NASLIJEĐE

Broj 29 – Orašje, proljeće 2018.

Желим показати дјело, још невиђено и ново

FRANCISCUS BOSSINENSIS у које година ми младих уложени су сати
(ŽIVOTOPIS BEZ PODATAKA) многи; ал'не што сам хтио за славом трчати,
јер њоме срце своје нисам ја оково.
O životu Franje Bosanca (Franciscus Bossinensis) postoje
Чињење добра – радује ме тек овo.
samo nagađanja nastala na temelju nekoliko rečenica napisa-
nih u predgovoru njegovih djela, tiskanih početkom XVI. sto- И што свако мора за дужност имати
ljeća. врлину и дар Амора давати
свакоме ко је на земљи обитово.
Samo ime upućuje na to da je rođen u Bosni no nemoguće je
utvrditi točno gdje. Teza da Franciscus potiče iz okolice
Музику и стихове ћу овдје спојити,
Srebrenika je prenategnuta i neodrživa jer se temelji na ideji
da je u to vrijeme Srebrenik bio sjedište Srebreničke banovi- недостојним изразом и величином и вјештином,
ne, graničnog područja Ugarskog kraljevstva isturenog prema изразом који се чак ни не користи више.
bosanskim posjedima koje su Turci godinama osvajali a kona-
čno politički skršili 1463. godine. Teško je reći je li Franciscus Тако да Вам, Господару, не треба бити
ikada uopće bio u Bosni. Postoji mogućnost da je bio poto- мрска хартија коју својом судбинōм
mak nekog stvarnog Bosanca, koji je zbog posla, bježeći od душа моја у три примјерка пише.
pravde ili rata, ili nečega trećeg, došao na sjever Italije i tu
dobio dijete koje je, postavši umjetnik, zadržalo nadimak koji
ga veže za zavičaj, poput brojnih drugih slavenskih umjetnika
koji su živjeli i stvarali u tuđini. Ipak, zastupljenija je pretpo- Б. М. Ф.
stavka da ja Franciscus bio franjevac koji je boravio u Bosni ili
bio porijeklom iz Bosne. Teza da je bio dvorski muzičar na (Превела: Милица ГАЛИЋ)
dvoru bosanskog kralja samo doprinosi tome da u nedostatku
povijesnih izvora sve teorije mogu doći u obzir.

Nakon što nismo odgovorili na pitanje gdje?, red je da ne odgovorimo ni na pitanje kada?. Ono što je pouzdano je to da je
Bossinensis objavio dvije knjige svojih notnih zapisa, prvu 1509. a drugu 1511. Godine, i tada je bio živ. U predgovoru (istom za
obje knjige) govori da su djela nastala kao plod „nježnih godina“, dakle mladosti, u kojoj tada već nije, pa je za pretpostaviti da je
rođen krajem XV. stoljeća. Budući da je knjige tiskao u Mlecima, za pretpostaviti je da je tamo i živio, u prvoj polovici XVI.
stoljeća. Gdje i kada je umro pouzdano se ne zna.

TABULATURA – različiti grafički sustavi slova, brojeva i niza drugih znakova kojima se u Europi od XIV. do XVIII. st. zapisivala glazba
namijenjena instrumentima.
FROTTOLA – pjesnička i glazbena forma koja se posljednjih decenija XV. i prvih decenija XVI. stoljeća njegovala u sjevernoj Italiji. Izvodile
su se na različite načine: pjevao ih je jedan pjevač uz instrumentalnu pratnju, ili zbor a cappella, ili ih je svirao kakav instrument, najčešće
lutnja a mogao ih je izvoditi i kvartet gudačkih instrumenata. Glavna tema frottola je ljubav i njene patnje a sadržaj je mogao biti i šaljivog
karaktera.
RICERCAR – vrsta instrumentalne kompozicije nastala tijekom XVI. i XVII. stoljeća. Nastao je kao plod renesansnih nastojanja da se vokalna
polifonija prenese i na područje instrumentalne glazbe pa se smatra pretečom fuge. Najstariji ricercari skladani su upravo za lutnju.
NASLIJEĐE Broj 29 svibanj/maj 2018.
Pomenute dvije knjige su u stvari
notni zapisi, tabulature, za lutnju. Prva
je tiskana 27. III. 1509. godine u mleta-
čkoj tiskari Ottavia Petruccia i bila je to
posljednja knjiga tiskana u ovoj tiskari.
Puni naziv ove knjige je Tenori e contra-
bassi intabulati col sopran in canto
figurato per cantar e sonar col lauto.
Libro Primo, Francisci Bossinensis Opus.
Knjiga sadrži uvodnik u kojemu se nalazi
uputa za odgonetavanje sustava tabula-
ture, predgovor i jedan sonet, posvećen
Hieronymu Barbadicu, potpisan zagone-
tnim inicijalima B.M.F., koji su bez su-
mnje Franciscusovi, i koji možda skrivaju
daljnje podatke o njegovom pravom
prezimenu. Glavni dio knjige sadrži 46
talijanskih frottola obrađenih za jedan
pjevački glas uz pratnju lutnje i 26
ricercara za samu lutnju. Druga knjiga
nosi potpuno isti naslov, s izuzetkom što
je to Libro Secundo. Čak i predgovor i
posvetni sonet u knjizi su isti. I ova
knjiga tiskana je u tiskari Ottavia Petru-
ccija, 10. V. 1511. godine, ali ovoga puta
kao prva knjiga u novoj tiskari smješte-
noj u Fossombroneu. Druga knjiga
sadrži 56 frottola i 20 ricercara. I dok su
frottole koje u knjigama donosi Franci-
scus Bossinensis svjetovne obrade ko-
mpozicija nekih od tada najpoznatijih
autora ove vrste glazbe, ricercari su isk-
ljučivo Bossinensisove izvorne kompozi-
cije, namijenjene da se izvode kao pre-
digre pojedinim frottolama.
Djelo Franciscusa Bossinensisa po-
znato je u povijesti europske i svjetske
glazbe. Youtube je prepun njegovih izve-
dbi ili njihovih obrada a neki odlomci
kompozicija često se susreću kao pri-
mjeri u stručnoj literaturi. Djelo ovog
umjetnika priznatije je i poznatije u
Europi nego u Bosni, pa ne treba čuditi
što ti ljudi, koji su mu priklanjali zasluže-
nu pažnju, nisu obraćali pozornost na
Bossinensisov sonet koji bi za povijest
bosanskohercegovačke književnosti tre-
bao imati izuzetan značaj jer – to je njen
prvi poznati napisani sonet! Više od 500
godina sonet nije bio preveden, ili, ako i
jeste, teško je doći do spoznaje kada i
gdje je objavljen. Stoga ga mi, u prije-
vodu Milice Galić, donosimo tiskanog na
naslovnici ovog broja Naslijeđa.
M. M.
PROZA
КАФА У ХЕМЛИЈАШИМА
Хемлијаши, објешени испод Пандури-
це, окренути према западу, према
Вису и спречанској долини, наткрили-
ли су Брезик. И једним и другим
сунце, на крају, изађе. Јутро мирише
на кишу. Топло је. Неколико стубића
дима почеше стидљиво да се подижу
увис између раштрканих кућа, ишара-
них шљивицима. Мирно је и ништа се
не чује. Чак ни рике говеда ни блеја-
ња оваца. Нема ни цвркута птица ни
лавежа паса. Само два пијетла, два
пута закукурикаше, па се и они ућу-
таше, да ли због страха што разбијају
тишину или од црне слутње. Ко зна.
Тек њихово „кукурику“ занијеми и све
поново обави плашт тишине. Рекло
би се да је овом селу на источним
обронцима Мајевице и Бог рекао ла-
ку ноћ.
У плитком рову, поред недовршене
куће без крова и са двије дебеле
бетонске плоче, Радивоје завуче руку
у џеп војничке блузе, извади свежањ
цигарета у рифузи, кресну упаљачем
и одби први дим. Сад, пошто је тама
већ доста устукнула, пред дневном
свјетлошћу могао је запалити цига-
рету. Прије није смио. Жар цигарете у
ноћи далеко се види а њен мирис
далеко се осјећа. Поред њега, у
недовршеној кући, спавала су тројица
младића из његове чете. Није смио
ризиковати ништа што би за последи-
цу имало непримијећено привлачење
непријатеља и, не дај Боже, напад на
његов ров. Оно, истина то се могло
догодити, али не да он буде кривац
за то. Пошто је већ био превалио
четрдесету, пун снаге и самопоузда-
ња, за себе је увијек остављао смјену
када су се дијелили дан и ноћ. Она је
била најтежа. Тада се очи склапају, а
непријатељ најчешће напада. А те
деведесет друге, три мјесеца како су
запосјели овај положај, напади су
били готово свакодневни. Углавном
су почињали изнад Хемлијаша, на
обронцима Пандурице или на самом
подножју села гдје је линија фронта
готово додиривала шуму, која се
према сјеверу низ брдо спуштала све
до Брезичке ријеке, те одатле до
str. 2
Брезика који није био даље од
неколико стотина метара, а вазду-
шном линијом још и ближе. Вријеме
напада, било је, по правилу, ујутру
или за вријеме доручка. Сви напади
до сада су са успијехом одбијани.
Само једном фронт је, и то баш у
Хемлијашима, пробијен и у његовом
враћању погинуло је пет бораца,
међу којима и капетан из Угљевика,
који се са својом четом полиције
случајно нашао у пролазу и приско-
чио у помоћ. Због тога, знао је
Радивоје да мора бити опрезан. Ције-
ли крај је знао да је фронт од
Пандурице до Рашева најтеже чувати
у Хемлијашима, а његовој чети запало
је да буде баш ту. На срећу, до сада
није било погинулих из саме чете, сем
неколико лакше рањених.
Човјек на стражи нема шта да ра-
ди. Сам је са собом и својим јадима и
размишља о свему и свачему. Шта му
падне на памет. А падне свашта. Од
раног дјетињства, па до онога шта је
било јуче. Лијепих тренутака, радо-
сти, туге...
И јутрос, у рану зору, када је преу-
зео стражу, Радивоје, по ко зна који
пут, запита себе шта му ово треба.
Шта му треба да се ломата по урви-
нама и шикарама, да спава као ло-
вљена дивља животиња, да се купа
кад стигне, да жели да види најро-
ђеније који мораше побјећи у Србију
како би наставили школовање, да...
Као и небројено пута до сада питао се
шта то он, образован човјек, ради у
Хемлијашима, муслиманском селу
које мирише на паљевину коју ни
многе кише нису успјеле спрати. Шта
ће му пушка и бомбе? Шта он то
ради? Није се, спремајући се за живот
у раној младости, спремао да у
стрељачком строју претресa терен, да
испред њега бјежи све живо! Није се
спремао да људе плаши, него да их
срећним чини. Није никада могао ни
сањати да ће једнога дана, баш ту у
Хемлијашима гдје је знао готово
свакога домаћина и гдје су сви знали
њега, доћи са пушком у руци и да ће
од њега сви од страха побјећи. Није
то он желио, а ни хтио. И онда, када
се полазило у акцију, рекао је да не
жели да иде јер то није његов рат и
да неће никога да напада. Бранити се
хтио. Командир његове чете, са којим
се у много чему није слагао, рече му
да не мора и да га нико не тјера, али
да ће сам кренути. И било је тако.
NASLIJEĐE Broj 29 svibanj/maj 2018.
Нико га није тјерао и нико по њега
није дошао. Сам је кренуо. Како оста-
ти сам у селу кад из њега кренуше
сви? Како бити сам у селу док ти
комшије, рођаци и браћа, можда,
гину? Како бити сам са женама,
дјецом и немоћнима? Како остати и
сачекати да се врате којекакви „до-
бровољци“, који су правду на свој
начин дијелили и који су се, одмах по
доласку, за његово здравље распити-
вали?
Како опстати кад разум људе напу-
сти, кад жабокречина воду прекрије,
кад лудост зацарује, а памет заћути?
Како опстати у свијету који се исква-
рио? Како опстати кад примитивизам
постаде правило понашања, а култура
знак слабости? Како дозволити да те
кроз живот воде слијепци, жељни
моћи, који погазише људске врије-
дности и цивилизацијске тековине, а
силу представљају. Сјети се тада оче-
вих ријечи, који умрије на прагу рата:
„Сине, да Бог да, да рата не буде. Не
дочекао га никад! А ако дочекаш,
добро пази шта радиш. У рату су дви-
је ствари најважније: сачувати главу и
образ. Да би главу сачувао, немој
срљати, полако иди! А да би образ
сачувао, немој никога дирати, никога
мучити, никога убити, осим у борби
ако мораш. Туђу муку немој узимати.
Можеш узети хране да једеш ако си
гладан и одјећу да се обучеш ако си
го. Са мртвог ништа не скидај. Паре и
злато не узимај. То је проклето. Немој
се силити. Сила Бога не моли, а Бог
силу не воли. Упамти, да батина
увијек има два краја!“ Послушао је
очев савјет и кад је са осталима
кренуо савјетовао је млађе да не иду
брзо, да се пазе, да не узимају туђе,
да заробљене не дирају. И на његову
радост, тамо гдје је он био, тако је
углавном и било.
Размишљао је Радивоје и о другој
страни. Знао је добро барјактаре кри-
латице: да је све српско лоше, да су
сви Срби четници и да са њима тако
требa поступати. Сусретао се он поје-
диначно и са Муслиманима који до
јуче на састанцима на глас нападаше
националисте, а преко ноћи се огрну-
ше у зелену заставу и у име Алаха
почеше проповједати шеријет који је
Србе пет стотина година у тамници
ропства држао. Могао је само слутити
шта би било кад би с пушком пред
његову кућу такви дошли. Његов
командир је био интелигентан и знао
га је добро. Зато је и рекао да ће сам
кренути. Мораће. То или преко Дри-
не. А преко Дрине није хтио. Куда?
Коме? Своје није хтио оставити. Оне
ноћи кад плaну кућа Цвијетина Сари-
ћа у Доњим Цапардама сину рече да
је рат почео, да главу треба чувати и
посла га за Београд да школовање
настави. Он је остао и би шта би. Сад
је у Хемлијашима и чека метак или
гелер. Он у муслиманском селу, а
његове комшије Хајвазани, Цапарда-
ни и Кусоњци у Брезику, српском
селу. Он брани Хемлијаше од Хемли-
јашана, а они Брезик од Брезичана.
Он „ослободио“ Хемлијаше од Хемли-
јашана, они „ослободили“ Брезик од
Брезичана. Он у кући Зулића, његове
комшије у кући Јове Радића. „Бране
их“! Каква иронија! Какве глупости!
Цигарета полако догоре међу прс-
тима. Десно, изнад њега, кашљуцну
стражар из сусједног рова:
- Раде, је ли готова кафа?
- Није ни ватра наложена, а нисам
ни ове моје пробудио.
Било му је жао да их буди.
Најстарији међу њима имао је дваде-
сет четири године и тек се био оже-
нио. Сва тројица су, као и он, завр-
шила вишу школу и са њим заједно
имали су више школе него готово сво
руководство општине. На жалост, у
овом јадном времену све је изокре-
нуто. Лудост царује над памећу. Ври-
јеме јадно, људи ријетки. Још на
почетку рата разочарао се у многе
људе које је познавао. Није вјеровао
да у њима има толико мржње и зла!
Не само према другој нацији него и
према припадницима сопственог на-
рода. На сцену су ступили потомци
поражених снага из прошлог, свје-
тског рата, међу којима је било много
оних који су жељели да поравнају
неке старе рачуне, само њима знане,
на онима који нису ни за шта криви.
Радивоју су замјерали мајкину парти-
занску прошлост и звали га „кому-
њаром“. Истина, био је комуниста као
и многи други, али чисте душе и
поштених намјера. Сви око њега са
којима се дружио имали су боље куће
и аута од њега иако је он од њих имао
већу плату и могућност да се „снађе“.
Али није. Правио је читаонице, путе-
ве, трафо станице, водоводе и друго
говорећи да ће њему бити добро
онда када народу буде добро и да
само задовољан народ може бити
миран. Запостављао је породицу док
str. 3
су други гледали само себе, а у акти-
вности се укључивали само онда када
су морали. Ако је то био његов гријех,
онда је био гријешан. За оне друге је
био четник, опаснији од других. Он
није крио своје опредјељење него се,
напротив, поносио. Међутим, на са-
мом почетку рата рећи да си кому-
ниста било је исто као да би пресудио
сам себи. Он лично, осјећао се као
јелен у шуми пуној керова гонича и
ловаца са напереним пушкама.
Момци из рова, са којима је у сло-
бодно вријеме играо јамба и ремија,
су га поштовали јер је био старији и
мудрији и у већини случајева и слу-
шали. Из милости су га звали Раде,
што је прихватила већина чете.
- Хајде, онда, код нас. Ево је готова.
Ја сам моје већ пробудио. Има мало и
неке брље, да грло обрадујемо - на-
стави његов комшија.
- Сад ћу само да пробудим ове
моје да неко припази.
Радивоје се извуче из рова, зави
лијево иза куће до улаза супротном
линији фронта и тек што је ногом
закорачио у ходник, из правца Мура-
товића зачу два потмула пуцња кара-
ктеристична испаљивању минобаца-
чких граната. Готово одмах, изнад
главе зачу звиждук гранате. Баци се
на под. У истом тренутку, једна за
друго грунуше двије експлозије.
Једна испод а друга изнад његовог
рова. Зајечаше Хемлијаши, замумла
Брезик. Одмах затим, рекло би се по
команди, из правца Брда забрунда
противавионски топ троцјевац. Њего-
ве гранате испаљиване у кратким
рафалима почеше да чешљају линију
фронта од Пандурице. Смртоносна
пјесма малих граната поче се спу-
штати низ косину до Хемлијаша, па
настави даље до Мемићке и Брезичке
ријеке. Придружи им се и неколико
„бровинга“, који попут кише сасуше
своје кугле по хемлијашким шљиви-
цима и нагорјелим зидинама штала и
кокошињаца. Чула се ломљава црије-
па на још дјелимично читавим крово-
вима кућа. Једна за другом, стизале
су нове минобацачке гранате, те
заједно са троцијевцом и „бровинзи-
ма“ склопише мелодију смрти ко-ја је
свакога дана вила музика крваве сва-
дбе.
Момке у кући није требало будити.
Кад је Радивоје у паузи граната утр-
чао у кућу, која је према фронту била
ојачана врећама пијеска и редовима
NASLIJEĐE Broj 29 svibanj/maj 2018..
ситне цигле, момци су већ имали у
рукама пушке, а најмлађи и најрато-
борнији међу њима, Мијат, већ је
вирио кроз пушкарницу на којој се
шепурила нова осамдесетчетворка.
- Почиње! Мијате, бјежи од пушка-
рнице! Ово је припрема! Може тро-
цијевац погодити горњи дио - подви-
кне Радивоје и придружи се преоста-
лој двојици у заштићеном дијелу куће
гдје су се налазила три лежаја, сто,
двије мале столице, клупице и стари
шпорет, смедеревац.
Дио изнад грудобрана није био
довољно ојачан тако да је постојала
опасност да граната троцијевца про-
бије назидани дио без малтера и
рани некога или, не дај Боже, убије.
Пошто је Мијат утрчао, Радивоје
предложи да он и Владо кад престaне
гранатирање изађу из рова, а Мијат и
Грујо да остану на пушкрницама. Сви
се сложе.
Након неколико минута артиљери-
јска припрема престаде. Радивоје са
Владом крупним корацима претрча
до рова и, тек што пушке ставише на
грудобран, фронт прокључа.
Испод њих, два рова ниже, чуло се
„Алах вегбер“, а изнад Хемлијаша, на
смрековој косини „јуриш, хватај жи-
ве!“ Није ово било непознато бор-
цима друге чете. Једном су их тако и
изненадили. То је сада постало норм-
ално, као јутарња кафа коју још није
попио.
Њих двојица поскидаше бомбе,
олабавише осигураче и ставише их на
дохват руке испод грудобрана. У тај
мах, огласи се артиљерија из правца
Какња, Куле, Борогова и Зелине. Гра-
нате тешких оружја поклопише му-
слиманске положаје у Брезику те
шуму између два положаја. Нападачи
су већ били пришли близу линија
одбране тaко да им гранате нису мо-
гле ништа. У ријетким паузама изме-
ђу детонација граната, рафали пјеша-
дијског оружја личили су на сипљиви
кашаљ старице у запећку. Врило је
као у великом лонцу.
На десној страни, коју је покривао
ватром, Радивоје не примјети никога
те се окрену на лијеву, како би видио
зашто Владо припуцава. Ни тамо се
нико није видио, али је било јасно да
помаже нападнутом дијелу фронта
којег је бранио трећи вод његове
чете. Одлучи се да и он пошаље неко-
лико кратких рафала у том правцу,
пуцајући по претпоставци гдје би се
могао налазити непријатељ. Након
неколико минута, арлаукање и гала-
ма престаше и пуцњи се прориједи-
ше. „Бровинг“, који је цијело вријеме
напада тукао његов дио фронта и с
времена на вријеме кресао гране
јабуке изнад његове главе и откидао
комаде малтера и цигле са куће по-
ред рова, заћута. Ускоро се све утиша.
Радивоје обриса зној са чела, отпу-
хну и обративши се Влади рече:
- Остани на стражи, одох јa горе
код Боре, на кафу! Донијећу и дору-
чак кад се будем враћао.
- Добро - узврати му Владо.
Идући друмом, усјеченим у брдо
са странама висине преко два метра,
које су служиле као заштита прили-
ком кретања кроз тај дио села, Ради-
воје обриса поново накупљени зној са
чела. „Које смо ми будале“ - промрси
сам себи у браду и окрену се око себе
да види да га ко није чуо. Рекли би да
је полудио, јер кад човјек сам прича
са собом, знао је он народну изреку,
или је луд или прави кућу. Кућу је
направио, а да ли је луд...
Након педесетак корака изби иза
рова одакле су га звали на кафу. Још
недирнута, стајала је шерпа скуване
кафе на расклиманој синији и поред
ње литарска боца из које је до пола
испијена ракија.
- Добро јутро! Јесте ли живи? Дај
де, Митре, гутљај да сперем овај јад
из грла.
Радивоје узе додану боцу, отпи
добар гутљај, врати је и погледа пре-
ма тек изашлом сунцу изнад Црног
врха.
Рајко БОШКОВИЋ
OČIGLEDNA GEOGRAFIJA
Pazi sad. Krvavac, Rujevac, Meteriz,
Mrki trn, Džine, Sastavačka kosa, Velike
i Male Carine, Papratanj, Čedina kuća,
Hašlamić, Borikovac, Bradinj, Husino
brdo, Prijeska, Ječmište..., brda, uzvisi-
ne, visoravni, vrleti, bespuća, horizonti,
plavetnila. Gledajući za Zelenboja, to su
egzotična balkanska plavetnila koja su
se „ubila“ za planinarenje, izlete, lov,
ribolov i roštiljade, a nedavno je izginulo
str. 4
na desetine ljudi zbog dva duluma šu-
me, na jednom od ovih brda. Ostalo je
isto toliko hudovica, uplakanih majki i
mnogo više sirote djece. Skupa je Bosna.
Velika je cijena slobode.
Snijeg je prekrio sve. Ovdje je najprije
zabijelio, ovdje će posljednji okopniti, a
eno tamo u Slivićima gdje 'no krnjava
munara k'o uzdignut kažiprst prijeti
Vozućoj, tamo nema snijega, tamo je
sunčano i toplo. Do mog rova, iz kojeg
ne izlazimo, evo već treći dan vodi
utabana kozija staza. Muzafer redovno
donosi vodu sa potoka. Kupus, makaro-
ne i grah redovno stižu i može me oma-
šit' metak, mimoić' granata, al' grah,
grah sigurno neće. Motam krdžu u
masnu novinu i duboko uvlačim dimove.
Mota i Muzafer, mota i Avdo, svi
motaju, i svi puše duboko. Mota sjero-
ma' i Omer Karan, nosač hrane, srčani
bolesnik koji sa svojom kobilicom, a i
ona je izgleda srčani bolesnik, uvijek
zastane na našem rovu da koju promu-
habeti i da odmori malo i sebe i konjče
jer valja njemu do Prlje i do Bezimenih
visova, valja odnijet' grah na sve rovove
u našoj četi.
Cigara, ona kupovna, vojniku nije lu-
ksuz, već nužna potreba.
- Ma daj ti meni cigaru, bolan, ja neću
ručat'.
- Nejmam, insanu, nejmam.
- Možeš ti to objasniti meni, al', de
objasni mom bratu u onom Reklinha-
uzenu, Oberhauzenu, Mathauzenu, ne
znam ni kako se zove taj njemački grad.
- Šta hoćeš, neki dan si od njega do-
bio pun paket garderobe.
- De, nemoj bogati više o tome.
I tako dan za danom.
Enes kopa tranšeju, a Durgo osmatra.
Ništa se ne prepušta slučaju. U zavojima
uske kozije staze što se zapadnom stra-
nom penje ka jednom od vrhova ovih
brda, izgubi se pionirsko odjeljenje i
odnese sa sobom pipalice i škripu prti-
ne.
Četnički sijač smrti sa jedne kote ne
ušućuje, a jedan vrlo grlat četnik dovi-
kuje nam:
- Gdje ćeš balijo, ovo je Srbija.
- Čuj Srbija, čudi se Sakib, iako zna da
ovakve i slične provokacije nisu novina,
ali uvijek ga iznerviraju.
- Heheeeeej četo, vik'o si to isto i sa
Vijenca, i sa Bradinja, i sa Glavice, de
vikni još jednom matere ti, zaprijeti
Sakib.
NASLIJEĐE Broj 29 svibanj/maj 2018.
Kod rovova, ispred Čedine kuće ve-
zan je ker. Lud sto posto. On laje i na
mjesečinu, a poslije svakog njegovog
laveža zalaje i osamdesetčetvorka - i
ona po mjesečini vrlo često. Daleko iza
naših leđa su oslobođena sela: Džine,
Nišani, Ribnica, Mujići, Brezovača, Spa-
sojevići. Kiseli zadah vlažne žbuke, miris
paljevine, zarasli šljivici, ruševine, trago-
vi četničkih zločina na sve strane.
Daleko iza naših leđa ostala je usamlje-
na osmatračnica UNPROFOR-a. Ispred
nas otvorila se Vozuća. Plodno prošire-
nje s lijeve i desne strane Krivaje, koje,
kao da je laktovima razmaklo okolna
brda, da se i Krivaja, dotle ukliještena
strmim, kamenitim liticama, malo razba-
škari, a i da se nađe dovoljno mjesta za
šljivike i avlije na poljima s obje strane
rijeke.
Krivaja jednako huči i krivuda, nju još
niko nije zaustavio niti joj promijenio
tok. Asfaltnom džadom što desnom
obalom oponaša njen tok već tri godine
ne protiče niko osim lokalnih srpskih
bandi i to samo na potezu od Stoga do
novoizgrađene džamije u Vozućoj i dalje
ka Kalajšima. Tamo na južnim padinama
Kablovca i sve ovamo do krša, suncem
obasjana i kišom od Boga oplakana šute
naša spaljena ognjišta. Šute, trpe i k'o
slivićka džamija prkose.
Devet stotina četrdeset i pet dana
četnička čizma blati Vozuću. Devet
stotina četrdeset i pet dana ja gledam
svoju kuću i hašlamu kraj hudžere i
listam stranice, nekim nepovratnim dje-
tinjstvom ispisane knjige. Eno vidim
rahmetli babu kako sa Glavice, u nara-
mku nosi japiju za klasovnjake. Mladu,
sočnu žestikovinu on će iscijepati, a
onda isavijati i oplesti prvoklasne sepete
– kažu da su njegovi i bolji i jeftiniji od
Hasanovih. Hasanovi senekako izguzičili,
a i pod im je hafifan, govorili bi kupci.
Nekoliko komada uspio je babo prodati i
vlašadiji u Kalajše, Milošu i Mitru. Bijaše
to u ona vremena kad je miris bajra-
mske halve opijao vozućku kotlinu sve
tamo do vrhova Krsta, Žednog vrha,
Lokvi, pa i dalje prema Djedovcu. Moj
otac, rahmet mu duši, bolešljiva, krhka
starina zaklan je rukom istog onog
Miloša što je od nas kupio sepete i
kusao naninu baklavu i nutmu. Sad mi
Milošev sin Jasenko psuje majku balijsku
i viče: - gdje ćeš balijo, ovo je Srbija, a ja
kopam tranšeju, u masnu novinu mo-
tam prašnjavi domaći duhan i jedem
grah, na nekom brdu što je tebi plave-
tnilo i daljina, njemu je odjednom Srbija,
a meni je oduvijek Bosna.
Na lijevoj obali u udobnim naslonja-
čama padina onih istih Krstova, Lokava i
Žednih vrhova, u Miljevićima i Pedrazi-
ma baškare se prage, patovi, flakovi i
slična gvožđurija što se artiljerijom zove
i sa bezbjednog odstojanja hlupaju po
našim kućama u Slivićima i Osječanima
kao poštar pečatom po pošiljci i tako
ovjeravaju zločine. Neka. Sabur.
Ako ih nemamo čime gađati sa četiri
kilometra, primaknućemo se na dva, a
ako ne možemo ni tada, eto nas pravo
na tenkove.
I general Hoš je govorio svojim vojni-
cima: - Ako ti je mač kratak, ti priđi bli-
že.
U novinama piše: - Vozuća je važna
četnicima. Oslobađanjem Vozuće spojila
bi se dva najjača korpusa Armije Bosa-
nske. Asfaltna komunikacija kroz Vozu-
ću spojila bi dva najrazvijenija kantona.
Vozuća ima ogroman vojni, politički i
ekonomski značaj za Bosnu i Hercego-
vinu. Ne sumnjam ja da je to tačno, al'
kud se svi ti interesi prelomiše preko
moje sirote ošeperane kuće. Hajd' razu-
mijem ja to „vojni“, razumijem donekle i
„ekonomski“ značaj, ali ovo politički ne
mogu da razumijem.
Sigurno je jedno, - ako se ja živ i zdrav
ne vratim na svoje ognjište i pod svoju
hašlamu kraj hudžere, vratiće se moj sin
Hamza. Njemu će tek u maju biti pune
dvije godine, već zna da je general
Dudaković komandant Petog korpusa
naše Armije, a babo mu je već opleo
sepetić žestikom sa Glavice. Nije ona-
kav, k'o što ga je moj, rahmetli otac
umio isplesti, ali je dobar i prodavaćemo
sepete, opet, Hamza i ja vlašadiji u Kala-
jšima. Mi nećemo zaboraviti našeg dje-
du i babu, ali hoćemo oprostiti.
Devet stotina četrdeset i peti dan u
rovu protekao je mirno uz povremene
provokacije srpskog agresora iz pješadi-
jskog naoružanja, stoji u izvještaju za
radio i televiziju sa našega ratišta. Usred
tog djelovanja, moj je drug Kiklop, mlad
golobrad momak, najbolji izviđač, zija-
nio nogu nagazivši na neprijateljsko mi-
nsko polje. Kad ga je Haso upitao: - Boli
li te Kiklope? Kiklop je jedva prigušivši
plač, drhtavo prozborio:
- Ne boli me rana Haso, boli me što
mlad ostadoh bez noge.
str. 5
Na jednom brdu što je tebi plavetnilo
i daljina, njemu je odjednom Srbija, a
meni je oduvijek Bosna.
Safet BERBIĆ
VIDOVICE
Dan je bio srijeda, 21. 10. 1992. godine,
03:00 sati ujutro kada smo dobili
zapovijed da se ustanemo i da se spre-
mimo pod punu ratnu spremu. Nije to
bilo ništa novo niti nepoznato jer dan
prije naši su krenuli u konačno osloba-
đanje hrvatskog sela Vidovice i tog dana
su teškom mukom došli od četničkih
crta obrane, a na nekim dijelovima i ušli
u nju. Još večer prije pokreta naš
zapovjednik Bizi nam je predočio da
ćemo sutra mi morati odraditi glavni
posao tj. što je moguće tiše ući u selo
iza četničkih linija i njima s leđa skinuti
neke bunkere da bi oslobodili put i
očistili ulaz tenkovima u selo. Dok nam
je to govorio slušao sam njegove riječi
kao u nekom polu snu, ali sam svaku
čuo. Dobro se sjećam kada nam je rekao
nemojte žaliti kuće one su i onako
porušene i opljačkane bolje da ih mi
srušimo nego da među njima izginemo.
Hodajte polako u tišini ako je moguće
jer iz svakog ćoška možda vreba neki
četnik. Na kraju je dodao da u akciju idu
samo oni koji to žele, naravno nitko nije
ostao u bazi.
Nakon opremanja sastanak je bio u
zapovjedništvu IV bojne u Orašju odakle
smo trebali krenuti put sela Gajevi, gdje
ćemo ostaviti vozila i dalje prema Vido-
vicama ići pješice. Put prema Gajevima
je prošao nevjerojatno brzo, a kada smo
tamo stigli pucala je zora, ona tipična
posavska jesenja zora puna vlage i još je
padala neka kišica koja nije bila jaka ,ali
toliko je bila uporna, sitna i hladna da
sam imao osjećaj da mi se iglice zaba-
daju u svaki dio tijela koji nije bio pokri-
ven. Ne samo da je kvasila nas, veći pro-
blem je bio što je kvasila oružje jer mi
smo bili protuoklopnjaci i nosili smo
OSE, a one su jako osjetljive na vlagu. Ja
sam uvijek više vjerovao mehanici tako
da sam kao i svaki drugi put ponio svoju
„Rusku trubu“ ili ti stručno RPG-7.
NASLIJEĐE Broj 29 svibanj/maj 2018. str. 6

U Gajevima primamo zadnje upute naše dečke iz IV bojne. Izgledali su neka- i ja, a sa mnom u dvorištu jedne stare
zapovjednika, još se donaoružavamo ru- ko izgubljeno, valjda zbog neprospavane kuće ostaju još i Tayson, Pepo, Đole i
čnim bombama, a kao znak raspozna- noći koju su proveli u selu, a nisu imali Semko. Tayson i Pepo su moji dečki s
vanja u selu dogovoreno je da nosimo nikakve pouzdane informacija što drže kojima sam prošao sve akcije u ratu, dok
žute trake i to strogo vezane oko glave. naši, a što četnici. Bizi ih je odmah je Đole nekako upao među nas jer je
Jednom smo, jednom drugom prilikom, smirio, išlo mu je to od ruke, a bio je i meni nosio dodatna punjena za RPG.
naletjeli na četnike koji su kao i im imali autoritet u brigadi, kao i mi ostali jer Semko je jedan od momaka iz IV bojne
crvene trake oko ruku i eto ti vraga i ljudi se nisi brinuli kada smo mi bili koji je krenuo s nama. Nekoliko mjeseci
teških pitanja koji ste vi, a koji ste vi, ali blizu, tako da su neki izrazili želju da poslije te akcije Semko je poginuo, ali to
kada su se spazile oznake onda je krenu s nama. Poveli smo ih četvoricu, je druga priča.
nastala frka i rokanje. Zbog svega toga jer nas objektivno nije više niti trebalo,
Dvorište u kojem smo ostali bilo je
trake smo nosili oko glava. Razmijenili samo bi bilo previše mesa za četnike.
ograđeno metalnom ogradom od ceste,
smo još po koji pogled ohrabrenja, a
Akcija je mogla početi i napokon je uz koju je paralelno bila složena neka-
meni je u oči upao moj prijatelj Goci koji
nestala ona napetost iščekivanja. Ušli kva stara cigla. U dvorištu je bila kuća i
je po licu i rukama sav bio namazan
smo u selo tiho krećući se od kuće do to stara bar 60-70 godina, ožbukana
maskirnim bojama. Upitao sam ga tada
kuće i provjeravajući da li je sigurno, te blatom i uzidana zemljanom ciglom, dok
za čega će mu boje idemo u selo, a ne u
sve to znakovima javljali drugima i tako je krov bio pokriven starim crijepom
šumu. Još mi u ušima zvone riječi koje je
jednu za drugom. Pogledao sam oko „biberom“, toliko trošnim da ga niti
izgovorio: „Neka četnici misle da na njih
sebe i imao sam što i vidjeti. Vidovice su četnici nisu htjeli ukrasti, a naspram nje
idu ljudi, a ne djeca“. Kada se sada
bile tipično posavsko hrvatsko selo koje na drugom kraju nalazila se mala dvo-
sjetim tih riječi skupi mi se u grlu, pa i
je palo pod četničku okupaciju. Sve je rišna zgrada sa dvije male sobe i dva
jesmo bili djeca on je imao tek 17, a ja
bilo opljačkano, kuće nisu spaljene osim ulaza okrenuta prema dvorištu. Na
samo baš napunio 20 i mi idemo u rat,
nekoliko, nego pokradene i zjapile su ulazu u dvorište, u kanalu, ležao je još
kao na nogometno igralište, a ipak po-
stravično prazno, a dvorišta su bila jedan mrtvi četnik, koji je vjerojatno
tpuno svjesni da gubitak na tom igra-
toliko zarasla u travu da su one manje stradao dan prije, ali su ga njegovi
lištu znači smrt prijatelja i suborca.
kuće, još ako nisu imale krov samo ostavili. Dok smo hvatali zaklone i
Danas znam da smo zakinuti za jedno
provirivale iz šikare kao da se stide što raspoređivali se tako da se što bolje
vrijeme koje nam nitko ne može nado-
smo ih takve zatekli. Ako postoji grad postavimo, za trenutak Pepo i ja smo
knaditi, a to je ono vrijeme koje dečki, u
duhova ovo je definitivno bilo selo zastali i pogledali mrtvaca. Tako gleda-
nekim drugim zemljama gdje nama rata,
duhova. Imao sam osjećaj da one pra- jući ga otelo mi se: „Lijep neki momak“,
provode najluđe dane i noći, prave tulu-
zne kuće zovu u pomoć, ali za razliku od na što je Pepo mrtvo hladno samo do-
me i ganjaju djevojke. Mi smo to vrije-
drugih poziva ovaj je bio poziv upućen dao „ Još je ljepši zato što je mrtav“.
me potrošili na rat, na obranu svega
sablasnom tišinom koja se mogla zagri- Samo smo razmijenili poglede ali smo
svetoga i svega do čega nam je stalo.
sti. Nije bilo niti pasa lutalica kako bi znali što nam je u glavi, a to je bilo da mi
Nije mi bilo žao ni tada nije mi žao niti
pokretom razbili taj osjećaj praznine. jedan drugoga nikada nećemo ovako
sada, a sutra ako bi trebalo išao bih
Imao sam dojam da sama Smrt hoda ostaviti kao staro deblo, pa kolikogod to
opet.
između onih kuća. koštalo.
Sve je bilo spremno i krenuli smo
Najednom Bizi daje znak da se stane Prvih nekoliko minuta bilo je sve
prema Vidovicama, ali zbog tajnosti išli
jer je vidio da iz jednog dvorišta viri mirno i mi smo samo provirivali iz svojih
smo kanalima za odvodnjavanje. Kako je
topovska cijev, ali smjer u koji je bila busija, a onda se počela čuti pucnjava i
ona kiša padala skoro cijelu noć kanali
uperena nije imao smisla. Kada smo se eksplozije iz pravca u kojem su naši
su se napunili vodom do te razine da se
došuljali bliže ugledali smo da je top nastavili prema bunkerima. Znali smo da
nije moglo ići kroz njih nego smo morali
prikačen za kamion koji je pak bio pun to znači da je počelo ostvarenje pravog
hodati sa strane kroz blato ili preko
streljiva za njega. Za upravljačem kami- našeg cilja i dolaska u selo, ali smo tako-
nekih dijelova gdje je bila trava, ali od
ona sjedio je mrtav četnik, koji baš nije đer znali da naš boravak u njemu više
one kiše je bila toliko klizava da sam više
imao sreće. Bio je pogođen s prednje nije tajna i da će četnici sada poslati
volio blato. I što reći, pod punom rat-
strane kroz vjetrobran i to raketom od pojačanje na te bunkere. To pojačanje
nom spremom, mokri od kiše, po tak-
RPG-a-7 u glavu, ali nevjerojatno je to moralo je naići baš na nas jer smo mi
vom putu nekih 1,5 kilometara. Ubilo
što raketa nije eksplodirala nego mu je čuvali jedinu prilaznu cestu. Bili smo u
me to šunjanje da sam dobivao želju da
samo odnijela pola glave pa je tako pravu, nakon samo nekoliko minuta
izađem van pa neka se desi što se desi,
ostao sjediti s rukama na upravljaču ka- začuli smo tenk kako se pali i turira
ali naravno da nisam mogao nego sam
miona. Nije bilo vremena za razgledanje negdje oko centra sela koji je bio uda-
kao i ostali, koji su se vjerojatno osjećali
moralo se dalje prema izlazu iz sela i ljen nekih 500 metara cestom od nas.
isto kao i ja, nastavljao hodati dalje u
prema bunkerima koje smo trebali Kroz glavu mi je prošla samo pomisao,
što je moguće većoj tišini. Nakon svega
skinuti, pa smo ponovno u istoj forma- idemo ponovo, jer nije mi bilo niti prvi,
ipak smo došli od prvih kuća sela i tad
ciji i na isti način nastavili kretanje. Tije- a vjerovao sam niti zadnji put da se
smo se polagano u parovima počeli pre-
kom prolaza kroz selo ostavljali smo sukobljavam s tenkovima. Čuli smo kako
bacivati do jedne kuće koja je bila malo
odstupnicu da nam četnici ne bi zašli za kreće a buka motor je bila sve jača i jača
odvojena od sela, a za koju smo znali da
leđa, a i da bi osigurali prostor koji smo što je značilo samo jedno, ide k nama,
je drže naši. I točno je bilo, tu smo sreli
već pročešljali. Na jednoj takvoj ostajem melje asfalt.
NASLIJEĐE Broj 29 svibanj/maj 2018.
Zveket tenkovskih gusjenica na asfa-
ltu je stvarno jezovit i tjera adrenalin u
tijelo. Nije bilo panike, samo onoliko
straha koliko je dovoljno da te drži na
oprezu, ali to nije važilo za sve. Đole se
odjednom ustaje i bez ikakvog povoda
dolazi do mene i govori mi da on odlazi
pozvati pojačanje. Kakvo crno pojača-
nje, mi smo odstupnica oni rade svoj dio
mi moramo svoj, ali prije nego sam išta
uspio reći Đole se odaljio u pravcu bun-
kera. Nije mi smetalo što je otišao, ako
se plaši neka ide, ali prije nego sam ga
zaustavio odnio mi je sva dodatna pu-
njenja za RPG i ja sam ostao samo sa
onim jednim kojeg sam sam donio. Imao
je Pepo osu, ali je bila mokra i nije bilo
sigurno da će biti upotrebljiva. Moje
razmišljanje prekinuo je prvi rafal upu-
ćen prema nama. Nije to bio običan
rafal nego nešto dugačko nešto što te
prikiva za zemlju i zaklon. Meci su frštali
svuda oko nas, a najviše su bili konce-
ntrirani na složenu ciglu iza koje smo bili
Pepo i ja. Odmah nakon rafala uslijedila
je jaka eksplozija, a bila je to tenkovska
granata ispaljena onako na cestu bez
većeg nišanjenja. Nišanjenje nije niti
bilo potrebno jer nas je tenk gađao sa
nekih 70-80 metara, a nakon ispaljenja
odmah se povlačio i pokrivao 20 milime-
tarskim PAM-om. Na njega bi se pono-
vno nadovezao onaj dugi rafal, tako da
nismo mogli niti oka otvoriti. Sve to se
ponavljalo nekoliko puta. Iako smo mi
pokušali uzvratiti vatru naši pokušaji su
samo davali do znanja četnicima da ih tu
čekamo. Pravo gadno je postalo kada je
u dvorište doletjelo nekoliko ručnih bo-
mbi. Nekako smo se dohvatili zaklona,
ali ja sam i dalje ostao u klečećem polo-
žaju iz one cigle s RPG-om na ramenu,
čekao sam tenk. Klečeći tako najednom
sam osjetio jak udar u desnu stranu
prsa. Ništa mi nije bilo jasno, znam da
me je nešto udarilo, ali nije bilo rupe na
odori nije bilo krvi nije bilo bola. Nisam
imao vremena razmišljati o tome što se
desilo zato što nas je poklopio ponovno
onaj dugi rafal. Dok je rafal trajao Pepo
je pokušao uzvratiti vatru, ali se odje-
dnom srušio na zemlju i samo kroz zube
prostenjao: „Noga, noga“. Okrenuo sam
se i nekako u nevjerici ga pogledao, ali
sam se brzo pribrao i iz njegovih hlača
izvadio prvi zavoj da ga previjem. Sve to
je vidio i Tayson i odmah onako pod
svom silinom vatre dotrčao do nas te je
preuzeo zavoj od mene i nastavio previ-
jati Pepinu nogu. Znao sam da im mo-
ram nabaviti malo vremena da previju
nogu, pa sam odlučio promijeniti polo-
žaj jer iza cigle se nije baš imalo nekog
pregleda. Uspio sam pretrčati nekih 10
metara i doći do male dvorišne zgrade i
zakloniti se iza nje. Kada sam krenuo da
provirim i zapucam, kako bih pokrio
Taysona i Pepu, osjetio sam da mi je
nešto udarilo u pušku da mi je skoro
ispala iz ruku. Na okviru puške ugledao
sam veliku rupu od metka koji je pro-
letio kroz njega, ali opet nemam vre-
mena za razmišljanje nego mijenjam
drugi i počinjem pucati. Taman kada
sam ispraznio jedan i htio promijeniti
drugi ugledao sam ručnu bombu zaje-
dno s kašikom koja pada pored mene.
Tada sam reagirao čisto instinktivno i
nekako uspio uletjeti na jedna od vrata
zgrade. Nisam ništa osjetio, ali kasnije u
bolnici su nabrojali 15 mjesta po cijeloj
desnoj strani gdje me je dohvatila
sačma od bombe. Odlučio sam se vratiti
iza cigle jer mi je tamo ostao RPG. Tenk
je ponovo rondao, a Tayson je nekako,
sam Bog zna kako, odvukao Pepu iza
kuće gdje je bio na nešto sigurnijem
mjestu. U momentu dok sam pretrčavao
natrag do cigle tenk je ponovno opalio
granatu i ponovno je gađao ispred nas u
asfalt. Kada sam se bacio iza cigle na
leđima sam osjetio da mi tkanina dodi-
ruje meso, ali ponovno nije bilo krvi, nije
bilo rupa na odori, ja ih nisam mogao
vidjeti, ali što je najčudnije nije bilo
bola. Nastavlja se rokanje i pucnjava sve
u istim valovima i nakon što je napunio
tenk ponovno kreće na nas. Ovaj put
sam spreman i čekam ga, ali kako god
pogledam vidim ga samo kroz krošnju
od neke male šljive koja se nalazila u
dvorištu. Imam samo jednu raketu i ta
mora pogoditi, ali to nije moguće kroz
krošnju, moram naći bolju poziciju. Dok
su mi te misli letjele kroz glavu nisam
niti primijetio da je tenk već izašao iza
krivine i da se sprema opaliti. To se i
dogodilo i tada sam osjetio udar u de-
snu nadlakticu. Od udara sam se zanio i
ovaj put je bilo i rupe na odori i krvi i
bola. Samo sam prozborio Taysonu, koji
se vrati do mene: „I ja sam ranjen“. Na
licu sam mu tada vidio da mu mozak
radi 300 na sat i da smišlja kako da nam
izvuče žive glave, ali da ne dozvoli četni-
cima da prođu pored nas. Nakon neko-
liko trenutaka koji su izgledali tako du-
gački progovorio je: „Idemo samo kuću
dalje“. Dok je to izgovarao u dvorište su
pale nekakve dimne bombe i počeo se
dizati jarko crveni dim. Za nekoliko se-
kundi nismo vidjeli ništa i morali smo
uraditi kako je Tayson predložio. Nekako
su Pepu i mene on i Semko prebacili
str. 7
preko tarabe pa smo se našli u
susjednom dvorištu. Na našu sreću tu su
bila još naša dvojica Bula i Goci koji su
odmah pritekli u pomoć. Dok mi je
previjao ranu Tayson me je pitao dali
sam sposoban hodati, na što sam odgo-
vorio potvrdno klimanjem glave. „Do-
bro“, rekao je, „idi prema izlazu, naši su
već trebali skinuti te bunkere i ako ima
netko da nam može pomoći dovedi ga
ovamo, a do tada mi ćemo ih držati
odavde.“ Bez riječi sam krenuo kuda me
je poslao, ali već nakon stotinjak metra
naišao sam na Bizija i sve ostale kako se
vraćaju ka centru i našim položajima.
Stao je pred mene i pitao me što se
događa na odstupnici. Na brzinu sam
mu ispričao što se dogodilo, tko je
ranjen i koje su snage neprijatelja, na-
kon čega me je poslao da se izvlačim i
da će oni dalje rješavati.
Izlazak iz sela je posebna priča jer
smo morali izaći pješice pošto sanitet
nije htio doći po nas u selo, zbog minira-
nog puta, a prije njih su tim putem pro-
šli naši tenkovi. Uglavnom noge su me
još dobro služile, ali problem je bio Pepo
koji je jako krvario, a nije mogao niti
hodati. Njega su neka dva momka nosila
dobrih 500-600 metara do naše crte
obrane gdje su dobili nosila. Kada smo
stigli na našu crtu natovarili su nas u
vozilo kuhinje, ali je bilo, kako se kod
nas kaže, blato do usta , a vozilo je bilo
obično civilno pa nije moglo niti kre-
nuti. Na svu sreću tu se našlo sanitetsko
vozilo 111. riječke brigade, čiji su se
momci upravo pripremali da uđu u
Vidovice i nastave s daljnjim čišćenjem
sela, pa su nas na kraju natovarili u nje-
ga.
Nakon što nas je liječnik skrpao i
smjestio u krevete, došao je do mene i
rekao: „Momče imaš više sreće nego pa-
meti. Jesi li ti svjestan da sam na tebi
izbrojao 17 gelera od ručne bombe od
kojih je samo jedan uletio u pluća, jedna
rana na desnoj nadlaktici iz koje je
izvađen geler, ali nije ti bila oštećena
kost i još dvije rasjekotine na leđima
vjerojatno također od gelera.“
Te večeri u bolnici nas je posjetio i
zapovjednik Bizi, pozdravio nas, pitao za
stanje i priopćio nam radosnu vijest da
je hrvatsko selo Vidovice ponovno u na-
šim rukama u cijelosti.
Dražen KOBAŠ - STRŠ
NASLIJEĐE Broj29 svibanj/maj 2018.
POEZIJA
ZVANJE MOJE
Kad jednom vr'jeme dođe,
da k dragome pođem Bogu,
i kad dahnem zadnji puta
na samrtnom teškom logu,
čela moga neće resit
v'jenac lišća lovorova,
nit će povjest za moj spomen
trošit svojih zlatnih slova.
Uminut ću ko što minu
milijuni ljudstva mnogi
veljem sv'jetu odaljeni
i prezreni i ubogi,
u osami što su teški
ovaj zemski vijek vili,
pa kad umru povjest ne zna,
da su ikad ovdje bili.
U seocu Bog zna kojem
proživjet ću svoje dane:
poslat će me zvanje moje
međ uboge sirotane,
na tom sv'jetu što nemaju
prijatelja nikog svoga,
tek na nebu utočište
sviju b'jednih - dobrog Boga.
I u ime dobrog Boga
ja ću poći k svome stadu,
da ga kao anđel tješim
u njegovu teškom jadu,
da mirisni balzam lijem
u njegove gorke boli:
tješeći ga, zboreći mu,
da i njega Gospod voli.
Prema Bogu raspetome
dizat ću mu suzne oči,
pa će žića teškom stazom
moj bijednik lakše poći.
Zborit ću mu, kako ovdje
život traje kratko doba,
i da pravi tek počinje
s onu stranu hladnog groba.
Ja bogataš neću bit,
u biserju neću sjati
ko sretnici ovog sv'jeta,
pa mu blaga neću dati.
Dušu ću mu dati svoju
i krv vrelu srca svoga
i utjehu, što je pruža
vjera sveta Krista Boga.
Vjero sveta! Ti jedina
u toj našoj suznoj doli
utjeha si milijuna
i u tuzi i u boli.
Gdjegod Tvoje sunce sine,
i kud Tvoja zraka pane,
sušiš suze, vedriš lica,
ublažuješ gorke rane.
U narodu našem jadnom,
gdje je bol i tuga sama,
gdje se živi, gorko živi
ponajviše u suzama,
mnogim, gdje se znojem stvara
ona suha kora ljeba -
pronosit ću vjeru svetu,
ljudskoj boli melem s neba.
Pa će tako hrlit vr'jeme,
i proći će moji dani,
u zemlju ću hladnu leći,
gdje i moji sirotani.
A na grob mi neće stavit
mramornoga spomenika,
tek križ drven, jednostavan -
ko i život svećenika.
***
PJESNIK
Ušao je bl'jed i satrt.
A iz mutnog njeg'vog oka
Zurila je bol ko sablast
Uvrh bezdana dubòka.
Traljama je otrcanim
Oslabljeno krio t'jelo,
Kapi krvi ko rubini
Vjenčale mu l'jepo čelo.
Klecao je, sav se trese
A od ljute neke zime.
Tko si, što si? – Ja sam pjesnik –
Prošapta mi muklo ime.
Otkud ideš? – Prorok Božji
Ja sam htio biti sv'jetu,
Pojuć zemljom nosio sam
Maslinovu granu svetu. –
Pa mi reci, čudni stvore,
Otkud tebi rane ove?
– Mjesto mača što ja nosah
Samo grane maslinove. –
str. 8
A što tebi tuga crna
Gorkom suzom oči zali?
– To u suzi mojoj bl'ješte
Ismijani ideali. –
A tko reče u sv'jet poći
Golubinjoj tvojoj duši?
– Ah ja ljubim – šapnu, pa se
Na tle kao mrtvac sruši.
***
TMURNO I TMASTO JE NEBO
Tmurno i tmasto je nebo.
Oblake crne – ko da su
Ogromnih gavrana krila –
U dalj vitla oluja...
Recite oblaci crni, s koje ste strane došli,
Kud ćete? Kuda vjetar vas tjera,
Na jug ili sjever,
Na koju stranu svijeta?
Recite, oblaci crni! –
Bez misli, bez volje,
Strasti me gone svijetom,
Strasti mojega srca,
Čuvstva mojega srca
Ko vihor goni
Oblak crn...
Nesretno dijete sam svojega doba,
Joba, kojemu strasti otrovaše mozak i
misli,
Oteše volje!
Strasti vitlaju sa mnom
Kako goni oluja
Oblak crn...
Aj, a mogo sam biti oblak,
Blagoslov noseć rođenoj grudi,
Ko rosni oblak za srpanjskog žara,
Što ga izmoli molitva vruća...
Al oblak sam crn
I gdje se nadvijem:
Rodit ću munjom,
Rodit ću gromom,
Rodit ću gradom,
Rodit ću potop –
Ja oblak crn...
***
NASLIJEĐE Broj 29 svibanj/maj 2018.
KOD FILOZOFA
Zalud sam tapko po mraku žarkoga tražeći svjetla,
Duša bje ovita tamom, kao što mračan bje svemir,
Prije nego se prvo iz haosa skalupi sunce,
Srce izjedo mi nemir.
Često sam plakao gorko svojim za proljećem l'jepim,
Tamo u Zagorju dragom, rodna gdje kuća mi stala,
Kad je s nebišta moga makar varava svjetla
Zv'jezda vjere još sjala.
Pa kad zan'jeh se mišlju jednom u prošlosti dane
I sve nehoce suzu za suzom sam plako
Tiho ko jesenje nebo, jedva oćutjeh, kako
Netko rame mi tako.
Preda mnom stajaše žena, l'jepa ko Dalila nekad
Ona puna miline dražesnu ruku mi pruži
Šapnuvši: Mudrost sam sv'jeta, pa me zapita: Sinko,
Za čim srce ti tuži?
Rekoh joj: Svjetlosti hoću! Nekad sam imao svjetla,
Zv'jezda vjere to bješe, ali u bezdan se sruši;
Time mi omrknu svemir, time vječna se rodi
Bol i nemir u duši.
Žena se nasm'ješi lako, k silnoj me povela zgradi.
Uđoh u ogromnu salu, svu same ju katedre pune,
Sa njih uče mudraci, napeto slušaju nauk
Ljudi na milijune.
Mudrost sv'jeta mi šapnu: Tu će te svjetlo obasjat,
Pa me predstavi Kantu, kralju mudrosti svete,
Zatim me povela dalje, da se poklonim prvim
Od filozofske čete.
Rekoh im: Svjetlosti tražim! Rekoh im, kako u duši
Vječna rana me boli, kako me žeže i peče,
Srce kako mi bolno, kako dugo već ne znam
Sm'ješka negdanje sreće.
A u ogromnoj Sali zaglušna nastala buka:
Svak' od mnogo mudraca laskavo k sebi me zvao.
Kome od njih bih iš'o, kod toliko stotina ljudi,
Nisam, sreće mi, znao.
str. 9
Nego se dosjetih onda, sve da ih pohađam redom
Stavljajuć pitanja svoja, slično sablasnoj mòri
Što mi pritištu grudi: Otkud sam, kuda li idem,
Zašto sudba me stvori?
Svakome od njih sam išo pitajuć: Čemu li svemir,
Naša odakle zemlja, i na njoj čemu su ljudi
Uv'jek s očima vlažnim mnogih od krvavih suza,
S boli vječnom u grudi?
Reći nisu mi znali. Moljah ih: dajte mi sunce,
Žarko istine sunce, za njim čeznu mi oči!
Sunca imali nisu, ovit sam ostao dalje
Tamom ponoćne noći.
Bolan tad pođoh do Kanta. Rekoh mu: Čemu sam stvoren
Čemu lutam tom zemljom s tugom i bolima tima?
Kant mi se rugao gorko: Boli te?! Gle, a ja sumnjam,
Da l' te uopće ima? –
Nema me? Čije li onda suze su, štono ih plačem,
Čije li rane i boli, što ih patim u duši? –
B'jesan ostavih salu, vratima lupivši silno,
Htijuć, da c'jela se sruši!
***
NA SLAVONSKOJ CESTI
Sn'jeg je duboki pao poljem i gorama tamnim,
Drvlje se od sn'jega svija. Seljačke kućice zure
Ispod pokrova b'jela. Tiho je slavonsko selo,
Samo širokom cestom gospodske saone jure.
Zvonca srebrna ječe, konjima pjene se usta,
Maha rado bi dali b'jesnom i pomamnom skoku
Divljoj se predavši slasti. Sigurnom rukom ih ravna
Poput carskog ministra kočiš sjedeć na boku.
Vozi svog gospodara, štono je udobno sio
Krznom se ogrnuv skupim negdje sa sjevernog pola.
Voljko je njegovoj duši zrakom se povesti zimskim,
Glednuti slavonsko selo, lica i pogleda hola.
Pravi on je gospodin. Ravna mu nema daleko:
Poput vilinskog stana kuća se njegova koči
Posred kućica niskih, a do dvorova b'jelih
Polja su njegova legla kuda ti dopiru oči.
NASLIJEĐE Broj 29 svibanj/maj 2018. str. 10

Tamo sa granice pruske došo je tražeći hljeba Kud se djenu hram s visina? – bolno rekoh u svom srcu
K nama u Egipat masni, trideset tome je ljeta. Spustiv se sa gora snježnih, al i nada duši sinu,
Našo u obilju svega. Pustog je skupio blaga, Da ću k svome cilju doći, kad se sjetih: E, pa možda
Stostrukim raskošnim cv'jetom ovdje sreća mu cvjeta. S brda veljih premjestiše hram taj sveti u nizinu!

A on žudi još više. O tom je maštati stao, Pa i opet tražit počeh, pa sam mnoga carstva prošo,
Kad li iz polusna slatka vika ga prenula pjana: Kad li posl'je dugog puta nađem se kraj silne bare,
Pjesmu mumljajuć neku, grdeć i psujuć nešto I što vidjeh?! Povrh bare dizala se zgrada neka,
Seljak tetura cestom, ide iz mračnih mehana. A na zgradi vidjeh kao da se zlatna slova žare.

»U stran«! kočijaš viče. Seljak izbulji oči, Stupih bliže, pa sam čito: Ovo hram je umjetnosti.
I kad vidje kog vozi, viknu: Ne ću baš, eto! Hvala Bogu, dođoh cilju, rekoh; tek sam u pameti
B'jesom planu gospodin, prezirno omjeri pjanog, Dugo mozgo, zašto li su baš vrh bare ove silne
Ljutit kočišu kriknu: Udri pijano pseto! A sa snježnih gora onih premjestili hram taj sveti?

Kandžija zviznu u zraku, siknu ko ljutica zmija, Pa uniđoh. Usred hrama dizao se pr'jesto zlatni,
A po sipkome sn'jegu krv se prosula vrela – A na zlatnom tronu tome postavljena bješe žena,
Taj mu je bitanga prvi prodao svoju kuću Simbol svete umjetnosti. Ne vidjeh joj namah lica,
Kad se pred trideset ljeta slavonskog domogo sela. Jer u neki veo čarni sva je bila ovijena.

*** A oko nje klečali su mladi ljudi duge kose

Paleći joj tamjan sveti kao boštvu na oltaru,
Okrajak joj vela ljubeć, košto stara baka ljubi
U HRAMU UMJETNOSTI Ili seljak sliku sveca pobožnom u nekom žaru.

Išao sam širom sv'jeta, hram sam isko umjetnosti Pa kad uzeh kandioce, da joj i ja tamjan palim,
I u ovom hramu svetom mislio sam naći boga; U čas onaj, ne znam kako, veo pade ženi s lica,
Pred ljepotom samo htjedoh koljena da prignem svoja I ja vidjeh – o nebesa! – mjesto djeve nekad čiste
I na čistoj žeravici tamjana da pospem svoga. Tu na tronu postavljena – Venera bje besramnica!

Pa se uspeh na vrhunce, gdje se vječni snijeg blista, Izidor POLJAK

Kud se samo kondor vije, teškom mukom ja sam zašo,
Motrio sam na sve strane, pretraživah sn'ježne gore,
Al za ludu, svetog hrama u visini nisam našo.

Gdje je sada hram taj sveti, kud ga nesta, i bez traga?

Tà ja znadem, da se nekad na snježanoj gori dizo,
Kupola je njegva vitka dirala modrinu neba,
Vrh mu tornja mramorova do bijelih zv'jezda sizo!

A u divnom hramu ovom djevica je bila sveta

Kao jutrom ljiljan poljski svježom rosom umiveni.
Djetinje joj bile oči, oblaka dva snježno-b'jela
Ožarena sjajnim suncem obrazi su bili njeni.

I ta žena djevičanska simbol bje ljepote čiste.

O junacim' rata trojskog njezinu u zagrljaju
Pjevao je Homer sl'jepi; ljubeći joj kosu zlatnu
Crto Dante muke pakla, riso slast u vječnom raju. –
Izidor Poljak (1883-1924)
NASLIJEĐE Broj 29 svibanj/maj 2018. str. 11

STARE STAZE *** NEDODIRNUTA NEBA

Draga klupa. Drvoredi. ovako Nestajemo iz doba presahlog i dalekog

Dio našeg sna. osamljen opori i promukli nadrastajući sebe
Ti dosanja, umirem na raznim stranama gušeći prvi eho davnog dodira mekog
ja još sanjam. u istom trenutku u kome trag naš trne i magnovenje zebe
Anastazija. i snažni me vjetar slama
a škrto sunce spašava Nemilo dok žmirkaju vidokruzi od zlata
Danas novi, tvoji snovi... nadolazećih magluština opalog lišća i smeha što prvi potone
Davne sanjam ja. i gase se obećanja purpurnim jutrima data
Ti proljetna, skoro uporno zapljuskujući svenule zatone
ja jesenim. kad mislim nema me
Anastazija. ili Nije li ovo samo poslednja želja da spasem
na domaku sam smrti okrenuta nam, al večno nedodirnuta neba
Kiša briše trag u lišću, koja ne zna malo umrijeti gde sve u svoju lepu nedoživljenost tka se
ruke išću topli dan. znam umornim ljuljaškama u kojim sna nam treba
U oči se tuga toči, ni jedan od nas
vraća mi se san: koji pokušava sam ***
Draga klupa. Drvoredi. otvoreno
Samobor za sreću sja. gledati SENE
Zagrljeni šeću stazom, u noć
a ne spašava dovoljno sebe Od istine i zala
na zauvek odvojen biti,
stazi Josip PRUDEUS ko nekad topla i mala
ja. u krilo pesme se skriti

*** Pobeći srećna daleko

neispisane duše,
PAK JESEN ZNOVA s radošću divnom nekom
POSAVSKA DUŠA
dok saznanja se ruše.
Jesen vu mene kak beteg navrla. Posavska nas duša spaja,
Se kaj je cvetalo, megla zaprla. u dolini našeg raja, I tako, iz daljine,
Kostanj dozreva. Ježek droben pada, tamo duša naša diše, dati život za zene,
pak mu se poverim: Imel sem je rada. a nas, nas tamo nema više. pa onda, kada sve mine
voleti samo – sene.
Prošla su leta. Zamisli se kad – Na oblaku kad dojezde,
spod cvetnim kostanjem labudovi tu se gnijezde, Envera (Vera) PRIMOŽIĆ
sem gledal je rad. tu nam teče rijeka Sava
tamo nam je naša glava.
Oči kak zorja, kak kmica las…
Dragal joj roke, posluhnul glas.
Ovaj stih joj ja poklanjam,
što me za te Savo veže,
Kostanj je, šumeći, listek z grane spustil, s poštovanjem ja se klanjam,
kak da me pošpotal: Kaj sem se dok mi grudi nešto steže.
prepustil?
Ma bit će nas opet tamo,
Vse kaj je prešlo, nigdar se povrne. čekat ćemo mi polako,
Veter lišće hiće. svi o tebi mi maštamo,
Samo grane črne. zaboravit’ Savu nije lako.

*** Stjepan ĐURČEVIĆ - STIPA

Envera (Vera) Primožić (1958-2016)
NASLIJEĐE Broj 29 svibanj/maj 2018.
NOVE KNJIGE
Mira Šokić,
„Rijekom snova“,
Centar za kulturu Orašje, Orašje 2018.
24. 3. ove godine, u poslijepodnevnim
satima, umrla je posavska pjesnikinja
Mira Šokić. Rođena je u veljači 1950.
godine u Vidovicama. Srednju školu za-
vršila je u Podgorici a jedno vrijeme ra-
dila je u Udruženju distrofičara u Tuzli.
Poeziju je počela pisati u ranoj mladosti,
objavljivala je u raznim biltenima, časo-
pisima, radio emisijama, zbornicima i
antologijama. Prvu samostalnu pjesni-
čku zbirku "Zašto?" objavila je 2003.
godine a nepunih mjesec dana prije ne-
go je zauvijek napustila ovaj svijet iz
tiska joj je izašla druga zbirka pjesama
"Rijekom snova".
Pjesništvo Mire Šokić predstavljeno
je u tradicionalnoj formi stiha, najčešće
katrenima koji imaju ujednačenu metri-
ku i rimu. Prvi ciklus u zbirci „Rijekom
snova“, nazvan „Kada te dodirne Su-
nce“, sadrži impresionističke slike pri-
rode. Pjesme u ovom ciklusu kao da
slave život, i to sam njegov početak,
proljeće, jer pršte slikama livada s
maslačcima, cvijećem, drvećem, rije-
kom, dugom - pravo „zlato iz Edena“,
kako je i naslovljena jedna pjesma.
Pjesme su, uglavnom, pokušaj što vje-
rnijeg preslikavanja prirode, ali ima i
onih s metaforičkim prizvukom, poput
pjesme „Prolaznost“ ili „Slavuj“. Drugi
ciklus, „Čuvaj našu ljubav tananu“, sa-
drži pjesme o ljubavi, vanjštinom tako-
đer impresionističke ali koje nam izme-
đu redova šalju poruke pune snova i
maštanja. Ciklus „Jutro je odmaknulo
zavjesu“ sadrži kontemplativne pjesme i
već u ovom ciklusu se blago osjeća kako
životna gorčina polako nagriza svu onu
ljepotu opjevanu u prethodna dva ciklu-
sa. Vidljiva je čak i promjena same for-
me kojom pjesnikinja piše. Pravilno kle-
sani katreni srastaju u jednu strofu koja
i čini pjesmu. Rima također gubi pravi-
lnost u svome pojavljivanju ali ostaje
unutar taktova ritma. Pjesnikinjin svijet
je poljuljan i ona zapada u ravnodušnost
koja se ogleda u pjesmama ciklusa „Biti
pjena snažnih vala“. Životnim iskustvima
poučena shvaća nemoć čovjeka pred
sudbinom i prepušta joj se, uzdajući se u
više sile, u Boga, kojeg slavi u pjesmama
u ciklusu „Moje kormilo preuzmi“.
Iza Mire Šokić ostalo je još pjesama u
rukopisu. Dio ih se nalazi u pismohrani
Gradske knjižnice Orašje odakle smo i
probrali ovih nekoliko stihova koje, kao
prvotisak, donosimo u nastavku.
M. M.
NOĆ
Bog je noći podario snove
da i ona nešto lijepo ima
kad već nema svjetlosti i sunca,
da uživa makar u snovima.
Podari joj bajnu mjesečinu
i tisuće zlaćanih zvjezdica
vrata neba prema njoj odškrinu
ne okrenu od nje svoga lica.
Darova joj i mir i tišinu
sve umorno u njoj da odmori
k’o da i sam u njoj otpočinu
kao da je baš za sebe stvori.
***
KRIK
Ako mi se ponekad
otme neki krik,
nemojte smatrati
da sam buntovnik.
To i ja u mraku
iskru svjetla tražim,
i udarce života
želim da ublažim.
***
str. 12
NEBO NIJE POGASILO ZVIJEZDE
Nebo nije pogasilo zvijezde,
one i sad divnim sjajem s’jaju,
i svemirom tiho kraj nas jezde,
da nam tamne noći uljepšaju.
Nebo nije pogasilo zvijezde,
još nam one trepere sa svoda
i u našim snovima se gnijezde,
još su one čežnja ljudskog roda.
Nebo nije zvijezde pogasilo,
ni kada su ljudi pogriješili,
nego im je milostivo bilo,
da bi opet ka njemu težili.
***
NAUČI TRPJETI
Nauči šuteći trpjeti,
kad drugog izlaza nema.
Možda ćeš tako uspjeti
prigrlit’ život pun problema.
Nikad se nikom ne žali,
pusti neka to drugi čine.
Možda i njima štošta fali,
i oni piju čašu gorčine.
Nauči šuteći trpjeti,
to samo mudri znaju.
Možda ćeš jednom postati
gospodar svom očaju.
***
ZVONA
Preko pustih sela i polja
dozivaju se zvonici.
Obnovili smo crkve
i kapele,
al’ nedostaju nam vjernici.
Tužno zvone naša zvona,
jer sve manje zvone ona,
na krštenja i vjenčanja,
a sve češće zvone
na zadnja putovanja.
Mira ŠOKIĆ