Preko stiha do firentinskog

umetnika – Mikelanđelo
Buonaroti kroz poeziju
.

Mada mnogi smatraju da je tumačenje

Mikelanđelovih pesama posve subjektivno,
ako se još dodatno vodimo mišljenјima
njegovih biografa, istoričara umetnosti i
poznatih književnika koji su se bavili temom
Mikelanđelovog lika, možda autorka ponudi
neko od mogućih rešenja – ko je bio
Mikelanđelo Buonaroti? Saznajemo li
dovoljno od istorijskih izvora, gledanjem
njegovih skulptura ili slika Sikstine?
Mnogo madrigala, distiha, oktava i soneta
napisao je Mikelnađelo o lepoti, ljubavi, smrti,
životu i svom radu. Među njima ima i
ljubavnih, duhovnih i šaljivih stihova. Ovaj
Firentinac je sebe smatrao vajarem,
znatlijom po njegovom mišljenju, ali
proširujući svoje delatnosti svaki umetnik
otkrije vrlo brzo da jedna umetnost rađa
drugu. I tako je Mikelnađelo od vajara i
slikara postao pesnik. Da bi se otkrila
jednačina njegovog lika i pozadine njegovih
dela, moramo se posvetiti njegovoj poeziji.
Istoričari i njegovi biografi smatraju da su
ljubav prema poeziji kod ovog Firentinca
probudile dve osobe. To su bili Tomazo
Kavalijeri i  Vitorija Kolone. Postoje
špekulacije da je možda Mikelanđelo bio
homoseksualac, s druge strane postoje
verovanja da su nežna pisma upućena
Tomazu bile zapravo reči posvećene Vitoriji,
nakon čije smrti se i sam umetnik potpuno
povukao u sebe i mnogi zaključuju –
posvetio Bogu.

Duše blažite sred vode i plama,

Ne dajte mi natrag do sebe sama.
Muško u ženskom kroz usta joj
zbori,
I još više od toga,
Kao da slušam boga nekog,
Svoj nisam, nit ću da se stvorim,
Van sebe ja se borim,
Tu gde me ona skloni,
Milost da nađem odnekuda,
spolja;
Pukom željom ne gorim,
Lepi njen lik me goni,
Za sve druge čari mrtva je volja.
O, gospo, od svih bolja,
Taj talenat, njegove pesme, koje bez
pogovora možemo smatrati najznačajnijim
autobiografskim ali i istorijskim podatkom,
razvila je  jedna žena. Ona je Mikelanđela
uspevala da opčini,   svojom duhovnošću.
Vitorija Kolone, na osnovu čijeg lika je radio
mnoge slike i crteže, ponovo je Mikelanđelu
otvoila svet vere. Učinila je ona još više; ona
je dala poleta njegovom pesničkom geniju
koji je probudio ljubav prema Kavalijeriju.
„Sve do igrača i svirača na leutu, ako budu u
svojoj umetnosti izvrsni, moći će da čine od
mene šta budu hteli!“ tako je upozno pesnika
Tomaza Kavalijerija kome se jako divio,
prema nekim autorima, do granice ludila.

Šta moć, Amore, dobi,

Kroz moje oči da se slije
U srce, da raste, a mesta malo?
Šta ako se prelije?

Govorili su da je Mikelanđelo mnoge svoje

radove poklanjao ovom mladom pesniku
diveći se njegovoj lepoti ali pre svega
pesničkom umeću koje je u renesansnom
vajaru otkrilo još jedan   talenat u
nizu.  Međutim, nije ljubav primarna tema
Mikelanđelovih stihova, ona i lepota su uzrok,
ali bol je posledica. Zaljubljenost u umetnost
se svuda nesumnjivo vidi, stoga se autorka
slaže sa Milošem Crnjanskim da je
Mikelanđelo bio pre svega esteta. Jedan
umetnik pati, u psihološkom i umetničkom
smislu, patnja rađa inspiraciju i otuda velika
dela,  umetnost traži mnogo, ona želi celog
čoveka za sebe, pa i više od toga. Žrvovao je
sve i hteo je da drugi isto to čine, pisao je
Romen Rolan.
Mikelanđelo je čak govorio kako mu se više
dopada ono što mu više škodi. Ali za njega,
taj bol je bio božanski. Međutim, nije patila
samo njegova duša, u jednom pismu ocu
istoričari umetnsti mogli su da otkriju oko 15
oboljenja, jer se često, ako ne uvek,
zapostavljao. Suviše posvećen danonoćnom
radu nije želeo doktorske preglede jer bi se
oni verovatno zaključivali odmorom. U pismu
jednom aženskom kardinalu Mikelanđelo
piše “umirem od nestrpljenja, jer moja zla kob
ne dozvoljava mi da činim ono što bih hteo…
umirem od bola, dolazim sam sebi kao kakva
varalica, mada sve to nije moja greška”  .
Poznata je Mikelanđelova pesma koja govori
o fizičkoj teskobi ovog vajara tokom
obavljanja slikarskog posla.

Već gušu dobih od silnoga

truda….kičica kaplje,
lice nalik kori posta, od boja
razasutih svuda…
Koža sve duža naped biti poče,
kad hoću nazad krljušti se skupe,
zapet sam poput sirijskoga luka…

Često je Mikelanđelo bio usamljen u svojoj

boli i sa svojim stremljenjima koja su bila
samo njegova. Nikome   ne treba da izgleda
čudno što je Mikelanđelo, kao čovek
zaljubljen u svoju umetnost, koja traži celog
čoveka i potpunu predanost, nalazio
zadovoljstva u samoći, jer onaj ko želi da se
posveti tim izučavanjima mora izbegavati
društvo; tim pre što onaj ko se bavi
umetnošću nije nikada sam niti bez misli…
govorio je   Đorđo Vazari. Otuda,
Mikelanđelov rad nazivaju božanskim, a
potezi njegove kičice i delta, kažu, vodio je
sam Stvoritelj.

Ono što je interesantna tema rasprave jeste

Mikelanđelova duhovnost. Ja to ne vidim. Ja
vidim sumnju u Boga, u religiju, osećaj
besmisla verovanja u zagrobni život. Na
primer u sonetu koji crkva hvali, a koji počinje
rečima, za Hrista: daj da te vidim na svakom
mestu… Deh, fammiti vedere in ogni loco,
kaže Crnjanski. Veru u Boga ne vidi, ali vidi
veru u sebe do kraja – čoveka koji to kaže
kroz veliku poeziju. Interesantno je to što
Rolan objašnjava bežanje u religiju upravo
zbog nedostatka vere u sebe. Bog! Večni
život! Pribežište onih kojima nikako ne uspeva
da na zemlji žive! Vera –često je samo
nedostatak vere u život, nedostatk vere u
budućnost, nedostatak vere u samoga sebe,
nedostatak smelosti i nedostatak radosti. S
druge strane iz soneta kao i sa njegovih
radova, što naručenih što urađenih po
njegovoj samostalnoj želji zaključujemo da je
bio jako religiozan – možda je to bila varka.
Bio iskreno vernik ili ne, Mikelanđelo je
sudeći po stihovima verovao da je
savršenstvo lepote došlo upravo s neba.
 “Stvoritelj svega i čast svaku
sazda,
 potom najlepšu odabra među
njima,
Da nam prikaže božanska veština
Kao sad, stvari uzvišene vazda.”

Koristio je svoju bol, duševnu i fizičku da bi

starao velika dela i što je njegova bol bila
jača a ponor dublji – to su njegove sklupture
nosile više značenja i skrivenih osećanja koja
ne bi promakla oku samo pažljivog
posmatrača. A to smo najpre mogli otkriti u
njegovim pesmama. Seta i tuga, čežnja –
autorka bi pre rekla. Mikelanđelo je u sebi
imao tugu koja je plašila ljude i od koje sve
beži nagonski. On je oko sebe stvarao
prazninu. Zbog čega je sve Mikelanelo bio
tužan i setan? Zbog toga jer nije mogao da
popravi svet onako kako je poručivao papi
nakon naslikanog Strašnog suda sa mnogo
golotinje, zbog toga što ništa što je započeo
nije završio jer je želeo da stvara bez
greške..? Najpoznatiji stih, onaj koji je
zapravo najviše govorio o ovom Firentincu
jeste onaj posvećen skulpturi Noći ispod
statue Lorenca Medičija.

San mi je mio, a još milije što sam

od kamena, dok zločin i sramota
traju. Ne videti, ne osećati, velika
je sreća za mene; zato ne budi me,
ah, govori tiše.

Spavati dok sramota i zločin traju, biti kamen

ili biti mrtav.   Treba nagovestiti da je
Mikelanđelo često govorio kroz svoju poeziju
o smrti.
 Ako promislim, smrt me živim
tvori
i srećan živim sred sudbine hude;
Ko ne zna kako jad, smrt, život
bude
U plam nek dođe gde ja patim,
gorim.

Misao na smrt ispunjavala ga je iz dana u

dan sve sumornije i privlačnije  “nema
nijedne misli u meni”, govorio je on Vazariju,
“da je smrt nije izdubila svojim dletom”.
Mnogi su stihovi Mikelanđela koji
jednostavno pokazuju da je smrt jedini izlaz
za sve patnje umetnikove, a nekad samo
beznadežnost u pobeđivanju iste, jer je smrt
nešto što se ne može promeniti.
Šta vredi blesak obećan za ljude
Kad prvo stigne smrt, leka joj
nema,
Zauvek stanu u onom što čine?”  i
“Svaka stvar ka smrti dođe,
Behu oči cele, razne,
Puna svetla svaka duplja;
Sad su grozne, crne prazne,
 Ide vreme i sve nas skuplja.

Moramo se dotaći i Savonarole u

Mikelanđelovom životu; Savonarola je bio
italijanski dominikanski monah i vladar
Firence nakon Medičijevih. Spaljen je kao
jeretik, ali ga mnogi smatraju pretečom
Martina Lutera. Smatra se da je ova pesma
napisana pod uticajem upravo ovog
reformatora. Međutim nesložni su mnogi u
tome; čiji je Mikelanđelo bio pristalica,
Medičijevih i papa s jedne strane, ili
Savonarole i moralista koji preziru rimsku
kuriju? Ima dokaza da je Mikelanđelo slušao
propovedi dominikanca, ali je bio i štićenik
Medičijevih. Za razliku od Leonarda da
Vinčija koji je uvek pripadao vladajućim
partijama, firentiski vajar partiju menja i
Crnjanski ga smatra potpuno indifirentnim
kad su u pitanju političke strane. Upravo ta
indifirentnost, neodlučnost ili neistrajnost –
može se ubrojiti u još jednu osobinu ovog
Firentinca.

Godine 1534. Mikelanđelo se vraća u Rim u

kome ostaje do svoje smrti. Prošla je 21
godina  kako ga je napustio, za ovu 21
godinu načinio je tri statue na nedovršenom
spomeniku Julija II, sedam nedovršenih
spomenika Medičija, nedovršeno predvorje
Laurencijane, nedovršenog Hrista u Santa
Marija sopra Minerva i nedovršenog Apolona
za Bakija Valorija. Izgubio je zdravlje,
energiju, veru u umetnost i otadžibinu. Vazari
kaže

……on je obično govorio da bi, da je

hteo da i sam bude zadovoljan
onim što je radio, malo njih izložio,
štaviše nijednu; on je toliko
napredovao u umetnosti i toliko je
razvijao svoj sud, da je otkrivši
neku figuru, čim bi primetio i
najmanju grešku, to delo ostavljao
na stranu i prihvatao se nekog
drugog mramora nadajući se da
mu se neće dogoditi ista greška;
sam je često govorio da je to
razlog što je napravio tako malo
statua i slika.

Rolan opet govori da je razlog zašto su

malobrojne i posve nezavršene njegove
skulpture, neodlučnost i slabost karaktera.
  Ono što je nediskutabilno jeste
Mikelanđelova zaostavština svetu. Ne samo
kroz izuzetna vajarska dela, čak i ona
nedovršena jer i ona takva nose određenu
poruku ili njihovom nedovršćenošću
možemo jasno nazreti Mikelanđelova lutanja
ili konačne odluke, već i kroz slike i poeme.
Neophodno je pomenuti da je Mikelanđelo
ipak sebe više smatrao vajarem, kamenu je
bio posvećen i u njemu je stvarao i ostavio
život.
 Ja bejah Brači, bez duše se
majem,
Lepote; prah I kosti: molim kamen
Da me okruži čvrsto, lep I stamen
U onom ko me ljubljaše da trajem

Za P.U.L.S.E: KJ

Поделите 41

This site uses Akismet to reduce spam. Learn

how your comment data is processed.