DRUGI SEMESTAR

ANTIČKE POETIKE, PREDAVANJA PROFESORA KORNELIJA KVASA

PRVO PREDAVANJE, 2.2.2010.

O Aristotelovom životu

Rođen je 384. ili 383. godine pre n. e. u Sragiri i zato se često naziva
Stragiranin. Manje-više je čitav život proveo u tom gradiću. Potiče iz
lekarske porodice, njegov otac Nikomah je bio lekar. Zbog toga Aristotel
prvo stiče to medicinsko obrazovanje, onda odlazi u Atinu gde pohađa
Platonovu Akademiju. Kada završi sa školom i dalje ostaje u Akademiji kao
predavač do Platonove smrti. Posle toga izvesno vreme boravi u Asu. Zatim
na poziv makedonskog kralja Filipa odlazi u Makedoniju gde če postati
učitelj mladog Aleksandra, budučeg Aleksandra Makedonskog. Kada je
Aleksandar preuzeo presto, Aristotelov zadatak je bio završen. U Atini
otvara školu koja je postala poznata kao peripatetička škola, A Aristotelovi
učenici su nazivani peripatetičari. Pretpostavlja se da je taj naziv od grčke
reči peripatos što znači šetnja, kretanje. Pretpostavlja se da je Aristotel
predavao šetajući se sa svojim učenicima. Sve vreme dok je Aleksandar
Makedonski na vlasti, Aristotelov položaj je privilegovan. Ali posle smrti
Aleksandra u Makedoniji jača antimakedonska stranka (Makedonci su bili
kao došljaci, kao stranci), Aristotela, naravno povezuju sa makedonskom
strujom i on čak biva optužen za bezbožništvo, tako da on odlazi sa time.
Umire 321. godine pre n. e.

O Aristotelovom radu

On je preuzeo izuzetno obimna i raznolika istraživanja i uspeo da

sistematizuje sva do tada prikupljena znanja. Prvi je uveo naučni metod
istrašivanja, odnosno, prvi je odredio metod, predmet i cilj istraživanja.
Kada odredimo predmet, metod i cilj istraživanja, možemo govoriti o nekoj
posebnoj naučnoj disciplini. Omogućio je nezavisnost nauke, odvojio je
nauku od filozofije. A što je za nas jako važno, omogućio je autonomiju
pesništva, odn. književnosti od drugih znanja, od filozofije, istoriografije, i
od drugih nauka.
Iza sebe je ostavio izuzetno veliki broj spisa i oni se dele na:
1. eksoterične (spisi namenjeni spoljnjem, širem krugu čitalaca)
2. hipomnematičke (pre svega istorijski pregledi, a zatim i razne zbirke,
kao što su zbirke ustava nekoliko desetina grčkih polisa)
3. esoterične (spisi namenjeni užem krugu slušalaca, to su pre svega
predavanja koja je održao u svojoj školi u Atini)
Spisi koje nas interesuju, odnosno „O pesničkom umeću“ pripada ovim
esoteričnim spisima (Aristotelova predavanja, razgovori sa studentima o
pesništvu, pre svega o tragediji). Taj tekst koji je došao do nas je nepotpun,
oštećen. Zasigurno se zna da je postojao još jedan deo koji se bavio
komedijom. Ovaj tekst raspravlja o tragediji, u nešto manjoj meri o epu, a o
komediji sporadično, najviše na početku 5. glave. „Poetika“ je još u antici
izvršila jednu snažnu podelu koja traje sve do danas. Došlo je do podele na
platoničare (oni koji su zastupali Platonove stavove o filozofiji, a onda i o
umetnosti) i peripatetičare (Aristotelovi učenici). Arleksandrijski filozofi su
zauzimali jedan neuralniji stav baveći se pre svega filološkim, jezičkim
istraživanjima, ali se i kod njih primećuje uticaj jedne ili druge glavne škole.
Često se kaže, a to je delimično tačno, da je Aristotelova „Poetika“ pritajena
polemika sa Platonom. Delimično tačno, jer postoje mesta gde će te i vi
primetiti da postoje mesta u kojima Aristotel brani pesništo koje je Platon
napadao (ne navodeći, naravno, čije stavove pobija). Ta pritajena polemika
može se primeniti u svim ključnim Platonovim argumentima za osudu
pesništva (pre svega u epistemološkom i ontološkom). Aristotel ne brani
pesništvo tako što će govoriti da je ono moralno, već to radi na najbolji
mogući način tim svojim zalaganjem za autonomiju pesništva. Pa čak i u
odnosu prema mitovima, koji se u antici uzimaju vrlo ozbiljno, Aristotel i tu
zauzima jedna dobar stav: on je svestan da je takva čitalačka svest i onda
refleksno kaže, doći ćemo do toga, ljudi prosto tako veruju. Aristotel je
veliki filozof i veliki teoretičar pesništva u tome što on pokušava da otkrije
načela funkcionisanja pesničkog dela. A čime se to teorija književnosti
bavi nego načelima, principima? Setitie se Ijona, Platon kaže da postoje
opšta pravila pesništva, ali ih rapsodi ne poznaju. Tu možemo da govorimo o
Aristotelovom prikrivenom dijalogu sa Platonom, gde on kaže: E, ovo su ta
opšta načela pesništva. Najverovatnije je Sofoklo taj pesnik čija načela
pisanja odgovaraju Aristotelovim principima, Aristotel pretpostavlja da je
Sofoklo posedovao neko znanje i da je to znanje primenio u građenju svojih
tragedija. Naravno da obraća pažnju i na faktor talenta. Aristotel smatra da
ako postoje ta opšta pravila, i ako ih pesnici primenjuju u svojim delima (a
ako ih i ne primenjuju, onda su tu teoretičari kao što je on), ta znanja treba
da uđu u čkolski sistem, tako da onaj ko je nadaren i ko bi želeo da piše,
može prvo nešto i da nauči.
Tako o svim tim segmentima o kojima Platon govori, možete pronaći i
Aristotelove stavove o tim segmentima. On prvo polazi od učiteljevih
stavova. Imali smo primer o tome šta obojica kažu o opštim pravilima
pesništva, ali to možemo primeniti na bilo koji segment, bilo koji pojam.
Recimo, na mimezu. Za Platona je celokupna umetnost, pesništvo
mimetičko, tako je i za Aristotela, ali on menja sadržaj pojma mimeze u
odnosu na svog učitelja. To menjanje je najradikalnije u Aristotelovom
učenju o formama pesničkog dela. Opet polazi od Platonovog učenja,
Platonove teorije ideja, ali tu teoriju menja. Posledice tog menjanja daju se
poznati i u njegovim delima. Posmatrajući pesništvo iz ontološke
perspektive pesništvo više nije onako nisko postavljeno kao kod Platona.

Aristotelov logički metod

Aristotel se smatra sistematičnim filozofom. Da su sačuvana sva njegova

dela, naročito poetički spisi, naravno da bi nama bilo mnogo lakše da
razumemo njegovo teorijsko shvatanje. Aristotel je bio i istraživač, preteča
modernih istraživača (biologa i geografa koji polaze od nekakvog ličnog
iskustva, posmatranja i opažanja, da bi induktivnim metodom došli do opštih
zakonitosti). Njegova vrhunska dela, a i sama Poetika, ukazuju nam da je bio
u nešprestanom dijalogu i sa samim sobom i sa svojim delima, i sa drugim
delima, drugim filozofima (Platonom). I Aristotel ceni dijalog, ali to nije
otvoreni sokratovski dijalog, već prikriveni dijalog sa sobom i sa drugim
filozofima. Taj aristotelovski, možemo slobodno reći, naučni metod
istraživanja prisutan je u nauci do današnjeg dana. Nije redak slučaj da kada
čitate neki esej o književnosti, da prepoznate neke osobine te aristotelovske
sistematičnosti i prikriveni dijalog. Prvo se kreće od nečijeg drugog
mišljenja, pa se onda slažete sa tim što je taj drugi izneo, a onda uočavate
mane, nedostatke, izlažete neslaganja sa stavom drugoga, i na kraju izvodite
argumentaciju zašto ste i u kojoj meri vi u pravu u odnosu na onog drugog.
To je, inače, jedan dobar metod pisanja! Aristotel koristi tu prikrivenu
dijalošku formu, ali dijalektika nije osnovni metod njegovog istraživanja. On
na početku svoje Metafizike kaže: Svi ljudi poseduju prirodnu potrebu za
znanjem. Svi ljudi poseduju tu potrebu, a ne samo filozofi. To celokupno
znanje deli na:
1. teorijsko
2. praktično
3. produktivno znanje
Metod koji se po njegovom mišljenju primenjuje na sva ova znanja jeste
naučni ili logički metod. Kada primenimo ovu podelu znanja sa početka
Metafizike možemo izvršiti jednu novu podelu njegovih dela na:
1. tekstove koji pripadaju teorijskom znanju (najveći broj njegovih
tekstova pripada toj oblasti; to su dela posvećena istraživanju prirode
na nivou opštih principa kretanja, promena; tu je njegova Metafizika)
2. tekstove koji pripadaju praktičnom znanju (Politika i Nikomahova
etika)
3. tekstove koji pripadaju produktivnom znanju (dela koja govore o tome
kako se nešto stvara: Retorika, koja govori o tome kako se stvaraju
organizovani, celoviti govori i Poetika, koja govori kako se stvara
tragedija)

Aristotel je pred sobom imao dva može se slobodno reći najuticajnija, ali i
dva međusobno suprotstavljena filozofska sistema: Demokritov sistem
materijalizma i Platonov idealistički sistem. Demokrit je uviđao relativnost
opažanja, ali je ipak insistirao na njegovom značaju. Suština Demokritovog
filozofskog metoda jeste prvo posmatranje, proučavanje pojave, bića i stvari,
a onda njeno racionalno objašnjenje. Demokrit se prvo služi opažajem,
empirijskim uočavanjem stvari, a onda prema tome prelazi na analizu. Sa
druge strane Platon, pod uticajum sopstvene idealističke filozofije odbacuje
opažanje (empiriju) kao izvor saznanja. On smatra čula sasvim
nepouzdanim. Jedini pravi izvor saznanja, pravi način dolaženja do istine
jeste putem sveta ideja. Samo filozofi mogu da saznaju istinu. Aristotel
koristi iskustva i jednog i drugog filozofskog sistema. On od Platona usvaja
polazno stanovište, a to je da kad „iznad“ predmeta ili bića ne bi bilo ničeg
opšteg, kada ne bi bilo pojma, kada ne bi bilo kategorija u opštem smislu,
onda ne bi bilo ni znanja o tom pojedinačnom predmetu. Za razliku od
Platona priznaje realnost i tog opšteg (formalnog, nečelnog, pojmovnog), ali
priznaje realnost i tog pojedinačnog (tu je sad Aristotel na Demokritovom
putu). Aristotel polazi od posmatranja, proučavanja, ali za razliku od
Demokrita, Aristotel svuda, u svim predmetima, živim bićima, pojavama,
događajima— pre svega— vidi svrhu. Sve ima svoju svrhu, a ta svrha nije
ništa drugo do ona Platonova preinačena ideja. Dakle, Aristotel se
suprotstavlja Platonovom učenju o idejama kao odvojenim od
pojedinačne stvari, od ovog materijalnog sveta. Aristotel ne govori
direktno o idejama, ali smatra da ideje postoje, ali ne izvan, iznad
pojedinačnih stvari, već u njima samima. A to opšte, idejno, duhovno,
prepoznaje se kao SVRHA tih bića, predmeta, događaja... Opšte postoji u
pojedinačnom. Za Platona opšto i pojedinačno su razdvojeni, a za Aristotela
su ujedinjeni. Nema opšteg koje bi bilo pre pojedinačnog, iznad njega. Ideje
postoje u samim stvarima, pojavama, događajima i suština svih stvari jeste
u POJMU, koga on naziva OBLIK (EIDOS). Ta reč se javlja i u 10. glavi
Platonove Države: nekad govori o formama, nekad o idejama. Pored ovog
principa eidos-a (oblik, forma), Atistotel razlikuje još tri principa: materija,
pokretni uzrok i svrha:
1. eidos
2. materija
3. pokretni uzok
4. svrha (telos)

Svrha (telos) tragedije jeste katarza. Ta četiri principa predstavljaju osnovu

svega postojećeg. Materiju poznaje i Platon, ali kao prazan prostor. U tom
praznom prostoru, materiji tvorac, ili bog, kako ga još Platon naziva u 10.
knjizi Države stvara ovaj svet prema idejama, ispunjava taj prazan prostor.
Priroda materije jeste uzrok što ovaj svet ne odgovara u potpunosti svetu
ideja. Aristotel misli da materija u sebi sadrži izvesne potencijale (formu,
ideju u platonovskom smislu). Materija potencijalno u sebi sadrži neku
formu. Pod dejstvom pokretnog uzroka ta potencijalna forma se
približava svojoj svrsi, aktualizuje se. I ako se ostvari, aktualizuje, onda
dobijamo nekakvu formu, oblik. Ono što potencijalno postoji u materiji pod
dejstvom pokretnog uzroka može da se aktualizuje u određeni oblik. To važi
za svaki predmet. Na primer: veštačka novogodišnja jelka. Materija je
plastika, koja potencijalno poseduje u sebi oblik jelke. Pod dejstvom
pokrernog uzroka, nekog kineskog robotizovanog zanatlije zadobija formu
jelke. Setimo se Platonovog primera sa stolom. Materija bi bila drvo, koja
potencijalno u sebi poseduje formu stola. Ali potencijalno u sebi poseduje i
formu stolice, vrata, ljuljaške... Pod dejstvom stolara dobija oblik stola,
stolice, vrata ili nečeg drugog.
Aristotelov metod je prevashodno logički, ali on vrlo retko upućuje na
imena, već koristi formu prikrivenog dijaloga: daje detaljno pregled, pa onda
kritiku ranijih stavova, mičljenja, pa to koristi kao podlogu za sopstvenu
argumentaciju. Aristotel obično teži da pronađe nekakav središnji pojam
koji je u stanju da najšire obuhvati predmet istraživanja i to preko ispitivanja
različitih upotreba istog termina. Dakle, Aristotelov metod jeste i jezički;
pre svega logiči, zatim prikriveno dijaloški i jezički. Tako on, recimo,
ispituje razliku između različite upotrebe, jezičke varijante reči: materija i
forma, nužno i verovatno... da bi došao do najprihvatljivije upotrebe, odn. do
pojma. Kada dođe do zadovoljavajuće definicije predmeta svog istraživanja,
onda on ne zaustavlja svoje istraživanje, već ukazuje na specifične
probleme. Zato je njegov metod logički, u suštini naučni, ali u ovom
savremenom značenju reči naučni, u smislu egzaktnosti i sistematičnosti.
Čak i u onom času kada dođe do pojma, kada definiše predmet svog
istraživanja, pokušava da nađe rupe u toj definiciji. Na primer, on daje
definiciju tragedjije, a onda sledi niz glava u kojima ukazuje na određene
probleme oko te definicije. Još je interesantno to da je Aristotel (mada je to
za Grke bilo normalno) znao većinu Homerovih stihova napamet. Pisao je
knjige o Homerovom problemu, voleo je Homerovo pesništvo, i onda nije ni
čudo što ga je branio.