Социологија образовања

Појмови битни за образовање:

1) Социјализација – најшири појам који обухвата трансформацију биолошке јединке у
друштвено биће, увођење појединца у друштво. Процес социјализације укључује процес
преношења културе на појединца, културног садржаја, претварање спољашњих културних
норми у унутрашње мотивације појединца. Може бити примарна и секундарна.
2) Васпитање – представља ужи појам од социјализације и обухвата свесне, организоване
и методичне обрасце развоја личности. Остварује се слично као социјализација у оквиру
породичних група, групе вршњака, али као и образовање у оквиру различитих формалних
и неформалних установа. Друштвене групе и институције које учествују у васпитању-
породица, групе вршњака, школа на свим нивоима и друге неформалне групе друштва.
3) Образовање – пре свега представља усвајање вештина, односно умећа и знања која
човек користи решавајући своје практичне проблеме. Васпитање и образовање
представљају две стране једног истог и јединственог процеса систематског и
институционалног усмеравања и подстицање развоја путем учења, стицања знања,
развитка менталних, физичких и радних способности и хармоничног развоја личности,
најчешће у једном идеалнизованом смислу претпостављеном од стране друштва.
Предмет социологије образовања је студија односа између образовања и друштва у
целини.
Делокруг социологије образовања обухватао би следећа питања:
1) Образовање као производ и чинилац друштвеног развоја,
2) Улога образовања у целокупном животу друштва,
3) Друштвени положај учесника у образовном процесу,
4) Однос према образовању шире друштвене заједнице,
5) Друштвени односи унутар образовања.
Социолошка проучавања образовања обухватају истраживања која откривају суштину
образовања, социјалне корене и везу образовања са друштвено-економским односима.
Истраживања се одвијају на 3 нивоа:
1)Фундаментална-најопштија истраживања образовања, најчешће филозофског и
теоријског карактера,
2) Теорије средњег обима-систем знања који се каректерише мањим степеном општости у
односу на фундаментална истраживања и овде спадају истраживања типа-„структура
образовања“, „функције образовања“, „образовна група“.
3) Примењена истраживања-емпиријска и конкретно социолошка истраживања.
Приступ у социологији образовања је синтетички, јер образовање посматра у друштвено-
историјском и социо-културном контексту. Социологија обреазовања настаје крајем XIX и
почетком XX века, у Европи се најчешће везује за француског социолога Емила Диркема,
који је заслужан за институционализацију социологије као академске дисциплине.
Друштвено значајна имена-Пјер Бурдије, Ален Турен, Луј Атисер, свако од њих је дао
посебан значај.
У Југославији је могуће издвојити 3 фазе у развоју социологије образовања:
1) Прва фаза-од 1960-их год када се прикупља емпиријска грађа и искуствени материјал ,
пре свега, од стране статистичких служби.
2) Друга фаза-почиње теоријско проблематизовање односа између образовања и друштва,
забележен је пораст емпиријских истраживања која дају значајне податке о неједнаким
условима у образовању, школовању, постигнућу.
3) Трећа фаза-настојање да се социологија образовања конституише као посебна
дисциплина.

-Однос социологије образовања и других наука које проучавају образовање-

1) са педагогијом-у том контексту педагогија је најстарија наука о васпитању и

образовању која проучава класична питања на том подручју. Њу занимају образовани
процес, образовно постигнуће, целоживотно учење, а мање се интересује за историјски и
социо-културни контекст образовања, за одлике социологије образовања и њеног
емпиријског приступа-који у себе укључује проучавање везе друштвених подсистема
(култура, религија, право, политика) и образовања.
2) са филозофијом-посматрано из угла филозофије образовање и васпитање нису сврха
сами себи, а ни изван себе немају сврху, у смислу служења нечем другом осим самог
појединца, односно личности јединствене са својом суштином. Филозофија не одстрањује
индивидуално, што школа као институција често чини, већ се пита шта човека чини
човеком, односно шта је смисао људског постојања. Васпитање и образовање су у том
смислу начини очовечења човека-процеси који отелотворују самог појединца, способног
да мисли и делује. Значајни филозофски концепти образовања су:
-идеалистички-развија се у оквиру античке филозофије, са Сократом и Платоном,
наглашава човеково достојанство, а као главне циљеве образовања истиче развој
индивидуалне личности и њену самореализацију. Образовање је синтетизовање људске
личности и универзалних вредности.
-натуралистички-главни представник овог концепта је Жан Жак Русо, према овом
концепту се сматра да је потребно проучавати свако дете, како би се образовање
прилагодило његовим потребама. Натурализам се залагао за аутономни развој личности.
3) са антропологијом-значај антрологије у проучавању образовања огледа се у њеном
предмету, који има за циљ истраживање културног окружења и повезаности културе
појединца и образовања. Конкретно педагошка антропологија проучава функцију школе у
културној трансмисији, енкултурацији, повезаност школе и културне заједнице и њено
место у социо-културном животу.
4) са психологијом-посебна поддисциплина педагошка психологија, проучава проблем
учења и личности. Највећи допринос психологије у образовању-тестови интелигенције и
проучавање мотивације у учењу.
5) са економијом-грана економије-економика образовања, која проучава однос трошкова
за образовање и његових економских ефеката, при чему тежи да утврди колики је
допринос образовања развоју производних снага и друштвених односа, да утврди колико
на друштво утичу ефекти образовања, у односу на друге ефекте, као што су-организација,
технологија, мотивација. Емпиријска истраживања су показала да народи који више улажу
у образовање имају већи пораст дохотка.

-Формално и неформално образовање-

Формално представља карактеристику модерних друштава при чему држава осигурава

образовање као право сваког грађанина, у ту сврху организиване су формалне установе и у
њима ради професионално особље са пуним радним временом. Похађање школа је
обавезно, то се постиже законским санкцијама, донекле је и бесплатно, јер се финансира
од стране државе, њега плаћа и порески обвезник. С друге стране постоје и приватне
школе и факултети који имају за циљ да надоместе недостатак државних школа и
универзитета.
У Великој Британији се са похађањем обавезне основне школе започело 1870 год.
Фостеровим законом, према коме држава преузима одговорност за основно образовање
које је постало обавезно до 10-е године. 1918 год. Фишеровим законом образовање 2
степена односно данашње осморазредно основно образовање постало је обавезно до 14-е
године. 1947-граница завршетка школовања подигнута је на 15 година, а данас је стала на
16.
Међутим са завршетком образовања се не завршава процес учења, већ је то целоживотни
процес у коме се појединац непрестано припрема за обављање различитих врста послова
под утицајем тржишне привреде.
Неформално образвоње јесте карактеристика малог броја савременеих друштава који су
изван модернизованих токова. Појединци уче све оно што је потребно за свакодневни
живот. Знање и вештине обично се уче опонашањем одраслих или је одрасла особа била
задужена да им то образовање пренесе. У овом смислу била је присутна родна подела
послова на мушке и женске.
У средњовековном друштву и пре тога у појединим античким друштвима, образовање је
било доступно само привилегованим члановима-племство, свештенство, одабрани, данас
је оно доступно свима.

-Теоријски приступи-

Теоријски приступи који се баве образовањем и друштвом:

1) Фунционализам-типични представници Диркем, Парсонс. Ово полазиште се одвија кроз
2 сродна питања:
-Какве су функције образовања за друштво као целину?
-Какви су фунционални односи између образовања и осталих делова друштвох система?
2) Марксизам-типични преставници Луј Атисер, Иван Иљич, Пјер Бурдије. Одвија се кроз
следећа питања:
-На који начин економска инфраструктура образује образовни систем?
-На који начин образовни систем производи одређену врсту радне снаге коју капитализам
захтева?
-На који начин се успостављају односи између моћи, идеологије, образовања и
производних снага и односа у друштву?
3) Интеракционизам-типични представници Лабов, Бекер, Кеди, према овом становишзу
појединац активно изграђује друштвену стварност, његово деловање није напросто
обликовано друштвеним силама којена њега делује, већ деловањем појединца управљају
значења. Значења изграђују актери у процесу интеракције са другим људима. У
интеракцији са другима појединац интерпретира и дефинише ситације, развија значења
која управљају његовим деловањем и тако изграђује сопствени друштвени свет. У оквиру
интеракционизма развило се и низ различитих теоријских праваца-теорија етикетирања,
теорија предвиђања, различите теорије о разликама у образовном постигнућу, које се
усмеравају на питања:
-Зашто чланови појединих друштвених група постижу виши или нижи статус у
образовању односу на чланове неких других друштвених група?
При чему се као фактори у образовању истичу интелигенција, класне, етничке и
постигнуте разлике. Овде су значајне Будонова позициона теорија, Теорија језички кодова
и теорија културне депривације.