31.

PRAVO MERODAVNO ZA STATUS DECE

Status dece u okviru mppa može da se shvati kao prethodno pitanje u odnosu na obostrana
prava i obaveze koji proizilaze iz sveukupnih odnosa izmedju roditelja i dece. U savremenom društvu
i pravu centralni koncept predstavlja zaštita deteta i afirmacija načela najboljeg interesa deteta, to
podrazumeva prirodnu ravnopravnost bračne i vanbračne dece, što je proklamovano načelo do čije
realizacije u stvarnosti potpune ima jos puno posla.
Kolizionopravna pitanja ove oblasti porodičnopravnih odnosa sa elementom inostranosti
obuhvataju odredjivanje merodavnog prava u pogledu bračnog porekla deteta, u pogledu
vanbračnog porekla deteta (utvrdjivanje i osporavanje očinstva i/ili materinstva) i u pogledu
pozakonjenja.

1. Merodavno pravo u pogledu bračnog porekla deteta

Bračno dete je ono koje je rođeno u braku, tj. za vreme trajanja bračne zajednice njegovih
roditelja. Ako je brak punovažan, bračnost deteta se javlja kao lično dejstvo braka i važi pretpostavka
da je muž majke otac deteta. Da li je brak iz koga potiče dete punovažan je pitanje koje se u mppu
odredjuje po kolizionoj normi koja se odnosi na punovažnosti braka I javlja se kao prethondo u
odnosu na glavnu pitanje bračnosti deteta. Sukob zakona u ovoj oblasti može nastati I povodom
različitih uslova u raznim pravima oji su neophodni za zaključak da je dete rodjeno u braku (neka
prava traže I da je dete začeto u braku, zatim razlikuje se krug aktivno legitimisanih lica za obaranje
pretpostavke da je muž majke otac deteta )Bilo bi logično da kolizonopravno uredjenje bračnog
porekla deteta sled materijalnopranvu suštinu ovog pitanja tj da se za merodavno pravo uzima pravo
one države koja uedjuje I lična dejstva braka , mad auporedno ima I drugih rešenja.
Zbog obezbedjivanja jedinstvengo tretmana sveukupnih porodičnih odnosa može se
predvideti merodavnost prava zajedničkog državljanstva ili domicile radi favorizovanja matpravnog
rešenja koje obezbedjuje status bračnosti , može da bude propisana primena prava koje je povoljnije
za dete kao što se može naložiti I merodavnost onog prava sa kojim postoji najbliža veza što se
tretira kao prilagodjavanje pravnog rešenja društvenoj realnosti.
U pravo koje je merodavno za bračno poreklo spada i pitanje osporavanja bračnosti, tj.
obaranja pretpostavke bračnosti.U teoriji je sporno da li aktivna legitimacija, rokovi za podizanje
tužbe zbog osporavanja bračnog porekla I sl spadaju u pitanja supstancijalnog ili procesnog
prava.Anglosaksonska praksa ova pitanja tretira kao proceduralna te ih podvrgava lex fori dok su u
evropi ona materijalne prirode zbog važnosti za meritornu odluku u sporu I primenjuje se zato lex
causae. Nesporno je ipak da izvodjenje dokaza spade pod lex fori.

POZITIVNO PRAVO SRBIJE u ovom domenu su ZMPP i bilateralne konvencije.

a. Ustanovljenje bračnog porekla
ZMPP ne sadrži posebnu kolizionu normu za ustanovljenje bračnog porekla, a u skladu sa
odredbom člana 2. ZMPP, moguća su sledeća rešenja:
1. Ukoliko bi se pošlo od definicije bračnosti deteta iz koje sledi da je ona dejstvo punovažnog
braka, merodavno pravo za bračno poreklo deteta bilo bi ono koje odredjuje dejstva braka,
dakle odredba člana 36, koja sadrži supsidijarne tačke vezivanja, od zajedničkog
državljanstva bračnih partnera, njihovog prebivališta, poslednjeg zajedničkog prebivališta do
prava mesta suda.
2. Prema drugom stavu, pitanje bračnog porekla se javlja kao posebno pitanje u odnosu na
opšte pitanje odnosa roditelja i dece, koje je regulisano u članu 40.Ovo rešenje je
neprihvatljivo iz koncepcijskih razloga. Pitanje bračnog porekla, kao i porekla deteta uopšte,
izvodi se iz odnosa majke i oca koji su roditelji odnosnog deteta i prethodi uspostavljanju
 pravnog odnosa između roditelja i deteta. Poreklo je krvna veza, čijim ustanovljenjem ono
postaje pravni odnos za međusobna prava i obaveze koji čine odnos roditelja i
deteta.Koncepcijski dakle odredba člana 40 ne odgovara kao merodavno pravo za bračno
poreklo.
3. Treće rešenje bi bilo ono koje ZMPP u članu 41. propisuje za priznanje, utvrdjivanje ili
osporavanje očinstva. Pravo odredjeno kao merodavno za osporavanje bračnog
očinstvatreba da odredi merodavno pravo i za njegovo ustanovljenja polazeći od toga das
u ustanovljenej bračnog porekla na osnovu prezumpcije bračnosti I osporavanje bračnog
očinstva dve strane istog problema. Imajući u vidu, medjutim, da odredba člana 41. ZMPP
propisuje merodavnost prava državljanstva lica čije se očinstvo osporava, ovakvo rešenje
nije prihvatljivo, najpre, iz razloga zaštite najboljeg interesa deteta.
4.
Dakle, kao prihvatljivo rešenje uzima se ono pod 1. Tj podvodjenje pitanja merodavnog za
ustanovljenje bračnog porekla deteta pod kolizionu normu za lična dejstva braka iz člana 36.
Jedina bilateralna konvencija koja reguliše ovo pitanje je ona zaključena sa Francuskom, koja
propisuje merodavnost prava merodavnog za dejstva braka (zajedničkog nacionalnog prava bračnih
partnera, prava zajedničkog domicila ili prava poslednjeg zajedničkog domicila).

b. Osporavnje bračnog porekla

Osporavnje bračnog porekla, spada pod odredbu člana 41. ZMPP koji se odnosi na
priznanje, utvrdjivanje ili osporavanje očinstva, odnosno materinstva. Može se osporiti ono što je
utvrđeno: ni priznanje, ni utvrđivanje očinstva se ne mogu osporavati pre nego što se putem
priznanja ili odlukom nadležnog organa utvrdi očinstvo. Osporavati se može bračno očinstvo
ustanovljeno na osnovu zakonske pretpostavke, al ii priznato vanbračno očinstvo, kao i utvrđeno.
Stoga osporavanje bračnog porekla, u nedostatku posebne odredbe o bračnom poreklu spade u
odredbu člana 41 ZMPP
Za uobičajena pitanja koja se vezuju za osporavanje bračnog porekla je merodavno pravo
države čiji je državljanin u vreme rodjenja deteta bilo lice čije se ocinstvo osporava.

2. Merodavno pravo za vanbračno poreklo

Deklarisani princip pravne jednakosti bračne I vanbračne dece koji je kao ideja dobio zamah u 20
veku može da se prevede u život samo ako jepravno ustanovljeno poreklo deteta I to prema oba
roditelja ane samo prema majci.
Ustanovljenje vanbračnog materinstva se dešava, obično, samom činjenicom rodjenja
deteta, te se vanbračnim smatra dete koje rodi žena koja nije u braku, dete koje rodi žena u pogledu
koje se ne može primeniti zakonska pretpostavka o bračnosti deteta, ili dete koje rodi udata žena, ali
je očinstvo muža majke uspešno osporeno.Pravi izazov za stvarno poboljšanje položaja vanbračne
dece predstavlja domen ustanovljenja vanbranog očinstva a prava rzanih država daju ovde velikog
prostora za sukob zakona jer su velike razlike u pogledu uslova za ustanovljenje vanbračnog
roditeljstva, načina utvrdjivanja očinstva, uslova priznanja očinstva (da li je potreban pristanak
majke, forma dejstvo rpiznanja ex nunc ili ex tunc)…Iako postoji dosta rešenja, mogu se izdvojiti dve
glavne tendencije : s jedne strane su rešenja koja za cilj imaju favoirzovanje interesa deteta a s druge
strane su rešenja koja merodavno pravo vezuju za lice čije se očinstvo ustanovljava bilo priznanjem
bilo odlukom nadležnog organa. Prvu tendenciju izražava I zmpp srbije.

ZMPP Srbije odredjuje merodavno pravo za vanbračno poreklo u članu 41:

Za priznanje, utvrdjivanje ili osporavanje očinstva, odnosno materinstva, merodavno je pravo
drzave čiji je državljanin u vreme rodjenja deteta bilo lice čije se očinstvo, odnosno materinstvo
priznaje, utvrdjuje ili osporava.
 Ovde pada u oči da se norma odnosi na poreklo deteta ali ono nije imenovano eksplicitno
već posredstvom pojedinih načina putem kojih se to poreklo ustanovljava. Ti načini su priznanje
očinstva , turdjivanje I osporavanje očinstva I materinstva.Priznanje se odnosi isključivo na
vanbračno poreklo, pošto u pogledu bračnog porekla važi zakonska pretpostavka. Isti je slučaj is a
utvrđivanjem očinstva, odnosno materinstva. Priznato očinstvo (ili materinstvo), utvrđeno očinstvo
(ili materinstvo), kao i bračno očinstvo u pogledu kojeg važi zakonska presumpcija, mogu se napadati
putem tužbe za osporavanje. Tačka vezivanja je određena s obzirom na lice čije se očinstvo ili
materinstvo priznaje, utvrđuje ili osporava, što nije u skladu sa načelom o zaštiti deteta koja
uključuje I jednakost bračne I vanbračne dece. Više bi odgovaralo savremnim tendencijama i načelim
pravnog sistema Srbije, da je kao tačka vezivanja bilo propisano državljanstvo deteta u momentu
njegovog rođenja. Ovo bi osiguralo da Zakonodavac u pitanjima porekla deteta za centralni objekat
ne uzima roditelja već dete. Kao merodavno vreme odredjeno je državljanstvo pretpostavljenog oca
(majke) u momentu rodjenja deteta, što znači da je pojava mobilnog sukoba zakona isključena, a
poreklo deteta ustanovljeno prema vremenu njegovog rodjenja ostaje nepromenjeno bez obzira na
kasnije promene dotičnog državljanstva.

32. MERODAVNO PRAVO ZA ODNOSE IZMEĐU RODITELJA I DECE

Načela uređenja odnosa između roditelja i dece postavlja Konvencija o pravima deteta UN
koja je usvojena 1989. Ovi odnosi podrazumevaju skup dužnosti i prava koje roditelji imaju prema
svojoj deci.( princip nediskriminacije, princip najboljeg interesa deteta, I pravo deteta na miznosenje
misljenja po pitanjia koja se tiču njega samog) Taj skup dužnosti i prava čini roditeljsko pravo. Ono
obuhvata prava i dužnosti roditelja u odnosu na ličnost deteta (određivanje ličnog imena, čuvanje i
podizanje…) i u odnosu na imovinu deteta (ovlašćenje roditelja da upravljaju imovinom deteta, da
raspolažu imovinom…). Roditeljsko pravo pripada obojici roditelja kao psoedlica načela
ravnopravnosti I nediskriminacije, medjutim u konkretnom slučaju pravo mogu da vrše oba roditelja
zajednički ili jedan roditelj samostalno.(kad je drugi nepoznat, kad je umro, lišen rod prava I sl)

Ostvarivanje roditeljskog prava trebalo bi da bude zajedničko bez obzira na to da li su roditelji u

braku ili nisu, u najboljem interesu deteta. Ako uslova za to nema, obavljaće ga samo jedan rodielj na
osnovu medjusobnog sporazuma ili odluke organa a drugi će imati pravo da održava lične kontakte s
detetomOvo je jako osetljiva oblast jer daje povoda kidnapovanju dece a materija medjunaodne
otmice dece je bila tema najsupešnije konvencije u okviru rada haške koonferencije tj Konvencije o
grapranvim aspektima medjunarodne otmice dece.
Uporedni prikaz kolizionih rešenja problematike odnose roditelja I dece pokazuje da se ne može
ispratiti složenost odnosa I problema koji mogu irskrnuti iz njih, te je praksa da se odredi opšta
kolizona norma ali ima I rešenja posebnih kol normi koje uredjuju posebna pitanja poput
poveravanja I čuvanja dece .U uproednom pravu ima I relikata prevazidjenh shvaanja u obliku
merodavnosti personalnog prava oca. Lex personalis deteta kao merodavno praov obezbedjuje
najbolji interes deteta na apstraktni način jer nema garancija da če u konkretnim okolnostima
stvarno afirmisati najbolji interes deteta.Bolja su ona rešenja koja postavljaju alternativne tačke
vezivanja I nadlženom organu dopšuštaju da analizom supstancijalnih prava odredi kao merodavno
ono koje void najboljem interesu deteta.

ZMPP Srbije u pogledu odnosa izmedju roditelja i dece usvaja koliziono rešenje koje polazi od
toga da su subjekti tog odnosa kako roditelji tako i deca uz svest da odnos treba regulisati
koherentno I to tao što će vezati merodavno pravo za jednu činjenicu koja ja zajednička za sva lica iz
ovog odnosa.
 Odredbač 40. kao jedina koja odredjuje merodavno pravo izmedju roditelja i dece obuhvata
sva pitanja koja se mogu svrstati u roditeljsko pravo, tj. u odnose roditelja i dece: kako prava i
dužnosti koja se tiču ličnosti, tako i ona koja se tiču imovine deteta, ostvarivanje roditeljskog prava, u
pogledu poveravanja deteta na čuvanje i vaspitavanje, u pogledu ograničavanja, lišavanja i prestanka
roditeljskog prava.
Red supsidijarnih tačaka vezivanja počinje zajedničkim državljanstvom roditelja i dece, bez
obzira na njihovo prebivalište (stav 1).Ukoliko su oni državljani različitih država, tačka vezivanja za
merodavno pravo koje će urediti njihove medjusobne odnose je zajedničko prebivalište (stav 2.),
koje treba da bude u granicama jedne države, a ne u istom mestu ili na istoj adresi.Ukoliko roditelji i
deca nemaju zajedničko državljanstvo, niti prebivalište u istoj državi, primeniće se domaće pravo
Srbije, ako je dete ili jedan od roditelja državljanin Srbije (stav 3.).Najzad, ako ništa od ovoga nije
ispunjeno, merodavno će biti pravo državljanstva deteta (stav 4).
Za primenu odredaba člana 40. važno je naglasiti da su činjenice koje predstavljaju tačke
vezivanja promenljive, a formulacija člana vodi zaključku da se merodavno pravo odredjuje prema
stanju u trenutku kada se postavlja sporno pitanje.Ovo rešenje je u skladu sa trajnim karakterom
odnosa izmedju roditelja I dece.
-merodavno praov za poveravanje dece na čuvanje I vaspitanje
U uporednom pravu nema dovoljno osetljivosti za velike problem supstancijalnih prava u
predmetu poveravanja dece na čuvanje I vaspitanje te se ova oblast kao deo roditeljskog prava
smvrstava u tu kateogriju te je merodavno pravo koje važi za skup prava I dužnosti vezanih za
roditeljsko pravo.
Pravo Srbije nema posebnu kolizionu normu za poveravanje dece na čuvanje i vaspitanje.
Pitanja poveravanja dece prilikom razvoda braka roditelja, prilikom faktičkog prestanka zajedničkog
života roditelja, usled smrti jednog od njih, primenjuje koliziona norma iz čl.40 ZMPP.

Haška konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece

Prilikom poveravanje dece na čuvanje i vaspitanje jednom roditelju, pri čemu se drugom
daje pravo na viđenje, priča se neretko završava time da deca budu bez saglasnosti odvedena ili
zadržana kod drugog roditelja u inostranstvu, sa nadom da će kod nadležnog organa u inostranstvu
biti izdejstvovana odluka u korist onog ko je decu odveo tj oteo.
Haška konferencija o međunarodnom privatnom pravu je 1980. ponudila tekst Konvencije o
građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece na potpisivanje i ratifikaciju. Jugoslavija je
ratifikovala Konvenciju 1991.
Konvencija je ponudila mehanizam međunarodne pravne pomoći državama članicama, koji
treba da obezbedi sledeće:
1. hitan povratak dece koja su protivpravno odvedena ili zadržana u bilo kojoj državi ugovornici
2. poštovanje u drugim državama ugovornicama prava na stvaranje i prava na viđanje koja su
ustanovljena u dotičnoj državi ugovornici (čl.1).
U ovom cilju svaka država ugovornica Konvencije je obavezna da odredi centralni izvršni organ čijim
posredstvom se ostvaruju obaveze naložene Konvencijom.
Domen primene Konvencije čine slučajevi u kojima je dete neposredno pre bilo kakve
povrede prava na staranje ili na viđanje imalo uobičajeno boravište u državi ugovornici i ako je
odvedeno ili zadržano u nekoj državi ugovornici. Konvencija će prestati da se primenjuje kada dete
napuni 16 godina života.
Ukoliko je odvođenje ili zadržavanje deteta protivpravno prema odredbi čl.3 Konvencije,
nadležni organ države u koju je dete odvedeno ili u kojoj je zadržano naložiće, u roku od šest nedelja
od dana pokretanja postupka, hitan povratak deteta u državu njegovog uobičajenog boravišta.
Odvođenje ili zadržavanje deteta je protivpravno, ako je tim aktom povređeno pravo na staranje tj.
ako je taj akt protivpravan prema pravu države u kojoj je neposredno pre odvođenja ili zadržavanja
dete imalo uobičajeno boravište.Da bi pravo na staranje bilo povredjeno nije neophodno da postoji
odluka o poveravanju organa države iz koje je dete odvedeno već je dovoljno da pravo na čuvanje
deteta neposredno proizilazi iz prava te države.Ovaj zahtev je ispunjen ako je npr pravo na staranje
zasnovano na odredbi zakona prema kojoj roditeljsko pravo pripada roditeljima zajednički ako sud
ne odluči drukčije. S stanovišta mppa važno je naglasiti da organi koji su nadležni za donošenje
odluke o vraćanju deteta mogu direktno primeniti pravo kao I sudske odluke bez obzira da li se
zvaničo priznaju ili ne u državi u kojoj se nalazi uobičajeno boravište deteta bez sprovodjenja
posebnih postupaa za dokazivanje tog prava ili za priznavanje stranih odluka koji bi inače bili
sprovedeni.
Organi koji su nadležni za donošenje odluke o vraćanju deteta mogu direktno primeniti
pravo, kao i sudske ili upravne odluke, bez obzira da li se zvanično priznaju ili ne u državi u kojoj se
nalazi uobičajeno boravište deteta, bez sprovođenja posebnih postupaka za dokazivanje tog prava ili
za priznavanje stranih odluka koji bi inače bili sprovedeni (čl.14).
Organi države u kojoj se nalazi dete posle otmice narediće povratak deteta bez odlaganja
ako je od momenta podnošenja molbe za vraćanje detata istim organima države u kojoj se dete
nalazi proteklo manje od godinu dana od otmice ili zadražavanja (st.1. čl. 12).
Posle isteka ovog perioda, povratak će se naložiti samo u slučajevima u kojima se utvrdi da
se dete nije integrisalo u novu sredinu (st.2. čl. 12).
Vraćanje deteta se može odbiti samo u onim slučajevima koji su navedeni u Konvenciji: oni
se tiču neostvarivanja prava na staranje u državi iz koje je dete odvedeno, fizičke ili psihičke trauma
koju bi povratak izazvao kod deteta ili ako se dete, koje je dovoljno zrelo da izrazi svoj stav,
suprostavlja povratku (čl. 13).
Nalaganje povratka detetu može se odbiti i ukoliko bi to predstavljalo kršenje osnovnih
principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev, što predstavlja
rezervu javnog poretka (čl.20).
Prema čl.16, organi države u koju je dete preseljeno ili u kojoj je zadržano neće moći da
rešavaju o meritumu prava na staranje posle prijema obaveštenja onezakonitom odvođenju ili
zadržavanju detat, sve dok se ne utvrdi da su ispunjeni uslovi za povratak deteta po Konvenciji, ili sve
dok ne protekne razuman period posle prijema obaveštenja da nije podneta molba za primenu
Konvencije. Činjenica da je lice koje je odvelo ili zadržalo dete izdejstvovalo odluku o pravu na
staranje, koja je donesena ili koja je podobna da bude priznata u državi čiji organi treba da nalože
povratak deteta neće predstavljati osnovu za odbijanje povrataka deteta na osnovu ove Konvencija.
Pravo na viđanje je predmet člana 21. Konvencije, centralni izvršni organi država ugovornica
preduzeti korake za otklanjanje prepreka u ostvarivanju tih prava, kao što će i inicirati ili pomoći
pokretanje postupka radi organizovanja ili zaštite ovih prava.

33. PRAVO MERODAVNO ZA OBAVEZE IZDRŽAVANJA

Rešenje zakonskog izdržavanja sa elementom inostranosti nemoguće je bez adekvatne

efkisane medj saradnje , što je bio I razlog brojnih multilateralnih konvencija u ovoj oblasti kao što su
Haška konvencija o prauv koje se primenjuje na obaveze izdržavanja, zatim haška konvencija o
priznanju I izvršenju odluka u materiji alimentaicoih obaveza prema deci , Regulativa Saveta
Evropske zajednice o nadležnosti merodavnom prauv priznanju izvršenjeu I saradni u mtariji koja se
odnosi na obaveze izdržavanja itd.
Obaveza zakonskog izdržavanja proističe iz porodičnog odnosa- braka, roditeljstva, srodstva,
i cilj joj je davanje jednog lica (dužnika izdržavanja) drugom licu (poveriocu izdržavanja) radi
podmirivanja potreba za život ovog drugog. Pitanja koja se javljaju u vezi sa ovom obavezom tiču se
odnosa iz kojeg prostiče obaveza izdržavanja, same obaveze izdržavanja I njenog ostvarivanja.Ni u
jednom pravu nije sporno da obaveza izdržavanja ima svoj osnov u braku i roditeljstvu, kako
bračnom tako i vanbračnom.
 Kod srodstva (prava linija, pobočna, tazbinsko itd) to se ne može jednoznačno utvrditi jer se
u ovom pogledu stavovi pprava pojedinih država razlikuju po tome da li na osnovu tih srodničkoj
odnosa postoji obaveza izdržavanja I pod kojim uslovima kao I u pogleud kruga lica koja su
obuhvaćena tom obavezom.

A. Pravne kategorije u domenu obaveze izdržavanja koje iziskuju posebno koliziono rešenje
Pravne kategorije koje se biraju da bi se njihova veza sa pojedinim pranvim područijem
posmatraa da bi se izabrala jedna kao tačka vezivanja za putokaz do merodavnog prava, mogu biti
šire kategorije porodičnog prava, koje uključuju obavezu izdržavanja, kao što su dejstva braka,
posledice razvoda braka, međusobna prava i dužnosti roditelja i dece itd. Neka nacionalna prava
izdvajaju pitanje izdržavanja kao poseban i jedinstven kolizioni problem, bez razlikovanja pojedinih
kategorija lica između kojih ta obaveza može da postoji na osnovu zakona.
Ni u pravu ex Jugoslavije, ni u njenoj pravnoj nauci nije postojala težnja da se obveza
izdržavanja izdvoji kao posebno koliziono pitanje koje traži jedno ili vise kolizionih rešenja. Umesto
toga , izdržavanje se vezivalo za šire pravne kategorije kao što su dejstva braka ili odnosi roditelja I
dece te bi se primenjivalo rešenje putem kolizione norme koja je važila za tu širu kategoriju.
Analizom pozitivnih kolizionih pravila koja se odnose i na obavezu izdržavanja, može se razlikovati 5
pravnih kategorija koje uključuju različite vidove obaveze izdržavanja i koje imaju zaseban kolizioni
tretman, a to su:
 izdržavanje medju bračnim partnerima - izdržavanje u vanbračnoj zajednici
 izdržavanje roditelja i dece - izdržavanje usvojioca i usvojenika
 izdržavanje izmedju ostalih srodnika.

B. Izdržavanje izmedju roditelja i dece

Kada je reč o obavezi izdržavanja izmedju roditelja i dece, postavlja se pitanje da li je opravdano
primeniti isto koliziono rešenje bez obzira na to da li se kao poverilac javlja roditelj ili dete.U
današnje vreme preovladjuje shvatanje da u odnosu izmedju oditelja I dece pa I u pogledu
izdržavanja, poseban zaštita koju detetu pruža društvo treba da dodje do izražaja I na kolizionom
planu.Zato bi trebalo prihvatiti takvu tačku vezivanja koja ukazuje na pravo koje je blisko ddetetu.
Ovo favorizovanje deteta na kolizionom planu može da se javi u dva vida. Kolizona norma može dad
a prednost detetu tako što će ukazati na pravo koje je apstraktno bliže detetu kao što su lex
nationalis ili dmicilii deteta a može se njegov interes štitii I na efikasniji način tako što bi koliziono
pravilo ukazalo na pravo koje je povoljnije za dete.Ovo naravno ne bi bilo logično primeniti u
situaijama kada izdržavanje traži roditelj od deteta(npr ostareli otac od odraslog sina) To su razlozi
koji govore u prilog različito kolizionom tretmanu obavezez izdržavanja izmedju roditelja I dece
zavisno od toga da li se kao poverila izdržavanja javlja dete ili roditelj.

ZMPP ne pravi razliku (svejedno je ko je poverilac), iako usvaja koliziono rešenje koje u
izvesnoj meri favorizuje dete. To znači da će se prema ZMPP primeniti pravo koje je (kategorijalno)
bliže detetu i u onim slučajevima kada je dete dužnik, a ne poverilac izdržavanja.Favorizvovanje
deteta ovde je veoma blago jer je aovrizacija apstraktna jer kolizona norma daje izvesno preimućstvo
pravu koje je bliže detetu bez obzira na to dali je ono I stvarno bliže njemu.Najzad, ovo apstraktno I
kategorijalno preimućstvo na strain deteta javlja se samo supsidijarno u slučajevima kad nema
uslova za primenu drugih supsidijarno postavljenih tačaka vezivanja koja prethode I ne favorizuju
dete.
Koliziono rešenje čl. 40. ZMPP, koji govori o odnosima roditelja i dece, a obuhvata i pitanja
izdržavanja, jeste sledeće:
∞ Prva tačka vezivanja je zajednički lex nationalis roditelja i deteta. Ako oni ne bi bili državljani iste
države, slede tri supsidijarne tačke vezivanja.
∞ Najpre, zajednički domicil roditelja i deteta.
∞ Zatim, ako ne bi imali ni zajednički domicil, onda pravo Srbije, ali pod pretpostavkom da bilo
dete, bilo neki od roditelja ima državljanstvo Srbije.
∞ I konačno, ako se nijedna od ovih tačaka vezivanja ne bi mogla primeniti, merodavan je lex
nationalis deteta.
Do favorizovanja deteta dolazi samo u slučaju da roditelji i deca nisu državljani iste države, da
nemaju domicil u istoj državi, niti je bilo ko od njih državljanin Srbije. Na taj način (nelogična) zaštita
koja se pruža detetu, čak, i kada se ono javlja kao dužnik obaveze izdržavanja, ostaje bez iole
ozbiljnog praktičnog znacaja (jer je tek 3. tačka vezivanja).

C. Obaveza izdržavanja medju ostalim srodnicima

Sporovi o obavezi izdržavanja među krvnim srodnicima i srodnicima po tazbini se veoma
retko javljaju pred domaćim sudovima. Bilateralne konvencije koje je zaključila naša zemlja po
pravilu ne reguliu ovaj vid izdržavanja, sa izuzetkom Ugovora sa Mađarskom, koji predviđa kao tačku
vezivanja zakon državljanstva poverioca izdržavanja.
U našoj teoriji mali je broj stavovoa , a Ajzner predlaže da merodavno pravo bude pravo
državljanstva dužnika što usvaja I ZMPP koji u čl.42. postavlja kao tačku vezivanja lex nationalis
dužnika izdržavanja.

D. Obaveza izdržavanja izmedju usvojilaca i usvojenika

Izvori prava su ovde ZMPP I bilateralna konvencija sa Francuskom, po kojoj za dejstva usvojenja pod
koju kategoriju se I podvodi pitanje izdržavanja usvojenika I usvojica merodavan je lex nationalis
usvojica.
ZMPP I ovde čini napor da odredi pravo koje ima jednake kontakte sa obe strane te postavlja
sledeće rešenje : Primarna tačka vezivanja je zajednički lex nationalis usvojioca i usvojenika.Ako nisu
državljani iste države, prva zajednička tačka vezivanja je zajednički lex domicilii.Ako nemaju ni
zajednički domicil, merodavno je pravo Srbije, pod pretpostavkom da je bilo usvojilac, bilo usvojinik
državljanin Srbije.Ako se nijedna od ovih tačaka vezivanja ne bi mogla primeniti, merodavan je lex
nationalis usvojenika.
Treba naglasiti da koliziona norma iz člana 45 odredjuje merodavno pravo samo u pgoledu
pitanja da li je usvojenjem zasnovan takav odnos izjedmu usvojica I usovjenika koji uključuje I
medjusobno pravo I dužnost izdržavanja.

34. USVOJENJE – MERODAVNO PRAVO

Supstancijalno uporedno pravo u materiji usvojenja daje povoda sukobima zakona zbog razlika koje
postoje u potanju pravne prirode usvojenja (ugovor ili akt državnog organa) aktivne I pasivne
adoptivne sposobnosti, pitanje saglasnosti prirdnih roditelja I sl zatim dejstva usvojenja (odnos
usvojeiika sa prirodnom proodicom I usovjenika sa usvojicem tj da li usvojenik dobija položaj bračnog
deteta usvojica)

Merodavno pravo u pogledu zasnivanja i prestanka usvojenja

U pogledu zasnivanja usvojenja, uključujući i saglasnost određenih lica, u uporednom
kolizionom pravu primetne su dve tendencije: lex fori i personalno pravo, najčešće u formi prava
državljanstva.
Lex fori je tradicionalno rešenje država common law sistema. Van ovih zemalja, Zakon o
međunarodnom privatnom pravu Švajcarske iz 1987 određuje švajcarsko pravo kao osnovno za
odnose usvojenja: uslovi usvojenja se cene prema lex fori, za poniištaj usovjenja zasnovanog u šivici
emrodavno je švajcarsko pravo I sl.
 Personalno pravo kao merodavno za koliziona pitanja usvojenja opravdano je statusnom
prirodom usvojenja, dejstvima koja nastaju za usvojioca i usvojenika, važnošću priznanja odluke o
usvojenju u drugim državama.Konkretna rešenja se mogu svesti na ona koja predvidjaju
merodavnost prava državljanstva usvojica uz primenu prava državljanstva usvojenika u pogledu
saglasnosti za usvojenje I na ona koja propisiuju kumulativnu primenu prava državljanstva usovjica I
usvojenika. Kumulacija može biti I obična I distributivna.

Međunarodno privatno pravo Srbijeu pogledu zasnivanja i prestanka usvojenja predvidja

merodavnost prava državljanstva usvojioca i usvojenikau vreme zasnivanja, odnosno prestanka
usvojenja.Ako je državljanstvo usvojenika ili usvojilaca različito postavlja se pitanje kako zaštiti obzire
pravne sigurnosti jt obezebediti medj punovažnost usvojenja te se to čini tako što se , propisuje
kumulativna primena prava državljanstva učesnika u odnosu.
Odredba člana 44. ZMPP daje koliziona rešenja za sledeće situacije:
a. ako su usvojilac i usvojenik državljani iste države, merodavno je pravo njihovog zajedničkog
državljanstva
b. ako su usvojilac i usvojenik državljani različitih država, merodavna su kumulativno prava
obeju država
c. ako bračni partneri zajednički usvajaju, merodavna su kumulativno prava država čiji je
državljanin usvojenik i prava država čiji su državljani i jedan i drugi bračni partner.
Kumulativna primena prava u ovim slučajevima označava običnu kumulaciju, što, načelno,
otežava usvojenje, pošto će ono biti moguće samo ako su ispunjeni stroži uslovi koje propisuje bilo
koje od merodavnih prava, ali ovaj način primene prava obezbedjuje punovažnost usvojenja u
državama čiji su akteri državljani.
Ove odredbe važe i za prestanak usvojenja, ali nedostatak je to što se ne sprovodi razlika
izmedju poništenja i raskida usvojenja.
Poništaj može da sledi iz razloga koji postoje u vreme zasnivanja usvojenja, ukoliko nije
udovoljeno nekom od uslova koji je propisan merodavnim pravom, odnosno pravima.
Raskid usvojenja je izazvan, obično, razlogom koji nastane u toku trajanja odnosa između
usvojioca i usvojenika, te se u pogledu dozvoljenosti raskida i njegovih konkretnih razloga može
smatrati opravdanim primena prava koje je merodavno za dejstva usvojenja.
Pravo Srbije daje osnova za primenu istog prava koje je merodavno i za zasnivanje usvojenja,
s tim što pri raskidu usvojenja merodavno pravo određuje državljanstvo u vreme kada se raskid
zahteva.
Formu usvojenja treba ceniti prema pravu mesta gde se usvojenje zasniva. U pravu srbije
ovo pravilo nema alternative u vidu lex causae što je posledica shvatanja da usovjenje ne može biti
punovažno bez učešća nadležnog organa.

Merodavno pravo za dejstva usvojenja

Zasnivanje usvojenja ima cilj da se između usvojioca i usvojenika uspostavi odnos roditelja i
deteta. Da li e taj odnos biti jednak odnosu zasnovanom na krvnoj vezi ili će postojati odredjena
ogrnaičenja zavisi od dejstava usvojenja koja su odredjena tipom usvojenja. Dejstva usvojenja će
opredeliti kakav će biti odnos između odnos između usvojenika i njegovih prirodnih roditelja, kakav
će biti sadržaj roditeljskog prava, kakave će biti posledice usvojenja u naslednom pravu, da li je
usvojenej bračna smetnja. Da bi se razumeo značaj odredbi koje odredjuju merodavno pravo za
dejstva usvojenja sa elementom inostranosti, treba odrediti njegov domašaj:

a. Posle punovažnog zasnivanja usvojenja izmedju usvojioca i usvojenika nastaje trajan

odnos.Ukoliko je pravo zajednickog prebivališta u vreme zasnivanja usvojenja kao
merodavno za dejstva usvojenja definisalo taj odnos kao potpuno usvojenje, usvojenik stiče
status bračnog deteta usvojioca sa svim posledicama u porodičnopravnim i naslednopravnim
 odnosima.Tačka vezivanja za dejstva usvojenja je stalna, ne izaziva mobilni sukob zakona,
odnosno kasnije promene činjenica ne utiču na sadržaj odnosa.
b. Za realizaciju prava i dužnosti između usvojioca i usvojenika, čiji je osnov u usvojenju,
merodavno je pravo u pogledu odnosa između roditelja i dece, u pogledu nasleđivanja, u
pogledu određivanja ličnog imena, državljanstva itd. Pravo koje je merodavno u vreme
zasnivanja usvojenja za dejstva usvojenja treba da pruži odgovor na pitanje da li između
usvojioca i usvojenika postoji takav tip usvojenja koji omogućuje izdržavanje, odnosno
nasleđivanje.
Osim lex fori kao merodavnog rešenja u common law sistemima, države pristalice merodavnosti lex
personalis favorizuju primenu lex nationalis usvojica da bi se isključila mogućnost divergentnih
rešenja koja bi pretila usled kumulacije personalnih prava.
ZMPP kao tačku vezivanja odredjuje činjenicu koja je zajednička za usvojioca i
usvojenika.Supsidijarna su sledeća rešenja:
a. pravo zajedničkog državljanstva usvojioca i usvojenika u vreme zasnivanja usvojenja
b. pravo države zajedničkog prebivališta usvojioca i usvojenika, ukoliko su državljani različitih
država u vreme zasnivanja usvojenja
c. pravo Srbije, ako u vreme zasnivanja usvojenja usvojenik i usvojilac nisu državljani iste države,
niti imaju prebivalište u istoj državi, a jedan od njih je državljanin Srbije
d. pravo države čiji je državljanin usvojenik, ako u vreme zasnivanja usvojenja usvojilac i usvojenik
nemaju zajedničko državljanstvo, ni prebivalište u istoj državi, niti je iko od njih državljanin Srbije.

35. NASLEĐIVANJE – MERODAVNO PRAVO

Ruski pevač Šaljapin tri godine pre smrti 1935. napisao je testament po kome je ¾ svoje
imovine podelio između svoje osmoro dece, dok je ¼ ostavio supruzi. Njegova imovina je bila
značajna i uključivala je i nekretnine u Francuskoj. Od osmoro dece, petoro je bilo iz njegovog prvog
braka, dok je troje rođeno za vreme trajanja prvog braka, ali iz njegove veze sa ženom koja će mu
kasnije biti druga supruga.
Spor je vođen u Francuskoj i prema pravu Francuske u to vreme, deca iz ‘’brakolomne veze’’
nisu mogla da naslede oca, čak ni na osnovu testamenta. Prema sovjetskom pravu nije postojala
razlika u pravima dece na nasleđivanje.Francusko pravo pogodovali je interesima dece iz prvog, a
sojvestko pravo interesima dece iz drugog braka-
Spor je karakterističan za međunarodno nasledno pravo, jer su u njemu suprostavljene
činjenice na kojima se baziraju najvažnija shvatanja o tome koje je pravo merodavno u
naslednopravnim odnosima sa stranim elementom. S jedne strane, stoji činjenina da je ostavilac
sovjetski državljanin, što bi opravdalo primenu sovjetskog prava, a s druge strane stoji činjenica da se
sporne nekretnine nalaze u Francuskoj što bi moglo da opravda primenu francuskog prava.
Francuski sudovi su odlučili primenjujući svoje kolizione norme, da se u pogledu nepokretne
zaostavštine primenjuje pravo zemlje gde se dotične nekretnine nalaze.
Sukobi zakona koji nastaju iz razloga što prava različitih država na različite načine određuju
krug naslednika i što na različite načine ograničavaju slobodu raspolaganja imovinom za slučaj smrti,
veoma su učestani u međ. naslednom pravu. Različita prava na različite načine uređuju pitanje
momenta prelaska zasotavštine na naslednike(ipso iure ili uz pozitivnu naslednu izjavu). Razlike
postoje i u pogledu ustanove nužnog dela, kruga lica koji imaju pravo na nužni deo i obim nužnog
dela.
Problematika forme testamenta takođe predstavlja čest povod sukoba zakona, kao i uzrast
potreban za sastavljanje testamenta.Ipak teži se ne postavljanju isvuše restirktivnih zahteva zbog
toga što ostavilac više ne može da otkloni grešku. Takodje prisutan je I princip favor testament.
Vrlo je čest I problem kfalifikacije I to pre svega kfalifikacije pravne kategorije .U oblasti
nasledjivanja, problem kvalifikacije se često javlja pri razgraničenju naslednopravnih od ličnopravnih
odnosa. Statusna i naslednopravna pitanja su često povezana i uslovljavaju jedna drugu, te se često
javlja dilema da li jedan problem treba shvatiti kao naslednopravno ili kao statusno, odnosno kao
porodičnopravno pitanje.
Npr. ostavilac je svu svoju imovinu ostavio supruzi, dece nisu imali. Ali javilo se sa zahtevom
za nužni deo vanbračno dete ostavioca. Vanbračno dete ostavioca bi svakako uspelo da ostvari
zahtev za nužni deo da to dete nije bilo usvojeno. Prema pravu države B (čiji je državljanin vanbračno
dete, kao i usvojioci), usvojeno dete nema pravo da nasleđuje svoje prirodne roditelje, već samo
svoje nove roditelje tj. usvojioce. Prema pravu države A, čiji je državljanin ostavilac, usvojeno dete
zadržava nasledna prava i prema prirodnim roditeljima. Spor se void pred sudom države A, koja ima
ove kolizione norme: u pogledu dejstava usvojenja, merodavno je pravo državljanstva ostavioca (to
je pravo države B); u pogledu nasleđivanja, merodavno je pravo državljanstva ostavioca (to je pravo
države A). Prema tome, ako će se problem koji se pojavio pred sudom kvalifikovati kao
naslednopravni – kao što ističe vanbračno dete – primeniće se pravo države A i dete će dobiti nužni
deo. Ako se problem kvalifikuje kao problem dejstva usvojenja, primeniće se pravo države B i – dete
neće moći da nasledi prirodnog oca.Problem kfalifikacije je česta pojava I u vezi sa nužnim delom koji
je negde naslednopravna a negde obligacionopravna katgorija.

Izvori medjunarodnog naslednog prava U srbiji

Prvi izvor mppa posle drugog svetskog rata bio je Zakon o nasledjivanju koji je propisao savremene
kolizione norme čija je važnost prestala nakon ustavnih amandmana ali su se one primenjivale I
dalje sve do donošenja ZMPPa. On je preuzeo kolziona rešenja saveznog ZONate postoji kontinuitet
kolzionih pravila u oblasti nasledjivanja, a postoje I brojni dvostrani ugovori u ovoj oblasti kao I dve
multilateralne konvencije vezane za testametarno nasledjivanje: Haška konvencija o sukobima
zakona u pogledu oblika testamentarnih odredbi (primenjuje se bez obzira na reciprocitet jer je
ratifikacijom postal deo našeg naslednog prava )I Konvencija o jednoobraznom zakonu o obliku
medjunarodnog testamenta doneta pod okriljem OUN.

Dve osnovne koncepcije o odredjivanju merodavnog naslednog prava

U uporednom međunarodnom privatnom pravu postoje dva osnovna koncepta pri
određivanju merodavnog prava za naslednopravne odnose.
A. Prema jednom konceptu, najvažnije je da se na raspravljanje zaostavštine primenjuje jedno
pravo, bez obzira na to da li se razni deolovi zaostavštine nalaze u raznim državama i bez
obzira na to da li zaostavštinu čine pokretne ili nepokretne stvari- to je princip jedinstvene
zaostavštine.
Medju pristalicama ovog pristupa vlada mišljenje da to jedno pravo treba da bude personalno
pravo ostavioca (pravo državljanstva ostavioca). To je prirodno, jer je ostavilac centralna ličnost pri
nasleđivanju, a veza sa ostaviocem je jedina od mogućih veza koja obezbeđuje primenu jednog
prava. Usvajanje principa jedinstvene zaostavštine znači primenu prava državljanstva ostavioca.
Vezivanje za zaostavištinu ili naslednike dovelo bi do primene potencijalno raznih prava a primena
jednog prava korištenjem lex fori kao tačke vezivanja ne bi se mogla ostcariti medjunarodna
saradnja. U pogledu preciziranja koje je pravo personalno pravo ostavioca ponovo se javljaju
problem izmedju zemalja koje daju primat domicile I onih koje daju primat državljanstvu.Ipak kako
zakonodavstva koja daju primat domicile često ne stoje na stanovištu jedinstvene zaostavštine,
usvajanje ovog principa po pravilu znači primenu prava državljanstva ostavioca.

B. Pristalice podeljene zaostavštine ne teže ka tome (kako bi to naziv mogao da sugeriše) da

različiti delovi zaostavštine podvrgavaju različitim pravima, ali prihvataju takvu podelu da bi
se mogao uvažiti princip da se na nekretnine uvek primenjuje pravo one zemlje gde se
nekretnine nalaze.
 Pravo Srbije stoji, u principu, na pozicijama jedinstvene zaostavštine, s tim da se u nekim
specifičnim situacijama dozvoljava odstupanje od tog principa (to su pre svega ugovori ex-Jugoslavije
sa Mongolijom i bivšim SSSR, u kojima je prihvaćen princip podeljene zaostavštine).
Izvesno odstupanje od principa jedinstvene zaostavštine sadrže jošneke bilateralne
konvencije, ali samo po jednom specifičnom pitanju- u pogledu zaostavštine bez naslednika.
Pokretni, odnosno nepokretni delovi zaostavštine bez naslednika imaju različitu sudbinu po pravilima
svih bilateralnih konvencija bivše Jugoslavije koje sadrže normu o ovom pitanju. U konvencijama sa
bivšom ŠSSR, Mongolijom, Rumunijom i bivšim SSSR predviđeno je da u slučaju zaostavštine bez
naslednika nekretnine pripadaju državi čiji je državljanin ostavilac. U ugovoru sa bugarskom I
madjarskom rešenje je postavljeno tako da će se u odsustvo naslednika nasledjivanje porkentosti
vršiti prema lex nationalis ostavoca a nasledjivanje nekretnina prema zakonu zemlje gde se one
nalaze. Konvencijska rešenja u pgoledu zaostavštine bez naslednika interesantna je I zbog toga što
dotiče jedan značajan teorijski problem a to je pitanje osnova po kojem držav pripada zaostavština
bez naslednika. Postoji široka saglasnost da zaostavština bez naslednika pripada državi ali se razliku
stavovi da li država to stiče na osnovu nasledjivanja ili okupacije. Bilateralne konvencije sa
bugarskom I madjarskom govor u prilog stavu da je reč o naslednom pravu.
Postoji I pitanje izora merodavnog prava za zakonsko I testamentarno nasledjivanje. S jedne
strane, neke moderne nacionalne kodifikacije medjunarodnog prvatnog prava u nastojanju da kao
merodavno odrede pravo koje je u tešnjoj vezi sa dotičnim pravnim odnosom uvode mogućnost
izbora merodavnog prava od strane ostavioca, doduše, taj izbor je ograničen (npr. ovakva izjava
ostavioca će imati dejstvo samo ukoliko je ostavilac u vreme davanja izjave ili u vreme smrti bio
državljanin ili imao uobičajeno prebivalište u državi čije je pravo odredilo kao merodavno). S druge
strane usvojena Haška konvencija o merodavnom pravu za nasledjivanje umrlih lica takodje
predvidja mogućnost ograničenog izbora merodavnog prava za raspravu zaostavštine.

U ovim kolizionim rešenjima bitno je to da se mogućnost izbora prava propisuje I za

zakonsko nasledjivanje pod uslovom da je ostavilac u vreme smrti zadržao vezu sa državom za čije se
pravo opredelio.Izbor se ograničava I tako što se dejstvo izabranog naslednog prava ne prostire na
imperativne norme prava koje bi bilo merodavno u nedostatku izbora Npr po italijanskoj reformi
mppa, uredjeno je da je za nasledjivanje za slučaj smrti meroavan lex nationalis ostavioca u vreme
smrti. Takodje de cuius može izričitom voljom u testament da podvrgne celu zaostavštnu pravu
države gde je nastanjen a ovaj izor ostao bi bez dejstva ako u vreme smrti davalac izjave više nije
nastanjen u toj državi.U slučaju nasledjivanja ita državljanina izborom se ne sme naneti šteta
pravima koje ita pravo daje zaklnsim naslednicima nastanjenim u italiji u vreme smrti ostavioca. 1989
usvojena je Konvencija o merodavnom pravu za nasledjivanje imovine umrlih lica a iako još nije
stupila na snagu, ona je propisala da budući ostavila može pute izričite izjave date u formi koja važi
za formu raspolaganja imovinom za slučaj smrti odrediti pravo koje će biti merodavno za
nasledivanje njegove imovine. Ova izjava ima dejstvo samo ako je dotično lice u vreme davanja izjave
ili u vreme smrti bilo državljanin ii je samo imalo uobičajeno boravište u državi čije je pravo odredilo
kao merodavno.

Kolizione norme za nasledjivanje po pravu Srbije

Član 30. ZMPP sadrži dve kolizione norme:

Za nasledjivanje je merodavno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u vreme smrti.
Za sposobnost za pravljenje testamenta merodavno je pravo države čije je državljanstvo
zaveštalac imao u momentu sastavljanja testamenta.
Norma stava 1. podjednako se odnosi na zakonsko nasledjivanje i na raspolaganje imovinom
za slučaj smrti putem testamenta.Testametarna sposobnost se odredjuje na osnovu norme iz stave
2 dok je forma testamenta I forma opoziva testamenta regulisana članom 31.
A. Merodavno pravo za zakonsko nasledjivanje
Koliziona norma za zakonsko nasledjivanje u Srbiji je, dakle, lex nationalis ostavioca u vreme
smrti.
U slučaju da je ostavilac u momentu smrti imao više državljanstava, relevantno državljanstvo
se određuje prema merilima čl.11 ZMPP. Srpskim državljaninom smatraće se onaj bipatrid koji ima,
pored nekog stranog državljanstva, i državljanstvo Srbije. Bipatrid koji ima dva ili više stranih
državljanstava smatraće se da je državljanin one države u kojoj ima prebivalište, a ako ne bi imao
prebivalište ni u jednoj od zemalja čije državljanstvo ima, smatraće se da je državljanin one države sa
kojom je u najbližoj vezi.
Ukoliko ostavilac u momentu smrti nije imao državljanstvo nijedne države, lex nationalis kao
tačka vezivanja zamenjuje se sa lex domicilii, a ako to lice nema ni domicil, merodavno je pravo
njegovog boravišta, a ako nema ni boravište onda će merodavno pravo biti pravo Srbije.
Prilikom primene stave 1 člana 30 treba voditi računa o ranvoa. Odredba člana 6. ZMPP koja
uredjuje pitanje uzvraćanja i upućivanja na dalje pravo kao opstu ustanovu pozitivnog
medjunarodnog prava u Srbiji, otvara mogućnost primene ranvoa i na taj način primenu nekog
drugog prava kao merodavnog, a ne onog koje bi bilo odredjeno po domaćoj kolizionoj normi. Do
uzvraćanja i upućivanja će uvek doci, kada propisi strane zemlje čiji je državljanin ostavilac
predvidjaju da se ima primeniti zakon zemlje u kojoj je ostavilac imao domicil, a ostavilac je imao u
vreme smrti domicil u Srbiji, ili u nekoj trećoj zemlji. Treba istaći da putem ranvoa domaći sud može
da dodje u situaciju da na različite delove zaostavštine primenjuje različita prava, iako je u Srbiji
prihvaćena koncepcija o jedinstvenoj zaostavštini. To će se desiti npr ako kolzione norme zemlje čii je
državljanin ostavilac polaze od koncepcije podeljene zaostavštine a nepokretna imovina se ne nalazi
u istoj zemlji čiji je ostavilac državljanin ili u kojoj ima domicil. Situacija se otežava ako ostavilac ima
nekretnine u više zemalja a prava tih zemalja imaju različita stanovišta po bitnim pitanjima
nasledjivanja.
Iako je ZON iz 1955 sadržao pravilo o retorziji pri odredjivanju merodavnog prava za
nasledjivanje koja je značila da je primena stranog prava na raspravljanje zaostavštine stranog
državljanina uslovljena time što se pred sudovima zemlje čiji je državljanin bio ostavilac na
raspralvjanje zaostavštine jugoslovenskih državljana imalo primeniti pravo jugoslavije, današnji ZMPP
ne sadrži pravilo o retorziji u ovoj oblasti što je u skladu sa načelima medjunarodne saradnje.

B. Domašaj merodavnog prava za naslednopravne odnose sa elementom inostranosti

Pravo državljanstva ostavioca u vreme smrti je lex causae za naslednopravna pitanja.
Postoje medjutim odredjena pitanja koja se pojavljuju kao pretpostavke za nasledjivanje a
koja po svojoj prriodi ne spadaju pod lex causae. Smrt fizičkog lica i postojanje njegove imovine su
činjenice, pretpostavke da bi se postavilo pitanje naseđivanja. Smrt fizičkog lica, kao prestanak
pravne sposobnosti, ima poseban značaj u slučaju nestalog lica i njegovog proglašenja umrlim ili
nestalim. Da li ćeposledice proglašenja umrlim ili nestalim dovesti do otvaranja nasleđa, o tome ne
odlučuje pravo merodavno za nasleđivanje, već pravo merodavno za pravnu sposobnost tog lica.
Druga situacija koja može da izazove dileme u vezi sa nastupanjem smrti su komorijenti. Za
utvrđivanje vremena smrti, tj. za vremee prestanka pravne sposobnosti kao bitne činjenice za
nasledno pravo, merodavno je pravo koje uređuje lični status dotičnog lica.Na ova pitanja se
primenjuje član 16 ZMPPA.
Bitno pianje za nasledjivanje je I postojanje imovine ostavioca. Odg na pitanje šta spade u
ostavinsku masu ne daje lex causae za naslednopravne odnose već pravo kkoje je merodavno za
dotično imvoinsko pravo(pitanja vezana za ugovor o osiguranju za slučaj smrti u korist bračnog
partnera, imovinska prava iz vanuguvornih odnosa itd)

Lex causae za nasleđivanje određuje osnov pozivanja na nasleđe: da li po osnovu zakona,

testamenta ili drugih oblika raspolaganja imovinom za slučaj smrti, kao što je npr. ugovor o
nasleđivanju. U slučaju zakosnkog nasledjivanja kada se svojstov naslednika stiče na osnovu
odredjene veze sa ostaviocem, merodavno praov za nasledjivanje odredjuje da li je ta veza podobna
za to da na primer bračni partner bude naslednik ali o postojanju te veze sa ostaviocem odlučuje
pravo koje je merodavno za npr punovažnost braka.
Lex causae za nasleđivanje određuje sledeća pitanja: krug lica koja mogu biti pozvana na
nasleđe, zakonski nasledni red, veličina delova, trenutak sticanja nasledstva, isključenje od
nasleđivanja, odricanje od nasleđa, odnosi sanaslednika, odgovornost za dugove ostavioca, itd.

Što se tiče pitanja kao što su sposobnosti da se bude naslednik(pasivna sposobnost

nasciturusa npr ) dostojanosti za nasledjivanje I sl mišljenja su podelejna izmedju merodavnosti
prava koje uredjuje status I prava koje uredjuje nasledjivanje.

C. Merodavno pravo u pogledu testamentarnog nasledjivanja obuhvata

odredjivanjemerodavnog prava za testametarnu sposobnost, sadržinu I formu testamenta

a) Merodavno pravo u pogledu testamentarne sposobnosti

Prema Zmppu u pogledu ovog pitanja Meorodavno je pravo države čiji je državljanin
zaveštalac u momentu sastavljanja testamenta. Pitanja koja su nesporno obuhvaćena ovom
kolizionom normom odnose se na minimalnu starosnu granicu za raspolaganje imovinom za slučaj
smrti I na sposobnost za rasuđivanje zaveštaoca. Ova pitanja su važna kako zbog toga što prava
raznih država određuju različitu starosnu granicu, tako i zbog toga što takvim licima zbog uzrasta
može da bude ograničena sloboda raspolaganja.(npr u fra maloletnici stariji od 16 god mogu
raspdeliti imovinu ali samo do polovine njene vrednosti)
Sudbina raspolaganja imovinom za slučaj smrti, zavisiće od vremena u kome je raspolaganje
učinjeno. Ako je u momentu sastavljanja testamenta testator po pravu svog državljanstva bio
ograničeno sposoban zbog svojih godina, ili je prema tom pravu imao potrebnu saglasnost za
njegovo rasuđivanje, njegovo stanje kasnije neće uticati na punovažnost testamenta po osnovu
sposobnosti. Ni promena državljanstva posle izvršenog raspolaganja nema uticaja na punovažnost
testamenta.Testamentarna sposobnost se postavlja kao kolizioni problem ne samo u trenutku
sastavljanja već I u momentu modifikacije ili opoziva testamenta.

b) Merodavno pravo u pogledu sadržaja testamenta

Iz odredbe stave 1 člana 30 koja ne pravi razliku izmedju različitih osnova pozivanja na
nasledje, proizilazi da se U pogledu testamenta primenjuje isto pravo kao i u pogledu zakonskog
nasledjivanja.To znači, sadržinska pitanja i punovažnost testamenta procenjuju se prema pravu
državljanstva testatora u vreme njegove smrti.Imajuci u vidu da se sposobnost za sastavljanje
testamenta ceni prema pravu državljanstva testatora u vreme sastavljanja a sadržinska
punovažnost prema državljanstuv u momentu smrti moguće je da se ova pitanja cene po različitim
pravima ako je nkon sastavljanja došlo do promene državljanstva.Što se tiče sadržinskih pitanja
testamenta ovaj stav omogućava da razlog eventualne nepunovažnosti u momentu sastalvjanja
testamenta postane bespredmetan ako ne postoji po zakonu državljanstva u momentu smrti
testatora.

Lex nationalis ostavioca u momentu smrti odredjuje sledeća bitna pitanja testamentarnog
nasledjivanja: slobodu raspolaganja i oblike raspolaganja, ograničenja kruga lica koja mogu biti
univerzalni ili singularni sukcesori, odredjivanje kruga lica koji mogu biti nužni naslednici i veličina
nužnog dela, odgovornost za zaveštaočeve dugove, odredjivanje izvršioca testamenta, uslovi
ništavosti testamenta…

c) Merodavno pravo u pogledu forme testamenta

 U skladu sa maksimom favor testamenti, odnosno sa težnjom da se izjava volje koja je
postala neponovljiva održi na snazi ako je to razumno moguće, postoji i težnja da se predvidi
nekoliko alternativnih prava po kojima se može ceniti formalna punovažnost testamenta. To je I
razumno ako se ima u vidu da različita prava postavljaju razne usove pomoću kojih žele da obezbede
verodosjtnost testatorove izave te ne bi bilo celishodno da se testament smatra nevažećim zato što
ne ispunjava formalne uslove po jednom pravu a ispunjava po drugom.
Pravo Srbije je u pogledu forme testamenta preuzelo pravila Haške konvencije o sukobima
zakona u pogledu testamentarnih odredaba iz 1961. Karakteristika Konvencije jeste da se ona
primenjuje bez obzira na reciprocitet. Na osnovu odredaba Konvencije primenjuje se kao merodavno
pravo i pravo onih država koje nisu članice Konvencije. Prema tome Konvencija je postal deo opšteg
kolizionog prava Srbije. Odredbe domaćeg prava koje su donesene pre stupanja na snagu konvencije
ostaće na snazi samo ako predvidjaju da će testament važiti ako je sačinjen u obliku koji je propisan u
nekom pravu koje se ne nalazi medju pravima koje alternativno navodi KonvencijaPojedina
zakonodavstva mogu da prošire listu prava po kojima će se alternativno ceniti oblik testamenta.
ZMPP sadrži jednu takvu alternative a to je lex fori, tj. pravo Srbije. Haška konvencija je postala deo
opšteg kolizionog prava Srbije.
Time što Haška konvencija sadrži veoma široku listu alternative, snažno je istaknuto načelo
favor testament. Značajno je i to da je Konvencija dala veoma korisna preciziranja – koje će
državljanstvo biti relevantno u slučaju da je ostavilac imao vise državljanstava (merodavno je kako
pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u vreme sastavljanja testamenta, tako i pravo države čiji
je državljanin bio ostavilac u vreme smrti). Konvencija se odnosi i na opoziv testamenta. Precizirano
je i to koja su pitanja obuhvaćena u pravnoj kategoriji ‘’forma testamenta’’.

Prema važećem pravu Srbije, tj. prema Haškoj konvenciji, i prema članu 31. ZMPP, testament
će u pogledu forme biti punovažanukoliko ispunjava uslove propisane po jednom od sledećih prava:
1. pravo države gde je testament sastavljen
2. pravo države čiji je državljanin ostavilac u momentu sastavljanja testamenta
3. pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u momentu smrti
4. pravo države u kojoj je ostavilac imao domicil u vreme sastavljanja testamenta
5. pravo države u kojoj je ostavilac imao domicil u vreme smrti
6. pravo države u kojoj je ostavilac imao boravište u vreme sastavljanja testamenta
7. pravo države u kojoj je ostavilac imao boravište u vreme smrti.

Pored ovih sedam, predvidjena je i osma alternativa, kad su u pitanju nekretnine- a to je

mesto nalaženja nekretnina.Ovim je samo donekle prihvaćen princip podeljene zaostavštine, jer taj
princip pretpostavlja da se testament u odnosu na nepokretnu zaostavštinu ceni isključivo prema
mestu nalaženja nekretnina, dok prema Haškoj konvenciji, testament može da bude punovažan i u
odnosu na nekretnine, ako je punovažan po jednom od 7 navedenih prava, ili ako je punovažan po
osmom pravu, tj. prema pravu mesta nalaženja nekretnina.
Član 31. ZMPP dodaje preuzetim pravilima Haške konvencije još jednu, devetu alternativu - a
to je lex fori, odnosno pravo Srbije.
Prema tome, odredjen je širok krug alternativa, i testament će biti punovažan ako je
punovažan po bilo kojem od ovih prava. Ipak treba reći da će u praksi jako retko doći do slučaja u
kojem će biti moguća primena čak 9 prava.

Bitno je I ukazati na još jedno pitanje u vezi sa odnosom domaćeg prava I Haške konvencije u
pogledu forme testametarnih odredaba. Prema formulaciji člana 1. Haške konvencije, merodavno je
unutrašnje pravo zemalja na koje ukazuju alternativne tačke vezivanja.To se tumači na taj način da
je time isključena primena medjunarodnog privatnog prava tih zemalja, odnosno isključen je
ranvoa.Ovo je celishodno rešenje, jer je razumno očekivati da će ostavilac prilagoditi oblik
testamenta propisima zemlje u kojoj sastavlja testament, ili čiji je državljanin, ali je teško očekivati od
zaveštaoca da prilagodi formu merilima prava na koje upućuju kolizione norme zemlje u kojoj se
testament sastavlja, ili čiji je državljanin ostavilac. ZMPP nažalost nije preuzeo ovo preciziranje te je
ostalo otvoreno pitanje da li u ovom slučaju vađi opšte pravilo o ranvoa iz člana 6 ZMPPA.
Mišljenje autora je da prilikom tumačenja čl.31 ZMPP treba da vodimo računa o pravilima
Haške konvencije koja je ratifikovana, te je njena primena međunarodnopravna obaveza Srbije. To
znači da se ne može primenjivati uzvraćanje ili upućivanje na dalje pravo prilikom određivanja
merodavnog prava za oblik testamenta.