3

Faktori virulence koji promovišu kolonizaciju

Šta je virulenca?

Infekcija, oboljenje i faktori virulence

Kada se bakterija koja prouzrokuje oboljenje nađe u telu, to se naziva infekcija, a

infekcija koja daje simptome naziva se oboljenje. Perzistentnost u posebnom delu tela
bakterije koji ne prouzrokuje bolest (npr.mikroflora) često služi kolonizacji pre nego
infekciji. Infekcija ne mora uvek da vodi oboljenju. Ukoliko je odbrana domaćina
adekvatna, osoba može biti inficirana bakterijom koja prouzrokuje oboljenje duži
vremenski period bez simptoma. Ovo se naziva asimptomatska nosivost ili
asimptomatska infekcija. Asimptomatski nosioci su veliki problem za javno zdravljezato
što takvi ljudi ne traže lečenje i stoga će pre širiti infekciju nego ljudi koji su sa
kompletnom simptomatologijom. Linija između kolinizacije i infekcije možda nije tako
jasna kao što bi bilo po ovim definicijama. Neuobičajeno preosetljiva osoba, kao što je
osoba sa teškom neutropenijom, može biti inficirana bakterijom koja obično ne
prouzrokuje oboljenje kod zdravog čoveka. Stoga, kolonizacija jedne osobe može
predtavljati infekciju za drugu.
Virulenca ili patogenost se definiše kao sposobnost bakterije da prouzrokuje
infekciju. Faktori virulence (ili mehanizmi patogeneze ili mehanizmi virulence)
označavaju bakterijski produkt ili strategiju koja doprinosi virulenciji ili patogenosti.
Odluka o tome kako nazvati faktor virulence pokazaa se problematičnom. Postoje neke
bakterijske karakteristike i produkti, kao što je mogućnost pripajanja mukoznim ćelijama
ili stvaranje toksičnih proteina koji imaju jasnu u direktnu vezu sa procesom infekcije.
Druge karakteristike bakterije, kao što je mogućnost dobijanja energije iz fermentacije
šećera, se obično smatraju funkcijama za domaćinstvo pre nego faktorom virulencije iako
je sposobnost bakterije da uzme ugljenik i energiju iz ljudskog tela esencijalna za
infekciju. Koncept da je nekoliko faktora virulencija dovoljno za objašnjenje zašto jedna
bakterija može izazvati oboljenje a druga ne može, previše pojednostavljuje kompleksnu
prirodu interakcije između bakterije i njenog domaćina. Pogodno je koristiti termin
„faktor virulencije“ da se označe osobine bakterije koje su u vezi sa njenom mogućnošću
da izazovu oboljenje, naročito ukoliko se navedeni faktor može koristiti kao „meta“
vakcine ili terapijske strategije.
Faktroi virulence se mogu klasisfikovati u dve kategorije: oni koji potpomažu
bakterijsku kolonizaciju i napad domaćina i one oje uzrokuju oštećenja domaćinu. Ovo
poglavlje istražuje neke od faktora virulence koji potpomažu bakterijsku infekciju.
Faktori virulence koji oštećuju domaćina kako bi doveli do oboljenja opisani su u
4.poglavlju. rezime faktora virulence dati su u ovom poglavlju u tabeli 3-1. Ali nisu
pokriveni svi faktori virulence, lista je nepotpuna i mnoge nove vrste treba tek otkriti. Pre
prelaska na specifične karakteristike virulence moramo najpre razmotriti kako se uzrok i
efikasan odnos uspostavlja između bakterije i oboljenja koje ona prouzrokuje i između
posebnih karaktristika bakterije i njene virlence.

Tabela 3-1 Faktori virulence koji potpomažu kolonizaciju i opstanak infektivne

bakterije

Faktori virulence Funkcija

„Pili“
Nefimbrialni adhezini
Aktiviranje bakterija aktinskim
pregrupisavanjem u ćelijama domaćinima
Vezivanje za i ulazak u M ćelije
Pokretljivost i hemotaksa ?(pokretljivost uz
pomoć hemijske supstance)
sIgA proteaze
Siederofore, površinski proteini koji vezuju
transferin, laktoferin, feritin ili hemin
Kapsule (obično polisaharidi)
Izmenjen LPS O antigen
C5a peptidaza
Toksični proteini
Varijacije na povšini antigena
Vezivanje za mukozne površine
Čvrsto vezivanje ćelije domaćina
Prinudna fagocitoza bakterije normalnom
normalno nefagocitotičnom ćelijom
domaćina;
Kretanje bakterije unutar ćelije domaćina
ili od jedne ćelije ka drugoj
M ćelije se koriste kao prirodna „vrata“ za
ulazak u osnovno tivo
Stizanje do mukoznih površina (naročito
deelova sa brzim tokom)
Sprečavaju hvatanje bakterije u mucin
Dobijanje vožđa
Sprečavanje fagocitičnog prihavatanja;
redukcija aktivacije komplementa
Ne formira se MAC; otpor seruma
Meša se sa signalnom funkcijom
komplemeta
Ubijaju fagocite; smanjuju jačinu
oksidativnog sagorevanja
Izbegavanje odgovora antitela
 Košovi postulati i njihova ograničenja

Klasičan odgovor na pitanje kako dokazati da je bakterijski patogen odgovoran za

određenu bolest je set postulata koje je formulisao Koš 1800. ukratko, Košovi postulati
su:
1. bakterija bi trebalo da se nalazi kod svih ljudi koji su bolesni, a bakterija ili
njeni produkti bitrebalo dase nalazi u delovima tela koje je bolest zahvatila.
2. bekateriju treba izolovati iz obolelog dela inficiranog čoveka i odražavati u
čistoj kulturi.
3. čista kultura, ubačena u dobrovljca koji je podložan ili eksperimentalnu
životinju, trebalo bi da izazove simptome bolesti
4. ist bakteriju treba ponovo izolovati u čistoj kulturi iz namerno inficirane
životinje ili čoveka

Košovi postulati su prvobitno razvijeni kako bi identifikovali bakterijski uzrok

epidemijskih boleti kao što su kolera, tuberkuloza i kuga i pružali su naučnu osnovu za
studije infektivnih bolesti. Neki od Košovih postulata se sada dovode u pitanje pod
svetlom novih saznanja o interakcijama domaćina i akterije. Prvo, Košovi postulati
impliciraju da virulencija u potpunosti leži u bakteriji i ne zavisi od domaćina. Sada je
prilično jasno da podložnost ljudskog domaćina je isto tako važna, ako ne i više, od
karakteristika bakterije. Na primer, ljudi čjiji je imunski odgovor ozbiljno narušen usled
hemioterapije, kortikosteroidima ili nekim stanjma kao što je dijabetes, mogu biti
zaraženi bakterijama koje ne mogu izazvati infekcije kod zdravih ljudi. Stoga, ista
bakterija bi mogla zadovoljiti Košove postulate ako bi jedna ljudska potpopulacija bila
korišćena ka referentna tačka ali ne ne ukoliko bi se radilo o populaciji zdravih odraslih
osoba.
Drugo, Košovi postulati naglašavaju mogućnost kultvacije bakterije uzročnika u
čistoj kulturi. Postoje neke bolesti za koje organizizmi još uvek nisu kultivisani u
laboratorijama. Dva primera su sifilis i lepra. Čak iako bakterija koja uzrokuje ove bolesti
nije bila kultivisana u laboratorijama, postoje značajni dokazi koji impliciraju da
Treponema pallidum uzrokuje sifilis, a Mycobacterium leprae uzrokuje lepru. Na primer,
antibiotici koji uklanjaju simptome takođe vode eliminaciji organizama iz zaraženog
tkiva. Takođe, postoji imunski(imuni) odgovor kod inficiranih ljudi prema površinskim
antigenima bakterije viđenih u obolelim delovima. iz ovih i drugih razloga, malo ljudi bi
dovelo u pitanje da je T.pallidum uzrok sifilisa, a M.leprae uzrok lepre. Ostaje problem
kako identifikoati bakteriju koja bi mogla biti uzročnik bolesti ukoliko se ova bakterija ne
može kultivisati u standardnim laboratorijama. Novi tehnološki napreci su učinili
mogućim otkrivanje i identifikaciju bakterija koje se ne mogu kultivisati i koje su već
otkrile uzročnika bar jedne bolesti (Whipplove bolesti) koja je do sada izbegavala
identifikaciju (vidi boks).
Problem sa Košovim drugim i četvrtim postulatom je implicitna pertposatvka da su
svi članovi bakterijske vrste jednako virulentni i da samo jedna vrsta izazviva samo jednu
bolest. Obično je slučaj da različiti sojevi neke vrste znatno variraju kod virulence. U
stvari, iste vrste bakterija mogu imati sojeve koji iazazivaju potpuno različite bolesti. Isto
tako, isti skup simptoma može ponekad biti izazvan sa više nego jednom vrstom
bakterija. Da bi stvar bila jojš komplikovanija, postoje neke bolesti kod kojih su lezije
izazvane mešavinom razlčitih vrsta bakterija (polimikrobne infekcije). Slučajevi gde
jedna bakterija izaziva jednu bolest sada su više izzeci nego pravilo. Drugi faktor koji
komplikuje stvar je da kultivisanje bakterije u laboratoriji može voditi gubitku faktora
virulence.
Na kraju, Košovi postulati zahtevaju da se bakterija ponovo ubrizga u organizam
čoveka ili životinje i da to ubrizgavanje da simptome bolesti. U mnogim slučajevima nije
moguće koristiti ljudske dobrovoljce za studiju iz etičkih razloga, i u takvim slučajevima
model životinje je jedina alternatia. Neki patogeni ili ne prouzrokuju bolest kod životinja
ili daju simptome koji se razlikuju od onih kod čoveka. Košovi postulati se najlakše
mogu zadovoljiti tamo gde se ljudski dobrovoljci mogu koristiti ili gde je dobar
životinjski model za infekciju. U mnogim slučajevima ovaj kriterijumj se ne može
ispuniti.

Molekularna verzija Košovih postulata

Kako je pažnja skrenuta sa identiteta bakterije koja uzrokuje određenu bolest na

karakteristike koje bakteriji daju patogeni potencijal, set onoga što bismo mogli navati
„Košovi postulati za gene“ je počelo da izbija na površinu. Ne postoji još usaglašenost
oko neophodnih i dovoljnih kriterijuma koji bi dokazalči da određeni gen ili njegov
produkt igraju važnu ulogu u procesu bolesti, ali neki kriterijumi su naširoko prihaćeni.
Prvo, gen (ili njegov produkt) trebalo bi da se nađu u soju bakterija koje prouzrokuju
bolest, a ne kod bakterija koje su avirulentne. Ukoliko se gen nađe kod bakterije za koju
se ne zna da prouzrokuje bolest, gen bi trebalo da bude ili mutiran do manje aktivnog ili
neaktivnog oblika ili neizražen kod avirulentnih organizama. Drugo, razbijanje gena kod
virulentnog soja trebalo bi da redukuje njegovu virulencu. Kao alternativa, uvođenje
kloniranog gena u avirulentni soj trebalo bi da učini soj virulentnim. U slučaju gde broj
karakteristika virulence može biti važan ili gde su dve ili više verzija iste vrste gena
prisutne kao deo sistema koji se povlači, ovaj kriterijum bi trebalo modifikovati kako bi
se utvrdilo da razbijanje gena u kombinaciji sa razbijanjem drugih gena smanjuje
virulencu i slično za uvođenje kloniranog gena u u avirulentni soj. Treće, treba
demonstrirati da bakterija izražava gen kada se nalazi u ljudskom ili životinjskom
organizmu u nekoj tački tokom procesa infekcije. Poslednje, antitela na produkte gena
treba da budu zaštita ili u slučajevima gde odgovara odgovor posredstvom ćelija pre nego
antitela, produkt gena bi trebalo da izazove zaštitni imunitet.

Kolonizacija i invazija površine domaćina

Adhezija

Kada bakterija dođe do površine domaćina, mora se prilepiti uz ćelije domaćina

kako bi ih kolonoizovala. Ovo je naročito važno u regijama kao što su usta, tanko crevo i
bešika gde se mukozne površine ispiraju tečnostima. U ovim regijama, samo bakterija
koja može se prilepi za mukoznu površinu moći će da ostane na mestu. Čak i nekim
delovima kao što su debelo crevo i vaginalni trakt, Braunianov pokret može pomeriti
bakteriju koja je uspostavila kontakt sa mukoznom ćelijom dalje od površine ćelije.
Bukvalno, svi do sada poznati bakterijski patogeni na isti način se čvrso prilepljuju uz
ćeliju domaćina. Dve uobičajene strategije pripajanja ćeliji domaćinu ilustrovane su na
slici 3-2.
Pili. Najbolje shvaćen mehanizam adhezije je pripajanje posredstvom štapićastih
proteinskih struktura koje se nazivaju pili (pile na engleskom može biti stub ili nešto
slično pa pretpostavljam da ta proteinska struktura liči na stub ili nešto slično njemu jer u
rečnicima nisam uspela da nadjem reč pili nap.prev) ili fimbrie. Tačnije, „fimbrie“ je
ispravan termin za štapićaste površine koje se prilepljuju, jer termin „pili“ bi trebalo da je
rezervisan za duže, fleksibilnije štapićaste strukture koje su uključene u konjugaciju. U
ovoj knjizi, termin „pili“ će se više koristiti. Pilus je štapićasta struktura koja se primarno
sastoji od jedne proteinske podjednice koja se naziva pilin. Proteini pilina su obično
20kDa i pakovani su u spiralne nizove formirajući cilindričnu strukturu. Kod nekih pili
javlja se drugi tip proteina koji je raspoređen između okvira. Pilus je duga, ponekad
fleksibilna struktura koja se proteže izvan površine bakterije i služi za uspostavljanje
kontakta bakterije sa površinom ćelije domaćina. Na slici 3-2, prikazani su pili
ravnomerno rasšpoređeni preko površine bakterije, ali u nekim slučajevima pili se nalaze
na jednom delu površine bakterije.
Vrh pilusa posreduje u priljubljivanju bakterije tako što se prikačinje za molekul na
površini ćelije domaćina. Receptori ćelija domaćina za pili su obično karbohidratni ostaci
glikoproteina ili glikolipida. Takvi molekuli domaćina su često uključeni u lokalizaciju
ćelije domaćina do njegovog krajnjeg mesta, posredujući u kontaktu ćelija-ćelija ili
služeći kao deo mehanizma pretvaranja signala ćelije domaćina. Ova pecifičnost je važna
zato što će dostupnost izvesnih receptora odrediti koji deo tela je inficiran bakterijom. U
bar nekim slučajevima, specifičnoj vezi između vrha pilusa i karbohidrata ćelije
domaćina posreduje specijalitovana vršasta struktura koja se sastoji od nekoliko proteina
odvojenih od pilina. U drugim slučajevima, vezivanje vrha izgleda da je posredovano
samim pilinom. Nije uvek lako odrediti da li pilius ima specijalizovanu vršastu strukturu
(vrh) jer pilin učestvuje u više od 99% proteina pilusa. Stoga, manji proteini koji
sačinjavaju specijalizovane vršaste strukture mogu se prevideti u biohemijskim analizama
sastava pilusa.
Okupljanje pilija bakterijom je kompleksan proces koji zahteva učešće brojnih
pomoćnih proteina. Model kako bi ovaj proces mogao funkcionisati kod gram-negativnih
bakterija je prikazan na slici 3-3. Prvi korak je sekrecija pilina (A) i specijalizovanih
proteina vrha (E,F,G) preko unutrašnje membrane i u periplazmatički prostor. U većini
slučajeva, sekreciji pilina i drugih proteina izgleda da posreduje normalan sistem
sekrecije proteina bakterije, ali u nekim slučajevima koristi se poseban pilus-specifični
sistem sekrecije. Stoga, bilo da proteini izlučeni preko mehanizma normalne sekrecije
imaju amino-terminalnu signalnu sekvencu koja je proteolizom uklonjena tokom procesa,
podjedinice pilina nekih pilija još uvek imaju ostatke metionina u njihovim amino
terminalima, ukazujući da se normalan proces proteolize nije javio. Dalje drugi tipovi
pilina imaju metil grupu prikačenu na njihovu amino-terminalnu amino kiselinu (često
ostatak fenilalanina) nakon sekrecije i procesiranja. Uloga ove vrste modifikacije nije
poznat. U periplazmi, specijalni proteini koji se nazivaju pratioci, sprečavaju
presavijanje proteina pilusa u njihov finalni oblik i prenose ih u spoljni proteinski
kompleks membrane (formirane od C proteina) gde počnje okupljanje pilinske strukture.
Lepljiva struktura vrha je okupljena i prvo istisnuta, a zatim se pravi okvir pilusa
dodavanjem podjedinica pilina na bazu pilusa, potiskujući već okupljene delove dalje od
površine bakterije. Na kraju, periplazmatični protein (H) signalizira kraj procesa
potiskivanja i stabiliše rezultirajući pilus u ćelijskom zidu. Ostaje misterija kako bakerija
meri dužinu okvira pilusa koji raste i odlučuje kada je dostigo odgovarajuću veličinu.
Bakterije koje rastu u telu konstantno nestaju i ponovo formiraju pili. Stalna
proizvodnja novih pilija je delimično neophodna usled krhkosti pilija kji se lako razbijaju
i gube. Jednako važna funkcija zamene pilusa, bar za neke bakterije, je da im to
omogućava da izmaknu imunom odgovoru domaćina. Antitela domaćina koja vezuju
vrhove pilija fizički blokiraju vezivanje pilija za njihovu ćeliju domaćina. Jednom kada
domaćin počne da proizvodi antitelo na određenu vrstu pilusa, ta vrsta pilusa nije više od
koristi za bakteriju. Zamena jednog tipa pilusa sa drugim čini da odgovor antitela
domaćina bude bezvredan. Neke bakterije, kao što je bakterija koja uzrokuje infekcije
urinarnog trakta i bakterije koje uzrokuju gonoreju, mogu promeniti vrstu pilina dovoljno
često da bukvalno učine nemogućim podizanje imunskog odgovora domaćina kako bi se
sprečila kolonizacija.
Zašto bakterija koristi tako duge, krhke strukture za pruljubljivanje? Odgovor na
ovo pitanje nije jasan. Jedna od hipoteza je da zbog toga što su površine i bakterije i ćelije
domaćina negativno naelektrisane, pili omogućava bakteriji da se veže za ćeliju domaćina
bez približavanja koje bi dovelo do elektrostatičkog odbijanja koje bi sprečilo vezivanje.
Ovo ne može biti isključivo objašnjenje jer su bakterije sposobne za mnogo čvršće oblike
vezivanja koje dovodi u kontakt površinu bakterije i ćelije domaćina. Moguće je da pili
omogućava bakteriji da napravi inicijalni slab kontakt sa površinom ćelije domaćina što
dalje omogućava drugim proteinima sa površine bakterije da se čvršće vežu. Mnoge
patogene bakterije izgleda da koriste dvostepeni proces vezivanja u kome se najpre pravi
labava veza između bakterije i domaćina koristeći pili što je dalje praćeno čvršćim
vezivanjem u koje su uključeni površinski proteini koji dovode udruživanja površine
bakterije i domaćina ćelije.
Drugi tipovi adhezina (spojnica). Neke bakterije imaju površinske
proteine koji su važni za prijanjanje, ali se ne udružuju u strukture kao pili. Ovakve
strukture se nazivaju afimbrialni adhezini koje su verovatno proteini koji posreduju u
vezivanju bakterije za ćeliu domaćina koje obično prati inicijalno vezivanje uz pomoć
pilija. Površinski proteini bakterije su važne komponente sistema koji omogućavaju
bakteriji da se prikači i napadne ćeliju domaćina. Malo se zna o strukturi i mehanizmu
spajanja amfibrialnih spojnica. Bar neki od njih mogu prepoznati proteine na površini
ćelije domaćina pre nego karbohidrati.

Adhezini gram-pozitvnih bakterija. Bukvalno sve studije o pilijima su

bile fokusirane na gram-negativne bakterije. Neke gram-pozitivne bakterije su takođe
pokrivene nekim dlakolikim protruzijama koje liče na pili, i bilo je prirodno pretpostaviti
da ove strukture mogu igrati istu ulogu spajanja kao i pili kod gram-negativnih bakterija.
Bar u jednom slučaju ispostavilo se da nije tačna pretpostavka da su fibrilarne strukture
gram-pozitivnih bakterija adhezini. Gram-pozitivni patogen Streptococcus pyogenes ima
nefibrilarni adhezin (protein F) koji posreduje njenom dodatku fibronektinu, proteinu
nađenom na mnogim površinama ćelija domaćina. Dodatak fibronektinu može pomoći
Streptococcus pyogenes da se prilepi na mukozu ljudskog grla kada prouzrokuje upalu
grla ili rane na tkivu kada izaziva infekcije rane. Streptococcus pyogenes je takođe
prekriven fibrilarnim strukturama. Pre nego što je ustanovljeno da taj F protein posreduje
u vezivanju sa fibronektinom, pretpostavljalo se da su ove fibrilarne strukture
posredovale u vezivanju fibronektina i da su se satojale od mreže mostova proteina koji
se zove M protein i lipoteichoic (lipoteihoična???) kiselina (komponenta ćelijskog zida
gram-pozitivne bakterije). Sada se zna da se fibrilarbne strukture sastoje isključivo od M
proteina. Lipoteichoic kiselina nije komponenta. Mutant koji više ne proizvodi M protein
mogao je još uvek da se vezuje za fibronektin i ćeliju domaćina, ukazujući da fibrile M
proteina nisu adhezini. Umesto toga, fibrile Mproteina doprinose virulenci Streptococcus
pyogenes pomažući bakteriji da izbegne da ih fagocit proguta. Počinje identifikacija
drugih spojnica gram-pozitivnih bakterija, ali se malo zna o njima.

Invazija i unutarćelijska rezidencija

Neke bakterije imaju mehanizme pomoću kojih ulaze u ćeliju domaćina koje nisu
pateogene po prirodi. One ovo rade zakačinjanjem za ćeliju domaćina i izazivajući
promene u citoskeletu ćelije domaćina što rezutira u obuhvatanju ovih ćelija od strane
ćelije domaćina. Kod aktivno fagocitičnih ćelija, preuređenje citoskeleta koje uključuje
polimerizaciju i depolimerizaciju aktina se javlja kao integralni deo pseudopodne
formacije. Izazivajući javljanje sličnih preuređenja aktina kod normalno nefagocitičnih
ćelija, bakterije forsiraju fagocitozu izazivanjem formiranja struktura koje su kao
pseudopodi koje posreduju u obuhvatanju. Proteini sa površine bakterije koji podstiču
fagocitično gutanje bakterije od strane ćelije domaćina, nazivaju se napadači ili faktori
invazije (napada). Neki proteini koji su neophodni za invaziju kultivisanih ćelija su
identifikovani, ali nije jasno kako ovi proteini deluju u potpomaganju preuređenja aktina.
Druga vrsta interakcije sa aktinom se vidi kod bakterija koju su ćelije domaćini
progutale i koje su obuhvaćene u membransku kesicu (vezikulu)???, ali su zatim pobegle
iz kesice probijanjem membrane kesice. Napuštanju kesice posreduje bakterijski protein
koji probija membrane bilo razlaganjem lipida membrane ili formiranjem pora u
membrani. Postoje mnoge prednosti koji se dobijaju bekstvom iz kesice i razvijanjem u
citopazmi ćeilje domaćina. To uključuje obile hranljivih materija, zaštita od antitela i
komplemenata, i delimična aštita od nekih antibiotika. Akođe, bakterije koje mogu da
pobegnu fagozomima često mogu da opstanu u fagocitima jer mogu da pobegnu iz
fagozoma pre nego se javi fagolizozomska fuzija. Bakterije nastavljaju interakciju sa
aktinom kada uđu u citoplazmu ćelije domaćina. Ovde, kondenzacija aktina na jednom
kraju bakterije pokreće bakteriju kroz citoplazmu ćelije domaćina i u susednu ćeliju.
Bakterija takođe može da se kreće duž prvobitnih vlakana aktina koji daju ćeliji
domaćinu njen oblik. Studija o različitim interakcijama između invazivnih bakterija i
citoskeleta ćelije domaćina je jedna od najuzbudljivijih oblasti sadašnjih istraživanja o
mehanizmima virulence. Dva primera bakterije (Shigella spp. i Listeria spp.) koje
interaktivno deluju sa aktinom, obe u procesu prinudne fagocitoze i za kretanje kroz
citoplazmu, su detaljno opisani u kasnijim poglavljima.
Problem sa studijama prinudne fagocitoze od strane bakterije je štio one zavise
skoro isključivo na in vitro eksperimentima koji se rade sa kultivisanim ćelijama sisara
pre nego organskim kulturama ili celim životinjama. Kao rezultat, javlaju se neke
poteškoće u interpretaciji. Na primer, mnogi invazivni unutrašnji patogeni imaju
napadače koji ciljaju jednu vrstu proteina domaćina koji se zovu integrini???. Integrini
se nalaze na bazolateralnoj površini mukozalnih ćelija, ne na spoljnoj površini koja je
dostupna bakteriji u lumenu (prolazu). Ovo posmaranje postavilo je pitanje da li su
napadači uključeni u inicijalnu invaziju mukozne površine ili nekom narednom koraku u
procesu infekcije. Mnoge ćelije imunog sistema, uključujući fagocite, imaju integrinr na
svojim površinama, i napadači mogu dozvoliti bakteriji da uđe u fagocite na način koji
prevazilazi normalnu formaciju fagozoma i daje bakteriji vremena da pobene iz kesice u
koju je uhavaćena pre javljanja fuzije sa lizozomom. Druga mogućnost je da napadači
koji ciljaju integrine posreduju u invaziji mukoznih ćelija. Neki bakterijski patogeni koji
napadaju unutrašnji epitel koriste M ćelije kao ulaznu kapiju u baznom tkivu. M ćeliju su
po prirodi patogene, pa bakterija koja se prikačinje za M ćeliju lako može biti
obuhvaćšena njom i transportovana do limfoidnog tkiva koje leži ispod nje. Ukoliko
bakteija uspe izbeći da je unište makrofagi koji su udruženi sa folikulama i Pejerovim
spojevima, M ćelije pružaju pogodan način upotrebe odbrambenog sistema tela.
Zanimljivo je da mnoge bakterije koje proizvode integrin-vezujuće napadače izgleda da
koriste M ćelije za invaziju. Napadači mogu stimulisati opsadu bakterije M ćelijom.

Pokretljivost i hemotaksa

Neke mukozne površine (kao što su tanko crevo i bešika) zaštićene su od

bakterijske kolonizacije jer se konstantno ispiraju sa brzim pokretnim tečnostima. U
takvim slučajevima, bakterija koja se kreće usmereno prema mukoznoj membrani može
imati bolje šanse dastupi u kontakt sa mukoznom površinom nego nepokretna bakterija.
U skladu sa ovom idejom, mnoge bakterije koje kolonizuju tanko crevo i bešiku su
pokretne. Ovo nije slučaj sa svim patogenima koji kolonizuju ova mesta i moglo bi se
dokazati da bar u tankom crevu, izuvijana priroda trakta i redovne kontrakcije koje
pokreću luminarni sadržaj kroz njega pružaju dovoljno mogućnosti nepokretnim
bakterijama da dođu u kontakt sa mucinskom (mucin:glavna supstanca u sluzi koja se
satoji od proteina i šećera) površinom. Pokretnost može biti važna za kretanje kroz
mucinski sloj. Mucinski sloj verovatno nije homogena masa, ali se sastoji od delova koji
su većeg ili manjeg viskoziteta. Kretanje kroz ravni manjeg viskoziteta može biti od
koristi bakteriji u pronalaženju mukozne površine. Takođe, razumljivo je da će bakterija
biti prikačena za mucinski sloj jer je izvor hranljivih materija. Iako pokretnost zbog biča
i usmereno plivanje (hemotaksa) su kandidati za faktore virulence, postoji samo nekoiko
slulčajeva u kojima je dokazano da je pokretnost esencijalna za virulencu. Pitanje da li
hemotaksa igra ulogu u virulenci je zanimljivo, ali je teško ispitati jer nije jasno koji
hemotaktički signal bakterije osećaju u telu. Za pokretne bakterije se pokazalo da imaju
kompleksne senzorne sisteme koji im omogućavaju da se kreću u pravcu gde je nivo
šećera ili amino-kiselina povišen, ali pitanje da li gradijenti malih molekula postoje u
tankom crevu ili bešici je još uvek otvoreno.
U razmatranjima o mogućoj ulozi pokretljivosti u kolonizaciji i invaziji, mora se
imati u vidu da sve dostupne informacije o pokretljivosti i hemotaksi dolaze od studija
jedne vrste pokretljivosti, pokretljivosti uz pomoć biča. Ova vrsta pokretljivosti, koja je
najbolje prihvaćena u nisko-viskoznim tečnostima, može biti najvažnija za opstanak
bakterije u sredinama van tela, kao što se jezera i reke. U ljudskom telu, druge vrste
pokretljivosti bi mogle biti korisnije. Ovde spadaju pokretljivi stil spiroheta, vrsta
pokretljivosti koja najbolje funkcioniše u viskoznim rastvorima, i klizeća pokretnost koja
omogućava citofag(ili z)ima i miksobakterijama da se kreću preko čvrstih površina.
Klizna pokretljivost se izgubi kad se bakterija kultiviše u laboratoriji, pa se lako može
propustiti ukoliko je ispituju neiskusni posmatrači. Pokretljivost koja nastajekao rezultat
interakcije intracelularnih bakterija i aktina je takođe vrsta pokretljivosti bez biča koja bi
mogla biti važna za virulencu, naročito raspršivanje nekih intracelularnih patogena od
ćelije do ćelije.

Sekretorna imunoglobulinska A proteaza

Bakterijakoja pokušava da kolonizuje mukozne površine mora da reši problem kako

da izbegne hvatanje u mucinski sloj. Lepljivost mucina je delom izazvana molekulima
sekretornog imunoglobulina A (sIgA) koji istovremeno vezuju antigene bakterije preko
njihovih mesta za antigen vezivanje i međusobno deluje sa mucinom preko njihovih Fc
deova. Bakterijska strategija koja moguće da je dizajnirana da izbegne hvatanje u mucin
osredstvomsIgA je proizvodnja vanćelijskog enzima koji rascepljuje ljudski IgA u
zglobnom delu. Ovo cepanje bi odvojilo deo sIgA koji odvaja bakteriju od dela koji
deluje sa mucinom. Takvi enzimi su specifični za sIgA i soga se zovu sIgA proteaze.
Većina sIgA proteaza su specifične za određeni humani izotip sIgA1. Drugi humani
izotip sIgA2 koji nema isti raspored zglobova, nije rascepljen. Činjenica da je na mnogim
mukoznim mestima sIgA1 predominantan izotip može objasniti ovu specifičnost. Stvarna
uloga sIgA proteaze kod virulence još uvek nije jasna i postoje neke kontraverze oko
njihovg značaja, ali neobična specifičnost ovih enzima ukazuje da oni mora da imaju
neku ulogu u kolonizacji mukoznih površina pomoću patogena koji ih proizvode.

Mehanizmi dobijanja gvožđa

Gvožđe je neophodno za rast bekterije, ali koncentracije gvožđa u prirodi su

prilično male. Koncentracija slobodnog gvožđa je naročito mala u ljudskom telu jer
laktoferin, transferin, feritin i hemin vezuju najveći deo slobodnog vgožđa. Da bi
preživele u ljudskom telu, bakterije moraju imati mehanizme za dobijanje gvožđa.
Najbolje proučen mehanizam za dobijanje gvožđa je siderofore. Siderofore su sastojci
male molekularne veličine koje „grabe“ gvožđe sa veoma velikim afinitetom. Struktura
jednog tipa siderofora je prikazana na slici 3-5. postoje dve glavne klase sidefora,
katehole i hidroksamati, ali obe imaju ista svojstva, obe formiraju komplekse sa
gvožđem. Siderofore se luče u medium a zatim kompleks od gvožđa i siderofora
preuzimaju posebni receptori siderofora na površini bakterije. Kompleks gvožđa i
siderofora se zatim cepa kako bi se oslobodili molekuli gvožđa unutar bakterije. Neke
bakterije ne samo da proizvode sopstvene siderofore nego proizvode i receptore kji mgu
da vezuju siderofore koje su proizveli drugi organizmi.
Iako dobijanje gvožđa zasnovano na sideroforama doprinosi virulenci nekih
bakterijskih patogena, mutacije koje eliminišu proizvodnju siderofora ili preuzimanje od
nekog bakterijskog patogena ne smanjuju uvek virulencu. Ovaj nalaz se može objasniti
činjenicom da bakterije uvek imaju više od jednog sistem za dobijanje gvožđa i mutant
koji je deficitaran u jednom sistemu može preživeti oslanjajući se na preostale sisteme.
Taođe je moguće da sistemi za dobijanje gvožđa zasnovani na sideroforama su
prilagođeni opstanku bakterije izvan tela, u zemljištu ili vodi dok su druge strategije
dobijanja gvožđa bitnije u ljudskom telu. U zemlji i vodi bakterije verovatno pokušavaju
da pokupe slobodno gvožđe u obliku soli gvožđa, dok u ljudskom telu bukvalno svo
gvožđe se nalazi vezano za proteine kao što su hemin, trasferin, laktoferin ili feritin. Za
određen broj patogenih bakterija se pokazalo da koriste transferin, laktoferin, feritin ili
hemin kao izvor gvožđa. Generalno, ove bakterije vezuju molekule domaćina koji sadrže
gvožđe na svoju površinu što je deo procesa dobijanja gvožđa. Ne zna se kako one
odvajaju gvožđe od preoteina domaćina. Što se više patogen aproučava, postaje
očiglednije da dobijanje gvožđa iz tranferina ili laktoferina je češće nego što se ranije
smatralo.
Druga moguća strategija za dobijanje gvožđa je proizvodnja toksičnih faktora koji
ubijaju ćelije domaćina. Neki toksični proteini bakterije (egzotoksini) se proizvode samo
kad je nivo gvožđa mali. Pošto ovi toksični proteini ubijaju ćeliju domaćina, oni mogu
biti deo strategije za dobijanje gvožđa u kojoj se ubijaju ćelije domaćina kako bi
oslobodile svoje zalihe gvožđa (primarno ferritin-gvožđe ili poluvezujuće gvožđe) koje
zatim može pridobiti bakterija preko ferritin-proteina ili polu-vezujućeg gvožđa.

Izbegavanje komplementa, fagocita i odgovora

antitela

Kapsule

Kapsula je labava, relativno nestruktuirana mreža polimera koja pokriva površinu

bakterije. Većina do sada proučenih kapsula sastoji se od polisaharida, ali i kapsule
građene od proteina ili mešavine proteina i karbohidrata su takođe opisane. Uloga
kapsule u virulenci bakterije je da zaštiti bakteriju od inflamatornog odgovora domaćina
(aktivacija komplementa i uništavanje posredstvom fagocita). Setite se da je
prvineophodan korak prikupljanje C3bBb (C3 konvertaza) na površini bakterije. Neke
kapsule sprečavaju formiranje C3 konvertaze tako što ne vezuju serumski proteini B.
Druge kapsule imaju veći afinitet za serumski protein H nego za B. Ukoliko se C3b
udruži sa H pre nego sa B, biva degradirano serumskim proteinom I. Kapsule koje su
bogate salicilnom??? kiselinom imaju veći afinitet prema H. Sprečavanjem C3bBb
formacije na svojim površinama, kapsulirane bakterije dobijaju neke prednosti. Manje je
verovatno da će samu kapsulu opsonizirati (opsonin: supstanca, obično antitelo, u krvi
koja se vezuje za površinu bakterije i pomaže u njenom uništenju, pa ovaj čudni glagol
potiče verovatno od ovog pojma, prim.prev.)C3b i fagociti neće obuhvatiti bakteriju tako
efikasno. Neki C3b mogu difuzovati kroz labavu mrežu kapsule i vezati se za površinu
bakterije pod kapsulom. C3 konvertaza može se čak formirati na ovom mestu, ali C3b
molekuli koji se zakačinju za površinu bakterije pod kapsularnim slojem sprečeni su da
ostvare kontakt sa receptorima fagocita pomoću debele kapsularne mreže. Manje C3bBb
formacije znače da će manje C5b biti proizvedeno, i manje je verovatno da će se na
površini bakterije formirati kompleks membrane za napad (MAC), što je važno za gram-
negativne bakterije. MAC se i dalje može formirati na površini bakterije, koja je
pokrivena kapsulom, jer proteini mogu difuzijom proći kroz labavu mrežu većine
kapsula. Stoga, inkapsulirana bakterija ne postaje automatski otporna na serum.
Efikasan odgovor domaćina protiv inkapsulirane bakterije je u proizvodnji antitela
koja vezuju kapsulu tako opsonizirajući bakteriju. Vakcine koje se sastoje od kapsularnog
materijala su se pokazale kao vrlo efikasne u prevenciji infekcija izazvanim
inkapsulranim bakterijama. Neke bakterije prevazilaze ovu vrstu zaštitnog odgovora
domaćina tako što imaju kapsule koje liče na polisaharide domaćina. Primer su kapsule
koje se sastoje od hi(j)aluronske??? kiseline (ekstracelularni matriks polisaharida) kao
što je onaj kod S.pyogenes ili salicilne kiseline (česte komponente glikoproteina ćelije
domaćina) koja se može naći kod nekih sojeva Neisseria meningitidis. Ova vrsta kapsule
nije imunogenična, i domaćin ne proizvodi antitela koja opsoniziraju površinu kapsule.

Druge strategije za prevazilaženje komplementa i fagocita

Jedan od glavnih ciljeva komplementa na gram-negativnu bakteriju je

lipopolisaharid (LPS). LPS služi kao mesto za vezivanje C3b i pokreće aktivaciju
alternativnih načina. LPS takođe vezuje C5b i tako služi kao jezgro za formiranje MAC.
Dva tipa LPS modifikacije utiču na interakciju između LPS i sastojaka komplementa.
Prvo, vezivanje salicilne kiseline za LPS O antigen sprečava formiranje C3 konvertaze
kao što to rade kapsule koje sadrže salicilnu kiselinu. Drugo, promene u dužini sporednih
lanaca LPS O antigena sprečavaju efikasnu formaciju MACa. Nije jasno kako O antigen
sprečava uništavanje MACa jer C5b i neke MAC komponente još uvek se vezuju za LPS
sa dužim sporednim lancima O antigena. Verovatno MAC se formira predaleko od
spoljašnje membrane bakterije kako bi ispoljilo baktericidni efekat. Bakterije koje ne
uništi MAC zovu se serum otporne bakterije. Bitna indikacija ove karakteristike je da
mnoge gram-negativne bakterije koje izazivaju sistemske infekcije su serum otporne.
Drugi bakterijske antifagocitne strategije su dizajnirane kako bi sprečile migraciju
fagocita na mesto gde bakterija raste ili da ograniče njihovu efikasnost. Bakterijski enzim
koji posebno degradira C5a je nedavno pronađen u gram-pozitivnim kokama
(Streptococcus pyogenes). Neke bakterije proizvode toksične proteine koji ubijaju
fagocite, inhibiraju njihovu migraciju ili redukuju snagu oksidativnog sagorevanja. Takvi
toksini ne samo da sprečavaju regrutaciju fagocita na mesto infekcije nego i štite
bakteriju od fagocita koji stignu do mesta.

Preživljvanje fagocitoze

Neke bakterije su razvile mmoućnost da prežive unutar PMNs, monocita ili

makrofaga. Takve bakterije su među najopasnijim od svih patogenih jer su neprobojne za
većinu odbrambenih mehanizama domaćina. Jedna od strategija za preživljavanje
fagocita je da pobegnu od fagozoma pre nego što se javi sa lizozomom. Kao alternativa,
bakterija može sprečiti javljanje fuzije fagozom-lizozom. Još jedna strategija je dobijanje
karakteristika koje redukuju efikasnost toksičnih sastojaka koji su oslobođeni u
fagolizozome nakon javljanja fuzije. Tu spadaju otpornost na uništavanje uz pomoć
odbrambenih činilaca, proizvodnja enzima kao što je katalza i superoksid dismutaza koji
detoksikuju reaktivne oblike kiseonika, polisaharida sa površine ćelije sa kojima deluju i
detoksikaciju radikala kiseonika, proteina sa površine ćelije koji erdukuju snagu
oksidativnog sagorevanja i ćelijskih zidova koji su otporni na uništenje putem
lizozomskih proteaza i lizozoma. Jedini efikasan odgovor bakterije koja može preživeti
unutar normalnog fagocita su aktivirani makrofazi i citotoksične T ćelije, naročito one
prve.

Izbegavanje odgovora antitela domaćina

Jedan način izbegavanja odgovora antitela domaćina je promena jdnoe vrste pilusa
u drugi što je već pominjano. U ovom slučaju, bakterija čini odgovor antitela domaćina
beskorisnim tako što daje novi oblik pilusa koji antitela ne vezuju. Bakterije takođe
menjaju druge površinske proteine koji služe kao mete za antitela. Drugi način
izbegavanja odgovora antitela domaćina je da se prepozna kao deo samog domaćina.
Neke kapsule bakterija su sastavljene od polisaharida koji ne izazivaju odgovor antitela
jer liče na karbohidrate koji su svuda prisutni u polisaharidima tkiva domaćina (salicilna
kiselina i hijaluronična kiselina). Bakterija se može presvući proteinima domaćina kao što
je fibronektin. Zanimljiv primer ove vrste odbrane je set bakterijskih proteina (protein A
S.aureus, protein GSR S.pyogenes) koji bezuju Fc deo antitela tako prekrivajući
bakteriju sa antitelim,a ali na način koji ne vodi opsonizaciji bakterije. Ovaj prekrivač od
antitela može sprečiti prepoznavanje bakterije od strane imunog sistema. Razumljivo je
da bakterijsko vezivanje laktoferina, transferina i drugih proteina koji vezuju gvožđe služi
dvostruko: kao zaštitni prekrivač i kao izvor gvožđa.

Da li je koncept faktora virulence perviše ograničen?

Otkriće da izvesne karakteristike bakterije kao što je pili ili kapsule mogu dati
značajan doprinos mogućnosti da bakterija izazove bolest otvorilo je novu eru u
istraživanju bolesti. Pre ovog otkrića, bakterije su bile misteriozna stvorenja kje ponekad
prouzrokuju jednu vrstu simptoma, ponekad drugu. Razvoj vakcina ili terapijskih režima
javilo se uglavnom trajalom ili greškom i utvrđeno as mnogo nagađanja. Shvatanje da su
izvesne karakteristike odgovorne za virulencu omogućilo je da se po prvi put razviju
vakcine i terapijski agensi. Na teoretskom nivou, shvatanje da su faktori virulence bile
karakteristike bakterije koje su posebno dizajnirane da sruše odbranu nekog domaćina
otvorile su nove puteve razumevanja procesa infekcije. Ideja da je nekoliko faktora
virulence odgovorno za sposobnost bakterije da izazove infekciju mogu biti suviše
jednostavna kako bi objasnila mnoge vrste bakterisjkih bolesti, naročito invazivnih. I
biohemijske i genetske analize onoga što se događa tokom procesa infekcije ukazuju da
bakterija proizvodi mnogo novih proteina, a perstaje sa pravljenjem mnogih drugih dok
se oni adaptiraju mestu tela koje kolonizuju. Jedna procena postavila je broj gena
neophodnih za Salmonella sp. da perživi u makrofazima na više od 200. bakterije koje
počinju na mukoznoj površini, napadaju bazno tkivo i završavaju u jetri mogu proći kroz
nekoliko faza adaptacije dok se susreću sa novim okruženjim unutar ljudskog tela. Stoga
proces koji zovmo infekcijom izgleda složeniji nego što se mislilo. Ovo se može videti u
mnogim studijama gde ima mutacije koja eliminiše karakteristike koje izgleda da
doprinose virulenci bakterije, a ipak bakterija ostaje isto sposobna da izazove infekcju
kao što je bila pre mutacije. U mnogim slučajevima, višestruke mutacije su potrebne kako
bi se imao značajan efekat na virulencu bakerije. Ovo bi delimično moglo biti usled
činjenice da bakterija često ima više od jedne verzije sistema od značaja, kao što je sistem
zašplene gvožđa. Eliminišući jednu verziju druga ostaje netaknuta. Takođe, modeli
sistema koji se koriste da se proceni virulenca teže da bakteriji prikače što više neobičnih
svojstava. Stoga, karakteistike koje daju kritičan doprinos tokom procesa infekcije u
zdravom ljudskom organizmu mogu biti nebitne tokom, na primer, infekcije mladunčeta
miša.
Druga stvar je gde podvući liniju između karakteristika dodeljenih kao faktori
virulence i karakteristika dodeljenih kao faktori održavanja. Pili su jasno faktori virulence
jer posreduju u vezivanju za tkivo domaćina, prvom koraku procesa infekcije. Specijalan
sistem sekrecije i okupljanja koji omogućavaju pilijima da se formiraju je esencijalan za
virulencu, ali da li je ovaj istem faktor virulence isto kao i sami pili? Ribozomi su
esencijalni za stvaranje proteina koji se okupljaju kao pili, ali bi većina ljudi klasifikovala
ribozome kao elemente održavanja, a ne faktore virulence. U slučajevima gde bakterije
doživljavaju stres tokom kolonizacije na nekom delu tela, sposobnost ribozoma da se
adaptiraju novim oblicima translacije ili da doprinesu translacionoj regulaciji gena koji su
potrebni na novoj lokaciji moglo bi da napravi razliku između preživljavanja i smrti
bakterije. Što se više zna kompleksnoj interakciji između patogenih bakterija i njihovih
humanih domaćina kategorija „faktor virulence“ može se pokazati kao previše
ograničena. Ovo je naročito tačno u slučajevima bakterija koje mogu da izazovu bolesti
kod imunokompromitoanih ljudi, ali ne kod zdravih domaćina (oportunisti). Bar u nekim
slučajevima, glavni faktor virulence oportunističkih patogena je na pravom mestu u pravo
vreme. Oportunisti su značajan uzrok bolesti i smrti i nije manje važno shvatiti kako one
izazivaju bolest kod određenih domaćina nego razumeti koliko virulentna bakterija
izaziva bolest kod zdravih ljudi.
 Polimerna (polimerazna???) lančana reakcija
(tehnika koja se koristi da se poboljša genetski materijal
kako bi se analizirao zbog genetskih poremećaja) prema
spašavanju: identifikacija bakterija koje ne mogu biti
kultivisane u laboratorijama
Rešenje problema identifikacije bakterijskih patogena koji se ne mogu kultivisati u
laboratorijama je kombinovanje polimerne lančane reakcije (PCR) i 16S rRNA
filogena. 16S rRNA je molekul koji se nalazi u svim bakterijama i postao je zlatni
standard za klasifikaciju bakterija. Stoga, postoji velika baza ppodataka o 16S rRNA
sakvancama i sličnosti kod ovih sekvenci odgovaraju evolucionom odnosu između
različitih bakterijskih vrsta. Stoga, sekvenca 16S rRNA nepoznatog organizma daje
dovoljno informacia bilo da se identifikuje kao član poznate vrste ili da se smesti u novu
vrstu sa poznatim odnosom sa prethodnom identifikovanim vrstama. Sekvenca 16S
rRNA sadrži neke regije koje su bukvalno identične kod svih bakterija (održane regije) i
druge regije koje variraju od jedne vrste do druge (promenljive regije). Promenljive
regije su one koje sadrže najviše informacija o rodu i vrsti bakterije. Segmenti DNA koji
hibridizuju??? Sa održanim regijama hibridizovaće sa 16S rRNA iz svih poznatih
bakterija. PCR primeri(kratko „i“ u izgovoru) koji prepoznaju dve održane regije 16S
rRNA koji stoje bočno uz promenljivu regiju koriste se za pojačavanje i kloniranje DNA
segmenta iz kliničkog uzorka za koji se sumnja da sadrži bakterije.
Ukoliko se postigne ojačani segment, to ukazuje da je bakterija prisutna u uzorku.
Pošto ojačani segment sadrži ne samo održane regije nego i proemnljive regije 16S rRNA
koji su umešani, promenljiva regija može biti sekvenizovana kako bi se bakterija
identifikovala. Fluorescentno označena sonda, zasnovana na DNA sekvenci promenljive
regije, se onda koristi za vizualizaciju bakterije u kliničkom uzorku. Ovaj poslednji korak
je važan da se postqvi pravilo za PCR ojačavanje kontaminirajuće DNA iz drugih izvora.
Nedavno je ovaj pristup je korišćen da se demonstrira da retko i često fatalno crevno
oboljenje koje se zove Viplijevo oboljenje, je verovatno izazvala bakterija. Iako bakterija
još nije kultivisana, sekvenca 16S rRNA promenljivih regija svrstala ju je u novi rod,
Tropheryma whippelii, koji je u najbližoj vezi sa rodom bakterija zemljišta
(Actinomyces). PCR od 16S rRNA promenljive regije se takođe koristi za identifikaciju
ekultivisanih dugih štapićastih bakterija koje su važna komponenta rezidentne mikroflore
tankog creva i koje su smeštene u zidu creva, kao srodnici Clostridiuma.

Biofilmovi: još jedna vrsta mehanizma vezivanja

(pripajanja)
Većine studija o vezivanju bakterijskih patogena fokusirala se na vezivanje jedne
bakterije na receptor površine ćelije domaćina. Baketrija takođe može da formira gust,
multiorganizamski sloj na površinama (biofilm) u kom je prvi sloj bakterija prikačen
direktno za površinu, a drugi slojevi bakterija na bazalni sloj preko matriksa polisaharida.
Biofilmovi su od značaja za preživljavanje bakterije u mnogim okruženjima, ali je malo
pažnje posvećeno mogućem učešću ove vrste bakterijskog vezivanja kod oboljenja ljudi.
Biofilmovi su viđeni u elektronskim mikrografima vaginalnog trakta, usta i crevnog
trakta. Rezidentna mikroflora ovih mesta može biti organizovana u takve biofilmove, a
uste podloge koje one formiraju mogu delimično objasniti funkciju barijere u zaštiti
domaćina. Zubni plak je najbolje proučen primer biofilma koji može da izazove
oboljenje, ali je bilo reči i o drugim primerima kao što je formiranje mikrokolonija
Pseudomonas aeruginosa u plućima cistično fibrozniih pacijenata. Biofilmovi imaju
klinički značaj zbog učešća u drugom tipu fenomena kolonizacije: kolonizacija bakterija
u plastičnim kateterima i implantatima koji se naveliko koriste u kliničkoj medicini (slika
3-4). Infekcije dobijene u bolnici kod pacijenata sa ugrađenim urinarnim ili venskim
kateterima pethode formiranju biofilma na unutrašnjem zidu katetera. Fragmenti
oslobođeni iz bioflma ulaze u bešiku ili krvotok. Biofilmovi se takođe formiraju na
kontaminiranim plastičnim implantatima kao što su veštački srčani zalisci. Biofilmovi su
otporniji na antibiotike nego bakterije koje slobodno žive i delimično su zaštićeni od
fagocita. Stoga, formiranje biofilma na implantatu negativne posledice za pacijenta.
Činjenica da su biofilmovi otporni na terapiju antibioticima je razlog što je neophodno
pre ukloniti implantat nego lečiti antibioticima. Zog toga što formiranje biofilma stvara
toliko problema u bolnicama, uloženi su veliki napori da se dizajniraju plastike koje
inhibiraju njihovo formiranje. Da li bi mogućnost formiranja biofilma na površini plastike
moglo da se smatra faktorom virulence? Primer biofilmova ilustruje poteškoće koje se
mogu javiti u dfinisanju faktora virulence. Formiranje biofilmova na plastičnim
površinama daje još jedan primer aktivnosti čoveka koja nastavlja da stvara nova
prikladna mesta za eksploataciju bakterije.

Bakterijski meningitis: primer moći kapsule

Bakterijski meningitis (inflamacija moždane kore i kičmene moždine) nije
uobičajeno oboljenje, ali zastrašujuća je jer može ubiti inficiranu osobu u roku od 24
časa. Ljudi koji prežive meningitis često imaju nepovratna neurološka oštećenja koja
rezultiaju u slepilu, gluvoći i teškoćama u učenju. Najupečatljivija stvar kod meningitisa
je koliko se brzo razvija i koliko brzo može da ubije. Bakterija koja ga izaziva brzo se
razmnožava u krvi, a zatim ulazi i razvija se u cerebrospinalnoj tečnosti. Najčešći uzroci
meningitisa su Neisseria meningitidis (gram-negativna bakterija koja izaziva epidemijski
meningitis), Haemophilus influenzae tip b (gram-negativna bakterija oja uzrokuje
meningitis kod dece) i Streptococcus pneumoniae (gram-pozitivna bakterija koja izaziva
bakterijsku pneumoniju). Šta ove različite vrste bakterija imaju zajedničko? Sve one
stvaraju kapsule od polisaharida, a najopsaniji sojevi su takođe rezistentni na serum.
Jednom kada bakterija dospe u krvotok kapsula je štiti od fagocita. Kao što je pomenuto u
tekstu, posedovanje bakterije ne čini automatski bakteriju serum rezistentnom, ali neki
sojevi Neisseria meningitidisa postaju relativno serum rezistentni kovalentnim
vezivanjem oststaka salicilne kiseline na njihove LPS molekule. Sojevi Haemophilus
influenzae tip b mogu takođe postati serum rezistentni modifikacijom sporednih lanaca
LPS O antigena. Streptococcus pneumoniae pošto je gram-pozitivna, prirodno je serum
rezistentna. Vrsta Escherichia coli koja izaziva meningitis kod novorođenčadi (E.coli K1)
takođe stvara kapsulu. Ova kapsula se satsoji od ostaaka salicilne kiseline stoga ne
aktivira komplement. U ovom slučaju, kapsula ima isi efekat kao serum rezistentnost jer
sprečava da se stvore MAC komponente na prvom mestu. Kombinacija kapsule i
sposobnosti izbegavanja uništavanja pomoću komplementa čini neefikasnim sve
nespecifične odbrabene mehanizme u krvi osim transferina. Neisseria meningitidis i
verovatno Haemophilus influenzae mogu pridobiti gvožđe iz transferina.
Jedina odbrana domaćinakoja može ograničiti rast inkapsulirane bakterije u krvi je
odgovor antitela. Antitela na kapsulirane polisaharide opsoniziraju bakteriju tako da je
mogu progutati fagociti. Ove bakterije uništavaju polimorfonulearni leukociti i makrofazi
kad ih progutaju. Ljudi koji stvore antitela protiv kapsuliranih antigena su u potpunosti
zaštićeni od bolesti. U stvari, rezlog što je Haemophilus influenzae tip b uglavnom dečije
oboljenje (od 5 meseci do 5 godina) je što većina ljudi koji prežive posle 5 godine
razvijaju odgovor antitela protiv Haemophilus influenzae, verovatno kao rezultat
nazofaringalne kolonizacije tokom detinjstva. Novorođenčad je zaštićena antitelima
majke. Danas postoji efikasna vakcina protiv Haemophilus influenzae tip b koja se sastoji
od kapsuliranih polisaharida vezanih za protein kako bi napravile bolji antigen.
Postoji i vakcina od kapsuliranih polisaharida protiv Streptococcus pneumoniae
koja je veoma efikasna kod adolescenata. Malo je manje kod staijih, a uopšte nije kod
male dece. Razvijanje vakcine protiv Neisseria meningitidis se pokazalo teškim jer je
najčešći oblik kapsule u nekim delovima sveta tipa B kapsula koja (kao kapsula E.colli
K1 soja) se uglavnom sastoji od ostataka salicilne kiseline i stoga ne izaziva odgovor
antitela. Vakcine protiv drugih tipova Neisseria meningitidis su dostupne jer su ove
kapsule više imunogene.
Tokom javljanja meningitisa izazvanim Neisseria meningitidisom, oko 80% ljudi
kod izložene populacije mogu imati kolonije Neisseria meningitidis u svom nosu i grlu,
ali samo mali procenat populacije koju je kolonizovala bakterija će stvarno razviti bolest.
Jedno od mogućih objašnjenja je da većina odraslih članova populaije ima neki nivo
stečenog imuniteta na infekciju Neisseria meningitidis. Faktor koji utiče na osetljivost
domaćina je integritet mukozne membrane nosa i grla preko koje bakterija dospeva u
krvotok. Javljanje meningitisa uzrokovanim Neisseria meningitidisom u Africi je skoro
uvek povezano sa suvim periodom kada suvi uslovi narušavaju zaštitnu barijeru
mukoznih membrana. Slično i u drugim zemljama javljanje se podudara sa suvim
periodima godine. Akutne virusne infekcije respiratornih puteva kao što je grip može
takođe biti predisponirajući faktor jer takve infekcije ubijaju ćelije i narušavaju integritet
mukozne barijere.
Zašto ljudi sa meningitisom umiru tako brzo? Odgovor je da oslobađanje toksičnih
komponenti ćelijskog zida kao što je LPS, teihoične??? kiseline i fragmenata
peptidoglikana izazivaju kaskadu promena koje vode šoku i smrti. Ova vrsta bakterijske
toksičnosti je detaljno opisana u 4. poglavlju. Pošto se sastojci koji izazivaju simptome
meningitisa oslobađaju kada se bakterija razlaže, administracija antibiotika koji razlažu
bakteriju mogu u stvari pogoršati stanje pacijenta kod koga su se razvile velike
koncentracije bakterija u krvi i cerebrospinalnoj tečnosti. Da bi se suprotstavili ovom
efektu, koji će se najverovatnije javiti kod dece zbog neuobičajeno visokih nivoa do kojih
su bakterije stigle u ovoj dobnoj grupi, lekari rutinski daju kortikosteroide zajedno sa
antibioticima. Kortikosteroidi smanjuju na inflamatorni efekat toksičnih sastojaka koji su
se oslobodili iz bakterije koja se razlaže.
 Oboljenje bez faktora virulence: subakutni
bakterijski endokarditis
Endokarditis je infekcija srčanih zalizaka koja može biti fatalna jer uništavanje
zalizaka i okolnog srčanog tkiva vodi do prestanka rada srca. Jedan tip bakterijskog
endokarditisa, nazvan subakutni jer se razvija sporije nego endokarditis izazvan više
virulentnom bakterijom, može biti izazvan grupom streptokoka koje se nalaze u ustima
čoveka (α-hemolitička streptokoka). Ove bakterije su deo rezidentne mikroflore usta i
normalno ne mogu da izazovu oboljenje. Međutim, kod ljudi sa oštećenim srčanim
zaliscima usled reumatske groznice ili kongenitalnog defekta zaliska, α-hemolitička
streptokoka može biti smrtonosna. Tokom dentalne operacije uili čak postupaka kao što
je čišćenje zuba, veliki broj oralnih bakterija može ući iu krvotok. Normalno, ove
bakterije brzo uništavaju fagociti u krvi, ali kod ljudi sa abnormalnostima rčanog zaliska
turbulentan tok krvi blizu abnormalnog zaliska izaziva da se na površini zaliska formiraju
slobodni ugrušci koji se sastoje od fibrina i krvnih pločica. Ovi ugrušci se zovu
vegetacija. Oralne streptokoke koje stignu do defektnog srčanog zaliska i prikače se za
njega bivaju okružene vegetacijom. Fagociti ne mogu prodreti kroz mrežu proteina
vegetacije pa bakterija može da preživi i da se razvija na ovim mestima. Nije jasno kako
rast bakterije izaziva oštećenja na srčanom zalisku. Aktivacija komplementa koju je
izazvala bakterija može izazvati neka oštećenja, a fagociti privučeni do tog dela ali
nesposobni da dođu do bakterije mogu izazvati razaranje tkiva. Stoga, bakterija koja ne
poseduje nijedan faktor virulence može izazvati fatalne infekcije u pravoj vrsti domaćina.
Kada je prvi put napravljena veza između dentalne operacije, oštećenja srčanog
zaliska i subakutnog endokarditisa, stomatolozima je savetovano da pacijentima sa
ošetećenim srčanim zaliscima daju penicilin pre i posle hirurške intervencije kao način
prevencije oboljenja. α-hemolitička streptokoka je veoma osetljiva na penicilin kada je
bila testirana u laboratoriji. Nedavno završen klinički trajal došao je do zaključka da je
profilaksa penicilina bila neefikasna kod subakutnog bakterijskog endokarditisa. Moguće
objašnjenje bilo bi da površina srca nije visoko vaskularizovana. Pošto antibiotici stižu do
mesta putem krvnih sudova, može biti teško da se postigne visoka koncentracija
antibiotika u nekim delovima srca uprkos činjenici da ogromne količine krvi prolaze kroz
srčane komoe. Takođe, bakterije formiraju biofilm koji redukuje izloženost antibioticima,
ili one mogu rasti tako sporo da antibiotici (koji najbolje funkcionišu kod brzo rastućih
bakterija) postaju neefikasni. Šta god da je razlog, α-hemolitička streptokoka daje primer
ne samo bolesti bez faktora virulence, nego i neuspeha antibiotika bez posebnoih
mehanizama otpornosti na antibiotike.
REZIME
1. Infekcija se definiše kao kolonizacija tela bakteriama koje mogu da
izazovu oboljenje. Infekcija koja daje simptome zove se oboljenje.
Virulence i ptogenost opisuju mogućnost bakterije da izazove oboljenje.
Klasični kriterijum za uspostavljanje činjenice da bakterija prouzrokuje
oboljenje su Košovi postulati koji su razvijeni 1800ih. Ovi postulati ne
uzimaju dovoljno u obzir interakciju domaćina i bakterije, činjenicu da se
ne mogu sve bakterije kultivisati, da nisu svi članovi iste vrste jednako
virulentni, i da adekvatni životinjski modeli nisu uvek dostupni. Poslednjih
godina, pažnja je skrenuta na dokazivanje da određene bakterije izazivau
bolesti i umestotoga je fokusirana na interakciji domaćin-bakterija koja
prouzrokuje bolets i na karakteristike bakterije koje im omogućavaju da
izazovu bolest (faktori virulence).
2. Vezivanje za ćeliju domaćina je važan faktor virulence bakterije naročito u
delovima koji se ispiraju tečnostima. Najbolje proučena struktura vezivanja
je pili. Pili se sastoji od dugačkih štapova, obično sastavljenih od jedne
podjedinice (pilina) koje je spakovana čvrsto u pravilan redosled i koja se
proteže izvan površine bakterije. Mnogi pili imaju specijalizovan set
proteina na vrhu koji posreduju u vezivanju za receptore ćelije domaćina,
ali u nekim slučajevima pilinska podjedinica se sama može prikačiti za
receptor ćelije domaćina. Pili obično vezuju polovine glikoproteina i
glikolipida ćelija domaćina. Proteini površine bakterije koje se nazivaju
afimbrialni adhezini posreduju u čvršćem udruživanju između bakterije i
ćelije domaćina nego pili. Domaćin se sam može zaštititi od bakterijskih
adhezina stvaranjem antitela protiv pilija ili drugih spojnica, ali neke
bakterije pervazilaze ovu odbranu stvaranjem novih vrsta spojnica.
Bukvalno, sav posao na bakterijskim spojnicama odrade gram-negativne
bakterije. Gram-pozitivne bakterije takođe se spajaju ali se malo zna o
njihovim mehanizmima spajanja. Bakterija se takođe može vezati za
površinu formiranjem biofilmova u kojima se bakterije drže zajedno
pomoću polisaharidnog matriksa. Biofilmovi su klinički važni za pacijente
kji imaju katetere ili plastične imlantate.
3. Invazija tkiva domaćina može pratiti vezivanje. Napadači bakterije su
površinski proteini koji izazivaju preuređenje aktina kod normalno
nefagocitične ćelije domaćina što vodi formiranju pseudopoda i
obuhvatanju bakterije u fagocitične kesice(vezikule).bakterija može pobeći
iz fagocitične vakuole i razmnožiti se u citoplazmi ćelije domaćina.
Bakterija takođe može proći kroz mukoznu membranu do baznog tkiva
pokretanjem perko M ćelija, ali one moraju da prežive napad fagocita u
baznom limfoidnom tkivu.
4. Jednom kada bakterije napadnu tkivo domaćina, one moraju da prežive i
pribave hranljive sastojke u novom okruženju. Neke bakterije kao zamenu
za mali nivo gvožđa proizvode siderofore i receptore spoljašnje membrane
koji vezuju komplekse siderofora-gvožđe. Druge bakterije imaju
 površinske proteine koji uklanjaju gvožđe iz proteina domaćina koji vezuju
gvožđe a to su transferin, laktoferin, feritin i hemin.
5. Bakterija koja napada preživeće samo ako uspe da izbegne imuni sistem
domaćina. Kapsule smanjuju aktivaciju komplementa i sprečavaju gutanje
bakterije od strane fagocita. Neke kapsule oponašaju tkivo domaćina
(npr.hijaluronična ili salicilna kiselina). Neajefikasniji odgovor domaćina
na bakterijske kapsule je proizvodnja antitela koji vezuju kapsule i stoga
omogućavaju fagocitima da ih progutaju. Neke bakterije mogu preživeti
fagocitozu. Na kraju, neke bakterije mogu izbeći imuni odgovor domaćina
bilo prekrivanjem proteinima domaćina kao što je fibronektin (pa izgledau
kao domaće) ili promenom površinskih antigena (antigenska varijacija).

Slike
Slika 3-1 Korišćenje PCR za otkrivanje nekultivisanih bakterija. PCR primeri (pune
tamne linije) prepoznaju segmente DNA sekvence u genu za 16S rRNA koji su održani u
skoro svim grupama bakterija. Ovi održani segmenti su na bočnoj strani DNA sekvence
koja varira od jedne vrste ili roda do druge. Primeri se koriste da pojačaju DNA u tkivima
uzetih sa dela u kom se nalazi bakterijski patogen.

Slika 3-2 Dve vrste mehanizma bakterisjkog vezivanje. A pokazuje pili, štapićaste
proteinske strukture koje se protežu sa površine bakterije i vezuju za molekule ćelije
domaćina, obično karbohidrate.
B prikazuje takozvane afimbrialne adhezine, proteine površine bakterije koji nisu
organizovani kao štapovi a posreduju čvrstom vezivanju između bakterije i ćelije
domaćina.

Slika 3-3 Model okupljanja pilija sa lepljivim vršnim strukturama. Lepljive komponente
vrha (E;F;G) se najpre okupljaju, a zatim glavna podjedinica pilusa (A) se okuplja kako
bi se stvorio okvir pilusa. Haperone (šaperone???) (D i J) obavljaju proces okupljanja
počevši od spoljne membrane strukture (C).

Slika 3-4 Elektornska mikrografija skeniranja prikazuje rane faze koagulaza-negativnih

stafilokoka koje se vezuju za uske pukotine u polivinilhloridnom intavenskom katetru.
Jednom kada se prikači, bakterija se razmnoži i formira biofilm