Kod prezentovanja teorija pripovednih tekstova, potrebno je odmah definisati nekoliko

pojmova. Unutar pojmovnih granica ove knjige pod tekstom se podrazumeva jedna, strukturalno
gledano, završena celina jezičkih znakova. ’Pripovedni tekst’ je onaj tekst u kojem jedna istanca
priča priču. Priča je na jedan određeni način prezentovana fabula. Fabula je serija logično i
hronološki međusobno povezanih događaja, koji su prouzrokovani ili trpe od strane aktera.
Događaj je prelaz iz jednog stanja u drugo stanje. Akteri su instance koje usmeravaju radnju. Oni
ne moraju bezuslovno biti Ljudska bića. Vršiti radnju znači prouzrokovati neki događaj.

Tvrdnja da je pripovedni tekst tekst u kome se priča pričâ podrazumeva da tekst nije priča. priča:
kada dva termina imaju isto značenje, bolje je jedan precrtati.

Šta ti termini znače može se jasno objasniti na jednom primeru. U Holandiji svako zna za
priču ,,Palčić“'. međutim, nije svako čitao isti tekst te priče. Postoje različiti tekstovi u kojima je
ispričana ista priča razlika između tih tekstova je velika. jedni su intuitivno dobili naziv literarni,
drugi ne. neki se mogu čitati i maloj deci, dok su drugi za tu svrhu preteški
Razlika između priče i fabule može se ilustrovati na istom primeru. ona je zasnovana na razlici
između sleda događaja i načina na koji su ti događaji predstavljeni. ta razlika se ne određuje
samo u korišćenim jezičkim sredstvima.
Razlika između priče i fabule bazirana je na relativnoj samostalnosti priče u odnosu na tekst. Ta
samostalnost nikako nije apsolutna. Fabula se vidi na jedan određeni način, i ta vizija biva
ispričana u tekstu. Jednostavno rečeno: A kaže da B vidi šta C radi, pri čemu A produkuje tekst, B
priču koja je sadržina teksta, a C fabulu koja se u priči prezentuje. Ove definisanje ukazuje na
činjenicu da razlikovanje tri nivoa - ( t e k s l ^priča i ^ ^ f a b u la ^ pruža dobru osnovu za
preciznije istraživanje narativnih tekstova. Ono je polazna tačka za teoriju pripovednih tekstova
koja će se ovde prikazati. Takvo razlikovanje sadrži u sebi pretpostavku da se sva tri nivoa, svaki
posebno, mogu analizirati. Time se ne želi reći da oni postoje nezavisno jedan od drugog. Kao
materijal za istraživanje imamo pred sobom samo tekst. Čak ni to nije čvrsto postavljeno: čitalac
ima samo knjigu, papir i mastilo: tekst i njegovu strukturu čitalac mora sam konstruisati, uz
pomoć datog materijala. Dakle, tri nivoa su samo teoretski pretpostavljena. Jedino je nivo
teksta, preko jezičkog znakovnog sistema, direktno pristupačan. Istraživač pravi razliku u nivoima
da bi mogao uzeti u obzir određene dojmove koje određeni tekst ima na čitaoce. Sam čitalac,
običan čitalac (ne istraživač) ne pravi tu razliku. U ovom Uvodu, koji je osmišljen kao instrument
za tekstualnu analizu, teorija je bazirana na ovom, zarad vrednosti istraživanja teksta,
neophodnom razlikovanju. Ona služi da bi se materijal koji proučavamo - roman, bajka - istražio
posmatranjem iz različitih uglova. Stoga je neminovno da se ono što je u suštini nerazdvojivo
privremeno razdvoji.

pripovedni tekst jeste onaj tekst u kojcni jedna istanca priča priču. Tako glasi definicija teksta koja je data
u uvodnom delu ove knjige. U ovom poglavlju će se razmatrati različiti delovi te definicije. Prvo se
nameće pitanje identiteta i statusa pripovedne instance. Ipak, prethodno je potrebno taj pojam
ograničiti u odnosu na nekoliko srodnih pojmova. Kada u ovom poglavlju razmatram pripovednu
instancu, pod tim podrazumevam lingvističku istancu koja se izražava jezičkim znakovnim sistemom, koja
utemeljuje priču. Naravno, ta instanca nije (biografski) autor ispričanog teksta: pripovedna istanca u
romanu Večeri (autor Žerard Reve) nije Ž. K. van Reve. Time se ne želi reći da je osoba Van Reve nebitna
za teoriju književnosti, već da nam taj podatak ne može koristiti u mnogo manjoj oblasti – naratologiji
Pod pripovednom instancom ne pođrazumevam ni tzv. apstraktnog autra ili implicitnog autra Budući da
se ova dva pojma često upotrebljavaju i nepravedno smatraju kao sinonimi, mislim da je neophodno
definisati njihovo značenje i time dati okvir ovom poglavlju. Najpristupačnije i ujedno najbolje
razmatranje pojma implicintni autor može se naći u članku Bronzvaera (1978). But (1961) je taj pojam
uveo da bi se ideološka i moralna polazišta narativnog teksta mogla analizirati odvojeno od biografskog
autora. Šmit (1973) je termin apstraktni autor koristio u jednom sličnom značenju i smestio ga u
semiotički model instanci koje tvore značenje. Upravo pri postavljanju takvog modela pojavljuje se
najveći problem. I But i Šmit daju značenjsku strukturu, kako za svaki pojam posebno tako i za
celokupnost značenja koja se u tekstu mogu pročitati. U tom slučaju je apstrakt ni autor (Butov implied
autor) rezultat istraživanja značenja teksta, a ne proizvodjača tih značenja. Tek pri interpretaciji teksta,
na osnovu opisa teksta može biti reči o apstraktnom autoru. Na taj način se pojam apstraktni autor ne
ograničava na narativne tekstove, već može biti prihvaćen za bilo koji tekst. Zbog toga taj pojam ne
potpada pod naratologiju koja kao objekat ima specifičan narativni kvalitet narativnog teksta. Bronzvaer
(1978) proširuje pojam implied autor. On pod tim pojmom podrazumeva i tehničku instancu koja
obuhvata i ostale instance, iz koje nastaju sve ostale instance i od koje zavisi izgrađivanje celog
narativnog teksta. Bilo bi korisno napraviti razliku i termin implied autor rezervisati za tehničke a ne
ideološke funkcije. U tom slučaju oba pojma imaju vidljivo različito značenje, i na taj način mogu i dalje
postojati. Da bi bilo jasnije, predstavićemo to na sledeći način:

implikovani autor —> T E K S T —> apstraktni autor

Iz ove shematske reprodukcije proizlazi da se iz ograničene oblasti naratologije izostavlja implikovani

autor. U svakom tekstu, dakle i u dramskom tekstu, poetskom tekstu, eseju itd., trebalo bi pretpostaviti
implikovanog autora. Taj pojam pripada teoriji književnosti, najčešće teoriji teksta, ali ne i naratologiji
kako je ta disciplina ovde shvaćena. U ovoj knjizi naratologija počinje tamo gde počinje rezultat
aktivnosti implikovanog autora: implikovani autor postavlja narativni tekst ispred nas. Međutim, pod
pripovednom instancom se ne podrazumeva ni pripovedač, vidljivo, fiktivno ,,ja“ koje se po sopstvenom
nahođenju nameće u priči ili kao akter uzima udela u radnji. takav ,,vidljivi“ pripovedač je specificna
forma koju pripovedna instanca, pored ostalih mogućih formi, može prihvatiti. U ovom poglavlju ćemo
koristiti definiciju „instance koja se izražva jezičkim znakovima i utemeljuje priču“. Pod tim terminom se
može podrazumevati i fiktivno ,ja“.

Postoje dva razloga zašto ovo poglavlje počinjemo

pripovednom instancom. Pripovedna instanca jeste suštinski pojam za analizu narativnog teksta.
Identitet pripovedne instance, u kolikoj meri i na koji način se taj

identitet u tekstu označava kao i izbor koji pri tome

pravimo, pruža tekstu njegov specifičan izgled. Pored

toga, ovaj pojam je usko povezan sa fokalizacijom, terminom koji će se razraditi u sledećem poglavlju
(često

nazvan ,,perspektiva“) i koji je u tradicionalnom smislu

blizak pojmu pripovedne instance. Pripovedna instanca

i fokalizacija zajedno određuju ono što se tradicionalno

naziva „pripovednom tehnikom“. Ipak, to nije u potpunosti tačno pošto jedino pripovedna instanca
pripoveda,

izražava se jezičkim znacima, i jeste narativna na osnovu činjenice da za objekat ima ’priču’. Kada se
fokalizacija shvati kao deo pripovedanja, ne pravi se razlika

između jezičkih, dakle tekstualnih instanci, i objekta njihove aktivnosti. U tom slučaju se čini
svrsishodnije pojmove koji se razrađuju u ovoj knjizi, ili samo pojmove

koji se javljaju u drugom poglavlju, podvesti pod pojam pripovedne tehnike. Pripovedna tehnika tada
ima šire značenje - ,,sve tehnike koje se koriste pri pripovedanju priče“. U skladu sa time možemo i
prerastanje

aktera u specifičan lik nazvati pripovednom tehnikom,

ukazati na određene karakteristike datog lika. U ovom

poglavlju ću pojam ,,fokalizacija“ koristiti u smislu vizije, a u sledećem poglavlju ću ga objasniti.

Činjenica da se, tradicionalno, pod pripovednom

tehnikom uvek podrazumeva fokalizacija, ona je najverovatnije u vezi sa shvatanjem da je jezik bitan za
određivanje naše slike o svetu. Ovo shvatanje neću postaviti kao predmet diskusije, to bi nas odvelo
predaleko.

Međutim, ukoliko smatramo da se jezik veštački, samo

zarad analize, može izolovati od svog objekta, tada je

to shvatanje tačno i u skladu je sa teorijom koja je iznesena u ovoj knjizi. Ipak, već u uvodu sam rekla da

izolovanje različitih nivoa ima smisla samo ukoliko je

privremeno, a cilj mu je sticanje boljeg uvida u globalno funkcionisanje krajnje kompleksnog značenja
narativnog teksta. Ukoliko ielimo odrediti nivoe, potrebno nam je logičko rasuđivanje. Pri tome se
nameće zaključak da je ,,gledanje“ , shvaćeno u najSirem smislu te

reči, sadržajna aktivnost u odnosu na ,,pripovedanje“ .

Pri tom ne mislim da ne treba istražiti vezu pripovedne instance sa instancom fokalizacije. Naprotiv,

upravo kada se veza između te dve instance ne podrazumeva, može se iznijansiranije dobiti uvid u
odnose između tri instance koje funkcionišu u tri nivoa: pripovedna instanca, fokalizator i akter, i
momente kada se

oni kao lik poklapaju, ili ne

Kakva je razlika između romana u ,,prvom“ i u

„trećem licu“? Uzmimo prvu rečenicu iz Kuperusovog

romana Stvari koje prolaze kod starih Ijudi, i analizirajmo je.

a Stejnov duboki bas odjekivao je u holu.

U ovoj rečenici možemo razlikovati:

1 događaj (u ovom slučaju fiktivni) koji je predstavljen u fabuli: odjekivanje glasa koji pripada Stejnu

2 neko ko taj glas čuje, ko je osetljiv na boju

njegovog glasa, i specifičan zvuk koji se javlja u holu

3 govoma instanca, koja događaje i njihovo

opažanje beleži

Govoma instanca sebe tom prilikom ne imenuje,

mada je to mogla i da uradi. U tom slučaju bi stajalo:

(Ja pričam:) Stejnov duboki bas odjekivao je u holu.

U upravo datoj analizi rečenice time se ništa ne bi

promenilo. Za status pripovedanja i nije toliko bitna razlika da li pripovedač ukazuje na sebe iii ne.
Ukoliko postoji jezičko izražavanje, postoji i govomik koji to izražavanje vrši. Kada jezičko izražavanje,
formira pripovedni tekst, postoji i pripovedna instanca, pripovedni

subjekt, a to je, gramatički viđeno, uvek „prvo lice“. Izraz poput „pripovedač u trećem licu“ time postaje
apsurdan: pripovedač nije ,,on“, već pripovedač koji ’o’

njemu ili nekom drugom pripoveda.

Da li je onda razlikovanje izraza „priča u prvom

licu“ i „priča u trećem licu“ besmisleno? Naravno da

nije. Uporedite sledeće rečenice:

b Sutra ću napuniti dvadeset i jednu godinu.

c Els će sutra napuniti dvadeset i jednu godinu.

Ukoliko je moja prethodna tvrdnja tačna, obe rečenice se ponovo mogu napisati:

(Ja kažem:) Sutra ću napuniti dvadest i jednu godinu.

(Ja kažem:) Els će sutra napuniti dvadeset i jednu

godinu.

Obe rečenice izrazio je jedan govomi subjekat -

,ja“. Razlika leži u objektu jezičkog izražavanja. U primem b ,,ja“ govori o sebi, u primem c ,,ja“ govori o
nekom dmgom. Kada pripovedna instanca nigde u tekstu eksplicitno ne ukazuje na sebe kao lik, možemo
govoriti o ekstemom pripovedaču (EP). On ne igra nikakvu ulogjTiTfabuTI. Ali kada je ,,ja“ identično liku
iz

priče koju sam pripovedač pripoveda, tada je reč o pripovedaču vezanom za lik (PL).

Razlika izmedu EP^i PL, pripovedača koji priča o

nekom drugom i pripovedača koji priča o sebi, ’može’

nam ukazati na različite pripovedačke namere. PL najčešće tvrdi da priča o stvamim događajima? (5n teži
pisanju autobiografije. Pripovedačeva namera može, ukoliko je jasna, biti data sa dodatkom:

(Ja kažem: (autobiografski govorim:)) Osećao sam

njenu snažnu privlačnost.

Ono što je PL2 izgovorio je ne-čujno (nč),

I pošto ostali prisutni akteri u tekstu to ne mogu čuti. Kada izražavanje koje se kazuje na drugom nivou
nečujno, uvek je reč o fiktivnoj indikaciji o pokazatelju da je je ispričana priča izmišljena. ukoliko
pripovedač insistira na tome da kazuje stvari koje su se zaista dogodile

onda nikada ne može prikazati misli bilo kog aktera

osim sopstvenih.

Ova varijanta protivreči samo pretenziji ,,ja govorim autobiografski“ ili ,,ja svedočim“, kada PLl (“ja“)

da reč PL2 (“neki drugi akter“), a glagol nije izrični već taj

sinonim od glagola ,,misliti“. Ovo razlikovanje je značajno

da bi se dobio uvid u odnose snaga između likova. Kada lik x ne čuje šta lik y misli, a čitalac jeste ovde
obavešten o tim mislima, čitalac može vrlo lako očekivati previše od ja lika x. On (čitalac) može, na
primer, da očekuje kako lik x računa sa, u mislima formulisanim, osećanjima lika y; recimo da de Stejn
tiše pričati pošto se Otile ljuti zbog nejgovog glasa.

se Otile ljuti zbog njegovog glasa. Ali Stejn to ne može znati u ovom slučaju zato što je izvan sobe, u
ostalim slučajevima zato što ljutnja nije glasno izgovorena.

32