and European Protection of the Right to Strike: A Comparative Study of
Standards Set by the ILO, The Council of Europe and the European Union, 2003; B. G.
Ramcharan, Judicial Protection of Economic, Social and Cultural Rights, 2005; M. Scheinin (ur),
Constitutionalism and the Welfare State - Nordic Perspectives, 2001.

P. Alston, “The UN Specialized Agencies and the Implementation of the International Covenant
on Economic, Social and Cultural Rights”, Columbia Journal of Transnational Law, Vol. 18, no.
2, 1979, 79-118; “Out of Abyss – The Challenges Confonting the New U.N. Committee on
Economic, Social and Cultural Rights”, HRQ, Vol. 9, 1987, 332-381; ”The Committee on
Economic, Social and Cultural Rights” u: P. Alston (ur), The United Nations and Human Rights:
A Critical Appraisal, 1992, 473-508; “The International Covenant on Economic, Social and
Cultural Rights” u: Manual on Human Rights Reporting: Under Six Major International Human
Rights Instruments, 2. izd, 1997, 65-169; K. Arambulo, “Drafting an Optional Protocol to the
International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights: Can an Ideal Become a
Reality?”, U.C. Davis Journal of International Law and Policy, Vol. 2, no. 1, 1996, 111-136;
“Improving Supervision of the International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights”,
u: M. Bulterman i dr. (ur), To Beahr in Our Minds, Essays on Human Rights from the Heart of
the Netherlands, 1998, 9-23; “Economishe, sociale en culturele mensenrechten: een juridische en
politicologische benadering”, u: B. Hessel i dr, Het recht over de schutting – de rol van de jurist
bij interdisciplinair onderzoek, 1997, 235-248; D. Beetham, “What Future for Economic and
Social Rights?”, Political Studies, Vol. 63, 1995, 41-60; A. Berenstein, “Economic and Social
Rights and Their Inclusion in the European Convention on Human Rights – Problems of
Formulation and Interpretation”, Human Rights Law Journal, Vol. 2, 1981, 257-280; M. Bossuyt,
“La distinction juridique entre les droits civil et politiques et les droits economiques, sociaux et
culturels”, Revue des droits de l'homme, vol. 8, 1975, 783-820; L. Farha, “Is There a Woman in
the House?: Re-Conceiving the Human Right to Housing”, Canadian Journal of Women and the
Law, vol.14, 2002, 118-141; B. Gernigon, “ILO Principles Concerning the Right to Strike”, u
International Labour Review, vol.137, 1998; M. Pellonpaa, “Economic, Social and Cultural
Rights”, u R. Macdonald, F. Matscher, H. Petzold (ur), The European System for the Protection
of Human Rights, Dordrecht, 1993, str. 855-874; M. Scheinin, “Women’s Economic and Social
Rights as Human Rights: Conceptual Problems and Issues of Practical Implementation”, u: L.

2
Hannikainen, E. Nykänen (ur), New Trends in Discrimination Law - International Perspectives,
1999, 1-28; C. Tomuschat, “The Right to Work”, u A. Rosas, J. Helgesen (ur), Human Rights in
a Changing East/West Perspective, 1990, str. 174-199.

Ekonomskim i socijalnim pravima štiti se ekonomski i socijalni položaj

pojedinaca. Njihovim uživanjem stvaraju se preduslovi za uživanje svih drugih prava i
ravnopravno učešće pojedinaca u društvenom životu. Univerzalni međunarodni
instrument kojim se štite ova prava je Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i
kulturnim pravima (PESK). Konvencije Međunarodne organizacije rada (MOR) takođe
su važne za zaštitu ovih prava, naročito prava na rad. Na regionalnom planu, najvažniji
međunarodni ugovor koji se bavi ekonomskim i socijalnim pravima je Evropska
socijalna povelja (ESP), usvojena u okviru Saveta Evrope.1 Njena specifičnost je u tome
što, kao i kod nekih drugih ugovora usvojenih pod okriljem Saveta Evrope (npr.
Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima), države nemaju obavezu da
prihvate sve njene odredbe. Time se postiže fleksibilnost i omogućava da ga države lakše
ratifikuju, jer mogu da usvoje samo delove koji im najviše odgovaraju. S druge strane,
pošto se uvek propisuje obavezno usvajanje nekog broja odredbi iz određene oblasti,
obezbeđuje se da obaveze država imaju stvarno, a ne samo deklarativno značenje. I
zakonodavstvo Evropske unije bavi se socio-ekonomskim pravima. U EU ekonomska i
socijalna prava se prihvataju i štite kao deo politike uspostavljanja socijalne pravde, a
Evropska povelja o ljudskim pravima štiti i ova prava.

UDP sadrži i građanska i politička i ekonomska i socijalna prava. Budući da nije

imala karakter međunarodnog ugovora, već je bila deklaracija GS UN, odmah posle
njenog usvajanja 1948. odlučeno je da se izradi obavezujući međunarodni ugovor kojim
bi se obuhvatila sva ljudska prava. Međutim, ovo nije bilo moguće. Jedan od glavnih
razloga bio je stav da će ekonomska, socijalna i kulturna prava, kao prava programskog
karaktera, ugroziti zaštitu građanskih i političkih prava, za koja se smatralo da su jedina
ljudska prava u pravom smislu reči. Ovo mišljenje su zastupale zapadne zemlje, dok su
zemlje tadašnjeg socijalističkog bloka davale primat ekonomskim i socijalnim pravima.
Tako su izrađena dva pakta, jedan o građanskim i političkim pravima, i drugi o
ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.2

11.1. Priroda ekonomskih i socijalnih prava

Ekonomska i socijalna prava imaju različitu prirodu od građanskih i političkih

prava. To je prvenstveno zbog njhovog sadržaja i načina na koji se implementiraju
(uživaju). Građanska i politička prava su neposredno primenjiva, dok su ekonomska i
socijalna uglavnom programska i postepeno se uvode. Dakle, specifičnost ekonomskih i
socijalnih prava je u tome da se ona ne mogu u potpunosti ostvariti za kratko vreme, jer
su sredstva za njihovo sprovođenje ograničena i zavise od stepena ekonomske
razvijenosti države. Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava (KESK) prihvata
da je nemoguće odmah u potpunosti ostvariti sva ova prava, ali smatra da to ne znači da u
tom pogledu ne postoje obaveze država. Obaveza države da sprovede i primeni ova prava
1
Povelja je usvojena 1961. a stupila na snagu 1965. godine. Posle toga usvojen je i jedan broj protokola
kojima su se uvela neka nova prava ili ojačali sistemi nadzora. ESP je revidirana 1996. a uspostavljen je i
sistem nadzora putem kolektivnih predstavki.
2
Vidi I.2.1.

3
drugačija je od obaveza koje ona ima u pogledu građanskih i političkih prava, ali države
moraju da preduzmu korake do maksimuma svojih mogućnosti da bi postepeno
obezbedile puno ostvarivanje prava priznatih PESK (čl. 2 st. 1). Neophodno je biti
fleksibilan i uspostaviti ravnotežu između realnosti i teškoća koje neka zemlja ima, i
njene obaveze da obezbedi uslove za realizaciju ovih prava. Opšti komentar br. 3 KESK
ukazuje na prirodu obaveza država potpisnica PESK. Njime se priznaje programska
priroda ovih prava, ali se dodaje:

dok se puno ostvarivanje relevantnih prava može ostvariti progresivno, korake

koji tome vode treba preduzeti u kratkom vremenskom periodu po stupanju na snagu
Pakta u određenoj državi. Takvi koraci treba da su slobodni, konkretni i usmereni što je
moguće jasnije ka ostvarivanju obaveza priznatih u Paktu. 3

Komitet smatra da uspešna implementacija ovih prava mnogo više zavisi od

aktivnog stava države prema njhovom ostvarivanju i preduzimanja mera nego od
materijalnih sredstava. U istom komentaru, Komitet je utvrdio da pojedina prava
garantovana paktom mogu biti i neposredno primenljiva. Ovo se pre svega odnosi na
zabranu diskriminacije.

Ovakav stav se potvrdio i odlukom Komiteta za ljudska prava u slučaju Zvan de

Fris protiv Holandije.4 Evropski sud za ljudska prava je u slučaju Gajgusuz protiv
Austrije5 konstatovao da je povređen član 14 EKPS time što su vlasti uskratile
podnosiocu predstavke, turskom državljaninu, pravo na novčana primanja na osnovu
osiguranja za slučaj nezaposlenosti zato što nije bio austrijski državljanin. Zabrana
diskriminacije i načelo jednake nadoknade za rad iste vrednosti žena i muškaraca se često
utvrđuje u presudama Evropskog suda pravde6.

Istovremeno, neka prava garantovana u PESK nisu prema mišljenju Komiteta

programske prirode, već su neposredno primenljiva:

(P)ostoji veliki broj odredbi Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i

kulturnim pravima, uključujući članove 3 (jednakost muškaraca i žena), 7 (a) (pravični i
povoljni uslovi rada u smislu pravične naknade i jednake naknade za rad iste vrednosti),
8 (sindikalna prava), 10 (3) (zaštita dece i omladine od privrednog iskorišćavanja), 13 (2)
(a) (besplatno i obavezno osnovno obrazovanje), (3) (sloboda izbora školskih ustanova
na strani roditelja) i (4) (pravo osnivanja školskih ustanova) i 15 (3) (sloboda naučnog
istraživanja i stvaralačke delatnosti) koje je moguće odmah primeniti putem pravosudnih
ili drugih organa u domaćem pravnom sistemu bilo bi teško prihvatiti ocenu da navedene
odredbe nisu samoizvršive.7
Osnovni argument u prilog programskog karaktera ovih prava je činjenica da
podrazumevaju uplitanje države u tržišnu ekonomiju i povećanje javne potrošnje. Ovo
neki autori smatraju važnim argumentom za tvrdnju da se priznajući ovim pravima status

3
UN Doc. E/1991/23.
4
Zwaan-de Vries v. Netherlands, CCPR/C/29/D/182/1984 (1987).
5
Gaygusuz v. Austria, App. No. 17371/90 (1996).
6
Vidi slučajeve Bilka, C-170/84 (1986) i Jenkins protiv Kingsgate, C-96/80 (1981).
7
General Comment No. 3, HRI/GEN/1/Rev. 7, str. 16, st. 5.

4
ljudskih prava umanjuje značaj građanskih i političkih prava.8 Međutim, insistiranje na
razlikama između građanskih i političkih i ekonomskih i socijalnih prava je preterano i
sve manje odgovara realnosti. Na primer, za poštovanje mnogih građanskih i političkih
prava nije dovoljno da se država samo uzdrži od njihovog kršenja, već mora preduzeti i
određene pozitivne mere (na primer, obezbediti besplatnog branioca kao garantiju prava
na pravično suđenje).

Iako stepen ostvarivanja ovih prava zavisi od ekonomske razvijenosti, KESK je

zaključio da države, čak i kad su nerazvijene, moraju da obezbede makar minimum
svakog prava koje PESK garantuje. Tako se, na primer, smatra da država u kojoj mnogi
gladuju ili nemaju ni osnovnu zdravstvenu zaštitu, očigledno ne izvršava svoje obaveze
prema PESK. Takvo stanje može se opravdati jedino ako vlada dokaže da je iskoristila
sva raspoloživa sredstva da bi ispunila te osnovne obaveze.

S druge strane, iako se ekonomska, socijalna i kulturna prava postepeno

obezbeđuju, države moraju to da čine efikasno i što je brže moguće. Neki autori smatraju
da ovaj izraz podrazumeva da socijalno blagostanje mora da ima prioritet u odnosu na
potrošnju države u ostalim oblastima. 9 Evropski komitet za socijalna prava je u slučaju
Autism – Europe protiv Francuske zaključio da, kada je obezbeđivanje nekog prava
kompleksno i izuzetno skupo, država mora preduzeti mere da bi se u razumnom roku
ostvarili ciljevi Evropske socijalne povelje.10

Takođe se smatra da su politička i građanska prava pretežno negativna, jer pre

svega obavezuju državu da se uzdrži od određenih postupaka, dok su ekonomska i
socijalna prava pozitivna jer zahtevaju aktivnost države. Zato se misli da su politička i
građanska prava „besplatna“, a ekonomska i socijalna prava „skupa“ jer iziskuju ulaganje
države.

Najčešći argument za razlikovanje ove dve kategorije prava je da su ekonomska i

socijalna prava neutuživa. Međutim, tako odlučna tvrdnja nije sasvim tačna. Naime,
utuživost ne treba striktno vezivati za neposrednu primenu pojedinih prava u sudskom
postupku. Iako je logično da će ona prava koja su neposredno primenljiva ujedno biti i
utuživa, to ne znači da programska prava nisu bez sudske zaštite.

Prema Ustavnom sudu Južnoafričke Republike „(M)noga građanska i politička

prava… daće povoda sličnim budžetskim izdacima bez ugrožavanja sopstvene utuživosti.
Činjenica da će ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava neizbežno prouzrokovati
budžetske izdatke ne predstavlja prepreku njihovoj utuživosti. U najmanju ruku, socio-
ekonomska prava mogu se štititi uzdržavanjem od nedoličnih nasrtaja. 11

8
Vidi više: A. Eide, “Economic, Social and Cultural Rights as Human Rights” in A.Eide, (ur.), Economic,
Social and Cultural Rights, Dordrecht/Boston/London, 2001.
9
Trubek, “Economic, Social and Cultural Rights in the Third World”, u T. Meron (ur), Human Rights in
International Law, Oxford, 1984.
10
International Association Autism-Europe (IAAE) v. France, Com. No. 13/2002 (2003).
11
Certification of the Constitution of the Republic of South Africa, 1996 1996 (4) SA 744; 1996 (10) BCLR
1253 (CC), st. 78.

5
 Postoje neki kriteriji koji mogu da posluže kao osnov za utuživost socijalnih i
ekonomskih prava. Jedan je formulisao KESK u Opštem komentaru br. 3, utvrđujući
obavezu država da obezbede minimum uslova radi uživanja ekonomskih i socijalnih
prava ispod kojeg se ne sme ići i koji važi za sve države članice - koncept „minimalne
suštinske obaveze“ (minimum core of rights). Isti stav je izražen i povodom prava na
odgovarajuću ishranu kada je Komitet u svom Opštem komentaru br. 12 12 konstatovao da
se Pakt krši ako država ne osigura na zadovoljavajući način „bar minimum potreban da
se bude slobodan od gladi.“

Evropski sud pravde je takođe usvojio ovo načelo u odlukama koje se tiču
primene komunitarnog prava iz oblasti socijalnih prava. Tako je npr. jednom prilikom
zaključio: „(M)ora se imati u vidu da Direktiva 93/104 samo ustanovljava minimalne
zahteve potrebne za harmonizaciju organizacije radnog vremena na nivou Zajednice i
ostavlja državama članicama da usvoje neophodne programe za implementaciju i
primenu ovih zahteva. U pogledu uslova za uživanje prava na plaćeni godišnji odmor
ove mere se mogu razlikovati, ali... ova direktiva ne dozvoljava državama članicama da
ospore samo postojanje ovog prava, izričito garantovanog svim radnicima“. 13

Drugi kriterijum je tzv. koncept „minimalnog praga“ (minimum threshold of

rights) koji predstavlja kvantitativnu vrednost pojedinačnog prava i uveden je da bi se
minimalni standardi prilagodili uslovima u nacionalnim zakonodavstvima. Postoji još
jedno merilo koje polazi od načela da zakonodavne mere mora da prate dobro usmerena
politika i programi koje sprovodi izvršna vlast. Programi moraju po sadržini biti razumni,
ali i njhovo sprovođenje mora takođe da bude razumno. Ovaj pristup je izrazio Ustavni
sud Južnoafričke Republike u nekoliko presuda, gde je cenio ne samo da li su ispunjeni
minimumi određenog prava, već i da li su mere koje vlada preduzima radi unapređenja
socio-ekonomskih prava razumne (reasonableness review)14.

Mada se stav da da su ekonomska i socijalna prava neutuživa u novije vreme

menja, praksa sudova i međunarodnih tela ipak je još nedovoljno razvijena u poređenju s
praksom u rešavanju sporova povodom ostvarivanja građanskih i političkih prava. Zbog
toga se za tumačenje obima i sadržaja ovih prava treba oslanjati na Opšte komentare
KESK, koji se zasnivaju na višegodišnjem iskustvu u razmatranju izveštaja država
ugovornica, kao i na zaključke Evropskog komiteta za socijalna prava i Komiteta
nezavisnih eksperata. Uz to, mora se uzeti u obzir i praksa nekih nacionalnih i
međunarodnih sudova i međunarodnih tela koji su se bavili tumačenjem i određivanjem
obima i domašaja ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava.

11.2. Pravo na rad i prava iz radnog odnosa

11.2.1. Pravo na rad

12
UN Doc. E/C.12/1999/5.
13
BECTU C-173/99 (2001).
14
Government of the Republic of South Africa v Grootboom, CCT 11/00 (pravo na stanovanje),
Soobramoney v. Minister of Health, KwaZulu-Natal, CCT 12/97 (pravo na najviši standard fizičkog i
mentalnog zdravlja) i Minister of Health v. TAC, CCT 8/02 (pravo na najviši standard fizičkog i mentalnog
zdravlja).

6
 Pravo na rad predstavlja jedno od osnovnih socijalnih prava. Ono omogućava
ekonomsku nezavisnost pojedinca i pun razvitak i ostvarenje njegove ličnosti. Pravo na
rad ne znači da svako lice ima pravo na zaposlenje. Ono pre svega znači pravo da svako
ima mogućnost da obezbedi sredstva za život radom koji je slobodno izabrao ili prihvatio
(čl. 6. st. 1. PESK i čl. 1. st. 2. ESP).

KESK ne očekuje da u nekoj državi postoji puna zaposlenost. Ni bivše zemlje

realnog socijalizma, koje su najviše zastupale ideju da svako lice ima pravo da mu se
obezbedi zaposlenje, nisu nikad ostvarile taj cilj. Komitet je čak izražavao sumnju u
izveštaje država koji su sadržali tvrdnje da je ostvarena puna zaposlenost. 15 Međutim,
iako pravo na rad ne znači pravo da se dobije zaposlenje, države imaju obavezu da
preduzmu mere za smanjenje nezaposlenosti, a obezbeđenje pune zaposlenosti mora biti
cilj njihove politike (čl. 6. st. 2. PESK i čl. 1. st. 1. ESP). 16 Obaveza država nije
postizanje punog zaposlenja već vođenje politike čiji je cilj postizanje punog zaposlenja.

Ocenjujući da li država ispunjava obaveze prema PESK, Komitet vodi računa o stopi
nezaposlenosti, a posebno o stopi nezaposlenosti pojedinih ranjivih grupa, poput osoba s
invaliditetom, izbeglica, pripadnika nacionalnih, rasnih i verskih manjina, itd. Komitet je
u svojim Zaključcima povodom izveštaja Srbije i Crne Gore izrazio zabrinutost zbog
»visoke stope nezaposlenosti “naročito među ženama, licima s invaliditetom, Romima i
interno raseljenim licima«.17

Iako prema zaključcima KESK dostupnost zaposlenja ne predstavlja

individualno pravo da se dobije posao, skandinavske zemlje smatraju da pravo na rad u
sebi sadrži i pravo na zaposlenje. Finski Zakon o zapošljavanju predviđa da je opština
dužna da obezbedi zaposlenje u trajanju od šest meseci osobi koja spada u kategoriju
»dugo nezaposlenih osoba« (long-term unemployed) ako svi drugi pokušaji da se osoba
zaposli nisu urodili plodom. Ovo tumačenje je potvrdio i Vrhovni sud Finske odlukom
kojom je opštini naloženo da naknadi štetu tužiocu jer nije ispunila ovu obavezu. 18

Pravo na rad sadrži i obavezu države da obezbedi jednakost u uživanju prava na

zaposlenje. Ovo podrazumeva zabranu diskriminacije u ostvarivanju ovog prava. MOR je
usvojila Konvenciju br. 111 o diskriminaciji u pogledu zapošljavanja i zanimanja, gde je
lista osnova diskriminacije precizno definisana.

Tako je Komitet eksperata MOR povodom izveštaja Saudijske Arabije odbio da se

bavi diskriminacijom radnika migranata na osnovu državljanstva izričito napominjući da
to ne spada u domen Konvencije 111. Ipak, razmatrao je diskriminaciju radnika
migranata na osnovu verskog opredeljenja, rase i pola. Komitet je takođe povodom
izveštaja Grčke izrazio zabrinutost zbog predsedničkog dekreta 90/2003 kojim su

15
Npr. Concluding observations of the Committee on Economic, Social and Cultural Rights,
Czechoslovakia, UN Doc. E/C.12/ 1987/SR.13.
16
Ovo se može videti i u Revised general guidelines regarding the form and contents of reports to be
submitted by States Parties under articles 16 and 17 of the International Covenant on Economic, Social
and Cultural Rights 17/06/91, dok. UN E/C.12/1991/1.
17
Concluding observations of the Committee on Economic, Social and Cultural Rights, Serbia and
Montenegro, UN Dok. E/C.12/1/Add.108, od 23. juna 2005. godine.
18
Presuda Vrhovnog suda Finske KKO 1997:141 (Yearbook of the Supreme Court of Finland, No. 141,
1997).

7
 propisani jedinstveni uslovi o fizičkoj spremnosti i telesnoj visini (170 cm) za prijem u
policijsku službu, bez obzira na rod kandidata.

Pravo na rad koji čovek slobodno izabere ili prihvati podrazumeva pre svega
pravo na izbor zanimanja, izbor rada i mesta gde će se rad obavljati. Naravno, to ne znači
da je država dužna da određenoj osobi obezbedi zaposlenje koje odgovara svim njegovim
željama, već da joj pomogne da nađe takvo zaposlenje. Pravo na izbor zanimanja nije
apsolutno i može se ograničiti. Uslov može da bude posedovanje posebnih kvalifikacija.
Ograničenje može da postoji i radi zaštite zdravlja i morala pojedinih ranjivih grupa i
zaštite bezbednosti ili poverljivosti. Ograničenja koja se odnose na rad žena, dece i
mladih na teškim poslovima ili u teškim uslovima takođe se ne smatraju kršenjem prava
na izbor rada.

Brojne konvencije MOR bave se ovim pitanjem. 19 Ipak, zbog razvoja nekih
drugih prava i poboljšanja opštih uslova života i rada, ono što se nekada smatralo
opravdanom zaštitnom merom vremenom može postati svojevrsna legalizovana
diskriminiacija. Konvencija br. 89 MOR od 1948. upravo je odraz ovakvog procesa.
Zemlje članice EU su smatrale da je njena primena suprotna njihovim obavezama
preuzetim Ugovorom o Evropskim zajednicama, naročito u delu koji se odnosi na
jednake mogućnosti muškaraca i žena i obaveza koje proističu iz Direktive 76/207 o
jednakom tretmanu muškaraca i žena u pogledu uslova rada. Evropski sud pravde se prvi
put izjasnio o ovom pitanju u slučaju Stoeckel20 zaključkom da su mere kojima je cilj
zaštita ženskih radnika opravdane samo ako postoji potreba za drugačijim tretmanom
žena u odnosu na muškarce. Konvencija 89 predviđa drugačiji tretman u pogledu noćnog
rada, a Sud je smatrao da je on neopravdan. Isti sud je u presudi Levy21 sugerisao
državama članicama EU da otkažu Konvenciju br. 89 MOR u cilju pune primene načela
jednakosti muškaraca i žena. One su to i učinile.

Pravo izbora zanimanja može se ograničiti iz razloga nacionalne bezbednosti (čl.

1. st. 2. i čl. 4. Konvencije MOR br. 111 koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu
zapošljavanja i zanimanja).

Veoma aktuelno pitanje u zemljama Istočne Evrope je uticaj lustracije na

poštovanje prava na slobodan izbor zanimanja i zaposlenja.22

Čehoslovački (Češki i Slovački) Zakon o lustraciji propisivao je dodatne uslove koje

zaposleni mora da ispuni, gde je predvideo da lica koja su pripadala određenim službama
u periodu od 25. februara 1948. do 17. novembra 1989. ne mogu da rade u državnim
službama ili da obavljaju javne funkcije. Zakon nije tražio postojanje subjektivne
odgovornosti za kršenje ljudskih prava tokom obavljanja navedenih funkcija - bila je
dovoljna sama pripadnost tim službama. Jedan podnosilac zahteva za ispitivanje

19
Konvencija br. 90 o noćnom radu dece u industriji, Konvencija br. 123 o minimalnim godinama za
zapošljavanje na podzemnim radovima u rudnicima, Konvencija br. 138 o minimalnoj starosti za
zasnivanje radnog odnosa, Konvencija br. 3 o zapošljavanju žena pre i posle porođaja, Konvencija br. 103
o zaštiti materinstva, Konvencija br. 89 o noćnom radu žena zaposlenih u industriji (revidirana),
Konvencija br. 45 o zapošljavanju žena na podzemnim radovima u rudnicima svih kategorija.
20
Stoeckel, C-345/89 (1991)
21
Levy, C-158/91 (1993)
22
O lustraciji vidi više u IV.2.5.

8
 ustavnosti ovog zakona je smatrao da se njime krši pravo na slobodan izbor zanimanja.
Slovački Ustavni sud zaključio je da se zakonom može ograničiti ustavno pravo na
slobodan izbor profesije i da se utvrđivanje dodatnih uslova za obavljanje neke funkcije
ne može smatrati diskriminacijom u zapošljavanju, čak i kada to formalno izgleda kao
ograničavanje građanskih prava. Sud je konstatovao da je opravdano da se u
demokratskim državama traži ispunjavanje određenih uslova za rad u državnim organima
i organima koji su zaduženi za bezbednost zemlje i da zato utvrđeni uslovi nisu u
suprotnosti s ustavnim propisima i međunarodnim ugovorima. 23

Pravo na rad uključuje i pravo na besplatnu pomoć prilikom traženja posla. Ovo
je pravo izričito regulisano ESP (čl. 1. st. 3), a posredno se pominje i u PESK (čl. 6. st.
2). Evropski komitet za socijalna prava tumači član 1 stav 3 ESP kao obavezu
posredovanja države pri zapošljavanju. Besplatne usluge pri zapošljavanju moraju da
postoje na čitavoj teritoriji države. Država treba da ustanovi odgovarajuću službu i
obezbedi pristup obaveštenjima o poslu.

Generalno, usluge pri zapošljavanju ne smeju se naplaćivati, mada Evropski

komitet za socijalna prava smatra opravdanom naknade za specifične usluge koje pruža
nacionalna agencija za zapošljavanje ali samo ako se primenjuje uz stroga ograničenja i
ravnopravno u odnosu na sve poslodavce i sve zaposlene. Postojanje privatnih agencija
za zapošljavanje ni KESK ne smatra protivnim Povelji. On samo zahteva da javne
besplatne agencije za zapošljavanje pomažu svim radnicima u svim sektorima i onda
kada postoje privatne agencije. Evropski sud pravde posmatra ovo pitanje kroz
perspektivu lojalne konkurencije. Sud smatra da monopol državne agencije za
zapošljavanje nije u skladu s komunitarnim pravom ako je delovanje privatnih agencija
za zapošljavanje onemogućeno zabranama, a državna agencija nije sposobna da odgovori
zahtevima tržista radne snage.24

Države su takođe dužne da pomažu tehničko osposobljavanje i obuku radnika za

vršenje određenog posla (čl. 6. st. 1. PESK; čl. 1. st. 4. ESP).

11.2.2. Pravo na pravedne i povoljne uslove rada

Pravo na rad nema smisla ako radnik za rad ne dobija pravičnu naknadu i ako radi
pod uslovima nedostojnim čoveka. Zbog toga je pravo na pravedne i povoljne uslove
rada nerazdvojno vezano za pravo na rad.
Radnici imaju pravo na pravičnu naknadu za rad, što podrazumeva uspostavljanje
sistema u kome se utvrđuje minimalna zarada zaposlenog. Pravična zarada znači obavezu
određivanja visine zarade u skladu s realnom društvenom vrednošću konkretnog posla.
Pravičnost se ogleda i u obavezi da rad jednake vrednosti bude jednako nagrađen. Nije
dozvoljeno pravljenje razlike u tom pogledu između muškaraca i žena. Takođe, naknada
mora biti dovoljna da obezbedi pristojan život radnicima i članovima njihove porodice
(čl. 7a PESK i čl. 4. ESP). Ova odredba se mora posmatrati u skladu sa sadržinom svih

23
Rezime presude Ustavnog suda Slovačke, II US 9/93, 26. maj 1993. Slično tumačenje imao je i Evropski
sud u slučaju Leander v. Sweden, App. br. 9248/81 (1987), u paragrafu 59 u kome je ocenio da su
ograničenja opravdana ako je interes zaštite nacionalne bezbednosti u srazmeri u odnosu na ozbiljnost
kršenja nekog prava.
24
Vidi više u slučaju Höfner and Elser C- 41/90 (1991).

9
prava garantovanih PESK, što znači da “pristojan život“ znači uživanje prava koja zavise
od visine zarade, kao što su pravo na stanovanje, ishranu, odeću, pa čak i na obrazovanje,
lečenje i kulturu.25 Kada se tumači značenje ove sintagme, moraju se uzeti u obzir
osnovne socijalne, ekonomske i kulturne potrebe radnika i njihovih porodica u odnosu na
nivo razvoja, kao i ekonomska i socijalna situacija u zemlji u kojoj žive. Ako dohodak
nije dovoljan da obezbedi pristojan standard života, prihodi treba da budu dopunjeni
primanjima po osnovu socijalnog obezbeđenja.

Države imaju obavezu da obezbede bezbednost na radu i higijenske uslove rada,

da kontrolišu njihovu primenu i da se konsultuju s radnicima i poslodavcima o
poboljšanju uslova rada (čl. 7b PESK i čl. 3 ESP). Mnoge konvencije MOR uspostavljaju
standarde zaštite na radu, predviđaju obeštećenja u slučajevima nesreće na poslu i
profesionalnih oboljenja i sl.

Jedan od najvažnijih elemenata prava na pravedne uslove rada predstavljaju

ograničenja dužine radnog vremena, odsustvo i odmor i slobodno vreme (čl. 7d PESK i
čl. 2. ESP). Država je obavezna da obezbedi raspodelu radnog vremena koja zaposlenom
ostavlja vreme za odmor, kao i različite vrste plaćenih odmora. Pravedni uslovi rada
podrazumevaju, kao minimum, razumno ograničenje dužine radnog vremena,
obezbeđenje dnevnog i nedeljnog odmora, povremeno plaćeno odsustvo i plaćene
(državne) praznike.

Prema ESP, određivanje razumne dužine radnog vremena zavisi od niza faktora, a
pre svega od vremena, mesta i produktivnosti rada. Povelja propisuje da radnicima treba
obezbediti najmanje dve nedelje plaćenog odmora godišnje, a onima koji imaju opasno
zanimanje ili rade u otežanim uslovima treba obezbediti dodatne plaćene odmore ili
skraćeno radno vreme.

11.2.3. Položaj i uloga sindikata

Pravo na sindikalno organizovanje podrazumeva pravo da se osniva sindikat i da

mu se po slobodnoj volji pristupi ili ne pristupi, pravo da se osnivaju udruženja,
nacionalni i međunarodni savezi sindikata, pravo na kolektivno pregovaranje i
preduzimanje kolektivnih akcija (od kojih je najznačajniji štrajk) kao i pravo na
samostalno delovanje sindikata bez mešanja države. Ovo pravo je posebno regulisano
kao socijalno pravo, ali može biti i deo prava na slobodu udruživanja.26

Ova sloboda je garantovana i drugim instrumentima za zaštitu ljudskih prava,

čije odredbe odmah obavezuju. To isto važi i za član 8 PESK po kome su države
„obavezne da obezbede” ovo pravo odmah, a ne da ga progresivno ostvaruju. Sloboda
sindikalnog organizovanja međutim, ne predstavlja samo negativnu obavezu države da
svojim delovanjem ne sprečava njeno ostvarivanje, već u nekim slučajevima i obavezu

25
Vidi zaključke Komiteta povodom izveštaja Kenije, Concluding Observations on Report of Kenya, UN
doc. E/C.12/1993/6, st. 12.
26
Vidi II.7.2.

10
 da ohrabruje i pomaže osnivanje i delovanje sindikalnih organizacija i da sprečava
antisindikalne aktivnosti.27

Sindikati imaju pravo da organizuju nacionalne i međunarodne federacije

sindikata i da budu nezavisni u svom delovanju. To znači pre svega nezavisnost u
unutrašnjoj organizaciji sindikata, pa je Komitet MOR za slobodu udruživanja u više
navrata ukazao da detaljno zakonsko regulisanje unutrašnje organizacije sindikata i
sadržaja statuta može predstavljati kršenje slobode sindikalnog udruživanja. On takođe
smatra da je nedopustivo da vlast učestvuje u izradi statuta sindikalnih organizacija ili ih
sama proizvodi.28 Nezavisnost u delovanju podrazumeva i autonomiju prilikom izbora
rukovodstva sindikata.

Pravo na štrajk je posebno garantovano članom 8, st. l, tač. d PESK i članom 6,

tač. 4 ESP, ali ga izričito ne garantuju ni PGP, ni EKPS. Najšire gledano, štrajk
predstavlja prekid rada radnika da bi se poslodavac prinudio da prihvati neke njihove
zahteve.

Komitet MOR za slobodu udruživanja izrazio je mišljenje da pravo na štrajk

predstavlja legitiman i suštinski (essential) način na koji sindikati ostvaruju interese
zaposlenih. Evropski sud za ljudska prava je priznao značaj prava na štrajk u
ostvarivanju slobode sindikalnog udruživanja, 29 a Komitet za ljudska prava je u jednoj
svojoj odluci izneo stav da pravo na štrajk nije nužno obuhvaćeno pravom na slobodu
udruživanja garantovanim PGP.30

PESK predviđa da se pravo na štrajk “vrši saobrazno zakonima svake pojedine

zemlje“, (čl. 8 st. 1d), što dozvoljava uvođenje određenih ograničenja radi ublažavanja
štetnog dejstva i posledica štrajka po javni poredak. Ova formulacija ostavlja širok
prostor državama da regulišu pravo na štrajk, što ponekad dovodi do velikih ograničenja
u nacionalnim zakonodavstvima. Ipak, i pored svih ograničenja samo pravo na štrajk ne
može se negirati. Prema članu 8, st. 2 PESK, nacionalnim zakonodavstvom se mogu
ustanoviti ograničenja prava na štrajk pripadnika oružanih snaga, policije ili državne
uprave. Članom 4 Konvencije MOR br. 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih
prava izričito je zabranjeno raspuštanje i suspenzija rada sindikalne organizacije odlukom
administrativnih vlasti. Ovo se čak smatra najekstremnijim vidom mešanja javnih vlasti u
nezavisan rad sindikalnih organizacija.

Prema praksi Komiteta MOR za slobodu udruživanja, politički motivisani

štrajkovi i štrajkovi podrške ne potpadaju pod definiciju štrajka iz Konvencije MOR br.
87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava. Ipak, pravo na štrajk ne znači
samo obustavu rada zbog ekonomskih ili socijalnih problema nastalih usled loših uslova
rada ili sličnih pitanja koji se mogu rešiti kolektivnim pregovaranjem zaposlenih i
poslodavca, već i pravo radnika da obustave rad radi traženja boljih rešenja u vođenju
ekonomske ili socijalne politike u državi. Takođe, ne sme postojati opšta zabrana
27
Vidi: UN doc. E/C.12/1994/SR.9, st. 33 i UN doc. E/C.12/1994/SR. 10/ Add. 1, st. 1.
28
Vidi prigovore protiv Libana, (Report No. 294, Case(s) No(s). 1704), Republike Koreje, (Report No.
294, Case(s) No(s). 1629) i Kenije, (Report No:292 Case(s) No(s):1713).
29
Vidi: Schmidt i Dahlstrom v. Sweeden, App. No. 5589/72 (1976)
30
Vidi: Alberta Union v. Canada, CCPR/C/28/D/118/1982 (1986).

11
 štrajkova podrške, već radnicima mora da se omogući da podržavaju legalno
organizovani štrajk.31

Evropska socijalna povelja sadrži posebnu odredbu koja se bavi pravom radnika
na zaključivanje kolektivnog ugovora (čl. 6. ESP). Njome se utvrđuje obaveza država da
pomognu konsultacije radničkih udruženja i poslodavaca, kao i da pomognu stvaranje
mehanizama za njihove dobrovoljne pregovore i razrešavanje sindikalnih sporova.

11.3. Pravo na socijalno obezbeđenje

Pravo na socijalno obezbeđenje (social security) podrazumeva pravo na socijalno

osiguranje i pravo na socijalnu pomoć. Iako spadaju u istu kategoriju, ova prava se
razlikuju u prvom redu po načinima kojima se prikupljaju sredstva za njihovu realizaciju.
Socijalno osiguranje se obezbeđuje uglavnom tako što zaposleni izdvajaju deo svog
dohotka da bi sebi i članovima svojih porodica omogućili pravo na odgovarajuću
naknadu u slučaju bolesti, invalidnosti, povrede na radu ili smrti. Socijalno osiguranje
podrazumeva i pravo na ostvarivanje penzije.

Za razliku od socijalnog osiguranja, socijalna pomoć predstavlja naknadu koju

pojedinci dobijaju na osnovu svog položaja (npr. nezaposleni, invalidi itd.) i za to
nemaju obavezu sopstvenog izdvajanja pošto su izvor za socijalnu pomoć javni fondovi
koji se popunjavaju iz poreza.

Prava koja se ostvaruju na osnovu socijalne pomoći su npr. pravo na materijalno

obezbeđenje, dodatak za pomoć i negu drugog lica, pomoć za osposobljavanje za rad,
pomoć u kući, dnevni boravak, smeštaj u ustanovu ili smeštaj u drugu porodicu, usluge
socijalnog rada, oprema korisnika za smeštaj u ustanovu socijalne zaštite ili drugu
porodicu i jednokratna pomoć.

Pravo na socijalno obezbeđenje predviđeno je u Univerzalnoj deklaraciji o

ljudskim pravima (čl. 22), a garantovano je i PESK. On u članu 9 predviđa da svako ima
pravo na socijalno obezbeđenje i ne precizira dalje obaveze država, sem obaveze
socijalnog osiguranja za zaposlene majke pre i posle porođaja (čl. 10. st. 2). Konvencija
MOR br. 102 o minimalnim standardima socijalnog obezbeđenja ustanovljava vrlo
precizne minimalne standarde u oblasti zdravstvene zaštite: naknadu za slučaj bolesti,
naknadu za nezaposlene, davanja za starost, naknadu za povrede na poslu, porodičnu
potporu, davanja za slučaj materinstva, invalidninu, davanja članovima porodice u
slučaju smrti hranioca porodice.

ESP veoma detaljno reguliše pravo na socijalno obezbeđenje i predviđa da države

treba da osiguraju efikasno ostvarivanje prava na socijalnu pomoć svakom licu koje je
bez dovoljnih sredstava ili nije sposobno da obezbedi ta sredstva, sopstvenim naporima
ili iz drugih izvora (čl. 13. st. 1). Države znači imaju obavezu da stvore i održavaju
sistem socijalnog osiguranja i da nastoje da ga postepeno usavršavaju. Sva lica koja
31
Vidi: B. Gernigon, A. Odero, H. Guido, ILO Principles Concerning the Right to Strike, Geneva, 2000,
str. 13-16

12
potpadaju pod ovu odredbu imaju pravo na socijalnu i zdravstvenu pomoć. Ne smeju se
uvoditi posebni uslovi za njeno dobijanje, kao na primer prebivalište ili godine starosti.
Minimalni nivo socijalne zaštite koji sistem treba da pruži određuje se prema
standardima Konvencije MOR o minimalnim standardima socijalnog obezbeđenja.

Prema tumačenju Komiteta nezavisnih eksperata, u pogledu člana 13. st. 1. države imaju
obavezu da obezbede pravo žalbe sudu ili nekom drugom nezavisnom organu na upravne
odluke koje se tiču socijalne i zdravstvene pomoći. Ovo tumačenje potvrđuje shvatanje
da pravo na socijalnu i zdravstvenu pomoć može biti utuživo.

Radi punog uživanja ovih prava, države su dužne da stvore službe socijalnog
staranja i da podstiču “učešće pojedinaca i dobrovoljnih ili drugih organizacija u
uspostavljanju i održavanju takvih službi”. ESP jemči i neke specifične oblike socijalnog
obezbeđenja, kao što su socijalna davanja za porodicu i zaštita majki i dece. Ona uvodi i
pravo starijih lica na zaštitu i socijalno obezbeđenje, kao i pravo radnika migranata i
njhovih porodica na zaštitu i pomoć.

11.4. Pravo na dostojan životni standard

PESK, na sličan način kao i UDP, jemči svakom pravo na dostojan životni
standard koji omogućava pristojan život za njega i njegovu porodicu. Pod tim se
podrazumeva pravo na odgovarajuću ishranu, odevanje i stanovanje. Postoji obaveza
države da unapređuje i poboljšava životne uslove i standard svojih građana. Dostojan
životni standard se obično određuje kao održavanje standarda života koji je iznad linije
siromaštva dotičnog društva.

Upravo pravo na dostojan životni standard pokazuje da su ekonomska, socijalna i

kulturna prava uslovljena jedna drugima i da se ne mogu posmatrati izolovano od drugih
ljudskih prava. Tako na primer, pojedinac može da obezbedi pristojan život sebi i svojoj
porodici ako ostvari pravo na rad pošto mu prihod koji dobija od rada omogućava da
dostigne odgovarajući životni standard. Prihodi koje ostvaruje po osnovu imovine
pomažu mu i da zadovolji osnovne životne potrebe. Stav je KESK da država treba da
preduzme mere da uskladi troškove za održavanje domaćinstva sa visinom primanja. Ako
taj prihod nije dovoljan, trebalo bi ga dopuniti na osnovu prava na socijalno obezbeđenje.
KESK smatra da država treba da subvencioniše stanarinu za one koji ne mogu da
obezbede adekvatan stan i da odgovarajućim merama zaštiti stanare od visoke zakupnine
ili od njenog nekontrolisanog i naglog povećavanja.32 UDP govori o socijalnom
obezbeđenju u sklopu prava na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje.

Tumačeći čl. 11 PESK, kojim se priznaje pravo „svakog lica na odgovarajući

životni standard za njega i njegovu porodicu“ KESK je zaključio da se pojam porodice
mora široko tumačiti ali i da ovo pravo pripada kako porodici tako i pojedincu. Pravo na
stanovanje ne može da zavisi od drugih faktora, kao što su ekonomski ili bilo koji drugi
status, godine života, pripadnost grupi ili nekoj organizaciji, niti da može da bude

32
General Comment No.. 4, HRI/GEN/1/Rev. 7, str. 21, st. 8(c).

13
predmet bilo kakvog oblika diskriminacije. 33 ESP, slično kao i PESK, garantuje svakome
pravo na smeštaj. Da bi se ovo pravo osiguralo, država treba da preduzme mere radi
unapređivanja pristupa stambenom smeštaju i da učini da cene smeštaja budu dostupne i
onima koji nemaju dovoljno sredstava. Mere treba da vode u pravcu smanjivanja i
postepenog nestanka pojave beskućnika (čl. 31).
„Stanovanje” ne znači samo sklonište, dakle ne treba ga usko tumačiti, već je to
život “negde u sigurnosti, miru i dostojanstvu“. Za preciznije tumačenje prava na
stanovanje važno je odrediti sadržinu pojma „adekvatno“ pošto on zavisi od društvenih,
ekonomskih, kulturnih, klimatskih, ekoloških i drugih činilaca.
KESK je utvrdio nekoliko kriterija za procenu mere u kojoj je zadovoljen zahtev
za obezbeđivanjem adekvatnog stanovanja. Mesto stanovanja mora da ima opremu koja
obezbeđuje povoljne zdravstvene uslove i u kome su obezbeđeni voda za piće, električna
energija, sanitarije i oprema za pranje i kanalizacija. Takođe je neophodno da se
obezbedi fizička sigurnost stanara i zaštita od prirodnih nepogoda koje mogu ugroziti
zdravlje.34
Pošto je praksa prisilnog iseljavanja veoma česta, a povezana je s pravom na
adekvatno stanovanje, KESK se njom posebno bavio. Prislino iseljavanje je često u
prenaseljenim urbanim sredinama ali je posebno izraženo u vreme internog raseljavanja,
prisilnog transfera populacije, promena boravišta u vreme oružanih sukoba, masovnih
egzodusa i izmeštanja izbeglica. Ono je često praćeno i nasiljem. Stav Komiteta je da
država mora da sprečava prisilno iseljavanje i kažnjava one koji ga sprovode. Iseljavanje
ne sme da dovede do toga da pojedinac postane beskućnik. 35

Pravo na dostojan životni standard neposredno je povezano sa zaštitom ljudskog

dostojanstva. Njegovo ostvarenje stvara povoljne uslove za uspešnu borbu protiv
siromaštva. Linija siromaštva se obično određuje na osnovu troškova koji su potrebni da
bi se obezbedili minimalni nivo ishranjenosti i ostale osnovne potrebe, kao i za
učestvovanje u svakodnevnom životu jednog društva.

KESK naglašava da član 11 PESK sadrži dve različite, pa prema tome

samostalne, odredbe o pravu na ishranu. Prva postoji u stavu 1 kao “pravo na adekvatnu
ishranu“ a druga u stavu 2 kao “pravo na zaštitu (slobodu) od gladi“. Pravo na adekvatnu
ishranu iziskuje preduzimanje odgovarajućih ekonomskih i društvenih mera na
nacionalnom i međunarodnom nivou da bi se svakome obezbedila dovoljna količina i
kvalitet hrane. Ono može progresivno da se ostvaruje, za razliku od prava “da se ne umre
od gladi“ koje predstavlja fundamentalno pravo. Zato je ono odmah ostvarivo, tim pre što
je to nužan uslov za ostvarenje samog prava na život. 36 Države treba stoga odmah da
preduzimaju sve neophodne korake da ublaže i otklone glad, čak i u vreme prirodnih ili
drugih nepogoda.

Pravo na adekvatnu hranu ne sme se tumačiti usko. Za određivanje obima ovog

prava, kao i kod prava na adekvatno stanovanje, važno je utvrditi sadržinu pojma
33
Ibid, str. 20, st. 6.
34
Ibid, str. 20, st. 7 i 8.
35
General Comment No. 7, HRI/GEN/1/Rev. 7, str. 49, st. 16.
36
Vidi: UN Doc. E/C.12/ 1989/SR. 20.

14
 „adekvatno“. Komitet smatra da se suština ovog prava sastoji u dovoljnoj količini hrane
koja svojim kvalitetom i ranovrsnošću zadovoljava „potrebe u ishrani pojedinaca, koja ne
sadrži nedozvoljene supstance, i koja je prihvatljiva u određenoj kulturi“. 37

11.5. Pravo na zdravlje

Pravo na zdravlje znači da svako ima pravo da uživa najviši dostupni standard
fizičkog i mentalnog zdravlja. Kao i većina ekonomskih i socijalnih prava, pravo na
zdravlje neophodan je osnov za uživanje ostalih ljudskih prava. Ono je priznato mnogim
univerzalnim međunarodnim ugovorima, mada ga PESK najobimnije reguliše (čl. 12).
Pravo na zaštitu zdravlja predviđeno je i ESP koja, isto kao i PESK, predviđa mere koje
država treba da preduzme da bi se ono ostvarilo. U zaštiti prava na zdravlje na
međunarodnom nivou bitnu ulogu imaju specijalizovane međunarodne organizacije, kao
MOR a naročito, Svetska zdravstvena organizacija, čiji je jedan od osnovnih ciljeva
upravo postizanje najvišeg standarda zdravlja.38

Pojam „najviši dostignuti standard zdravlja“ mora se određivati tako što će se

uzeti u obzir individualni biološki i socio-ekonomski preduslovi i izvori koje država ima
na raspolaganju da bi se dostigao takav nivo. Država ne može da garantuje dobro
zdravlje, niti može da zaštiti svakog pojedinca od svake bolesti. Stanje zdravlja u velikoj
meri zavisi i od ponašanja pojedinca i njegovog odnosa prema zdravlju. Ne treba
zanemariti ni uticaj genetskih faktora i stepena osetljivosti na bolesti na zdravstveno
stanje. Zato pravo na zdravlje znači i pravo na uživanje raznih vidova pomoći i usluga.39

KESK smatra da zdravstvene ustanove treba da budu pristupačne (fizički i

ekonomski), da ustanove i usluge koje su u vezi sa uživanjem prava na zdravlje moraju
postupati u skladu sa zahtevima medicinske etike, da su prihvatljive s naučnog i
medicinskog stanovišta i da su odgovarajućeg kvaliteta.

Međunarodni ugovori propisuju koje mere države treba da preduzmu radi zaštite
prava na zdravlje. PESK dozvoljava postepeno ostvarivanje prava na zdravlje, ali
ustanovljava obaveze koje država mora odmah da ispuni, a to je u prvom redu
nediskriminacija u pogledu obezbeđivanja ovog prava. Države su obavezne da
preduzimaju mere radi smanjenja dečije smrtnosti i broja mrtvorođenčadi, poboljšanja
industrijske higijene i zaštite životne sredine, sprečavanja zaraznih bolesti, kao i da
stvaraju uslove za obezbeđenje zdravstvene zaštite za slučaj bolesti (čl. 12 st. 2).

Zbog velikih razlika koje postoje između razvijenih i zemalja u razvoju i

unutar pojedinih zemalja države treba da pružaju humanitarnu pomoć u hitnim
situacijama. Komitet u ovom kontekstu ističe posebno odgovornost ekonomski razvijenih
država.

37
General Comment No. 12, HRI/GEN/1/Rev. 7, str. 65, st. 8.
38
Pravo na zdravlje predviđa i Rezolucija 1989/1 Komisije za ljudska prava, Bečka deklaracija i Program
delovanja iz 1993, neke rezolucije Generalne skupštine UN i završni dokumenti mnogih međunarodnih
konferencija.
39
General Comment No. 14, HRI/GEN/1/Rev. 7, str. 88, st. 9.

15
 ESP propisuje da države treba da preduzmu i mere kojima bi se uklonili uzroci
lošeg zdravlja i sprečile endemske i epidemijske bolesti. One treba da uspostave sistem
medicinske i zdravstvene zaštite koji bi, između ostalog, morao da uključi javnu
zdravstvenu službu pristupačnu građanima i medicinsku zaštitu celog stanovništva, ali i
odgovarajući sistem zdravstvenog obrazovanja. Mada član 11 ESP izričito ne sadrži
obavezu države da garantuje zdravstvenu zaštitu, a posebno ne da pruža besplatnu
zdravstvenu zaštitu. Komitet nezavisnih eksperata smatra da ESP obavezuje države da
imaju sistem zdravrsvene zaštite koji garantuje bar neki oblik zdravstvene zaštite za
sve.40

Države moraju da pokažu da su ispunile još neke uslove koje ovaj Komitet smatra
elemetima prava na zdravlje. One treba da omoguće zaštititu zdravlja ranjivih kategorija
stanovništva i mere kojima će se obezbediti zaštita od zagađivanja vode i vazduha,
negativnog uticaja radioaktivnih materija i kontrola hrane. Prema čl. 11 ESP, države
moraju da obezbede pogodan sistem zdravstvenog obrazovanja i da vrše vakcinaciju i
dezinfekciju u cilju sprečavanja širenja infektivnih i endemskih bolesti. Iako primena
ovog člana skoro isključivo zavisi od nacionalnog zakonodavstva, ESP uspostavlja pravo
onih građana koji nemaju sredstava da plate medicinsku pomoć da dobiju pomoć i negu
koju zahteva njihovo zdravstveno stanje.41

Na primer, Komitet nezavisnih eksperata je bio mišljenja da Kipar nije u potpunosti

ispunio obaveze u pogledu obezbeđenja zdravstvene zaštite celom stanovništvu, s
obzirom da oko 13% stanovnika ostrva nije imalo pristup zdravstvenom sistemu, a 20%
je dobijalo samo ograničenu naknadu troškova zdravstvene zaštite, dok je u ostalim
članicama SE po pravilu 98-100% populacije obuhvaćeno sistemom zdravstvene
zaštite.42 Komitet takođe smatra da učešće u namirenju troškova zdravstvene zaštite ne
sme predstavljati prevelik teret za građane, posebno za one koji imaju niska primanja.
Kada je u Belgiji uvećano učešće pojedinaca u troškovima zdravstvene zaštite, Komitet
je zaključio da su ova zakonska rešenja u duhu člana 11 ESP pošto je povećanje uvedeno
radi smanjenja učešća onih koji nemaju dovoljna primanja. 43

11.6. Posebna zaštita majki i dece

Zbog značaja koji se pridaje porodici, predviđena je posebna zaštita dece u

pogledu radnih uslova, politike zapošljavanja i prava na profesionalno obrazovanje i
majki u vreme zasnivanja porodice i tokom podizanja dece. ESP u članu 16, predviđa
obavezu država da unapređuju ekonomsku, socijalnu i pravnu zaštitu porodičnog života
putem odgovarajućih poreskih i drugih olakšica, obezbeđivanja porodičnog smeštaja ili
uvođenjem drugih sličnih mera radi poboljšanja uslova za potpuni razvoj porodice.

Prema PESK, država je obavezna da majkama obezbedi odsustvo pre i posle

rođenja deteta, uz „odgovarajuća davanja iz socijalnog osiguranja“ (čl. 10. st. 2). EPS
mnogo detaljnije reguliše pravo zaposlene žene na zaštitu materinstva tako što obavezuje

40
Conclusions I, Committee of Independent Experts, First Conclusions.
41
Revised European Charter, Explanatory Report Art. 56.
42
Conclusion XV (2001), Vol. 2 (Cyprus).
43
Conclusion XV (2001), Vol. 1 (Belgium).

16
ugovornice da obezbede majkama plaćeno odsustvo ili da im pruže nadoknadu iz
socijalnog osiguranja ili javnih fondova. Tako i PESK i EPS štite majku u najosetljivijem
periodu njenog života i ne dozvoljavaju da ona tada ostane bez ikakvih prihoda. EPS još
obavezuje države da spreče, odnosno smatraju nezakonitim, davanje otkaza u vreme
porodiljskog odsustva ili ženama od trenutka kada su saznale da su trudne i o tome
obavestile poslodavca (čl. 8 st. 1 i 2).

Majke su dodatno zaštićene i time što se države obavezuju da posebno regulišu

zapošlajavnje trudnih žena i žena koje su nedavno rodile na noćnim poslovima i da
zabrane njihovo zapošljavanje na opasnim, nezdravim i napornim poslovima (čl. 10 st. 4
i 5). KESK obraća posebnu pažnju na položaj majki i dece u ostvarivanju prava na
zdravlje i na mere neophodne za unapređivanje njihovog zdravlja. Da bi se ova prava
majki stvarno realizovala, mora im se omogućiti pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju
i informacijama, uključujući i oblasti polnog i reproduktivnog zdravlja. Prevencija je
neophodna i onda kada su žene ugrožene zbog tradicionalne kulture i običaja ili normi
koje osporavaju njihova puna reproduktivna prava.44
Prema Komitetu za uklanjanje diskriminacije žena, koji je tumačio obim člana
12 Konvencije o ukidanju svih oblika diskriminacije žena u uživanju ovog prava
potrebno je razvijati Opsežnu nacionalnu strategiju za unapređivanje prava na zdravlje
žena tokom celog njihovog života koja mora da uključi sprečavanje i posebno lečenje
bolesti koje pogađaju žene.45

MOR se takođe bavila pitanjima majki i usvojila konvencije kojima su regulišu

posebna prava majki i zaštita žena.46

Posebna zaštita dece je sastavni deo izuzetne zaštite koju uživa porodica. Član 10
stav 2 PESK zahteva da se zabrani iskorišćavanje dece. Pakt obavezuje države da
inkriminišu zapošljavanje dece na poslovima koji štete njihovom zdravlju ili koji dovode
u opasnost njihov život i razvoj, kao i na poslovima koji su štetni po nihov moral. Države
su dužne da odrede granicu starosti ispod koje je zabranjeno zapošlajvanje dece: dok
PESK tu granicu nije tačno propisao, ESP je postavila tu granicu na 15 godina, sem ako
je posao lak i ne šteti dečijem zdravlju, moralu ili vaspitanju (čl. 7 st.1).

Međunarodna komisija pravnika (ICJ) pokrenula je proceduru pred Evropskim

komitetom za socijalna prava tvrdeći da izveštaji pokazuju da oko 200.000 dece ispod 15
godina u Portugalu rade pod uslovima koji im ugrožavaju zdravlje, kao i da neki
pokazatelji ukazuju da su inspekcije rada korumpirane i da ne pokreću postupke kojima
bi se ove pojave sprečile. Portugal je tvrdio da je većina dece ispod 15 godina zaposleno
u poljoprivredi, manufakturi ili građevinarstvu i da je najčešće u pitanju porodični posao
pa da je inspekcijama rada teško da ovo kontrolišu. Polazeći od toga da ESP ima cilj ne
samo da teoretski zaštiti neka prava već i da praktično spreči ovakve pojave, Komitet je
konstatovao da se i rad u domaćinstvu u poljoprivredi ili manufakturi može smatrati
zabranjenim bio on plaćen ili ne, a da država ima obvezu da odredi koji se rad smatra

44
General Comment No. 14, op. cit, str. 91, st. 21.
45
General Recomendation No. 24, HRI/GEN/1/Rev. 7, str. 274-290.
46
To su npr. Konvencija MOR br. 3 o zapošljavanju žena pre i posle porođaja, revidirana Konvencija MOR
br. 89 o noćnom radu žena u industriji, revidirana Konvencija MOR br. 103 o zaštiti materinstva i neke
druge.

17
 lakšim, kao i da odredi uslove pod kojim se on smatra dozvoljenim, i to samo ako on ne
ugrožava pravo na obrazovanje zaposlene dece. Komitet je zaključio da se rad koji traje
između 20 do 25 sati nedeljno u vreme kada dete treba da pohađa nastavu osnovnog
obrazovanja ili tri sata u jednom školskom danu može smatrati zabranjenim u smislu
člana 7 stav 1 ESP. 47

Prava deteta su zaštićena i drugim univerzalnim i regionalnim međunarodnim

instrumentima. Ona se posebno štite Konvencijom o pravima deteta, koja obuhvata sva
njegova prava, uključujući ekonomska i socijalna. Neke konvencije MOR takođe
posebno štite decu: one su uglavnom usmerene na njihovu zaštitu od eksploatacije u
radu, kao npr. Konvencija br. 138 o minimalnom uzrastu za zapošljavanje i Konvencija
br. 182 o zabrani i suzbijanju najtežih oblika dečijeg rada.48

11.7. Prava lica s hendikepom

Osobama sa hendikepom često je uskraćena mogućnost da u potpunosti užvaju

sva ekonomska, socijalna i kulturna prava, čak i u zemljama koje imaju relativno visok
životni standard. Zato se u svim novijim međunarodnim instrumentima mogu naći
odredbe o posebnoj zaštitiu lica sa hendikepom. Mada PESK ne sadrži izričitu odredbu o
položaju ovih lica, KESK im je posvetio ceo jedan opšti komentar utvrdivši da je
obaveza država članica da obezbede posebno postupanje prema njima kako bi
ravnopravno uživali prava koja im pripadaju. Socijalna i ekonomska prava su od
posebne važnosti za takva lica a među njima je jedno od važnijih pravo na jednakost
(zabrana diskriminacije), pravo na rad, pravo na socijalno obezbeđenje (naročito pravo
na socijalnu pomoć), dostupnost adekvatnog stanovanja, hrane, obrazovanja, kulture i
javnog života.49

KESK je konstatovao da se diskriminacija lica sa hendikepom javlja u različitim

formama i donekle je specifična u poređenju s diskriminacijom nekih drugih kategorija.
Ona se manifestuje u njhovoj segregaciji i izolaciji i pojavljuje se u mnogim oblastima,
naročito u obrazovanju, zapošljavanju i ostvarivanju prava na stanovanje.

Da bi se ostvario princip jednakosti i nediskriminacije ovih lica, otklonile

posledice ranije diskriminacije i sprečile buduće, neophodno je uvođenje
antidiskriminacionog zakona koje se odnosi na ova lica i usvajanje mere i programe
akcije koji će im pomoći da žive integrisanim i samostalnim životom. ESP priznaje pravo
na profesionalnu obuku, rehabilitaciju i uključenje u društvo. Obaveza država je da
preduzmu mere za obezbeđenje profesionalne obuke hendikepiranih lica, kao i mere za
njihovo zapošljavanje (čl. 15 st. 1 i čl. 10 st. 1 ESP). Konvencija o pravima deteta se
posebno bavi pravima hendikepirane dece (čl. 23). Ona priznaje pravo hendikepiranog

47
International Commission of Jurists (ICJ) v. Portugal, No. 1/1998 (1999).
48
Ove konvencije MOR nije ratifikovao veliki broj država pa bi se moglo zaključiti da ne postoji spremnost
jednog broja zemalja da aktivno rade na iskorenjavanju eksploatacije dece i njhove adekvatne zaštite.
49
O specifičnostima u ostvarivanju ovih prava lica sa hendikepom vidi: General Comment No. 5,
HRI/GEN/1/Rev. 7, str. 25 i dalje.

18
deteta na specijalnu negu, i u tome države imaju obavezu da, u skladu s raspoloživim
sredstvima, obezbede pomoć detetu i njegovim roditeljima. Ova pomoć treba da bude,
kad god je to moguće, besplatna. Pomoć treba da omogući, između ostalog, obrazovanje i
obuku hendikepiranog deteta, kao i druge mere čija je svrha njegova potpuna društvena
integracija i lični razvoj.

Obaveza je države da vodi računa da se jednako postupanje prema licima sa

invaliditetom obezbedi ne samo u onim oblastima u kojima ona organizuje i vodi
privredni život, već i u privatnoj sferi. Slobodno tržište i tržišna privreda mogu na veoma
surov način eliminisati slabe i nemoćne iz društvenog života. Zato su ljudska prava za
njih naročito značajna. Savremena tržišna privreda podržava razvoj privatnih
poslodavaca; sve češće se javni servisi i usluge prepuštaju privatnom sektoru, a to su
mesta gde je naročito važno obezbediti usluge namenjene licima sa hendikepom. Zato
radi njihove zaštite država mora zakonima obavezati sve društvene i ekonomske subjekte
da poštuju načelo nediskriminacije i jednakosti. Pošto zakoni nisu uvek efikasni, država
mora da aktivno podiže svest u društvu o hendikepiranim osobama, njihovim pravima,
potrebama i potencijalima.
Mogao bi se izvesti zaključak da su ekonomska i socijalna prava i pored velike
važnosti koju imaju na užvanje mnogih drugih ljudskih prava još uvek u razvoju, da su
često definisana opisno pa stoga ponekad apsolutno neutuživa, ali da je svest o njhovom
značaju sve jača i da se njihova zaštita unapređuje. To dokazuje i napor da se na
univerzalnom planu uspostavi pouzdaniji sistem nadzora i procedure kojima će se ova
prava efikasnije zaštititi.50 Takođe sazreva i uvrenje mnogih vlada da je neophodno da se
u što kraćem roku ispune minimalni standari zaštite ekonomskih i socijalnih prava, pa
one ulažu ozbiljne napore da bi ekonomska i socijalna prava bila u potpunosti ostvarena i
da bi tako ispunile svoje međunarodne obaveze.

12. Kulturna prava

V. Dimitrijević i dr, Kulturna prava, 1999; M. Jović, Ostvarivanje prava na obrazovanje u

našem društvu, 1985; B. Vlahović, Obrazovanje i ljudski faktor u procesu sadašnjih i budućih
promena u Jugoslaviji, 1996.

B. Ćetković, ”Pravo na obrazovanje i obrazovanje za ljudska prava”, Vaspitanje i obrazovanje,

br. 1, 1991, 72-74; “Pravo na obrazovanje u uslovima tranzicije”, Pravni zbornik, br. 2-3, 141-
146; A. Frimerman, “Pravo na obrazovanje u svetlu prava na rad”, Izbor sudske prakse, br. 10,
1996, 14-16.

A. Eide, C. Krause, A. Rosas (ur), Economic, Social and Cultural Rights,1995; A. Jerkov, La
liberta culturale in Jugoslavia, 1975; P. Lamy, Les droits economiques, sociaux et culturels dans
le contexte des activites de developpement des organisations internatinales, 2001.

E. Decaux, “Cultural Rights: Universal Indivisible, and Legally Enforceable Individual Rights”,
Yearbook of the European Convention on Human Rights, 38 A, 1995, 27-38; J. Delbrück, “The
Right to Education as an International Human Right”, German Yearbook of International Law,
br. 35, 1992, 92-104; V. Dimitrijević, The European Convention on Human Rights and Cultural
50
Vidi IV.1.

19
Rights”, Yearbook of the European Convention on Human Rights, 38 A, 1995, 215-222; K.
Halvorsen, “Notes on the Realization of the Human Right to Education”, Human Rights
Quarterly, br. 2, 1994, str. 341-364; M. Nowak, “The Right to Education Its Meaning,
Significance and Limitations”, Netherlands Quarterly of Human Rights, vol. 9, 1991, 418-425; L.
Prott, “Cultural Rights as Peoples' Rights in International Law”, u J. Crawford (ur), The Rights of
Peoples, 1988, 93-106; J. Rex, “The prospects of multi-cultural societies in Western and Eastern
Europe”, u: M. Freeman, D. Pantić, D. Janjić, Nationalism and minorities, 1995, 15-25; A.
Verdoodt, “The Right to Use a Language of One's Choice”, Yearbook of the European
Convention on Human Rights, 38 A, 1995, 50-57; L. Wildhaber, “Right to Education and
Parental Rights”, u R. Macdonald, F. Matscher, H. Petzold (ur), The European System for the
Protection of Human Rights, 1993, str. 531-551; L. Wildhaber, “Cultural Rights and the Case-
law of the Organs of the European Convention on Human Rights”, Yearbook of the European
Convention on Human Rights, 38 A, 1995, str. 58-64.

12.1. Šta su kulturna prava?

Kulturna prava predstavljaju posebnu kategoriju ljudskih prava. Mada su u

međunarodnim instrumentima svrstana uz ekonomska i socijalna, ona su često po svojoj
prirodi bliža građanskim i političkim pravima. Pravo na slobodu izražavanja je, recimo,
neposredno povezano s kulturnim pravima i omogućava pojedincu da aktivno učestvuje u
sopstvenoj kulturi. Veza kulturnih prava i slobode veroispovesti je možda još jača, ako se
ima u vidu da je verska pripadnost jedna od bitnih odlika kulturnog identiteta. Slično je i
sa pravom na obrazovanje, koje je deo kulturnih prava, ali se istovremeno može tumačiti
i kao socijalno i kao građansko pravo.

Mada je stanovište da je poštovanje ljudskih prava i ljudskog dostojanstva ispred

svih kulturnih tradicija danas opšte prihvaćeno, ipak se javljaju teškoće na putu da
univerzalna ljudska prava budu priznata svuda i na isti način u vrlo različitim kulturnim
sredinama. Kulturni relativizam pretpostavlja da različita društva poštuju i uvažavaju
raznovrsne tradicionalne vrednosti, zavisno od kulturnih modela kojima pripadaju, pa da
se stoga i shvatanje ljudskih prava veoma razlikuje zbog različitih kulturnih percepcija.

Za razumevanje kulturnih prava potrebno je odrediti pojam kulture i odnos

kulture i ljudskih prava.51 Kultura se različito definiše jer sama po sebi podrazumeva
stvaralačku raznolikost. To je istovremeno i dinamična kategorija - pojedinci i
kolektiviteti stalno razvijaju kulturu i u nju unose nove sadržaje.

Savremeno razumevanje ljudskih prava kao univerzalne kategorije i vrednosti

koja je opšteprihvaćena kosi se s konceptom kulturnog relativizma, koji polazi od tvrdnje
da ljudske vrednosti nisu univerzalne već da se različito manifestuju u zavisnosti od
kulturnih pogleda.

Kulturni relativizam može biti veoma opasan, posebno ako tvrdi da je

tradicionalna kultura ključna za zaštitu ljudskog dostojanstva i izvodi zaključak da
ljudska prava zapravo nisu neophodna, da čak mogu štetiti kulturi pojedinih društava i
tradicionalnoj zaštiti ljudskog dostojanstva. Postoje gledišta da je sam koncept

51
O ovome vidi više u: V. Dimitrijević, i dr. Kulturna prava, Beogradski centar za ljudska prava, 1999.

20
 individualnih ljudskih prava proizvod zapadnjačkog liberalizma, i da zbog toga nije
primeren kulturama i civilizacijama koje počivaju na nezapadnim tradicijama.

Međutim, ne postoji samo razlika oko poštovanja različitih kulturnih vrednosti u

različitim regionima sveta ili političkim sistemima, već i u okviru jedne države. Većina
zemalja je multikulturna - skoro da ne postoje kulturno homogene države. Postavlja se
pitanje koja je to zvanična kultura i da li je to ona koju kreira i prihvata dominantna
većina pa joj se moraju prilagoditi i sve druge grupe. Zato pojam ljudskih prava
podrazumeva pravo da se bude drugačiji.52

Jasno je da tradicionalna kultura nije i ne može biti zamena za ljudska prava već
predstavlja kulturni okvir u kome se ljudska prava prepoznaju, integrišu u društvene
vrednosti i štite. Ona treba da bude usmerena na to da osigura i podrži univerzalna
ljudska prava, a ne da ih ograniči. Mnogo je lakše uspostaviti pravne i društvene okvire u
kojima se poštuju ljudska prava u onim društvima u kojima je tradicionalna kultura
veoma bliska ljudskim pravima jer tada država nema velike teškoće da primeni
međunarodne standarde ljudskih prava pošto se oni ne kose s vrednostima koje društvo
doživljava kao svoje. S druge strane, prihvatanje i poštovanje kulturnih specifičnosti
pomaže unapređivanju kulture ljudskih prava, razvijanju veće tolerancije, uzajamnog
poštovanja i razumevanja i stvara preduslove za efikasniju saradnju u oblasti ljudskih
prava.

Zbog toga što međunarodni instrumenti o ljudskim pravima uspostavljaju samo

minimum zaštite ljudskog dostojanstva, ona nisu deo neke određene kulture. Naprotiv,
norme o ljudskim pravima izrazito uvažavaju kulturne razlike. To se ostvaruje kroz
poštovanje kulturnih specifičnosti, tradicije i istorijskog nasleđa. Ipak, nije dozvoljeno
nepoštovanje minimuma standarda propisanih međunarodnom normom. Zato kulturna
prava nisu neograničena. Ona trpe ograničenja ako ugrožavaju druge grupe ili pojedince
ili opravdavaju i legalizuju kršenja i povrede drugih prava. Recimo, nijedna kulturna
tradicija ne može da posluži kao opravdanje za legalizaciju ropstva zato što je ono bilo
deo kulture i tradicije u dugom istorijskom periodu jednog društva; ropstvo je
savremenim međunarodnim pravom apsolutno zabranjeno. Slično je i sa torturom,
genocidom, diskriminacijom na osnovu seksualne orjentacije, jezika ili religije.

Afrička povelja o ljudskim i narodnim pravima ilustruje neke teškoće na koje

nailazimo u definisanju kulturnih identiteta i vrednosti. U članu 17 ona propisuje dužnost
države da posebno štiti pozitivne tradicionalne afričke vrednosti. Postavlja se pitanje
sadržine ovog pojma – pozitivnih afričkih vrednosti - i posebno toga kako se rešava
položaj onih grupa ili pojedinaca koji predstavljaju deo afričkog društva ali ne dele te
vrednosti. Afrička povelja uvodi i dužnost pojedinca da jača pozitivne afričke kulturne
vrednosti u odnosima s drugim članovima društva (čl. 29).

Kulturna prava su od suštinske važnosti za razvoj i poštovanje ljudske

kreativnosti i tradicije. Ona obuhvataju pravo na učešće u kulturnom životu, pravo na
uživanje rezultata naučnog napretka i pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa
52
O ovome vidi više u: R, Stavenhagen, „Cultural Rights and Universal Rights“ u A, Eide, C Krause, A.
Rosas (ur.), Economic, Social and Cultural Rights, 1995, str. 63 i dalje.

21
autora naučnih i umetničkih dela (čl. 15. PESK). Garantuje se i sloboda naučnog rada i
stvaralaštva. U kulturna prava spada i pravo na obrazovanje. Veoma važan aspekt
kulturnih prava je pravo na zaštitu kulturnog identiteta manjinskih grupa. PGP u članu 27
priznaje pravo pripadnika manjina da uživaju svoju manjinsku kulturu.

Kako vidimo, kulturna prava mogu da budu shvaćena kao individualana, ali i kao
kolektivna prava. Znači, subjekti kulturnih prava mogu biti pojedinci, ali i kolektivi,
grupe. Oni koji smatraju da su kulturna prava isključivo kolektivna zasnivaju ovo
mišljenje na shvatanju da se kultura ne može očuvati samo na temelju ljudskih prava
pojedinca. Zbog uticaja koji očuvanje kulturnog identiteta ima na opstanak i razvoj
nacionalnih, etničkih, verskih ili jezičkih manjina najčešće se govori o pravima manjiina
u kontekstu kulturnih prava. Međutim, uvid u osnovne izvore kulturnih prava, kao što su
UDP ili PESK, pokazuje da se kulturna prava prvenstveno definišu i shvataju kao
individualna ljudska prava.

Ovakvo je i tumačenje Komiteta za ljudska prava, koji u Opštem komerntaru br.

23 izražava stav da se „kultura manifestuje u raznim oblicima, uključujući tu i specifičan
način života vezan za korišćenje zemlje i njenih resursa, posebno kod starosedelačkih
naroda. ... Uživanje ovih prava može da zahteva pozitivne pravne mere zaštite i mere
koje treba da obezbede delotvorno učešće članova manjinskih zajednica (kurziv naš) u
donošenju odluka koje utiču na njihov život“.53

12.2. Pravo na obrazovanje

Obrazovanje je nezamenljivo sredstvo i neophodan preduslov za uživanje ostalih ljudskih

prava; ono znatno doprinosi njihovom unapređenju i utiče na opšte poboljšanje uslova
života. Mada je prihvaćeno kao kulturno pravo, pravo na obrazovanje ima elemente
nekih drugih kategorija ljudskih prava. Može se tretirati i kao ekonomsko i socijalno
pravo, pošto ustanovljava obavezu države da obezbedi obavezno i besplatno osnovno
obrazovanje. Konačno, njegova suština ukazuje da je ono po mnogo čemu i građansko i
političko; u okviru evropskog sistema zaštite ljudskih prava nalazi se zajedno s
građanskim i političkim pravima. Zato pravo na obrazovanje predstavlja jedan od
najboljih dokaza za tvrdnju o nedeljivosti i međuzavisnosti svih ljudskih prava.
Pravo na obrazovanje priznato je mnogim međunarodnim instrumentima. UDP u
članu 26 proklamuje pravo na obrazovanje i pravo roditelja da biraju vrstu školovanja za
svoju decu. PESK je u dva člana (13 i 14) definisao ovo pravo i odredio njegov obim.
Takođe i mnogi drugi ugovori, kao što su Konvencija o pravima deteta (čl. 29),
Konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije (čl. 7) i Konvencija o ukidanju
svih vrsta diskriminacije žena (čl. 10), priznaju ovo pravo. Pod okriljem MOR i
UNESKO takođe su usvojene konvencije kojima se reguliše i precizira ovo pravo. I
regionalni sistemi zaštite ljudskih prava poznaju odredbe u kojima se pravo na
obrazovanje tretira kao pravo od suštinskog značaja. Afrička povelja i Protokol iz San
Salvadora uz Američku konvenciju obavezuju članice da obrazovanjem osiguraju
poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda. EK je priznala ovo pravo u Prvom
53
General Comment No. 23, HRI/GEN/1/Rev. 7, str. 160, st. 7.

22
protokolu (čl. 2), gde određuje da se niko ne može lišiti prava na obrazovanje i obavezuje
se države da poštuju prava roditelja da izaberu nastavu za svoju decu u skladu sa svojim
verskim i filozofskim uverenjima.
PESK nalaže da pravo na obrazovanje treba da teži punom razvoju ljudske
ličnosti i osećanja ljudskog dostojanstva i jačanju poštovanja za ljudska prava. Ona treba
da služi razvoju tolerancije i da omogući pojedincu da učestvuje u slobodnom i
demokratskom društvu. Tako se države ugovornice obavezuju da osiguraju da na svim
nivoima školski programi ispunjavaju ciljeve iz člana 13 stav 1 PESK.
Pravo na obrazovanje prvenstveno podrazumeva pravo na sticanje obrazovanja.
Tako, PESK propisuje da osnovno obrazovanje mora da bude obavezno, besplatno i
dostupno svima (čl. 13. st. 2a). Koliko je osnovno obrazovanje bitno, pokazuje i činjenica
da države koje nemaju sistem obaveznog i besplatnog osnovnog obrazovanja moraju u
roku od dve godine po prihvatanju PESK da izrade plan njegovog uvođenja u razumnom
vremenskom periodu. Ovo je jedna od retkih obaveza za koje PESK propisuje da se mora
odmah sprovesti, a ne postepeno, u zavisnosti od materijalnog stanja i ekonomske
razvijenosti države.

Prema KESK Opštem komentaru br. 11, države koje nisu bile u mogućnosti da
obezbede besplatnu i obaveznu osnovnu nastavu u vreme pristupanja PESK treba da dve
godine od ratifikacije usvoje takav plan. Niko, ni roditelji ni država ne mogu smatrati da
osnovno obrazovanje nije obavezno. Priroda ove obaveze je nedvosmislena. Da bi se
obezbedilo besplatno osnovno obrazovanje, akcioni plan mora predvideti postepeno
ukidanje troškova osnovnog obrazovanja i navesti sve aktivnosti neophodne da se
omogući potpuno ostvarenje ovog prava. Plan mora da utvrdi krajnji rok za svoju punu
realizaciju, uključujući određivanje tačnih datuma do kojih će biti sprovedena svaka
pojedinačna faza njegovog ostvarivanja.54
Kada je reč o ostalim nivoima obrazovanja, države su dužne da obezbede pravo
na jednak pristup srednjem obrazovanju, odnosno da ga učine opštim i dostupnim svima.
Ključna je obaveza države da osigura zabranu diskriminacije. Ona je u stvari najbolji
način da se nekome onemogući učešće u kulturnom životu i uživanje nekih drugih prava.
Zato je u okviru UNESKO doneta još 1960. godine Konvencija o zabrani diskriminacije
u oblasti obrazovanja. Slična obaveza postoji u pogledu višeg obrazovanja, s tim što ono
ne mora da bude opšte, ali i dalje mora biti dostupno svima. Takođe, PESK propisuje
obavezu država da pomažu obrazovanje svih onih koji nemaju ni osnovnu školu, što
uključuje i iskorenjivanje nepismenosti (čl. 13. st. 2b-d).
Važan elemenat prava na obrazovanje je sloboda izbora obrazovanja. Država
može da ima veliki uticaj na sistem obrazovanja, jer ona obezbeđuje sredstva i
materijalne uslove za realizaciju ovog prava, pa je cilj slobode izbora obrazovanja
potreba da se deca zaštite od indoktrinacije države i nastavnika. Zato je međunarodnim
ugovorima predviđeno da roditelji imaju pravo da odaberu vaspitne ustanove za
obrazovanje svoje dece u skladu sa svojim ubeđenjima (čl. 13. st. 3. PESK, čl. 2. Prvog
protokola uz EK). Deci ovo pravo nije u potpunosti zagarantovanao pa je pitanje u kom
uzrastu ona sama mogu da odlučuju o načinu svog obrazovanja, s obzirom da Konvencija
54
General Comment No. 11, HRI/GEN/1/Rev. 7, str. 60-63.

23
o pravima deteta od od 1989. godine uspostavlja standard koji podrazumeva “najbolji
interes deteta”.

Pravo na obrazovanje je usko povezano s pravom na slobodu savesti i

veroispovesti, pa se može naći i u PGP (čl. 18 st. 4). Međutim, često nije lako rešiti
napetosti između prava roditelja da deci obezbede obrazovanje u skladu sa svojim
filozofskim i verskim uverenjima i velike uloge koju država ima u oblasti obrazovanja.
Jasno je da država ne sme u školama da promoviše nijednu posebnu religiju, moralno ili
filozofsko stanovište. S druge strane, može se uvesti obavezna nastava istorije religije i
filozofije, ali gradivo mora biti predstavljeno na neutralan i objektivan način. Komitet za
ljudska prava je u slučaju Hartikainen protiv Finske55 ustanovio da nije prekršeno pravo
roditelja ateista kada se nastava iz fakultativnog predmeta o istoriji etike i filozofije
predaje na objektivan način. Komitet je takođe u svom Opštem komentaru br. 22 (6)
izrazio mišljenje da je dozvoljena nastava iz predmeta Opšta istorija religije ili Etika, ako
se pruža nepristrasno i objektivno. Komitet takođe konstatuje da je protivno članu 18 (4)
PGP uvođenje nastave iz određene veroispovesti ili ubeđenja, sem ako se ne predvide
nediskriminatorni izuzeci ili alternative koji bi udovoljili željama roditelja i staratelja.

Konačno, postoji još jedan element prava na obrazovanje, koji podrazumeva

slobodu privatnih, verskih i drugih zajednica da osnivaju svoje obrazovne institucije.
Jedan od načina za ostvarenje prava roditelja da im se deca obrazuju u skladu s njihovim
verskim i filozofskim uverenjima je i otvaranje privatnih škola, koje je, inače, izričito
garantovano (čl. 13. st. 4. PESK). Obaveza države je da takve institucije prizna, ali ne i
da ih finansira.

Evropski sud za ljudska prava je nekoliko puta tumačio sadržinu ovog prava i
konstatovao da je država obavezna da poštuje pravo roditelja kroz celokupan program
nastave u državnim školama. Prema tumačenju Suda, ovo pravo se ne odnosi samo na
sadržinu programa već na sve mere koje država preduzme u oblasti obrazovanja i
nastave.56 Sud je takođe mišljenja da, iako se pojedinačni interes mora ponekad da se
uskladi s većinskim, demokratija ne podrazumeva da mišljenje većine mora da bude
dominantno već je neophodno naći ravnotežu kojom se obezbeđuje ispravno postupanje
prema manjini a da se istoivremeno izbegne povreda interesa većine.57

12.3. Pravo na učešće u kulturnom životu

Učešće u kulturnom životu je preduslov za uživanje svih drugih kulturnih prava.

Država je dužna da poštuje pravo pojedinca da izražava, ali i da razvija svoju kulturu.
Stoga je ovo pravo tesno povezano sa slobodom izražavanja, koja spada u individualna
građanska i politička prava. Država ne sme da onemogućava pojedincu učešće u
kulturnom životu. Pored te negativne obaveze, država treba da igra aktivnu ulogu i da
pomaže da se pojedinac ili grupa (manjina) po svom izboru uključuje i učestvuje u
kulturnom životu. Zato država mora da se angažuje na stvaranju uslova za što popunije
55
Hartikainen v. Finland, CCPR/C/12/D/40/1978 (1981). Vidi takođe izdvojeno mišljenje člana Komiteta
za ljudska prava Martin Schienin u slučaju Waldman v. Canada, CCPR/C/67/D/694/1996 (1999).
56
Vidi slučajeve: Kjeldsen, Busk Madsen and Pederson v. Denmark, App. No. 509/71; 5920/72; 5926/72
(1976) i Campbell and Cosans v. United Kingdom, App. No. 7511/76; 7743/76 (1982).
57
Vidi presudu Young, James and Webster v. United Kingdom, App. No. 7601/76; 7806/77 (1981).

24
užvanje kulturnih prava, ali i da pomogne širenje i razvoj kulture i njeno očuvanje.
Istovremeno, država mora štititi svakoga ko želi da izrazi svoj kulturni identitet, ali tako
da se stara da se na taj način ne ugrožava identitet drugih. Ovo je posebno važno ako se
ima u vidu da u mnogim društvima postoji napetost među različitim kulturnim, verskim
ili jezičkim grupama i da se ona mora ublažiti pravilnim i uravnoteženim odnosom prema
različitosti. Zato zaštita manjinskih prava, koja uključuju i pravo na očuvanje kulturng
identiteta, predstavlja prvi korak u procesu zaštite ljudskih prava na međunarodnom
planu, mada su sama kulturna prava novijeg datuma. To je razlog što mnogi univerzalni i
regionalni međunarodni ugovori posebno štite pravo na kulturni život pripadnika
etničkih, jezičkih i verskih manjina.58

Pojedinac takođe ima pravo da koristi proizvode svoje i svake druge kulture. Ono
podrazumeva i pravo na pristup kulturi i pravo učešća u kulturnom i naučnom razvoju i
njhovo nesmetano korišćenje. Država mora da omogući da informacije u oblasti nauke i
kulture budu dostupne svima bez razlike.

12.4. Pravo na korišćenje naučnih dostignuća

Pravo na uživanje blagodeti naučnog napretka znači da svako sme i može da

prima i traži informacije o naučnom napretku i da od takvih saznanja ima koristi. Država
je dužna da poštuje ovo pravo, ali takođe i da omogući svakome da koristi prednosti ovih
saznanja. Nauka i tehnologija brzo napreduju i tehnološke inovacije ogromno doprinose
povećanju standarda i kvaliteta života čitavog čovečanstva, ali ovaj napredak
istovremeno proizvodi i loše posledice i može ugroziti sam opstanak pojedinaca ili neke
kulturne grupe. Zato se sve češće razmatra odnos između koristi od primene naučnih
inovacija i zaštite kulturne baštine čovečanstva, kao i uloga koju država u ovoj proceni
treba da odigra. KESK je pozvao sve države da usmere naučna istraživanja tako da ona
budu korisna za društvo u celini i za opštu dobrobit čovečanstva i obavezao države da ga
izveste o merama koje preduzimaju da spreče da se naučna i tehnološka dostignuća
koriste u svrhe koje ograničavaju ili ugrožavaju ostala ljudska prava.

12.5. Zaštita interesa autora naučnih i umetničkih dela

Ovo pravo tesno je povezano s pravom na imovinu, što ponovo ukazuje na

specifičnost kulturnih prava, njhovu međuzavisnost s građanskim i političkim pravima i
činjenicu da su ona na međunarodnom planu posmatraju kao individualna prava. Takođe
se iz ovoga može zaključiti da pravo na imovinu sadrži neke elemente socijalnih i
kulturnih prava.59 Autorska prava su proklamovana u članu 17 UDP, mada nisu
definisana kao kulturna prava već kao pravo svakoga da poseduje imovinu i da je ne
može biti samovoljno lišen. U članu 27 UDP priznaje se pravo na zaštitu moralnih i
materijalnih interesa koji proističu iz naučnog, književnog ili umetničkog dela. Sa veoma
malim izmenama, ovo pravo je zajemčeno i u PESK (čl. 15 st. 1c). Obaveza država u
pogledu zaštite ovih prava podrazumeva pre svega da one treba da donesu i delotvorno

58
Vidi II.9.2.
59
O ovome vidi više C. Krause, „The Right to Property“ u A, Eide, C Krause, A.Rosas (eds.), op. Cit, str.
143 i dalje

25
primenjuju zakone o zaštiti autorskih prava. Međutim, ova prava su na međunarodnom
planu zaštićena i posebnim ugovorima za zaštitu autorskih prava. U poređenju s ovim
ugovorima, od kojih je najvažnija Bernska konvencija za zaštitu književnih i umetničkih
dela, međuanarodni ugovori iz oblasti ljudskih prava nisu mnogo doprineli boljoj zaštiti
autorskih prava. Ipak njih ne treba zanemariti jer mogu da se primene na one države koje
nisu ratifikovale specijalizovane konvencije.

12.6. Sloboda naučnog istraživanja i stvaralaštva

Ova sloboda, izričito garantovana PESK (čl. 15 st. 3), obuhvata pravo naučnika i
stvaralaca da objavljuju svoje radove i da imaju pristup informacijama koje su im
potrebne za rad. Ovo uključuje i međunarodne susrete, učešće na naučnim skupovima i
druge vidove naučne razmene. Međuzavisnost u svetu je sve jača u mnogim oblastima,
ali je posebno uočljiva u oblasti nauke i kulture. Zato je obaveza države da omogući
slobodnu razmenu informacija na polju nauke i kulture. Ova sloboda znači da svako ima
pravo da održava kulturne kontakte i da usvaja i deli ideje drugih kultura. Neke
specijalizovane agencije UN se posebno bave saradnjom i zaštitom u ovoj oblasti.

Države imaju obavezu da se uključe u što više programa za podršku saradnji na

naučnom i kulturnom planu, da osiguraju akademske slobode i olakšaju međunarodne
kontakte. One takođe moraju dozvoliti učešće naučnih i kulturnih radnika na skupovima
u inostranstvu i primati strane naučnike i kulturne radnike radi zajedničkih istraživanja ili
kulturnih manifestacija.

26