BIOLOŠKI POSTUPAK

PROIZVODNJE
ETANOLA
Uvo
d
Etanol je organsko hemijsko jedinjenje
koje čine ugljenik, vodonik i jedna
OH-grupa, odnosno predstavnik
alkohola. Ranije se nazivao
etilalkohol.
Često se ovo jedinjenje narodnim
govorom naziva samo alkohol ili
špiritus, iako je to samo jedan
predstavnik čitave klase alkoholnih
Etilalkohol je prirodni proizvod nastao anaerobnom razgradnjom šećera.
jedinjenja.
To je bezbojna tečnost, specifičnog mirisa i ukusa, koncentracije min. 96,0 % V/V
bez pristupa štetnih primesa.
Koristi se :
-za proizvodnju alkoholnih pića,
-farmaceutskih i kozmetičkih proizvoda,
-kao dezinfekciono sredstvo u medicini,
-kao rastvarač u mašinskoj industriji,
-u poslednje vreme se u svetu sve više se koristi i kao dodatak gorivu za automobile.
Dobijanje etanola
Alkohol se najčešće dobija alkoholnim vrenjem šećera, a dobijeni etanol se
označava kao agrar- ili bioetanol. Ograničavajući faktor u dobijanju bioetanola je
otpornost mikroorganizama koji ga proizvode (kvasac ugine pri koncentraciji
etanola od 18%) pa je za dobijanje žestokih alkoholnih pića neophodna
redestilacija. Etanol se može proizvesti i sintezom iz vode i etena u prisustvu
sumporne kiseline kao katalizatora.
Smeša 95,57% etanola i 4,43% vode čini azeotropnu smešu, pa se veća
koncentracija etanola ne može dobiti destilacijom pri atmoferskom pritisku, već se
za dobijanje 100% (apsolutnog) etanola koriste druge metode.
zičke i hemijske osobine

Etanol je lako isparljiva, zapaljiva providna tečnost specifičnog oštrog mirisa.

Prisutna hidroksilna grupa učestvuje u stvaranju vodoničnih veza uslovljavajući
manju isparljivost etanola u odnosu na nepolarna jedinjenja slične molekulske
mase. Dobar je rastvarač, meša se sa vodom u svim odnosima, a rastvara veliki
broj kako polarnih tako i nepolarnih jedinjenja. Pri mešanju etanola i vode dolazi
do kontrakcije zapremine (1 litar etanola i 1 litar vode daju 1,92 litara smeše).
Gustina etanola zavisi od teperature, i kreće se od 0,80 g/cm 3 na 0°C do 0,75
g/cm3 na 60°C. Indeks prelamanja 100%-tnog etanola iznosi nD20=1,3613.
Hemijske osobine etanola iste su kao kod drugih alkohola.
Sirovine za proizvodnju etilalkohola
Za proizvodnju etilalkohola u našoj zemlji koriste se prvenstveno melasa i
manje količine hidrola, a žitarice samo za posebnu proizvodnju alkoholnih
pića. Međutim, količina melese kojom raspolaže naša zemlja ne zadovoljava
potrebe, pa se za dalji razvoj ove industrijske grane moraju tražiti i druge, za
sada neiskorišćene sirovine.
Među sirovinama koje mogu biti od interesa za našu zemlju, pre svega, su
sulfitni lug i surutka.
Mikroorganizmi koji se koriste u
proizvodnji etilalkohola
Za proizvodnju etilalkohola iz šećernih i skrobnih sirovina kao proizvodni
mikroorganizmi koriste se odabrani sojevi kvasca Saccharomyccs cerevisae,
koji mogu podnositi visoke koncentracije etilalkohola. Ako se istovremeno
proizvode i etilalkohol i pekarski kvasac, koriste se iste vrste kvasca koje se
koriste i u proizvodnji pekarskog kvasca.
Osnovi proizvodnje etilalkohola
Proizvodnja etilalkohola pomoću kvasca kao proizvodnih mikroorganizama
zasnovana je na poznatom Pasterovom efektu , tj previranju šećera u etilalkohol i
CO2 u odsustvu kiseonika.
Prilikom izvođenja procesa anaerobnog vrenja moraju se održavati povoljni
uslovi za delovanje kvasca. To se postiže povoljnim sastavom i koncentracijom
hrane u podlozi, održavanjem povoljne temperature i pH vrednosti, kao i
očuvanjem sterilnih uslova.
Alkoholno vrenje kod kvasaca je poslužilo Pasteru (Pasteur L.,1860.) za
dokazivanje alkoholnog vrenja i mikroorganizama (kvasaca). Otkrio je da u
uslovima slobodnog pristupa kiseonika proces alkoholne fermentacija inhibira, a
proces disanja aktivira (Pasterov efekat).
Pasterov efekat je primer povezanosti različitih energetskih procesa već na
nivou kvasaca i ta povezanost se ispoljava i u konkurenciji za ADP i neorganski
fosfat između procesa supstratne fosforilacije (glikolize) i oksidativne
fosforilacije (disanje).
Vrsta i koncentracija hrane u podlozi
U klasičnim postupcima za proizvodnju etilalkohola cilj je bio prevesti
maksimalnu količinu šećera u alkohol, vrenje izvođeno sa visokim
koncentracijama šećera (i do 18%) u potpuno anaerobnim uslovima. Aeracija je
vršena samo 1-2 sati na početku vrenja da bi se sintetisala potrebna količina
kvasca i da bi se kvasac aktivirao.
Sterilizacija melese nije vršena jer su način izvođenja vrenja i visoka
koncentracija alkohola sprečavali infekciju (samozaštićen proces).
Uvođenjem novih postupaka u kojima se istovremeno proizvode etilalkohol i
biomasa kvasca (pekarskog ili za ishranu), priprema i sastav melesne podloge
postali su slični onima u proizvodnji pekarskog kvasca. U takvoj proizvodnji
postoje znatne potrebe za hranljivim solima. Pošto se u ovim procesima vrši i
aeracija koja omogućava rast kvasca, moguć je i rast infektivnih
mikroorganizama, pa se melesna podloga mora sepilisati.
Pošto visoke koncentracije šećera inhibiraju rast kvasca (Korbtri efekat), u
ovim postupcima se hranljiva podloga dodaje dolivnim postupkom, kao i pri
proizvodnji pekarskog kvasca. Veća koncentracija šećera u podlozi održava se u
fazama koje se izvode anaerobno radi sinteze etilalkohola.
Temperatura
Temperatura ima značajan uticaj na tok alkoholnog vrenja i nastajanje
sporednih metabolita. Za optimalnu biosintezu etilalkohola optimalna
temperatura se kreće između 20˚C i 30˚C. Više temperature ubrzavaju
alkoholno vrenje, što izaziva gubitak šećera i otežava destilaciju alkohola.
Povišene temperature pogoduju i razvoju pojedinih infektivnih vrsta,
naročito bakterija sirćetnog vrenja koje oksidišu alkohol u sirćetnu kiselinu.
Pri alkoholnom vrenju oslobađa se znatno manja količina toplote nego
pri aerobnom razlaganju šećera i pored toga, da bi se održala željena
temperatura, mora se fermentno hladiti.

pH vrednost
U toku etilnog vrenja održava se relativno niska pH vrednost, između 4
i 4,5. Na tok alkoholnog vrenja ovako niska pH vrednost nema bitnijeg
uticaja, a pozitivno utiče na održavanje sterilnih uslova.
Mogućnost korišćenja džibre
Pri alkoholnom vrenju kvasac koristi 45-50% suve materije iz melase, a
preostali deo, oko 30% ostaje neiskorišćen i nalazi se u džibri. Džibra sadrži 7,5-
10% suve materije, a sadržaj pojedinih komponenti varira najčešće zbog
promenljivosti sastava melase. Sadržaj ukupnog azota iznosi 4-66% koji potiče iz
betamina. Sadržaj redukujućih materija, najviše nefermentisanih šećera, iznosi
1.7-6% . Značajan je i sadržaj mineralnih materija, posebno mikroelemenata.
Džibra sadrži i vitamine, naročito B-kompleks i čitav niz organskih kiselina.
Zahvaljujući navedenom sastavu, melasna džibra se može koristiti na više načina.
Spaljivanje džibre - pepeo koji se dobija spaljivanjem džibre je
veoma bogat kalijumom, pa se može koristiti kao veštačko đubrivo. Spaljivanje
džibre se danas retko koristi jer su pronađene i usavršene metode za njeno bolje
iskorišćavanje.
Uparavanje džibre i dobijanje vinanse - uparavanje džibre
do sadržaja suve materije od oko 80% interesantan način njenog korišćenja,
utrošak toplote za uparavanje se opravdava činjenicom da je uparena džibra,
koja se naziva vinansa, veoma dobra hrana za stoku. Uparavanje se vrši u
višestepenim vakuum-uparivačima.
 Korišćenje džibre za proizvodnju mikrobne mase -
melasna džibra se može iskoristiti kao hranljiva podloga za proizvodnju mikrobne
biomase za ishranu, a kao proizvodni mikroorganizmi se najčešće koriste kvasci iz
roda Candida. Kvasci nemogu koristiti betain, pa se radi iskorišćenja ovog
jedinjenja gaje združene kulture odabranih kvasaca i bakterija. Na taj način se
mogu ostvariti veći prinosi biomase, nego gajenjem samog kvasca. Da bi se dobila
veća količina mikrobne biomase, džibra se može obogaćivati dodatkom melase a
mogu se dodati i deficitarni izvori azota i fosfora.
Korišćenje džibre za proizvodnju vitiminskih
koncentrata i koncentrata antibiotika - za proizvodnju koncentrata
vitamina B12 koji se koristi u ishrani stoke, džibra se podvrgava termofilnom
metanskom vrenju pomoću mešane kulture bakterija metanskog vrenja. Vrenje se
izvodi anaerobno, a kao produkt se dobija metan i vitamin B12, koji se nalazi u
prevreloj džibri. Na džibri se mogu gajiti i aktinomicete, koje vrše biosintezu
antibiotika biomicina. Istovremeno se sintetizuje i vitamin B12. Ovaj vid gajenja se
vrši u aerobnim uslovima. Posle zavšenog vrenja prevrela komina se uparava i na
taj način se dobija koncentrat koji sadrži oba proizvoda, biomicin i vitamin B12,
zatim mikrobnu biomasu i neprevrele komponente džibre. Ovaj koncentart se
dodaje hrani za stoku i time se povećava prirast i smanjuju oboljenja stoke.
Osnovne faze postupka proizvodnje
etilalkohola
Za većinu tehnoloških postupaka zajedničke su sledeće faze proizvodnje:

 Priprema sirovina i hranljivih podloga

 Priprema i sterilizacija pogona
 Umnožavanje i laboratorijske i pogonske čiste kulture
 Predvrenje, jedna ili dve faze
 Glavno vrenje
 Destilacija komine i rektifikacija alkohola
 Skladištenje i dorada alkohola, npr. u cilju dobijanja apsolutnog alkohola.

U savremenim postupcima u kojima se dobiva i kvaščeva biomasa postoje

faze separacije kvasca i faza njegove dorade.
Pri alkoholnom vrenju, uporedno sa alkoholom nastaje i CO 2 koji se iz
fermentora izdvaja kao gas. Ugljen-dioksid je vredan proizvod sa mnogostrukom
namenom, tako da se u svim savremenim procesima uključuje i faza njegovog
prihvatanja, prečišćavanja i komprimovanja u tečno stanje.
ntrola rada fermentora
Savremeni fermentori (biološki reaktori) snabdeveni su opremom za
automatsku ili poluautomatsku kontrolu i regulaciju svih relativnih parametara
biološkog procesa koji se odvija u njima. Na taj se način može upravljati
procesom i ostvariti maksimalna produktivnost reaktora i visok kvalitet
proizvoda. Mnogi od bitnih faktora procesa se automatski i zapisuju pomoću
analognih i digitalnih pisača, tako da ostaje i trajan dokument zbivanja u reaktoru
u toku procesa. Time se lakše registruju a time i ispravljaju eventualne greške u
vođenju procesa. Povoljno je i to što se pokazivači vrednosti kontrolisanih
parametara i komande (upravljački sistemi) mogu smestiti na jednom mestu, na
kontrolnoj tabli koja je smeštena u posebnoj komadnoj prostoriji odakle se
nadgleda čitav proizvodni postupak.
U proizvodnji etilalkohola se kontrolišu sledeći parametri - temperatura, pH,
koncentracija etilalkohola, koncentarcija šećera u komini, koncentracija mikrobne
biomase (broj ćelija kvasca u 1 cm³ komine), koncentacija isparljivih kiselina
(posebno sirćetne), koncentracija glicerola i još nekih metabolita po potrebi, pH
redoks potencijal, sastav izlaznih gasova iz reaktora (CO2 i alkohol) itd.
Koncentracija etilalkohola se određuje na osnovu gustine destilata komine dok se
sadržaj isparljivih kiselina određuje u uzorku koji je dobijen posle destilacije
komine vodenom parom.
Anaerobni mikrobni procesi
(fermentacije)
Proces fermentacije je od davnina bio poznat ljudima koji su se bavili
proizvodnji vina i piva, ali oni nisu bili upoznati činjenicom da su mikroorganizmi
odgovorni za ovaj proces. Proces je dobio naziv po vrenju – fermentaciji koja je
bila uzrok penjenju komine zbog izdvajanja ugljen dioksida i etanola, što jako liči
na vrenje vode. Naziv vrenje se takođe koristi i za sve mikrobne procese gde kao
produkt neće nastati ugljen dioksid, tj. nema procesa vrenja kao što je npr.
mikrobna proizvodnja mlečne kiseline, jer njen nastanak je sličan procesu
nastajanja alkohola, pri čemu dolazi do razlaganja šećera u anaerobnim uslovima.
Tako se pojmovi vrenje i fermentacija odnose na sve one mikrobne procese koji se
odvijaju bez prisustva kiseonika.
Slobodno se može reći da su ovo procesi u kojima proizvodi nastaju iz
pirogrožđane kiseline uz istovremenu oksidaciju redukovanog oblika NAD.
Pirogrožđana kiselina i redukovani NAD nastali su kao rezultat prethodne
mikrobne razgrednje šećera na jedan od mnogo načina koji su u biohemiji poznati
pod nazivom glikoliza, kao i Embden-Meyerhof-Parnasov način (EMP), Enter-
Doudoroffov način, heksozamofosfatni (HMF) ili pentozanofosfatni (pentozani)
put.
Oblici vrenja
Sa stanovišta mikrobiološke proizvodnje ovi procesi se mogu podeliti na
 Alkoholno vrenje (industrijski alkohol i alkoholna pića;pivo,vino,rakija);
 Mlečno kiselo vrenje (konzervisanje povrća i proizvod mlečne kiseline);
 Butanol-acetonsko vrenje ( proizvodnja organskih rastvarača).

Ukoliko dođe do promena

nekih faktora okoline, može
doći do regulacije glikolize i uz
pomoć kvasca proizvesti
glicerol umesto etanola.
Alkoholno vrenje
Alkoholno vrenje spada u vrlo značajnu industrijsku fermentaciju. Danas je
poznat biohemijski proces alkoholnog vrenja. To je postupak glikolize tj.
Embden-Meyerhof-Parnasov postupak razgradnje glukoze. Ovaj način
razgradnje je svojstven kvascima, nekim bakterijama i sl.
Novonastali piruvat ide dalje na razlaganje pri čemu se koriste različiti
procesi. Osim kvasaca i drugi mikroorganizmi vrše izlučivanje etanola pri
procesu ishrane ugljenim hidratima, koje koriste za svoj rast, ali to iskoršćenje
je, bez obzira na dobijeni etanol, u jako malim količinama.
Proizvodnja etanola spada u jedan od najranije poznatih fermentacionih
procesa. Ljudi su se bavili proizvodnjom etilalkohola, tj. vršili procese
alkoholnog vrenja, a da nisu ni bili svesni o postojanju kvasaca ni o njihovom
mehanizmu obavljanja procesa fermentacije.
Dobijanje apsolutnog alkohola
Za mnoge industrijske potrebe, farmaceutsku industriju, raketnu tehniku,
organsku sintezu itd., zahteva se etilalkohol bez vode koji se naziva apsolutni
alkohol. Ova vrsta etilalkohola ne može se dobiti prostom rektifikacijom jer
etanol i voda grade azeotropnu smešu koja pri normalnom pritisku sadrži 95,7%
alkohola, a ostatak je voda. Pri ključanju ove smeše sastav tečne i parne faze je
isti, a to znači da se ne može vršiti dalje frakcionisanje. Da bi se azeotropnoj
smeši oduzela prisutna voda, mogu se primeniti različite metode. Za to se
najčešće koriste: vakuum destilacija, destilacija u prisustvu soli (npr. Na-acetata)
i azeotropna destilacija.

U industrijskoj praksi obično se koristi azeotropna destilacija. U tom cilju se

formira nova azeotropna smeša dodatkom još jedne tečne komponente, najčešće
benzola. Ova azeotropna smeša ima sastav: etilalkohol 18,5%, voda 7,4%, a
ključa na 64,85% °C, što je niže od tačke ključanja svake od komponenti smeše.
Zahvaljujući niskoj tački ključanja i činjenici da se u parama ove azeotropne
smeše nalazi veća količina vode (7,4%) nego u rafinisanom alkoholu (4,4%)
moguće je destilacijom iz rafinisanog alkohola izdvojiti prisutnu vodu i dobiti
apsolutni alkohol.
 Upotreba
Alkoholna pića

Etanol je glavni sastojak alkoholnih pića, u kojima se nalazi u koncentraciji od 3

do 40%.
Alkoholno piće je svaki proizvod (napitak) predviđen za upotrebu koji
sadrži preko 0,5 % (po ustaljenoj definiciji) etil alkohola koji potiče iz
poljoprivrede. Alkoholna pića se mogu podeliti u zavisnosti od toga koliko
procenata alkohola sadrže (niskoprocentni ili visokoprocentni alkoholi)
kao i u zavisnosti od sastava (alkoholi ili kokteli).

Osnovni sastojci alkoholnih pića

Alkoholna pića su napici čiji su osnovni sastojci voda i etanol ili etil–alkohol
(C2H5OH).
Alkohol u alkoholnim pićima
Alkohol koji se nalazi u alkoholnim pićima dobija se vrenjem šećera iz voća
pomoću gljivice kvasca. Tako se dobijaju sva alkoholna pića namenjena ljudskoj
upotrebi. Otrovno dejstvo alkoholnih pića potiče od koncentracije etilnog
alkohola u njima. Pored toga one sadrže i neznatne količine drugih primesa, koje
prirodnom alkoholnom piću daju specifičan miris, ukus, boju, izgled i tzv.
bouquet. Veštačkim alkoholnim pićima se ti sastojci namerno dodaju.

Neki od nus produkata mogu biti

sami po sebi opasni po ljudsko zdravlje,
a među njima je najopasniji metilni
alkohol (metanol), koji već u malim
količinama deluje otrovno na nervni
sistem.
 Vrste pića Etanol (u %) Metanol (u %)
Meka šljivovica 20-30 oko 1
Ljuta šljivovica 30-50 oko 1
Komovica 40-50 1,5-4

Industrijska rakija 25-30 1,5-4

Jabukovača 8-14 do 4
Vino 10-22
Pivo 3-8
Konjak, Vinjak 40-55 oko 1
Rum 40-75 oko 1
Viski 35-60 i više oko 1
Džin 40-70 oko 1
Votka 40-70 i više oko 1
Tabela 1.1. prikaz količine etanola i metanola u najrasprostranjenijim alkoholnim
pićima
roizvodnja alkoholnih pića
Alkoholna pića se dobijaju iz različitih sirovina i raznim metodama i
tehnikama pravljenja po čemu se i razlikuju. Procenat etanola zavisi od količine
šećera u sirovinama, ali i od načina pravljenja pića.

Sirovina Alkoholno piće

grožđe vino
raž, ječam ili kukuruz viski
krompir votka
pirinač sake
ječam, pšenica, hmelj pivo
Agava (vrsta kaktusa) tekila
šećerna trska rum

Tabela 1.2. imena sirovina i od njih dobijena alkoholna pića

 Načini dobijanja
alkoholnih pića
Alkoholna pića se dobijaju iz sirovina na sledeće načine:

Alkoholna pića nastala vrenjem

Alkoholno vrenje je najstariji način dobijanja alkohola. Na ovaj način se dobija
pivo. Plodovi ječma, raži, pšenice ili kukuruza, svi bogati skrobom, navlaže se da bi
se podstaklo klijanje. Skrob se tom prilikom pretvara u šećer.
Stavljanjem osušenog klijalog zrnevlja u slad, dodavanjem vode, hmelja i
ćelija kvasca dolazi do vrenja, tj. pretvaranja šećera u ugljen-dioksid. Vrenje se
veštački prekida kada se postigne željena jačina piva, obično između 3% i 5%

ermentirana alkoholna pića

Alkohol se dobija prirodnom fermentacijom šećera, bilo voćnog šećera, šećera
u mleku i mlečnim proizvodima ili fermentacijom glukoze ili maltoze, koje su
dobijene posebnim postupkom iz skroba u pojedinim žitaricama, krompiru, itd. Na
ovaj način se dobija vino. Svež grožđani sok bogat šećerom, pod dejstvom enzima
iz ljuske grožđa, pretvara se u alkohol i ugljen-dioksid.
lkoholna pića nastala destilacijom
Alkoholna pića koja se dobijaju destilacijom, bilo da se destilaciji podvrgnu
različita voća u stadijumu fermentacije, bilo da se destiliraju već fermentacijom
dobijena alkoholna pića. Na ovaj način se dobijaju jaka, žestoka pića (rakija, viski,
džin, votka, itd.). Zrnevlje žitarica ili povrće izlažu se fermentaciji sve dok skrob
ne pređe u šećer, a šećer u alkohol. Zagrevanjem ovako dobijene tečnosti, do
ključanja, deo vode isparava, a alkohol se, sa preostalim isparenjima vode, u
specijalnoj aparaturi, kondenzuje u tečnost koja se naziva rakija. Procenat alkohola
u ovakvim pićima je veoma visok i kreće se od 40% do 50%.

ndustrijska alkoholna pića

Industrijska alkoholna pića, tj. pića dobijena iz određene šećerne smeše, ili
prethodnim pretvaranjem u glukozu različitih skrobnih tvari u žitaricama.
Kombinovana alkoholna pića
Kombinovana alkoholna pića, različiti napici, aperitivi, itd. dobijeni su
dodavanjem različitih aromatičnih ili drugih dodataka prirodnim ili industrijskim
alkoholnim pićima.
Šljivovica

Šljivovica (ili Šljiva), tip rakije,

je jako i bezbojno ili žućkasto alkoholno
piće koje se pravi od šljive. Kao i svaka
rakija, pravi se tako što dolazi do vrenja
komine (kljuka, cefre, džibre), a onda i
njegove destilacije. Rakija se dobija
putem destilacije u kazanu za pečenje
rakije pri čemu se dva puta destiliše.

Posle prve destilacije se dobija

tzv. meka rakija a posle druge destilacije
prepečenica. Meka rakija se koristi za
kuvanje Šumadijskog čaja a prepečenica
kao piće.
 Ovo piće nastalo je na prostorima Srbije, a ime je
izvedeno iz srpske reči šljiva. Proizvodnja je koncentrisana u
Srbiji i Republici Srpskoj.
Šljivovica se takođe proizvodi u Bugarskoj, Hrvatskoj, Češkoj,
Slovačkoj, Sloveniji, Makedoniji, Poljskoj, i Rumuniji. U
mnogo manjoj meri šljivovica se proizvodi i u Austriji,
Nemačkoj, Italiji...
Šljivovica je nacionalno piće Srbije, gde oko 70% prinosa
šljive (prosečno 424.300 tona godišnje) odlazi u njenu
proizvodnju. Sadržaj alkohola (etanola) kod meke rakije
iznosi oko 5 procenata, dok kod prepečenice može da varira
od 40 do 70 procenata. Šljivovica, kao i neke druge rakije, se
često drži u drvenim (hrastovim) buradima radi bolje arome i
boje (zlatno braonkasta).

Za razliku od vina, rakije ne traže poseban nadzor i što

duže stoje tim su bolje. Svaka rakija, pa i ova, je predviđena
da se pije iz specijalnih malih čaša (od 0,3 do 0,5 dl) ili
specijalnih malih flašica koje se u Srbiji zovu čokanji (ili
potreba Etil alkohola u medicini
Etanol je visokoefikasan antiseptik u koncenraciji od 70%. Antiseptičko
dejstvo ostvaruje denaturacijom ćelijskih membrana, pa je efikasniji kao
70%-ni nego kao koncentrovani (96%). Koristi se za dezinfekciju radnih
površina, instrumenata i kože. Mada se koristi i za dezinfekciju rana,
preporučuje se da se rane dezinfikuju vodonik-peroksidom koji uništava
anaerobne bakterije, uključujući bacil tetanusa.
Alkoholne obloge koriste se za smanjenje povišene telesne temperature.
Upotreba alkoholnih obloga kod dece se ne preporučuje jer deca nemaju
razvijenu kožu pa je moguća reserpcija etanola preko kože.
Etanol se koristi kao protivotrov kod trovanja metanolom jer
kompetitivnom inhibicijom sprečava prevođenje metanola u formaldehid i
dalje do mravlje kiseline.

Estar limunske kiseline i etanola regulise pH vrednost kože, smanjuje znojenje

i sprečava pojavu neugodnog mirisa.
Etanol kao gorivo
Najbolji primer u korišćenju etanola kao goriva, danas je sigurno Brazil.
Većina od 20 miliona vozača u Brazilu koristi automobilsko gorivo u kome ima
25 odsto etanola. Cena etanola je više nego dvostruko niža od cene od benzina
ili dizela i u Brazilu se to gorivo može nabaviti širom zemlje. O Brazilu se sve
češće govori kao o „Etanolskoj Saudijskoj Arabiji”. Sve je veći broj zemalja
koje sada propisuju kombinovanje biogoriva sa standardnim fosilnim gorivima.
A velike petrohemijske kompanije kao što su „Šel” (Schell) sve više ulažu u tu
tehnologiju.
Zahvaljujući skokovitom porastu cena nafte, brizi zbog klimatskih promena
i rastućem strahu za bezbednost snabdevanja sirovom naftom etanolu i drugim
vrstama biogoriva predstoji svetla budućnost. Biogoriva koja će se u budućnosti
bazirati na drvenastim biljkama a ne na kukuruzu, zahtevaće krupna ulaganja, ali
će se ulaganje brzo isplatiti: poljoprivreda će oživeti, obradivo zemljište će biti
zaštićeno, vodotoci će biti sačuvani.
 U suštini etanol je produkt vrenja i
može se proizvoditi od svega što fermentuje, odnosno vri.
Velike količine proizvode se od kukuruza, šećerne repe, šećerne
trske a najnovije se razvija tehnologija celuloznog etanola.
Energetska gustina celuloznog etanola je daleko veća od svih
ostalih. Naime od celuloze se dobijaju 16 energetskih jedinica po
jedinici mase, dok se od kukuruza dobijaju 1,3 jedinice.
Veliki broj proizvođača automobila, već proizvodi kola sa
mešovitim sagorevanjem, koja mogu da koriste i naftu i etanol i
mešavinu pomenutih.
Energetske performanse etanola, kada se odbiju troškovi
koštanja sirovine i troškovi proizvodnje, ostaje u dobitku nekih
1410 džula/litru, sto je otrpilike 0.39Kw a to se računa kao veoma
efikasan rezultat.
Prednosti etanola
-Može se koristiti kao čisto gorivo
-Može se koristiti u smeši sa naftom u svim proporcijama
-Kola sa mešovitim sagorevanjem su već opšte prihvaćena od velikih
proizvodjača
izvodnja etanola kao bio goriva
Proizvodnja etanola iz kukuruza ima mnogo faza. Zrna kukuruza
sadrže obilje skroba koji se pre reakcije fermentacije mora razložiti na
proste šećere. To se postiže kuvanjem kukuruza uz dodatak enzima alfa-
amilaze i gluko-amilaze koji funkcionišu kao katalizatori, čime se ubrzava
reakcija. Slična reakcija dešava se i u ustima kada, pod uticajem enzima iz
pljuvačke, otpočinje varenje skroba. Skrob se razlaže u šećer tokom
nekoliko reakcija, kada nastaju različiti složeni šećeri – međuprodukti,
između ostalih, i maltoza i dekstroza. Zato se na anglosaksonskom
govornom području ovaj proces zove malting. Posle toga sledi proces
fermentacije. Procesom fermentacije može se proizvesti etanol u
koncentraciji od nekoliko procenata do maksimalno 14%, posle čega
nastali etanol uništava enzim i fermentacija prestaje.
Zato se za koncentraciju etanola mora koristiti i proces destilacije. Ovim
procesom se može izdvojiti etanol maksimalne koncentracije do 96%, dok
ostalih 4% čini voda. Čist etanol se ne može dobiti samo destilacijom, već je za
to potrebno primeniti i proces dehidratacije uz upotrebu odgovarajućih
supstanci za odvajanje preostale vode.
Shematski prikaz 1.1 proizvodnja etanola kao gorivo
 Za dobijanje čistog etanola može se koristiti i acetiladehid koji se dobija iz
acetilena, odnosno etilena dobijenog iz nafte. Takođe, razvijen je i postupak
dobijanja etanola iz celuloze. Usavršavanju ovog postupka poklanja se velika
pažnja, jer se time omogućava korišćenje i ostalog biljnog materijala ili biljnog
otpada iz raznih industrijskih postupaka.

ci povećavanja efikasnosti etanola kao goriva

Iako je proces proizvodnje etanola u osnovi poznat već hiljadama godina,
njegova efikasnost je danas znatno povećana, i pri tome se praktično postiže
poptuno iskorišćenje svih međuproizvoda. U industrijskoj proizvodnji koriste se
dva slična postupka: suvo i vlažno mlevenje. Ovi procesi se razlikuju u početnoj
preradi zrna kukuruza, pa je u kasnijim fazama prerade pored etanola moguće
izdvajanje različitih proizvoda. Suvo mlevenje se češće primenjuje, jer je
tehnologija nešto jednostavnija i zahteva manja ulaganja u postrojenja za preradu,
ali se zato dobija manja količina sporednih proizvoda koji se dalje koriste u
industriji. U takve proizvode spadaju kukuruzno ulje, različite vrste stočne hrane
i ugljendioksid. Inače, etanol koji se koristi kao gorivo ili u industriji obavezno se
denaturiše dodavanjem oko 5% neke otrovne supstance (benzin i sl.) kako bi se
sprečila njegova upotreba za proizvodnji alkoholnih pića.
 U upotrebi su različite mešavine etanola i benzina. Kakav je odnos
mešanja sa benzinom eksplicitno se vidi iz oznake goriva. E je oznaka za
etanol, a brojni podatak označava procentualni zapreminski udeo etanola u
gorivu. Često uz slovo E stoji i oznaka D što znači denaturisani etanol, tj.
etanol koji nije za piće. Kada se govori o etanolu kao gorivu, onda se najčešće
misli na smešu 85% etanola i 15% benzina, koja se označava sa E85. Ovo
gorivo po specifikacijama odgovara za upotrebu u Otto motorima. Međutim,
izmedu E85 i benzina postoje i neke značajne razlike, o čemu ozbiljno treba
voditi računa. S obzirom da je etanol odličan rastvarač, pri konstrukciji sistema
za napajanje motora gorivom (a isto važi i za sisteme pumpnih stanica) treba
voditi računa o materijalima koji će biti primenjeni. U tom smislu apsolutno
treba izbegavati aluminijum, cink, mesing, olovo i dr. Kada se aluminijum
rastvori u etanolu može doći do oštećenja motora. Slično
važi i za ostale metale koje etanol rastvara. Rad sa
kontaminiranim gorivom može prouzrokovati naslage i
havarije vitalnih elementa motora, odnosno pumpne
instalacije. Slično važi i za nemetalne materijale.
ičke i hemijske osobine etanola kao goriva
Etanol rastvara prirodnu gumu, poliuretan, plutu, polivinil-hlorid (PVC),
poliamide i mnoge druge sintetičke materijale. Zato se za instalacije za napajanje
etanolom od metala koriste prokron, bronza, gvožđe, a od nemetala fiberglas,
veštačka guma (Buna-N, Neopren), polipropilen, viton, teflon i sl. Ovakve mere
predostrožnosti nisu potrebne kada se koriste mešavine goriva koje sadrže ispod
10% etanola. Druga važna osobina etanola je da je on, za razliku od benzina,
dobar provodnik električne struje. Pri sagorevanju etanola ne nastaju naslage,
tako da se na ventilima, čelu klipa i svećicama ne stvaraju talozi. Takođe,
motorsko ulje se znatno manje prlja. U poređenju sa benzinom, etanol je manje
isparljiv i stoga teže zapaljiv. Toplotna moć mu je osetno niža u odnosu na benzin
zbog visokog sadržaja kiseonika. Latentna toplota isparavanja etanola je viša u
odnosu na benzin, što se povoljno odražava na koeficijent punjenja motora, jer je,
zahvaljujući tome, niža temperatura sveže smeše koja ulazi u cilindar, čime se
donekle kompenzuje gubitak snage usled niže toplotne moći. Sa druge strane,
visoka latentna toplota isparavanja znači da je gorivo manje isparljivo i da će se
na nižim temperaturama javiti problemi sa startovanjem motora.
 Američki standard predviđa tri gradacije goriva E85, zavisno od
temperaturskih uslova. Praktično, isparljivost na nižim temperaturama se
poboljšava dodavanjem veće količine benzina u mešavinu. Lošija isparljivost
etanola čini ga bezbednijim za manipulaciju, jer je gorivo manje sklono upaljenju.
Temperatura upaljenja etanola je viša u odnosu na benzin. Para etanola je teža
od vazduha, pa se zadržava pri tlu. Takođe, kada se upali, etanol gori sporije,
odnosno manje eksplozivno u odnosu na benzin. Ipak, generalno govoreći, etanol
spada u vrlo zapaljive supstance, tako da su pri rukovanju etanolom i svim
mešavinama etanola neophodne maksimalne mere predostrožnosti.
 Posledice eventualne kontaminacije vode i zemljišta su daleko manje i
brže se saniraju nego u slučaju izlivanja benzina.

Osnovne fizičke karakteristike etanola u poređenju sa benzinom i

mešavinom 85% etanola i 15% benzina (E85) date su u tabeli .
ki uslovi za korišćenje etanola kao pogonskog goriva
Da bi se gorivo sa visokim sadržajem etanola (npr. E85) primenjivalo, na
vozilu nisu potrebne velike modifikacije motora i vozila. Ipak, na standardnom
vozilu sa pogonom na benzin nije moguće prosto primeniti etanolsko gorivo.
Pored problema sa rastvorljivošću pojedinih materijala u etanolu, zbog čega je
potreban adekvatan izbor materijala za sistem za napajanje gorivom, važno je
naglasiti da etanol ima nižu toplotnu moć i drugačiju stehiomerijsku količinu
vazduha. Tome je potrebno prilagoditi doziranje goriva u sistemu za obrazovanje
smeše, kao i parametre sistema za paljenje. U slučaju karburatorskog motora to
znači da treba izabrati odgovarajuće dizne za gorivo i vazduh, kako bi motor
mogao da ostvari punu snagu. U slučaju primene sistema za ubrizgavanje,
potrebno je da upravljačka jedinica prethodno bude programirana za drugačije
parametre doziranja goriva i vazduha.
Nekoliko proizvođača automobila je tržištu ponudilo tzv. FFV (Flexibile
Fuel Vehicle) vozila, što znači da je za pogon vozila moguće koristiti ili benzin ili
bilo koju mešavinu etanolskog goriva. Materijali od kojih je izrađen sistem za
napajanje gorivom prilagođeni su upotrebi etanola, a upravljačka jedinica je
programirana da, na osnovu informacije od odgovarajućeg senzora, prepozna
koje je gorivo trenutno na raspolaganju i da tome prilagodi parametre doziranja
goriva i vazduha, kao i parametre sistema za paljenje, ali i modifikacija
 Iako je toplotna moć etanola niža u odnosu na benzin, razvijena specifična
snaga dobro optimiranih motora ovakvih vozila je približno ista, pa čak i nešto
veća, zbog većeg koeficijenta punjenja i većeg indikatorskog stepena korisnosti
motora. Prema proceni NEVC (National Ethanol Vehicle Coalition, USA) u
2003. godini u SAD je bilo oko 2 miliona ovakvih vozila, a etanol u prodaji
goriva za vozila opremljena Otto motorima učestvuje sa oko 12% (bilo kao
dodatak bilo kao E85). Pojedine države forsiraju primenu ovih vozila u javnim
službama, čime daju primer i potstiču stanovništvo na korišćenje etanola. U
pogledu ponude FFV najviše se ističu VW – Brasil, i naravno, Ford – SAD, koji
je ostao dosledan u promovisanju ideje svog
osnivača.

U svetu su u pogledu korišćenja etanola

najdalje otišli Brazil i SAD, a u Evropi se u tom
pogledu najviše ističe Švedska. Posebno je
interesantno istaći da je u Švedskoj zaživeo program
korišćenja etanola za pogon dizel motora za autobuse
namenjene gradskom prevozu
mena etanola kao pogonskog goriva u Srbiji

Što se tiče naše zemlje, priča o korišćenju etanola kao pogonskog goriva za
automobile još uvek je samo u domenu teorije. Iako je osamdesetih godina u tom
smislu bilo nekoliko kvalitetnih inicijativa, kao i praktičnih pokušaja vrednih
pažnje, sve je ostalo samo na papiru. Generalno gledano, velika je šteta što na
nacionalnom nivou nemamo adekvatnu strategiju korišćenja biogoriva za
motorna vozila, s obzirom da su i Evropa i SAD odavno sa time otpočele, a
planiraju i omasovljenje primene takvih goriva. Takođe, naša zemlja ima
ogromne poljoprivredne potencijale za gajenje kultura od kojih se kasnijom
preradom dobija etanol ili biodizel. Pored toga, postoje i prilično veliki kapaciteti
za preradu biljnog materijala, što naročito važi za proizvodnju etanola. Posebna
pogodnost u tom smislu je mogućnost korišćenja biogoriva kao dodataka
standardnim gorivima, što ne zahteva intervencije na motorima. To važi i za
etanol i za biodizel. Opredeljenje za forsiranje korišćenja biogoriva je odluka
koja se donosi na visokoj instanci, jer njeno sprovođenje zahteva kompleksne
aktivnosti i koordinaciju među različitim sektorima, kao i usvajanje i sprovođenje
odgovarajućih stimulativnih, odnosno poreskih mera. Rezultat treba da bude
politika koja će na odgovarajući način stimulisati i proizvođače (poljoprivrednike
i prerađivače), distributere goriva, kao i korisnike vozila.
ebe za etanolom u Srbiji (tona apsolutnog alkoh

Tabela 2.1. Budući da ne postoji podatak o predviđenoj potrošnji motornog

benzina u Srbiji u 2020. god. izračunato je 20% od predviđene potrošnje u 2010 god.
 Dalja predviđanja potreba za etanolom u 2020. godini su neprecizna, jer
nemamo preciznije procene o potrošnji motornog benzina, ali je jasno da će one i
dalje imati rastući trend. Iz svega ovoga je jasno da su Srbiji neophodni novi
kapaciteti za proizvodnju etanola.
Proizvodnja etanola u svetu u 2005. godini je oko 60 miliona m3 godišnje uz
dalji porast i sa verovatnoćom da će vreme udvostručavanja proizvodnje
bioetanola biti samo 5 godina. Na to ukazuju velike investicije u razvijenijim
zemljama sveta sa kapacitetima pojedinih pogona i do 500 m3/dan. Od navedene
svetske proizvodnje, najveći deo, preko 60% čini bioetanol proizveden iz biomase
fermentacijom, samo 30–35% etanola se proizvodi hemijskim putem iz nafte. Pre
20 godina učešće etanola (bioetanol) dobijenog fermentacijom iznosilo je samo
oko 5%, očigledno je došlo do snažne ekspanzije proizvodnje bioetanola.

Tabela 2.2. Potencijalne sirovine za proizvodnju bioetanola u Vojvodini

 Ipak, da se u poslednje vreme pojavljuju svetli primeri u smislu korišćenja
alternativnih pogonskih goriva, pokazuje nedavno započeta saradnja između
beogradskog GSP-a i “Viktorija Grupe”. Naime, od 2006 godine po jedan
autobus Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd” kao pogonsko gorivo
koristiće Biodizel koji je „Viktorija grupa” poklonila najvećem gradskom
prevozniku. Iako ovde nije reč o etanolu, smatramo da je vredno pomenuti bar
neki primer korišćenja biorazgradivog goriva u našoj zemlji.

Očekivalo se da će upravo naš grad biti najsvetliji primer u ovom smislu,

premda je odavno najavljena izgradnja postrojenja za proizvodnju bioetanola, ali se
za sada sa tim projektom stalo. Ostaje nam jedino da se nadamo da će Zrenjanin
ipak dobiti najavljenu fabriku, a da će samo jedna od mnogobrojnih prednosti iste
biti mogućnost da naše buduće kolege mogu veoma lako, iz praktičnih primera
shvatiti sve njegove prednosti.
Zaključak

Etanol je našao primenu u velikom broju

privrednih grana širom sveta, a veruje se da će u
budućnosti biti daleko više prisutan. Iako je odnos
primene etalnola i danas daleko viši u alkoholnim
pićima i medicini, čini se da u budućnosti nećemo
imati izbora već da ga neuporedivo više
primenjujemo kao pogonsko gorivo nego kao napitak
ili antiseptik.

Premda su sirovine iz kojih se dobija dostupne

na svakom kontinentu, a rezerve postojećih
neekoloških pogonskih goriva su uveliko na “crvenoj
lampici”, etanol će svoju primenu tek naći, i
verovatno će postati reč koja je u svakodnevnoj
upotrebi običnog čoveka.
 Literatura
-Božo Jožef: Bioenergetika - osnovni principi, 2007. Građevinska knjiga, Beograd
-Grupa autora-Industrijska mikrobiologija,
Sveučilište u Zagrebu, Tehnološki fakultet u Zagrebu, Zagreb 1976.
-Grupa autora-
Prehrambena tehnologija, udžbenik za četvrtu godinu obrazovnog profila
tehničar za biotehnologiju, Beograd 1990.
Internet stranice
www.sr.wikipedia.org/sr-el/Етанол
www.automarket.rs
www.vibilia.rs/srpski/izvestaj/0402/etanol2_best17_150605.pdf
www.alkoholizam.com
www.sr.wikipedia.org/sr-el/Шљивовица_(пиће)
www.pregled.com

Internet pretraživač
http://images.google.com/imghp?hl=sr&tab=wi