ФРЕСКОСЛИКАРСТВО

Сви истраживачи жичког сликарства, поред неоспорне чињенице да је оно изведено у три маха –
1220/21. године, између 1229. и 1234. и у првим годинама XIV века – слажу се да је најмлађи слој
поновио онај први из XIII века, па су на тај начин сачуване и поновљене и основне идеје којима се
руководио св. Сава живопишући Жичу одмах по њеном прилагођавању за прву српску
архиепископију. Кључни текст за објашњење жичких фресака јесте предговор преводу
Јерусалимског типика на српски језик архиепископа Никодима из 1319. године.

Полазећи од оваквих извора, а и чињенице да је Жича живописана као саборна црква

новоустановљене Српске архиепископије, лакше нам је да разумемо сликарство олтарског
простора, сачувано само делимично на слоју с почетка XIV века. Оно је највећим делом било
посвећено обављању литургије и онима који је обављају, па је на почасном месту – у апсиди –
приказано Служење свете литургије. Мистичним обредом претварања вина и хлеба у крв и тело
Христово подноси се жртва Христовом наднебесном олтару.