16.

Топика и нова реторика

Теодор Фивег je преузео занимљиво истраживање значаја аристотелове топике за
јуриспруденцију. У том покушају он се ослaњао на упутства професора Викоа из
Напуља која је он даоу својој дисертацији de nostri tempori studiorum rationae. Следећи
Викоа Фивег је дошао до закључка да топика одговара јуриспуденцији.Нововековна
настуојања да се она искљуи из јурсипуденције тј да се правна наука развије као
егзактна дисциплина нису уродила плодом. Својим закључцима Фивег је довео у
питање настојања неокантоваца и феноменолога да формирају правну науку као чисту
логику, по аналогији са математиком или физиком.

Топика је по Фивегу духовност различита од дедуктивно системске, она је од реторике

развијена техника проблемског мишљења и позива се на аристотелову Реторику и
поетику у којој овај истиче да се о топои говори када се расправља о дијалектичким и
реторским закључцима и да они имају вишеструку намену-у реторици физици и
политици. Аристотел се много трудио да издвоји аподиктичко из дијалектичког а
топика управо спада у дијалектичко.За рразлику од некоректних еристичких закључака
софиста које је аристотел огорчено побијао дијалектички закључци су логички
коректни и формално се уопште не разликују од аподиктичких закључака .Од других
врста закључивања дијалектичко се разликује по својстивма својих премиса .Као
премисе дијалектички закљуци сарже вероватна мњења која се могу прихватити.
Разлика између аподиктичкх и дијалектичких закључака је у томе што су први логички
нужни а други само вероватни.

Професор Вико настоји да помири модерни и антички начин изучавања на основу

познавања супротности и указивања на предности и недостатке једног и другог
методског поступка. Разлику измеу старог и нвоог метода Вико види у научним
оруђима. Оруђе старог метода била је реторска топика, а новог метода јесте критика.
Полазни основ новог метода је primum verum (прва истина) која почива на несумњивим
доказима, док је полазни основ старог метода sensus communis (општи смисао) који
само наслућује оно што је истинито. Нови метод има предности у оштрини и
прецизности, али су његови недостаци скученост језика, оскудност судова, кржљање
фантазије и памћења, једном речју губљење човечног. Све ово је спречавао стари метод
и посебно његово језгро тј реторрска топика , који је учио да се нешто посматра са
различитих страна и да се проналазе различита становишта. Реторска топика је имала
хуману трезвеност , пколовала је фантазију и памћење.

Пример.

„Човек је претрчао улицу на црвено светло, пише му се казна.“ (пр позитивизам)

„Али чекајте, можда је претрчао улицу да би спасао некога?“ (топика и реторика)

Ослањајући се на викоа Фивег жели да рехабилитује топику и укаже на њен значај по

уриспуденцију .Вико је рехабилиотвоа посебно Цицерона као аутора који је у свом Де
инвенционе посветио доста дару изумевања позивајући се на Аристотела .Аристотел је
у својој топици дао нацрт једне дијалектичке теорије као вештине разговора а ацицерон
је дао каталог практичних рецепата у којима демонтрира своје богато правничко знање.
Топичари говоре да нужно прилагођавање права егзактности може одвести у неку
врсту фанатизма и да самим тиме негира одређене људске вредности – губи се
човечност у праву.

У топици разумевање је примарно, а закључивање тек секундарно. Вико ју је сматрао

неопходном како бисмо могли да се оријентишемо, као путоказ исправном мишљењу.
Као типично проблемско мишљење представља уметност изумевања за азлику од
уметности расуђивања.Док је за умешност расуђивања карактеритична демонстрација
за умешност изумевања је карактеристична аргументација.

Ако без интерпретације нема јуриспуденције онда тим пре је топика неопходно оруђе.
Инвенција је циљ, разумевање је средство. У овом нашем примеру – ја разумем да је он
прешао на црвено и да прелазак на црвено светло повлачи одређену санкцију, али моја
инвенција налаже ми да се запитам да је он можда то урадио како би постигао неко
више добро и виши циљ.

Дедукција чистог позитивизма полази од само једне истине која је релативна, и даљим
бескомпромисним дедуковањем из ње може доћи до тога да се не примети
потенцијално боље решење и заштита већег или вишег добра. Топичари у суштини
апелују на крутост пр позитивизма.

Колико је само била важна топика у средњовековној правној мисли коју репрезентују
глосатори и коментатори показује то да је преко њих сачувана римска јуриспруденција
за модерну употребу. Посебно код Акурсија и Бартолуса и тзв италијанског начина и
од тог периода правници се називају учитељи слободних вештина.

Супротно Шрајеровом једнозначном позивању на Лајбница, Фивег је показао да се

лајбниц трудио да математички дух времена из 17 века усагласи с традицијом и
математизује топику .Нововековно настојање које почиње од позне схоластике ,
најпотупнуије је изражено код картезијанске методе која покушава да техне
проблесмког мишљења елиминише као непоуздано и подреди га строгој
демонтративној логици. Резултат тога је била озтиивна правна наука као
сциентификација јруистичке техне . Овакав правац мишљења водио је ланчаној
дедукцији и аксиоматизацији права што је фивег критиковао с правом јер је доказао да
аутоматизација јуристичког мишљења не може изменити суштину јуристичке техне те
интерпретативно мишљење мора остати у стилу топике.

Фивегово настојање да рехабилитује топику није остало усамљено. Њему се

придружују многи аутори међу којима је најпознатији Пелерман који је сматрао да
правна наука није логика формалне демонстрације, већ логика аргументације, која не
користи аналитичке доказе, већ дијалектичке, настојећи да увери и наговори
аудиторијум тако да својом одлуком доведе до пресецања правног спора. СА
позивањем на цицерона и аристотела перлеман покушава да заснује једну теорију
практичне аргументације с циљем да њом не замени веч допуни формалну логику.
Адуиторијум је так скуп оних на које говорник жели да утиче с иљем стицања или
јачања сагласности а да би то успео мора свој говор прилагодити аудиторијуму. Улога
аудиторијума разликује аргументацију од демонтрације тј логичке дедукције. Ко
захтева сагласност само једног партикуларног аудиторијума, он покушава да наговара,
док онај коме је стало до универзалног аудиторијума, покушава уверити или убедити.
Сагласност универзалног аудиторијума је по њему критеријум објективности
аргументације и рационалности. Сагласност универзалног аудиторијума је циљ пре
свега филозофа, док судија и законодавац своје одлуке усмеравају према жељама и
убеђењима заједнице која их је поставила или изабрала.Тиме је својство уиверзалног
аудиторијума детерминисано социјалним чиниоцима а његова улога омеђена . На
другом месту перелман ће универзални аудотиројум одредити као просвећено
човечанство састављено од умних бића тј људи. Поред разлике између уверавања и
наговарања, Перелман уводи и разлику између премиса и техника аргументације.
Аргументационе премисе су полазне тачке аргумената а аргументационе технике су
различите шеме аегумената или међусобна игра или структура аргументације .Код
међусобне игре аргумената перелман уводи конвергенцију и разликује две врсте-
првакоја настаје када различити независни аргументи воде истом резултату а други
када се премиса једног аргумена заснива путем ширих аргумената. Теорија
аргументације почива на начелима непристрасности (аудиетур ет алтера парс) и
усмерена је уклањању сукоба и праведном решавању спорова. Овај покушај
аристотелове рехабилитације део је ширег фронта рехабилитације његове практичне
филозофије у времену превласти науке и технике. Реч је о спору и разлици између
техне и епистеме.

Већ је Вико у својој студији указао на основну тенденцију критичке методе: она хоће
да ослободи primum verum од не само погрешног мишљења, него и од вероватног
мишљења, у коме се изражава став да нешто може бити и другачије. Тада би, ако се
мишљење од овог очисти, као мерила мишљења преостали бројеви, аксиоми,
величине, а изгубио би се говор, фантазија, инвенција, помоћу којих се могу открити и
другачији посебни случајеви. Модерна наука се определила за истинитије а
сиромашније случајеве, жртвујући мање истините али богатије.Тако је у име тачнијег
сужен простор оштроумнијем а самим тим и могућност сабирања посебног и
различитиог у једно. Овде је уствари реч о одређивању јуристичког питања за рзалику
од фактичког питања , дакле онога у шта се може сумњати и што може бити другачије.
Филозофија о људским стварима , потекла од Аристотела не признаје истоветност ума
са знањем јер је у уму садржан увид који тек ствара претпоставку знања, што је и
разлика између науке и реторике, топике и дијалектике.