Sudbini postaje podložan onaj koji deo sebe traži spolja

Voskom Senekinih reči gasim fitilj svojih dana da se po mom liku oblikuje, osušen
današnjicom. U ljušturi što ostaje kad sa sebe vreme pokreta skinem vidim pitanja što
vezu stvaraju: samoodrživosti, samoočuvanosti, samodovoljnosti, potrebe i mogućnosti,
uslova za očuvanje sopstvene ličnosti – uprkos i sa spoljnim svetom. Kako sagledati sebe
u sklopu celine kao zaseban i ceo deo, i koliko se realnost poklapa sa našim subjektivnim
viđenjem nje; kako prepoznati iz kog od ta dva izviru naši strahovi a iz kog opasnost i
koliko oni pak zavise i rastu jedan iz drugog. Šta je ispravna smrt i da li je ona samo
odsustvo života ili nešto sasvim drugo i nepoznato. Kako biti jak i aktivan bez agresije i
kako se izdići nad agresijom mase. Gde je granica između nečinjenja i prihvatanja
neminovnosti, kako ne robovati sebi i drugima i, konačno, kako biti siguran u ispravnost
svog mišljenja da bi se dela s njim uskladila.
Početni su urezi ovo i sad, kao od klinastog ka glasovnom pismu, mi se od začete ka
rođenoj misli krećemo.

Da li je društvo zaista arena u kojoj love ulovljeni, u kome se u poslednjem dželatovom

liku vidi milosrđe i u kom naše postojanje, koje je više od zemlje po kojoj, neumorni,
gazimo a manje od, oblaka pune, giljotine, odmah plenom postaje, nikada sposobno da iz
svog tela iscedi i poslednju kap krvi koja ajkule pobratimljene samim postojanjem
privlači.
Utrobu će nam po prašini prosuti da se sa onom u njihovim venama spoji.

U akvarijumu ovom mi usta ne smemo otvoriti da nam ribice šarene iz pluća ne istrgnu i
da se ona ista sa vodom, po poslednji put, ne sliju. Na suvom sami ne možemo jer voda
života, koja će u isto, samo kasnije, vreme predstavljati našu smrt, uslov je za naše
kretanje a njen uslov podeljenost je sa drugima.

Kako ostati belutak na šljunku i kako biti siguran da deo tog produkta mrtvog mora i
sami nismo? Moru se potčiniti moraš da te oblikuje, vremenu se povinovati, a potom
unutar svoje sfere pronaći snagu da je imenom svoje volje nazoveš. Nikada odvojen,
nikada podeljen.

Ljubav mora i jedino može biti emanentna.

Samo onda kada se naizgled podelimo a svoje uvećanje ne uvidimo iz istog razloga zbog
kojeg ljudi na Trafalgar skveru Englesku ne vide, to ćemo smeti njom nazvati.
Mi ne smemo odustati od prožimanja koje prijateljstvo predstavlja zbog straha da ćemo u
trenutku – naizgled neminovnog, razdvajanja taj nesagledivi deo sebe nepovratno
izgubiti.
Prijateljstvo postoji zbog nove jednine u množini, ne obrnuto.

Mi se sa vazduhom i moramo spojiti da bismo tečnost za ogledalo svoje duše dobili.

Omnia mea mecum porto. Mea se gradi, mecum porto bi morala biti nepodnošljiva
težina postojanja daleko od spona koje smo svojim strahom presekli. Omnia najlakše
postane nihil.

Telo kao grobnica duše katkad je, čini mi se, fraza kojoj je permutacija potrebna da bi se
istina rodila. Mi bismo duh voleli da odvojimo od tela jer prvo je apeiron a drugo u tlu
ispod sebe odraz kraja svog početka vidi. Prah si i u prah ćeš se pretvoriti.
Autarhija duše, empirija kazuje, nije moguća kao ni samovolja tela.
Duh je onaj koji prerasta ali mora imati šta.

Da li je a priori sposobnost da osećamo strah, a a posteriori naša mapa uma po kojoj

lavirinte za beg od njega bezimenog sobom crtamo ne uviđajući da što dalje idemo od
izvora to je reka duža?
Bezimeni strah u sebi sadrži sva imena istovremeno i to je ono što mu veličinu pruža.
Strahota mraka je što zgrabi kada samo on postoji i to u zarobljenu večnost pretvori.

Ne treba ni kontrafobično juriti u sve manjim krugovima za svojim krajem dok se u

centru vira ne udavimo.

Drugi ljudi su ogledala ali odraz samo naše oči vide.

Da li iluziju da je teret veći od naših šaka stvaramo kada ga iz njih ispustimo ili zato što
ga u njih ni uzeli nismo?

Smrt kao odsustvo nas odsustvo je straha što iz života raste. Ona nam donosi slobodu na
dva načina: ili nam uništava svest ili nas oslobađa same sebe oslobodivši nas života
svojim poslednjim zalogajem.
„Svaki čas ranjava. Poslednji ubija.“

Repeticija života samo je privid okvira koji letimičan pogled na uopštenu stvarnost pruža
dok se đavo redundancije krije u našoj nesposonosti da bojama svog vida njega
popunimo.

I kad ga zdrobim, vosak u komadićima sačuva otisak mojih prstiju, da se nikad ne

razdvoje stvaralac i delo, dželat i žrtva, lik i odraz.

Anja Sinadinović IV-6