AVANTURE ERASTA FANDORINA

AZAZEL
TURSKI GAMBIT
LEVIJATAN
AHILEJEVA SMRT
POSEBNI ZADACI
-Žandar pik
-Dekorater
DRŽAVNI SAVETNIK
KRUNISANjE
LjUBAVNICI SMRTI
DIJAMANTSKE KOČIJE
 BORIS AKUNjIN

Levijatan
roman

S ruskog prevela
Sonja Bojić

Naslov originala:
Boris Akunin LEVIAFAN
 Izvodi iz crne fascikle komesara Goša

Zapisnik sa uviñaja na mestu zločina, izvršenog 15.

marta 1878. godine uveče, u vili lorda Litlbija u Ri de
Grenel (sedmi arondisman grada Pariza)
[Fragment]

.. .Iz nepoznatih razloga sva posluga nalazila se u

bifeu, smeštenom u prizemlju vile, levo od predvorja
(prostorija 3 na shemi 1). Tačan raspored mrtvih tela
dat je na shemi 4.
Legenda:
Br. 1 - telo majordoma Etjena Delarija, 48 godina,
Br. 2 - telo upraviteljke kuće Lore Bernar, 54 godine,
Br. 3 - telo ličnog lordovog lakeja Marsela Prua, 28
godina,
Br. 4 - telo majordomovog sina Lika Delarija, 11 godina,
Br. 5 - telo sobarice Arlet Foš, 19 godina,
Br. 6 - telo upraviteljkine unuke An Mari Bernar, 6
godina,
Br. 7 - telo čuvara Žana Lesaža, 42 godine, koji je
preminuo u bolnici Sen-Lazar 16. marta ujutro, ne
dolazeći svesti,
Br. 8 - telo čuvara Patrika Trua-Bra, 29 godina,
Br. 9 - telo vratara Žana Karpantjea, 40 godina.
Tela označena brojevima od1 do 6 nalazila su se u
sedećem položaju oko velikog kuhinjskog stola, pri
čemu su se br. 1 doZ ukočila glava oborenih na
prekršteneruke, br. 4 srukom podmetnutom pod obraz,
br. 5 zavaljeno na naslon stolice, a br. 6 sedi u krilu br.
2. Lica br. 1 do 6 su mirna, bez i najmanjeg znaka
straha ili patnje. U isto vreme, brojevi 7-9, kao što se
vidi na shemi, leže dalje od stola. Br. 7 drži u ruci
zviždaljku, a niko od suseda nije prošle noći čuo
zviždanje. Na licima tela br. 8 ibr.9 zaleñen je izraz
užasa ili, u najmanju ruku, krajnjeg zaprepašćenja
(fotografski snimci će biti Dostavljeni do sutra ujutro).
Nema tragova borbe. Prilikom uviñaja na licu mesta
povrede na telima nisu nañene. Uzrok smrti je
nemoguće odrediti bez obdukcije. Sudski lekar metr
Bernem je, po ukočenosti tela, ustanovioda je smrt
nastupila u različita vremena, izmeñu 10 časova uveče
(br. 6) i 6 časova ujutro, a br. 7 je, kao što je već
rečeno, preminuo kasnije, u bolnici. Ne čekajući
rezultate medicinske ekspertize usuñujem seda
pretpostavim da su sve žrtve bile izložene veoma jakom
otrovu sa brzim uspavljujućim dejstvom, a vreme
prestanka rada srca zavisilo je ili od dobijene doze
otrova, ili od fizičke snage svakog od otrovanih.
Ulazna vrata vile bila su zatvorena, ali ne i
zaključana. Meñutim, na prozoru zimske bašte (tačka 8
na shemi 1) postoje očiti tragovi obijanja: staklo je
razbijeno, ispod prozora, na uskom pojasu rastresite
zemlje vidi se nejasan trag muške cipele sa ñonom,
dužine 26 centimetara, špicaste i sa potkovanom
štiklom (fotografski snimci biće priloženi). Zločinac se u
kuću uvukao verovatno kroz vrt, i to nakon što je
posluga bila otpuštena i utonula u san - u suprotnom,
sluge bi neminovno čule zvuk razbijenog stakla. Ipak,
nije jasno zašto je zločincu, kad su sluge
onesposobljene, bilo potrebno da se provlači kroz vrt -
ta, mogao je da iz bifea mirno uñe u kuću. Dakle,
zločinac se iz zimske bašte popeo na prvi sprat, gde se
nalaze lične odaje lorda Litlbija (vidi shemu 2). Kao što
se vidi na shemi, u levom krilu prvog sprata su svega
dve prostorije: salon, u kome je smeštena kolekcija
indijskih rariteta, i odmah pokraj salona domaćinova
spavaća soba. Telo lorda Litlbija je na shemi 2 označeno
brojem 10 (obrati pažnju na crtež kontura tela). Lord
Litlbi odevenje u kućnu jaknu i suknene pantalone,
desno stopalo mu je obmotano debelim slojem zavoja.
Na osnovu pregleda tela tokom uviñaja, smrt je
nastupila usled neobično jakog udarca zadatog teškim
duguljastim predmetom u predelu temena. Udarac je
nanesen spreda. Tepih je u krugu od nekoliko metara
isprskan krvlju i moždanom masom. Krvlju je isprskana
i staklena vitrina u kojoj se, sudeći prema pločici,
nalazila statueta indijskog boga Šive (natpis na pločici:
„Bangalor, II polovina XVII v., zlato“). Kao podloga za
nestalu statuetu služile su slikane indijske marame, od
kojih jedna takoñe nedostaje.
Iz izveštaja doktora Bernema o rezultatima
patološko-anatomskog pregleda tela dopremljenih iz Ri
de Grenel

…Meñutim, dok je uzrok smrti lorda Litlbija (leš br.

10) jasan, (neobičnom se ovde može smatrati samo
snaga udarca, jer je lobanja razmrskana na sedam
fragmenata), što se tiče brojeva 1 do 9 - opšta slika bila
je manje očigledna i zahtevala je ne samo obdukciju,
nego i hemijsko-laboratorijska ispitivanja. Zadatak je
unekoliko olakšala činjenica da je Ž. Lesaž (br. 7) u
momentu uviñaja još bio živ i, prema nekim karakteris-
tičnim znacima (sužene zenice, usporeno disanje,
hladna lepljiva koža, crvenilo usana i ušnih resica),
moglo se pretpostaviti trovanje morfijumom. Nažalost,
tokom uviñaja polazili smo od, reklo bi se, očigledne
verzije peroralnog uzimanja otrova i zato smo pažljivo
pregledali samo usnu šupljinu i ždrelo žrtava. Pošto
nismo otkrili nikakve patološke promene, ekspertiza se
našla u ćorsokaku. Tek prilikom pregleda u mrtvačnici,
kod svakog od devet pokojnika otkriven je jedva
primetan trag injekcije na unutrašnjem pregibu levog
lakta. Mada ovo prevazilazi oblast moje kompetencije,
dopuštam sebi da sa prilično velikom dozom sigurnosti
pretpostavim da je ubode načinilo lice sa velikim
iskustvom u sličnim radnjama. Na taj zaključak navele
su me dve okolnosti: 1) injekcije su date veoma
precizno, ni kod koga od pregledanih nije ostao
hematom vidljiv golim okom; 2) normalno vreme pada u
stanje narkotičkog sna iznosi tri minuta, a to znači da
je svih devet uboda načinjeno upravo u navedenom
intervalu. Ili je bilo nekoliko izvršilaca (što je malo
verovatno), ili jedan ali sa odista iznenañujućom
veštinom - čak i ako se pretpostavi da je unapred
pripremio po jedan špric za svakoga. Ipak, teško je
zamisliti da će čovek pri zdravoj pameti poturiti ruku
radi uboda ako je posle te injekcije neko na njegove oči
već izgubio svest. Doduše, moj asistent, metr Žoli,
smatra da su se svi ovi ljudi mogli nalaziti u stanju
hipnotičkog transa, ali ja tokom moje višegodišnje
prakse nisam video ništa slično. Skrećem pažnju g-dinu
komesaru na to da su leševi 7 do 9 ležali na podu u
pozama koje izražavaju jasnu zbunjenost. Pretpos-
tavljam da su ovo troje poslednji primili injekcije (ili su
bili otporniji) i da su, pre nego što su izgubili svest,
shvatili da se njihovim prijateljima dešava nešto
sumnjivo. Laboratorijske analize su pokazale da je svaka
od žrtava primila dozu morfijuma približno tri puta veću
od letalne. Prema stanju tela devojčice (br. 6), koja je
svakako umrla prva, injekcija je data izmeñu 9 i 10
časova uveče, 15. marta.
 Prvi deo
PORT SAID - ADEN
 Komesar Goš

Na palubu Levijatana se u Port Saidu popeo nov

putnik i smestio u broj osamnaest, poslednju slobodnu
kabinu prve klase, a Gistavu Gošu se odmah popravilo
raspoloženje. Novajlijin izgled mnogo je obećavao:
uzdržane i staložene kretnje, nedokučiv izraz lepog lica,
na prvi pogled sasvim mladog; ali, kada je objekt skinuo
polucilindar, neočekivano su se ukazali prosedi zalisci.
Interesantan primerak, pomislio je komesar. Odmah se
vidi da je karakteran čovek i, što se kaže, s prošlošću.
Dakle, nesumnjivo klijent tatice Goša.
Putnik se penjao brodskim stepenicama
razmahujući putnom vrećom za ćebe, a znojavi nosači
vukli su solidan prtljag: skupe škripave kofere,
kvalitetne putne torbe od svinjske kože, goleme pakete s
knjigama i čak bicikl na rasklapanje (jedan velik točak,
dva mala i snop blistavih metalnih cevčica). Na kraju
povorke dva nesrećnika vukla su gimnastičke tegove
impozantne veličine.
Srce Goša, starog njuškala (tako je komesar voleo
sebe da naziva), ustreptalo je lovačkim žarom kad opazi
da pridošlica nema zlatnu značku ni na svilenom reveru
kicoškog letnjeg mantila, ni na sakou, ni na lancu sata.
Toplo, vruće, mislio je Goš prodorno pogledujući u
pomodara ispod gustih obrva i odbijajući dimove iz
svoje omiljene glinene lule. Treba reći i to - po čemu je,
naime, on, stari lisac, zaključio da će se ubica na brod
ukrcati baš u Sautemptonu? Zločin je izvršen 15.
marta, a danas je već 1. april. Bilo je lako domoći se
Port Saida dok je Levijatan obilazio zapadnu obalu
Evrope. I, molim lepo, kao dva i dva: po tipu - očigledan
klijent, plus karta prve klase, plus, najvažnije - bez
zlatnog kita.
Prokletu značku sa skraćenicom brodske
kompanije „Džasper-Arto partneršip“ Goš je od pre
nekog vremena počeo i da sanja, a snovi su bili baš
odvratni. Na primer, noćašnji.
Komesar se, sa madam Goš, vozi čamcem po jezeru
u Bulonjskoj šumi. Sija sunce, pevaju ptičice.
Odjednom, iza krošnji drveća izviruje ogromna zlatna
njuška s bezizražajnim okruglim očima, razjapljenih
čeljusti u koje bi se bez problema smestila Trijumfalna
kapija, i počne da usisava jezero. Goš, sav u znoju, leže
na vesla. Ali ispostavlja se da se sve to ne dešava u
parku nego usred beskrajnog okeana. Vesla se savijaju,
kao slamčice, madam Goš ga bolno bocka kišobranom u
leña, a ogromna sjajna telesina zaklonila već čitav
horizont. Kada je stvorenje iz sebe ispustilo fontanu
gotovo do neba, komesar se probudi i drhtavom rukom
stade da pipka po stočiću tragajući za lulom i šibicama.
Zlatnog kita Goš je prvi put video u Ri de Grenel,
dok je pregledao zemne ostatke lorda Litlbija. Englez je
ležao razjapljenih usta, u nemom kriku - lažna vilica
napola iskočila, iznad čela krvavi sufle. Goš je čučnuo -
učinilo mu se da izmeñu pokojnikovih prstiju sija zlatna
iskrica; pogledavši malo bolje počeo je da prede od
zadovoljstva. Sama od sebe natrčala je jedinstvena,
zapravo neverovatna sreća, kakve ima samo u
kriminalističkim romanima. Pokojnik, pametna glava,
uručio je istrazi važan dokaz - ne na tacni, nego na
dlanu. Izvoli, Gistave, evo ti. I samo probaj da ispustiš
iz ruku onoga koji mi je glavu razbio, umrećeš od stida,
stari tikvane.
Zlatni amblem (doduše, Goš u početku nije znao da
je to amblem - mislio je da je privezak ili šnala s
monogramom vlasnika) mogao je pripadati samo ubici.
Za svaki slučaj, komesar je, naravno, pokazao kita
mlañem lakeju (eto ko je pravi miljenik sreće:
petnaestog marta momak je imao slobodan dan, što mu
je i spaslo život), ali lakej nikada ranije nije tu stvarčicu
video kod lorda. I hvala bogu.
Potom su se zavrteli zamajci i zupčanici glomaznog
policijskog mehanizma - ministar i prefekt su na
otkrivanje „zločina veka“ poslali svoje najbolje kadrove.
Već pred veče sledećeg dana Goš je znao da tri slova na
zlatnom kitu nisu inicijali nekakvog rasipnika, ogrezlog
u dugovima, već oznaka tek osnovanog francusko-
britanskog brodarskog konzorcijuma. Kit je amblem
pravog čuda od broda, Levijatana, nedavno porinutog u
Bristolu, koji se spremao za svoj prvi put, u Indiju.
O gigantskom brodu novine trube već nekoliko
meseci. Sada se ispostavilo da je uoči prve plovidbe
Levijatana Londonska kovnica novca iskovala prigodne
zlatne i srebrne značke: zlatne za putnike prve klase i
više brodske oficire, srebrne za putnike druge klase i
niže oficire. Treća klasa na raskopšom brodu, na kome
su dostignuća savremene tehnike prepletena s
neviñenim komforom, uopšte nije bila predviñena.
Kompanija je putnicima garantovala kompletnu uslugu,
tako da na putovanje nije bilo neophodno voditi
poslugu. „Uslužni lakeji i taktične sobarice naše
kompanije pobrinuće se da se na Levijatanu osećate kao
kod kuće!“ - glasila je reklama, objavljivana u novinama
po čitavoj Evropi. Srećnicima koji su rezervisali kabinu
za prvo putovanje Sautempton-Kalkuta, zajedno s
kartom uručen je i zlatan ili srebrn kit, u zavisnosti od
klase. A karta se mogla rezervisati u svakoj većoj
evropskoj luci, od Londona do Konstantinopolja.
No, dobro, amblem Levijatana nije isto što i inicijali
vlasnika, i time je zadatak postao malo teži, zaključio je
komesar. Broj zlatnih znački dobro je poznat. Treba
samo sačekati 19. mart, za taj dan zakazano je svečano
isplovljavanje, otići u Sautempton, popeti se na brod i
pogledati ko od putnika prve klase nema zlatnog kita. Ili
se (što je verovatnije) neko od putnika koji su za veliki
novac kupili kartu, jednostavno neće pojaviti na brodu.
Upravo taj biće klijent tatice Goša. Prosto ko pasulj.
O, Goš nikako nije voleo putovanja, ali ovome nije
mogao da odoli. Žarko je želeo da sam reši „zločin veka“.
Verovatno će onda konačno dobiti čin divizionera.1 Do
penzije su mu ostale svega tri godine. Jedna je stvar biti
penzionisan iz trećeg platnog razreda, a sasvim druga iz
drugog. Razlika je hiljadu i po franaka godišnje, a
hiljade se ne valjaju po putu.
Dakle, sam je zatražio da krene na put. Mislio je:
provozaće se do Sautemptona, hm, u najboljem slučaju
do Avra, prve stanice, a tamo, na obali, i policija i
reporteri. Naslov u Revi parizjen: „Rešen zločin veka:
naša policija na visini zadatka“. Ili još bolje: „Staro
njuškalo Goš nije omanuo“.
O-ho-ho. Prvo neprijatno iznenañenje komesara je
čekalo u pomorskoj filijali u Sautemptonu. Ispostavilo
se da na ñavoljem brodu postoji čitavih sto kabina prve
klase i deset za više oficire. Sve karte su prodate. Sto
trideset i dva komada. I uz svaku je poklonjena po
zlatna značka. Ukupno sto četrdeset osumnjičenih, nije
loše? Ta, amblem će nedostajati samo jednom, umirivao
je sebe Goš.
Ujutro 19. marta, sav naježen od vlažnog vetra,
umotan u topao šal, komesar je stajao pokraj brodskih
stepenica, pored kapetana, mistera Džosaje Klifa, i
prvog oficira palube, mesje Šarla Renijea. Dočekivali su
putnike. Duvački orkestar je naizmenično svirao
engleske i francuske marševe, na keju je uzbuñeno
žagorila gomila, a Goš je sve ljuće dahtao grickajući
svoju potpuno nevinu lulu. Avaj, zbog lošeg vremena svi

1
Divizioner (franc. divisionnare) - komandant divizije, divizijski

general; generalski čin u francuskoj policiji.

putnici su bili u ogrtačima, kaputima, pšnjelima,
pelerinama. Pa sad vidi, ako možeš, ko ima značku a ko
je nema. Bio je to poklončić broj dva.
Svi koji su imali da se ukrcaju na brod u
Sautemptonu, stigli su na lice mesta, što je značilo da
je, bez obzira na gubitak značke, zločinac ipak došao na
brod. On policajce očigledno drži za kompletne idiote. Ili
se nada da će se izgubiti u toj masi? A možda nema
drugog izlaza?
Jedna je stvar Gošu postala jasna: moraće da se
provoza do Avra. Dali su mu rezervnu kabinu,
predviñenu za počasne goste brodske kompanije.
Odmah po polasku broda, u velikom salonu prve
klase počeo je banket, u koji je komesar polagao
posebne nade - u pozivnici je bilo naznačeno: „Ulaz uz
zlatan amblem ili kartu prve klase“. Ko bi nosio kartu u
ruci, mnogo je jednostavnije zakačiti lepog, zlatnog
levijatančića.
Na banketu je Goš olakšao dušu - svakoga je
pretresao pogledom. Nekim damama je bio prinuñen da
zabode nos u sam dekolte. Tamo je u udubljenju visilo
nešto na zlatnom lancu, ali da li je kit ili običan
privezak? Kako da ne proveri?
Svi su pili šampanjac, gostili se ñakonijama sa
srebrnih poslužavnika, plesali, a Goš je radio: brisao je
sa spiska one koji su imali značku. Najviše petljavine
bilo je s muškarcima. Mnogi su, nevaljalci, prikačili kita
na lanac sata ili ga gurnuli u džep na prsluku. Komesar
je zato jedanaest puta morao da upita koliko je sati.
Iznenañenje broj tri: svi oficiri imali su značke, ali
je zato putnika bez amblema bilo četvoro, pri tom dvoje
ženskog pola! Udarac koji je glavu lorda Litlbija
razmrskao kao orahovu ljusku bio je takve siline da ga
je mogao naneti samo muškarac, i to ne svaki, nego
prava ljudeskara. S druge strane, komesaru je, kao
iskusnom stručnjaku za kriminal, bilo odlično znano da
u stanju afekta ili histerije i najslabija dama može da
napravi čudo. Ima takvih primera koliko ti duša hoće.
Eto, prošle godine modistkinja iz Neja, mrvica od žene,
izbacila je kroz prozor, sa trećeg sprata, nevernog
ljubavnika, punačkog rentijera, duplo debljeg i jedan i
po puta višeg od nje same. Dakle, žene koje nemaju
značke ne treba isključiti iz skupa osumnjičenih. Mada,
kad je to bilo da žena, pa još dama iz visokog društva,
ume tako vešto da daje injekcije...
Bilo kako bilo, istraga na Levijatanu pretila je da se
oduži pa je komesar primenio svoju uobičajenu
temeljitost. Kapetan Džosaja Klif jedini je od
parobrodskih oficira bio upućen u tajnu istrage, i imao
instrukcije od rukovodstva kompanije da pruži
neograničenu pomoć francuskom čuvaru reda i zakona.
Goš je ovu privilegiju iskoristio na najbezobzirniji način:
zatražio je da se svima koji ga interesuju obroci služe u
istom salonu.
Ovde je neophodno objasniti da polazeći od zahteva
za privatnošću i komforom (u reklami parobroda pisalo
je: „Osetićete atmosferu dobrog starog engleskog
plemićkog imanja“), osobe koje su putovale prvom
klasom nisu mogle obedovati u ogromnoj sali za
ručavanje, zajedno sa šest stotina nosilaca
demokratskih srebrnih kitova, već su bile rasporeñene
po udobnim „salonima“, od kojih je svaki imao ime i
izgledao kao otmena gostinska soba: kristalni lusteri,
lakirani hrast i mahagoni, somotom presvučene stolice,
blistavo stono srebro, napuderisani konobari i okretni
stjuardi. Komesar Goš je za svoje ciljeve odabrao salon
Vindzor, smešten na gornjoj palubi, na samom pramcu:
tri zida sva u prozorima, divan pogled, čak ni za.
oblačnih dana ne mora da se pali svetlo. Somot je ovde
bio zlatnosmeñ, a na lanenim salvetama šepurio se
vindzorski grb.
Oko ovalnog stola sa nogama pričvršćenim za pod
(za slučaj velikih talasa), bilo je razmešteno deset
stolica s visokim, izrezbarenim naslonima, ukrašenim
raznim andramoljama u gotskom stilu. Komesaru se
dopalo što će svi sedeti za jednim stolom, pa naredi
stjuardu da pločice s imenima rasporedi ne nasumice,
već sa strateškim smislom: četvoro bez amblema stavio
je tačno sebi preko puta, da ih, ptičice, ne ispušta iz
vida. Plan da u čelo bude smešten sam kapetan, kako je
to planirao Goš, nije uspeo. Mister Džosaja Klif (prema
sopstvenim rečima) nije želeo „da učestvuje u toj
lakrdiji“ i opredelio se za salon Jork, gde su obedovali
novi vicekralj Indije sa suprugom i dva generala indijske
armije. Jork se nalazio u elitnom delu - na krmi, na
suprotnom kraju od okuženog Vindzora, gde se ustoličio
prvi oficir Šarl Renije. On se od samog početka
komesaru nije dopao: lice preplanulo, šibano vetrovima,
a govori sladunjavo, crna kosa blista od briljantina,
brčići kao dve kvačice. Pajac a ne mornar.
Za dvanaest dana, koliko je prošlo od polaska,
komesar je uspeo da dobro osmotri susede iz salona,
naučio je svetske manire (to jest da ne puši za vreme
jela i da ne skuplja sos koricom hleba), manje-više
savladao složenu geografiju plovećeg grada, privikao se
na ljuljanje, ali se cilju primakao nije.
Situacija je bila ovakva.
U početku, prvi po stepenu sumnjivosti bio je ser
Redžinald Milford-Stouks. Vrlo mršav, riñ, s
nakostrešenim zulufima; dvadeset osam do trideset
godina. Ponaša se čudno: čas beči zelene očurde
nekuda u daljinu i ne odgovara na pitanja, čas
odjednom živne i rastoroče se iznebuha o ostrvu Tahiti,
o koralnim grebenima, smaragdnim lagunama i
kolibama od palminog lišća. Psihopata. Šta će baronu,
potomku bogate porodice, da putuje na kraj sveta, u
nekakvu Okeaniju? Šta on to tamo nije video? Pitanje u
vezi sa značkom koju nije imao, postavljeno čak dva
puta, ñavolji aristokrata prosto je ignorisao. Gledao je
kroz komesara, a ako bi ga i pogledao, to je bilo kao da
gleda muvu. Snob odvratni. Još u Avru (stajali su četiri
sata) Goš je otrčao na telegraf i poslao upit u Skotland
Jard: kao, veli, ko je izvesni Milford-Stouks, da nije
uhvaćen u nekakvim izgredima, da se nije poigravao
izučavanjem medicine. Odgovor je stigao pred sam
polazak. Ispostavilo se da nema ničeg zanimljivog, a i
njegovo čudaštvo se razjasnilo. Ipak, njegovog zlatnog
kita nema, riñokosog je dakle još rano brisati sa spiska
klijenata.
Drugi je mesje Gintaro Aono, „japanski plemić“
(tako piše u registru putnika). Azijat ko Azijat: onizak,
suvonjav, ne možeš mu odrediti godine, retki brčići,
oštar pogled kosih očiju. Za stolom uglavnom ćuti. Na
pitanje čime se bavi, zbunio se i promrmljao: „Oficir
imperatorske armije.“ Na pitanje o znački, zbunio se još
više, presekao komesara pogledom punim mržnje i,
izvinivši se, izleteo iz salona. Nije čak ni supu pojeo.
Sumnjivo? Još kako! Inače, pravi divljak. U salonu se
hladi šarenom papirnom lepezom, kao kakav peder iz
bordela iza Ri de Rivoli. Po palubi se šeta u drvenim
papučama, širokom pamučnom ogrtaču i bez pantalona.
Gistav Goš jeste, naravno, za slobodu, ravnopravnost i
bratstvo, ali ipak takvog makaku ne bi trebalo puštati u
prvu klasu.
Sada žene.
Madam Renata Kleber. Mlada. Verovatno tek prešla
dvadesetu. Žena švajcarskog bankarskog službenika.
Putuje kod muža, u Kalkutu. Ne može se reći da je
lepotica - šiljat nos, živahna, blagoglagoljiva. Tokom
prvog minuta poznanstva obavestila ga je da je u
drugom stanju. Toj okolnosti su potčinjene sve njene
misli i osećanja. Ljupka, neposredna, ali sasvim
nepodnošljiva. Za dvadeset dana uspela je da nasmrt
dojadi komesaru brbljanjem o svom dragocenom
zdravlju, o vezenju kapica i drugim sličnim glupostima.
Pravi hodajući trbuh, mada trudnoća još nije
poodmakla a stomak se zapravo tek ocrtava. Naravno,
Goš je ulovio priliku i upitao gde joj je amblem.
Švajcarkinja je zatreptala spokojnim okicama i požalila
se da redovno gubi stvari. Dešava se, čak je sasvim
moguće. Prema Renati Kleber komesar se odnosio sa
smesom jeda i pokroviteljstva, ne smatrajući je
ozbiljnom klijentkinjom.
A za drugu damu, mis Klarisu Stamp, iskusni
detektiv bio je mnogo više zainteresovan. Tu nešto,
reklo bi se, nije čisto. Izgleda kao obična Engleskinja,
ništa posebno: nezanimljiva, svetloplava kosa, u
godinama, maniri spokojni, uglañeni, ali u njenim
vodnjikavim očima ponekad zatitra vragolija. Znamo mi
takve, viñali smo ih. Ko ono breg roni? I opet detaljčići
vredni pažnje. Kao, sitnica, glupost, neko drugi ne bi ni
obratio pažnju, ali staro njuškalo Goš ima oštro oko.
Haljine i kompleti mis Stamp su skupi, novi, po
poslednjoj pariskoj modi, tašna od kornjačevine (video
je takvu u izlogu na Jelisejskim poljima - trista pedeset
franaka), a kad je izvukla notes, on star, jeftin, iz
najobičnijeg dućana-sitničarnice. Jednom je sedela na
palubi ogrnuta maramom (bilo je vetrovito) u dlaku
onakvom kakvu ima madam Goš, od pseće dlake. Topla,
ali ne pristaje engleskoj ledi. I još jedna stvar je
zanimljiva: nove stvari su kod te Klarise Stamp sve do
jedne skupe, a stare su rñave i najnižeg kvaliteta. Ne
ide, moliću lepo. Jednom ju je, pre fajv-o-kloka, Goš
zapitao: „A što vi, gospoño, nijednom niste stavili
zlatnog kita? Ne sviña vam se? Meni se čini da je
elegantna stvarčica.“ Šta mislite? Pocrvenela je više
nego „japanski plemić“ i rekla: „Stavljala sam, nego vi
prosto niste videli.“ Laže. Ta, primetio bi Goš. Imao je
komesar s njom u vezi jednu finu idejicu, ali trebalo je
odabrati odgovarajući psihološki momenat. Tu ćemo da
vidimo kako će reagovati naša Klarisa.
S obzirom na to da je za stolom deset mesta, a
putnika bez amblema četvoro, Goš je odlučio da
komplet dopuni drugim subjektima; oni su doduše imali
značke, ali su bili zanimljivi, na svoj način. Radi
proširenja delokruga istrage, pošto su mesta i tako
slobodna.
Prvo je od kapetana zatražio da u Vindzor prebace
glavnog brodskog lekara mesje Trufoa. Džosaja Klif je
malo gunñao, ali je popustio. Zašto je Gošu bio
potreban glavni lekar, jasno je: on je jedini medicinar
na Levijatanu, majstor za davanje injekcija, a njemu po
položaju pripada zlatna značka. Ispostavilo se da je
doktor nizak punačak Italijan maslinastog tena, ćelav i
velikog čela, sa licem koje su ukrašavali retki,
začešljani pramenovi kose. Komesar ni u mašti nije
mogao da zamisli ovog komičnog tipa u ulozi
nemilosrdnog ubice. Uz lekara, moralo se odvojiti mesto
i za njegovu suprugu. Doktor se oženio pre samo dve
nedelje i odlučio da spoji lepo i korisno, to jest službu i
medeni mesec. Stolica koju je zauzimala novopečena
madam Trufo bila je čist gubitak. Izabranica brodskog
eskulapa, mršava Engleskinja, bez traga osmeha na
licu, izgledala je dvostruko starija od svojih dvadeset
pet godina i u Gošu izazivala smrtnu dosadu - kao,
uostalom, i većina njenih zemljakinja. On ju je odmah
nazvao „ovcom“ zbog belih trepavica i glasa koji je imao
prizvuk blejanja. Na svu sreću, usta je otvarala retko jer
nije znala francuski, a razgovori u salonu su se, hvala
bogu, uglavnom vodili na ovom plemenitom jeziku.
Značku madam Trufo nije imala, ali to je razumljivo -
ona nije ni oficir ni putnik.
Komesar je u registru zapazio nekakvog indologa-
arheologa Entonija F. Svitčajlda i pomislio da će mu
takav baš dobro doći jer je i pokojni Litlbi bio od te
sorte. Mister Svitčajld, krakata motka s okruglim
naočarima i kozjom bradicom, još tokom prve večeri
poveo je razgovor o Indiji. Posle obeda Goš je pozvao
profesora u stranu i oprezno započeo razgovor o
kolekciji lorda Litlbija. Indolog-arheolog pokojnika je s
prezirom nazvao diletantom, a njegovu kolekciju
kunstkamerom skupljenom bez ikakvog naučnog
pristupa. Rekao je i da je jedina prava vrednost tamo
zlatni Šiva. Dobro je što je Šiva nañen sam od sebe jer
francuska policija, kao što je poznato, zna jedino da
prima mito. Na ovu nedopustivo nepravednu primedbu
Goš se ljutito zakašljao, ali Svitčajld mu je samo
posavetovao da manje puši. Dalje je naučnik oholo
primetio da je Litlbi, po svoj prilici, skupio lepu
kolekciju slikanih tkanina i marama, meñu kojima se
mogu naći krajnje interesantni primerci, ali to pre
pripada oblasti domorodačkih zanata i primenjene
umetnosti. Nije loša ni šatula od sandalovine iz XVI
veka, iz Lahora, sa rezbarijom po motivima iz
Mahabharate - i tu je razvezao takvu priču da je
komesar ubrzo zadremao.
Poslednjeg suseda Goš je odabrao, što se kaže,
odoka. U bukvalnom smislu. Komesaru je, naime,
nedavno do ruku došla zanimljiva knjižica, prevedena s
italijanskog. Neki Čezare Lombrozo, profesor sudske
medicine iz italijanskog grada Torina, razradio je čitavu
kriminalističku teoriju prema kojoj uroñeni zločinci
nisu krivi za svoje asocijalno ponašanje. Prema teoriji
evolucije doktora Darvina, čovečanstvo u svom razvoju
prolazi kroz odreñene faze, postepeno se približavajući
savršenstvu. Zločinac je evolucioni škart, slučajno
vraćanje na prethodni stupanj razvitka. Veoma je,
dakle, lako prepoznati potencijalnog ubicu i razbojnika:
on liči na majmuna, od koga smo svi mi potekli.
Komesar je dugo razmišljao o pročitanom. S jedne
strane, u šarolikom nizu ubica i razbojnika s kojima se,
sticajem okolnosti, sretao tokom trideset pet godina
policijske službe, nisu svi ličili na gorile; našlo se tu i
takvih anñelčića da su ti, kad ih pogledaš, od miline
kretale suze. S druge strane, i majmunolikih je takoñe
bilo prilično. Uz to, stari Goš, osvedočeni antiklerikalac,
nije verovao u Adama i Evu. Darvinova teorija činila se
temeljitijom. A ovde mu je, meñu putnicima prve klase,
za oko zapala jedna prava „cvećka“, baš kao sa slike
„Tipičan ubica“: nisko čelo, sićušne okice ispod izrazitih
obrva, spljošten nos, isturena brada. Komesar je
zamolio da i tog Etjena Bualoa, trgovca čajem, smeste u
Vindzor. Pokazalo se da je to vrlo drag čovek, veseljak,
otac jedanaestoro dece i osvedočeni filantrop.
Na kraju se ispostavilo da se ni u Port Saidu, luci
koja dolazi posle Avra, putovanje tatice Goša neće
završiti. Istraga se odužila. Pri tome, višegodišnji
instinkt govorio je komesaru da mlati praznu slamu, da
nema meñu tom publikom prave osobe. Naslućivala se
mučna perspektiva: plovidba čitavom ñavoljom
maršrutom Port Said - Aden - Bombaj - Kalkuta, a u
Kalkuti može da se obesi o prvu palmu. Ne može se u
Pariz vratiti podvijena repa! Kolege će ga izvrgnuti
ruglu, šefovi će mu nabijati na nos putovanje prvom
klasom o državnom trošku. Još mogu i da ga pre
vremena šutnu u penziju...
U Port Saidu Goš je teška srca dao novac za nove
košulje, jer je putovanje ispalo duže od predviñenog;
snabdeo se egipatskim duvanom i od dosade se, za dva
franka, fijakerom provozao po znamenitoj luci. Ništa
naročito. No dobro, golem svetionik, uz to dva
neverovatno dugačka mola. Gradić je ostavljao čudan
utisak - ni Azija, ni Evropa. Pogledaš rezidenciju
guvernera Sueckog kanala - reklo bi se Evropa. Na
glavnim ulicama sve sama evropska lica: šetaju se dame
ispod belih suncobrana, hodaju isturenih stomaka
bogata gospoda u šeširima i slamnatim kanotjeima. A
kad su kola skrenula u domorodački kvart - smrad,
muve, smeće koje truli, prljavi arapski gameni prose
milostinju. Zašto li samo bogati besposličari idu na
putovanja? Svuda je isto: jedni se goje od proždrljivosti,
drugi se nadimaju od gladi.
Umorivši se od pesimističkih zapažanja i vrućine,
komesar se potišten vratio na brod. A tu, kakva sreća -
nov klijent. I čini se - perspektivan.
 Komesar ode do kapetana, da se raspita. Dakle,
ime - Erast P. Fandorin, ruski državljanin. Godine ruski
državljanin iz nekog razloga nije naveo. Profesija -
diplomata. Stigao iz Konstantinopolja, putuje u
Kalkutu, odatle u Japan, na mesto službe. Iz
Konstantinopolja? Aha, mora biti da je učestvovao u
mirovnim pregovorima kojima je nedavno završen
rusko-turski rat. Goš je sve podatke pažljivo prepisao
na listić, a listić ubacio u platnenu fasdiklu, gde su
čuvani svi materijali vezani za predmet. Od fascikle se
nije razdvajao ni na tren, listao je zabeleške, ponovo
čitao zapisnike i isečke iz novina, a u trenucima
zamišljenosti crtao na marginama ribice i kućice. Tu je
izranjalo ono brižljivo čuvano, iz dubine duše. Postaće
on divizioni komesar, zaradiće pristojnu penziju i
madam Goš i on će kupiti lepu kućicu negde u
Normandiji. Pecaće ribu pariski pandur u penziji i
praviće domaću jabukovaču. Nije loše? Eh, kad bi se
nakupio kapitalčić do penzije, makar dvadesetak
hiljada...
Shvati da mora još jednom da izañe u luku - sreća
te je parobrod čekao red za ulaz u Suecki kanal; posla
telegram u prefekturu: da li je Parizu poznat ruski
diplomata E. P. Fandorin i da li je u skorije vreme
prelazio granicu Francuske republike?
Odgovor je stigao brzo, nakon dva i po sata.
Pokazalo se da je prelazio, roñeni, i to čak dva puta.
Prvi put u leto 1876. godine (dobro, to nije bitno), a
drugi put u decembru 1877. godine, to jest pre tri
meseca. Doputovao je iz Londona, prijavljen je na
pasoško-carinskom prelazu u Pa de Kale. Koliko je
boravio u Francuskoj, nije poznato. Sasvim je moguće
da se 15. marta još uvek nalazio u Parizu. Mogao je i u
Ri de Grenel da svrati sa špricem u ruci, ñavo ne spava.
Znači, mora se osloboditi mesto za stolom. Najbolje
bi, naravno, bilo da se izbavi doktorove žene, ali ne
može valjda udariti na svetu instituciju braka. Malo
razmislivši, Goš odluči da u drugi salon otpremi trgovca
čajem, koji nije opravdao teorijske nade i koji najmanje
obećava. Neka ga stjuard premesti. Neka kaže da se
našlo mesto u salonu s viñenijom gospodom, ili s
ljupkijim damama. Za to i jeste stjuard, da rešava takve
stvari.
Pojava novog lika u salonu izazvala je malu
senzaciju - tokom puta već su stigli da jedni drugima
prilično dosade, a sad svež gospodin, i tako impozantan.
Za sirotog mesje Bualoa, predstavnika prelaznog
stadijuma evolucije, niko nije čak ni upitao. Komesar je
primetio da je najviše živnula mis Klarisa Stamp,
usedelica: razbrbljala se o umetnicima, o pozorištu, o
književnosti. Goš je i sam voleo da u dokolici posedi u
fotelji uz dobru knjigu, od autora je posebno izdvajao
Viktora Igoa, kod njega nalaziš i životno i uzvišeno, i
suze ti navru. A i divno se može dremati. Za ruske pisce
šuštavih imena on, dakako, nikad nije čuo, tako da nije
mogao da se uključi u razgovor. Samo, uzalud se trudila
engleska saraga, suviše je mlad za nju mesje Fandorin.
Renata Kleber takoñe nije sedela skrštenih ruku:
pokušala je da novajliju priključi jatu svojih posilnih,
koje je ona nemilosrdno slala te po šal, te po
suncobran, te po čašu vode. Pet minuta pošto je večera
počela, madam Kleber je posvetila Rusa u sve okolnosti
svoga delikatnog stanja, požalila se na migrenu i
zamolila ga da trkne po doktora Trufoa, koji danas iz
nekog razloga kasni. Ali, diplomata je, čini se, odmah
„pročitao“ s kim ima posla i učtivo je, uz žaljenje,
odgovorio da on ne poznaje doktora. Predusretljivi prvi
oficir Renije, najodanija dadilja trudne bankarove
supruge, pohitao je da izvrši nalog.
Prvi utisak koji je Erast Fandorin ostavio bio je:
škrt na rečima, uzdržan, učtiv. Za Gošov ukus čak
suviše uglañen. Uštirkan okovratnik štrči kao da je od
alabastra, na svilenoj kravati biserna igla, u reveru (fuj,
vidi ti njega) crveni karanfil. Gladak razdeljak, svaka
dlaka na svom mestu, negovani nokti, tanki, crni brkovi
kao iscrtani ugljem.
Po brkovima se o muškarcu štošta može zaključiti.
Gošovi su kao u morža, vise na uglovima usana; to
znači da je to čovek solidan, svestan sopstvenih
vrednosti, nije vetropir, ne možeš ga zaseniti lažnim
sjajem. Ako su uvrnuti nagore, pa još sa zašiljenim
krajevima, to je ženskaroš i bonvivan. Srasli sa
zaliscima - taj je častoljubiv, mašta da postane general,
senator ili bankar. Takvi, pak, kao u mesje Fandorina,
dolaze od romantičnih predstava o sopstvenoj personi.
Šta bi se još moglo reći o Rusu? Francuski govori
pristojno. Karakterističan detalj - pomalo zamuckuje.
Značku kako nije imao, tako je i dalje nema. Najviše
interesovanja diplomata je pokazao za Japanca,
postavljajući mu svakakva dosadna pitanja o Japanu,
ali samuraj je odgovarao oprezno, kao da očekuje neku
podvalu. Stvar je bila u tome što novajlija društvu nije
objasnio kuda i zašto putuje, samo je rekao svoje ime i
dodao da je Rus. Komesaru je Rusova radoznalost bila
shvatljiva - živeće u Japanu. Goš je zamislio zemlju u
kojoj su svi bez izuzetka nalik mesje Aonou, svi žive u
minijaturnim kućicama sa izvijenim krovovima i svako
malo prosipaju sebi creva. Hm, da, neće Rusu biti baš
lako.
Posle večere, kada je Fandorin seo u stranu da
popuši cigaru, komesar se smesti u susednu fotelju i
zapali lulu. Pre toga se Goš već bio predstavio novome
poznaniku kao pariski rentijer koji iz radoznalosti
putuje na Istok (smislio je takvu priču). Sada je poveo
razgovor o poslu, ali izokola, oprezno. Okrenuo je
nekoliko puta zlatnog kita na svom reveru (onog iz Ri de
Grenel) i rekao, tobože usput, tek da počne razgovor:
- Lepa stvarčica. Slažete se?
Rus ispod oka pogleda rever i oćuta.
- Čisto zlato. Šik! - pohvali Goš značku.
 Ponovo iščekujuće ćutanje, ali sasvim uljudno.
Jednostavno, čeka čovek šta će dalje biti. Plave oči
pažljivo posmatraju. Ima diplomata lep ten, kao
breskva. Rumenilo kao u devojke. Ali nije mamin sinčić,
odmah se vidi.
Komesar odluči da promeni taktiku.
- Mnogo putujete?
Neodreñeno sleganje ramenima.
- Vi ste, čini mi se, iz diplomatskog kora?
Fandorin učtivo nakloni glavu, izvuče iz džepa
dugačku cigaru i odreza vrh srebrnim nožićem.
- A jeste li nekad bili u Francuskoj?
Opet potvrdno klimanje glavom. Mesje Rus i nije
neki sagovornik, pomisli Goš, ali nije imao nameru da
odustaje.
- Ja najviše volim Pariz u rano proleće, u martu -
sanjalački reče detektiv. - Najlepše godišnje doba!
On prodorno pogleda svog sabesednika preko puta
i u sebi se zgrči: Šta će reći?
Fandorin klimnu glavom dva puta. Znaj sad da li je
jednostavno primio k znanju ili je saglasan. Već pomalo
iznerviran, Goš neprijateljski skupi obrve.
- Dakle, vama se značka ne dopada?
Lula zašišta i ugasi se.
Rus kratko uzdahnu, gurnu ruku u džep prsluka, s
dva prsta izvuče zlatnog kita i konačno se udostoji da
otvori usta:
- Vidim, gospodine, da vas interesuje moja z-
značka? Evo, izvolite. Ne nosim je zato što ne želim da
ličim na pazikuću sa pločicom na reveru, pa bila ona i
z-zlatna. To je pod jedan. Vi, mesje Goš, ne ličite na
rentijera, suviše šarate pogledom. A i šta će pariskom
rentijeru da stalno vuče sa sobom službenu fasciklu? To
je pod dva. Pošto je vama poznata moja profesija, mora
biti da imate p-pristup brodskim dokumentima.
Pretpostavljam da ste detektiv. To je pod tri. Sada pod
četiri. Ako vam je potrebno da nešto razjasnite sa
mnom, ne zaobilazite okolo-naokolo, nego pitajte
otvoreno.
Pa, de sad, razgovaraj s takvim ako možeš.
Goš je bio primoran da se izvuče kako zna i ume.
On poverljivo šapnu isuviše pronicljivom diplomati da je
on obični brodski detektiv koji se brine o sigurnosti
putnika - ali diskretno i sa svom mogućnom
delikatnošću, kako ne bi povredio osećanja otmene
publike. Ne zna se da li mu je Fandorin poverovao, ali
nije ga više ništa pitao.
U svakom zlu ima malo dobra. Sada je komesar
dobio ako ne istomišljenika, ono barem sagovornika koji
se, uz to, odlikuje i zadivljujućim darom opažanja, a i
izuzetno je dobro upućen u kriminologiju.
Njih dvojica su, potom, često sedeli zajedno na
palubi, s vremena na vreme bacali poglede na blago
nagnutu obalu kanala, pušili (Goš lulu, Rus cigaru) i
pričali o raznim zanimljivim temama. Na primer, o
najsavremenijim metodama identifikacije i utvrñivanja
dokaza zločina.
- Pariska policija zasniva svoj rad na poslednjoj reči
nauke - pohvalio se Goš. - U prefekturi postoji
specijalna služba za identifikaciju, koju vodi mladi
genije Alfons Bertijon. On je razradio čitav sistem za
registraciju kriminalnih elemenata.
- Video sam se da doktorom Bertijonom tokom moje
poslednje posete P-parizu - neočekivano reče Fandorin.
- Ispričao mi je o svom antropo-metrijskom metodu.
Bertijonaža je dobro smišljena teorija, vrlo dobro
smišljena. Jeste li p-počeli da je primenjujete u praksi?
Kakvi su rezultati?
- Zasad nikakvi - komesar slegnu ramenima. - Prvo
se bertijonaži moraju podvrgnuti svi recidivisti, a za to
su potrebne godine. Kod Alfonsa u odseku je prava
ludnica: dovode zatvorenike u okovima, mere ih sa svih
strana, kao konje na vašaru, ispisuju podatke na
kartice. Ali, zato će rad u policiji uskoro postati divota
jedna. Recimo, nalaziš na mestu provalne krañe otisak
leve ruke. Meriš, ideš u kartoteku. Aha, srednji prst
dužine 89 milimetara, traži u sekciji br. 3. A tamo
registrovano sedamnaest provalnika sa prstom
odgovarajuće dužine. Dalje - mačji kašalj: proveriš ko je
od njih gde bio na dan krañe i hvataj onog koji nema
alibi.
- Znači, kriminalci se dele na sekcije prema d-
dužini srednjeg prsta? - s najživljim intereso-vanjem
upita Rus.
Goš se nadmeno osmehnu ispod brkova:
- To je čitav sistem, mladi moj prijatelju. Bertijon
sve ljude deli na tri grupe prema dužini lobanje. Svaka
od te tri grupe deli se na tri podgrupe - prema širini
lobanje. Dakle, podgrupa ima ukupno devet. Podgrupa
se sa svoje strane deli na tri sekcije - prema veličini
srednjeg prsta leve ruke. Sekcija je dvadeset sedam. Ali,
to još nije sve. U sekciji su tri paketa, prema veličini
desnog uha. Koliko dobijamo paketa? Tačno, osamdeset
jedan. Dalja klasifikacija uzima u obzir rast, dužinu
ruku, visinu u sedećem položaju, veličinu stopala,
dužinu noge od kolena do zgloba. Ukupno 19.683
kategorije! Kriminalac podvrgnut potpunoj bertijonaži i
upisan u našu kartoteku, nikada neće moći da pobegne
od pravde. A pre široko im polje: predstave se prilikom
hapšenja izmišljenim imenom i ne odgovaraju ni za šta
što su ranije napravili.
- To je fantastično - zamišljeno reče diplomata. -
Ipak, bertijonaža veoma malo pomaže kod razotkrivanja
konkretnog zločina, naročito ako čovek nije ranije
hapšen.
Goš raširi ruke:
- Hm, to je problem koji nauka ne može da reši.
Dok postoje kriminalci, bez nas, profesionalnih
njuškala, svejedno se neće moći.
- Da li ste imali priliku da čujete nešto o otiscima
prstiju? - upita Fandorin i pokaza komesaru usku ali
veoma jaku šaku s negovanim noktima i brilijantskim
prstenom.
Goš sa zavišću pogleda prsten (godišnja kome-
sarova plata, nikako manje) i osmehnu se:
- Nekakvo cigansko gatanje sa dlana?
- Ni u kom slučaju. Još od starih vremena poznato
je da je reljef papilarnih linija na jagodicama prstiju kod
svakog čoveka jedinstven. U Kini radnik-kuli ugovor o
najmu overava otiskom palca umočenog u t-tuš.
- Mm, kad bi svaki ubica bio toliko ljubazan da
specijalno umače prst u tuš i ostavlja otiske na mestu
zločina... - komesar se dobrodušno nasmeja.
Ali diplomata, čini se, nije bio raspoložen za šalu.
- Mesje brodski detektive, samo da znate,
savremena nauka je pouzdano utvrdila: otisak ostaje pri
dodiru prsta sa svakom suvom čvrstom povrpšnom. Ako
kriminalac makar iole dodirne vrata, oruñe ubistva,
prozorsko staklo, on će ostaviti trag uz pomoć k-koga je
moguće raskrinkati ga.
Goš je hteo da bude malo ironičan, da kaže kako je
u Francuskoj dvadeset hiljada kriminalaca, da oni
imaju dvadeset hiljada prstiju, oči možeš da izgubiš
gledajući kroz lupu, ali se zagrcnu. Setio se razbijene
vitrine u dvorcu u Ri de Grenel. Na razbijenom staklu je
ostalo mnoštvo otisaka prstiju, ali nikom na pamet nije
palo da ih kopira - komadiće stakla bacili su u smeće.
Vidi ti do čega je progres došao! Jer, šta se
ispostavilo? Svi zločini se izvode rukama, je l’ tako? A
ruke, znači, umeju da potkažu ništa gore od plaćenih
doušnika! Kad bi od svih bandita i lopurdi uzeli otiske
prstiju, oni se ne bi usudili da se svojim prljavim
šapama prihvate bilo kakvog zločinačkog posla! Tu je i
kriminalu kraj.
Od takve perspektive prosto mu se zavrtelo u glavi.
 Redžinald Milford-Stouks

2. april 1878. godine

18 časova i 34 ½ minuta po Griniču

Mila moja Emili,

Danas smo uplovili u Suecki kanal. U jučerašnjem
pismu podrobno sam Vam opisao istoriju i topografiju
Port Saida, a sada ne mogu da odolim da Vam ne
navedem neke zanimljive i poučne podatke o Velikom
kanalu, najgrandioznijoj tvorevini ljudskih ruku, koja
će sledeće godine proslaviti svoju desetogodišnjicu. Da
li Vam je poznato, obožavana moja ženo, da je ovaj
kanal ovde četvrti po redu, a da je prvi bio prosečen još
u XIV veku pre Hristovog roñenja, za vreme vladavine
faraona Ramzesa? Kada je Egipat počeo da propada,
pustinjski vetrovi su to korito zameli peskom. Za vreme
persijskog cara Darija, 500 godina pre Hrista, robovi su
iskopali nov kanal, koji je 120 000 ljudi koštao života.
Herodot piše da je plovidba kanalom trajala četiri dana,
da su dve trireme mogle slobodno da se mimoiñu ne
dodirnuvši se veslima. Nekoliko brodova iz razbijene
Kleopatrine flote ovim putem se skrilo u Crveno more i
tako spaslo strašnog Oktavijanovog gneva.
Posle raspada Rimske imperije, vreme i pesak su
Atlantski od Indijskog okeana ponovo odvojili peščanim
zidom od sto milja, ali bilo je dovoljno da se na ovoj
neplodnoj zemlji formira jaka država sledbenika proroka
Muhameda, i ljudi su ponovo uzeli u ruke motike i
pijuke. Plovim duž te mrtve, slane zemlje i beskrajnih
peščanih dina, neumorno se diveći tupoglavoj
odvažnosti i mravljoj pedantnosti ljudskog roda u večnoj
borbi sa svemogućim Hronosom, borbi osuñenoj na
neminovan poraz. Dvesta godina su arapskim kanalom
plovili brodovi natovareni žitom, a zatim je zemlja sa
svog čela obrisala jadnu boricu, i pustinja je utonula u
hiljadugodišnji san.
Otac novog Sueca postao je, nažalost, ne Britanac
nego Francuz, Leseps, predstavnik nacije prema kojoj
se ja, draga Emili, odnosim s najdubljim i sasvim
opravdanim prezirom. Taj prepredeni diplomata je
nagovorio egipatskog namesnika da izda ferman za
stvaranje „Univerzalne kompanije Sueckog morskog
kanala“. Kompanija je dobila pravo 99-godišnje
koncesije buduće vodene magistrale, a egipatskoj vladi
je pripalo svega 15% čistog prihoda! I još se ti odvratni
Francuzi usuñuju da nas, Britance, nazivaju
pljačkašima zaostalih naroda! Naposletku, mi svoje
privilegije osvajamo mačem, a ne zaključujemo prljave
poslove sa pohlepnim domorodačkim podmitljivcima.
Svakoga dana je radnicima koji su probijali Veliki
kanal 1600 kamila donosilo vodu za piće, ali nesrećnici
su svejedno umirali hiljadama, od žeñi, žege i zaraznih
bolesti. Naš Levijatan. plovi preko mrtvih tela, ja vidim
kako ispod peska gole lobanje s rupama umesto očiju
keze svoje žute zube. Bilo je potrebno deset godina i
petnaest miliona funti sterlinga da se završi ova
grandiozna grañevina. Zato sada brod od Engleske do
Indije plovi skoro dva puta kraće nego ranije. Za nekih
25 dana stižeš u Bombaj. Neverovatno! I kakva snaga!
Dubina kanala prelazi 100 stopa, tako da čak i naš
divovski kovčeg plovi bez straha, ne rizikujući da se
nasuče.
Danas me je za ručkom uhvatio nezadrživ smeh,
zagrcnuo sam se koricom hleba, zakašljao se i nikako
nisam mogao da se smirim. Jadni praznoglavac Renije
(pisao sam Vam o njemu, to je prvi oficir na Levijatanu)
s lažnim saosećanjem me je upitao šta je razlog mog
veselja, a ja sam se još jače, grohotom smejao. Nisam
mogao da mu kažem koja je misao izazvala takav smeh:
Graditelji kanala su Francuzi, a plodove ubiramo mi,
Englezi. Pre tri godine vlada Njenog veličanstva je od
egipatskog kediva otkupila kontrolni paket akcija, i
sada smo u Suecu gazde mi, Britanci. Uzgred, akcija
Kanala koja je nekada prodavana za 15 funti, sada vredi
3000! Šta velite? Pa, kako da se ne nasmeješ?
Uostalom, ja sam Vas sigurno umorio ovim
dosadnim detaljima. Ne zamerite, moja draga Emili,
nemam druge zabave osim pisanja dugih pisama. Kada
škripim perom po pergamentnom papiru, meni se čini
da ste Vi tu, pored mene, i da s Vama vodim lagani
razgovor. Znate, od žarke klime počeo sam da se
osećam mnogo bolje. Sada se više ne sećam noćnih
košmarnih snova. Ipak, oni nisu nestali - ujutro, kad se
probudim, jastučnica mi je mokra od suza, ponekad i
izgrižena zubima.
No, to su sitnice. Svaki novi dan, svaka milja puta
približavaju me novom životu. Tamo, pod nežnim
ekvatorskim suncem, ova strašna razdvojenost koja mi
potresa dušu, konačno će se završiti. O, samo da bude
što pre! Jedva čekam da ponovo vidim Vaš sjajni, nežni
pogled, draga moja prijateljice.
Čime još da Vas razonodim? Pa, evo, makar opisom
našeg Levijatana - tema je više nego vredna pažnje. U
prethodnim pismima isuviše sam pisao o svojim
osećanjima i snovima, a još Vam nisam u svim bojama
oslikao ovaj trijumf britanske inženjerske misli.
Levijatan je najveći putnički brod u čitavoj svetskoj
istoriji, izuzev kolosalnog Grejt Isterna, koji, evo, već
dvadeset godina preseca vode Atlantika. Žil Vern, koji je
opisao Grejt Istern u knjizi Ploveći grad, nije video našeg
Levijatana; da jeste, on bi starog „G. I.“ nazvao
„plovećim selom“. Dok on još uvek polaže telegrafske
kablove po okeanskom dnu, Levijatan može da preveze
hiljadu ljudi i još 10 000 tona tereta pride. Dužina ovog
monstruma koji bljuje vatru prelazi 600 stopa, širina
dostiže 80. Da li Vam je, draga Emili, poznato kako se
gradi brod? Prvo se prostire na plac, to jest, u posebnoj
zgradi se, direktno, na glatko uglačanom podu iscrtava
brod u prirodnoj veličini. Crtež Levijatana bio je takvih
dimenzija da su morali da izgrade šatru veličine
Bakingemske palate!
Ovo čudo od broda ima dve parne mašine, dva
ogromna točka sa strane i još jedan gigantski vijak na
krmi. Šest katarki, koje se dižu do neba, opremljene su
kompletnom opremom za jedrenje; uz dobar vetar, i kad
mašine rade punom snagom, brod razvija brzinu od 16
čvorova! Na parobrodu su korišćena sva najnovija
dostignuća brodogradnje. To su: dupli metalni trup, koji
će sačuvati brod čak i pri udaru u stenu; specijalne
bočne kobilice, koje ublažavaju ljuljanje; kompletno
električno osvet-ljenje; vodootporne pregrade; ogromni
hladnjaci za iskorišćenu paru... Ma, ne može se sve ni
nabrojati. Čitavo iskustvo viševekovnog rada
stvaralačkog i nepresušnog ljudskog uma sabralo se na
ovom gordom brodu što neustrašivo seče morske talase.
Juče sam, po svom starom običaju, nasumice otvorio
Sveto pismo i bio sam potresen - u oči su mi pali redovi
o Levijatanu, groznom morskom čudovištu iz Knjige o
Jovu. Ustreptao sam, ponovo shvativši da se tamo
uopšte ne govori o morskom zmaju, kako su smatrali
naši stari, niti o ogromnom kitu, kako tvrde današnji
racionalisti - ne; u Bibliji je očito reč upravo o ovom
Levijatanu koji se prihvatio da me iz mraka i užasa
dopremi na svetlost i sreću. Prosudite sami: Čini, te vri
dubina kao lonac, i more se muti kao u stupi. Za sobom
ostavlja svijetlu stazu, rekao bi da je bezdana osijedjela.
Ništa nema na zemlji da bi se isporedilo s njim, da bi
stvoreno bilo da se ničega ne boji. Što je god visoko
prezire, car je nad svijem zvijerjem2. Parni lonac, more

2
Knjiga o Jovu, 41 (22-25).
se muti kao u stupi - to more mute brodska vitla,
svijetla staza - trag iza krme. Pa, to je očigledno!
Obuzeo me je strah, draga Emili. U tim redovima
sadržano je neko preteće upozorenje - ili lično meni, ili
putnicima Levijatana, ili čitavom čovečanstvu. Pa,
gordost je, sa stanovišta Biblije, nešto loše, zar ne? I
ako Čovek, s njegovim tehničkim igračkama, „što je god
visoko prezire“, nije li to bremenito nekakvim
katastrofalnim posledicama? Nismo li se mi isuviše
uzoholili svojim živim umom i spretnim rukama? Kuda
nas sve nosi car gordosti? Šta nas čeka u budućnosti?
I otvorih molitvenik, da se pomolim - prvi put posle
dugo vremena. Odjednom pročitah: „Oni misle da će
kuće njihove trajati dovijeka, i stanovi njihovi od
koljena na koljeno; imenima svojim zovu zemlje.“
Ali kada sam, obuzet mističnim osećanjima,
drhtavom rukom otvorio Knjigu po treći put, moj
uzbuñeni pogled zapeo je za dosadno mesto iz Brojeva
gde se s knjigovodstvenom tačnošću nabrajaju
prinošenja žrtava potomaka Izrailjevih. I umirio sam se,
pozvonio srebrnim zvoncem i naredio stjuardu da mi
donese toplu čokoladu. Komfor koji caruje u ovom delu
broda odreñenom za otmenu publiku, zadivljuje maštu.
U tom pogledu Levijatan uistinu nema sebi ravnog. Pala
su u zaborav vremena kada su se putnici za Indiju ili
Kinu tiskali u tesnim, mračnim sobičcima, jedan
drugom na glavi. Vi, draga ženice, znate kako je u meni
duboko razvijena klaustrofobija, ali na Levijatanu ja se
osećam kao na prostranom keju Temze. Ovde postoji
sve potrebno za borbu sa dosadom: i dvorana za ples, i
muzički salon za koncerte klasične muzike, i prilično
dobra biblioteka. Kabina prve klase po svojoj
opremljenosti ne zaostaje za sobom u najboljem
londonskom hotelu. Takvih kabina je na brodu sto.
Osim toga ima 250 kabina druge klase sa 600 mesta
(nisam tamo ulazio - ne podnosim ubogost); kažu da
postoje još i prostrana brodska spremišta. Samo
personala je, ne računajući mornare i oficire, na
Levijatanu više od 200 ljudi - stjuardi, kuvari, lakeji,
muzičari, sobarice. Zamislite, nijednom nisam zažalio
što nisam sa sobom poveo Džeremija. Neradnik, stalno
je gurao nos u tuña posla, a ovde tačno u jedanaest
dolazi sobarica, sreñuje kabinu i izvršava sve moje
naloge. To je udobno i razumno. Po želji možete
pozvoniti lakeju da vam pomogne pri odevanju, ali to
smatram suvišnim, oblačim se i svlačim sam. U mom
odsustvu posluzi je strogo zabranjeno da ulazi u
kabinu, a ja, kad izlazim, na vrata ipak prilepim vlas
kose. Bojim se špijuna. Verujte mi, draga Emili, ovo nije
brod nego pravi grad, svakakav ološ se ovuda muva.
Podatke o parobrodu dobio sam uglavnom od
zapovednika palube Renijea, velikog zaljubljenika u svoj
brod. Uzgred, on je jedan nesimpatičan čovek i u meni
izaziva veliku sumnju. Iz sve snage se trudi da izgleda
kao džentlmen, ali mene nije lako prevariti - ja nisko
poreklo odmah namirišem. Želeći da ostavi prijatan
utisak, taj me je subjekt pozvao u svoju kabinu. Svratio
sam, ne toliko iz radoznalosti koliko iz želje da
procenim stepen opasnosti koju može predstavljati ovaj
gospodin niskog porekla (o njegovoj spoljašnjosti vidi
moje pismo od 20. marta). Kabina mu je nameštena
oskudno, što još više pada u oči zbog pretenzija na
otmen ton, lišen ukusa (kineske vaze, indijske
kadionice, banalan morski pejzaž na zidu, i sl.). Na
stolu, meñu mapama i navigacionim instrumentima
velika fotografija, portret žene u crnom. Natpis na
francuskom „Sedam stopa ispod kobilice, mili moj!
Fransoaz B.“ Upitao sam da li mu je to žena. Ispostavilo
se da je mati. Dirljivo, ali ne otklanja sumnju. Imam
nameru da, kao i do sada, sam merim kurs na svaka tri
sata, mada zbog toga moram noću dva puta da ustajem.
Naravno, dok plovimo Sueckim kanalom, to je, čini se,
suvišno, ali ja ne želim da izgubim veštinu rada sa
sekstantom.
 Vremena imam više nego dovoljno i moja dokolica
je, osim pisanjem pisama, ispunjena posmatranjem
vašara taštine koji me okružuje sa svih strana. U ovoj
galeriji ljudskih tipova sretnu se i veoma zanimljivi
primerci. O drugima sam Vam već pisao, a juče se u
našem salonu pojavilo novo lice. Zamislite samo, on je
Rus. Ime - Erast Fandorin. Emili, Vi znate kako se ja
odnosim prema Rusiji, toj nakaznoj izraslini koja
prekriva pola Evrope i trećinu Azije. Rusija nastoji da
svoju religiju, koja je parodija hrišćanstva, i svoje
varvarske običaje proširi na čitav svet; Albion je jedina
prepreka na putu tih novih Huna. Da vlada Njenog
veličanstva nije zauzela odlučnu poziciju u ovoj istočnoj
krizi, car Aleksandar bi svojim medveñim šapama
zgrabio i Balkan, i...
Uostalom, o tome sam Vam već pisao i ne želim da
se ponavljam. Uz to, razmišljanja o politici loše deluju
na moje živce. Sada je četiri minuta do osam. Kao što
sam Vam već rekao, Levijatan do Adena živi po
britanskom vremenu i zato je u osam ovde već noć.
Idem da izmerim dužinu i širinu, zatim ću da večeram i
nastaviću pismo.

DESET ČASOVA I ŠESNAEST MINUTA

Vidim da nisam završio o gospodinu Fandorinu. On

se meni, sad shvatam, dopada, bez obzira na njegovu
nacionalnost. Fini maniri, ćutljiv, ume da sluša. Mora
biti da pripada onom staležu koji se u Rusiji naziva
italijanskom rečju intelligenzia, a što, reklo bi se,
podrazumeva obrazovanu evropsku klasu. Složićete se,
draga Emili, da društvo u kom se evropska klasa
izdvaja u poseban društveni stalež, i pri tom se naziva
stranom rečju, teško da može pripadati kategoriji
civilizovanih. Mogu da zamislim kakva provalija
razdvaja čovekolikog mistera Fandorina od nekakvog
bradatog kossack ili muzhik, koji u toj tatarsko-
vizantijskoj imperiji čine 90% stanovništva. S druge
strane, ovakva distanca mora neobično uzvisiti i
oplemeniti čoveka obrazovanog i mislećeg. O tome treba
još porazmisliti.
Meni se svidelo kako je mister Fandorin elegantno
(uzgred, on je diplomata, time se mnogo toga
objašnjava) ućutkao nesnosnog seljačinu Goša, koji
tvrdi da je rentijer mada se golim okom vidi: taj tip se
bavi nekakvim prljavim poslovima. Neću se iznenaditi
ako na Istok putuje da kupi opijum i egzotične igračice
za pariske bordele. [Poslednja rečenica je precrtana.]
Znam, draga Emili, da ste Vi prava ledi i nećete
pokušavati da pročitate precrtano. Malo sam se zaneo i
napisao nešto nedostojno Vaših čednih očiju.
Dakle, o večerašnjem dogañaju. Francuski buržuj,
koji se u poslednje vreme odvažio i postao nešto suviše
brbljiv, stao je sa samozadovoljnim izgledom da
raspreda o prednostima starosti u odnosu na mladost.
„Evo, ja sam najstariji od prisutnih - rekao je s visine,
kao da je glavom Sokrat. - Sed sam, podbuo, ružnjikav,
al’ ne mislite, dame i gospodo, da bi se tatica Goš
menjao s vama. Kad vidim razmetljivu mladost koja se
pred starošću hvali svojom lepotom i snagom, svojim
zdravljem, ja joj ni najmanje ne zavidim. Ta, mislim se,
nije to ništa, nekad sam i ja bio takav. A ti, dušice, ko
zna da li ćeš dočekati moje šezdeset i dve. Ja sam dva
puta srećniji nego ti sa tvojih trideset godina, zato što
sam ja imao sreće da na ovom svetu živim dva puta
duže.“ I gucnuo je vina, veoma ponosan na originalnost
svog mišljenja i tobožnju nepobitnost svoje logike. Tu
mister Fandorin, koji do tada usta nije otvorio,
odjednom sa veoma ozbiljnim izrazom lica reče: „To je
neosporno tako, mister Goše, ako se život posmatra u
istočnjačkom duhu - kao nalaženje u jednoj tački bića,
kao večno ,sada‘. Ali postoji i drugo mišljenje, koje
ljudski život vidi kao jedno, celovito delo, o kome se
može suditi tek kada je pročitana i poslednja stranica.
Pri tom delo može biti dugačko kao tetralogija ili kratko
kao novela. Ko bi smeo da tvrdi da je debeli i trivijalni
roman neizostavno vredniji od kratke, predivne pesme?“
Najsmešnije je što naš rentijer, koji je debeo i trivijalan,
nije čak ni shvatio da se o njemu govori. Čak i kada se
mis Stamp (pametna ali čudna persona) zakikotala, a ja
dosta glasno frknuo, Francuzu nije došlo do svesti,
ostao je u svom ubeñenju, na čemu mu svaka čast.
Istina, u daljem razgovoru, već za desertom, mesje
Goš me je iznenadio svojom razboritošću. I odsustvo
regularnog obrazovanja ima, eto, svoje prednosti: razum
nesputan autoritetima nekad je sposoban za
interesantna i tačna zapažanja.
Prosudite sami. Amebolika misis Trufo, žena našeg
glupana doktora, ponovo je počela medenim glasom da
tepa o „mališanu“ i „anñelčiću“ kojim će madam Kleber
uskoro da usreći svog bankara. S obzirom da misis
Trufo ne govori francuski, njene sladunjave sentence o
porodičnoj sreći, nezamislivoj bez „dečjeg žagora“, bio je
prinuñen da prevodi njen nesrećni suprug. Goš je teško
disao, preznojavao se, a zatim je odjedared izjavio: „Ne
mogu se složiti sa vama, madam. Istinski srećnim
supružnicima deca uopšte nisu neophodna, jer su muž i
žena potpuno dovoljni jedno drugom. Muž i žena su kao
dve neravne površine, svaka sa izbočinama i
ulegnućima. Ako površine ne priležu čvrsto jedna uz
drugu, potreban je lepak, bez njega se konstrukcija, to
jest porodica, ne može sačuvati. E, deca su upravo taj
lepak. Ako se, pak, površine idealno podudare, izbočina
na ulegnuće, lepak nije potreban. Evo, uzmite mene i
moju Blanš. Trideset tri godine smo proživeli kao jedna
duša, kao rupica i dugme. Šta će nam deca? I bez njih
nam je divno.“ Možete li zamisliti, draga moja Emili,
buru pravednog gneva koja se sručila na glavu negatora
večnih vrednosti. Iz petnih žila, najviše od svih, trudila
se madam Kleber, koja u svom stomaku nosi malog
Švajcarčića. Pri pogledu na taj fini stomačić koji se na
svaki način izlaže pogledima, meni se zgrči utroba.
Tamo vidim mini-bankara koji se svio u klupko s
podvijenim brčićima i naduvenim obrazima. Vremenom
će se paru Kleber sigurno roditi čitav bataljon
švajcarske garde.
Moram Vam priznati, moja nežno obožavana Emili,
da je meni muka od pogleda na noseće žene. One su
odvratne! Taj besmisleno-životinjski osmeh, na licu
odvratan izraz stalnog osluškivanja sopstvene utrobe!
Nastojim da se držim što dalje od madam Kleber.
Zakunite mi se, draga, da mi nikada nećemo imati
decu. Debeli buržuj je hiljadu puta u pravu! Zašto su
potrebna deca? Pa, mi smo i tako beskrajno srećni.
Treba samo sačekati kraj ove prinudne razdvojenosti.
Sada je dva minuta do jedanaest. Vreme je za
merenje.

Prokletstvo! Prekopao sam čitavu kabinu. Moj

sekstant je nestao. Ovo nije bunilo! Bio je u škrinjici
zajedno sa hronometrom i kompasom, a sada ga nema!
Strah me je, Emili! O, predosećao sam! Potvrñene su
moje najstrašnije sumnje!
Zašto? Zbog čega? Oni su spremni na svaki
nitkovluk samo da ne dopuste naš susret! Kako ću sada
da proveravam da li parobrod ide pravilnim kursem? To
je Renije, znam ja! Video sam kako me je pogledao kada
je prošle noći na palubi video kako baratam
sekstantom! Hulja!
Idem kapetanu, zahtevaću odmazdu. A ako su oni
zajedno? Bože, Bože, sažali se na mene.

Morao sam da napravim pauzu. Toliko sam se

uzbudio da sam bio prinuñen da uzmem kapi koje mi je
prepisao doktor Džekins. I, kao što mi je savetovao,
počeo sam da mislim na lepe stvari. Na to kako ćemo Vi
i ja sedeti na beloj verandi i gledati u daljinu,
pokušavajući da pogodimo gde se završava more a
počinje nebo. Vi ćete se osmehnuti i reći: Mili Redži,
ponovo smo zajedno. Zatim ćemo sesti u kabriolet i poći
da se provozamo duž oba...
Gospode, šta ja to bulaznim! Kakav kabriolet!
Ja sam čudovište i meni nema oprosta.
 Renata Kleber

Probudila se u odličnom raspoloženju. Široko se

osmehnula zraku sunca koji je pao na njeni okrugli
obraz nažuljan od ležanja na jastuku; oslušnula je
stomak. Plod je bio miran, ali ona je bila užasno gladna.
Do doručka je ostalo još čitavih pedeset minuta, Renata
nije imala strpljenja, a da uživa u dokolici ona
jednostavno nije umela. San ju je ujutru napuštao isto
onako naglo kao što ju je obuzimao uveče - jednostavno
bi spustila glavu na sklopljene dlanove i sledeće
sekunde je već sanjala nekakav prijatan i veseo san.
Pevušeći lakomislenu pesmicu o jadnoj Žoržet
zaljubljenoj u odžačara, Renata je završila jutarnju
toaletu, istrljala sveže lišce tinkturom lavande, a zatim
se brzo i vešto očešljala: iznad čela je namestila šiške,
gustu kestenjastu kosu zategla u rep, a niz slepoočnice
pustila dve loknice. Ispalo je baš kako treba, skromno i
ljupko. Pogledala je kroz okrugli prozorčić. I dalje isto:
ravna ivica kanala, žuti pesak, bele glinene kućice
ubogog seoceta. Biće vruće. Znači, bela čipkana haljina,
slamnati šešir sa crvenom trakom i, da ne zaboravi,
suncobran - posle doručka obavezna je šetnja. Ma, mrzi
je da vuče suncobran sa sobom. Nije važno, neko će joj
ga doneti.
Renata se s očitim zadovoljstvom okrenu nekoliko
puta ispred ogledala, stade bočno, zategnu haljinu
preko stomaka. Istinu govoreći, za sada nije imalo
bogzna šta da se vidi.
Zato što je trudnica, dala je sebi za pravo da na
doručak stigne pre vremena, konobari su još postavljali.
Renata je naredila da joj odmah donesu sok od
pomorandže, čaj, kifle sa maslacem i sve ostalo. Kada
se pojavio prvi sused za stolom, debeli mesje Goš,
takoñe ranoranilac, buduća mati već je završavala treću
kiflu i spremala se za omlet sa pečurkama. Doručak na
Levijatanu nije bio neki tamo kontinentalni, već pravi-
pravcati engleski: sa rostbifom, biranim jelima od jaja, s
pudingom i kašom. Francuski deo konzorcijuma
predstavljali su jedino kroasani. Zato je za ručak i
večeru u meniju u potpunosti vladala francuska
kuhinja. Pa neće valjda u salonu Vindzor služiti bubrege
s bobom.
Prvi pomoćnik kapetana se, kao i uvek, pojavio
tačno u devet. Brižno se interesovao kako se oseća
madam Kleber. Renata je slagala da je loše spavala i da
se oseća kao smrvljena, a sve zbog toga što se prozorčić
na kabini teško otvara i što je zagušljivo. Prvi oficir
Renije zabrinuo se i obećao da će lično da pogleda i
otkloni kvar. On nije jeo jaja i rostbif, držao je nekakvu
čudnu dijetu i hranio se uglavnom zelenišem. Renata ga
je žalila zbog toga.
Polako su pristizali i ostali. Razgovor za doručkom
obično je bio mlak; stariji se još nisu povratili nakon
loše provedene noći; mladi se, pak, još nisu sasvim
razbudili. Bilo je zanimljivo posmatrati kako se
zajedljiva Klarisa Stamp dodvorava mucavcu-diplomati.
Renata odmahnu glavom: Zar tako praviti budalu od
sebe? Pa, on tebi, draga moja, može sin da bude,
premda ima impozantno prosedu kosu. Da li je za tebe,
izafektiranu ženu u godinama - takav lepotan?
Poslednji je stigao riñi Psihić (tako je Renata u sebi
nazivala engleskog barona). Razbarušena kosa, oči
crvene, uglovi usana podrhtavaju - strava i užas. Ali
madam Kleber ga se ni najmanje nije bojala, a u
pogodnim trenucima nije propuštala priliku da se malo
i razonodi. Tako je i sada s nevino-nežnim osmehom
pružila Psihiću posudu s mlekom. Milford -Stouks (što
mu je ime!), kao što se i pretpostavljalo, gadljivo
odmače svoju šolju. Renata je iz iskustva znala da on
sada neće ni dirnuti mleko, piće čistu crnu kafu.
- Što se tako trzate, gospodine? - prozbori ona, a
glas joj zadrhta. - Ne bojte se, trudnoća nije zarazna. - I
završi, već bez ikakvog podrhtavanja. - U svakom
slučaju ne za muškarce.
Psihić je prostreli ubistvenim pogledom, koji se
razbi o njen, jasan i miran. Prvi oficir Renije sakri
dlanom osmeh, rentijer frknu. Čak se i Japanac
osmehnu Renatinoj dosetki. Doduše, taj mesje Aono se
sve vreme osmehuje, čak i bez ikakvog povoda. Možda
kod njih, Japanaca, osmeh uopšte ne znači veselost, već
nešto sasvim drugo. Na primer, dosadu, ili gnušanje.
Pošto se sit ismejao, mesje Aono izvede svoju
uobičajenu ludoriju, od koje se susedima za stolom
gadilo: izvuče iz džepa papirnu salvetu, bučno se u nju
išmrknu, zgužva je i tu svoju vlažnu lopticu uredno
odloži na kraj svog tanjira. Pa se sad divi toj ikebani. O
ikebani je Renata pročitala u romanu Pjera Lotija i
zapamtila je zvučnu reč. Interesantna je ta ideja: praviti
bukete ne tek tako, nego sa filozofskim smislom.
Trebalo bi jednom probati.
- Kakvo cveće vi volite? - upita ona doktora Trufoa.
Ovaj prevede pitanje svojoj mršavici, zatim
odgovori:
- Dan i noć.
I odgovor je takoñe preveo: pansies.
- Obožavam cveće! - uzviknu mis Stamp (vidi ti
naivku!). - Ali samo sveže. Volim da šetam po
rascvetaloj livadi! Prosto mi se srce cepa kad vidim kako
siroto ubrano cveće vene i gubi latice! Zato ja nikom ne
dozvoljavam da mi poklanja bukete. - I čeznutljiv pogled
uperi u ruskog lepotana.
Kakva šteta, inače bi te svi zasuli buketima,
pomisli Renata, a naglas reče:
 -Po mom mišljenju, cveće je vrhunac Božjega
stvaralaštva, i gaženje rascvetale livade smatram
zločinom.
- U pariskim parkovima to se i smatra zločinom -
kaza mesje Goš.
- Kazna je deset franaka. I ako dame dozvole
starom neotesanku da zapali lulu, ispričaću vam jednu
zanimljivu pričicu na tu temu!
- O, dame, budite milostive! - uzviknu indolog,
cvikeraš Svitčajld, tresući bradom a la Dizraeli. - Mesje
Goš je tako divan narator!
Svi se okrenuše ka trudnoj Renati, od koje je
zavisila odluka, a ona smišljeno protrlja slepoočnicu.
Ne, glava je nije bolela ni najmanje: jednostavno,
Renata je odugovlačila prijatan trenutak. Ali, nju je
takoñe zanimalo da čuje „pričicu“ pa je zato, s izgledom
žrtve, klimnula glavom:
- Dobro, pušite. Samo neka me neko hladi lepezom.
S obzirom da se zajedljiva Klarisa, vlasnica
raskošne lepeze od nojevog perja, napravila da se to na
nju ne odnosi, lepezom je morao da je hladi Japanac.
Gintaro Aono je seo pokraj Renate i počeo da ispred
nosa paćenice tako usrdno razmahuje svojom lepezom
upadljivih boja i s leptirićima da se nakon jednog
minuta Renati zamutilo pred očima od tog
kaleidoskopa. Japanac dobi ukor za suvipšu usrdnost.
Rentijer s uživanjem povuče dim, pusti oblačić i
započe priču:
- Verovali ili ne, ovo je istinita priča. Služio je u
Luksemburškom parku jedan baštovan, tatica Pikar.
Četrdeset godina je zalivao i orezivao cveće, do penzije
su mu ostale svega tri godine. Jednog jutra izañe tatica
Pikar s kantom za polivanje i ugleda kako se u
cvećnjaku s lalama opružio neki elegantan gospodin u
fraku. Razbaškario se na ranom suncu, uživa.
Očigledno, noćni bekrija - terevenčio do zore, nije stigao
do kuće, zanemoćao. - Goš začkilji i preñe preko
prisutnih lukavim pogledom. - Pikar se, naravno,
razljutio: lale izgažene, pa veli: „Ustajte, mesje, kod nas
u parku nije dozvoljeno ležanje po cvećnjacima! Plaća se
kazna, deset franaka.“ Bekrija malo podiže jedan kapak,
izvuče zlatnik. „Evo ti, - kaže - starče, i ostavi me na
miru. Odavno se nisam ovako carski odmarao.“
Baštovan uze novac, ali se ne maknu s mesta. „Kaznu
ste platili, ali nemam prava da vas ostavim tu. Izvolite
ustati.“ Tu gospodin u fraku po drugi put otvori oko, ali
nije žurio da ustane. „Koliko da ti platim da mi ne
zaklanjaš sunce? Platiću koliko god kažeš ako
prestaneš da mi dosañuješ i ostaviš me da odremam
jedan sat.“ Tatica Pikar se počeša po potiljku, nešto
izračuna u glavi, mrdajući usnama. „Pa dobro, - kaže -
ako vi, gospodine, želite da dobijete sat ležanja u
cvećnjaku Luksemburškog parka, to će vas koštati
osamdeset četiri hiljade franaka i nijedan su manje.“ -
Sedobradi Francuz se veselo osmehnu, zaklima glavom
kao da se oduševljava baštovanovom drskošću. - I ni
jedan, kaže, manje, upravo tako. A treba reći da taj
pripiti gospodin nije bio bilo ko, nego bankar Lafit
glavom i bradom, najbogatiji čovek u celom Parizu. Lafit
nije bio navikao da baca reči u vetar, a rekao je „koliko
god kažeš“; nema se kud. Stid ga je da podvije rep i da
povuče svoju bankarsku reč. Ali i pare su takve da mu
se ne daju na lepe oči prvom drzniku koji naiñe. Šta mu
je činiti? - Goš slegnu ramenima oslikavajući krajnji
stepen nedoumice. - Lafit na to reče: „Stari
pokvarenjače, dobićeš ti svoje osamdeset četiri hiljade,
ali uz jedan uslov: dokaži mi da jedan sat baškarenja u
ovom tvom šugavom cvećnjaku zaista vredi toliko novca.
Ako ne uspeš da mi dokažeš, odmah ću se dići,
odalamiću te štapom po leñima, i to sitno izgredništvo
će me koštati četrdeset franaka administrativne kazne.“
- Ćaknuti Milford-Stouks se glasno nasmeja i
odobravajuće klimnu riñom grivom, a Goš podiže prst,
požuteo od duvana: Pričekajte, veli, s radovanjem, još
nije kraj. - I šta mislite, dame i gospodo? Tatica Pikar,
ni najmanje se ne pomevši, poče da svodi bilans. „Kroz
pola sata, tačno u osam, doći će gospodin direktor
parka, videće vas na cvećnjaku i počeće da se dere da
vas sklonim odavde. Ja to neću moći da uradim zato što
ćete vi platiti ne za pola sata, nego za čitav čas. Počeću
da se prepirem sa gospodinom direktorom i on će me
oterati iz službe bez penzije i otpremnine. A ostalo mi je
tri godine do penzije. Pripada mi penzija u visini od
hiljadu i dvesta franaka godišnje. Planiram da poživim
u miru jedno dvadesetak godina, to je ukupno već
dvadeset i četiri hiljade. Sada stan. Iz državnog stana će
isterati i mene i moju staricu. Postavlja se pitanje: Gde
ćemo živeti? Mora se kupiti kuća. A skromna kućica sa
baštom negde na Loari staje najmanje dvadeset hiljada.
Sada, gospodine, pomislite i na moju reputaciju.
Četrdeset godina sam verno i pošteno grbačio u ovom
parku i svako će reći da je tatica Pikar pošten čovek. I
odjednom, stid i sram na moju sedu glavu. Pa, to je
potkupljivanje, mito! Mislim da po hiljadu franaka za
svaku godinu čestite službe neće biti mnogo u smislu
moralne kompenzacije. A to je upravo osamdeset i četiri
hiljade.“ Nasmejao se Lafit, udobnije se namestio na
cvećnjaku i ponovo zatvorio oči. „Doñi kroz sat vremena
- reče. - Dobićeš, stari majmune, svoju platu.“ E, to je
ta divna pričica, dame i gospodo.
-Znači, godina čestitosti - hiljadu franaka? -
podsmehnu se ruski diplomata. - Nije skupo. Očigledno
sa popustom za kupovinu na v-veliko.
Prisutni stadoše živo da raspravljaju o priči,
izražavajući potpuno suprotna stanovišta, a Renata
Kleber uperi zainteresovan pogled u mesje Goša koji je
sa zadovoljstvom na licu otvorio svoju crnu fasciklu i,
pijuckajući već prilično hladnu čokoladu, zašuštao
papirima. Zanimljiv egzemplar ovaj dedica, nema šta. I
kakve su mu to tajne tamo? Zašto ih zaklanja laktom?
 Renati ovo pitanje nije davalo mira. Nekoliko puta
je, s pravom buduće majke, čak pokušala da zaviri
preko Gošovog ramena, dok je ovaj bajao svojom
dragocenom fasciklom, ali pakosni brkajlija je prilično
neuljudno zatvarao dosije dami pred nosem, pa joj je još
i prstom pretio - no, no.
Ipak, danas se desilo nešto naročito. Kada je mesje
Goš, kao i obično, prvi ustao od stola, iz njegove
tajanstvene fascikle nečujno je iskliznuo jedan list i tiho
pao na pod. Rentijer to nije primetio, udubljen u neke
svoje ne baš vesele misli, i izašao je iz salona. Samo što
su se vrata za njim zatvorila, Renata je sa stolice hitro
podigla svoje tek malo u struku zaobljeno telo. Ali nije
samo ona imala dobar dar opažanja. Lepo vaspitana mis
Stamp, ko bi rekao da je tako žustra, prva je pritrčala
hartiji.
- Ah, gospodin Goš je, izgleda, nešto ispustio! -
uzviknu ona, živahno podigavši papir i gutajući ga
prodornim okicama. - Sad ću da ga stignem, da mu to
dam.
Ali madam Kleber je već kao kleštima zgrabila
jedan kraj papira i nije nameravala da ga pusti.
- Šta je to? - upita ona. - Isečak iz novina? Kako
je to zanimljivo!
Sledećeg časa oko dama su se skupili svi prisutni,
samo je tupavi Japanac svojom lepezom terao vazduh, a
misis Trufo prekorno i s krajnjim negodovanjem gledala
na ovakav upad u privacy.

Isečak je izgledao ovako:.

 -O čemu oni to? - Renata smeteno namršti čelo. -
Nekakvo ubistvo, nekakva kolera.
-Kolera s tim očigledno nema nikakve veze - reče
profesor Svitčajld. - Jednostavno je tako izrezana
stranica. Reč je, naravno, o ubistvu u Ri de Grenel.
Nemoguće da niste čuli? Sve novine su pisale o toj
senzaciji.
- Ja ne čitam novine - dostojanstveno odgovori
madam Kleber. - U mom stanju to je suvišno nerviranje.
U svakom slučaju, nemam razloga da slušam kojekakve
gadosti.
 -Komesar Goš? - prvi oficir Renije začkilji, još
jednom preletevši pogledom članak. - Ma nije valjda da
je to naš mesje Goš?
Mis Stamp uzdahnu:
- Ne može biti!
Tu već priñe i doktorova žena. Bila je ovo prava
senzacija, i svi su zagrajali upadajući jedno drugom u
reč:
- Policija, ovde je umešana francuska policija! -
uzbuñeno je uzviknuo ser Redžinald.
Renije promrmlja:
- Zato mene kapetan stalno pita za salon Vindzor...
Mister Trufo je po običaju prevodio svojoj supruzi,
a Rus je prigrabio isečak i pažljivo ga izučavao.
- Ono o indijskim fanaticima je notorna glupost -
izjavio je Svitčajld. - To sam tvrdio od samog početka.
Prvo, ne postoje nikakve krvožedne sekte sledbenika
Šive. A drugo, kao što je poznato, statueta je srećno
pronañena. Zar bi je religiozni fanatik bacio u Senu?
- Da, to sa zlatnim Šivom je zaista zagonetka -
klimnula je glavom mis Stamp. - Pisali su da je to biser
kolekcije lorda Litlbija. Je li tako, gospodine profesore?
Indolog popustljivo slegnu ramenima:
-Kako da vam kažem, gospoño. Kolekcija lorda
Litlbija se pojavila nedavno, pre dvadesetak godina. Za
toliko godina teško je sakupiti nešto značajno. Kažu da
se pokojnik solidno okoristio za vreme gušenja
Sipajskog ustanka 1857. godine. Čuvenog Šivu, na
primer, „poklonio je“ lordu neki maharadža kome je
zbog šurovanja sa ustanicima pretio preki vojni sud. Ta,
Litlbi je mnogo godina služio u indijskom vojnom
tužilaštvu. Neosporno je da njegova zbirka sadrži
priličan broj vrednih stvari, ali izbor je dosta haotičan.
- Pa, kažite mi konačno zašto je ubijen taj vaš lord?
- upita Renata. - Evo i mesje Aono takoñe nije upućen,
zar ne? - ona se, tražeći podršku, okrenu Japancu koji
je stajao malo postrance od svih.
 Japanac se osmehnu samo usnama i nakloni se, a
Rus se načini kao da aplaudira:
-Bravo, madam Kleber. Vi ste savršeno tačno
izdvojili n-najvažnije pitanje. Pratio sam ovaj dogañaj u
novinama. I po m-mom mišljenju, uzrok zločina je ovde
v-važniji od svega. Ključ odgonetke je u njemu. Upravo
„zašto“! S kojim ciljem je ubijeno desetoro ljudi?
- Ah, baš to je jednostavno! - slegnula je ramenima
mis Stamp. - Zamisao je bila da se iz kolekcije ukrade
sve najvrednije, ali zločinac je izgubio hladnokrvnost
kad je neočekivano naleteo na domaćina. Pošao je od
pretpostavke da lord nije kod kuće. Jedna stvar je,
pretpostavljam, ubadati nekog špricem, a sasvim druga
razbiti čoveku glavu. Uostalom, ne znam, nisam
probala. - Ona se strese. - Zlotvoru živci nisu izdržali i
nije stvar doveo do kraja. A što se tiče bačenog Šive... -
mis Stamp se zamisli. - Možda je upravo Šiva onaj teški
predmet kojim su razmrskali lobanju sirotom Litlbiju.
Sasvim je moguće da zločincu nisu strana obična
ljudska osećanja, i da mu je bilo odvratno ili čak
strašno da u ruci drži okrvavljeno oruñe ubistva. Došao
je do obale i bacio ga u Senu.
- Što se tiče oruña ubistva, ovo je vrlo verovatno -
složio se diplomata. - Ja s-sam istog mišljenja.
Usedelica se zacrvene od zadovoljstva i očigledno se
zbuni primetivši podsmešljiv Renatin pogled.
- You are saying outrageous things - ukorila je
Klarisu Stamp doktorova žena, saslušavši prevod
rečenog. - Shouldn’t we find a more suitable subject for
table talk?3
Ali usrdna molba bezlične osobe ostade neuslišena.
- Ja mislim da je ovde najzagonetnija smrt slugu! -

3
Ви говорите ужасне ствари. Зар не би требало да потражимо
мало легшу тему за разговор за столом (енгл.)?
uključio se u kriminalističku diskusiju i dugajlija
indolog. - Kako su to oni dozvolili da ih bodu svakakvim
grozotama? Da je u njih bila uperena cev pištolja, to bi
bila sasvim druga stvar! Pa, meñu njima su bila i dva
čuvara, i svaki je imao kuburu za pojasom. E, tu je
zagonetka!
- Ja imam svoju hipotezu - nadmeno reče Renije. - I
spreman sam da je branim gde god je potrebno. Zločin
u Ri de Grenel izvršio je čovek s izvanrednim
mesmeričkim sposobnostima. Sluge su se nalazile u
stanju mesmeričkog transa, to je jedino moguće
objašnjenje! „Životinjski magnetizam“ je strahovita
snaga. Vešt manipulator može da uradi s vama sve što
mu padne na pamet. Da, da, madam - obrati se prvi
oficir misis Trufo, čije se lice nepoverljivo zgrčilo. -
Apsolutno sve.
- Not if he is dealing with a ladu”4 - strogo odgovori
ona.
Umoran od uloge prevodioca mister Trufo obrisa
maramicom oznojeno čelo i baci se u odbranu naučnog
pogleda na svet.
- Dozvoliću sebi da se ne složim s vama - zabrza on
na francuskom, s dosta jakim stranim akcentom. -
Učenje gospodina Mesmera odavno je proglašeno
naučno neprihvatljivim. Snaga mesmerizma, ili kako se
on sada naziva, hipnotizma, jako je preuveličana.
Uvaženi mister Džejms Brejd ubedljivo je dokazao da
hipnotičkom dejstvu podležu samo psihički sugestibilne
individue, a i to samo u slučaju da u potpunosti veruju
hipnotizeru i spremne su da se podvrgnu hipnotičkoj
seansi.
- Odmah se vidi, dragi doktore, da niste putovali po
Istoku! - Renije se osmehnu i pokaza niz belih zuba. -
Na svakoj indijskoj pijaci fakir će vam pokazati takva

4
Ali ne i u slučaju da ima posla damom (engl.)
čuda mesmeričke veštine da će se i najokorelijem
skeptiku oči razrogačiti. Ali, nema potrebe govoriti o
trikovima! Jednom sam u Kandari gledao javnu
egzekuciju. Po muslimanskom zakonu, kraña se
kažnjava odsecanjem desne ruke. Procedura je toliko
bolna da oni koji su joj podvrgnuti često umiru od
bolnog šoka. Ovaj put u krañi je uhvaćen dečak - pravo
dete. S obzirom da su ga uhvatili već po drugi put, sud
nije imao kud, morao je da lopova osudi na kaznu
predviñenu šerijatom. Ali sudija je bio velikodušan
čovek i naredio je da pozovu derviša poznatog po svojim
čudotvornim sposobnostima. Derviš je uhvatio
osuñenika za slepoočnice, pogledao mu u oči,
prošaputao nešto - i mališan se umirio i prestao da se
trese. Na njegovom licu se pojavio čudan osmeh, koji
nije iščezao čak ni u času kada mu je dželatova sekira
odrezala ruku do samog lakta! Video sam to sopstvenim
očima, kunem vam se.
Renata se naljuti:
- Fuj, kako je to odvratno! A i vi, Šarle, s vašim
Istokom! Sad će mi pozliti!
- Oprostite, madam Kleber - uzrujao se prvi oficir. -
Samo sam hteo da dokažem da su u poreñenju s tim
nekakve injekcije prava sitnica.
- Ja ću sebi ipak dozvoliti da se ne složim s vama...
- Tvrdoglavi doktor se pripremio da brani svoje gledište,
ali u tom trenu otvoriše se vrata salona i uñe da l’
rentijer, da l’ policajac - rečju, mesje Goš.
Svi se okrenuše ka njemu pomalo zbunjeni, kao da
ih je zatekao u nedozvoljenoj raboti.
Goš pronicljivim pogledom prelete po licima
prisutnih, ugleda zlosrećni isečak u diplomatovim
rukama i smrknu se.
- A tu je... Toga sam se i plašio.
Renata priñe sivobrkom dedici, nepoverljivo odmeri
od glave do pete njegovu masivnu figuru i bubnu:
- Mesje Goš, jeste li vi stvarno policajac?
 - Onaj komesar Goš k-koji je vodio istragu „zločina
veka“? - precizirao je pitanje Fandorin (tako se, beše,
zove ruski diplomata setila se Renata). - Čime se onda
objašnjava vaša maskarada i uopšte vaše p-prisustvo
na brodu?
Goš je malo šmrkao, mrdnuo je nekoliko puta
obrvama, mašio se rukom za lulu. Videlo se da mu iz
sve snage radi mozak, da donosi odluku šta mu je
činiti.
- Sedite, moliću lepo, dame i gospodo - neobično
značajnim i dubokim glasom reče Goš i okrenu za
sobom ključ u vratima. - Pošto je već tako ispalo,
igraćemo otvoreno. Sedite, sedite, jer se nekome, ne daj
bože, noge mogu odseći.
- Kakve su to šale, mesje Goš? - nezadovoljno reče
prvi oficir. - S kojim pravom vi ovde komandujete, pa
još u prisustvu kapetanovog prvog pomoćnika?
-To će vam, mladiću, objasniti sam kapetan - Goš
ga pakosno pogleda sa strane. - On je upoznat sa
stanjem stvari.
Renije se pokunji i zajedno sa ostalima ponovo sede
za sto.
Blagoglagoljivo i dobrodušno čangrizalo, kakvim je
Renata navikla da smatra pariskog rentijera, ponašao
se na sasvim nov način. U držanju ramena pojavila se
gospodstvenost, gestovi mu postadoše zapovednički, oči
zablistaše čeličnim sjajem. Već i to kako je mirno i
samouvereno održavao otegnutu pauzu, govorilo je o
mnogo čemu. Pažljivi pogled čudnog rentijera redom se
zaustavljao na svakom od prisutnih i Renata je videla
kako su se neki pod tim teškim pogledom naježili. Ni
njoj samoj, mora se priznati, nije bilo prijatno, ali tu
Renata, postidevši se, bezbrižno odmahnu glavom: Neka
je i policajski komesar, pa šta? Svejedno je debeli
sipljivi starčić, i ništa više.
- Dosta s intrigama, mesje Goš - podsmešljivo kaza
ona. - Ja ne smem da se uzrujavam.
 - Razloga za uzrujavanje ima, verovatno, samo
jedan od prisutnih - zagonetno odgovori on. - Ali o
tome ćemo kasnije. Prvo mi dozvolite da se uvaženoj
publici predstavim još jednom. Da, zovem se Gistav
Goš, ali nisam rentijer, avaj, nemam od čega da
primam rentu. Ja sam, dame i gospodo, komesar
pariske kriminalističke policije i radim u odeljenju koje
se bavi najtežim i najzamršenijim zločinima. A moja se
dužnost zove „istražitelj za specijalne zadatke“ -
značajno podvuče komesar.
U salonu zavlada grobna tišina, narušavana samo
užurbanim šapatom doktora Trufoa.
- What a scandal !5 - ciknu doktorova žena.
- Bio sam prinuñen da krenem na ovo putovanje,
pa još inkognito, zato što... - Goš energično stade da
mrda obrazima raspaljujući poluugašenu lulu - ...zato
što pariska policija ima ozbiljne razloge da pretpostavi
da se na Levijatanu nalazi čovek koji je počinio zločin u
Ri de Grenel.
Salonom se poput prigušenog šuštanja pronese
jednodušno „Ah!“
- Pretpostavljam da ste vi već stigli da ovu
tajanstvenu stvar razmotrite sa više strana. - Komesar
duplim podvaljkom pokaza na novinski isečak koji se,
kao i ranije, nalazio u Fandorinovim rukama. - I to još
nije sve, dame i gospodo. Meni je sasvim pouzdano
poznato da ubica putuje prvom klasom... (ponovo
kolektivni uzdah)... i, štaviše, u ovom se momentu
nalazi u ovom salonu - bodro završi Goš, sede u atlasnu
fotelju i s iščekivanjem prekrsti ruke malo ispod
srebrnog lanca svog časovnika.

5
Какав скандал (енгл.)!
 -Nemoguće! - uzviknu Renata, nehotice se
hvatajući rukama za stomak.
Prvi oficir Renije skoči.
Riñi baronet se grohotom nasmeja i demonstrativno
poče da aplaudira.
Profesor Svitčajld konvulzivno proguta pljuvačku i
skide naočari.
Klarisa Stamp se skamenila pritisnuvši prstima
broš od ahata na kragni.
Japancu nije uzdrhtao ni jedan jedini mišić, ali
njegov učtivi osmeh je momentalno nestao.
Doktor je zgrabio svoju suprugu za lakat, zaboravio
da prevede najvažnije, ali je misis Trufo, sudeći prema
njenim očima iskolačenim od straha, i sama shvatila o
čemu se radi.
Diplomata je tiho upitao:
- Motivi?
- Moje prisustvo - hladnokrvno odgovori komesar. -
To je dovoljno. Postoje i drugi razlozi, ali oni vam nisu
potrebni... Pa, dobro. - U policajčevom glasu je zvučalo
očigledno razočaranje. - Vidim da niko ne žuri da se
onesvesti i počne da viče: „Uhapsite mene, ja sam ih
ubio!“ To, naravno, nisam ni očekivao. U tom slučaju,
evo kako ćemo. - On preteće podiže svoj kratki prst. -
Nikom od ostalih putnika se ne sme pričati o ovome.
Uostalom, to je i u vašem interesu, vest će se raširiti
istog časa i vas će gledati kao okužene. Ne pokušavajte
da se prebacite u drugi salon, to će samo pojačati moje
sumnje. A i neće vam uspeti, dogovorio sam se s
kapetanom.
Renata drhtavim glasom prozbori:
- Mesje Goš, mili moj, zar ne možete makar mene
da poštedite ovog košmara? Plašim se da sedim za istim
stolom sa ubicom. Šta ako mi on odjednom kradomice
sipa u čašu otrova? Sad neću moći ni zalogaj da
progutam. Pa, za mene je opasno da se uzbuñujem.
Nikome, ama baš nikome neću reći, časna reč!
 - Žalim, madam Kleber, - suvo odgovori detektiv -
ali nikakvih izuzetaka neće biti. Imam razloga da
sumnjam u svakog od prisutnih, a vi niste poslednja na
spisku.
Renata se sa slabim jecajem zavali u stolicu, a prvi
oficir Renije ljutito lupnu nogom:
- Šta vi to sebi dozvoljavate, mesje ... istražitelju za
specijalne zadatke! Ovog časa ću o svemu obavestiti
kapetana Klifa!
- Samo napred - ravnodušno reče Goš. - Ali ne
sada, nego malo kasnije. Ja još nisam završio svoj mali
govor. Dakle, za sada ne znam ko je od vas moj klijent,
mada sam blizu, veoma blizu cilja.
Renata je očekivala da će te reči propratiti rečit
pogled i sva se pružila napred, ali ne, policajac je gledao
u svoju glupavu lulu. Najverovatnije laže - nema on
nikoga u vidu.
- Vi sumnjate u ženu, to je očigledno! - mis Stamp
nervozno pljesnu rukama. - U suprotnom, zašto biste
nosili sa sobom belešku o nekakvoj Meri Sanfon? I ko je
ta Meri Sanfon? Ma ko da je! Kakva glupost sumnjati u
ženu! Zar je žena sposobna na takvo zverstvo?
Misis Trufo se naglo podiže, činilo se da je spremna
da odmah stane pod zastavu ženske solidarnosti.
- O madmazel Sanfon ćemo popričati nekom
drugom prilikom - odgovori detektiv, odmerivši Klarisu
Stamp zagonetnim pogledom.
- A takvih beležaka imam more, i svaka je sa
svojom verzijom. - On otvori crnu fasciklu i zašušta
isečcima. Njih je zaista bilo nekoliko desetina. - Sada ću
vas, dame i gospodo, zamoliti da me više ne prekidate! -
Policajčev glas postade nepokolebljiv. - Da, meñu nama
je ozbiljan zločinac. Možda i psihopata. (Renata je
primetila kako se profesor polagano, zajedno sa
stolicom, odmiče od ser Redžinalda.) Zato vas sve molim
da budete oprezni. Ako primetite nešto neobično, čak i
najmanju sitnicu, odmah k meni. Hm, a najbolje će biti
ako se ubica iskreno pokaje, i onako nema kud. To je
sve.
Misis Trufo kao u školi podiže ruku:
- In fact, I have seen something extraordinary only
yesterday! A charcoal – black - face, definitely inhuman,
looked at ine from the outside while I was in our cabin!
I was so scared!6 - Ona se okrenu svom ljubljenom i
gurnu ga laktom. –I told you, but uoi paid no attention!7
- Oh, - prenu se Renata - meni je juče iz toaletnog
pribora nestalo ogledalce u okviru od prave
kornjačevine.
Mesje Psihić je, izgleda, hteo nešto da kaže, ali nije
stigao - komesar je ljutito zatvorio fasciklu:
- Nemojte me praviti idiotom! Ja sam staro
njuškalo. Gistav Goš neće izgubiti trag! Ako bude
potrebno, iskrcaću na obalu svu čestitu družinu i
rešavaćemo sa svakim pojedinačno! Deset duša je
unesrećeno, to nije šala! Razmišljajte, dame i gospodo,
razmišljajte!
Izašao je iz salona jako zalupivši vratima.
- Gospodo, meni nije dobro - slabim glasom reče
Renata. - Idem u svoju kabinu.
- Ispratiću vas, madam Kleber - odmah je skočio
Šarl Renije. - Ovo je prosto nečuveno! Kakva drskost!
Renata ga odbi:
- Hvala, ne treba. Sama ću.
Ona nesigurnim korakom preseče prostoriju, kraj
vrata se na tren osloni na zid. U hodniku, gde nikog nije
bilo, njen korak se ubrzao. Renata je otvorila svoju
kabinu, izvukla ispod kreveta putnu torbu i gurnula
ruku, koja je podrhtavala, pod svilenu postavu. Lice joj

6
Ја сам заиста видела нешто необично, управо јуче! Црна
њушка, као угљен, потпуно нељудска, гледала ме кроз прозор,
док сам била у нашој кабини! Тако сам се уплашила (енгл.).
7
Говорила сам вам, али ви нисте обратили пажњу (енгл.).
je bilo bledo ali odlučno. Prsti su začas napipali
metalnu kutijicu.
U kutijici, hladno svetlucajući staklom i čelikom,
ležao je špric.
 Klarisa Stamp

Neprijatnosti su počele od samog jutra. Klarisa je

u ogledalu ugledala dve nove bore - kao dva jedva
primetna zraka pružale su se od uglova očiju ka
slepoočnicama. Sve je to od sunca. Ono je ovde tako
jako da ni suncobran ni šešir ne pomažu. Klarisa je
dugo posmatrala svoj odraz na neumoljivoj glatkoj
povrpšni, zatezala je prstima kožu nadajući se da je to
možda od spavanja i da će se izravnati. A onda,
okrenuvši glavu, iza uva je ugledala sedu vlas. Tu se već
sasvim rastužila. Možda je to takoñe od sunca? Izgori
kosa? Ne, mis Stamp, ne zavaravajte se. Kao što reče
pesnik:
I beli dah novembra
zapljusnu bolom srebrne kike.

Doterala se pažljivije nego obično. Sedu vlas je bez

razmišljanja iščupala. Glupost, naravno. Je li ono Džon
Don rekao da je tajna ženske sreće - umeće da se na
vreme preñe iz jednog životnog doba u drugo, a žena
ima tri doba: kćerka, supruga i majka. Ali kako preći iz
drugog statusa u treći ako se nikad nisi udavala?
Najbolje sredstvo protiv takvih misli je šetnja na
svežem vazduhu, i Klarisa je krenula da se prošeta po
palubi. Bez obzira na njegovu veličinu, Levijatan je već
odavno izmeren uzduž i popreko mirnim, sporim
koracima, odnosno njegova glavna paluba, predviñena
za putnike prve klase. Po obimu trista pedeset pet
koraka. Sedam i po minuta, ako se divite moru i ne
brbljate sa poznanicima.
 U rano jutro poznanika na palubi nije bilo i Klarisa
je neometano prošetala desnom stranom do same krme.
Parobrod je ravnomerno sekao mrku površinu Crvenog
mora, od moćne elise se prema horizontu pružala lenja,
seda brazda. Oh, kako je vruće.
Klarisa je sa zavišću gledala mornare kako peru
bakarne pločice ograde na palubi ispod nje. Kako im je
dobro samo u lanenim pantalonama - ni steznika, ni
dugačkog donjeg veša, ni čarapa sa zategnutim
podvezicama, ni dugih haljina. Hteo - ne hteo, moraš da
pozavidiš divljem misteru Aonou koji se po brodu
kočoperi u svom japanskom šlafroku, i to nikoga ne
iznenañuje - Azijat.
Zamislila je da leži u platnenoj ležaljci potpuno
naga. Ne, neka bude u laganoj tunici, kao Grkinja iz
stare Grčke. I nema tu ničeg naročitog. Kroz stotinak
godina, kad se čovečanstvo konačno oslobodi
predrasuda, to će biti normalna stvar.
U susret joj je na američkom biciklu trotočkašu,
škripeći gumama od kaučuka, dolazio mister Fandorin.
Kažu da ovakve vežbe izuzetno razvijaju elastičnost
mišića i jačaju srce. Diplomata je bio u lakom
sportskom odelu: karirane pantalone, cipele od
gutaperke sa gamašnama, kratak sako, bela košulja sa
raskopčanim okovratnikom. Zlatno, preplanulo lice
ozarilo se srdačnim osmehom. Mister Fandorin je učtivo
podigao kacigu od plute i prozujao pored nje. Bez
zaustavljanja.
Klarisa uzdahnu. Ispostavilo se da šetnja nije bila
dobra ideja: samo joj se rublje ovlažilo od znoja. Moraće
da se vrati u kabinu i presvuče se.
Doručak je Klarisi pokvarila kmezava madam
Kleber. Kakva veština da se od sopstvene slabosti pravi
oruñe za eksploataciju! Upravo u momentu kada se kafa
u Klarisinoj šolji prohladila do odgovarajuće
temperature, nesnosna Švajcarkinja se požalila da joj je
zagušljivo i zamolila je da joj popusti steznik na haljini.
Klarisa se obično pravila da ne čuje jadikovke Renate
Kleber i obavezno bi se našao neki dobrovoljac, ali za
ovako delikatnu stvar muškarci nisu dolazili u obzir, a
misis Trufo, kao za baksuz, nije bila prisutna -
pomagala je mužu da izvida neku zanemoćalu damu.
Izgleda da je ta nezanimljiva osoba ranije radila kao
milosrdna sestra. Kakav je to sjajan uspon na
društvenoj lestvici: sada je žena glavnog lekara, obeduje
u prvoj klasi. Pravi se da je istinska britanska ledi,
samo malo preteruje.
Znači, morala je da se bavi vezicama madam
Kleber, a kafa se za to vreme potpuno ohladila. Sitnica,
naravno, ali to je bio tek početak.
Posle doručka izašla je da prošeta; napravila je
deset krugova i zamorila se. Jednom je, iskoristivši to
što nikog nije bilo u blizini, oprezno zavirila kroz prozor
kabine br. 18. Mister Fandorin je sedeo za sekreterom,
u beloj košulji stegnutoj crveno - plavo - belim
tregerima, s cigarom u uglu usana i užasno glasno
lupao prstima po čudnovatom aparatu - crnom,
gvozdenom, sa okruglim valjkom i mnoštvom dugmića.
Zainteresovana Klarisa zaboravila je na oprez i bila
zatečena na delu. Diplomata je skočio, poklonio se,
ogrnuo sako i prišao otvorenom prozoru.
- To je p-pisaća mašina „remington“ - objasnio je
on. - Najnoviji model, tek što je pušten u prodaju. Vrlo
zgodna stvar, mis Stamp, i sasvim laka. Bez problema je
ponesu dva nosača. Nezamenljiva stvar na putovanju.
Evo, vežbam brzopis. Prepisujem nešto iz Hobsa.
Klarisa, još uvek crvena od zbunjenosti, blago
klimnu glavom i udalji se.
Sela je malo dalje, pod prugastu platnenu
nadstrešnicu, u hlad. Pirkao je svež vetrić. Otvorila je
Parmski kartuzijanski manastir, počela da čita o
neuzvraćenoj ljubavi prekrasne ali postarije vojvotkinje
od Sanseverina prema mladom Fabriciju del Dongu.
Raznežila se, obrisala maramicom navrlu suzu, kad,
kao u inat, na palubu izañe mister Fandorin: u belom
odelu, sa šeširom širokog oboda i štapom. Neverovatno
lep.
Klarisa ga pozva. Prišao je, poklonio se i seo pored
nje. Bacivši pogled na korice rekao je:
- Mogu da se kladim da ste opis bitke kod Vaterloa
preskočili. A šteta, to je najbolje mesto u celom
Stendalu. Nigde nisam pročitao verniji opis rata.
Ma kako čudno bilo, Klarisa je zaista Parmski
kartuzijanski manastir čitala već drugi put, i oba puta je
preletela scenu boja.
- Otkud znate? - radoznalo upita ona. - Vi ste
vidoviti?
- Žene uvek propuštaju epizode b-bitaka -
Fandorin sleže ramenima. - U svakom slučaju, žene kao
vi.
- A kakva sam to ja? - ulagivačkim tonom upita
Klarisa, osećajući i sama da od nje nikad neće biti
valjana koketa.
- Skeptična prema sebi i romantična u odnosu na
svet oko sebe. - Pogledao ju je lagano pognuvši glavu. -
Može se još reći da je nedavno došlo do velike p-
promene nabolje u vašem životu, i da ste preživeli neki
potres.
Klarisa se trgnu i pogleda sagovornika s očitim
strahom.
- Ne plašite se - umiri je čudni diplomata. - Ja
apsolutno ništa ne z-znam o vama. Jednostavno,
pomoću specijalnih vežbi razvio sam u sebi dar
opažanja i analitičke sposobnosti. Obično mi je dovoljan
beznačajan detalj da bih sačinio celovitu s-sliku.
Pokažite mi, evo, ovakav petoparac sa dvema rupicama
(on delikatno pokaza veliko ružičasto dugme koje je
ukrašavalo njen žaket) i ja ću vam odmah reći ko ga je
izgubio - v-vrlo velika svinja ili veoma mali slon.
Osmehnuvši se Klarisa upita:
- I vi svakog vidite u dušu?
 - Ne u dušu, ali mnogo toga vidim. Na primer, šta
biste mogli da kažete, eno, o onom gospodinu?
Fandorin pokaza na kršnog muškarca s velikim
brkovima koji je kroz binokl posmatrao pustu obalu.
- To je mister Babl, on...
- Stanite! - prekinu je Fandorin. - Pokušaću sam da
pogodim.
Oko pola minuta posmatrao je mister Babla, zatim
reče:
- Na Istok putuje prvi put. Nedavno se oženio.
Fabrikant. P-posao mu ne ide najbolje, tom gospodinu
preti skoro bankrotstvo. Gotovo sve vreme provodi u
bilijarskoj sali, ali igra veoma loše.
Klarisa se uvek ponosila svojom sposobnošću
opažanja, i sad se pažljivije zagleda u mister Babla,
mančesterskog industrijalca.
Fabrikant? Pa, dobro, može čovek toga da se doseti.
Čim ide prvom klasom, znači da je bogat. Na licu mu se
vidi da nije aristokrata. Na trgovca takoñe ne liči - loše
skrojen redengot, a i nema okretnosti u crtama. Dobro.
Nedavno se oženio? E, to je prosto - burma na
domalom prstu tako sija da se odmah vidi da je nova-
novcijata.
Mnogo igra bilijar? Otkud to? Aha, sako mu je
umazan kredom.
- Po čemu ste zaključili da mister Babl prvi put ide
na Istok? - upita ona. - Zašto mu preti bankrotstvo? I
čime je izazvana tvrdnja da je loš igrač bilijara? Šta, bili
ste tamo i videli kako igra?
- Ne, nisam bio u b-biljardi, zato što ne podnosim
kockarske igre i, zapravo, ovog džentlmena vidim prvi
put - odgovori Fandorin. -
To da on ovom maršrutom ide prvi put jasno se vidi
po t-tupoglavoj upornosti s kojom posmatra golu obalu.
U suprotnom, mister Babl bi znao da do samog Bab el
Mandebskog moreuza na toj strani ništa zanimljivo neće
videti. To je pod jedan. Poslovi ovom gospodinu idu
sasvim loše, jer inače ne bi ni u kom slučaju krenuo na
ovako dugo putovanje, i to odmah posle svadbe. Zar bi
takav j-jazavac napuštao svoj brlog? Samo pred smak
sveta, nikako pre. To je pod dva.
- A ako je krenuo na svadbeno putovanje zajedno
sa ženom? - upita Klarisa, iako je znala da mister Babl
putuje sam.
- I onda tumara sam po palubi i čami u biljardi? A
igra on da ne može biti gore - vidite kako mu je sako
spreda beo. Samo najgori igrači tako vuku stomak po
ivici stola. To je pod tri.
- Dobro, a šta biste rekli o, na primer, onoj dami?
Poneta igrom Klarisa je pokazala na misis Blekpul
koja je dostojanstveno koračala pod ruku sa svojom
družbenicom.
Fandorin baci nezainteresovan pogled na uvaženu
damu.
- Njoj sve piše na licu. Vraća se iz Engleske, mužu.
Išla je da poseti odraslu decu. Muž je vojnik. Pukovnik.
Mister Blekpul je odista bio pukovnik i
komandovao je garnizonom u nekom severnoindijskom
gradu. Ovo je već bilo previše.
- Objasnite - zamoli ga Klarisa.
- Takve dame ne putuju u Indiju tek tako, osim ako
ne idu u mesto službovanja supruga. Nije više mlada da
bi prvi put krenula na ovakvo p-putovanje, mora biti da
se vraća. Šta je moglo biti razlog njenog puta u
Englesku? Samo da vidi decu. Njeni roditelji su,
pretpostavljam, već na onom svetu. Po odlučnom i
zapovedničkom izrazu lica vidi se da je ta žena navikla
da komanduje. Upravo tako izgledaju prve dame
garnizona ili puka. One se obično smatraju za vlast
veću od samog komandanta. Želite da znate zašto
upravo pukovnikovica? Pa, zato što bi, da je generalica,
putovala prvom klasom, a ova, vidite, ima srebrnu
značku. Dosta je, nećemo gubiti vreme na gluposti. -
Fandorin se nakloni i prošaputa. - Bolje da vam ja
ispričam o onom orangutanu tamo. Zanimljiv subjekt.
Nedaleko od mister Babla stao je majmunoliki
mesje Bualo, bivši vindzorac, koji je svojevremeno
napustio zlosrećni salon i tako iskliznuo iz mreže
komesara Goša.
Diplomata u po glasa reče Klarisi na uvo:
-Čovek koga vidite prestupnik je i zločinac.
Najverovatnije t-trgovac opijumom. Živi u Hongkongu.
Oženjen Kineskinjom.
Klarisa se grohotom nasmeja:
- Bubnuli ste i ostali živi! To je mesje Bualo iz
Liona, filantrop i otac jedanaestoro čistih Francuščića. I
trguje čajem a ne opijumom.
- Neće biti - hladnokrvno odgovori Fandorin. -
Pogledajte malo bolje, zavrnula mu se manžetna i vidi
se plavi k-kružić tetovaže na zglobu. Video sam sličnu u
jednoj knjizi o Kini. To je znak jedne od hongkonških t-
trijada, tajnih kriminalističkih društava. Da bi
Evropljanin postao član trijade, mora da bude
kriminalac velikog formata. I naravno, oženjen
Kineskinjom. Ta, p-pogledajte fizionomiju tog
„filantropa“ i sve će vam biti jasno.
Klarisa nije znala da li da veruje ili ne veruje, a
Fandorin s ozbiljnim izrazom lica reče:
- To još nije ništa, mis Stamp. Mogu mnogo toga da
vam kažem o čoveku čak i zavezanih očiju, prema
zvucima koje proizvodi i po mirisu. Uverite se sami.
Istog časa on odveza belu atlasnu maramu i pruži
je Klarisi.
Ona opipa tkaninu - gusta, neprovidna - i čvrsto
zaveza diplomati oči. Tobože nehotice dodirnu mu
obraz, nežan, vreo.
Uskoro se iz pravca krme pojavi idealna
kandidatkinja - poznata sifražetkinja ledi Kempbel, koja
se uputila u Indiju s namerom da skuplja potpise za
davanje biračkog prava udatim ženama. Muško-
banjasta, masivna, kratke kose, lupala je nogama po
palubi kao tegleći konj. Hajde se doseti da je to ledi a ne
bocman.
- Dakle, ko nam prilazi? - upita Klarisa unapred se
gušeći od smeha.
Avaj, nije se dugo radovala.
Namrštivši čelo Fandorin odsečno reče:
- Šušti skut haljine. Žena. Težak hod. Jak karakter.
Nije mlada. Nije ni lepa. Puši duvan. Kratko podšišana.
- Zašto kratko podšišana? - zacvile Klarisa i
zatvorivši oči rukama stade da osluškuje slonovski
korak sifražetkinje. Kako, kako mu to polazi za rukom?!
- Čim žena puši, znači da je i podšišana, i napredna
- čuo se ravnomerni Fandorinov glas. - A ova još i
prezire modu, nosi nekakvu bezobličnu vreću
jarkozelene boje, pa još sa skerletnim pojasom.
Klarisa se skamenila. Ovo je neverovatno! U
sujevernom užasu ona skloni dlanove sa lica i vide da je
Fandorin već stigao da skine maramu i veže je u
elegantan čvor. U plavim diplomatovim očima svetlucale
su vesele iskrice.
Sve to bilo je veoma simpatično, ali razgovor se loše
završio. Ismejavši se, Klarisa je veoma delikatno
započela razgovor o Krimskom ratu. Veli, kakva je to
bila tragedija i za Evropu i za Rusiju. Oprezno se
dotakla svojih sećanja iz tog vremena, učinivši ih nešto
više dečjim nego što su stvarno bila. Očekivala je
uzvratnu otvorenost - nadala se da će saznati koliko je
Fandorinu godina. Ostvarile su se njene najgore
strepnje:
- Ja tada još nisam bio roñen - prostodušno je
kazao on i potkresao Klarisi krila.
Posle je sve krenulo naopako. Klarisa je pokušala
da se vrati na slikarstvo, ali se zbunila, nije mogla
smisleno da objasni zašto prerafaeliti sebe nazivaju
prerafaelitima. Sigurno je pomislio da je ona potpuna
idiotkinja. Ali, to sad već nikakve veze nema!
 Vraćala se tužna u svoju kabinu, a onda se desilo
nešto strašno.
U polutamnom uglu hodnika zalelujala se crna
senka. Klarisa je neprilično vrisnula, uhvatila se za srce
i iz sve snage jurnula ka svojim vratima. U kabini dugo
nije mogla da umiri srce koje je ludački tuklo. Šta je to
bilo? Ni čovek, ni zver. Nekakva emanacija zle, rušilačke
energije. Nečista savest. Fantom pariskog košmara.
Istog časa ona sama sebi podviknu: Dosta, to je
svršena stvar. Ničeg nije ni bilo. Bunilo, priviñenje.
Sama sebi se zaklela - neće se mučiti grižom savesti.
Počeo je nov život, svetao i radostan. I neka blaženim
kandilom dom tvoj bude obasjan.
Da bi se smirila, obukla je najskuplju dnevnu
haljinu, još nijednom obučenu (bela kineska svila,
pozadi, na struku, bledozelena mašna), na vrat stavila
smaragdnu ogrlicu. Sa zadovoljstvom se zagledala u sjaj
dragulja.
Dobro, nije mlada. Pa, nije ni lepotica. Ali zato nije
glupa, a ima i novca. A to je mnogo bolje od postarije
glupe rugobe bez prebijene pare.
U salon je Klarisa ušla tačno u dva, ali čitavo
društvo je već bilo na okupu. Čudna stvar: komesarova
prekjučerašnja nečuvena izjava nije razjedinila, već je
pre zbila vindzorsku publiku. Zajednička tajna koju ne
smeš podeliti ni s kim drugim, povezuje čvršće od
zajedničkog posla ili zajedničkog interesa. Klarisa je
primetila da se njeni poznanici sada za stolom okupljaju
pre vremena odreñenog za doručak, ručak, fajv-o-klok i
večeru, a i ostaju dugo posle obeda, što se ranije gotovo
nije dešavalo. Čak ni prvi pomoćnik kapetana, koji s
tom stvari nije imao direktne veze, nije žurio na
službene dužnosti već je, zajedno s ostalima, dugo
sedeo u Vindzoru (istina, nije isključeno da prvi oficir
nije postupao po kapetanovom nalogu). Svi vindzorci
kao da su postali članovi nekog elitnog kluba,
zatvorenog za neposvećene. Klarisa je više puta hvatala
na sebi njihove brze, krišom bačene poglede. Ti pogledi
mogli su da znače jedno od dvoga: „A da niste vi ubica?“
ili: „A da se vi niste dosetili da sam ubica ja?“ Svaki put
kada se to dešavalo, odnekud iznutra, iz same utrobe se
kao slatki grč podizao oštar osećaj, mešavina straha i
uzbuñenja. Pred očima je jasno iskrsavala Ulica Grenel,
onakva kakva je bila u večernjim satima: udvorički tiha,
pusta, crni kestenovi njišu gole grane. Samo bi joj falilo
da komesar na neki način nanjuši ono za „Ambasador“.
Na samu pomisao na to Klarisu je podilazila jeza pa je,
kradimice, sa strane pogledala u policajca.
Goš je za stolom sedeo na počasnom mestu, kao
vrhovni sveštenik ove tajne sekte. Svako od njih
neprestano je bio svestan njegovog prisustva, pratio je
krajičkom oka izraz njegovog lica, a Goš, činilo se, to
apsolutno nije primećivao. Glumio je i dalje
dobrodušnog moralistu i rado pričao svoje „pričice“,
koje su slušane s napregnutom pažnjom.
Po prećutnom dogovoru, Ovo se pretresalo samo u
salonu, i samo u komesarovom prisustvu. Ako bi se
dvoje vindzoraca slučajno susrelo negde na neutralnom
terenu - u muzičkom salonu, na palubi, u čitaonici, o
Ovome ni u kom slučaju nisu razgovarali. Ni u salonu
se primamljivoj temi nisu vraćali svaki put. Obično bi se
to desilo samo od sebe, usled neke potpuno uzgredne
primedbe.
Danas za doručkom, na primer, opšti razgovor
uopšte nije kretao; sada, pak, kada je Klarisa sela na
svoje mesto, rasprava je već bila u punom jeku. Ona je
s izrazom dosade na licu stala da proučava meni, tobože
je zaboravila šta je naručila za ručak, ali poznato
uzbuñenje već je bilo tu.
- Ako mi nešto ne da mira, - govorio je doktor Trufo
- onda je to nečuvena besmislenost toga zločina.
Ispostavlja se da je toliko ljudi stradalo potpuno
nepotrebno. Zlatni Šiva dospeo je u Senu, ubica je ostao
praznih ruku.
 Fandorin, koji je retko učestvovao u diskusijama, i
uglavnom je ćutao, ovoga puta je smatrao nužnim da
kaže:
- Nije sasvim tako. Zločincu je ostala m-marama.
- Kakva marama? - nije shvatio doktor.
- Indijska, rukom slikana. Ona u k-koju je, ako je
verovati novinama, ubica uvio ukradenog Šivu.
Ova šala bila je dočekana nervoznim smehom.
Lekar slikovito raširi ruke:
- No, dobro, marama.
Odjednom se profesor Svitčajld prenu i strgnu
naočari s nosa. Ovaj gest je kod njega bio znak jakog
uzbuñenja.
-Samo se vi smejte! Ja sam se raspitao koja je
tačno marama ukradena. O, gospodo, to je veoma
neobičan komad tkanine, za njega je vezana čitava
priča. Da li ste nekad čuli za Smaragdnog Radžu?
- Mislim da je to nekakav mitski indijski nabob? -
upita Klarisa.
-Ne mitski, nego sasvim realan, madam. Tako su
zvali radžu Bagdasara, vladara Brahmapurske
kneževine. Kneževina se nalazi u velikoj plodnoj dolini
okruženoj sa svih strana planinama. Radže vode
poreklo od velikog Babura i ispovedaju islam, ali to im
nije smetalo da tokom trista godina mirno upravljaju
svojom malom zemljom u kojoj većinu stanovništva čine
hinduisti. Bez obzira na verske razlike izmeñu vladajuće
kaste i podanika, u kneževini nikada nije bilo ni
ustanaka, ni kavgi; radže su se bogatile i, u vreme
Bagdasara, brahmapurski rod smatran je za najbogatiji
u čitavoj Indiji, posle hajdarabadskih nizama, koji, kao
što vam je poznato, zasenjuju bogatstvom sve monarhe,
uključujući i kraljicu Viktoriju i ruskog imperatora
Aleksandra.
- Veličina naše kraljice nije u njenoj ličnoj riznici,
nego u bogatstvu njenih podanika - strogo reče Klarisa,
pomalo uvreñena tom napomenom.
 - Naravno - saglasio se Svitčajld, kojeg, kad se
zanese ništa ne može da zaustavi. - Ali bogatstvo
brahmapurskih radža bilo je sasvim druge vrste. Oni
nisu skupljali zlato, nisu punili škrinje srebrom, nisu
gradili dvorce od ružičastog mermera. O, ne, tokom tri
hiljade godina ovi vladari su znali samo za jednu strast
- drago kamenje. Da li znate šta je to „brahmapurski
standard“?
-Mislim, nekakav način brušenja dijamanata? -
nesigurno je pretpostavio doktor Trufo.
- „Brahmapurski standard“ je juvelirski termin
kojim se označava dijamant, safir, rubin ili smaragd
izbrušen na poseban način, a veličine oraha, što
odgovara težini od sto šezdeset tandula, to jest
osamdeset karata.
- To je baš veliko - iznenadi se Renije. - Takvi
primerci se krajnje retko sreću. Ako me pamćenje ne
vara, dijamant regent, ukras francuske državne riznice,
samo je malo veći.
-Ne, poručniče, dijamant pit, to jest vaš regent
skoro je dva puta veći, - profesor autoritativno ispravi
moreplovca - ali osamdeset karata, naročito ako se radi
o kamenovima najveće čistoće, to je veoma mnogo.
Dakle, dame i gospodo, zamislite da je Bagdasar imao
pet stotina dvanaest takvih dragulja, i pri tom
vrhunskog kvaliteta!
- To je nemoguće! - uzviknu ser Redžinald.
A Fandorin upita:
- 3-zašto baš p-pet stotina dvanaest?
- Zbog svetog broja 8 - rado objasni Svitčajld. - 512,
to je 8 h 8 h 8, to jest osmica u tri dimenzije, na kub,
takozvani „idealni broj“. Ovde je nesumnjiv uticaj
budizma, koji posebno poštuje osmicu. U severo-
istočnom delu Indije, gde se nalazi Brahmapur, religije
su isprepletene na najneobičniji način. Ali
najinteresantnije je gde se i kako čuvalo ovo blago.
- I gde se ono čuvalo? - radoznalo upita Renata
Kleber.
- U običnoj glinenoj škrinjici, bez ikakvih ukrasa.
Godine 1852, kao još mlad arheolog, boravio sam u
Brahmapuru i susreo sam se sa radžom Bagdasarom.
Na teritoriji kneževine, u džungli, otkrivene su razvaline
starog hrama i njegovo visočanstvo me je pozvalo da
procenim nalazište. Uradio sam neophodna istraživanja
i, šta mislite? Ispostavilo se da je taj hram izgrañen još
u vreme cara Čandragupte, kada...
- Stop, stop, stop! - komesar prekinu naučnika. - O
arheologiji ćete nam pričati neki drugi put. Da se
vratimo radži.
- Ah, da. - Profesor trepnu nekoliko puta. - Zaista
će tako biti bolje. Dakle, radža je bio zadovoljan mojim
radom i, u znak naročite naklonosti, pokazao mi je
svoju legendarnu škrinjicu. O, nikada neću zaboraviti
taj prizor! - Svitčajld zažmuri. - Zamislite mračno
podzemlje gde pokraj vrata gori jedna jedina baklja, u
bronzanom držaču. Bili smo sami - radža i ja, svita je
ostala iza masivnih vrata koja je čuvalo tuce čuvara.
Nisam uspeo da vidim sva sredstva za zaštitu blaga - oči
nisu stigle da se naviknu na polu-mrak. Čuo sam samo
da njegovo visočanstvo zvecka nekakvim katancima.
Zatim se Bagdasar okrenuo prema meni i u njegovim
rukama sam ugledao kocku boje zemlje, naizgled dosta
tešku. Bila je veličine...
- Svitčajld otvori oči i pogleda oko sebe. Svi su
slušali kao začarani, a Renata Kleber je čak detinje
otvorila usta. - Hm, ne znam, recimo kao šešir mis
Stamp ako se stavi u kvadratnu kutiju.
- Svi kao po komandi zainteresovano pogledaše
minijaturni tirolski šeširić sa fazanovim perom. Klarisa
je ovo public scrutiny8 izdržala sa dostojanstvenim
8
Javno razgledanje (engl.).
osmehom, onako kako su je učili u detinjstvu. - Najviše
je ta kocka ličila na običnu glinenu ciglu, kakve se
koriste u grañevinarstvu u tim krajevima. Kasnije mi je
njegovo visočanstvo objasnio da gruba, monotona
površina gline mnogo bolje nego zlato ili slonova kost
ističe svu lepotu igre svetlosti i kamenova. Imao sam
mogućnost da se u to uverim. Bagdasar je polako svoju
ruku ukrašenu prstenjem prineo poklopcu škrinjice,
naglo ga podigao i... Oslepeo sam, gospodo! - Profesorov
glas uzdrhta. - To... To se ne može opisati rečima!
Zamislite tajanstvenu, treperavu svetlost u mnogo boja,
koja se prosula iz tamne kocke i zaigrala pegama
duginih boja po mračnim svodovima podzemlja! Okrugli
kamenovi bili su složeni u osam slojeva, i u svakome su
bila po šezdeset i četiri brušena izvora nepodnošljivog
sjaja! Efekat je neosporno bio pojačan podrhtavajućim
plamenom one jedine baklje. I sad vidim pred sobom
lice radže Bagdasara, obasjano odozdo tom čarobnom
svetlošću...
Naučnik ponovo zatvori oči i zaćuta.
- A koliko otprilike vrede ti obojeni staklići? - začu
se škripavi komesarov glas.
- Zaista, koliko? - madam Kleber ga uzbuñeno
podrža. - Recimo u vašim engleskim funtama?
Klarisa je čula kako misis Trufo prilično glasno
šapnu mužu:
-She’s so vulgar!9
Bez obzira na to, ona skloni s uha svoje bezbojne
uvojke, da joj ne promakne nijedna reč.
- Znate, - Svitčajld se dobrodušno osmehnu -
postavljao sam sebi to pitanje. Nije lako odgovoriti, jer
se cena dragulja koleba u zavisnosti od tržišta, ali
prema stanju na današnji dan...
- Da, da, moliću lepo na današnji, ne u vreme cara
Čadragupte - progunña Goš.

9
Tako je vulgarna (engl.)!
 - Hm... Ne znam koliko je radža tačno imao
brilijanata, koliko safira, a koliko rubina. Ali znam da je
on najviše cenio smaragde, otuda i njegov nadimak. Za
njegove vladavine bilo je nabavljeno sedam brazilskih i
četiri uralska smaragda, pri tome je za svaki od njih
Bagdasar dao po brilijant i još je dodao novac. Vidite,
svaki od njegovih predaka imao je svoj omiljeni kamen,
kojem je davao prednost u odnosu na ostale, i trudio se
da prvenstveno njega nabavlja. Magični broj 512 bio je
dostignut još za Bagdasarovog dede, i od tog vremena
glavni cilj vladara nije bio broj dragulja, nego povećanje
njihovog kvaliteta. Dragulji kojima je tek sasvim malo
nedostajalo do savršenstva, ili se zbog nečeg nisu
dopadali knezu na vlasti, bili su prodavani - odatle i
slava „brahmapurskog standarda“, koja se polako
raširila po celom svetu. Umesto tih, mesto u škrinjici
zauzimali su drugi, dragoceniji. Manijakalna
opsednutost „brahmapurskim standardom“ kod
Bagdasarovih predaka išla je do ludila! Jedan od njih je
od persijskog šaha Abasa Velikog kupio žuti safir težine
trista tandula, platio je za to čudo deset karavana
slonove kosti, ali kamen beše veći od propisane veličine
i radžini draguljari odsekoše sav višak!
To je, naravno, užasno, rekao je komesar — ali
svejedno dajte da se vratimo ceni.
Meñutim, ovoga puta nije bilo lako indologa
usmeriti u potrebnom smeru.
- Ma, strpite se malo s cenom! - on se neučtivo
obrecnu na detektiva. - Zar je u tome stvar? Kada se
govori o dragom kamenu takve veličine i kvaliteta, ne
misli se na novac, nego na magična svojstva koja mu se
odvajkada pripisuju. Na primer, dijamant se smatra
simbolom čistote. Naši preci su vernost svojih žena
proveravali na sledeći način: stavljali su zaspaloj
supruzi dijamant pod jastuk. Ako je verna, odmah će se
okrenuti ka mužu i zagrliće ga, ne budeći se. Ako ga
vara, okrenuće se na drugu stranu i pokušati da kamen
baci na pod. Dijamant još važi i kao garant
nepobedivosti. Stari Arapi su verovali da će u bici
pobediti onaj vojskovoña koji ima veći dijamant.
- Stari Arapi su baš gresiri - nadahnutog naratora
iznenada prekinu Gintaro Aono.
Svi iznenañeno pogledaše Japanca, koji je vrlo
retko uzimao učešće u zajedničkom razgovoru i nikada
nikog nije prekidao. Azijat brže-bolje dodade, s onim
smešnim akcentom:
- U akademiji Sen Sir su nas ućiri da je burgundski
vojvoda Karro Smeri namerno poneo u boj sa
Svajcarcima ogromni dijamant sansi, ari to ga nije
spasiro od poraza.
Klarisi bi žao jadnička, napokon je rešio da zablista
znanjem, i to tako neumesno.
Japančeva replika bila je dočekana grobnim
ćutanjem, i Aono je bolno pocrveneo.
- Da, da Karlo Smeli... - profesor nezadovoljno
klimnu glavom i zavrpš, ali bez prethodnog elana. -
Safir simbolizuje odanost i postojanost, smaragd razvija
oštrinu oka i dalekovidost, rubin čuva od bolesti i
uroka... Ali vi ste pitali za vrednost Bagdasarovog
blaga?
- Shvatam da je suma basnoslovno velika, ali da li
biste ipak mogli makar približno da pretpostavite sa
koliko je nula? - razgovetno, kao da se obraća
priglupom učeniku, reče madam Kleber, još jednom
očito pokazavpš da žena bankara uvek ostaje žena
bankara.
Klarisa bi sa zadovoljstvom još malo slušala o
čarobnim svojstvima dragog kamenja, razgovore o novcu
ona je radije izbegavala. Osim toga, to je i vulgarno.
- Dakle, hajde da otprilike procenimo. - Svitčajld
izvuče iz džepa olovku i spremi se da piše na papirnoj
salveti. - Ranije se najvrednijim kamenom smatrao
dijamant, ali posle otkrića južnoafričkih nalazišta cena
mu je značajno pala. Krupni safiri se sreću češće od
drugih dragih kamenova i zato su prosečno četiri puta
jeftiniji od brilijanata, ali to se ne odnosi na žute i
zvezdaste safire, a upravo oni čine većinu u
Bagdasarovoj kolekciji. Čisti vrlo veliki rubini i
smaragdi krajnje su retki i vrede više od brilijanata iste
težine... Dobro, da pojednostavimo i pretpostavimo da
su svih 512 kamenova brilijanti, jednake vrednosti.
Težina svakog, to sam već rekao, iznosi 80 karata.
Prema Tavernijeovoj formuli, koju koriste svi juveliri
sveta, vrednost jednog kamena računa se ovako: uzima
se tržišna cena jednokaratnog dijamanata i množi se
kvadratom broja karata koji su sadržani u datom
kamenu. Dobija se... Jednokaratni brilijant na
Antverpenskoj berzi vredi oko petnaest funti.
Osamdeset na kvadrat je šest hiljada i četiri stotine.
Pomnožimo sa petnaest... M-m... Devedeset i šest
hiljada funti sterilinga, to je cena prosečnog kamena iz
brahmapurske škrinjice... Pomnoženo sa pet stotina
dvanaest...Oko pedeset miliona funti sterlinga. A
zapravo je još više zato što se, kako sam vam već
objasnio, drago kamenje tako velikih dimenzija ceni više
od brilijanata - svečano završi Svitčajld.
-Pedeset miliona funti? Toliko?! - promuklim
glasom upita Renije.
- Pa to je milijarda i po franaka!
Klarisi zastade dah: potresena astronomskom
sumom, ona više nije mislila na romantična svojstva
kamenova.
- Pedeset miliona! Pa to je polovina godišnjeg
budžeta čitave Britanske imperije! - bila je zadivljena
ona.
- To su tri Suecka kanala! - promrmlja riñi Milford-
Stouks. - Čak i više!
Komesar takoñe privuče sebi salvetu i udubi se u
nekakve proračune.
- To je moja plata za trista hiljada godina - smeteno
saopšti on. - Da niste preterali, profesore? Zar da
nekakav uroñenički car poseduje takvo blago?
Svitčajld odgovori gordo, kao da sva bogatstva
Indije pripadaju njemu lično:
- To još nije sve! Dragocenosti hajdarabadskog
nizama procenjuju se na trista miliona, samo njih ne
možeš da zguraš u jednu škrinjicu. Po kompaktnosti,
Bagdasarovo blago zaista nije imalo sebi ravna.
Fandorin oprezno povuče indologa za rukav:
-Ipak, p-pretpostavljam da ta suma ima unekoliko
apstraktni karakter. Teško da bi nekome pošlo za
rukom da odjednom proda toliki broj g-gigantskih
dragulja? To bi im oborilo cenu na tržištu.
- Grešite, mesje diplomato - živo odgovori naučnik.
- Prestiž „brahmapurskog standarda“ je toliki da bi
kupaca bilo napretek. Ubeñen sam da najmanje
polovina kamenova ne bi čak ni napustila Indiju, kupili
bi ih uroñenički knezovi, prvenstveno onaj pomenuti
nizam. Oko ostalih dragulja potukle bi se bankarske
kuće Evrope i Amerike, a ni evropski monarsi ne bi
propustili šansu da svoje riznice ukrase
brahmapurskim remek-delima. O, da je hteo, Bagdasar
je sadržaj svoje škrinjice mogao da rasproda za nekoliko
nedelja.
- Vi o tom čoveku sve vreme govorite u prošlom
vremenu - primetio je Fandorin. - On je umro? Šta se
desilo sa škrinjicom?
-To, avaj, niko ne zna. Bagdasarov kraj je tragičan.
Za vreme Sipajskog ustanka radža je nepromišljeno
stupio u tajne veze sa pobunjenicima i vicekralj je
Brahmapur proglasio neprijateljskom teritorijom. Zli
jezici su govorkali da je Britanija jednostavno rešila da
prigrabi Bagdasarovo blago, što naravno nije istina, mi
Englezi ne služimo se takvim metodama.
-O, da - sa zluradim osmehom potvrdi Renije,
zgledavši se s komesarom.
 Klarisa oprezno pogleda Fandorina - nije valjda i on
zaražen bacilom anglofobije. Ruski diplomata je,
meñutim, sedeo savršeno hladnog izraza lica.
- U Bagdasarov dvorac bio je upućen konjički
eskadron. Radža je pokušao da se spase bekstvom u
Avganistan, ali konjica ga je stigla na prelazu preko
Ganga. Bagdasar je smatrao da hapšenje ne priliči
njegovom dostojanstvu i popio je otrov. Škrinjica kod
njega nije nañena, imao je samo mali zavežljaj sa
beleškom na engleskom. Beleška je bila upućena
britanskim vlastima. U njoj se radža kleo u svoju
nevinost i molio da se zavežljaj preda njegovom sinu-
jedincu. Dečak je bio na školovanju u privatnom
pansionu negde u Evropi. Kod indijskih velmoža to je
uobičajena stvar. Treba reći da Bagdasaru uopšte nisu
bile strane tekovine civilizacije, više puta je boravio u
Londonu i Parizu. Čak je bio oženjen Francuskinjom.
- Ah, kako je to neobično! - uzviknu Klarisa. - Biti
žena indijskog radže! Šta se zbilo s njom?
- Pustite nju doñavola, bolje pričajte o zavežljaju -
nestrpljivo reče komesar. - Šta je bilo u njemu?
-Ništa zanimljivo - profesor sažaljivo sleže
ramenima. - Kuran. Škrinjica je nestala bez traga, mada
su je svuda tražili.
- A to je bio najobičniji Kuran? - upita Fandorin.
-Najobičniji mogući, odštampan u bombajskoj
štampariji, sa svojeručnim pokojnikovim pobožnim
mislima na marginama. Komandant eskadrona smatrao
je da može da pošalje Kuran na naznačenu adresu, a
sebi je za uspomenu na ekspediciju uzeo samo maramu
u koju je bila uvijena knjiga. Kasnije je maramu kupio
lord Litlbi, ona je postala deo njegove kolekcije indijske
slikane svile.
Komesar je želeo da precizira:
- A to je ona marama u koju je ubica uvio Šivu?
-Upravo ta. Ona je zaista neobična. Od najfinije,
lake svile. Crtež je gotovo trivijalan: slika rajske ptice,
slatkopevne kalavinke, ali postoje dve unikatne
osobenosti koje nisam video ni na jednoj drugoj
indijskoj marami. Prvo, kalavinka umesto oka ima
rupicu, čije su ivice pažljivo opšivene brokatnom niti. A
drugo, interesantan je oblik marame - ona nije
pravougaona, već konusna. Nekakav nepravilan
trougao: dve strane su nejednake, jedna je savršeno
ravna.
- Marama ima v-veliku vrednost? - upita Fandorin.
- Marama nije zanimljiva - madam Kleber hirovito
napući donju usnu. - Bolje ispričajte još nešto o blagu!
Trebalo je pažljivije tražiti.
Svitčajld se nasmejao:
- O, madam, vi ne možete ni da zamislite kako ga je
pomno tražio novi radža! On je bio jedan od lokalnih
zamindara, koji nam je tokom sipajskog rata bio od
velike koristi i zato je kao nagradu dobio brahmapurski
tron. Sirotanu se od gramzivosti pomračio um. Nekakav
pametnjaković mu je prišapnuo da je Bagdasar
škrinjicu sakrio u zidu jedne od kuća. A s obzirom da je
škrinjica po svojim dimenzijama i spoljašnjem izgledu
zaista veoma ličila na običnu glinenu ciglu, novi radža
je naredio da se sruše sve grañevine od tog materijala.
Kuće su rušili jednu za drugom, i svaka cigla je
razbijana pod ličnom prismotrom vlastodršca. Ako se
uzme u obzir da je u Brahmapuru devedeset posto svih
grañevina od glinene opeke, nakon nekoliko meseci grad
u zenitu moći pretvorio se u gomilu ruševina.
Sumanutog radžu onda je otrovao neko iz njegove svite,
iz straha da će stanovništvo podići bunu žešću od
sipajske.
- Tako mu i treba, Judi - osećajno kaza Renata. -
Nema ničeg odvratnijeg od izdaje.
Fandorin strpljivo ponovi svoje pitanje:
- Ipak, profesore, da li je velika v-vrednost marame?
- Ne bih rekao. To je pre raritet, neobična stvarčica.
- A zašto sve vreme u tu m-maramu nešto uvijaju -
čas Kuran, čas Šivu? Da nema taj komad svile neko
sakralno značenje?
-Nikad ništa slično nisam čuo. Jednostavno -
slučajna podudarnost. '
Komesar Goš stenjući ustade i ispravi utrnula
ramena.
- M-m, da, zanimljiva priča, ali, avaj, našoj istrazi
ništa ne daje. Teško da ubica tu krpu čuva kod sebe
kao sentimentalni suvenir - reče on sanjalački. - A lepo
bi bilo. Izvuče neko od vas, dragi osumnjičeni, svilenu
maramu sa rajskom pticom, tek onako, iz rasejanosti, i
izduva nos. Tu bi stari Goš znao šta mu je činiti.
I detektiv se nasmeja, smatrajući svoju šalu veoma
duhovitom. Klarisa je prekorno gledala neotesanca.
Komesar uhvati njen pogled i začkilji:
- Uzgred, madmazel Stamp, imate divan šešir. Sa
stilom, poslednji pariski šik. Jeste li skoro navraćali u
Pariz?
Klarisa se u sebi sva zgrči i ledenim tonom
odgovori:
- Šešir je kupljen u Londonu, komesare. A u Parizu
nikada nisam bila.
U šta je tako netremice gledao mister Fandorin?
Klarisa proprati njegov pogled i poblede.
Diplomata je razgledao njenu lepezu od nojevog
perja, na čijoj se koštanoj ručki zlatio natpis: Meilleurs
souvenirs! Hôtel AMBASSADEUR. Rue de Grenelle,
Paris.10
Kakva neoprostiva omaška!

10
Lepe uspomene! Hotel „Ambasador". Ri de Grenel, Pariz
(franc.).
 Gintaro Aono

4. meseca 5. dana
Nadomak Eritrejske obale

Dole zeleni pojas mora,

U sredini žuti pojas peska,
Gore plava traka neba.
Takvih je boja
Afrike steg.

Ovaj trivijalni petostih plod je mojih gotovo

dvočasovnih nastojanja da dostignem duhovnu
harmoniju. Prokleta harmonija nikako nije htela da se
ponovo uspostavi.
Sedeo sam na krmi sam, gledao turobnu obalu
Afrike i oštrije nego ikad ranije osećao svoju beskrajnu
usamljenost. Dobro je što su mi od detinjstva usadili
naviku da vodim dnevnik. Pre sedam godina, kada sam
kretao na školovanje u daleku zemlju Furansu, potajno
sam maštao da dnevnik sa mog putovanja bude jednom
objavljen kao knjiga i donese slavu meni i čitavom rodu
Aono. Ali, avaj, suviše je nesavršen moj um, a osećanja
odveć obična da bi ta jadna hartija mogla da se meri s
velikom dnevničkom literaturom davnih vremena.
Pa ipak, bez ovih svakodnevnih pribeleški meni bi
se verovatno pomutio razum.
Čak i ovde, na brodu koji plovi u Istočnu Aziju,
samo su dva predstavnika žute rase - ja i Kinez-evnuh,
dvorski činovnik 11. ranga, koji je u Pariz putovao da
nabavi parfimerijske i kozmetičke novotarije za caricu
Cu Ši. Radi štednje on putuje drugom klasom, veoma se
snebiva, a naš razgovor je prekinut onog časa kada je
saznao da ja putujem prvom. Kakva sramota za Kinu!
Na mestu tog činovnika ja bih najverovatnije umro od
poniženja. Konačno, obojica na ovom evropskom brodu
predstavljamo veliku azijsku silu. Razumem duševno
stanje činovnika Čanga, ali mi je veoma žao što se stidi
glavu da promoli iz svoje tesne kabine - imali bismo o
čemu da porazgovaramo. To jest, ne da porazgovaramo
nego da razmenimo misli pomoću papira i četkice. Jeste
da govorimo različitim jezicima, ali hijeroglifi su nam
isti.
Nije to ništa, govorim sebi, drži se. Ostalo je još
sasvim malo. Još koji mesec i ugledaćeš svetlosti
Nagasakija, a odatle je rodna Kagošima nadohvat ruke.
Pa, neka mi povratak nagoveštava i poniženje i
sramotu, neka i postanem ruglo svim svojim
prijateljima! Samo da ponovo doñem kući! Na kraju
krajeva, niko neće imati hrabrosti da me otvoreno
prezre, svi oni znaju da sam ispunjavao očevu volju, a o
naredbama se, kao što je poznato, ne raspravlja. Izvršio
sam svoju dužnost, uradio ono na šta me obavezuje
dug. Moj život je upropašćen, ali ako je to potrebno za
dobrobit Japana... Dosta o tome!
Ipak, ko je mogao i da pomisli da će moj povratak u
domovinu, poslednja etapa sedmogodišnjih iskušenja,
biti ovako težak? U Francuskoj sam barem mogao da
obedujem u samoći, mogao sam da uživam u šetnjama,
u druženju s prirodom. Ovde, na parobrodu, osećam se
kao zrno pirinča koje je greškom upalo u činiju s
testom. Sedam godina života meñu riñokosim varvarima
nisu učinile da se priviknem na neke njihove odvratne
navike. Kada vidim kako prefinjena Kleber-san seče
nožem krvavi biftek i zatim ružičastim jezikom oblizuje
pocrvenele usnice, osetim mučninu. A ti engleski
umivaonici u kojima odvod treba zatvoriti zapušačem i
prati lice u prljavoj vodi! Pa užasna odeća, plod
izopačenog uma! U njoj se osećaš kao šaran koga su
uvili u masni papir i peku ga na žaru. Više od svega
mrzim uštirkane okovratnike, od kojih se na bradi
pojavljuje crvenkasti osip, i kožne cipele, pravo oruñe za
mučenje. Kao istinski Azijat dozvoljavam sebi da po
palubi šetam u lakom kimonu, dok se moji zlosrećni
susedi za stolom pare u svojoj odeždi od jutra do večeri.
Moje osetljive nozdrve pate zbog mirisa evropskog znoja,
oštrog, uljano-masnog. Užasna je i navika okruglookih
da se išmrkuju u maramice, da ih zajedno sa slinama
vraćaju u džep, ponovo vade i ponovo se išmrkuju! Kod
kuće mi to sigurno neće poverovati, reći će da sam sve
izmislio. Mada je sedam godina dugo vreme. Možda sad
već i kod nas dame nose te smešne turnire na zadnjici i
gegaju se spotičući se na visokim potpeticama. Bilo bi
zanimljivo videti Kjoko-san u takvoj odeći. Ona je već
sasvim velika, trinaest godina. Još godinu-dve i nas će
venčati. A možda i pre. Samo da što pre stignem kući.
Danas mi je uspostavljanje duhovne harmonije išlo
naročito teško zato što sam:
1) Otkrio da je iz mog prtljaga nestao najbolji
instrument, koji lako može da raseče i najdeblji mišić.
Šta znači ta čudna kraña?
2) Za ručkom sam se ponovo našao u ponižavajućoj
situaciji, mnogo goroj nego sa Karlom Smelim (vidi
belešku od juče). Fandorin-san, koji se kao i ranije
veoma interesuje za Japan, stao je da me ispituje o
Bušidu i samurajskoj tradiciji. Zapodenuo se razgovor o
mojoj porodici, mojim precima. S obzirom da sam se
predstavio kao oficir, Rus je počeo da mi postavlja
pitanja o oružju, uniformi, o pravilima službe
imperatorske armije. Bilo je užasno! Kada se ispostavilo
da ja nikad nisam čuo za Berdanovu pušku, Fandorin-
san me je pogledao veoma čudno. Sigurno je pomislio
da u japanskoj armiji služe sve same neznalice. Od
stida sam potpuno zaboravio na lepo ponašanje, istrčao
sam iz salona - čime se, dakako, još više pojačala moja
zbunjenost.
 Dugo nisam mogao da se smirim. Prvo sam se
popeo na gornju palubu, gde je najveća pripeka i zato
nema žive duše. Skinuo sam sve osim poveza oko
bedara i pola sata usavršavao tehniku udarca mavaši
geri. Kada sam postigao potrebnu kondiciju i kad je
sunce počelo da se čini ružičastim, seo sam u pozu
zazen i četrdeset minuta pokušavao da meditiram. Tek
nakon toga sam se obukao i krenuo na krmu, da pišem
tanku.
Vežbe su mi pomogle. Sada znam kako da sačuvam
obraz. Za večerom ću reći Fandorin-sanu da nam je
zabranjeno da sa strancima razgovaramo o
imperatorskoj armiji, a da sam tako žurno istrčao iz
salona zato što me je uhvatio strašan proliv. Mislim da
će zvučati ubedljivo i da u očima suseda neću izgledati
kao nevaspitani divljak.

ISTOG DANA, UVEČE

Ma kakva harmonija! Desila se katastrofa! Iako mi

sramno drhte ruke, treba odmah zapisati sve detalje. To
će mi pomoći da se koncentrišem i donesem pravu
odluku. Zasad samo činjenice, zaključak kasnije.
Dakle:
Večera u salonu Vindzor počela je kao i obično u 8
časova. Mada sam ja bio naručio salatu od cvekle (red
beet), konobar mi je doneo polusirovu krvavu govedinu.
On je, dakle, čuo red beef. Zabadao sam viljušku u
sočnu, krvavu plot ubijene životinje i s pritajenom
zavišću gledao kapetanovog prvog pomoćnika koji je jeo
veoma privlačan ragu od povrća s posnom piletinom.
Šta je još bilo?
Pa, ništa posebno. Kleber-san se, kao i uvek, žalila
na migrenu, ali je jela s velikim apetitom. Ona odlično,
predivno izgleda, klasični primer lakog nošenja
trudnoće. Ubeñen sam da će, kada za to doñe vreme,
dete iskočiti iz nje kao čep iz penušavog francuskog
vina.
Pričalo se o vrućini, o sutrašnjem pristajanju u
Aden, o dragom kamenju. Fandorin-san i ja uporeñivali
smo prednosti japanske i engleske gimnastike. Mogao
sam da dozvolim sebi da budem snishodljiv jer je
preimućstvo Istoka u odnosu na Zapad u toj sferi
očigledno. A suština je u tome da su fizičke vežbe kod
njih sport, igra, a kod nas - Put ka duhovnom
samousavršavanju. Upravo ka duhovnom, zato što
fizičko savršenstvo nema značaja i vuče se, kao
dodatak, sam po sebi, kao što se železnička kompozicija
vuče za parnom lokomotivom. Treba reći da se Rus vrlo
interesuje za sport i čak je nešto čuo o borilačkim
školama Japana i Kine. Jutros sam meditirao na gornjoj
palubi ranije nego obično, i video sam tamo Fandorin-
sana. Samo smo razmenili naklone, ali nismo stupili u
razgovor zato što smo obojica bili zauzeti svojim
poslovima: ja sam umivao dušu svetlošću novog dana, a
on je, odeven u gimnastički triko, pravio čučnjeve,
sklekove na jednoj pa na drugoj ruci i dugo dizao
tegove, rekao bih veoma teške.
Zajedničko interesovanje za gimnastiku učinilo je
našu večernju besedu neusiljenom, osećao sam se
slobodnije nego obično. Pričao sam Rusu o džiu-džicu.
On je slušao s usredsreñenom pažnjom.
Oko pola devet (nisam obratio pažnju na tačno
vreme) Kleber-san, koja je već popila čaj i pojela dva
kolača, požalila se na vrtoglavicu. Kazao sam da se to
dešava trudnicama kad se prejedu. Ona je moje reči
zbog nečeg primila kao uvredu, a ja sam shvatio da sam
rekao nešto što nije trebalo. Koliko puta sam se zaricao
da neću usta otvoriti. Pa, učili su me mudri vaspitači:
kada si u tuñem društvu, sedi, slušaj, prijatno se
osmehuj i s vremena na vreme klimaj glavom - smatraće
te za vaspitanog čoveka; u svakom slučaju, nećeš reći
ništa glupo. Krasan je „oficir“ koji se razmeće
medicinskim savetima!
Renije-san je istog časa skočio i ponudio se da
damu isprati do kabine. Taj čovek je uopšte vrlo
predusretljiv, a prema Kleber-san posebno. On je jedini
kome još nije dosadila svojim neprestanim hirovima.
Osvetlao je obraz uniforme, svaka čast.
Kada su oni izašli, muškarci su se premestili u
fotelje i zapalili cigarete. Brodski lekar Italijan i njegova
žena Engleskinja otišli su nekom pacijentu, a ja sam
pokušao da utuvim konobaru da u moj omlet za
doručak ne treba stavljati ni slaninu ni šunku. Mogli bi
već da zapamte, posle ovoliko dana.
Posle dva-tri minuta tišine, odjednom začusmo
prodoran ženski krik.
Najpre nisam odmah shvatio da to vrišti Kleber-
san. Drugo, nisam razumeo da očajničko „Oskur!
Oskur!“ znači „Au seceurs! Au seceurs!“11 Ali to ne
opravdava moje ponašanje. Poneo sam se nečasno,
nečasno. Nedostojan sam zvanja samuraja!
Ali, po redu.
Prvi je ka vratima poleteo Fandorin-san, za njim
policajski komesar, zatim Milford-Stouks-san i
Svitčajld-san, a ja sam se ukipio na mestu. Oni su,
naravno, svi pomislili da u japanskoj armiji služe samo
jadne kukavice! A ja prosto nisam shvatao šta se
dešava.
Kada mi je konačno doprlo do mozga, bilo je kasno
- na mesto dogañaja dotrčao sam poslednji, čak me je i
Stamp-san pretekla.
Kabina Kleber-san nalazi se sasvim blizu salona,
hodnikom peta vrata desno.

11
U pomoć (franc.)!
 Preko leña onih koji su pre mene dotrčali video sam
neverovatan prizor. Vrata kabine bila su širom
otvorena. Kleber-san je žalostivo stenjala ležeći na
podu, a na njoj se nalazilo nešto crno, sjajno,
nepomično. Nisam odmah shvatio da je to crnac
ogromnog rasta. Bio je u belim pantalonama od lanenog
platna. Iz crnčevog potiljka štrčala je drška mornarskog
bodeža. Po položaju tela odmah sam shvatio da je crnac
mrtav. Takav udarac, nanet u bazu lobanje, zahteva
veliku snagu i preciznost, ali zato ubija munjevito,
sigurno.
Kleber-san se nemoćno batrgala pokušavajući da
se iskobelja ispod teškog tela koje ju je pritiskalo. Pored
nje se uzrujano vrteo prvi oficir Renije. Lice mu je bilo
belje od okovratnika na košulji. Korice bodeža okačene
o boku - prazne. Prvi oficir bio je sasvim pometen: čas
bi jurnuo da s trudne žene skine neprijatno breme, čas
bi se okretao nama i nesuvislo počinjao da objašnjava
komesaru šta se desilo.
Fandorin-san je jedini ostao hladnokrvan. On je
bez većeg napora podigao i odvukao u stranu teški leš
(odmah sam se setio gimnastike sa tegovima), pomogao
je Kleber-san da se smesti u fotelju i dao joj vode. Tu
sam se i ja osvestio, prišao sam joj i brzo proverio: ni
rana, ni uganuća, čini se, nema. Da li ima unutrašnjih
povreda, videće se kasnije. Svi su bili toliko uzbuñeni
da nikog nije iznenadio pregled koji sam napravio. Beli
su ubeñeni da su svi Azijati pomalo vračevi i da vladaju
vidarskom veštinom. Puls Kleber-san bio je 95, što je
potpuno razumljivo.
Ona i Renije-san su, upadajući jedno drugom u
reč, ispričali sledeće:
Prvi oficir:
Doveo je Kleber-san do kabine, poželeo joj prijatno
veče i oprostio se od nje. Ali, nije stigao da odmakne ni
dva koraka kada je začuo njen očajnički krik.
Kleber-san:
 Ušla je, upalila električnu sijalicu i kraj toaletnog
stočića ugledala džinovskog crnog čoveka koji je u
rukama držao njene koralne perle (te perle sam kasnije
zaista video na podu). Crnac je ćutke jurnuo na nju,
oborio je na pod i zgrabio ogromnim ručerdama za grlo.
Ona je počela da viče.
Prvi oficir:
Upao je u kabinu, ugledao užasnu (on je rekao
,,fantastičnu“) scenu i u prvom trenu se zbunio. Zgrabio
je crnca za ramena, ali tog diva nije mogao da pomeri ni
za palac. Tada ga je udario čizmom po glavi, ali opet bez
ikakvog rezultata. Tek potom je, plašeći se za život
madam Kleber i njenog mališana, izvadio iz korica
bodež i naneo jedan jedini udarac.
Pomislio sam da je, mora biti, burna mladost prvog
oficira protekla u tavernama i bordelima, gde od umeća
vladanja nožem zavisi ko će se ujutro otrezniti, a koga
će odneti na groblje.
Dotrčali su kapetan Klif i doktor Trufo. U kabini je
postalo tesno. Niko nije mogao da shvati kako se na
Levijatanu našao Afrikanac. Fandorin-san je pažljivo
pogledao tetovažu koja je prekrivala grudi ubijenog i
rekao da je takvu već viñao, ranije. Ispostavilo se da je
tokom nedavnog balkanskog konflikta bio u turskom
zarobljeništvu i tamo video crne robove sa upravo
takvim cik-cak belezima koji se koncentrično razilaze od
bradavica. To je ritualna šara plemena Ndanga, koje su
arapski trgovci robljem nedavno otkrili u samom srcu
ekvatorijalne Afrike. Muškarci Ndanga su veoma traženi
na tržištima čitavog Istoka.
Meni se učinilo da je Fandorin-san sve to izgovorio
sa pomalo čudnim izrazom lica, kao da je zbog nečeg
zabrinut. No, moguće je da grešim - mimika Evropljana
prilično je čudna, ne podudara se s našom.
Komesar Goš je odsutno slušao diplomatu. Onda je
rekao da njega kao predstavnika zakona interesuju
samo dva pitanja: kako je crnac dospeo na brod i zašto
je napao madam Kleber.
Tada se pokazalo da su nekima od prisutnih u
poslednje vreme na tajanstven način počele da nestaju
stvari iz kabina. Setio sam se i ja svog gubitka, ali sam
ga, naravno, prećutao. Dalje je bilo utvrñeno da je neko
čak video ogromnu crnu senku (mis Stamp) ili crno lice
koje je virilo kroz prozorčić (misis Trufo). Sada je jasno
da to nisu bile halucinacije, niti plod ženske uobrazilje.
Svi saleteše kapetana. Jer, nad svakim putnikom je
svih ovih dana lebdela smrtna opasnost, a uprava broda
o tome nije imala pojma. Klif-san je bio grimiznocrven
od stida. Mora se priznati da je njegovom autoritetu
nanet težak udarac. Ja sam se taktično okrenuo u
stranu da bi on manje patio zbog gubitka časti.
Zatim je kapetan zamolio sve očevice incidenta da
preñu u salon Vindzor, i tu nam se obratio rečima
punim snage i dostojanstva. Pre svega, izvinio se zbog
onog što se desilo. Zamolio je da nikom ne pričamo o
ovom „bolnom slučaju“ jer na brodu može doći do
masovne histerije. Obećao je da će mornari odmah
prečešljati sva spremišta, meñuprostore, ostave,
skladišta, čak i spremišta za ugalj. Dao je garanciju da
nikakvih crnih provalnika na njegovom brodu više neće
biti.
Kapetan je dobar čovek. Pravi morski vuk. Govori
nezgrapno, kratkim rečenicama, ali vidi se da mu je
duša jaka i da mu je stalo do svog posla. Čuo sam kako
je Trufo-sensej jednom pričao komesaru da je kapetan
Klif udovac i da kćer-jedinicu, koja se vaspitava u
nekom pansionu, voli iznad svega. Mislim da je to vrlo
dirljivo.
Eto, čini mi se da polako dolazim k sebi. I redovi su
ravniji, ruka više ne drhti. Mogu da preñem na ono
najneprijatnije.
Prilikom letimičnog pregleda madam Kleber obratio
sam pažnju na to da nema krvavih podliva. Pale su mi
na um neke misli koje bi vredelo podeliti sa kapetanom
i komesarom. Ali najpre sam želeo da umirim trudnu
ženu, koja nikako nije mogla da se povrati nakon šoka
već je, naprotiv, bila čvrsto namerena da sebe dovede do
stanja histerije.
Rekao sam joj najnežnijim tonom:
- Možda crnac uopšte nije hteo da vas ubije,
madam. Iznenada ste ušli, upalili svetlo i on se
naprosto uplašio. Pa, on...
Nije mi dozvolila da završim.
-On se uplašio? - prosiktala je Kleber-san s
neočekivanim besom. - Ili ste se možda vi uplašili,
mesje Azijate? Mislite da nisam primetila kako ste iza
tuñih leña proturali svoju žutu njušku?
Još me niko i nikad nije tako uvredio. Najgore je
što nisam mogao da se pravim kako su to besmislene
reči histerične lude, i da se ogradim prezrivim
osmehom. Kleber-san me je ubola u najosetljivije mesto!
Nisam imao šta da odgovorim. Strašno sam patio, a
ona me je gledala s ponižavajućom grimasom na
ljutitom, uplakanom licu. Da je u tom trenutku mogao
da me proguta čuveni hrišćanski pakao, neizostavno
bih pritisnuo ručicu otvora za ulazak. Najgore je bilo to
što mi se na oči navukla crvena koprena pomame, a tog
stanja se bojim više od svega. Upravo u stanju pomame
samuraj preduzima postupke pogubne po karmu. Zatim
mora čitavog života da iskupljuje krivicu za taj jedan
jedini tren gubitka kontrole nad sobom. Može se tada
učiniti i nešto za šta čak ni sepuku neće biti dovoljan.
Izašao sam iz salona uplašivši se da se neću
uzdržati, i da ću toj trudnoj ženi uraditi nešto užasno.
Ne znam da li bih mogao da se savladam da mi je nešto
slično rekao muškarac.
Zaključao sam se u kabini i izvukao vreću s
egipatskim tikvama, kupljenim na pijaci u Port Saidu.
One su male, veličine glave, i veoma čvrste. Kupio sam
pedeset komada.
 Da bih s očiju sprao skerletnu koprenu, stao sam
da vežbam direktan udarac ivicom dlana. Usled krajnjeg
uzbuñenja udarac je ispadao loš: tikve se nisu cepale
na jednake polovine, nego na sedam ili osam delova.
Teško mi je.
 Drugi deo
ADEN - BOMBAJ
 Gintaro Aono
4. meseca, 7. dana
U Adenu

Ruski diplomata je čovek dubokog, gotovo

japanskog uma. Fandorin-san ima neevropsku
sposobnost da pojave sagleda u svoj njihovoj punoći, ne
gubeći se u sitnim detaljima i tehničkim pojedinostima.
Evropljani su neprevaziñeni eksperti u svemu što se tiče
umeća, oni sjajno znaju kako. Mi Azijati, pak,
posedujemo mudrost jer razumemo zašto. Za dlakave je
proces kretanja važniji od krajnjeg cilja, a mi ne
skidamo pogled sa zvezde-vodilje koja treperi u daljini, i
zato često nemamo vremena da se valjano osvrnemo oko
sebe. Upravo zato beli na svakom koraku izlaze kao
pobednici u sitnim čarkama, a žuta rasa čuva svoj
nepokolebljivi mir, odlično znajući da je sve to samo
sitno trčkaranje koje ne zaslužuje pažnju. U glavnom,
jedino važnom, pobeda će svejedno biti naša.
Naš imperator se odlučio na veliki eksperiment: da
spoji istočnjačku mudrost sa zapadnim umom. Mi
Japanci smerno poimamo evropsku nauku svako-
dnevnih osvajanja, ali u isto vreme ne ispuštamo iz vida
krajnji cilj čovekovog postojanja - smrt i višu formu bića
koja za njom sledi. Riñokosi su suviše individualisti,
dragoceno „ja“ im zaklanja oči, iskrivljuje sliku sveta i
ne dozvoljava da na probleme pogledaju iz različitih
uglova. Duša Evropljanina gvozdenim je ekserima
zakucana za njegovo telo, nije joj dato da se vine.
Ako je, pak, i Fandorin-san sposoban za
prosvetljenje, to sigurno duguje poluazijskoj prirodi
svoje domovine. Rusija je u mnogo čemu nalik Japanu:
i to je Istok koji teži Zapadu. Samo, za razliku od nas,
Rusi zaboravljaju zvezdu prema kojoj brod drži kurs, i
suviše vrte glavom oko sebe. Istaći svoje „ja“ ili ga uliti
u moćno „mi“ - u tome je suprotnost izmeñu Evrope i
Azije. Čini mi se da Rusija ima velike šanse da sa prvog
puta preñe na drugi.
Ali, isuviše sam se upustio u filozofiranje. Vreme je
da opišem Fandorin-sana, i jasnoću uma koju je on
ispoljio. Zapisaću redom sve što se desilo.
Levijatan je još pre svanuća uplovio u Aden. O toj
luci u mom bedekeru piše: Adenska luka, taj Gibraltar
Istoka, služi Engleskoj kao spona sa Ost-Indijom. Ovde
se parobrodi opskrbljuju ugljem i dopunjavaju rezerve
slatke vode. Značaj Adena je neizmerno porastao nakon
otvaranja Sueckog kanala. Sam grad, uostalom, nije
velik. U njemu postoje prostrana lučka skladišta, brodo-
gradilište, nekoliko faktorija, kancelarije, hoteli. Grad je
planski grañen. Suvoću tla kompenzuje 30 drevnih
rezervoara za kišnicu koja se sliva sa planina. Aden ima
34000 stanovnika, uglavnom Indijaca-muslimana. Zasad
se moram zadovoljiti ovim šturim opisom zato što lestve
još nisu spuštene, nikoga ne puštaju na obalu. Razlog je
tobože sanitarno-karantinska inspekcija, ali mi, vazali
vindzorske kneževine, znamo šta je istinski uzrok
meteža: mornari i obalska policija pretražuju ceo
gigantski brod u potrazi za crncima.
Posle doručka ostali smo u salonu da sačekamo
rezultate racije. Upravo tada je izmeñu policijskog
komesara i ruskog diplomate voñen važan razgovor,
kome su prisustvovali svi naši (eto, oni su za mene čak
,,naši“).
Najpre se govorilo o crnčevoj smrti, zatim je
razgovor, kao i obično, prešao na pariska ubistva.
Nisam uzimao učešća u pričama o toj temi, ali sam
slušao veoma pažljivo, mada mi se u prvo vreme činilo
da će opet hvatati zelenog majmuna u bambusovom
šipražju i crnu mačku u mračnoj sobi.
 Stamp-san je kazala: „Dakle, sve same zagonetke.
Neshvatljivo je kako se crnac našao na brodu,
neshvatljivo je zašto je hteo da ubije madam Kleber.
Potpuno isto kao u Ri de Grenel. Ponovo mistika.“ Tu
Fandorin-san odjednom reče: „Nikakve mistike nema. S
crncem zaista još nije sve jasno, a što se tiče dogañaja u
Ri de Grenel, slika je, po mom mišljenju, više ili manje
jasna.“
Svi su uprli u njega poglede pune nedoumice, a
komesar se zajedljivo osmehnuo: „Zaista? Deder, baš
me zanima da čujem.“ Fandorin-san: „Mislim da je bilo
ovako. Uveče je na vrata vile u Ri de Grenel došao
neko...“
Komesar (s glumljenim ushićenjem): „Bravo.
Genijalna pretpostavka!“
Neko se nasmejao, ali je većina slušala s
nesmanjenom pažnjom s obzirom da diplomata nije od
onih koji bacaju reči u vetar.
Fandorin-san (nastavlja s nepomućenim mirom):
„neko čija pojava nije kod slugu pobudila ni najmanju
sumnju. Bio je to medicinar, možda u belom mantilu i
sigurno sa doktorskom torbom. Neočekivani gost je
rekao da svi koji se nalaze u kući treba da se okupe u
jednoj prostoriji zato što se, po odluci gradskih vlasti,
svim Parižanima daje preventivna vakcina.“
Komesar (počinje da se ljuti): „Kakvo je to
fantaziranje? Kakva vakcina? Zašto sluge treba da
veruju prvom probisvetu koji naiñe?“ Fandorin (oštro):
„Biće dobro ako uskoro ne budete ražalovani iz zvanja
istražitelja za specijalne zadatke u zvanje istražitelja za
ne baš važne zadatke, mesje Goš. Vi nepažljivo čitate
svoje sopstvene materijale, a to je neoprostivo.
Poglednite još jednom članak iz Soara gde se govori o
vezi lorda Litlbija i meñunarodne avanturist-kinje Mari
Sanfon.“
Detektiv stade da pretura po svojoj crnoj fascikli,
izvuče traženu belešku, prelete je očima.
 Komesar (sležući ramenima): „Pa šta?“
Fandorin-san (pokazujući prstom): „Pa, evo, ovde
dole. Vidite - početak sledećeg teksta: EPIDEMIJA
KOLERE JENjAVA? i dalje o energičnim preven-tivnim
merama pariskih medicinara“ Trufo-sensej: „Odista je
tako, gospodo. Pariz se čitave zime borio s naletima
epidemije kolere. U Doveru su čak uveli sanitarnu
kontrolu trajekata koji dolaze iz Kalea.“
Fandorin-san: „Upravo zato pojava medicinskog
osoblja nije kod posluge izazvala nikakvu sumnju.
Posetilac se verovatno držao veoma samouvereno i
govorio ubedljivo. Možda je rekao da je već pokasno, da
treba da obiñe još nekoliko kuća, ili nešto u tom tonu.
Sluge, očigledno, nisu htele da uznemiravaju domaćina
kuće, znajući da ima napad kostobolje, a stražare sa
sprata su, naravno, pozvali. Pa, injekcija se začas
primi.“
Bio sam ushićen pronicljivošću diplomate, on je
tako lako rešio složenu zagonetku. Komesar Goš se
zamislio.
„Hm, recimo da je tako - nezadovoljno reče on. -
Ali, čime objašnjavate čudnu okolnost da vaš medicinar,
otrovavši sluge, nije pošao na sprat stepeništem nego je
zbog nečeg izašao na ulicu, preko ograde uskočio u vrt i
razbio prozor u zimskoj bašti?“ Fandorin-san:
„Razmišljao sam i o tome. Nije vam padalo na pamet da
je prestupnika moglo biti dva: jedan je uklanjao sluge a
drugi se za to vreme uvukao u kuću kroz prozor?“
Komesar (likujući): „Padalo mi je, gospodine
pametnjakoviću, i te kako. Upravo na takav zaključak je
i pokušavao da nas navede ubica. On je prosto želeo da
zametne tragove - pa to je očigledno! Iz bifea je,
otrovavši sluge, otišao gore, gde je naleteo na domaćina.
Najpre će biti da je zločinac jednostavno razbio staklo
vitrine, jer je pretpostavljao da u kući nema više nikoga.
Lord je provirio iz spavaće sobe čuvši buku, i bio je
ubijen. Posle tog neplaniranog incidenta zločinac se
žurno povukao, ali ne kroz vrata nego kroz prozor
zimske bašte. Zašto? Pa, da bi nas zavarao i da bismo
pomislili da ih je bilo dvoje. Eto, vi ste zagrizli udicu. Ali
taticu Goša ne možeš tako jeftino kupiti Komesarove
reči bile su dočekane s odobravanjem. Renije-san je čak
rekao: „Doñavola, vama ne treba gurati prst u usta!“ (To
je slikovit izraz, rasprostranjen u evropskim jezicima.
Ne treba ga shvatati bukvalno. Prvi oficir je hteo da
kaže da je Goš-san veoma pametan i iskusan detektiv.)
Fandorin-san je sačekao malo, pa upitao: „To jest,
vi ste svestrano izučili otiske ñonova ispod prozora i
došli do zaključka da je čovek samo skočio odozgo, a
nije se penjao na prozor?“
Na to komesar ništa nije odgovorio, ali je Rusa
pogledao prilično ljutito.
Onda je Stamp-san izgovorila rečenicu koja je
razgovoru dala nov, još oštriji obrt.
„Jedan zločinac, dva zločinca - ja svejedno ne
shvatam ono glavno: zašto je uopšte sve to bilo
potrebno? - reče ona. - Jasno je da nije zbog Šive.
Onda, zbog čega? Zbog marame naravno da nije, ma
koliko ona bila lepa i legendarna!“
Fandorin-san reče tada sasvim običnim glasom,
kao da se to podrazumeva samo po sebi: „Naravno da
jeste, madmazel, upravo jeste zbog marame. Šiva je
ionako uzet samo da se zametnu tragovi i zato je
odmah, s najbližeg mosta, bačen u Senu, kao
nepotreban.“
Komesar primeti: „Za ruske bojare (zaboravio sam
šta znači ova reč, moram da pogledam u rečnik) pola
miliona franaka možda ne znači ništa, ali većina ljudi
misli drugačije. Dva kilograma čistog zlata nije baš
nepotrebno. Previše ste se zaneli, gospodine diplomato.“
Fandorin-san: „Okanite se, komesare! Šta je pola
miliona franaka u poreñenju s blagom Bagdasara?“
„Gospodo, prekinite! -razmaženo uzviknu gnusna
madam Kleber. - Ja samo što nisam ubijena, a vi
uporno ponavljate jedno te isto. Dok vi, komesare,
čeprkate po starom zločinu, zamalo se na vaše oči nije
desio novi!“
Ta žena jednostavno ne može da podnese da nije u
centru pažnje. Posle jučerašnjeg dogañaja trudim se da
što manje gledam u nju - neodoljivo me nešto vuče da
joj srednji prst zabijem u plavu žilicu što pulsira na
njenom belom vratu. Jedan lak udarac bio bi sasvim
dovoljan da taj gad nestane. Ali ovo pripada, naravno,
oblasti zlih misli koje čovek čvrste volje mora da tera od
sebe. Evo, zbacio sam zle misli u dnevnik i mržnja se
malo stišala.
Komesar je ukorio madam Kleber. „Ćutite malo,
gospoño, - strogo je kazao on. - Da čujemo šta je dalje
smislio gospodin diplomata.“ Fandorin-san: „Čitava ta
stvar može imati smisla samo u slučaju da je ukradena
marama zbog nečeg veoma vredna. To je pod jedan. Po
profesorovim rečima, vrednost same marame nije velika;
mora zato biti da suština nije u samom komadu svile,
nego u nečemu s čim je on povezan. To je pod dva. Kao
što nam je poznato, marama je vezana za predsmrtnu
volju radže Bagdasara, poslednjeg vlasnika
brahmapurskog blaga. To je pod tri. Recite, profesore,
da li je radža bio revnosni Prorokov sluga?“
Svitčajld-sensej (razmislivši): „Ne bih mogao
pouzdano da kažem... Nije gradio džamije, Alaha nije
pominjao u mom prisustvu. Radža je voleo da se
evropski oblači, pušio je kubanske cigare, čitao
francuske romane... Ah, da, za ručkom je pio konjak:
znači, religiozne zabrane nije shvatao isuviše ozbiljno.“
Fandorin-san: „Onda vam evo i pod četiri: ne odveć
pobožni Bagdasar ne predaje sinu kao poslednji dar
ništa drugo nego baš Kuran, pri tome zbog nečega
uvijen u maramu. Pretpostavljam da je upravo marama
i bila glavni deo poslanice. Kuran je ubačen tek onako...
Ili su, možda, u beleškama, napisanim na marginama
Bagdasarovom rukom, bile sadržane instrukcije kako
pomoću marame naći blago.“
Svitčajld-sensej: „Zašto baš pomoću marame?
Radža je mogao svoju tajnu da pribeleži negde na
belinama knjige!“
Fandorin-san: „Mogao je, ali to nije uradio. Zašto?
Upućujem vas na svoj argument broj jedan: da marama
nije imala gotovo neprocenjivu vrednost, teško da bi
radi nje bilo ubijeno deset ljudi. Marama je ključ za 500
miliona rubalja ili, ako vam se tako više dopada, za 50
miliona funti, što je približno isto. Po mom mišljenju, u
istoriji čovečanstva nije postojalo takvo basnoslovno
blago. Uostalom, moram vas upozoriti, komesare, da su,
ako ne grešite i ako se ubica zaista nalazi na Levijatanu,
moguće nove žrtve. I što se više budete približavali cilju,
to su one verovatnije. Suviše je veliki ulog i suviše je
visokom cenom plaćen ključ tajne.“
Nakon tih reči zavladala je grobna tišina. Logika
Fandorin-sana činila se neoborivom i ubeñen sam da je
mnoge podišla jeza. Sve osim jednog čoveka.
Prvi se pribrao komesar. Rekao je s nervoznim
smeškom: „Imate bujnu maštu, mesje Fandorin. Ali što
se tiče opasnosgi, tu ste u pravu. Samo, vi, gospodo, ne
treba da se plašite. Opasnost preti jedino starom Gošu,
i on to odlično zna. Takva mi je profesija. Ali neće me se
lako dočepati!“ Tu on uputi preteći pogled svakome od
nas, kao da nas izaziva na dvoboj.
Smešni, stari debeljko! Od svih prisutnih, on jedva
da bi izašao na kraj u borbi prsa u prsa sa nosećom
madam Kleber. U mom mozgu se pojavi zavodljiva slika:
komesar sav crven u licu oborio mladu vešticu na pod i
davi je svojim maljavim prstima-kobasicama, a madam
Kleber ispušta dušu izbečenih očiju i isplazivši svoj
ogavni jezik.
 “Darling, I am scared!”12 - tanušnim glasićem
propištala je doktorova supruga, obraćajući se svom
mužu. On ju je umirujuće pomilovao po ramenu.
Zanimljivo pitanje postavio je crvenokosi i ružni M-
S.-san (prezime mu je suviše dugačko da bih ga pisao
celog): „Profesore, opipšte maramu malo podrobnije.
Osim ptice s rupicom umesto oka, i trouglastog oblika,
ima li marama još nešto čime se ističe?“
Treba reći da taj čudni gospodin učestvuje u
razgovoru gotovo isto toliko retko koliko i ja. A ako i
kaže nešto, onda to čini, kao i autor ovih redova,
obavezno na neprikladan način. Tim više zaslužuje
pažnju umesnost njegovog pitanja.
Svitčajld-sensej: „Koliko se sećam, osim rupice i
jedinstvenog oblika, marama nema ništa osobeno. Ona
je veličine veće lepeze, ali se pri tom lako može sakriti u
naprstak. U Brahmapuru takva izuzetno tanka tkanina
nije retkost.“
„Znači, ključ je u oku ptice i trouglastom obliku" -
s neverovatnim ubeñenjem zaključi Fandorin-san.
Uistinu je bio veličanstven.
Što više razmišljam o njegovom trijumfu i uopšte o
čitavoj toj priči, to je jača nedostojna želja da im svima
pokažem da i Gintaro Aono nešto vredi. Imam i ja čime
da ih iznenadim. Na primer, mogao bih da ispričam
komesaru Gošu nešto interesantno o jučerašnjem
incidentu sa crnim uroñenikom. Uostalom, mudri
Fandorin-san je priznao da mu u tom pitanju još nije
sve sasvim jasno. Njemu nije jasno, a „divlji Japanac“
odjednom hop, i odgoneta zagonetku. Može da bude
interesantno, zar ne?

12
Mili, ja se plašim (engl.)!
 Juče, uvredom izbačen iz koloseka, na neko vreme
sam izgubio trezvenost misli. Zatim, smirivši se, stao
sam da uporeñujem, računam, i u glavi mi se formirala
čitava logička shema koju nameravam da poturim
policajcu. Neka dalje zaključuje sam. A reći ću
komesaru sledeće:
Prvo ću ga podsetiti na grubosti koje je na moju
adresu izrekla madam Kleber. To je bila krajnje
uvredljiva primedba, uz to još učinjena javno. I učinjena
je upravo u momentu kada sam hteo da iznesem svoja
opažanja. Nije li kanila madam Kleber da mi zapuši
usta? Zar nije sumnjivo, gospodine komesare?
Idemo dalje. Zašto se ona pretvara da je slaba kada
je, u stvari, jaka kao sumo-rvač? Reći ćete: glupost,
sitnica. A ja ću vam na to kazati, gospodine detektive:
čovek koji se stalno pretvara, neizostavno nešto krije.
Uzmite na primer mene. (Ha-ha. To, naravno, neću
reći.)
Zatim ću komesaru skrenuti pažnju na to da
evropske žene imaju tanku, belu kožu. Zašto snažni
crnčevi prsti nisu ostavili na njoj ni najmanjeg traga?
Zar to nije čudno?
I, konačno, kada komesar zaključi da ja nemam šta
da iznesem osim dokonih pretpostavki azijatskog uma,
saopštiću mu najvažnije, od čega će gospodin detektiv
istog momenta da se prene.
„Mesje Goš, - reći ću s učtivim osmehom - ja
nemam vaš blistavi um i ne pokušavam da se mešam u
tok istrage (kako bih ja, neznalica, mogao tako nešto?),
ali smatram svojom obavezom da skrenem vašu pažnju
na još jednu okolnost. Vi sami kažete da se ubica iz
Ulice Grenel nalazi meñu nama. Mesje Fandorin je
izložio ubedljivu verziju kako su bile ubijene sluge lorda
Litlbija. Vakcina protiv kolere - to je sjajno lukavstvo.
Uz to, ubica ume da barata špricem. A šta ako u vilu u
Ri de Grenel nije došao lekar-muškarac, nego žena,
medicinska sestra? Ta, ona bi izazvala još manje
nepoverenja nego muškarac, zar nisam u pravu? Slažete
se sa mnom? Onda vam savetujem da tobože slučajno
poglednete ruke madam Kleber, dok sedi zamišljeno,
podbočivši svoju zmijsku glavicu, pa joj se široki rukav
spusti do samog lakta. Na unutrašnjem prevoju ćete
videti jedva primetne tačkice, kao što sam ih ja video.
To su tragovi uboda, gospodine komesare. Pitajte
doktora Trufoa da li je davao madam Kleber bilo kakve
injekcije i uvaženi lekar će vam odgovoriti isto što je
danas meni rekao: ne, nije, jer je on principijelni
protivnik venskog ubrizgavanja leka. A dalje, saberite
dva i dva, o mudri Goš-senseju, i imaćete čime da
lupate svoju sedu glavu.“ To ću reći komesaru, i on će
madam Kleber naučiti pameti.
Evropski vitez bi rekao da postupam gnusno, i time
bi se ispoljila njegova ograničenost. Upravo zato u
Evropi više nema vitezova, a samuraji su još živi. Jeste
gospodar imperator izjednačio staleže i zabranio nam da
nosimo dva mača o pojasu, ali to ne znači ukidanje
samurajskog zvanja, nego naprotiv, podizanje čitave
japanske nacije na nivo samurajskog staleža kako se mi
ne bismo jedni pred drugima hvalisali svojim
rodoslovom. Mi smo svi jedna celina, a protiv nas je ceo
svet. O, blagorodni evropski viteže (koji si verovatno
postojao samo u romanima)! Ratujući s muškardima
koristi muško oružje, a ratujući sa ženama - žensko. To
je samurajski kodeks časti i u njemu nema ničeg
gnusnog, jer žene umeju da ratuju ništa gore od
muškaraca. Ono što protivreči časti muškarca-
samuraja jeste primena muškog oružja protiv žene, a
ženskog protiv muškarca. Na to se nikada ne bih
spustio.
Još se kolebam da li vredi preduzimati ovaj
manevar, mada mi je stanje duha neuporedivo bolje
nego jučerašnje. Toliko da sam bez muke sročio prilično
dobar haiku:
K’o iskra ledna
Obasjao je mesec
Brid od čelika.
 Klarisa Stamp

Klarisa se osvrnu s turobnim izrazom lica, uveri se

da je niko ne gleda, i tek posle toga oprezno virnu iza
ugla kormilarske kabine.
Japanac je sedeo sam na krmi, podvijenih i
ukrštenih nogu. Glava mu je bila zabačena nagore,
ispod poluzatvorenih kapaka zloslutno provirivahu
beonjače, lice otuñeno, neljudski ravnodušno.
Br-r-r! Klarisa se strese. Čudan tip, taj mister
Aono. Ovde na gornjoj palubi, jedan nivo iznad palube
prve klase, nije bilo šetača, samo je neko-liko devojčica
preskakalo vijaču i dve guvernante, iscrpljene od
vrućine, krile su se u senci snežnobelog čamca. Ko još
osim dece i maloumnog Azijata može da boravi na
takvoj pripeci? Iznad ove palube nalaze se samo
kormilarska kabina, komandni most i, naravno,
dimnjaci, katarke, jedra. Bela ogromna platna
naduvavala su se pod pritiskom povoljnog vetra i
Levijatan je, ispuštajući povremeno dim, jurio pravo ka
srebrnosivoj liniji horizonta, dok se unaokolo kao staklo
boce presijavao i prelivao tek malo izgužvan čaršav
Indijskog okeana. Odavde, s vrha, videlo se da je Zemlja
zaista okrugla: ivica horizonta je očito bila ispod
Levijatana, brod kao da je plovio u brdo.
Ali nije se Klarisa iz ljubavi prema morskim
pejzažima kupala u znoju. Želela je da vidi šta to mister
Aono radi gore? Kuda on s takvom zavidnom upornošću
nestaje posle doručka?
I dobro je uradila što se zainteresovala. To je pravi
lik smešljivog Azijata. Čovek s takvim skamenjenim,
neumoljivim licem spreman je na sve. Ipak predstavnici
žute rase nisu isti kao mi - i nikako nije stvar samo u
obliku očiju. Spolja, oni su veoma nalik na ljude, ali su
zapravo sasvim druga vrsta. Pa, i vukovi liče na pse ali
im je narav potpuno drugačija. Naravno, i žuti imaju
svoja moralna načela, ali ona su do te mere strana
hrišćanstvu da normalan čovek ne može da ih pojmi.
Bolje bi bilo kada ne bi nosili evropsku odeću, kad ne bi
umeli da se služe escajgom - to stvara opasnu iluziju
civilizovanosti, dok se ispod zalizanog crnog razdeljka i
glatkog žutog čela zapravo zbiva nešto što je teško i
zamisliti.
Japanac se jedva primetno pomače, zatrepta očima,
i Klarisa se brzo sakri. Tačno je da se ponaša kao
poslednja glupača, ali mora se nešto preduzeti! Ovaj
košmar ne može večno da traje! Treba pogurati
komesara u pravilnom smeru, inače ko zna čime se sve
to može završiti. Bez obzira na vrelinu, ona
zimogrožljivo strese ramenima.
U izgledu i ponašanju mistera Aonoa očito je
postojala nekakva tajna. Kao i u zločinu u Ulici Grinel.
Čak je čudno kako da Goš još uvek nije shvatio da, po
svim znacima, glavni osumnjičeni mora biti Japanac.
Kakav je on vajni oficir, kakav diplomac Sen Sira
ako ne poznaje konje? Onomad je Klarisa isključivo iz
čovekoljublja rešila da ćutljivog Azijata uključi u
zajednički razgovor i povela je priču o temi koja bi
morala biti interesantna svakom vojniku - o učenju
jahanja, o konjskim trkama, o prednostima i
nedostacima norfolskog kasača. Krasan mi je on oficir!
Na nevino pitanje „Da li ste nekad učestvovali u stipl-
čejsu?“ odgovorio je da je oficirima imperatorske armije
strogo zabranjeno da se bave politikom. On dakle ne
zna šta je stipl-čejs! Naravno, njoj nije poznato kakva je
vojna obuka u Japanu, možda oni jašu na bambusovim
štapovima, ali da diplomac Sen Sira pokaže takvo
neznanje? To je savršeno nemoguće.
 Eto na šta treba navesti Goša. Možda je bolje da
ipak još malo pričeka, možda će joj poći za rukom da
otkrije još nešto sumnjivo?
Zar jučerašnji slučaj nije bio koristan? Klarisa je
prolazila hodnikom pored kabine mistera Aonoa kad je
privukoše vrlo čudni zvuci. Iznutra se čula suva
lomnjava, kao da neko s izvanrednom metodičnošću
lomi nameštaj. Klarisa je prikupila hrabrost i prišla.
Vrata su se naglo otvorila. Na njima se pojavio
Japanac, sasvim go, samo sa povezom preko bedara!
Crnoputo telo sijalo se od znoja, oči zakrvavljene.
Kada je ugledao Klarisu, šištavo je procedio:
- Tikušo!
Unapred pripremljeno pitanje („Mesje Aono, da
možda nemate one čudesne japanske gravire o kojima
sam toliko slušala?“) izletelo joj je iz glave, i Klarisa je
obamrla. Sad će da je odvuče u kabinu i da nasrne! A
onda će je iseći na komade i baciti u more. Vrlo
jednostavno. I neće više biti Klarise Stamp, lepo
vaspitane engleske ledi, koja nije bila naročito srećna,
ali koja je još tako mnogo očekivala od života.
Klarisa jedva prozbori da je pogrešila vrata. Aono ju
je ćutke gledao, teško dišući. Mirisao je na nešto kiselo.
Po svoj prilici bi vredelo porazgovarati s
komesarom.
Pre fajv-o-kloka uvrebala je detektiva ispred vrata
Vindzora i stala da mu iznosi svoje mišljenje, ali taj
prostak je Klarisu slušao nekako čudno, upućivao joj je
podsmešljive, zajedljive poglede, kao da sluša priznanje
za nešto ogavno.
Čak je i promrmljao u brk:
- Eh, sve vas je obuzela želja da spletkarite jedni
protiv drugih.
Pošto ju je saslušao, sasvim neumesno je upitao:
- Tatica i mamica su još živi-zdravi?
- Čiji? Gospodina Aonoa? - iznenadila se Klarisa.
- Ne, madmazel, vaši.
 - Ja sam od detinjstva siroče - odgovorila je ona
gledajući policajca uplašeno. Gospode Bože, ovo nije
brod nego nekakva ploveća ludnica.
-To sam upravo i želeo da saznam - Goš zadovoljno
klimnu glavom i, zamjaukavši neku Klarisi nepoznatu
pesmicu, prvi uñe u salon, što je već bio znak krajnjeg
nevaspitanja.
Od razgovora joj je ostao gorak ukus u ustima.
Ipak Francuzi, uza svu svoju toliko hvaljenu galantnost,
nisu džentlmeni. Naravno, oni mogu da pametuju, da ti
zavrte pamet, da naprave nekakvu efektnu dosetku,
pošalju u hotelsku sobu sto crvenih ruža (ovde se
Klarisa paćenički namršti), ali verovati im se ne može.
Engleski džentlmen možda jeste dosadan, ali zato zna
šta su dug i čast. Francuz, pak, pridobije poverenje, i
obavezno izda.
Uostalom, ova uopštavanja nisu imala direktne
veze s komesarom Gošom. Uz to, njegovo nevaspitano
ponašanje razjasnilo se za ručkom, i to na krajnje
zabrinjavajuć način.
Za desertom detektiv, koji je do tog časa sve
nervirao svojim neuobičajenim ćutanjem, odjednom
poče uporno da posmatra Klarisu i reče:
- U pravi čas ste (a uopšte nije bilo tako), madmazel
Stamp, onomad pitali za Mari Sanfon. Za onu damicu
koju su tobože videli sa lordom Litlbijem neposredno
pred njegovu smrt.
Klarisa uzdrhta od iznenañenja, a ostali se utišaše
i radoznalo upreše poglede u komesara, već
prepoznajući posebnu intonaciju kojom je on započinjao
svoje spore „pričice“.
- Obećao sam da ću vam pričati o toj osobi nekom
drugom prilikom. E, pa sad je prava prilika - nastavi
Goš, gledajući kao i ranije samo u Klarisu, i taj pogled
se njoj sve manje i manje dopadao.
- Pričica će biti dugačka, ali neće vam biti dosadno
s obzirom da je reč o izuzetnoj ženi. A i kuda pa
žurimo? Baš je ovde lepo, grickamo sireve, pijemo
oranžadu. Uostalom, ako neko ima posla, neka ide s
milim bogom, tatica Goš se neće uvrediti.
Niko se ne mače s mesta.
- Dakle, da pričam o Mari Sanfon? - s pretvornom
dobrodušnošću upita komesar.
- Da, da! Svakako! - zagrajaše svi.
Samo je Klarisa ćutala znajući da razgovor nije
započet tek tako i da je posvećen isključivo njoj. Goš to,
uostalom, nije ni skrivao. Sa zadovoljstvom je coknuo i
izvadio lulu, ne pitajući dame za dozvolu.
- Počeću redom. Bila jednom u belgijskom gradu
Briksu jedna mala devojčica po imenu Mari. Roditelji su
joj bili čestiti grañani, išli su u crkvu i voleli svoju
zlatokosu malenu najviše na svetu. Kada je Mari
napunila pet godina, rodio se mali bratić, budući
naslednik pivare „Sanfon i Sanfon“. Srećna porodica
nastavila je da živi još srećnije. A onda se nenadano
desila nesreća. Detence, koje jedva da je napunilo
mesec dana, ispalo je kroz prozor i razbilo se namrtvo.
Odraslih kod kuće nije bilo, samo deca i njihova dadilja.
U stvari, dadilja je bila izašla na pola sata, na sastanak
sa svojim mladićem-vatrogascem, i baš za vreme njenog
kratkog odsustva u kuću je upao nepoznat čovek u
crnom ogrtaču i crnom šepšru. Mala Mari uspela je da
se sakrije pod krevet, dok je njenog malenog brata crni
čovek podigao iz kolevke i izbacio kroz prozor. Sam je
istog trena nestao.
- Kakve vi to strahote pričate! - plačljivo uzviknu
madam Kleber hvatajući se za stomak.
- To još nije ništa - odmahnu lulom Goš. - Najgore
tek sledi. O strašnom „crnom čiki“ tati i mami je
ispričala Mari, koja se čudom spasla. U potrazi za
zlikovcem prevrnuli su uzduž i popreko ceo kvart, u
žestini čak uhapsili lokalnog rabina - jadničak je uvek
išao odeven u crno. Ipak, Sanfonu starijem jedan čudan
detalj nije davao mira: zašto je zločinac pomerio tabure
do prozora?
- O, gospode! - uzdahnu Klarisa hvatajući se za
srce. - Pa nije, valjda...?
- Vi ste neverovatno pronicljivi, madmazel Stamp -
podsmehnu se komesar. - Da, malena Mari sama je
bacila kroz prozor svoga batu.
- How terrible! - misis Trufo je smatrala potrebnim
da se užasne.
- But why?13
-Devojčici se nije dopalo što se svi bave bebom, a
na nju su sasvim zaboravili. Mislila je da će, pošto se
otarasi brata, ponovo postati mamina i tatina mezimica
- hladnokrvno objasni Goš. - Ali, to je bio prvi i
poslednji put da je Mari Sanfon ostavila dokaz krivice, i
bila raskrinkana. Drago dete još nije bilo naučilo da
zametne tragove.
-I šta su uradili s maloletnom prestupnicom? -
upita prvi oficir Renije, očito potresen onim što je čuo. -
Pa nisu mogli da jojsude?
- Ne, nisu joj sudili. - Komesar se lukavo osmehnu
Klarisi. - Meñutim, mati nije izdržala udarac sudbine,
izgubila je razum i završila u ludnici. A mesje Sanfon
nije mogao da vidi očima svoju kćerku, uzročnika svih
zala koja su se obrušila na porodicu, i dao ju je na
vaspitavanje u manastir sivih sestara - vincentinki.
Tamo je devojčica i vaspitavana. Bila je prva u svemu - i
u učenju i u bogougodnim delima. A najviše od svega je,
kažu, volela da čita knjige. Poslušnici je bilo
sedamnaest godina kada je u manastiru izbio strašan
skandal. - Goš pogleda u fasciklu i klimnu glavom.
- Imam zapisano: 17. juna 1866. godine. Kod sivih
sestara bio je u gostima sam nadbiskup briselski i

13
Kakav užas! Ali zašto (eigl.)?
dogodila se strahota - iz spavaće sobe uvaženog prelata
nestao je drevni nadbiskupski prsten s ogromnim
ametistom, koji je, po predanju, pripadao samom
Ludvigu Svetom. A baš prethodne večeri monsenjer je u
svoje odaje na razgovor pozvao dve najbolje iskušenice,
našu Mari i jednu Arlezijanku. Sumnja je naravno, pala
na devojke. Igumanija je organizovala pretres i pod
Arlezijankinim dušekom našla baršunastu futrolu od
prstena. Kradljivica je istog časa obamrla, na pitanja
nije odgovarala i bila je prebačena u ćeliju. Kada je sat
kasnije stigla policija, prestupnicu nisu mogli da
ispitaju: obesila se o pojas svoje crkvene odežde.
- Sve je to skovala odvratna Mari Sanfon, shvatio
sam! - planuo je Milford-Stouks. - Ružna priča, ružna!
- To niko ne zna pouzdano, ali prsten nikad nije
pronañen - komesar raširi ruke. - Dva dana potom Mari
je otišla kod igumanije, sva u suzama, kazala da je svi
gledaju ispod oka i zamolila da je puste iz manastira.
Mati igumanija je i sama na čudan način ohladnela
prema svojoj bivšoj ljubimici i nije je zadržavala.
- Trebalo je cvećku pretresti na kapiji - uz žaljenje
reče mister Trufo. - I gle, eto ametista ispod podsuknje.
Kada je svojoj supruzi preveo te reči, ona ga oštrim
laktom gurnu u bok, očito smatrajući primedbu
nepriličnom.
- Da li su je pretresali pa ga nisu našli, da l’ nisu -
ne znam. Samo, iz manastira je Mari otišla u grad
Antverpen, koji, kao što je poznato, važi za svetsku
prestonicu dragog kamenja. Tamo je dojučerašnja
monahinja odjednom postala bogata, i od tada je uvek
živela na visokoj nozi. Ponekad se dešavalo da ostane
praznih šaka, ali ne zadugo - pronicljiv um, blistave
glumačke sposobnosti i odsustvo bilo kakvih moralnih
principa (tu komesar poučno podiže glas i čak napravi
pauzu) omogućavali su joj da nabavi sredstva za
raskošan život. Policije Belgije, Francuske, Engleske,
Sjedinjenih Američkih Država, Brazila, Italije i još
desetine zemalja više puta su privodile Mari Sanfon pod
sumnjom za razna krivična dela, ali optužba nijednom
nije podignuta: te nisu imali za šta da se uhvate, te nije
bilo dovoljno dokaza. Evo, ako želite, ispričaću vam
nekoliko epizoda iz njenog dosijea. Da vam nije
dosadno, madmazel Stamp?
Klarisa ne odgovori, smatrajući da joj je to ispod
dostojanstva. Ali beše joj teško na srcu.
-Godina 1870. - objavi Goš ponovo pogledavši u
fasciklu. - Mali ali bogati gradić Fetburg u nemačkom
delu Švajcarske. Industrija čokolade i šunki. Na četiri
hiljade stanovnika - osam i po hiljada svinja. Kraj
debelih idiota - pardon, madam Kleber, nisam želeo da
uvredim vašu domovinu - malo kasno se priseti
policajac.
- Ne mari - madam Kleber nehajno slegnu
ramenima. - Ja sam iz francuskog dela Švajcarske. A u
toj oblasti gde se nalazi Fetburg zaista i žive sami
klipani. Mislim da sam čula tu pričicu, smešna je. Ali,
neka, pričajte.
-Nekome je možda i smešna. - Goš prekorno
uzdahnu i odjednom namignu Klarisi, što je već prešlo
sve granice. - Jednom su se čestiti burgeri grada
neopisivo uskomešali. Seljak po prezimenu Mebijus,
koji je u Fetburgu važio za neradnika i tupana, pohvalio
se da je nedavno prodao svoju zemlju, usku traku
kamenjara, ledine, jednoj važnoj dami koja se
predstavila kao grofica De Sanfon. Za 30 jutara
neplodne zemlje, gde čak ni drač ne raste, glupava
grofica pružila se sa 3000 franaka. U gradskoj upravi
bilo je, ipak, ljudi pametnijih od Mebijusa, i njima se to
učinilo sumnjivim. Šta će grofici 30 jutara kamena i
peska? Tu nisu čista posla. Za svaki slučaj, uputili su u
Cirih najpromućurnijeg svog grañanina; taj je saznao da
je grofica De Sanfon poznata ličnost. Živi luksuzno i
veselo, a, što je najzanimljivije, često se pojavljuje u
društvu gospodina Goldzilbera, direktora Državne
železničke kompanije. Pričalo se da su gospodin
direktor i grofica u vezi. Tada su burgeri shvatili kako
stoje stvari. Treba reći da je gradić Fetburg odavno
maštao da dobije svoj železnički krak, kako bi jeftinije
otpremao čokoladu i šunku na prodaju. Ledina koju je
kupila vesela grofica pružala se upravo od najbliže
železničke stanice do šume, gde je počinjala opštinska
zemlja. Gradskim ocima je sve postalo jasno: grofica je
od svog ljubavnika saznala za buduću gradnju, kupila
je ključni komad zemlje i sprema se da se dobro ovajdi.
U glavama burgera stvoren je tada zapanjujuće drzak
plan. Grofici su uputili delegaciju koja je trebalo da
nagovori njenu svetlost da tu zemlju ustupi divnom
gradu
Fetburgu. Lepotica se nećkala, govorila da ni o
kakvom železničkom kraku nema pojma, ali kada je
gradonačelnik napravio delikatnu aluziju da stvar
miriše na zaveru njene svetlosti s njegovom
ekselencijom, gospodinom direktorom, a to je kažnjivo
delo, slaba žena je zajecala i saglasila se. Ledinu su
podelili na trideset parcela od jednog jutra, i prodali je
grañanima na licitaciji. Fetburžani samo što se nisu
meñusobno potukli, cena za pojedine parcele dostigla je
i 15 hiljada. Ukupno, grofica je dobila... - komesar
povuče prstom po redu - gotovo 280 hiljada franaka.
Madam Kleber prasnu u smeh, pa brzo gestom
pokaza Gošu: ćutim, ćutim, nastavite.
-Prolazile su nedelje, meseci, a gradnja nije
počinjala. Grañani uputiše upit vladi. Odgovorili su im
da u narednih petnaest godina nisu planirani radovi na
železnici prema Fetburgu... Oni u policiju: tako i tako,
vele, pljačka usred bela dana! Policija je oštećene
saslušala sa saosećanjem, ali ničim nije mogla da im
pomogne: pa, gospoña Sanfon je i sama govorila da
ništa ne zna o železnici i nije želela da prodaje zemlju.
Sve je urañeno po zakonu, ne može se naći slaba tačka.
A to što se predstavila kao grofica, to naravno nije lepo,
ali, avaj, nije zakonski kažnjivo.
-Vešto! - nasmejao se Renije. - Zaista se ne može
naći slaba tačka.
- Ni to nije sve. - Komesar je dalje listao papire. -
Evo priče potpuno fantastične. Mesto dogañanja:
američki Divlji zapad, godina 1873. U Kaliforniju, u
rudnike zlata doputovala je u svetu poznata
nekromantkinja i Velika Drakonesa Malteške lože, mis
Kleopatra Frankenštajn, prema pasošu sad Meri
Senfon. Tragačima za zlatom je rekla da ju je u ova
divlja mesta doveo Zaratustrin glas, koji je svojoj vernoj
sluškinji naredio da u gradu Golden Nagetu organizuje
veliki eksperiment. Upravo na toj geografskoj širini i
dužini energija kosmosa je koncentrisana na jedinstven
način, tako da je moguće, u zvezdanoj noći, vaskrsnuti
one koji su već prekoračili Veliku crtu izmeñu Carstva
živih i Carstva mrtvih. I napraviće Kleopatra to čudo još
ove noći, u prisustvu publike i potpuno besplatno, zato
što ona nije nekakva cirkuzantkinja, već medijum Viših
Sfera. I šta mislite? - Goš napravi efektnu pauzu. - Pred
očima pet stotina bradatih gledalaca Drakonesa je nešto
bajala iznad humke Crvenog Kojota, legendarnog
indijanskog poglavice koji je umro pre stotinu godina, i
odjednom, zemlja se pokrenu, može se reći - otvori, i iz
humke izañe indijanski ratnik s perjem, tomahavkom, s
ratničkim bojama na licu. Gledaoci zadrhtaše, a
Kleopatra, sva u vlasti mističkog transa, zavapi:
„Osećam u sebi snagu Kosmosa! Gde vam je gradsko
groblje? Oživeću sve koji tamo leže!“ Ovde, u članku,
napisano je - objasnio je policajac - da je groblje Golden
Nageta bilo veoma veliko zato što su u rudnicima
svakodnevno nekoga slali na onaj svet. Humki je, činilo
se, bilo čak više nego živih stanovnika gradića. Kad su
tragači zamislili šta će se desiti ako sve kavgadžije,
pijanice i obešeni odjedared ustanu iz grobova, meñu
okupljenima je zavladala panika. Situaciju je spasao
mirovni sudija. On je istupio i veoma uljudno upitao
Drakonesu da li je saglasna da prekine ovaj veliki
eksperiment ako grañani donesu punu torbu zlatnog
peska, kao skroman doprinos okultnim naukama.
- I, složila se? - grohotom se nasmejao prvi oficir.
- Da, za dve torbe.
-A indijanski poglavica? - upita Fandorin smejući
se. Ima divan osmeh, samo isuviše dečački, pomisli
Klarisa. Ne, draga gospoñice, izbacite ga iz glave. Kako
kažu u Sufolku: lep je kolačić, ali nije za tvoja usta.
- Indijanskog poglavicu Kleopatra Franken-štajn je
odvela sa sobom - ozbiljno odgovori Goš. - Radi naučnih
ispitivanja. Kažu da su ga zatim neke pijanice zaklale u
jednom denverskom bordelu.
- Z-zaista interesantna osoba ta Mari Sanfon -
zamišljeno reče Fandorin. - Ispričajte još nešto o njoj.
Od svih tih veštih prevara do hladnokrvnog masovnog
ubistva - dug je put.
- Oh, please, it’s more then enough - pobuni se
misis Trufo, pa reče svom mužu. - My darling, it must
be awfully tiresome for you to translate all this
nonsense.*14
- A vas, madam, niko ne tera da tu sedite - reče
komesar, uvreñen onim „nonsens“.
Misis Trufo zbunjeno zatrepta, ali joj ni na kraj
pameti nije bilo da ode.
-Mesje Kozak je u pravu - priznao je Goš. -
Potražiću, deder, malo rñaviji primer.
Madam Kleber frknu pogledavši Fandorina: čak ni
Klarisa, uza svu svoju nervozu, nije mogla da suspregne
osmeh, toliko je malo diplomata bio nalik na divljeg
sina širokih stepa.
14
Molim vas, to je više nego dovoljno. Mili, tebi je sigurno već dosadilo
da prevodšp sve te gluposti (engl.).
 - Evo, čujte ovo o crnčetu. Tu imamo čak i smrtni
ishod. Delo je skorašnje, od pretprošle godine. -
Detektiv je pogledom prešao preko nekoliko spojenih
listova, očigledno da osveži pamćenje. Samozadovoljno
se osmehnuo. - Ovo je gotovo remek-delo. U mojoj
fascikli svačeg ima, dame i gospodo. - On nežno
kratkoprstom plebejskom šapom potapša crni povez. -
Tatica Goš se savesno pripremio za put, nije zaboravio
nijedan papirić koji bi mogao da zatreba. Sramotni
dogañaj o kojem ću vam sada pripovedati nije došao do
novina, ali ja imam policijski izveštaj. Dakle, ovako. U
jednoj nemačkoj kneževini (neću vam reći tačno u kojoj,
zato što je stvar delikatna) čekala se prinova u
vladarskoj porodici. Poroñaj je bio težak. Prisustvovao
mu je dvorski lekar, uvaženi doktor Fogel. Konačno se u
spavaćoj sobi oglasio plač. Kada je velika kneginja, koja
je od bolova bila nekoliko minuta u nesvesti, otvorila oči
i slabim glasom zamolila: „Ah, her profesore, pokažite
mi moje čedo“, doktor Fogel je, krajnje zbunjen, Njenom
visočanstvu prineo prelepog galamdžiju svetlosmeñe
boje kože. Velika kneginja je ponovo izgubila svest, a
doktor je izvirio na vrata i prstom bojažljivo pozvao
velikog kneza, što je predstavljalo zgražavajuće
narušavanje dvorske etikecije.
Videlo se da komesar s posebnim zadovoljstvom
priča ovu priču uštogljenim vindzorcima. Teško da su u
policijskom izveštaju postojali takvi detalji, Goš je očito
pustio mašti na volju. Vrskao je kad je govorio
kneginjine reči i namerno birao uzvišene izraze - očito
mu se tako činilo smešnije. Klarisa sebe nije smatrala
aristokratkinjom, ali se svejedno mrštila doživljavajući
kao nepristojnost izrugivanje osobama vladarskog roda.
Namrgodio se i ser Redžinald, baron i potomak starog
plemićkog roda. Ali komesaru je takva reakcija, po svoj
prilici, pružala samo još veću inspiraciju.
- Njegovo visočanstvo nije bilo uvreñeno
ponašanjem dvorskog lekara, jer je momenat bio
značajan, već je, obuzet očinskim i supružan skim
čuvstvima, jurnuo u spavaću sobu... Možete i sami da
zamislite scenu koja je usledila: krunisana glava koja
psuje kao kočijaš, velika kneginja koja čas rida, čas se
pravda, čas gubi svest, crnče koje vrišti iz sve snage, i
dvorski lekar, obamro od užasa punog poštovanja.
Konačno se Njegovo visočanstvo savlada i reši da
ispitivanje Njenog visočanstva odloži za kasnije. Sada je
bilo neophodno ukloniti tragove. Ali kako? Tajno
spustiti detence u nužnik? - Goš lakrdijaški pokri usta
dlanom. - Izvinjavam se gospoñama, otelo mi se. Bilo je
nemoguće otarasiti se bebe, njeno roñenje čekala je
čitava kneževina. A i greh je. Da okupi savetnike - ne
daj, bože, neko će da zucne. Šta da radi? I tu doktor
Fogel, nakašljavši se s najdubljim poštovanjem, predloži
spas. Kaže, ima on jednu poznanicu, frojlajn Fon
Sanfon, koja ume da pravi čuda i može ne samo belo
novoroñenče, nego i pticu feniks s neba da nabavi, ako
treba. Frojlajn ume da drži jezik za zubima, novac za
svoju uslugu, budući da je plemenita devica, naravno
neće uzeti, ali veoma voli starinske dragulje... Dakle,
već nakon svega nekoliko časova u atlasnoj kolevci
mirno je spavao mališan beo kao sneg, i čak sa
svetloplavom kosicom, a jadno crnče su odneli iz dvorca
u nepoznatom pravcu. Uostalom, Njenom visočanstvu
su rekli da će nevino dete biti odneto u daleke južne
predele i dato na vaspitavanje dobrim ljudima. I tako se
sve sredilo na najbolji način. Zahvalni knez je doktoru
predao čudesnu dijamantsku tabakeru sa monogramom
za frojlajn Fon Sanfon, kao i pismenu zahvalnost, ali i
svoju usmenu želju da ona odmah i zauvek napusti
kneževinu. Što je delikatna devica istog časa i učinila. -
Goš nije izdržao i prasnuo je u smeh. - Ujutro, posle
skandala koji je rešavan tokom noći, veliki knez je
konačno odlučio da malo bolje pogleda svog naslednika.
Gadljivo ga je uzeo iz kolevke, okrenuo i ovako i onako -
i odjednom ugledao na ružičastoj, pardon, guzi mladež
u obliku srca. Istovetan je u produžetku leña imalo i
Njegovo visočanstvo, kao i pokojni fater Njegovog
visočanstva, grosfater, i tako do sedmog kolena. U
potpunoj nedoumici knez posla po dvorskog lekara, ali
se ispostavilo da je doktor Fogel prethodne večeri otišao
u nepoznatom pravcu ostavivši ženu i osmoro dece. -
Goš se ukoči od promuklog smeha, zakašlja se, stade da
maše rukama. Neko se nesigurno zakikota, madam
Kleber čedno pokri usne dlanom.
-Istraga, koja je organizovana navrat-nanos,
utvrdila je da se dvorski lekar ponašao čudno u
poslednje vreme, da se navodno pojavljivao u
kockarnicama susednog Badena, i to u društvu neke
vesele mlade osobe, koja je po opisu ličila na frojlajn
Fon Sanfon.
- Detektiv se uozbilji. - Doktora su pronašli dva
dana kasnije, u nekom strazburškom hotelu. Bio je
mrtav. Uzeo je smrtnu dozu laudanuma i ostavio
belešku: „Za sve sam kriv samo ja.“ Očigledno
samoubistvo. Bilo je jasno ko je istinski krivac, ali,
hajde, dokaži. Što se tiče tabakere, ona je carski
poklon, a postoji i pisamce. Sudski proces bi njihova
visočanstva koštao mnogo skuplje. Naravno,
najzagonetnije je kako im je pošlo za rukom da
novoroñenog princa zamene crnčetom i kako se u kraju
plavookih plavušana uopšte pojavilo čokoladno detence.
Istina, prema nekim podacima, Mari Sanfon je ne
mnogo pre opisanog dogañaja imala na službi sobaricu
Senegalku...
-Recite, k-komesare, - izusti Fandorin kada se
kikot utišao (smejalo se njih četvoro: prvi oficir Renije,
doktor Trufo, profesor Svitčajld i madam Kleber) - da li
je Mari Sanfon izrazito lepa? Sposobna da zavrti mozak
svakom muškarcu?
- Ma, nema na njoj ničeg osobitog. Svuda je
napisano da je ona najobičnije spoljašnjosti, nema
posebnih znakova. - Goš pogleda Klarisu prodornim
pogledom. - Boju kose, ponašanje, akcenat, stil
oblačenja menja s lakoćom. Ali, mora biti da ta žena
ipak ima nešto posebno. Ja sam se u službi svačega
nagledao. Fatalne žene, koje najviše slamaju srca, retko
su lepotice. Vidiš je na fotografiji, i ni pogled da ti se
zadrži, a kad je sretneš - podiñu te žmarci po koži i
zagolica te. Pa, muškarac se ne hvata na pravilan nos i
duge trepavice, on oseća poseban miris.
- Fuj, komesare - Klarisa ukori neotesanca. - Vi ste
u društvu dama.
- Ja sam u društvu osumnjičenih - veoma mirno joj
uzvrati Goš. - I vi ste jedna od njih. Otkud ja mogu da
znam da madmazel Sanfon nije ovde, za stolom?
On se upilji Klarisi u lice. Ovo je sve više ličilo na
noćnu moru. Postade zagušljivo.
- Ako sam ja p-pravilno izračunao, ta osoba bi sada
trebalo da ima 29 godina?
Miran, čak aiatičan Faidorinov glas pomogao je
Klarisi da se pribere. Prenula se i (nije joj sad do ženske
sujete) uzviknula:
-Nemojte gledati u mene, gospodine detektive!
Dajete mi očito nezaslužen kompliment. Starija sam od
vaše avanturistkinje... skoro deset godina! A i ostale
dame teško da odgovaraju za ulogu madmazel Sanfon.
Gospoña Kleber je suviše mlada, a gospoña Trufo, kao
što vam je poznato, ne govori francuski!
- Za takvu opasnicu kao što je Mari Sanfon,
istinska je sitnica da skine ili doda desetak godina -
polako je odgovorio Goš i dalje vrlo pažljivo gledajući
Klarisu. - Naročito ako je dobitak tako veliki, a
razotkrivanje miriše na giljotinu. I vi odista nikad niste
bili u Parizu, madmazel Stamp? Negde u blizini Ri de
Grenel?
Klarisa je samrtnički pobledela.
- Ovde već moram i ja da se umešam kao
predstavnik brodske kompanije „Džasper-Arto
partneršip“ - Renije besno prekide policajca. - Dame i
gospodo, uveravam vas da je probisvetima sa
meñunarodnom reputacijom bio zatvoren pristup na
naše putovanje. Kompanija garantuje da na Levijatanu
nema ni kartaških varalica, ni žena lakog morala, ni,
tim pre, avanturistkinja poznatih policiji. I sami
shvatate - prva plovidba je posebna odgovornost.
Skandali nam nisu potrebni. Kapetan Klif i ja lično smo
proveravali spiskove putnika i, kada je bilo potrebno,
prikupljali podatke. Čak i od francuske policije,
gospodine komesare. I ja i kapetan spremni smo da
garantujemo za svakog od prisutnih. Mi vas ne
ometamo, mesje Goš, u vršenju vaše službene dužnosti,
ali badava traćite vreme. I novac francuskih poreskih
obveznika.
- Zbilja? - progunña Goš. - Živi bili pa videli.
Posle toga je misis Trufo, na olakšanje svih,
zapodenula razgovor o vremenu.
 Redžinald Milford-Stouks
10. april 1878. godine
22 časa, 31 minut
U Arabijskom moru
17°06’28” sev. š. 59°48’14” ist. d.

Draga moja, obožavana, Emili!

Ovaj adski kovčeg nalazi se u vlasti zlih sila.
Osećam to svom svojom napaćenom dušom. Mada, da li
zločinac kao što sam ja može imati dušu? Napisah i
zamislih se. Sećam se da sam počinio zločin, strašni
zločin kome nema i ne može biti oproštaja, ali, čudno,
potpuno sam zaboravio u čemu se on zapravo sastoji. I
ne želim da se setim.
Noću, u snu, sećam ga se veoma dobro - čime inače
objasniti užasno stanje u kome se budim svakog jutra?
Samo da se što pre završi naša razdvojenost. Osećam:
samo još malo i pomutiće mi se razum. U zao čas.
Dani se vuku nesnosno sporo. Sedim u kabini,
gledam kazaljku-minutaru na hronometru. Ne miče se.
Na palubi neko reče: „Danas je deseti april“, a ja nisam
mogao da shvatim koji april i zašto baš deseti. Otvaram
škrinju i vidim da je moje jučerašnje pismo Vama
datirano sa devetim aprilom, a prekjučerašnje sa
osmim. Znači, tačno je. April. Deseti.
Evo već nekoliko dana ne ispuštam iz vida
profesora Svitčajlda (ako je on zaista profesor). Taj
čovek je vrlo popularan kod nas u Vindzoru. On je
vatreni brbljivac i razmeće se svojim poznavanjem
istorije i istočnjačke kulture. Maltene svakog dana nudi
nove bajke o blagu, jedna neverovatnija od druge. A ima
neprijatne, praseće okice. Vrte se kao na vrelom ulju.
Povremeno u njima zablistaju i ludačke iskre. Kad biste
samo čuli kakvim pohotnim glasom taj čovek priča o
dragom kamenju. On je, siguran sam, lud za tim
brilijantima i smaragdima.
Jutros, za vreme doručka, doktor Trufo odjednom
je ustao, bučno luiio dlanom o dlan i svečanim glasom
objavio da je misis Trufo danas roñendan. Čuli su se
razni „ah!“ i „oh!“, svi stadoše da čestitaju slavljenici, a
doktor javno uruči poklon svojoj neprivlačioj supruzi -
retko neukusne minñuše od topaza. Kakva vulgarnost -
praviti spektakl od uručivanja poklona sopstvenoj ženi!
Ali, reklo bi se da misis Trufo nije mislila tako. Ona je
neobično živnula i izgledala je savršeno srećna, a njeno
bezizražajno lice poprimilo je boju rendane šargarepe.
Prvi oficir je rekao: „O, madam, da smo ranije znali za
ovaj radosni dogañaj, pripremili bismo vam neko
iznenañenje. Krivite za to svoju skromnost.“ Glupava
slavljenica se zacrvenela još jače i bojažljivo rekla: „Vi
biste zaista želeli da učinite nešto za mene?“ Odgovor je
bilo sveopšte lenjo-dobrodušno mumlanje. „Tada - veli
ona - hajde da odigramo moju omiljenu igru - tombolu.
U mojoj porodici su se nedeljom i za crkvene praznike
obavezno vadile kartice i vrećica s figurama. O, to je
tako zabavno! Gospodo, pričinićete mi ogromno
zadovoljstvo!“ Prvi put sam čuo da se misis Trufo
oglasila tako dugim govorom. U prvom trenu učinilo mi
se da nam se podsmeva; ali ne, govorila je sasvim
ozbiljno. Nismo imali kud. Izvukao se samo Renije, koji
je, tobože, morao na dežurstvo. Neotesanac komesar
takoñe je pokušao da se pozove na neke neodložne
poslove, ali su ga svi pogledali s takvim prekorom da je
zafrktao i ostao.
Mister Trufo je otišao po figurice za tu idiotsku igru
i mučenje je počelo. Svi su malodušno rasporedili
kartice, bacajući čežnjive poglede na palubu obasjanu
suncem. Prozori salona bili su širom otvoreni, kroz
prostoriju je ćarlijao svež vetrić, a mi smo sedeli i
glumili scenu iz dečje sobe. „Da bude interesantnije“,
kako se izrazila oduševljena slavljenica, formiran je
nagradni fond, u koji je svako dao po gvineju. Sve šanse
za pobedu bile su na strani voditeljke, jer je ona jedina
budno pratila koji brojevi izlaze. Komesar, činilo se,
takoñe ne bi imao ništa protiv dobitka, ali on je slabo
razumeo dečje dosetke koje je „sipala“ misis Trufo - nje
radi ovoga se puta razgovaralo na engleskom.
Jadne minñuše od topaza, koje ne vrede ni deset
funti, pobudile su Svitčajlda da zavergla o svojoj
omiljenoj temi. „Prelep poklon, ser!“ obratio se on
doktoru. Ovaj zasija od zadovoljstva, ali sledećom
rečenicom Svitčajld sve upropasti. „Naravno, topazi su
u naše vreme jeftini, ali ko zna da im kroz jedno
stotinak godina cena neće skočiti. Drago kamenje je
tako nepredvidivo! Ono je pravo čudo prirode, ne kao
oni banalni metali - zlato i srebro. Metal je bez duše i
oblika, može se pretopiti, a svaki kamen je neponovljiva
individualnost. Uz to, ne daju se oni u ruke svakom, već
samo onom ko ne preza ni od čega, i ko je spreman da
ide i na kraj sveta za njihovim magičnim sjajem, a ako
treba i dalje.“ Ove kitnjaste sentence bile su propraćene
cikom misis Trufo dok je uzvikivala brojeve žetona.
Recimo, Svitčajld kaže: „Ispričaću vam legendu o
velikom i moćnom osvajaču Mahmudu od Gaznija, koji
je bio omañijan sjajem dijamanata toliko da je, u potrazi
za tim čarobnim kristalima, prokrstario, s ognjem i
mačem, pola Indije.“ Misis Trufo: „Jedanaest, gospodo.
Palice za doboš!“ I tako bez kraja.
Uostalom, legendu o Mahmudu od Gaznija ću Vam
prepričati. Ona će Vam pomoći da bolje shvatite
karakter naratora. Potrudiću se da prenesem i poseban
stil njegovog izražavanja.
„U leto Gospodnje (ne pamtim više koje), a po
muslimanskom kalendaru (tim pre ne pamtim), strašni
Gazni je čuo da na ostrvu Husarat (čini mi se da je
tako) postoji Sumnatski hram, gde se čuva ogroman idol
kome se klanjaju stotine ljudi. Idol od stranih najezdi
čuvaju granice te zemlje: svako ko preñe granicu
Husarata s mačem u ruci, osuñen je na pogibiju. Hram
pripada moćnoj bramanskoj opštini, najbogatijoj u
čitavoj Indiji. A sumnatski bramani poseduju još i
nebrojeno mnogo dragog kamenja. Neustrašivi
vojskovoña nije se uplašio idolove moći, skupio je
vojsku i krenuo u pohod. Posekao je pedeset hiljada
glava, porušio pedeset tvrñava i upao u Sumnatski
hram. Mahmudovi ratnici su hram oskrnavili, prevrnuli
ga uzduž i popreko, ali blago nisu našli. Tada je Gazni
prišao idolu i svom snagom svojim topuzom udario po
njegovoj bakarnoj tintari. Bramani su pali ničice pred
pobednikom, ponudili mu milion srebrnih novčića samo
da ne dira njihovog boga. Mahmut se nasmejao i udario
još jednom. Bramani su zakukali još jače i ponudili su
silnom caru deset miliona zlatnih novčića. Ali teški
topuz ponovo se podigao, udario i treći put - i kumir se
raspukao napola a na pod svetilišta su, kao svetlucava
bujica, pohrlili dijamanti i drugi dragulji, sakriveni u
njemu. Vrednost toga blaga nije se mogla izbrojati.“
Tu je mister Fandorin pomalo zbunjeno izjavio da
on ima komplet. Svi, osim misis Trufo, jako su se
obradovali i hteli su da se razbeže istog časa, ali ih je
ona tako usrdno molila da odigraju još jednu partiju da
nisu imali kud. Ponovo je krenulo: „Thirty nine - pig
and swine! Twenty seven – I am in haven!15 i druge
slične besmislice.
Onda je reč uzeo mister Fandorin i na njemu
svojstven, lagan, malo podsmešljiv način, takoñe
ispričao bajku, arapsku, koju je pročitao u nekoj knjizi.
Navodim Vam i tu priču onako kako sam je zapamtio.
Jednom tri magrebska trgovca krenuše u
unutrašnjost Velike pustinje jer su čuli da daleko,
daleko u pustinji, kuda ni karavani ne zalaze, postoji

15
Rimovane doskočice tokom igranja tombole.
veliko blago kakvo ljudsko oko nije videlo. Četrdeset
dana išli su trgovci, mučeni jarom i umorom, dok im ne
ostade samo po jedna kamila - ostale su uginule usput.
Tada ugledaše visoku goru. Priñu joj oni i ne veruju
roñenim očima: čitava planina beše od srebrnih poluga.
Zahvališe se trgovci Alahu. Jedan od njih, napunivši
džakove srebrom, krenu nazad, dok druga dvojica
rekoše: „Mi idemo dalje.“ I putovali su još četrdeset
dana; lica su im postala crna od sunca, oči crvene.
Tada su ugledali pred sobom još jednu planinu - zlatnu.
Drugi trgovac je uzviknuo: „Nismo zalud podneli tolike
patnje! Hvala Svevišnjem!" Napunio je džakove zlatnim
polugama i upitao svog prijatelja: „Što ti stojiš?“ Ovaj je
odgovorio: „Možeš li mnogo zlata da odneseš na jednoj
kamili?“ Drugi mu uzvrati: „Dovoljno da postanem
najbogatiji čovek u našem gradu.“ „Meni je to malo -
reče treći. - Idem dalje, naći ću planinu od dijamanata.
A kad se vratim kući, biću najbogatiji čovek na kugli
zemaljskoj.“ Poñe on dalje i trajao je njegov put opet
četrdeset dana. Njegova kamila je legla i više nije
ustala, ali trgovac se nije zaustavio zato što je bio
tvrdoglav i verovao da postoji dijamantska planina, a
svako zna da je jedna pregršt dijamanata vrednija od
planine srebra ili brda zlata. I vide treći trgovac pred
sobom neobičnu sliku: stoji usred pustinje čovek,
presamitio se, na leñima mu dijamantski presto, a na
prestolu sedi čudovište s crnom njuškom i plamenim
očima. „Kako mi je drago što te vidim, o poštovani
putniče! - kaza promuklim glasom pogrbljeni. - Upoznaj
se, ovo je demon pohlepe Marduf i odsad ćeš ga ti držati
na ramenima, dok ne doñe da te smeni isti takav
gramzivac kao što smo ti i ja.“
Na tom mestu priča je prekinuta jer je mister
Fandorin opet dobio komplet, tako da ni druga banka
nije pripala slavljenici. Pet sekundi potom za stolom je
ostala samo misis Trufo, svi ostali su nestali bez traga.
 Ja i dalje razmišljam o bajci mister Fandorina. Ona
nije tako jednostavna kao što se čini u prvi mah.
Svitčajld je upravo taj treći trgovac. Kada sam
saslušao bajku do kraja, odmah mi je sinulo! Da, da, on
je opasan bezumnik. U njegovoj duši besni neukrotiva
strast, dobro ja znam šta je to. S razlogom ga ja od
samog Adena pratim kao nevidljiva sena.
Već sam Vam pisao, najdraža Emili, da sam vreme
dok je brod stajao u luci proveo veoma korisno. Vi ste
verovatno pomislili da je reč o nabavci novog
navigacionog instrumenta, umesto onog koji mi je
ukraden. Istina je, sada imam drugi sekstant i opet
redovno proveravam kurs broda, ali ovoga puta imam u
vidu nešto sasvim drugo. Prosto se bojim da svoju tajnu
poverim hartiji. Ko zna šta se može dogoditi, može neko
pročitati - ta, sa svih strana sam okružen
neprijateljima. Ali moj um je dovitljiv i smislio sam
sjajno lukavstvo: od danas pišem mlekom. Tuñinac će
pogledati - tobože čist list hartije, ništa zanimljivo, a
moja dosetljiva Emili će zagrejati listove iznad abažura i
pojaviće se slova! Dobro smišljeno, zar ne?
Dakle, o Adenu. Još na brodu, dok nas nisu puštali
na obalu, obratio sam pažnju da se Svitčajld nervira, i
ne samo da se prosto nervira, nego kao da čak
poskakuje u mestu od brige. Počelo je to ubrzo pošto je
Fandorin izjavio da je ukradena marama lorda Litlbija -
ključ za mitsko blago Smaragdnog Radže. Profesor se
jako uzbudio, mrmljao je nešto sebi u bradu i jednako
ponavljao: „Ah, što pre na obalu.“ Postavlja se pitanje -
zašto?
Odlučio sam da to razjasnim.
Natukao sam crni šešir sa širokim obodom do
samih očiju i krenuo za Svitčajldom. U početku je sve
išlo odlično - on se nijednom nije osvrnuo i neometano
sam ga pratio do samog trga koji se nalazi iza carinske
kućice. Ali ovde me je čekalo neprijatno iznenañenje:
Svitčajld je pozvao mesnog kočijaša i izgubio se u
nepoznatom pravcu. Kočija je, istina, išla dosta sporo,
ali nisam mogao da trčim za njom, bilo mi je ispod
dostojanstva. Naravno, na trgu je bilo i drugih taljiga,
lako sam mogao da sednem u bilo koje od njih, ali Vi,
Emili, znate za moju nesavladivu odvratnost prema
otvorenim kolima. Ona su ñavolji izum. U njima se voze
lakomislene usijane glave. Neki od njih, video sam to
nekoliko puta roñenim očima, vode sa sobom i žene i
nevinu dečicu. Daleko li je do nesreće? Naročito su
opasne dvokolice, toliko popularne kod nas u Britaniji.
Neko (ne sećam se više ko) pričao mi je kako je jedan
mladić iz fine porodice i na visokom položaju u društvu,
nepromišljeno poveo svoju mladu ženu da je provoza u
takvoj dvokolici, a ona je bila u osmom mesecu
trudnoće. Naravno, loše se završilo: lenčuga-kočijaš nije
savladao konje, oni su jurnuli, kola su se prevrnula.
Mladiću nije bilo ništa, ali kod žene je počeo prevremeni
poroñaj. Nisu spasli ni nju ni dete. A zbog čega sve to?
Zbog lakomislenosti. Bolje bi bilo da su lepo išli peške.
Ili da su se, recimo, vozili čamcem. U najgorem slučaju,
može se čovek provozati i vozom, u posebnom kupeu. U
Veneciji se voze u gondolama. Bili smo zajedno tamo,
sećate se? Sećate li se kako je voda umivala stepenice
hotela?
Teško mi je da se koncentrišem, sve vreme se
udaljavam od teme. Dakle, Svitčajld je otišao kočijom,
ja sam ostao pored carine. Mislite da sam izgubio
glavu? Ni najmanje. Setio sam se istog trena jedne
stvari, tako da sam se gotovo odmah umirio. Čekajući
Svitčajlda ušao sam u pomorski dućan i kupio nov
sekstant, još bolji od prethodnog, i odličan pomorski
priručnik s astronomskim formulama. Sada mogu da
izračunam lokaciju broda mnogo brže i tačnije, tako da
me nije moguće lako nasamariti.
Čekao sam šest časova i trideset osam minuta.
Sedeo sam na klupi, gledao u more. Mislio sam na Vas.
 Kada se Svitčajld vratio, napravio sam se da
dremam. On je šmugnuo pored mene, ubeñen da ga
nisam video.
Samo što je zamakao za ugao carine, jurnuo sam
ka njegovom kočijašu. Za šest penija taj Bengalac mi je
otkrio kuda je išao naš dragi profesor. Priznajte, draga
Emili, da sam se pokazao kao prilično vešt.
Informacija koju sam dobio još više je učvrstila
moje početne sumnje. Svitčajld je, dakle, bio naredio da
ga iz luke vozi direktno na telegraf. Proveo je tamo oko
pola sata, a zatim se četiri puta vraćao u zgradu glavne
pošte. Kočijaš mi je rekao: „Sahib se jako, jako
nervirati. Trčati napred-nazad. Čas kazati - vozi pijaca,
čas prutić po leña - vozi nazad, pošta, brže, brže.“
Znači, jasno je da je Svitčajld prvo nekom poslao
depešu, a zatim je nestrpljivo čekao odgovor. Po rečima
Bengalca, poslednji put je izašao iz pošte „izgubljena,
mahala papirić“ i naredio da ga vozi nazad na brod.
Mora biti da je dobio odgovor.
Ne znam šta je tamo, ali savršeno je jasno da
profesor, ili već šta je uistinu, ima saučesnike.
Bilo je to nakjuče. Od tada kao da je na
Svitčajldovo mesto došao neko drugi. Kao što sam vam
već pisao, on sve vreme govori samo o dragom kamenju,
a onda ponekad odjednom zasedne negde na palubi i
crta nešto, čas na manžetni čas na maramici.
Uveče je u grand-salonu bio bal. Već sam vam
opisivao tu veličanstvenu dvoranu, kao prenetu iz
Versaja ili Bakingemske palate. Svuda je pozlata, zidovi
u ogledalima, kristalni električni lusteri melodično
zveckaju u taktu laganog ljuljuškanja broda. Orkestar
(uzgred budi rečeno, sasvim dobar) svirao je uglavnom
bečke valcere, a ja, kao što Vam je poznato, smatram da
je taj ples nepristojan, zato sam stajao u uglu i
povremeno pogledom pratio Svitčajlda. Taj se veselio iz
sve snage, pozivao čas jednu čas drugu damu, skakao
kao jarac, bezočno ih gazio po nogama, ali se zbog toga
nije ni najmanje uzbuñivao. Načas sam se zamislio
prisećajući se kako smo mi nekada plesali, kako je
graciozno Vaša ručica, utegnuta u belu rukavicu, ležala
na mom ramenu. Odjednom videh da se Svitčajld
spotakao, samo što nije ispustio svoju partnerku, pa se,
čak i ne izvinivši se, brzim korakom, gotovo trkom
uputio stolu sa zakuskom. Njegova dama je zbunjeno
zastala nasred dvorane, a i meni se učinio čudnim tako
neodoljiv napad gladi.
Meñutim, Svitčajld nije čak ni pogledao posude s
kolačima, sirevima i voćem. Zgrabio je papirnu salvetu
iz srebrnog držača i, zgrčivši se, počeo pomamno da
škraba nešto po njoj. Potpuno se raspojasao, ne
smatrajući potrebnim da čuva tajnu čak ni usred
gomile! Goreći od radoznalosti krenuo sam nemarnim
hodom ka njemu. Ali Svitčajld se već ispravio, presavio
salvetu načetvoro, valjda se spremao da je sakrije u
džep. Avaj, nisam stigao ni da bacim pogled preko
njegovog ramena. Ljutito sam lupnuo nogom i već hteo
da se vratim kad opazih da mister Fandorin prilazi
stolu, sa dve čaše šampanjca. Jednu on pruži
Svitčajldu, drugu ostavi sebi. Čuo sam kako Rus reče:
„Ah, dragi profesore, ipak ste strašno rasejani! Sad ste
gurnuli u džep prljavu salvetu.“ Svitčajld se zbuni,
izvuče salvetu, zgužva je u grudvicu i baci pod. sto.
Odmah sam, im se pridružio i namerno poveo razgovor
o modi, znajući da će indologu to brzo dosaditi pa će
otići. Tako je i bilo.
Tek što je on, pošto se izvinio, ostavio nas dvojicu
same, mister Fandorin zavereničkim tonom prošaputa:
„Pa, ser Redžinalde, koji će od nas dvojice da se zavuče
pod sto?“ Shvatio sam da nije samo meni sumnjivo
profesorovb poiašanje, nego i diplomati. Izmeñu nas oe
za tren oka uspostavilo potpuno uzajamno
razumevanje. “Da, baš je nezgodno“ - saglasio sam se
ja. Pogledavši oko sebe mister Fandorin predloži:
„Hoćemo li pošteno: neka jedan smisli pristojan izgovor,
a drugi neka se zavlači.“ Klimnuh glavom i zamislih se,
ali ništa odgovarajuće nije mi padalo na pamet.
„Eureka“ - šapnu moj saučenik i brzim, gotovo
neprimetnim pokretom otkinu mi jedno zlatno dugme.
Ono pade na pod, diplomata ga vrhom cipele gurnu pod
sto. „Ser Redžinalde,“ kaza on glasno, tako da čuju svi
u blizini. „Mislim da vam je otpalo dugme.“
Dogovor je dogovor. Čučnuo sam i pogledao pod
sto. Salveta je bila sasvim blizu, ali zato je prokleto
dugme odletelo do samog zida, a sto je bio prilično
širok. Zamislite samo: Vaš muž puzi četvoronoške pod
stolom, pri čemu je sali okrenut na ne baš impozantan
način. Na povratku je nastala sramotna scena. Pomolio
sam se ispod stola a onda ugledao tik pred sobom dve
mlade dame koje su živo razgovarale s mister
Fandorinom. Ugledavnš moju riñu glavu u nivou svojih
kolena, dame uplašeno vrisnuše, a moj podmukli
saučesnik mirno reče: „Dozvolite mi da vam predstavim
barona Milford-Stouksa.“ Dame me hladno pogledaše
odozgo, i bez reči se udaljiše. Skočio sam i, kipteći od
besa, povikao: „Ser, vi ste ih namerno zaustavili da
biste mi se podsmehnuli!“ Fandorin s nevinim izrazom
lica odgovori: „Zaista sam ih namerno zaustavio, ali
nikako da bih vam se podsmehnuo. Prosto mi je palo na
pamet da će one svojim širokim suknjama zakloniti od
sale vaš rizični prodor u neprijateljsku pozadinu. A gde
je trofej?“
Razmotao sam salvetu rukama drhtavim od
nestrpljenja; ugledali smo nešto čudno. Dajem vam po
sećanju:
 PALACE!!!

Kakve su to geometrijske figure? Šta znači ova cik-

cak linija? U kom smislu „ralase“*16? I zašto tri
uzvičnika?
Krišom sam pogledao Fandorina. On je sa dva
prsta protrljao ušnu resicu i promrmljao nešto
nerazumljivo. Pretpostavljam na ruskom.
„Šta vi mislite o ovome?“ - upitao sam.
„Pričekaćemo“ zagonetno odgovori diplomata. „On je
blizu cilja.“
Ko je blizu? Svitčajld? Kakvog cilja? I da li je dobro
što je blizu?
Ali ne stigoh da postavim sva ta pitanja jer u
dvorani svi zagrajaše, počeše da aplaudiraju i mesje
Drije, pomoćnik kapetana zadužen za putnike,
zaglušujuće viknu u megafon: „Dakle, mesje i medam,
gran-pri naše lutrije dobija kabina broj osamnaest!“ Do
ovog časa bio sam tako zanet radnjama sa zagonetnom
salvetom da uopšte nisam obraćao pažnju na ono što se
dešava u salonu. A tamo, pokazalo se, ples se već
završio i organizovana je prodaja listića dobrotvorne
lutrije „Spasimo posrnule žene“ (u pismu od 3. aprila
pisao sam Vam o toj glupavoj ideji). Moj odnos prema
dobrotvorstvu i posrnulim ženama Vama je dobro
poznat, tako da ću se uzdržati od komentara.

16
Palata (engl.)
 Svečana objava je na mog sabesednika delovala na
čudan način - on se paćenički namrštio i uvukao glavu
u ramena. U prvom trenu sam se iznenadio, ali sam se
onda setio da je mister Fandorin upravo u kabini 18.
Zamislite samo, on je srećni dobitnik!
„Ovo postaje nepodnošljivo - promrmljao je miljenik
fortune, zamuckujući više nego obično. - Idem ja, lepo,
da se prošetam“ - i ustuknu ka vratima, ali je misis
Kleber zvonko povikala: „To je mesje Fandorin iz našeg
salona! Eno ga, gospodo! U belom smokingu, s crvenim
karanfilom! Mesje Fandorine, kuda ćete? Dobili ste
gran-pri!“
Svi se okrenuše ka diplomati i počeše da
aplaudiraju još silnije, a četiri stjuarda već su u
dvoranu unosila glavnu nagradu: stojeći sat retke
ružnoće, nalik na Big-Ben. Bila je to uistinu strašna
grañevina od hrastovine, u duborezu, čovečije visine i
teška najmanje četiri stouna. Učinilo mi se da je u
očima mister Fandorina promaklo nešto nalik na užas.
Ne mogu ga osuñivati zbog toga.
Dalji razgovor bio je nemoguć pa se ja vratih u
svoju kabinu da napišem ovo pismo.
Osećam da dolaze strašni dogañaji, steže se obruč
oko mene. Ali, ne nadajte se, gospodo progonitelji,
nećete me uhvatiti tako lako!

Već je kasno, vreme je da izmerim koordinate.

Doviñenja, mila moja, nežna, beskrajno oboža-
vana, Emili!

Voli Vas Vaš

Redžinald Milford-Stouks.
 Renata Kleber

Renata je uvrebala Rundova (tako je ona krstila

dedicu Goša kada se pokazalo kakva je on zverka)
pokraj kabine. Sudeći po izgužvanom licu i
razbarušenoj sedoj kosi, komesar samo što se probudio
- očigledno se odmah posle ručka razbaškario u krevetu
i spavao do večeri.
Vešto zgrabivši detektiva za rukav Renata se
podigla na vrhove prstiju i ispalila:
- Da vam kažem nešto!
Rundov ju je ispitivački pogledao, prekrstio ruke na
grudima i pakosnim glasom rekao:
- Slušam vas s velikim interesovanjem. Odavno se
spremam da porazgovaram s vama, madam. - Takav ton
pobudi oprez kod Renate, ali je pomislila da je to
glupost: Rundova verovatno muči želudac, ili je možda
sanjao crknutog pacova.
- Uradila sam vaš posao - pohvali se Renata i
pogleda oko sebe, da neko ne prisluškuje. - Idemo u
vašu kabinu, tamo nam niko neće smetati.
U Rundovljevom prebivalištu vladao je idealan red:
na sredini stola stajala je poznata crna fascikla, pored
nje ravna hrpa papira i uredno zaoštrene olovke. Renata
je radoznalo vrtela glavom levo-desno, primetila je i
četku za obuću sa kutijom imalina, i okovratnike koji
su se sušili na konopcu. Brka je cicija: sam čisti cipele,
sam pere, samo da posluzi ne da bakšiš.
-Kazujte šta imate - nervozno promumla Rundov
nezadovoljan Renatinom radoznalošću.
- Znam ko je zločinac - ponosno izjavi ona. Ova vest
na detektiva nije ostavila očekivani utisak. Uzdahnuo je
i upitao:
 - Pa, ko je?
- Ma, jeste li vi slepi? To se vidi golim okom! -
Renata pljesnu rukama i sede u fotelju. - Sve novine su
pisale da je ubistvo izvrpšo psihopata. Nijedan
normalan čovek nije mogao da napravi tako nešto, zar
ne? A sad, razmislite ko sedi za našim stolom. Naravno,
biran buket, pupoljak do pupoljka, sve sami gnjavatori i
grdobe, ali psihopata je samo jedan.
- Aludirate na barona? - upitao je Rundov.
- Konačno ste shvatili - Renata sažaljivo klimnu
glavom. - To je jasno ko dan. Pa, videli ste kako me
gleda? To je zver, monstrum! Plapšm se da sama
prolazim hodnicima. Juče sam ga srela na stepenicama,
a u blizini ni žive duše. Srce mi se steglo! - Ona se
rukom uhvati za stomak. - Odavno ja njega posmatram.
Noću mu dugo gori svetlo, ali su zavese čvrsto
namaknute. Juče je, meñutim, ostao mali, maleni otvor.
Zvirnula sam sa palube: on stoji nasred kabine, maše
rukama, pravi jezive grimase, preti nekome prstom.
Užas! Zatim, već je bila noć, uhvatila me strašna
migrena pa sam izašla da udahnem svežeg vazduha.
Odjednom vidim: naš psihopata stoji na pramcu,
zabacio glavu ka nebu i gleda u mesec kroz nekakvu
gvožñuriju. Tu mi je sinulo! - Renata se nagnu napred i
preñe na šapat. - Mesec pun, okrugao. Zato je on
pošašaveo. On je manijak u kome se na uštap probudi
krvoločnost. Čitala sam o takvima! Što me gledate kao
da sam kakva glupača? Jeste li gledali u kalendar? -
Renata likujući izvuče iz torbice kalendarčić. - Evo,
pogledajte, proverila sam. Petnaestog marta, kad je u Ri
de Grinel ubijeno deset ljudi, bio je upravo pun mesec.
Vidite, piše crno na belo: pleine lune17

17
Pun mesec (franc.).
 Rundov pogleda, ali prilično nezainteresovano.
- Ma, šta se bečite kao sovuljaga! - naljutila se
Renata. - Je l’ vi shvatate da je noćas opet pun mesec!
Dok se vi ovde budete skanjerali, on će ponovo da
izgubi glavu i ucmekaće još nekog. A ja čak znam i koga
- mene. On me mrzi - njen glas histerično zadrhta. -
Mene svi na ovom odvratnom parobrodu hoće da ubiju!
Nije dosta što me je napao Afrikanac i što onaj Azijat
zija i mrda kvrgama, nego sad još i ludi baron!
Rundov ju je gledao teškim, netremičnim pogledom
i Renata zamaha rukom ispred njegovog nosa:
-Hej! Mesje Goš! Da niste zaspali?
Deda je čvrsto uhvati za ručni zglob, skloni joj
ruku u stranu i grubo reče:
- Slušajte, draga moja. Dosta je lakrdije. Sa riñim
baronom ću ja lako, a vi bolje ispričajte za špric. I ne
vrdajte, nego istinu na sunce! - prodera se on tako da
Renata uvuče glavu u ramena.

Za večerom ona je sedela pomno zagledana u tanjir.

Sote od jegulje gotovo da nije pipnula, a uvek je jela s
izvanrednim apetitom. Oči su joj bile crvene, natečene.
Usne su joj povremeno blago podrhtavale.
Zato je Rundov bio dobrodušan, čak i prijatan. U
Renatu je često pogledao, i to ne bez strogosti, ali
njegov pogled nije bio neprijateljski već pre očinski. Nije
tako okrutan komesar Goš kakvim želi da se prikaže.
- Solidna stvarčica - reče on sa zavišću gledajući
časovnik Big-Ben koji je stajao u uglu salona. - Baš ima
srećnih ljudi.
Monumentalna nagrada nije mogla da uñe u
Fandorinovu kabinu i privremeno je smeštena u
Vindzor. Hrastova kula je zaglušujuće kucala, zveckala,
groktala i svaki čas je zvonila za uzbunu, tako da su se
svi, još nesvikli, svako malo hvatali za srce. A za
doručkom, kada je Big-Ben s desetominutnim
zakašnjenjem objavio da je devet sati, doktorova
supruga samo što nije progutala kafenu kašičicu. Uz to,
kula je u osnovi bila očito pouska i kada bi naišao jak
talas, počinjala je preteće da se klati. Evo i sad, pošto je
zaduvao svežiji vetar i bele zavese na pšrom otvorenim
prozorima počele kukavički da podrhtavaju pod vetrom,
Big-Ben je ozbiljno zaškripao.
Rus je komesarovu iskrenu ushićenost shvatio,
reklo bi se, kao ironiju, i počeo je da se pravda:
- G-govorio sam im da i sat takoñe daju posrnulim
ženama, ali gospodin Drije je bio neumoljiv. Kunem se
Hristom, Alahom i Budom, k-kada stignemo u Kalkutu,
zaboraviću ovo strašilo na brodu. Niko ne sme da mi
natura taj košmar!
On zabrinuto, ispod oka, pogleda prvog oficira
Renijea; ovaj je diplomatski ćutao. Tada je, tražeći
saosećanje, diplomata pogledao u Renatu, ali je ona
odgovorila surovim, mračnim pogledom. Prvo, bila je
loše raspoložena, a drugo, Fandorin je od pre nekog
vremena bio kod nje u nemilosti.
A to je posebna priča.
Počelo je time što je Renata primetila kako
slabunjava misis Trufo osetno živne kad se nañe u
blizini divnog diplomate. A i sam mesje Fandorin je,
sudeći po svemu, pripadao rasprostanjenom soju
istinskih lepotana koji u svakoj ružnoj ženi ume da
pronañe nešto pikantno, nijednu ne prezire. Prema tom
tipu muškaraca Renata se u principu odnosila s
poštovanjem, čak nije bila prema njima ravnodušna.
Jako bi zanimljivo bilo saznati kakvu draž je plavooki
brinet iskopao u setnoj doktorovoj supruzi. A to da on
gaji prema njoj odreñeno interesovanje, bilo je
nesumnjivo.
Pre nekoliko dana Renata je bila svedok zabavne
scene u kojoj je učestvovalo dvoje glumaca: misis Trufo
(u ulozi vamp-žene) i mesje Fandorin (u ulozi
podmuklog zavodnika). Publika se sastojala od izvesne
mlade dame (izvanredno privlačne, mada u
blagoslovenom stanju), koja se pritajila iza visokog
naslonjača ležaljke i koja je bacala poglede u ručno
ogledalo. Mesto radnje: krma. Vreme: romantični suton.
Komad se izvodi na engleskom jeziku.
Doktorova saputnica podilazila je diplomati prema
svim pravilima slonovske nauke britanskog zavoñenja
(oba lica su stajala kraj ograde, poluokrenuta prema već
pomenutoj ležaljci). Misis Trufo je, kao što treba, počela
od vremena:
- Ovde, na južnoj polulopti, sunce sija baš jako! -
problejala je poletno.
- O, da - odgovorio je Fandorin. - U Rusiji se u ovo
doba još nije otopio sneg, a ovde temperatura dostiže
trideset pet stepeni Celzijusa, i to u hladu; na suncu je
još toplije.
Tu je, posle uspešno završenog preludija, misis
Kozja Njuška osetila da može da preñe na intimniji
predmet:
-Jednostavno ne znam šta da radim! - sa
stidljivošću koja dolikuje temi kazala je ona. - Imam
tako belu kožu! Ovo nesnosno sunce će mi pokvariti
ten, a još će me, da zlo bude gore, obdariti pegama.
- Pitanje pega i mene v-veoma brine - s dubokom
ozbiljnošću je odgovorio Rus. - Ali ja sam, iz
predostrožnosti, poneo losion od ekstrakta turske
kamilice. Vidite - preplanulost je ravnomerna a pega
uopšte nema.
I poturio je, zmija-zavodnica, čestitoj ženi svoje
lepuškasto lice.
Glas misis Trufo je izdajnički zadrhtao:
-Stvarno, nijedne pege... Samo su obrve i trepavice
malo izgorele. Imate divan epitel, mister Fandorine,
prosto divan!
Sad će je on poljubiti, predviñala je Renata opazivši
da je diplomatov epitel od pocrvenelog lica doktorice
udaljen nekih pet centimetara.
Predviñala je - i pogrešila.
 Fandorin se odmakao i rekao:
- Epitel? Vi se razumete u fiziologiju?
- Malo - skromno je odgovorila misis Trufo. - Pa, do
udaje sam imala neke veze s medicinom!
- Zaista? Baš zanimljivo! M-morate mi ispričati o
tome!
Nažalost, Renata nije uspela da predstavu odgleda
do kraja, pored nje je sela poznata dama, i moralo se
odustati od posmatranja.
Ipak, nevešti napad glupače-doktorovice raspalio je
Renatinu sujetu. Možda bi i ona trebalo da isproba
svoje čari na privlačnom ruskom medvediću? Naravno,
isključivo out of sporting interest,18 a i da ne izgubi
navike neophodne svakoj ženi koja drži do sebe.
Ljubavna ushićenja Renati nisu bila potrebna. Istinu
govoreći, u sadašnjem stanju muškarci su u njoj
izazivali jedino mučninu.
Da prekrati vreme (Renata je to nazivala „radi brže
plovidbe“), ona je razradila prost plan - laki pomorski
manevri, pod šifrovanim nazivom „Lov na medvede“.
Mada muškarci više liče na pse. Kao što je poznato, oni
su primitivna bića i dele se na tri osnovna tipa: šakale,
ovčare i mužjake. Za svaki od ovih tipova postoji
poseban prilaz.
Šakal se hrani strvinama, to jest prednost daje
lakom plenu. Muškarci ovog tipa trzaju na
pristupačnost.
Zato je u prvom razgovoru, kada je ostala nasamo s
Fandorinom, Renata počela da se žali na mesje Klebera,
dosadnog bankara koji misli samo na cifre i nije ga
briga, gnjavatora jednog, za mladu ženu. To bi i najgori
glupan shvatio: žena umire od dokolice i čamotinje.
Može se reći: bacila je golu udicu, bez crva.
Ništa. Samo je dugo morala da se brani od
sitničavih pitanja o banci u kojoj joj službuje muž.

18
Sporta radi (engl.)
 Pa, dobro, tada je Renata postavila stupicu za
ovčara. To je kategorija muškaraca koji obožavaju slabe
i nezaštićene žene. Takvim muškarcima možeš ni hleba
da ne daš, samo im daj da te spasavaju i štite. Lepa
podvrsta, veoma korisna i pogodna za upotrebu. Ovde je
glavno ne preterati sa slabunjavošću, muškarci se plaše
bolesnih žena.
Nekoliko puta je, tako, Renata, onemoćala od
vrućine, graciozno padala na gvozdeno rame viteza i
zaštitnika. Jednom nije umela da otvori vrata kabine -
ključ se zaglavio. Uveče, na balu, zamolila je Fandorina
da je zaštiti od pripitog (i potpuno bezazlenog)
dragunskog majora.
Rus joj je podmetao rame, otvarao vrata, majoru je
pružio potreban otpor, ali nevaljalac nije pokazao
nikakve znake zaljubljenosti.
Nije valjda da je mužjak, iznenadila se Renata. Po
izgledu se ne bi reklo.
Ovaj, treći tip muškarca najprimitivniji je i sasvim
lišen mašte. Na njih deluje jedino nešto grubo-puteno,
poput nehotice pokazanog gležnja. S druge strane,
mnogi veliki ljudi, čak lučonoše kulture, pripadaju
upravo ovoj kategoriji, tako da vredi pokušati.
S mužjacima treba postupati sasvim jednostavno.
Renata je zamolila diplomatu da svrati kod nje tačno u
podne, pokazaće mu svoje akvarele (koji nisu postojali).
U minut do dvanaest ova Dijana je, spremna, stajala
ispred ogledala, odevena samo u mider i dugačak donji
veš.
U odgovor na kucanje na vratima, viknula je:
- Ma, ulazite brže, toliko dugo vas čekam!
Ušao je Fandorin, i zamro na vratima. Renata, ne
okrećući se, provrte zadnjicom ispred njega, zavodljivo
ispravi gola leña. Još su mudri lepotani osamnaestog
stoleća otkrili da na muškarce najviše deluje ne izrez do
pupka, nego vrat otkriven otpozadi i obnažena leña.
Očigledno, pogled na nezaštićenu kičmu u mužjacima
ljudskog roda budi životinjski instinkt.
Izgleda da je to delovalo i na diplomatu - stajao je i
gledao, ne okrenuvši se. Zadovoljna efektom, Renata je
dureći se rekla:
- Šta je s vama, Dženi? Priñite, pomozite mi da
obučem haljinu. Samo što mi nije stigao jedan veoma
važan gost.
Kako bi u takvoj situaciji postupio normalan
muškarac?
Pa, onaj drskiji bi ćutke prišao i poljubio nežne
uvojke na vratu.
Osrednji muškarac, ni riba ni meso, pružio bi
haljinu i stidljivo se zakikotao.
Renata bi smatrala da je lov time uspešno završen.
Odglumila bi zbunjenost, izbacila bestidnika napolje i
izgubila svako interesovanje za njega. Ali Fandorin se
ponašao nestandardno.
- Nije Dženi - rekao je on ogavno mirnim glasom. -
To sam ja, Erast Fandorin. S-sačekaću ispred vrata dok
se obučete.
Dakle, ili je predstavnik nekakve retke vrste
otporne na greh, ili je nekakav prikriveni perverznjak. U
drugom slučaju badava se trude Engleskinjice. Mada
Renatino oštro oko nije registrovalo karakteristične
znake izopačenosti. Osim čudne sklonosti da se osami u
društvu Rundova.
Ipak, sve su to gluposti. Ima mnogo ozbiljnijih
razloga za brigu.

Dakle, u trenutku kada je Renata konačno odlučila

da bocne viljuškom već gotovo hladan sote, vrata se s
treskom otvoriše i u trpezariju upade profesor-cvikeraš.
On ni inače nije sasvim pri sebi: ili mu je sako krivo
zakopčan, ili pertle razvezane, ali sada je bio nalik na
pravo strašilo: bradica raščupana, kravata otišla u
stranu, oči iskolačene, ispod skuta visi naramenica.
Očito se desilo nešto vanredno. Renata je istog časa
zaboravila svoje neprijatnosti i radoznalo se zagledala u
naučničko strašilo.
Svitčajld kao baletan raširi ruke i uzviknu:
- Eureka, gospodo! Tajna Smaragdnog Radže je
rešena.
- Oh no - zastenjala je misis Trufo. - Not again!19
- Sada će sve doći na svoje mesto! - konfuzno poče
da objašnjava profesor. - Pa, ja sam u dvorcu bio, kako
se samo ranije nisam setio! Mislio sam, mislio, išao
okolo-naokolo, ne uklapa se! Još u Adenu sam dobio
telegram od svog poznanika iz francuskog ministarstva
unutrašnjih poslova; on je potvrdio moje pretpostavke,
ali ja svejedno nisam mogao da shvatim kakve veze ima
oko i, što je najvažnije, ko bi to mogao da bude. To jest,
uglavnom, već je jasno ko, ali kako? Na koji način? I
sad sam se odjednom dosetio! - On pritrča prozoru.
Zavesa naduvana od vetra obavi ga kao beli pokrov,
profesor je nestrpljivo skloni rukom. - Vezivao sam
kravatu stojeći kraj prozora u svojoj kabini. Gledam -
talasi. Hrbat do hrbata, sve do horizonta. I odjednom
me nešto udari! I sve se složilo, i marama, i sin! Čist
kancelarijski posao: prekopati po spiskovima Ekol
Maritim, i naći će se!
-Ništa ne razumem - progunña Rundov. - Bunca.
Kakav sad Maritim...
- O ne, tu je nešto vrlo, vrlo zanimljivo! - uzviknu
Renata. - Obožavam da odgonetam tajne. Samo,
profesore, dragi moj, ne ide to tako. Sedite za sto,
gucnite vina, predahnite i ispričajte sve po redu, mirno,
razgovetno. I što je najvažnije - od samog početka, a ne
od kraja. Pa, vi umete tako lepo da pričate. Ali, neka mi
prvo neko donese šal, da me ne produva ova promaja.
- Dopustite da zatvorim prozore s vetrovite strane i
promaja će odmah nestati - predložio je Svitčajld. - U

19
O, ne! Samo ne opet (engl.)
pravu ste, madam, bolje da ispričam sve po redu.
-Ne, nemojte zatvarati, biće zagušljivo. Dakle,
gospodo, - Renatin glas je mazno vibrirao - ko će mi
doneti šal iz kabine? Evo ključ. Mesje barone!
Riñi psihopata se, naravno, ne pomače s mesta.
Zato Renije skoči.
-Profesore, molim vas, ne počinjite bez mene! -
zamoli on. - Odmah se vraćam.
- And I’ll go get my knitting20 - uzdahnu misis
Trufo.
Vratila se prva i spretno zazveckala iglama. Mužu
je mahnula rukom: kao, možete i da ne prevodite.
A Svitčajld se pripremao za trijumf. On je, izgleda,
odlučio da posluša Renatin savet i spremao se da svoja
otkrića izloži do krajnjih granica efektno.
Za stolom zavlada potpuna tišina, svi su gledali u
oratora, prateći svaki njegov pokret.
Svitčajld srknu crno vino, proñe kroz salon nazad i
napred, zatim zauze dramsku pozu i, napola okrenut
slušaocima, poče:
-Već sam vam pričao o nezaboravnom danu kada
me je radža Bagdasar pozvao u svoj brahmapurski
dvorac. To je bilo pre četvrt veka, ali sve pamtim jasno,
do najsitnijeg detalja. Prvo što me je iznenadilo bio je
izgled dvorca. Znajući da je Bagdasar jedan od
najbogatijih ljudi u svetu, očekivao sam da ću videti
istočnjačku raskoš i zamah. Ma kakvi! Dvorske
grañevine bile su prilično skromne, bez ikakvih
ornamentalnih preterivanja. Pomislio sam da je strast
prema dragom kamenju, koja se u tom rodu nasleñuje s
oca na sina, istisnula svaku drugu sujetu. Zašto trošiti
novac na mermerne zidove ako se time može kupiti još
jedan safir ili dijamant? Brahmapurski dvorac,
prizeman i neugledan, bio je u suštini ista ona glinena
škrinjica u kojoj se čuvala čarobna kolekcija neopisivog

20
A ja odoh po svoje pletivo(engl).
sjaja. Nikakav mermer i alabaster ne bi mogli da se
takmiče sa zaslepljujućom svetlošću dragulja. - Profesor
još jednom otpi vino, glumeći zamišljenost.
Pojavi se zadihani Renije, s poštovanjem prebaci
šal Renati preko ramena i ostade da stoji pored nje.
- Kakav mermer i alabaster? - šapatom upita on.
-Priča o brahmapurskom dvorcu, ne smetajte mi da
slušam - nestrpljivo cimnu bradom Renata.
-Unutrašnje ureñenje dvorca takoñe je bilo veoma
jednostavno - nastavio je svoju priču Svitčajld. - Tokom
vekova, dvorane i sobe više su puta menjale obličje i, s
istorijske tačke gledišta, učinio mi se interesantan samo
najviši nivo dvorca, koji se sastojao od četiri dvorane,
okrenute svaka na drugu stranu sveta. Nekada davno te
sale su bile otvorene galerije, ali su u prošlom veku
zastakljene. Tada su zidovi ukrašeni veoma zanimljivim
freskama sa slikama planina koje su sa svih strana
opasivale dolinu. Pejzaž je oslikan s neverovatnom
realističnošću, kao da su planine našle svoj odraz u
ogledalu. S filozofske tačke gledišta, takvi odrazi u
ogledalu treba da simbolizuju dvostruku prirodu svega
postojećeg i...
Negde vrlo blizu zazvoni brodsko zvono za uzbunu,
začuše se povici, neka žena zaciča u očajanju.
- O, Bože, vatrogasna uzbuna! - uzviknu prvi oficir i
pojuri ka vratima. - Samo nam je još to falilo!
Svi u gomili jurnuše za njim.
-What’s happening? - uzaludno je pitala nasmrt
preplašena misis Trufo. - Are we hoarded by pirates?*21
Renata je jednu sekundu sedela otvorenih usta,
zatim je prodorno vrisnula. Čvrsto je zgrabila komesara
za skut sakoa i nije mu dozvolila da potrči za ostalima.
- Mesje Goš, ne ostavljajte me! - zavapila je. - Ja
znam šta znači požar na brodu, čitala sam! Sad će svi
da pojure ka čamcima, počeće , da guraju jedni druge, a

21 Šta se desilo? Napali su nas gusari?(engl.)

ja sam slaba trudna žena, mene će sigurno odgurnuti!
Obećajte da ćete se pobrinuti za mene!
- Ma kakvi sad čamci? - uzbuñeno progunña deda.
- Pričate gluposti! Rekli su mi da na Levijatanu postoji
savršena protivpožarna zaštita, postoji čak i brodski
brandmajstor. Ma, ne tresite se, sve će biti u redu. -
Pokušao je da se oslobodi, ali je Renata Grčevito stezala
njćgov skut. Zubi su joj cvokotali. .
- Deder, pusti me, devojčice - nežno reče Rundov. -
Neću otići nikud. Samo da virnem kroz prozorčić na
palubu.
Ne, Renatin stisak nije popuštao.
Komesar je bio u pravu. Kroz neka dva-tri minuta u
hodniku se začuše lagani koraci, šum glasova i, jedan
za drugim, vindzorci počeše da se vraćaju.
Oni se još ne behu povratili od straha, i zbog toga
su se mnogo smejali i govorili glasnije nego obično.
Prva je ušla Klarisa Stamp, zatim par Trufo, pa
Renije, sav crven u licu.
-Najobičnija glupost - objavio je prvi oficir. - Neko
je bacio neugašenu cigaru u pepeljaru, a tamo su bile
stare novine. Vatra se prenela na zavesu, ali mornari su
bili brzi i ugasili je za minut... O, vidim da se ste se
dobro pripremili za brodolom - nasmejao se on i
pažljivije se zagledao u Klarisu.
Ona je u rukama držala novčanik i bocu s
oranžadom.
- Dobro oranžada, da ne umrete od žeñi na pučini -
dosetio se Renije. - Ali šta će vam novčanik? Teško da bi
vam zatrebao u čamcu.
Renata se histerično zakikota, a mis Stara Devojka
zbunjeno spusti bocu na sto.
Doktor i njegova žena su takoñe bili pod punom
ratnom opremom: mister Trufo je stigao da uzme torbu
s instrumentima, a njegova supruga je na grudi
pritiskala prekrivač.
 -Ovo je Indijski okean, gospoño, teško da biste se
smrzli - ozbiljnog lica reče joj Renije, ali koza, ne
razumevajući, samo zaklima glavom.
Pojavi se i Japanac s dirljivim raznobojnim
zavežljajem u ruci. Šta li je u njemu, možda putni
pribor za harakiri?
Psihopata uñe sav razbarušen, sa škrinjicom u
ruci. U takvima se obično čuva pribor za pisanje.
- Kome ste se vi to spremili da pišete, mesje
Milford-Stouks? M-m, shvatam! Pošto bi mis Stamp
popila oranžadu, ubacili bismo pismo u praznu bocu i
poslali ga na put po talasima - pretpostavio je prvi
oficir, koji se počeo šaliti preko mere (očigledno, usled
olakšanja).
Sada su na okupu bili svi sem profesora i
diplomate.
- Mesje Svitčajld sigurno pakuje svoje naučne
radove, a mesje Rus pristavlja samovar da napokon
popije čaj - rekla je Renata, zarazivši se Renijeovom
veselošću.
Mi o vuku... - na vratima se pojavi Rus, i tu i
zastade. Njegovo lepo lišce bilo je tmurnije od tmastih
oblaka.
- Šta je, mesje Fandorine, rešili ste da u čamac
ponesete i svoju nagradu? - izazovno se zainteresova
Renata.
Svi prsnuše u smeh, ali Rus ne obrati pažnju na
šalu (pravo govoreći, veoma duhovitu).
-Komesare Goš, - tiho kaza on - ako vam nije teško,
izañite, molim vas, u hodnik. I požurite.
Čudno: izgovarajući te reči diplomata nijednom ne
zamuca. Možda se izlečio zahvaljujući nervnom
potresu? Dešava se.
Renata je htela da se našali i s tim u vezi, ali se
ugrizla za jezik - bilo bi to ipak previše.
- Šta je tako hitno? - nevoljko upita Rundov. - Još
jedan šaptač. Kasnije, mladiću, kasnije. Prvo hoću da
čujem profesora do kraja. Gde je on, ñavo da ga nosi!
Rus je gledao komesara s iščekivanjem. Pošto je
shvatio da se dedica uzjogunio i da nema nameru da
izañe u hodnik, Fandorin slegnu ramenima i kratko
reče:
- Profesor neće doći.
Goš se namršti:
- A zašto?
- Kako neće doći? - uzviknu Renata. - Pa, stao je na
najzanimljivijem mestu! To jednostavno nije pošteno!
- Mister Svitčajld je upravo ubijen - suvo izjavi
diplomata.
- Šta, šta?! - zaurla Rundov. - Ubijen?! Kako
ubijen?!
- Pretpostavljam hirurškim skalpelom - sa
zadivljujućom hladnokrvnošću odgovori Rus. - Grlo mu
je prerezano vrlo precizno.
 Komesar Goš

Kad će nas konačno pustiti na obalu? - žalostivo

upita madam Kleber. - Svi se već šetaju po Bombaju,
samo mi ovde sedimo li, sedimo ...
Zavese na prozorima bile su namaknute jer je
sunce bilo u samom zenitu, zagrejalo je palubu i užarilo
vazduh. Vrućina je u Vindzoru, zagušljivo, ali svi
strpljivo sede, čekaju rasplet.
Goš izvuče iz malog džepa časovnik - nagradni, s
profilom Napoleona III, i natmureno odgovori:
- Uskoro, gospodo. Uskoro ću vas pustiti. Ali, ne
sve.
On je znao šta čeka: inspektor Džekson i njegovi
ljudi vrše pretres. Oruñe ubistva je sigurno već na dnu
okeana, ali mogli su ostati dokazi. Morali su ostati.
Naravno, i indirektnih je čini se dovoljno, ali sa
direktnima je uvek ubedljivije. Džekson bi mogao da se
pojavi već jednom ...
Levijatan je u bombajsku luku uplovio u zoru. Od
juče su svi vindzorci u svojim kabinama, u kućnom
pritvoru. Po dolasku u luku Goš je porazgovarao s
predstavnicima vlasti, obavestio ih o svojim zaključcima
i zamolio za pomoć. Tada su oni poslali Džeksona s
odredom policajaca. Hajde, Džeksone, mrdni se - Goš je
u mislima požurivao sporog inspektora. Posle besane
noći glava mu je bila kao bubanj, a i jetra se
uznemirila. Ali, komesar je bio dobro raspoložen:
razmotalo se klupko, još kako se razmotalo, evo vidi se i
kraj!
U pola devet, pošto se o svemu dogovorio sa
lokalnom policijom i stigao da ode i do telegrafa, Goš je
naredio da pritvorene dovedu u Vindzor, tako će se
lakše izvršiti pretres. Nije požalio čak ni trudnu Renatu,
mada je u vreme ubistva ona bila pored njega i zato
nikako nije mogla da zakolje profesora. I evo, već više
od tri sata komesar čuva svoje zatočenike. Smestio se
na strategijskoj tački: okupirao je duboku fotelju preko
puta klijenta; s druge strane vrata, nevidljivi iz salona,
stajala su dvojica policajaca pod oružjem.
Razgovor u salonu nije išao, zatočenici su se
preznojavali i nervirali. Ponekad bi provirio Renije,
saosećajno klimnuo glavom Renati i ponovo odjurio na
službu. Dva puta ih je obilazio i kapetan, ali nije
progovorio ni reč, samo je komesara opekao gnevnim
pogledom. Kao da je sam tatica Goš zakuvao celu kašu!
Poput izbijenog zuba zijala je upražnjena stolica
profesora Svitčajlda. Sam indolog je sad ležao na obali,
u samrtnoj hladovini bombajske gradske mrtvačnice.
Zamislivši polumrak i komadine leda, Goš je gotovo
pozavideo pokojniku. Leži mirno, sve brige su iza njega,
raskvašeni okovratnik ne useca se u vrat...
Komesar pogleda doktora Trufoa, kome, reklo bi se,
takoñe nije bilo bajno: niz crnpurasto lice u potočićima
se slivao znoj, a neprestano mu je, mučeniku, na uvo
nešto šaptala njegova engleska furija.
- Što me tako gledate, mesje! - eksplodirao je Trufo
uhvativši policajčev pogled. - Šta ste se izbečili u mene?
To je, na kraju krajeva, nepodnošljivo! S kojim pravom?
Ja petnaest godina služim časno i pošteno... - Samo što
nije zajecao. - Pa, šta ako je skalpelom? Mnogi su mogli
to da urade!
- Znači, zaista skalpelom? - bojažljivo upita
madmazel Stamp.
Prvi put za sve ovo vreme u salonu zapodenuše
razgovor o onome što se desilo.
-Da, tako čist rez pravi samo veoma dobar skalpel -
ljutito odgovori Trufo. - Pregledao sam telo. Svitčajlda je
neko očigledno uhvatio otpozadi, dlanom mu zatvorio
usta, a drugom rukom ošinuo po grlu. U hodniku je zid
isprskan krvlju, malo iznad čovečje visine. To je zato što
mu je glava bila zabačena...
- Zar za to nije potrebna posebna snaga? - upitao je
Rus (našao se još jedan kriminolog). - D-dovoljno je
iznenañenje?
Doktor turobno slegnu ramenima:
- Ne znam, mesje. Nisam probao.
Aha, konačno! Vrata se odškrinuše i na njima se
pojavi izrazito mršavo inspektorovo lice. On pozva Goša
prstom, ali ovaj se već i sam, stenjući, izvlačio iz fotelje.
U hodniku je komesara čekalo prijatno
iznenañenje. Ah, kako se sve divno uklopilo! Temeljno,
efektno, lepo. Da ovog časa dovedeš sud i porotnike -
ovakve dokaze nijedan advokat ne bi mogao da obori.
Sila je matori Gistav, svakom mladiću će dati sto poena
fore. A i Džeksonu svaka čast, potrudio se.
U salon su ušli njih četvorica: kapetan, Renije,
Džekson i, poslednji, Goš. On se tako dobro osećao da
je u tom trenu čak počeo nešto da pevuši. I jetra mu se
smirila.
- Sve je tu, dame i gospodo - veselo objavi Goš i
stade nasred salona. Ruke je sastavio iza leña, lako se
klatio na petama. Ipak je prijatno osećati se kao važna
persona, u odreñenoj meri čak gospodar sudbine. Put je
bio dug i težak, ali je savladan. Ostalo je ono
najprijatnije.
-Morao je tatica Goš dobro da lupa sedu glavu, ali
ma koliko skrivali tragove, staro njuškalo će namirisati
lisičiju logu. Ubistvom profesora Svitčajlda zločinac se
konačno odao, bio je to korak očajnika. Mislim da će mi
ubica tokom ispitivanja ispričati i o indijskoj marami, i
o još koječemu drugom. Uostalom, želim da se zahvalim
mesje ruskom diplomati, koji mi je, i ne znajući, nekim
svojim razmišljanjima i pitanjima pomogao da nañem
pravi put.
U ovom svečanom trenutku Goš je mogao da
priušti sebi velikodušnost. On s visine klimnu glavom
Fandorinu. Ovaj se ćutke nakloni. Ipak su odvratne te
aristokrate s njihovim prenemaganjem - sušta
nadmenost, ali ljudsku reč od njih ne možeš čuti.
-Moja plovidba se ovde završava. Što bi se reklo,
hvala na društvu, svemu doñe kraj. Na obalu će se
iskrcati i ubica, koga ću ja baš ovde, na brodu, predati
u ruke inspektora Džeksona.
Prisutni, koji su sedeli, s napregnutom pažnjom
pogledaše u kržljavog mračnog gospodina s obema
rukama u džepovima.
- Drago mi je što je ovaj košmar iza nas - kazao je
kapetan Klif.
- Znam da ste morali da podnesete mnogo
neprijatnosti, ali sada je sve u redu. Ako želite, glavni
stjuard će vas rasporediti po drugim salonima. Nadam
se da će vam dalja plovidba na našem Levijatanu
pomoći da zaboravite sve što se desilo.
- Teško - u ime svih odgovori madam Kleber. -
Nama su ovde život zagorčali! Hajde, ne mučite nas,
mesje Goš, kažite već jednom ko je ubica.
Kapetan htede da kaže još nešto, ali Goš
upozoravajuće podiže ruku, njegov nastup je morao biti
solo-partija; pa - zaslužio je.
- Priznajem da sam u početku sumnjao na sve vas.
Odabir je tekao dugo, i mučno. Sada mogu da vam
saoštim najznačajnije: pored tela lorda Litlbija našli
smo zlatni amblem Levijatana, evo ovaj. - On lupnu
prstom po znački na svom reveru. - Ova malena
stvarčica pripada ubici. Kao što vam je poznato, zlatnu
značku su mogli da poseduju samo stariji brodski oficiri
i putnici prve klase. Oficiri su odmah isključeni iz kruga
osumnjičenih zato što su svi imali amblem, a niko se
nije obratio kompaniji s molbom da mu izda nov umesto
izgubljenog. Zato su četiri putnika bila bez amblema:
madmazel Stamp, madam Kleber, mesje Milford-Stouks
i mesje Aono. Ta četvorka bila je pod mojom posebnom
prismotrom. Doktor Trufo je dospeo ovamo zato što je
lekar, misis Trufo - zato što su muž i žena isti ñavo, a
gospodin ruski diplomata usled snobovskog odbijanja
da nosi značku poput pazikuće.
Komesar zapali lulu i prošeta se po salonu.
- Kajem se, grešan sam. U samom početku sumnjao
sam na gospodina barona, ali na vreme sam dobio
obaveštenje o njegovim... prilikama, i izabrao sam
drugu metu. Vas, gospoño - Goš se okrenuo ka
madmazel Stamp.
- Primetila sam - dostojanstveno odgovori ona. -
Samo nikako nisam mogla da shvatim zbog čega sam ja
to sumnjiva.
- Kako to? - iznenadi se Goš. - Prvo, po svemu se
vidi da ste se sasvim nedavno obogatili. To je samo po
sebi već sumnjivo. Drugo, slagali ste da nikad niste bili
u Parizu - na lepezi vam je zlatnim slovima napisano
Hotel „Ambasador". Doduše, prestali ste da nosite
lepezu, ali Goš ima oštro oko. Odmah sam primetio tu
stvarčicu. U skupim hotelima gostima poklanjaju takve
predmete za uspomenu. „Ambasador“ je upravo u Ri de
Grenel i nalazi se na pet minuta hoda od mesta zločina.
Raskošan hotel, u njemu odsedaju razni ugledni ljudi.
Zašto madmazel Stamp taji, zapitao sam se. Nešto tu
nije u redu. A još mi se i ona Mari Sanfon motala po
glavi... - Komesar se razoružavajuće osmehnu Klarisi
Stamp. - Tumarao sam, vrteo se u krug, ali sam na
kraju krajeva nanjušio pravi trag, ne zamerite,
madmazel.
U tom času Goš vide da je riñi baron postao beo
kao sneg: vilica mu se trese, zelene očurde gore kao u
aždaje.
- Kakve su to... moje „prilike“? - polako poče on,
razjareno se gušeći rečima. - Šta imate u vidu,
gospodine detektive?
-No, dobro - Goš pomirljivo podiže ruku. - Smirite
se. Vi ne smete da se nervirate. Prilike kao prilike, nije
važno. To sam rekao da objasnim zašto sam prestao da
vas ubrajam u osumnjičene. Uzgred, gde vam je
amblemčić?
- Bacio sam ga - oštro odgovori baron, još uvek
sipajući munje iz očiju. - Grozan je! Liči na zlatnu
pijavicu! A i...
- A i ne pristaje baronu Milford-Stouksu da nosi
takvu pločicu, kao razni skorojevići, zar ne? -
pronicljivo primeti komesar. - Još jedan snob.
Madmazel Stamp se, izgleda, takoñe uvredila:
- Komesare, vrlo slikovito ste opisali zašto vam je
bila sumnjiva moja persona. Zahvaljujem se - ona
sarkastično klimnu šiljatom bradom. - Ipak ste gnev
zamenili milošću.
- Još iz Adena sam u prefekturu poslao niz
telegrafskih upita. Nisam imao vremena da sačekam
odgovore, jer je potrebno vreme za sakupljanje
informacija, tako da su me tek u Bombaju sačekale
depeše. Jedna od njih ticala se vas, madmazel. Sad
znam da ste od četrnaeste godine, posle smrti roditelja,
živeli kod neke dalje tetke u selu. Ona je bila bogata, ali
cicija; vas, svoju družbenicu, kinjila je, držala tako reći
na hlebu i vodi.
Engleskinja pocrvene - izgleda da joj je bilo žao što
je uopšte postavila pitanje. Ček’, draga moja, pomislio je
Goš, tek ćeš ti meni da se crveniš.
- Pre nekoliko meseci starica je umrla i tada se
ispostavilo da je sve svoje imanje zaveštala vama. Nije
čudo što ste, posle toliko godina provedenih pod
ključem, poželeli da sve vidite - da krenete na put oko
sveta. Verovatno ranije ništa osim knjiga niste videli?
- A zašto je ona krila da je putovala u Pariz? -
neuljudno upita madam Kleber. - Zato što je njen hotel
bio u istoj ulici u kojoj su ubili gomilu ljudi? Plašila se
da će sumnja pasti na nju, je li?
-Ne - Goš se osmehnu. - Nije u tome stvar. Pošto se
odjednom obogatila, madmazel Stamp je postupila kao
što bi i svaka druga žena na njenom mestu: odmah je
krenula da vidi Pariz, prestonicu sveta. Da uživa u
pariskim lepotama, da se odene po poslednjoj modi, ali
i... zbog ljubavnih avantura.
Engleskinja nervozno steže prste, pogled joj
postade molećiv, ali Goša više nije bilo moguće
zaustaviti - neka zna, čangrizava miledi, šta je čeka kad
diže nos pred komesarom pariske policije.
- I gospoñica Stamp je kusala romantiku velikom
kašikom. U hotelu „Ambasador“ upoznala se s
neverovatno lepim i ljubaznim kavaljerom koji se u
policijskoj kartoteci vodi pod nadimkom Vampir.
Poznata ličnost, specijalizovao se za bogate strankinje u
poznim godinama. Strast je buknula momentalno i, kao
što uvek biva kod Vampira, zavrpšla se bez upozorenja.
Jednog jutra, tačnije 13. marta, vi, madam, probudili
ste se sami i niste prepoznali hotelsku sobu - bila je
prazna. Vaš intimni prijatelj odneo je sa sobom sve osim
nameštaja. Poslali su mi spisak vaših ukradenih stvari.
- Goš pogleda u fasciklu. - Tamo je, pod brojem 38,
„zlatni broš u obliku kita“. Kada sam pročitao sve to,
postalo mi je jasno zašto gospoñica Stamp ne voli da se
seća Pariza.
Bilo je tužno i pogledati nesrećnicu; ona je pokrila
lice rukama. Ramena su joj podrhtavala.
- U madam Kleber nisam ozbiljno sumnjao - Goš
preñe na sledeću osobu - mada nije mogla ubedljivo da
mi objasni odsustvo amblema.
-A zasto ste ignorisari moje obavestenje? -
odjednom upita Japanac. - Pa, rekao sam vam nesto
veoma vazno.
- Ignorisao? - Komesar se naglo okrenu ka
sabesedniku. - Nikako. Razgovarao sam sa gospoñom
Kleber i ona mi je pružila iscrpna objašnjenja. Teško je
podnosila prvi stadijum trudnoće, pa joj je lekar
prepisao... odreñena sredstva protiv bolova. Kasnije je
bol nestao, ali jadnica se tako navikla na preparat,
koristila ga je i za živce, i protiv nesanice. Doza je rasla,
stvorila se pogubna navika. Porazgovarao sam s madam
Kleber kao otac, i ona je na moje oči tu gadost bacila u
more. - Goš s glumljenom strogošću pogleda Renatu
koja je kao dete napućila donju usnu. - Pazite, mila
moja. Dali ste časnu reč tatici Gošu.
Renata spusti pogled i klimnu glavom.
-Ah, kakva dirljiva delikatnost prema madam
Kleber! – planu Klarisa. - Zašto mene niste poštedeli,
mesje detektive? Osramotili ste me pred celim
društvom!
Ali Gošu sad nije bilo do nje - uporno je gledao u
Japanca, i njegov pogled je bio težak, neumoljiv.
Pametan je Džekson, shvatio je bez reči: vreme je.
Njegova ruka izroni iz džepa, ali ne prazna - žalosnim
sjajem svetlucao je brunirani čelik revolvera. Cev je bila
uperena pravo u Azijatovo čelo.
- Vi, Japanci, nas, čini mi se, smatrate riñim
majmunima? - zlobno upita Goš. - Čuo sam da upravo
tako nazivate Evropljane? Mi smo dlakavi varvari, zar
ne? A vi ste lukavi, prefinjeni, vrlo kulturni; beli ljudi
nisu dostojni ni cipele da vam izuju! - Komesar je
podsmešljivo naduvao obraze i pustio u stranu veliki
kolut dima. - Dokrajčiti desetak majmuna - to je
sitnica, kod vas se to i ne računa u greh.
Aono se sav skupio, lice kao mu da se skamenilo.
-Vi me optusujete sa ubistvo rorda Ritrbija i
njegovih vasara... to jest srugu? - ujednačenim, gotovo
mrtvačkim glasom upitao je Azijat. - Sasto me
optusujete?
- Zbog svega, dragi moj, po svim pravilima
kriminalističke nauke - ozbiljno reče komesar i okrenu
leña Japancu, zato što govor koji je Goš nameravao da
održi nije bio namenjen tom žutotrbom izrodu, nego
Istoriji. Proći će neko vreme a onda će ga odštampati u
udžbenicima kriminologije!
-Prvo ću vam, gospodo, izložiti indirektne okolnosti
koje dokazuju da je ovaj čovek mogao da izvrši zločin za
koji ga optužujem. (Eh, kad bi sad nastupao ne ovde,
pred desetak slušalaca, nego u Palati pravde, pred
prepunom salom!) A zatim ću vam predočiti dokaze koji
neoborivo dokazuju da je mesje Aono ne samo mogao,
nego je zaista i izvršio ubistvo jedanaest ljudi - deset
15. marta u Ri de Grenel, i jednog juče, 14. aprila, na
brodu Levijatan.
Za to vreme se oko Aonoa obrazovao prazan
prostor, samo je Rus ostao, kao i dotad, da sedi pored
uhašpenog, a inspektor je stajao malo pozadi s
revolverom na gotovs.
- Nadam se da niko ne sumnja u to da je smrt
profesora Svitčajlda Direktno povezana sa zločinom u Ri
de Grenel. Kako je utvrdila istraga, cilj tog zločinačkog
akta nije bila kraña zlatnog Šive, već svilene marame...
- Goš se strogo namršti: da, da, upravo istraga, i
nemate zašto da pravite prezrivu grimasu, gospodine
diplomato - ... koja krije ključ skrivenog blaga bivšeg
brahma-purskog radže Bagdasara. Za sada nam nije
poznato na koji način je okrivljeni saznao za tajnu
marame. Svi mi znamo da Istok krije mnoštvo tajni i
njihovi putevi su nama, Evropljanima, nepoznati. Ipak,
pokojni profesor, pravi znalac Istoka, uspeo je da se
dokopa rešenja. Već je bio spreman da ga podeli s
nama, ali tad je počela požarna uzbuna. Zločincu se,
sigurno, učinilo da mu sama sudbina šalje tako
veličanstvenu mogućnost da začepi usta Svitčajldu. I
ponadao se da će ponovo sve biti po onome nikom-
ništa, kao u Ri de Grenel. Ali ubica nije uzeo u obzir
jedan bitan momenat. Ovoga puta u blizini je bio
komesar Goš, a kod njega takvi marifetluci ne prolaze.
Ideja je bila riskantna, ali sa prilično velikim šansama
da uspe. Zločinac je znao da će naučnik ne časeći
jurnuti u svoju kabinu, da spasava papire... to jest,
hteo sam da kažem, svoje rukopise. Tamo, iza ugla u
hodniku, ubica je i izvršio svoj zločin. Dakle, indirektni
dokaz broj jedan. - Komesar podiže prsg. - Mesje Aono
je istrčao iz salona, znači mogao je da izvrši to ubistvo.
- Nisam samo ja - rekao je Japanac. - Iz sarona je
istrsaro jos sest ljudi: mesje Renije, mesje i madam
Trufo, mesje Fandorin, mesje Mirford-Stouks i
madmozer Stamp.
-Tačno - saglasi se Goš. - Ja sam samo želeo da
demonstriram porotnicima, to jest prisutnima, vezu ova
dva zločina, kao i mogućnost da ste vi izvršilac
jučerašnjeg ubistva. Vratimo se sada „zločinu veka“. U
to vreme gospodin Aono se nalazio u Parizu. Ovaj fakt je
nesumnjiv, i potvrñen je depešom koju sam primio.
- U Parizu se zajedno sa mnom nalazilo jos mirion i
po ljudi - uskoči Japanac.
- Ipak je to indirektni dokaz broj dva - s
glumljenom prostodušnošću mu je parirao komesar.
- Suviše indirektan - istog časa dodade Rus.
- Ne branim. - Goš dosu duvana u lulu i načini
sledeći korak. - Ali smrtnu injekciju slugama lorda
Litlbija dalo je lice s medicinskim iskustvom.
Medicinara u Parizu nema milion i petsto, nego mnogo
manje, zar ne?
Ovu tvrdnju niko nije osporavao. Kapetan Klif
upita:
- Tačno, ali šta s tim?
- Evo šta, mesje kapetane, - britkim pogledom sinu
Goš - naš prijatelj Aono nije nikakav oficir, kao što nam
se predstavio nego diplomirani hirurg i nedavno je
završio medicinski fakultet na Sorboni! Upravo to piše u
pomenutoj depeši.
Efektna pauza. Prigušena graja u sali Palate
pravde, novinski ilustratori šušte olovkama po svojim
blokovima: „Komesar Goš izvlači svoj adut“. Pričekajte,
dragi moji, to još nije kec, kec će doći kasnije.
- I tu, gospodo, prelazimo s indirektnih okolnosti na
dokaze. Neka mesje Aono objasni zašto je njemu -
lekaru, predstavniku uvažene i prestižne profesije, bilo
potrebno da se pravi da je oficir? Zašto mu je bila
potrebna ta laž?
Niz voštanu Japančevu slepoočnicu skotrlja se
kapljica znoja. Aono je ćutao. Njegova kuraž nije dugo
trajala.
- Odgovor je jedan: da otkloni sumnju sa sebe. Pa,
ubica je medicinar! - zadovoljno je rezimirao komesar. -
A evo vam i dokaz broj dva. Da li ste, gospodo, imali
prilike da slušate o japanskim borilačkim veštinama?
-Ne samo da slušamo, nego i da vidimo - kazao je
kapetan. - Jednom sam u Makau video kako japanski
kormilar bije tri američka mornara. On sav kržljav,
reklo bi se ne vredi pišljiva boba, a kad je stao da
skače, da maše i rukama i nogama - trojicu ogromnih
kitolovaca tresnuo je o zemlju, koliko su dugi i široki.
Jednog je udario ivicom dlana po ruci, ali tako da mu je
lakat iščašio. Kost mu je polomio, možete da zamislite!
Takav je to bio udarac!
Goš zadovoljno klimnu glavom:
- Čuo sam, takoñe, da Japanci vladaju tajnom
borbe prsa u prsa do smrti, a bez ikakvog oružja. Ništa
im nije da prstom ubiju čoveka. Svi smo mi više puta
videli kako se mesje Aono bavi svojom gimnastikom. U
njegovoj kabini, ispod kreveta su pronañeni komadi
smrskane tikve, pri tom veoma čvrste. A u vreći je bilo
još nekoliko celih. Očigledno, okrivljeni je na njima
vežbao tačnost i jačinu udarca. Ne mogu da zamislim
kakvu snagu treba imati da bi se golom rukom
smrskala tako čvrsta tikva, i to još više komada...
Komesar značajno preñe pogledom preko prisutnih
i zavitla dokazom broj dva:
- Podsećam vas, gospodo, da je lobanja nesrećnog
lorda Litlbija bila razmrskana na nekoliko komada
neobično snažnim udarcem teškim, tupim predmetom.
A sada pogledajte žuljevitu ivicu dlanova okrivljenog.
Japanac trzajem skloni svoje male mipšćave ruke
sa stola.
- Držite ga na oku, Džeksone. Ovaj čovek je veoma
opasan - upozorio je Goš. - Mrdne li - pucajte mu u
nogu ili u rame. A ja ću da upitam gospodina Aonoa,
gde mu se deo zlatni amblem? Ćutite? Onda ću ja da
odgovorim na to pitanje: lord Litlbi je otrgnuo amblem
sa vaših grudi baš u onom času kad ste mu naneli
smrtni udarac ivicom dlana po glavi!
Aono malo otvori usta, kao da hoće nešto da kaže,
ali onda svojim snažnim krivim zubima jako ugrize
usnu, i nabra obrve. Lice mu je potom postalo neobično
ravnodušno.
- Slika zločina u Ri de Grenel izgleda ovako. - Goš
je počeo da izvodi zaključke. - Uveče 15. marta Gintaro
Aono pojavio se u vili lorda Litlbija sa već unapred
smišljenim planom da ubije sve žitelje kuće i da prisvoji
trouglastu maramu iz domaćinove kolekcije. U to vreme
već je imao kartu za Levijatan, koji je trebalo da iz
Sautemptona isplovi za Indiju kroz četiri dana.
Očigledno, okrivljeni je nameravao da krene u potragu
za brahmapurskim blagom u Indiji. Ne znamo kako mu
je pošlo za rukom da ubedi nesrećne sluge da prime
„vakcinu protiv kolere“. Najverovatnije im je okrivljeni
podmetnuo nekakav krivotvoreni papir gradskih vlasti.
Delovalo bi to sasvim verodostojno, jer, kako se vidi iz
depeše koju sam primio, studente poslednje godine
medicine na Sorboni zaista često koriste za izvoñenje
masovnih preventivnih mera. Meñu studentima i
stažistima univerziteta ima veći broj Azijata, tako da
žuta koža odocnelog posetioca teško da je uznemirila
poslugu osuñenu na smrt. Najčudovišnija je neljudska
surovost s kojom je ubijeno dvoje nevine dece. Ja,
gospodo, imam pozamašno iskustvo s društvenim
ološem. U žestini može bandit i bebu da baci u kamin,
ali tako, hladno i proračunato, da mu ruka ne zadrhti...
Saglasićete se, gospodo, to nikako nije francuski način,
i uopšte, nije evropski.
- E, to je tačno! - gnevno uzviknu Renije, a doktor
Trufo ga od srca podrža.
 - Dalje je sve bilo jednostavno - nastavi Goš. - Pošto
se uverio da su sluge, otrovane injekcijom, pale u san iz
kog im je bilo suñeno da se ne probude, ubica se mirno
popeo na sprat, u dvoranu gde je čuvana kolekcija, i
krenuo je tamo da posluje. Elem, bio je ubeñen da
domaćin nije kod kuće. Meñutim, nesrećni lord Litlbi
nije, zbog napada kostobolje, otišao u banju, bio je
svojoj sobi. Čuvši prasak stakla ušao je u dvoranu, i tu
je ubijen na, moglo bi se reći, najvarvarskiji mogući
način. Neplanirano ubistvo lišilo je zločinca njegove
ñavolske hladnokrvnosti. On se najverovatnije spremao
da sa sobom ponese više raznih eksponata, da skrene
pažnju sa čuvene marame, ali sada je morao da požuri.
Ne znamo, možda je pre smrti lord počeo da viče, pa se
ubica uplašio da će neko sa ulice čuti viku. Bilo kako
bilo, on je zgrabio nepotrebnog Šivu i brzo se povukao,
čak i ne primetivši da je u ruci ubijenog ostala značka
Levijatana. Da bi istragu naveo na pogrešan trag, Aono
je iz kuće izašao kroz prozor zimske bašte... Ne, nije baš
tako! - Goš se lupi rukom po čelu. - Kako se samo
ranije nisam setio! Nije on ni mogao da se vrati istim
putem ako se već čula vika! Otkud je mogao da zna da
se kraj vrata vile nisu već skupili prolaznici? Eto zašto
je Aono izbio staklo u bašti, iskočio u vrt i zatim
preskočio ogradu. Badava se, meñutim, trudio, u Ri de
Grenel u taj pozni čas nije bilo žive duše. Povike, ako ih
je i bilo, niko nije čuo...
Osetljiva madam Kleber zajeca. Misis Trufo je
saslušala prevod do kraja i saosećajno obrisala nos
maramicom.
Uverljivo, očigledno, neoborivo, pomislio je Goš.
Dokazi i pretpostavke istrage odlično se dopunjuju. A
to, dečice, još nije sve što je za vas pripremio stari
Gistav.
- Sad je pravo vreme da preñemo na ubistvo
profesora Svitčajlda. Kako je ispravno primetio
okrivljeni, osim njega, teorijski to je moglo da uradi još
šest osoba. Mir, dame i gospodo, mir! - komesar
umirujuće podiže dlan. - Sada ću vam dokazati da niste
vi ubili profesora, već da ga je ubio niko drugi do naš
kosooki prijatelj.
ðavolji Japanac se sasvim okamenio. Zaspao, šta
li? Ili se moli svom japanskom bogu? E, momče, molio
se, ne molio, ležaćeš ti na staroj kurvi Giljotini.
Odjednom komesaru pade na um krajnje
neprijatna misao. Šta ako Japanca zgrabe Englezi, zbog
ubistva Svitčajlda? Pa, on je britanski državljanin! Tada
će zločincu suditi u engleskom sudu i umesto na
francusku giljotinu, on će otići na britanska vešala.
Samo to ne! Kome je potreban sud u inostranstvu?
Pretres o „zločinu veka“ mora se voditi u Palati pravde i
nigde drugde! Pa šta ako je Svitčajld ubijen na
engleskom brodu?! U Parizu je deset leševa, a ovde
samo jedan, a i brod nije čisto britansko vlasništvo,
konzorcijum je bilateralan!
Goš se tako uzrujao da je izgubio nit misli. E neće
vala, šipak, reče on u sebi, svoga klijenta neću vam
dati. Sad ću da završim ovaj cirkus i idem pravo
francuskom konzulu. Sam ću da odvedem ubicu u
Francusku. Istog trena pred očima mu se stvori slika:
pristanište u Avru, dupke puno, policijski činovi,
novinari...
Ipak, treba stvar dovesti do kraja.
- Neka inspektor Džekson ispriča o rezultatima
pretresa u kabini optuženog.
Goš gestom pozva Džeksona da izloži.
Ovaj poslovno i suvo zakreketa na engleskom, ali
ga komesar prekide:
- Istragu vodi francuska policija - strogo kaza on - i
zvanični jezik istrage je, takoñe, francuski. Osim toga,
mesje, ovde ne razumeju svi vaš jezik. A glavno je što ja
nisam siguran da okrivljeni vlada engleskim. Složićete
se da on ima pravo da zna rezultate pretresa.
 Bio je ovo protest principijelne prirode: da se
Englezi od samog početka stave gde im je mesto. Neka
znaju da je u ovom predmetu njihovo mesto prvo od
kraja.
Renije se ponudi da bude prevodilac. Stao je pored
inspektora i prevodio rečenicu po rečenicu, ali je
Englezove kratke, odsečne rečenice bojio intonacionim
dramatizmom i izražajnim gestovima.
- U skladu sa dobijenim instrukcijama izvršen je
pretres u kabini broj 24. Ime putnika je Gintaro Aono.
Postupalo se u skladu sa „Pravilima obavljanja pretresa
u zatvorenoj prostoriji“. Pravougaona soba je površine
200 kvadratnih stopa. Podeljena je na 20 horizontalnih
i 44 vertikalna kvadrata. - Prvi oficir upita nešto
inspektora, pa objasni. - Dakle, predviñeno je da se i
zidovi takoñe dele na kvadrate - po njima se lupka u
cilju pronalaženja tajnih skrovišta. Mada ne shvatam
kakva skrovišta mogu biti u brodskoj kabini... Pretres je
voñen po redosledu: prvo po vertikali, zatim po
horizontali. U zidovima nisu otkrivena skrovišta. - Tu
Renije izražajno raširi ruke, kao da govori: prosto da ne
poveruješ. - Prilikom pregleda horizontalne površine
sudskom predmetu su priključene sledeće stvari: prvo -
zapisi hijeroglifskim pismom. Oni će biti prevedeni i
pregledani. Drugo - dug istočnjački bodež s izvanredno
oštrim sečivom. Treće - vreća sa jedanaest egipatskih
tikvi. Četvrto - pod krevetom komadići razbijene tikve. I
konačno, peto - doktorska torba sa hirurškim
instrumentima. Ležište velikog skalpela je prazno.
Slušaoci zagrajaše. Japanac otvori oči, baci brz
pogled na komesara, ali ponovo ne reče ni reči.
Sad će da popusti, pomislio je Goš, i pogrešio. Ne
podižući se sa stolice Azijat se naglo okrenu ka
inspektoru koji je stajao iza njegovih leña i oštrim
pokretom ruke udari odozdo nagore po ruci koja je
držala revolver. Dok je oružje opisivalo živopisan luk u
vazduhu, žustri Japanac se već našao pokraj vrata.
Naglo ih je otvorio i - naleteo na dva „kolta“: u hodniku
su stajali policajci. Sledećeg trena inspektorov revolver
je, završivši putanju, grunuo o sredinu stola i
zaglušujuće opalio. Zvonjava, vrisak, dim.
Goš je brzo procenio situaciju: zatvorenik se
povlači nazad ka stolici; misis Trufo u nesvesti; drugih
žrtava nema; na Big-Ben časovniku, malo ispod
brojčanika - rupa, kazaljke se ne pomeraju. Sat zvoni.
Dame vrište. Ali, situacija je pod kontrolom.
Kada je Japanac vraćen na mesto i, radi sigurnosti,
vezan lisicama, kada su doktorovu suprugu povratili
svesti i svi ponovo seli na svoja mesta, komesar se
osmehnuo i rekao, pomalo glumeći hladnokrvnost.
- Upravo ste, gospodo porotnici, prisustvovali sceni
otvorenog priznanja, datog, istina, u ne baš uobičajenoj
formi.
Ponovo je napravio omašku nazvavši ih
porotnicima, ali nije se ispravljao. Generalna proba je
generalna proba.
- Ovo je bio poslednji dokaz, tako direktan da
direktniji ne može biti - zaključi zadovoljni Goš. - A
vama, Džeksone, kritika. Pa, upozoravao sam vas da je
ovaj momak opasan.
Inspektor je pocrveneo kao kuvani rak. Neka zna
gde mu je mesto.
Uopšte uzev, sve je ispalo odlično.
Japanac je sedeo pred tri uperene cevi pritisnuvši
prekrštene ruke na grudi. Oči je ponovo zatvorio.
- To je sve, gospodine inspektore. Možete da ga
vodite. Neka malo odleži u vašoj buvari. A zatim, kad
budu završene formalnosti, povešću ga sa sobom u
Francusku. Zbogom, dame i gospodo. Stari Goš se
iskrcava na obalu i želi vam srećan put.
- Bojim se, komesare, da ćete m-morati da n-
nastavite p-putovanje s nama - najobičnijim tonom reče
Rus.
U prvom momentu Gošu se učini da nije dobro čuo.
 - Molim?
- Gospodin Aono je potpuno nevin, tako da će
istraga m-morati da se nastavi.
Goš je izgledao krajnje glupavo: oči iskolačene,
obrazi zajapureni.
Ne čekajući eksploziju, Rus s odista neponov-ljivom
samouverenošću reče:
-Gospodin k-kapetan je vrhovna vlast na brodu - to
jest vi. Komesar nam je upravo izveo imitaciju suñenja,
pri čemu je sebi dodelio ulogu tužioca, i odigrao ju je
veoma ubedljivo. Ipak, u civilizovanom sudu se posle
tužbe reč d-daje odbrani. Ako dozvolite, hteo bih da
uzmem tu misiju na sebe.
- Zašto da gubimo vreme? - iznenadi se kapetan. -
Mislim da je sve i tako jasno. Gospodin policajac je sve
veoma dobro objasnio.
- Iskrcavanje p-putnika na obalu je ozbiljna s-stvar.
Na kraju sva odgovornost pada na kapetana. Razmislite
kakvu ćete štetu naneti svojoj k-kompaniji ako se
pokaže da je došlo do greške. A ja vas uveravam -
Fandorin malo podiže glas - da komesar greši.
- Budalaština! - uzviknu Goš. - Ali, nemam ništa
protiv. Čak me i zanima. Govorite, mesje, sa
zadovoljstvom ću vas saslušati.
I zaista, ako je proba, neka bude proba. Ovaj mali
nije glup i možda će u logici optužbe pronaći neke rupe
koje treba zakrpiti. Ako se na suñenju tužilac nañe u
nebranom grožñu, komesar Goš će znati kako da mu
pritekne u pomoć.
Fandorin prekrsti noge i sastavi prste na kolenu.
-Vaš g-govor je bio blistav i ubedljiv. Na prvi
pogled, argumentacija je iscrpna. Vaš logički niz izgleda
gotovo besprekorno, mada su takozvani indirektni
dokazi, naravno, p-potpuno bezvredni. Jeste, goscodin
Aono je bio u Parizu 15. marta. Jeste, gospodin Aono
nije bio u salonu u vreme ubistva p-profesora. Same po
sebi ove dve činjenice ništa ne znače, tako da ih nećemo
ni razmatrati.
-Neka bude - podsmešljivo se složi Goš. - Preñimo
odmah na dokaze.
-Izvolite. Nabrojao sam pet manje ili više uverljivih
dokaza. Mesje Aono je lekar, ali je iz nekog razloga to
skrivao. To je pod jedan. Mesje Aono može jednim
udarcem da razbije u komade relativno tvrd predmet -
tikvu, a možda i glavu. To je pod dva. Gospodin Aono
nema amblem Levijatana. To je pod tri. U torbi
optuženog nema skalpela kojim je, možda, ubijen
profesor Svitčajld. To je pod četiri. I konačno, pod pet:
sad je, na naše oči, optuženi pokušao da pobegne, čime
je sebe definitivno raskrinkao. Mislim da nisam ništa
zaboravio?
- Postoji i pod šest - dodao je komesar. - On ne
može da objasni nijednu od nabrojanih stavki.
- Dobro, neka bude šest - olako se saglasi Rus.
Goš se podrugljivo osmehnu:
- Mislim da je to više nego dovoljno da svaka porota
ovu cvećku pošalje na giljotinu.
Inspektor Džekson iznenada klimnu glavom i
promrmlja:
- To the gallows.
- Ne, na vešala - prevede Renije.
Ah, Englezu, prodana dušo! Gaji zmiju da te ujede!
- Ali dozvolite - proključao je Goš. - Istragu je vodila
francuska strana. Tako da će momak - na giljotinu!
- A odlučujući dokaz, nestanak skalpela, utvrdila je
britanska. On će na vešala - prevede prvi oficir.
- Glavni zločin izvršen je u Parizu! Na giljotinu!
- Ali lord Litlbi je britanski državljanin. Profesor
Svitčajld takoñe. Na vešala.
Činilo se da Japanac uopšte ne čuje tu diskusiju
koja je pretila da preraste u meñunarodni konflikt.
Njegove oči su kao i ranije bile sklopljene, lice nije
odavalo apsolutno ništa. Ipak ti žuti nisu kao mi,
pomisli Goš. I još moraš da se maješ s njim: tužilac,
advokat, porotnici, sudije u odorama. To jest, naravno,
tako i treba, demokratija je demokratija, ali to je, što bi
se reklo u narodu, „bacanje bisera pred svinje“.
Posle pauze Fandorin upita:
- Jeste li završili debatu? Mogu li da n-nastavim?
- Nastavite - mrzovoljno reče Goš razmišljajući o
predstojećim bitkama s Britancima.
- Razbijene tikve, molim lepo, d-dajte da ne
razmatramo. To još ništa ne dokazuje.
Komesaru je već postajala dosadna cela ova
komedija.
- Dobro. Nećemo sitničariti.
- Odlično. Ostaje p-pet stavki: krio je da je lekar;
nema amblem; nema skalpela; pokušao je da pobegne;
ne daje objašnjenja.
- I svaka od tih stavki pojedinačno dovoljna je da
pošalje momka na... gubilište.
- Suština je u tome da vi, komesare, razmišljate na
evropski način, a logika g-gospodina Aonoa je drugačija
- japanska, i vi se n-niste potrudili da se udubite u nju.
Imao sam čast da više puta razgovaram s ovim čovekom
i mogu da zamislim njegovo duhovno ustrojstvo bolje
nego vi. Mesje Aono nije samo Japanac, on je samuraj, i
to iz s-starog i uticajnog roda. U ovom slučaju to je
važno. Tokom pet stotina godina muškarci iz roda Aono
bili su samo ratnici, sve ostale profesije smatrane su
nedostojnim njihovog plemenitog roda. Optuženi je treći
sin u porodici. Kada je Japan odlučio da napravi
iskorak u susret Evropi, mnoge plemićke porodice su p-
počele da šalju sinove na školovanje u inostranstvo.
Tako je postupio i otac gospodina Aonoa. Svog
najstarijeg sina poslao je u Englesku da uči za
pomorskog oficira. Kneževina Sacuma, u kojoj živi rod
Aono, daje k-kadrove za japansku ratnu mornaricu, i
upravo pomorska služba se u Sacumu smatra
najprestižnijom. Svog drugog sina Aono-stariji je poslao
u Nemačku, u vojnu akademiju. Posle francusko-
nemačkog rata 1870. godine, Japanci su odlučili da za
obrazac uzmu n-nemački model organizacije armije, i
svi vojni savetnici su im Nemci. Ove podatke o porodici
Aono dao mi je sam optuženi.
- A kog ñavola su nama potrebni svi ti aristokratski
detalji? - nervozno upita Goš.
- Primetio sam da o svojim precima i o starijoj braći
okrivljeni priča s ponosom, a razgovor o sebi nastoji da
izbegne. Odavno sam s-shvatio da je za jednog diplomca
Sen Sira mesje Aono iznenañujuće neobavešten o
vojnim pitanjima. A i zašto bi ga slali u francusku vojnu
akademiju ako je on sam ispričao da se japanska armija
gradi prema nemačkom obrascu? Moja pretpostavka se
svodi na sledeće: prateći strujanja epohe, Aono-stariji je
svom trećem sinu namenio duboko mirnodopsku
profesiju - odlučio je da on postane lekar. Koliko znam
iz knjiga, u Japanu nije uobičajeno osporavati odluku
glave porodice, i optuženi je pokorno krenuo na
medicinski fakultet. Meñutim, osećao se pri tom duboko
unesrećenim i, čak, osramoćenim. On, potomak
ratničkog roda Aono prinuñen je da se bakće sa
zavojima i k-klistirnim cevčicama! Zato je rekao da je
vojnik. Bilo ga je stid da prizna svoju nevitešku
profesiju. S evropske tačke gledišta to možda nije tako,
ali pokušajte da p-pogledate stvar njegovim očima. Kako
bi se osećao vaš zemljak D’Artanjan, koji je maštao o
musketarskoj dolami, da je umesto toga dospeo meñu
lekare?
Goš je video da se u Japancu odigrala promena.
Otvorio je oči i gledao Fandorina s očitim nemirom, a na
obrazima su mu izbile crvene mrlje. Zacrveneo se?
Nemoguće!
- Ah, kakve nežnosti - progunña Goš. - Ali neću da
zanovetam. Bolje mi ispričajte, mesje branioče, za
amblem. Kuda ga je deo vaš stidljivi štićenik? Posramio
se da ga stavi?
 -Apsolutno ste u pravu - staloženo klimnu glavom
samozvani advokat. - Upravo tako, p-posramio se.
Pogledajte šta je napisano na znački?
Goš pogleda rever.
-Ništa specijalno nije napisano. Samo tri inicijalna
slova kompanije „Džasper-Arto partneršip“.
- Upravo tako. - Fandorin nacrta u vazduhu tri
velika slova. - J - A - R. Ispada „džap“. To je prezrivi
nadimak stranaca za Japance. Evo vi, komesare, da li
biste drage volje pristali da nosite na grudima značku
sa natpisom „žabar“?
Kapetan Klif zabaci glavu unazad i zvonko se
grohotom nasmeja. Osmehnuo se čak kiseloliki Džekson
i uštogljena mis Stamp. Zato su crvene mrlje na
Japančevom licu postale još veće.
Gošovo srce stezalo se od lošeg predosećanja. U
glasu mu zazvuča izdajnička promuklost:
- A zar on to nije mogao sam da objasni?
- Nikako. Vidite, koliko sam mogao da shvatim iz p-
pročitanih knjiga, glavna razlika izmeñu Evropljana i
Japanaca je u moralnoj osnovi socijalnog ponašanja.
- Nešto isuviše zamršeno - primeti kapetan.
Diplomata se okrenu ka njemu:
- Ni najmanje. Hrišćanska kultura je izgrañena na
osećanju krivice. Grešiti je loše jer će te potom izjedati
k-kajanje. Da bi izbegao osećanje krivice, normalan
Evropljanin pokušava da se vlada moralno. Isto tako i
Japanac stremi da ne narušava etičke norme, ali iz
sasvim drugog razloga. U njihovom društvu ulogu
moralnog stožera ima stid. Za Japanca je najgora
moguća stvar da se nañe u sramnom p-položaju, da
bude izložen osudi ili, što je još gore, podsmehu
društva. Zato se Japanac veoma plaši razvrata.
Uveravam vas: kao društveni civilizator, stid je
efikasniji od savesti. S tačke gledišta mesje Aonoa, bilo
bi savršeno nezamislivo da se o „sramnom“ govori
naglas, pa još s tuñincima. Biti lekar, a ne ratnik - to je
sramno. Priznati da si slagao, još je sramnije. Dozvoliti
da on, japanski samuraj, može pridavati bilo kakav
značaj uvredljivim nadimcima - to je potpuno
isključeno.
- Zahvaljujem se na predavanju - Goš se ironično
pokloni. - A vaš štićenik je pokušao da pobegne od
straže takoñe od stida?
-That’s the point - potvrdi Džekson, pretvarajući se
ponovo iz neprijatelja u saveznika. - The yellow bastard
almost broke my wrist.22
- Opet ste pogodili, k-komesare. Nemoguće je
pobeći sa broda, a nema se ni kud. Smatrajući svoj
položaj bezizlaznim i predviñajući samo nova poniženja,
moj štićenik (ako već želite tako da ga zovete) zacelo je
hteo da se z-zatvori u kabinu i da presudi sebi po
samurajskom obredu. Je li tako, mesje Aono? -
Fandorin se prvi put obrati direktno Japancu.
Ovaj nije odgovorio, samo je sagnuo glavu.
- Čekalo bi vas razočaranje - blago mu je rekao
diplomata. - Mora biti da niste čuli: vaš ritualni bodež
zaplenila je policija za vreme pretresa.
-A-a, vi to o onome, kako beše, hirakira, harikari -
Goš se osmehnu sebi u brk. - Besmislica, ne verujem da
bi čovek mogao sam sebi tek tako da raspori trbuh.
Bajke. Ako je već uvrteo sebi u glavu da otputuje na
onaj svet, bolje mu je da razbije glavu o zid. Ali ni ovde
neću terati mak na konac. Imam dokaz kome ne možete
prigovoriti: odsustvo skalpela meñu njegovim
instrumentima. Šta na to kažete? Da je pravi zločinac
unapred ukrao skalpel od vašeg štićenika, spremajući
se da izvrši ubistvo i svali odgovornost na Aonoa? Neće
biti! Otkud je ubica mogao znati da će profesor smisliti
da svoje otkriće podeli s nama, i baš za ručkom? Pa,
Svitčajld i sam tek što je shvatio u čemu je stvar s
maramom. Sećate se kako je raščupan uleteo u salon?

22 U tome je stvar. Žuto kopile samo što mi nije slomilo zglob (engl.)
 - Hm, odsustvo skalpela mogu da objasnim vrlo
lako. Pri tome, to nije tek p-pretpostavka, nego
činjenica. Sećate se kako su posle Port Saida odjednom
iz kabina na zagonetan način počele da nestaju stvari?
Zatim je ta t-tajanstvena epidemija prekinuta isto tako
iznenada kao što je i počela. I znate kada? Posle smrti
našeg slepog p-putnika crne kože. Dugo sam razmišljao
zašto se i kako on našao na Levijatanu, i evo moje
verzije. Tog crnca su, najverovatnije, iz afričkih zabiti
doveli arapski trgovci robljem, pri čemu su ga u Port
Said dovezli vodenim putem. Zašto tako m-mislim? Zato
što se, pobegavši od svojih gospodara, crnac uspentrao
ne bilo gde, nego upravo na brod. Očigledno je verovao
da, ako ga je b-brod odveo od kuće, on može i da ga
vrati kući.
-Kakve to ima veze s našim predmetom? - nije
izdržao Goš. - Vaš crnac je poginuo još 5. aprila, a
Svitčajlda su ubili juče! I uopšte, idite vi doñavola sa
vašim bajkama! Džeksone, vodite uhapšenog!
On odlučno krenu ka izlazu, ali ga diplomata čvrsto
uhvati za lakat i s odvratnom učtivošću reče:
- Dragi mesje Goše, želeo bih da d-dovedem svoju
argumentaciju do kraja. Budite strpljivi još samo malo,
neću dugo.
Goš htede da se oslobodi, ali žutokljunac ga je
držao čeličnim stiskom. Pošto je trgnuo ruku jednom,
drugi put, detektiv reši da ne dovodi sebe u smešan
položaj, i okrenu se ka Fandorinu.
-Dobro, još pet minuta - procedi Goš, s mržnjom
gledajući u bistre plave oči drznika.
-Zahvaljujem. P-pet minuta je sasvim dovoljno da
oborim vaš poslednji argument... Znao sam da begunac
mora imati skrovište negde na brodu. Za razliku od vas,
kapetane, pošao sam ne od skladišta za teret i ugalj,
nego od gornje p-palube. Pa, „crnog čoveka“ su videli
samo cutnici prve klase. Bilo je logično pretpostaviti da
se on krije tu negde. I zaista, u trećem čamcu od
pramca, na desnom boku, našao sam to što sam tražio:
ostatke hrane i zavežljaj sa stvarima. Tamo je bilo
nekoliko šarenih krpica, niska bisera i razni svetlucavi
predmeti: ogledalo, sekstant, cviker i, izmeñu ostalog,
veliki skalpel.
- Zašto sam dužan da vam verujem? - eksplodirao
je Goš. Stvar se pred njegovim očima rasipala u
paramparčad.
- Zato što sam ja nezainteresovano lice i s-spreman
sam da svoju izjavu potvrdim pod zakletvom.
Dozvoljavate da nastavim? - Rus se sladunjavo
osmehnu. - Hvala. Očigledno da je nesrećni crnac bio
domaćinski raspoložen, nije želeo da se kući vrati
praznih ruku.
- Stop, stop! - namrštio se Renije. - Zašto, ipak,
mesje Fandorine, o svom otkriću niste obavestili
kapetana i mene? Otkud vam pravo da to tajite?
- Nisam tajio. Zavežljaj sam ostavio na istom m-
mestu. A kad sam se vratio, posle nekoliko sati, bilo je
to već p-posle završetka pretrage, više ga nije bilo. Bio
sam ubeñen da su ga našli vaši mornari. Sada se
ispostavlja da vas je pretekao profesorov ubica. Svi
crnčevi trofeji, uključujući i skalpel gospodina Aonoa,
pripali su njemu. Verovatno je zločinac p-predvideo
mogućnost... krajnjih mera, i nosio je skalpel sa sobom
za svaki slučaj - da skrene istragu na pogrešan put.
Recite, mesje Aono, vama su ukrali skalpel?
Japanac je otezao s odgovorom, na kraju je
nevoljno klimnuo glavom.
-A niste pričali o tome jer oficir imperatorske
armije ne može imati s-skalpel, zar ne?
“Sekstant je bio moj! - izjavi riñi baron. - Mislio
sam da... uostalom, nije važno. A ispada da ga je ukrao
taj divljak. Gospodo, ako nekome polome glavu mojim
sekstantom, imajte u vidu da ja s tim nemam veze.
Bio je to potpuni krah. Goš smušeno, ispod oka,
pogleda Džeksona.
 -Veoma mi je žao, komesare, ali moraćete da
nastavite svoje putovanje - rekao je inspektor na
francuskom i saosećajno zgrčio tanke usne. - My
apologies, Mr. Aono. If you just stretch your... hands…
Thank you.*23
Žalostivo škljocnuše lisice.
Zavlada tišina; a onda zazvoni uplašeni glas Renate
Kleber:
- Dozvolite, gospodo, ali ko je onda ubica?

23Primite moje izvinjenje, mister Aono. Pružite ruke, molim vas.

Hvala(engl.)
 Treći deo
BOMBAJ - PALKOV MOREUZ
 Gintaro Aono
4. meseca, 18. dana
Nadomak južnog vrha Indijskog poluostrva

Već je dva dana kako smo napustili Bombaj, a ja za

sve ovo vreme nisam otvarao svoj dnevnik. Ovo mi se
dešava prvi put u životu; pa, ja sam postavio sebi čvrsto
pravilo da pišem svaki dan. Ipak, prekid sam napravio
namerno. Morao sam da sredim osećanja i misli koje su
me zapljusnule.
Suštinu promene koja se odigrala u meni najbolje
prenosi haiku koji se rodio u času kada je policijski
inspektor skinuo s mene gvozdene okove.

Usamljen je let
Svica u noći.
Al’ je nebo zvezdano.

Odmah sam shvatio: to je veoma dobra pesma,

bolja od svih koje sam ikad napisao, ali njen smisao
nije očigledan, i traži objašnjenje. Tri dana sam
razmišljao, osluškivao sebe, i konačno sam shvatio.
Desilo mi se ono veliko čudo o kome mašta svaki
čovek - osetio sam satori ili, kako su to blaženo stanje
nazivali stari Grci, katarzu. Koliko puta mi je Učitelj
govorio da satori dolazi (ako doñe) - sam, bez
požurivanja i upozorenja! Čovek može biti pravednik i
mudrac, može da sedi u pozi zazen mnogo časova
dnevno, da pročita brda svetih tekstova, ali da svejedno
umre neprosvetljen; a nekom neradniku koji glupo i
besmisleno luta kroz život, on se nenadano javi, u svom
veličanstvenom sjaju, i nenadano promeni celokupno
njegovo ništavno postojanje! Upravo sam ja taj
neradnik. Imao sam sreće. U 27. godini ponovo sam
roñen.
Prosvetljenje i pročišćenje nisu mi došli u momentu
duhovne i fizičke koncentracije, nego u trenutku kad
sam bio smrvljen, jadan i ništavan, kad je od mene
ostao samo omotač, kao od raspuklog balona. Ali
zazvečalo je glupavo gvožñe, instrument mog
preobraženja, i odjednom sam s neizrecivom oštrinom
osetio da ja - nisam ja, nego... Ne, nije tako: da ja -
nisam samo ja, nego i beskonačno mnoštvo drugih
života. Da ja nisam nekakav tamo Gintaro Aono, treći
sin starijeg savetnika njegove svetlosti kneza Šimazua,
nego mala, ali zbog toga ne manje dragocena čestica
Celine. Ja jesam u svemu postojećem i sve postojeće
jeste u meni. Koliko puta sam slušao te reči, a razumeo
sam ih, ne - osetio sam ih tek 15. dana 4. meseca 11.
godine Mejñi, u gradu Bombaju, na palubi ogromnog
evropskog parobroda. Zaista je čudna volja Svevišnjeg.
U čemu je smisao trostiha koji se intuitivno rodio u
meni? Čovek je usamljeni svitac u beskrajnoj noćnoj
tami. Njegova svetlost je tako slaba da osvetljava tek
sićušan komadić prostora, a okolo je samo stud, tmina i
strah. Ali ako se uplašeni pogled odvrati od tamne
zemlje što je dole, i pogleda uvis (samo to je potrebno -
podići glavu!), videćeš da je nebo osuto zvezdama. One
sijaju istom, blistavom i večitom svetlošću. Ti u tami
nisi sam. Zvezde su tvoji prijatelji, one će ti pomoći, i
neće te ostaviti u nevolji. A malo kasnije ti shvataš i
nešto drugo, ne manje važno: svitac je takoñe zvezda,
ista kao i sve ostale. One koje su na nebu takoñe vide
tvoju svetlost, i ona im pomaže da podnesu hladnoću i
mrak Vaseljene.
Moj život se verovatno neće promeniti. Biću isti kao
i ranije - i sujetan, i svadljiv, i sklon strastima. Ali u
dubini moje duše od sada će uvek živeti neosporno
znanje. Ono će me spasti i podržati u teškom trenu. Ja
više nisam plitka barica koju jači udar vetra može da
raznese po zemlji. Ja sam okean - i bura koja će poput
rušilačkog uragana protutnjati po mojoj površini, neće
dodirnuti moje skrovite dubine.
Kada sam konačno sve to shvatio, i moj duh se
ispunio radošću, setio sam se da je najveća od svih
vrlina - zahvalnost. Prva zvezda čiji sam sjaj ugledao u
mrklom mraku jeste Fandorin-san. Upravo zahvaljujući
njemu postalo mi je jasno da sam i ja, Gintaro Aono,
važan Svetu, da me veliko Spolja neće napustiti u
nevolji.
Ali kako objasniti čoveku druge kulture da je on
zauvek moj onñin? Ta reč ne postoji u evropskim
jezicima. Danas sam, skupivši hrabrost, počeo da
pričam s njim o tome, ali izgleda da od razgovora nije
ispalo ništa smisleno.
Čekao sam Fandorin-sana na gornjoj palubi,
znajući da će on tačno u osam doći tamo sa svojim
tegovima.
Kada se pojavio, utegnut u svoj prugasti triko
(treba mu reći da za fizičke vežbe ne odgovara pripijena
već široka odeća), prišao sam mu i duboko se poklonio.
„Šta vam je, mesje Aono? - začuñeno je upitao on. -
Zašto ste se savili a nećete da se uspravite?“ U takvoj
pozi bilo je nemoguće razgovarati i zato sam se ispravio,
mada bi, u ovakvim situacijama, naravno, trebalo duže
zadržati naklon. „To vam ja izražavam svoju
beskonačnu zahvalnost“ - odgovorio sam, veoma
uzrujan. „Ma, dajte“ - nehajno je odmahnuo rukom. Taj
gest mi se jako dopao - time je Fandorin-san hteo da
umanji veličinu ukazanog mi dobročinstva i da izbavi
svog dužnika od prekomernog osećanja zahvalnosti. Na
njegovom mestu isto tako bi postupio svaki plemenito
vaspitan Japanac. Ali efekat je bio suprotan - moj duh
se ispunio još većom zahvalnošću. Rekao sam da nikad
neću uspeti da mu vratim dug. „Ma, kakvi nikad -
slegnuo je ramenima. - Prosto sam hteo da ućutkam tog
samozadovoljnog ćurana.“ (Ćuran je nakazna američka
ptica smešnog hoda, puna uobraženja o sopstvenoj
važnosti; u prenosnom smislu - uobražen i glup čovek.)
Ponovo sam kako dolikuje ocenio sabesednikovu
delikatnost, ali morao sam obavezno da mu protumačim
koliko mnogo mu dugujem. „Hvala vam što ste spasli
moj ništavni život - ponovo sam se naklonio ja. - Tri
puta vam hvala što ste spasli moju čast. I beskrajno
puta vam hvala što ste otvorili moje treće oko, kojim
vidim ono što ranije nisam video.“ Fandorin-san je
pogledao (učinilo mi se, s izvesnim strahom) moje čelo,
kao da je očekivao da će se na njemu ovog časa otvoriti
i namignuti mu još jedno oko.
Rekao sam da je on moj onñin, da moj život sada
pripada njemu, čime sam ga, mislim, još više uplašio.
„O, kako sanjam da se vi nañete u smrtnoj opasnosti i
da vas spasem, kao što ste vi spasli mene!“ uzviknuo
sam. On se prekrsti i reče: „Ne daj, bože! Ako vam nije
teško, sanjajte, molim vas, o nečem drugom.“
Razgovor nikako nije išao. U očajanju povikah:
„Znajte da ću za vas učiniti što god poželite!“ I
precizirao sam svoju zakletvu, da kasnije ne bi bilo
nesporazuma: „Ako to nije na štetu Njegovom
veličanstvu, mojoj zemlji i časti moje porodice.“
Moje reči su kod Fandorin-sana izazvale čudnu
reakciju. On se nasmejao! Ne, ja sigurno nikad neću
razumeti crvenokose. „Pa, dobro - rekao je on stežući mi
ruku. - Ako toliko insistirate - neka vam bude. Iz
Kalkute ćemo, verovatno, zajedno krenuti u Japan.
Možete mi vratiti dug časovima japanskog jezika.“
Avaj, taj čovek me ne shvata ozbiljno. Želeo bih da
se družim s njim, ali Fandorin-sana mnogo više nego ja
interesuje glavni navigator Foks, čovek ograničen i
priglup. Moj dobročinitelj dosta vremena provodi u
društvu tog brbljivca, pažljivo sluša njegovo hvalisanje o
morskim pustolovinama i ljubavnim avanturama, čak s
Foksom ide na dežurstvo! Pošteno govoreći, mene to
vreña. Danas sam bio prisutan dok je Foks opisivao
svoju vezu s „japanskom aristokratkinjom“ iz
Nagasakija. Ispričao je i o malim grudima, i o rumenim
usnama, i o svim ostalim osobenostima te „minijaturne
lutkice“. Mora biti da je bila neka jeftina prostitutka iz
mornarskog kvarta. Devojka iz fine porodice neće
varvarinu ni reč izustiti! Najuvredljivije je što je
Fandorin-san ta bulažnjenja slušao s otvorenim
interesovanjem. Već sam hteo da se umešam, ali prišao
je kapetan Renije i poslao Foksa da nešto uradi.
Ah, da! Nisam pomenuo najvažniji dogañaj u životu
na brodu! Ipak, svicu njegova sićušna svetlost
zaslepljuje oči i ne dopušta mu da vidi svet oko sebe u
pravim proporcijama.
Dakle, uoči isplovljavanja iz Bombaja došlo je do
istinske tragedije, u poreñenju s kojom se moje brige
čine beznačajnim.
U pola devet ujutro, kada je brod već dizao sidro i
spremao se za odvezivanje, kapetanu Klifu je s obale
dostavljen telegram. Stajao sam na palubi i gledao
Bombaj, grad koji je za moju sudbinu imao tako važnu
ulogu. Hteo sam da taj pejzaž zauvek urežem u svoje
srce. Zato sam i bio svedok dogañaja.
Kapetan je pročitao depešu i lice mu se odjednom
zapanjujuće izmenilo. Još nikad nisam video tako
nešto! Kao da je glumac iz pozorišta No skinuo masku
Strašnog Ratnika i stavio masku Sumanute Patnje.
Preplanulo grubo lice morskog vuka je zadrhtalo.
Kapetan ispusti zvuk, ni jecaj ni jauk, i poče da se
tetura po palubi. „Oh God - promuklo uzviknu on. - My
roor girl!“24 I jurnu s komandnog mosta dole - kako se
posle ispostavilo, u svoju kabinu.
Pripreme za isplovljavanje su prekinute. Doručak je
počeo kao i obično, ali je prvi oficir Renije kasnio. Svi
su pričali samo o čudnom kapetanovom ponašanju,
nagañali šta je to moglo biti u telegramu. Prvi pomoćnik

24 O, Bože! Moja sirota devojčica(engl.)

je svratio u salon kad se obed već bližio kraju. Renije-
san je izgledao uzbuñeno. Ispostavilo se da je kćerka-
jedinica Klif-sana (već sam pisao da je kapetan voli
iznad svega) zadobila jake opekotine u požaru koji je
izbio u pansionu. Lekari strahuju za njen život. Prvi
oficir Renije rekao je da je mister Klif van sebe. Odlučio
je da odmah napusti Levijatan i da se prvim poštansko-
putničkim parobrodom vrati u Englesku. Tvrdi da mora
da bude pored svoje kćerkice. Prvi oficir je samo
ponavljao: „Šta će sad biti? Kakvo nesrećno putovanje!“
Tešili smo ga kako smo znali i umeli.
Moram da priznam da sam kapetanovu odluku
primio s osudom. Njegova tuga mi je shvatljiva, ali
čovek kome je poveren zadatak nema pravo da se
upravlja ličnim osećanjima. Naročito ako je kapetan i
vodi brod. Šta će biti s društvom ako imperator, ili
predsednik, ili premijer stave lično iznad dužnosti? Biće
haos, a smisao i dužnost vlasti je da se bori s haosom, i
da održava harmoniju.
Ponovo sam izašao na palubu, da vidim kako
mister Klif napušta povereni mu brod. I Svevišnji mi je
održao sledeći čas, čas saosećanja.
Kapetan je, pogrbivši se, polukoračao-polutrčao niz
brodske stepenice. U ruci je nosio putnu torbu, mornar
je za njim vukao jedan jedini kofer. Na keju kapetan
zastade, okrenu se licem Levijatanu i video sam da
njegovo široko lice blista od suza. Sledeće sekunde on
se zateturao i pao ničice.
Jurnuo sam ka njemu. Sudeći po isprekidanom
disanju i konvulzijama ruku i nogu, bio je to najteži
oblik hemoragičnog moždanog udara. Pristigli doktor
Trufo potvrdio je moju dijagnozu.
Da, kao što često biva, čovekov mozak nije izdržao
razdor izmeñu glasa srca i zova dužnosti. Ogrešio sam
se o kapetana Klifa.
Bolesnika su odvezli u bolnidu, a Levijatan je još
dugo stajao u pristaništu. Renije-san, posiveo od šoka,
otišao je na telegraf da se dogovori s londonskom
kompanijom. Vratio se tek predveče. Novosti su bile
sledeće: Klif-san ne dolazi svesti; privremeno će brodom
komandovati Renije-san, a u Kalkuti će se na brod
ukrcati novi kapetan.
Isplovili smo iz Bombaja sa desetočasovnim
zakašnjenjem.
Sve ove dane ja kao da ne hodam, ja letim. Mene
raduju i sunčevi zraci, i predeli indijske obale, i
ritmični, dokoni život velikog broda. Čak i salon
Vindzor, kuda sam pre išao sa zebnjom u srcu, kao na
mučenje, sada mi je postao gotovo svoj. Susedi za
stolom odnose se prema meni sasvim drugačije - bez
otuñene gadljivosti i podozrivosti. Svi su vrlo dragi i
ljubazni, a i ja se prema njima ponašam drugačije nego
ranije. Čak mi se ni Kleber-san, koju sam bio spreman
da zadavim sopstvenim rukama (jadnica!), više ne čini
odvratnom. Prosto, to je mlada žena koja se priprema
da prvi put postane majka, i potpuno je zaokupljena
naivnim egoizmom tog, za nju novog stanja. Otkad je
saznala da sam lekar, neprestano mi postavlja
medicinska pitanja i žali se na sitne slabosti. Ranije je
njena žrtva bio samo doktor Trufo, sada ispaštamo
obojica. I najčudnije je da mi to uopšte ne predstavlja
teret. Naprotiv, moj status je sada mnogo viši nego u
vreme kada su me smatrali oficirom! Zapanjujuće!
U Vindzoru imam privilegovan položaj. Nije stvar
samo u tome što sam doktor i, kako se izrazila misis
Trufo, innocent martyr25 policijske samovolje. Glavno je
da - ja sigurno nisam ubica. To je dokazano i zvanično
potvrñeno. Samim tim sam dospeo u višu kastu -
zajedno s komesarom policije i novopečenim kapetanom
(koji, uostalom, više gotovo i ne dolazi k nama - vrlo je
zauzet i stjuard mu nosi hranu na komandni most). Nas

25 Nevina žrtva (engl.)

trojica smo van sumnje i na nas niko kradomice ne
baca uplašene poglede.
Žao mi je čitavog tog vindzorskog društva, iskreno
mi je žao. Duhovnim vidom koji sam stekao, jasno vidim
ono što ne vidi niko od njih, čak ni oštroumni Fandorin-
san.
Meñu mojim susedima nema ubice. Nijedno od njih
ne odgovara ulozi zlikovca. Gledam te ljude i vidim: nisu
bez mana, imaju nedostatke, ali čoveka crna srca, koji
bi mogao hladnokrvno da uništi jedanaest nevinnh
duša, uključujući i dvoje dece, ovde nema. Osetio bih
njegov ogavni dah. Ne znam od čije ruke je pao
Svitčajld-sensej, ali sam ubeñen da je to učinio neko
drugi. Komesar je malo pogrešio u svojim pretpos-
tavkama: zločinac se nalazi na brodu, ali ne u Vindzoru.
Možda je prisluškivao kraj vrata kada je profesor počeo
da nam priča o svom otkriću.
Da Goš-san nije bio tako tvrdoglav i da je zagledao
vindzorce bez predubeñenja, shvatio bi da traći vreme.
Posmatram sve naše.
Fandorin-san. Njegova nevinost je očigledna. U
suprotnom, zar bi on skidao sumnju s mene onda kad
moja krivica ni kod kog nije izazivala sumnju?
Supružnici Trufo. Doktor je malo komičan, ali je
vrlo dobar čovek. On ni mrava neće zgaziti. Njegova
žena je ovaploćenje engleske pristojnosti. Ona nikog ne
bi mogla da ubije jer to jednostavno nije pristojno.
M.-S.-san. On je čudan čovek, sve vreme mrmlja
nešto sebi pod nos i ume da bude oštar, ali u njegovim
očima ugnezdila se duboka i iskrena patnja. S takvim
očima ne čine se hladnokrvna ubistva.
Kleber-san. Pa, tu je stvar potpuno jasna. Prvo,
ljudski rod nije tako ustrojen da žena koja se priprema
da na svet donese nov život, može da s onakvom
lakoćom gazi tuñe živote. Trudnoća je tajna koja uči da
se pažljivo odnosimo prema čovekovom postojanju. A
drugo, u vreme ubistva naučnika Kleber-san je bila
pored policajca.
Konačno, Stamp-san. Ona nema alibi, ali zamisliti
da se ona prikrada otpozadi poznaniku, zatvara mu
usta svojim uskim slabašnim dlanom, a drugom rukom
podiže moj zlosrećni skalpel... Suludo. Isključeno.
Protrljajte oči, komesare-san. Vi ste u ćorsokaku.

Nešto je zagušljivo. Da se ne sprema bura?

 Komesar Goš

Prokleta nesanica sasvim se raspojasala. Peta noć

kako mu nema života, a što dalje - to gore. Ako i
zadrema pred zoru - sanja takve snove, ne dao ih Alah
nikome. Budi se sav slomljen i na um mu, sluñenom od
noćnih priviñenja, padaju svakojake besmislice. Možda
je zaista vreme za penziju? Ma, digao bi on ruke od
svega, ali ne može. Nema ničeg goreg na svetu od uboge,
sirotinjske starosti. Neko se namerio da ščepa blago od
jedne i po milijarde franaka, a ti, stari, krckaj svoje
dane sa jadnih sto dvadeset pet mesečno.
S večeri, nebo se prošaralo odsevima, vetar je
hučao kroz katarke i Levijatan se tromo ljuljao na
crnim, snažnim talasima. Goš je dugo ležao u krevetu i
gledao u plafon. Plafon je bio čas taman, čas neprirodno
beo - kad sevne munja. Na palubu je sipalo kao iz
kabla, po stolu je klizila, napred-nazad, zveckajući
kašičicom, zaboravljena čaša s tinkturom za bolesnu
jetru.
Goš sad prvi put doživljava morsku oluju, ali nije
se uplašio. Zar se može potopiti ovakva grdosija?
Ljuljaće, tutnjaće neko vreme, pa će proći. Nevolja je
jedino što grmljavina ne da da se zaspi. Samo što
zapadneš u prvi san, kad - tam-tara-ram!
Ali, očigledno je ipak zaspao, zato što se naglo
uspravio na krevetu ne shvatajući šta se dešava. Srce
mu je jako udaralo, oštro, da je kabina odzvanjala.
Ne, to nije srce, neko lupa u vrata.
-Komesare! (Dam-dam-dam). Komesare! (Dam-dam-
dam-dam). Otvorite! Brže!
Čiji je to glas? Mora da je Fandorinov.
- Ko je? Šta treba? - viknu Goš pritiskajući dlan na
levu stranu grudi. — Jeste li poludeli?
 - Otvarajte, ñavo da vas nosi!
Oho! Vidi ti kako se diplomata izražava. Očigledno,
desilo se nenggo ozbiljno.
- Odmah!
Goš, snebivajući se, skinu s glave kapu s kićankom
(isplela ju je stara Blanš), ogrnu kućni mantil, uvuče
noge u papuče.
Izvirio je kroz odškrinuta vrata i - odista Fandorin.
U redengotu, s maramom oko vrata, u ruci štap s
koštanom drškom. Oči mu gore.
- Šta je bilo? - oprezno upita Goš, već znajući da će
od noćnog posetioca čuti nekakvu gadost.
Diplomata poče da govori na sebi nesvojstven način
- odsečno, brzo i bez zamuckivanja:
- Oblačite se. Uzmite oružje. Moramo uhapsiti
kapetana Renijea. Hitno. On vodi brod na stene.
Goš zatrese glavom, mora da sanja nekakve
besmislice.
- Vi, mesje Ruse, mora da ste se napušili hanšša?
- Ja nisam sam - odgovori Fandorin.
Komesar proviri u hodnik i vide da pored njega
trupkaju nogama još dvojica. Jedan je poluludi baron. A
ko je drugi? Da nije glavni navigator? Kako ono beše...
Foks.
- Brže mislite - diplomata je sipao odsečne rečenice.
- Imamo malo vremena. Čitao sam u kabini. Čujem
kucanje. Ser Redžinald. U jedan sat po ponoći merio je
gde se nalazimo. Sekstantom. Pogrešan kurs. Trebalo bi
da obilazimo ostrvo Manar sleva. Obilazimo zdesna.
Probudio sam navigatora. Fokse, recite.
Navigator iskorači napred. Izgledao je dobro
uplašen.
- Tamo su sprudovi, mesje - poče on na lošem
francuskom. - I stene. Levijatan, je vrlo težak. Šesnaest
hiljada tona, mesje! Ako ode na sprudove, polomićemo
se napola, kao francuski hleb. Kao baget, shvatate? Ako
budemo plovili još pola sata tim kursom - gotovo je,
biće nemoguće okrenuti se nazad!
Krasne novosti. Stari Goš mora još i pomorske
stvari da rešava! Kakvo mu se to sad ostrvo Manar
sručilo na glavu!
- A zašto ne kažete kapetanu da... pa to, da plovi
pogrešnim kursom?
Navigator se osvrnu prema Rusu.
- Mesje Fandorin kaže da ne smemo.
-Renije je svakako krenuo na sve ili ništa - ponovo
poče da zanoveta o neposlušnosti. - Možda će čak
upotrebiti i oružje. On je kapetan. Njegova reč je na
brodu zakon. Osim nas trojice, niko drugi ne zna šta se
dešava. Neophodan je predstavnik vlasti. To ste vi,
komesare. Idemo gore!
-Čekajte, čekajte! - Goš se uhvati za čelo. - Potpuno
ste me sludeli. Šta je Renijeu, poludeo je?
- Ne. On ima nameru da uništi brod. I sve koji su
na njemu.
- Zašto? Zbog čega?
Ne, na javi ovako nešto nije moguće. San, noćna
mora.
Fandorin je, očigledno, shvatio da se Goš neće tako
lako pomeriti s mesta, te poče da govori dužim
rečenicama, jasnije.
-Imam samo jednu pretpostavku. Monstruoznu.
Renije želi da uništi brod i sve njegove putnike da bi
sakrio tragove zločina, da sve niti nestanu u dubinama.
U doslovnom smislu. Teško je poverovati da je neko
spreman da s takvom lakoćom prekrati hiljadu života?
Setite se samo Ri de Grenel, setite se Svitčajlda, i
postaće vam jasno da su ljudski životi u lovu na
brahmapursko blago - bezvredni.
Goš proguta knedlu.
-Da. - Fandorin se s mukom savladavao. - Renije je
sin radže Bagdasara. Palo mi je to na pamet još ranije,
ali nisam bio siguran. Sada nema sumnje.
- Ma, kakav sin? Koješta! Radža je bio Indus, a
Renije je čistokrvni Francuz.
-Jeste li primetili da on ne jede ni govedinu ni
svinjetinu? Znate li zašto? Navika iz detinjstva. U Indiji
se krava smatra svetom životinjom, a svinjetinu
muslimani ne jedu. Radža je bio Indijac, ali sledbenik
islama.
- Ne mora da znači - Goš slegnu ramenima. - Renije
je govorio da je na dijeti.
- A tamnoputo lice?
- Preplanuo je na južnim morima.
-Poslednje dve godine Renije je plovio na linijama
London-Njujork i London-Stokholm. Pitajte mesje
Foksa. Ne, Goše, Renije je poluindijac. Žena radže
Bagdasara bila je Francuskinja, sin je u vreme
Sipajskog ustaika vaspitavan u Evropi. Najverovatnije u
Francuskoj, u majčinoj domovini. Da li ste slučajno bili
u Renijeovoj kabini?
- Da, pozivao me je, kao i ostale.
- Jeste li videli fotografiju na stolu? „Sedam stopa
ispod kobilice. Fransoaz B.“?
- Video sam. To je njegova majka.
- Ako je majka, zašto „B“, a ne „R“? Pa sin i mati
treba da imaju isto prezime.
- Možda se ona ponovo udala.
- Možda. Nisam stigao da proverim. Ali šta ako
„Fransoaz B.“ znači „Fransoaz Bagdasar“? Indijske
radže nemaju prezimena na evropski način.
- Odakle onda prezime Renije?
- Ne znam. Pretpostavimo da je, pošto se
naturalizovao, uzeo majčino devojačko prezime.
- Pretpostavke - oštro odgovori Goš. - Nijedna
čvrsta činjenica. Samo „šta ako“ i „pretpostavimo“.
- Slažem se. Ali zar nije sumnjivo Renijeovo
ponašanje za vreme ubistva Svitčajlda? Sećate li se
kako se prvi oficir ponudio da otrči po šal madam
Kleber? I još je zamolio profesora da ne počinje bez
njega. Pretpostavljam da je za nekoliko minuta odsustva
Renije stigao da zapali kantu za smeće i otrči u svoju
kabinu po skalpel.
- A otkud vam to da je skalpel bio baš kod njega?
- Rekao sam vam da je crnčev zavežljaj nestao iz
čamca posle pretresa. Ko je rukovodio pretresom?
Renije!
Goš skeptično odmahnu glavom. Brod se zaljulja
tako da on snažno udari ramenom o ragastov.
Raspoloženje mu se od toga nije popravilo.
- Sećate li se od čega je počeo Svitčajld? - nastavi
Fandorin izvukavši iz džepa časovnik i tempo njegovog
govora se ubrza. - Rekao je: „Shvatio sam sve - i o
marami, i o sinu. Preturiti po spiskovima Ekol Maritim i
naći će se!“ To jest, on ne samo da je odgonetnuo tajnu
marame, nego je saznao nešto važno o radžinom sinu.
Na primer, da se školovao u marseljskoj Ekol Maritim,
Pomorskoj školi. Koju je, uostalom, završio i naš Renije.
Indolog je govorio o telegramu koji je poslao poznaniku
u francusko ministarstvo unutrašnjih poslova. Moguće
da je Svitčajld hteo da sazna dečakovu sudbinu. I
očigledno, nešto je razjasnio, mada teško da se dosetio
da je upravo Renije Bagdasarov naslednik; u suprotnom
bi profesor bio oprezniji.
- A šta je to on pronjuškao u vezi s maramom? - s
pohlepnim interesovanjem upita Goš.
- Čini mi se da na to pitanje mogu da odgovorim.
Ali ne sad, kasnije. Ističe nam vreme!
- Dakle, po vama, Renije je sam organizovao
požarčić i, iskoristivši paniku, začepio profesoru usta? -
zamišljeno upita Goš.
- Da, da ga ñavo nosi! Mućnite malo glavom! Malo
je dokaza, znam, ali još dvadeset minuta i Levijatan. će
ući u tesnac!
Ali komesar se još uvek kolebao.
- Hapšenje kapetana na otvorenom moru je
pobuna. Zašto ste vi prihvatili kao istinu izjavu ovog
gospodina? - on mahnu bradom u pravcu nervoznog
barona. - Pa, on stalno priča svakojake gluposti.
Riñi Englez se prezrivo osmehnu i pogleda Goša
kao da je ovaj nekakva stonoga ili buva. Nije ga čak ni
udostojio odgovora.
- Zato što mi je Renije odavno sumnjiv - zabrza
Rus. - I zato što mi se slučaj kapetana Klifa učinio
čudnim. Zašto je prvi oficir morao tako dugo telegrafski
da pregovara s brodskom kompanijom? Znači da
London ništa nije znao o nesreći koja je zadesila Klifovu
kćerku. Ko je onda poslao telegram u Bombaj? Uprava
pansiona? Teško da su oni tako detaljno obavešteni o
maršruti Levijatana. A da nije depešu poslao sam
Renije? U mom vodiču piše da u Bombaju postoji više
od tuceta telegrafskih punktova. Krajnje je jednostavno
poslati telegram s jednog na drugi kraj grada.
- A kog mu je vraga trebalo da šalje takav telegram?
- Da zavlada brodom. Znao je da posle takve vesti
Klif neće moći da nastavi plovidbu. Bolje pitajte zašto je
Renije preuzeo takav rizik? Ta, nije iz glupog
častoljublja - da koju nedelju komanduje parobrodom, a
posle biće šta bude? Postoji samo jedna verzija: da
pošalje Levijatan na dno, zajedno sa putnicima i
posadom. Istraga mu se primakla suviše blizu, krug se
suzio. On ne može da ne shvati da će policija biti za
petama svim osumnjičenima. A ovde katastrofa na
moru, svi su poginuli, sve pokriveno - nikom ništa.
Može mirno da ode po škrinjicu sa draguljima.
- Ali on će poginuti zajedno s nama!
- Ne, neće. Upravo smo proverili: kapetanski čamac
je spreman za spuštanje u vodu. To je mali ali čvrst
brodić, kome bura ništa ne može. Tamo su i rezerve
vode, korpa s hranom i, što je posebno značajno, čak i
putna torba sa stvarima. Najverovatnije da se Renije
sprema da napusti brod odmah posle ulaska u tesnac,
odakle se Levijatan više ne može iskobeljati. Parobrod
ne može da se okrene; čak i da se zaustave motori, voda
će ga svejedno odneti na stene. Neko će se možda i
 г

spasti, sreća te je obala blizu, a svi nestali smatraće se

poginulima.
- Ne budite tupavi, mesje policajče! - umešao se
navigator. - I tako smo izgubili mnogo vremena. Mene je
probudio gospodin Fandorin. Kaže, brod ide pogrešnim
pravcem. Meni se spavalo, poslao sam gospodina
Fandorina doñavola. On je ponudio opkladu: sto funti
prema jedan da je kapetan pogrešio kurs. Mislio sam da
je Rus poludeo, poznato je da su Rusi veoma
ekscentrični, zaradiću lak novac. Popeo sam se na
most. Sve u redu. Kapetan na dežurstvu, mornar za
kormilom. Ipak radi sto funti sam neprimetno proverio
kurs, i preznojio sam se! Ali kapetanu nisam ništa
rekao. Mister Fandorin me upozorio da mu ništa ne
govorim. I nisam. Poželeo sam mu mirno dežurstvo i
otišao. Od tada je - navigator pogleda na sat - prošlo
dvadeset pet minuta.
I dodade na engleskom nešto ni najmanje laskavo
za Francuze uopšte i francuske policajce posebno. Goš
je razumeo samo reč frog26
Pošto se kolebao još koji tren, detektiv konačno
donese odluku. I odmah se preobratio, kretnje su mu
postale brze, energične. Tatica Goš ne voli s neba pa u
rebra, ali ako je već uhvatio zalet - ne morate ga
požurivati.
Zakopčavajući na brzinu sako i pantalone, on reče
navigatoru:
- Fokse, dovedite na gornju palubu dva mornara. S
karabinima. Neka doñe i pomoćnik kapetana. Ne, ne
treba - nemamo vremena za ponovna objašnjenja.
On gurnu u džep svoj verni „lefoše“, a diplomati
pruži četvorocevni „marijet“.
- Znate li kako se koristi?

26 Žabar (engl.)
 -Imam svoj, „herstal-agent“- odgovori Fandorin i
pokaza kompaktan lep revolver kakav Goš nikad ranije
nije video. - A i ovo.
Munjevitim pokretom on iz štapa izvuče usko i
elastično sečivo.
- Onda napred.
Goš je odlučio da baronu ne daje oružje - ko zna
šta bi nervozni mogao da uradi.
Njih trojica su brzo koračali kroz prazan hodnik.
Vrata jedne od kabina se odškrinuše, izviri Renata
Kleber - preko smeñe haljine prebačen šal.
- Gospodo, zašto tabanate kao krdo slonova? -
ozbiljno uzviknu ona. - I tako ne mogu da zaspim od ove
oluje!
- Zatvorite vrata i nikud ne izlazite - reče joj strogo
Goš i ne zaustavljajući se gurnu Renatu u kabinu. Nije
mu sad do učtivosti.
Komesaru se učinilo da su i vrata kabine br. 24,
gde je boravila madmazel Stamp, malo cimnula i
odškrinula se, mada nema smisla pridavati značaj
sitnicama u ovako odsudnom momentu.
Na palubi u lice udariše kiša i vetar. Morali su da
viču - u suprotnom ne bi mogli da čuju jedan drugog.
Evo i brodskih stepenica što vode u kormilarsku
kabinu i na most. Kraj stepenica ih je već čekao Foks. S
njim - dvojica dežurnih mornara.
- Pa rekao sam s karabinima! - uzviknu Goš.
- Oni su u oružarnici! - prodera mu se na uvo
navigator. – Ključ od oružarnice je kod kapetana!
-Nije važno, penjemo se - pokaza rukom Fandorin.
Na licu su mu se presijavale kapljice.
Goš pogleda okolo i strese se: noć je svetlucala
čeličnim nitima kiše, beleli su se penasti grebeni, kezila
se munja. Kakva jeza!
Počeše da se veru uz gvozdene stepenice, lupkajući
potpeticama i žmureći zbog jakih naleta kiše. Goš se
uspinjao prvi. Sada je on bio prvi čovek na čitavom
ogromnom Levijatanu što s poverenjem nosi svoj trup
od dvesta metara u susret smrti. Na poslednjoj
stepenici detektiv se okliznu, jedva je uspeo da se
uhvati za rukohvat. Ispravio se, duboko udahnuvnš.
To je sve, iznad njih su samo dimnjaci što
povremeno pljuckaju iskre, i jarboli koji se jedva
razaznaju u tami.
Ispred vrata, okovanih čeličnim nitnama, Goš
upozoravajuće podiže prst: tiho! Zapravo,
predostrožnost je bila suvišna - more je tako hučalo da
iz kormilarske kabine, svejedno, ništa ne bi čuli.
-Tu su ulaz na komandni most i kormilarska
kabina! - viknu Foks. - Ne sme se ulaziti bez
kapetanove dozvole.
Goš izvuče iz džepa revolver, zateže obarač.
Fandorin uradi isto.
- Vi ćutite! - za svaki slučaj upozori detektiv odveć
preduzimljivog diplomatu. - Sam ću! Oh, šteta što sam
vas poslušao! - I odlučno gurnu vrata.
Eto ti sad - vrata se ne pomakoše.
- Zaključao se - konstatovao je Fandorin. - Javite se
vi, Fokse.
Navigator jako zalupa i viknu:
-Captain, it’s me, Jeremy Fox! Pleace open! We
have an emergency!27
S druge strane vrata začu se Renijeov glas:
- What happened!, Jeremy?**28
Vrata su ostala zatvorena.

27Kapetane, to sam ja, Džeremi Foks! Molim vas, otvorite!

Vanredno stanje (engl.)!

28 Šta se desilo, Džeremi (engl.)?

 Navigator se zbunjeno osvrnu ka Fandorinu. Ovaj
pokaza na komesara, pri tom prisloni prst uz
slepoočnicu i napravi gest kao da povlači oroz. Goš nije
shvatio šta znači ta pantomima, ali Foks klimnu glavom
i povika iz sve snage:
- The French cop shot himself!29
Vrata se istog trena otvoriše i Goš pred kapetana sa
zadovoljstvom isturi svoje mokro, ali sasvim živo lice. I,
istovremeno, crnu cev „leforšea“.
Renije viknu i odskoči unazad, kao od udarca. E,
ovo je pravi dokaz: čovek s čistom savešću neće tek tako
ustuknuti pred policijom, i Goš zato, bez i najmanjeg
kolebanja, zgrabi mornara za okovratnik vetrovke.
- Drago mi je što je vest o mojoj smrti ostavila na
vas takav utisak, gospodine radžo, - progunña komesar
i graknu svoje, u čitavom Parizu poznato: Ruke uvis!
Uhapšeni ste!
Od tih reči, dešavalo se, padali su u nesvest i
najokoreliji pariski razbojnici.
Pokraj kormila u poluokretu, obamro je mornar
koji je upravljao. On takoñe podiže ruke i kormilo krenu
nadesno.
- Drži kormilo, idiote! - podviknu mu Goš. - Ej, ti! -
on prstom gurnu jednog od dežurnih. - Odmah dovedi
ovamo prvog pomornika neka preuzme brod. A dotad
komandujete vi, Fokse. I brže, vrag vas vaš?!
Komandujte strojarnici: „stop mašine“ ili, šta ja znam,
„punom parom nazad“, samo ne stojte tu kao kip!
-Treba pogledati - reče navigator naginjući se nad
mapu. - Možda još nije kasno da se naprosto skrene
levo.

29 Francuski policajac se upucao (engl.).

 S Renijeom je sve bilo jasno. Dragović nije čak ni
pokušao da glumi negodovanje, jednostavno je stajao
pognute glave. Prsti njegovih podignutih ruku blago su
podrhtavali.
-Pa, hajde da porazgovaramo - srdačno mu reče
Goš. - O, kako ćemo se lepo izrazgovarati.
 Renata Kleber

Na doručak je Renata došla posle svih, i zato je o

dogañajima od prethodne noći saznala poslednja. Svi
su, upadajući jedno drugom u reč, pohrlili da joj
saopšte goleme, užasne vesti.
Ispostavlja se da kapetan Renije više nije kapetan.
Ispostavlja se da Renije uopšte nije Renije.
Ispostavlja se da je on glavom radžin sin.
Ispostavlja se da je on sve poubijao.
Ispostavlja se da parobrod samo što nije potonuo
tokom noći.
- Mi smo spavali mirnim snom u svojim kabinama -
očiju raširenih od užasa šaputala je Klarisa Stamp - a
taj čovek je za to vreme vodio brod pravo na stene.
Možete li da zamislite šta bi dalje bilo? Očajnički
škrgut, udarac, krckanje izlomljene oplate! Od udarca
padaš s kreveta na pod i u prvom trenutku ništa ne
shvataš. Zatim vika, topot nogu. Pod se sve više i više
krivi u stranu. I što je najstrašnije: parobrod se sve
vreme kretao, a sad je stao! Svi istrčavaju na palubu
neodeveni...
- Not me!30 - odlučno upade madam Trufo.
-...Mornari pokušavaju da spuste čamce u vodu
istim mističnim glasom nastavi osetljiva Klarisa, ne
obrativši pažnju na repliku doktorove supruge. - Ali
gomile putnika se komešaju po palubi i ometaju ih. Od
svakog novog talasa brod se sve više svaljuje na bok.

30
Ja ne (engl.)
Nama je već teško da se održimo na nogama, moramo
da se hvatamo za nešto. Noć je crna, more huči, na
nebu oluja... Jedan čamac su konačno spustili u vodu,
ali ljudi, izbezumljeni od straha, tako se guraju u njega
da se on prevrće. Mala dečica...
- Molim vas, dosta je bilo - Fandorin blago ali
odlučno prekinu slikovito kazivanje.
- Vi biste, madam, mogli da pišete pomorske
romane - s neodobravanjem primeti doktor.
Renata se skameni uhvativši se rukom za srce. Ona
je i bez toga bila bleda, neispavana, a od ovih vesti je
sasvim pozelenela.
- Oh - reče ona i ponovi. - Oh.
Zatim strogo prekori Klarisu:
- Zašto mi pričate sve te gadosti? Zar ne znate da je
u mom stanju zabranjeno slušati takve stvari?
Rundova za stolom nije bilo. Nije ličilo na njega da
propusti doručak.
- A gde je mesje Goš? - upita Renata.
- Jos uvek ispituje uhapsenog - saopšti Japanac.
Poslednjih dana je prestao da se drži po strani i više
nije gledao u Renatu kao zverčica.
-Nije valjda mesje Renije priznao sve te neza-
mislive stvari? - uzdahnu ona. - On govori protiv sebe!
Mora biti da mu se jednostavno pomutio razum. Znate,
ja sam odavno primetila da je on malo ćaknut. Je li to
on sam rekao da je radžin sin? Dobro je te nije sin
Napoleona Bonaparte. Jadničak, jednostavno je šenuo
pameću, to je potpuno jasno!
- Niste daleko od istine, gospoño, niste daleko -
začu se otpozadi umorni glas komesara Goša.
Renata nije čula kad je ušao. Nije ni čudo - bura je
prošla ali je more još uvek bilo nemirno, parobrod se
ljuljao na razjarenim talasima i sve vreme je nešto
škripalo, zveckalo, pucketalo. Klatno Big-Bena,
probijenog metkom, nije se mrdalo; zato se ljuljao sam
časovnik - pre ili kasnije ta hrastova nakaza će tresnuti,
usput je pomislila Renata, i koncentrisala se na
Rundova.
- Šta se dešava, pričajte! - zatražila je ona.
Policajac lagano proñe do svog mesta i sede. Pozva
stjuarda da mu sipa kafu.
- Uh, mrtav sam umoran - požali se komesar. -
Kako putnici? Jesu li čuli?
- Čitav brod bruji, ali malo njih zna detalje -
odgovori doktor. - Meni je sve ispričao mister Foks, a ja
sam smatrao svojom dužnošću da obavestim prisutne.
Rundov pogleda Fandorina i riñeg Psihića, i
iznenañeno zaklima glavom:
- Znači vi, gospodo, niste brbljiva soja.
Renata je shvatila smisao replike, ali to sad nije
imalo veze sa situacijom.
- Kako je Renije? - upita ona. - Nije valjda priznao
sva zlodela?
Rundov s uživanjem otpi iz šolje. On je sad bio
nekako drugačiji nego obično. Nije više nalik na starog
lajavog psa, koji inače ne ujeda. Ovakav može, dakako, i
da ščepa. Ako ne paziš, još će i komad mesa da otkine.
Renata je odlučila da komesara preimenuje u Buldoga.
- Dobra kafica - pohvali Buldog. - Priznao je,
naravno da je priznao. Nije imao kud. Morao sam,
podrazumeva se, njime malo da se pozabavim, ali stari
Goš je vrlo iskusan. Eno vašeg prijatelja Renijea, piše
izjavu. Raspisao se, ne možeš ga zaustaviti. Izašao sam,
da mu ne smetam.
- Zašto „moj“? - pobunila se Renata. - Nemojte.
Jednostavno učtiv čovek, bio je na usluzi nosećoj ženi.
Ja ne verujem da je on takav monstrum.
- Čim završi priznanje, daću vam da pročitate -
obeća joj Buldog.
- Zbog starog prijateljstva. Koliko sati smo proveli
za istim stolom. To je za sada sve, istraga je završena.
Nadam se, mister Fandorine, da nećete zastupati mog
klijenta? Ovaj neće izbeći giljotinu!
 - Pre ludnicu - reče Renata.
Rus je takoñe hteo nešto da kaže, ali se uzdržao.
Renata ga Je pogledala s posebnim interesovanjem.
Svež, lep, kao da je svu noć slatko spavao u postelji. I
obučen kao i uvek, tip-top: beli sako, svileni prsluk sa
sitnim zvezdicama. Veoma interesantan lik, takve
Renata dosad nije sretala.
Vrata se širom otvoriše, i to tako naglo da samo što
ne sleteše sa šarki. Na pragu je stajao mornar, divlje
prevrćući očima. Kad je ugledao Goša, pritrčao mu je i
prošaputao nešto, očajnički mašući rukama.
Renata je napregla sluh, ali je razabrala samo
„bastard” i „ by my mother’s grave“.31
Šta nas je to još zadesilo?
- Doktore, izañimo u hodnik. - Buldog nezadovoljno
odmaknu tanjir s kajganom. - Prevedite mi šta mumla
ovaj momak.
Njih trojica izañoše.
- Šta-a? - začu se iz hodnika komesarov krik. - U
šta si gledao, stoko jedna?!
Bat koraka koji se udaljuju. Tišina.
- Ja odavde neću nogom kročiti dok se ne vrati
mesje Goš - čvrsto izjavi Renata.
Ostali su, izgleda, bili istog mišljenja.
U salonu Vindzor zavladalo je napregnuto ćutanje.

Komesar i Trufo vratiše se nakon pola sata. Obojica

behu natmureni.
- Desilo se ono što je trebalo očekivati - svečano je
objavio dežmekasti doktor ne čekajući pitanja. - Na ovu
tragičnu priču stavljena je tačka. I stavio ju je sam
zločinac.
- Mrtav je? - uzviknu Renata plahovito ustavši.
- Izvršio je samoubistvo? - upita Fandorin. - Ali
kako? Zar niste preduzeli mere p-predo-strožnosti?

31 Kopile. Kunem se majčinim grobom (engl.)

 - Kako da nisam, preduzeo sam - nemoćno raširi
ruke Goš. - U samici, gde sam ga ispitivao, od
nameštaja ima samo sto, dve stolice i krevet. Noge su
ušrafljene u pod. Ali ako čovek neizostavno odluči da
umre - nećeš ga zaustaviti. Renije je razbio sebi čelo o
ugao zida. Tamo u ćeliji u uglu postoji ispust... Tako je
vešto to uradio da stražar nije ništa čuo. Otvorili su
vrata da unesu doručak, a on leži na podu u lokvi krvi.
Naredio sam da ga ne diraju, neka zasad leži.
- Da li biste mi dozvolili da pogledam? - upita
Fandorin.
- Izvol’te. Divite se koliko hoćete, a ja ću da dovršim
doručak.
I Buldog s nepomućenim mirom privuče sebi već
hladnu kajganu.
Njih četvoro krenuše da vide samoubicu: Fandorin,
Renata, Japanac i, ma kako to čudno bilo, doktorova
supruga. Ko bi mogao da od pedantne koze očekuje
takvu radoznalost?
Renata, cvokoćući zubima, zaviri u ćeliju preko
Fandorinovog ramena. Ugledala je poznatu figuru
širokih ramena, ispruženu ukoso - crnokosa glava bila
je okrenuta prema ispustu na zidu. Renije je ležao
ničice, desna ruka mu je bila u neprirodnom položaju.
Renata nije ulazila unutra - i tako je videla
dovoljno. Ostali su ušli, čučnuli pored tela.
Japanac je malo podigao mrtvačevu glavu, zbog
nečeg prstom opipao okrvavljeno čelo. Ah da, pa on je
lekar.
- Oh Lord, have mercy upon this sinful creature32-
pobožno reče madam Trufo.
- Amin - kaza Renata i okrenu se na drugu stranu
da ne gleda ovaj mučni prizor.
U salon su se vratili ćutke.

32 Bože, smiluj se ovom grešniku (engl.)

 I vratili su se u pravi čas: Buldog završi s jelom,
obrisa masne usne salvetom i privuče crnu fasciklu.
- Obećao sam da ću vam pokazati priznanje našeg
bivšeg suseda za stolom - mirno reče on reñajući ispred
sebe tri gusto ispisana lista hartije - dva u celosti i
jedan do pola. - Desilo se da ovo nije hamo priznanje
nego i predsmrtno pismo. Ali to ne menja suštinu. Želite
li da čujete?
Nije morao da ponavlja poziv: svi se skupiše oko
komesara zaustavivpš dah. Buldog je uzeo prvi list,
odmakao ga od očiju i počeo da čita.

Predstavniku francuske policije

Gospodinu komesaru Gistavu Gošu

19. aprila 1878. god., 6.15 ujutro

Na brodu Levijatan

Ja, Šarl Renije, pišem ovo priznanje svojom voljom i

bez ikakve prinude, a jedino iz želje da olakšam svoju
savest i objasnim motive koji su me podstakli na
izvršenje ovako teških zločina.
Sudbina je bila surova prema meni...

- Hm, tu pesmicu sam čuo hiljadu puta -

prokomentarisao je komesar prekidajući čitanje. - Još
nijedan ubica, lopov ili tamo nekakav zavodnik
maloletnica nije rekao na sudu da ga je sudbina
obasula darovima, a on ih je, pasji sin, bio nedostojan.
No dobro, idemo dalje.
Sudbina je bila surova prema meni, a ako je na
početku mog životnog puta i bila blagonaklona, to je
samo zato da bi me kasnije jače ugrizla. Najranije godine
mog detinjstva protekle su u neopisivoj raskoši. Bio sam
sin jedinac i jedini naslednik basnoslovno bogatog radže,
čoveka veoma dobrog, koji je pojmio mudrost i Istoka i
Zapada. Do devete godine nisam znao šta su to zloba,
strah, uvreda, neispunjena želja. Mati je patila u tuñoj
zemlji i sve vreme je provodila sa mnom, pričajući mi o
prelepoj Francuskoj i veselom Parizu, gde je odrasla.
Otac ju je prvi put video u klubu „Bagatel “, gde je ona
bila prva igračica, i zaljubio se do ludila. Fransoaz Renije
(to je devojačko prezime moje majke - uzeo sam ga kad
sam dobio francusko državljanstvo) nije odolela
iskušenjima koje joj je obećavao brak sa istočnjačkim
vladarem i postala je njegova žena. Ali udaja joj nije
donela sreću, mada je ona iskreno poštovala mog oca i
ostala mu verna do dana današnjeg.
Kada je Indiju zapljusnuo talas krvavog ustanka,
moj otac je predosetio opasnost i poslao je ženu i sina u
Francusku. Radža je znao da su Englezi odavno bacili
oko na njegovu škrinjicu i sigurno će napraviti nekakvu
podlost da se domognu blaga Brahmapura.
U prvo vreme mati i ja smo u Parizu živeli veoma
bogato - u posebnoj vili, okruženi mnogobrojnom
poslugom. Školovao sam se u privilegovanom liceju,
zajedno s decom kraljevskog porekla ili iz porodica
milionera. A onda se sve promenilo i ja sam do dna ispio
čašu nemaštine i poniženja.
Nikad neću zaboraviti taj crni dan kada mi je majka,
sva u suzama, saopštila da više nemam ni oca, ni titulu,
ni domovinu. Tek godinu dana kasnije, preko britanske
ambasade u Parizu, predali su mi jedino nasledstvo koje
mi je zaveštao otac: Kuran. Do tog vremena mati me je
već krstila i ja sam odlazio na mise, ali sam se zakleo da
ću naučiti da čitam arapski i neizostavno ću pročitati
zapise načinjene rukom moga oca na marginama Svete
knjige. Mnogo godina kasnije ostvario sam svoju nameru,
ali o tome ću nešto kasnije.

- Strpljenja, strpljenja - reče Goš, lukavo se

osmehujući. - Do toga ćemo sigurno doći. Zasad ide
lirika.
 Iz vile smo se iselili odmah po dobijanju bolne vesti.
Prvo u skup hotel, zatim u jeftiniji, onda u iznajmljene
nameštene sobe. Posluge je bilo sve manje, i na kraju
smo ostali samo nas dvoje. Mati nikad nije bila praktična
osoba - ni u vreme svoje burne mladosti, ni kasnije. Nakit
koji je ponela sa sobom u Evropu bio je dovoljan za dve-
tri godine, posle toga smo zapali u pravu oskudicu.
Pohañao sam običnu školu, gde su me tukli i nazivali
„crnjom“. Takav život me je naučio zatvorenosti i
osvetoljubivosti. Vodio sam tajni dnevnik u koji sam
zapisivao imena onih koji su me uvredili, kako bih se
osvetio svakome od njih kada mi se pruži prilika. I, pre ili
kasnije, prilika bi se obavezno ukazala. Jednog od
neprijatelja svog nesrećnog detinjstva sreo sam u
Njujorku posle mnogo godina. On me nije prepoznao - do
tog vremena sam promenio prezime i više nisam ni
najmanje ličio na kržljavog iznurenog „ćurana", kako su
me zadirkivali u školi. Uvrebao sam starog poznanika iz
zasede, jedne večeri kad se pijan vraćao iz krčme.
Predstavio sam mu se starim imenom i prekinuo njegov
iznenañeni usklik udarcem noža-skakavca u desno oko -
to sam naučio u jazbinama Aleksandrije. Priznajem to
ubistvo zato što ono teško da će više otežati moju
sudbinu.
- To je potpuno tačno - potvrdi Buldog. - Ovde je
već svejedno - leš više, leš manje.

Kada mi je bilo trinaest godina, prešli smo iz Pariza

u Marselj, zato što je tamo život jeftiniji i zato što je
majka tamo imala roñake. Kao šesnaestogodšinjak
uradio sam nešto čega ne želim ni da se sećam: pobegao
sam od kuće i stupio u službu na škunu, kao mali od
palube. Dve godine sam plovio po Sredozemnom moru.
Bilo je to teško ali korisno iskustvo. Postao sam snažan,
nemilosrdan i prilagodljiv. Kasnije mi je to omogućilo da
postanem najbolji pitomac marseljske Ekol Maritim.
Završio sam akademiju sa zlatnom medaljom, i otad
plovio na najboljim brodovima francuske trgovačke flote.
Kada je, krajem prošle godine, raspisan konkurs
zadužnost prvog oficira superparobroda Levijatan, moj
službeni karton i odlične preporuke obezbedili su mi
pobedu. Ali do tad sam već imao Cilj pred sobom.

Goš je uzeo drugi list i upozorio:

- E, sad počinje najzanimljiviji deo.

U detinjstvu sam učio arapski, ali učitelji su bili

isuviše popustljivi prema princu nasledniku pa nisam
mnogo naučio. Kasnije, kad sam se s majkom obreo u
Francuskoj, časovi su u potpunosti prestali, i ubrzo sam
zaboravio i ono malo što sam znao. Dugo godina mi se
Kuran sa očevim beleškama činio kao čarobna knjiga čije
magične redove običan smrtnik ne može razumeti. Kako
sam se kasnije zahvaljivao sudbini što nisam nekog
poznavaoca arapskog zamolio da pročita pismena na
marginama! Ne, uvek sam znao da moram sam, po bilo
koju cenu, da proniknem u tu tajnu. Ponovo sam počeo
da učim arapski dok sam plovio u Magreb i Levant.
Polako je Kuran počinjao da razgovara sa mnom glasom
moga oca. Ali, prošlo je mnogo godina pre nego što su
beleške načinjene rukom - kitnjaste izreke mudraca,
odlomci iz stihova i životni saveti oca voljenom sinu,
probudile u meni misao da se tu možda krije nekakva
šifra. Ako se zapisi pročitaju odreñenim redosledom, oni
postaju precizno i detaljno uputstvo, ali koje može da
razume samo onaj ko pribeleške nauči napamet, mnogo o
njima razmišlja, i ureže ih u srce. Najduže sam se
zlopatio sa stihom iz meni nepoznate pesme:

Maramu, očevom krvlju umrljanu,

Tebi će doneti poslanik smrti.

Tek pre godinu dana sam, čitajući memoare jednog

engleskog generala koji se hvalio svojim „podvizima“ za
vreme Velikog ustanka (moje interesovanje za ovu temu
je potpuno razumljivo), pročitao o predsmrtnom daru
brahmapurskog radže svom malom sinu. Ispostavilo se
da je Kuran bio uvijen u maramu! Meni tada kao da je
spala koprena s očiju. Nekoliko meseci kasnije lord Litlbi
je izložio svoju kolekciju u Luvru. Bio sam najprilježniji
posetilac ove izložbe. Kada sam, konačno, ugledao
maramu svog oca, shvatio sam smisao stihova:

I oblikom svojim zašiljenim

Nalik je on crtežu i gori.

Kao i:

No rajske ptice oko beskrajno

U tajnu proniknuti ima moć.

Treba li objašnjavati da sam sve godine svog

izgnanstva maštao samo o glinenoj škrinjici u kojoj se
čuvalo sve bogatstvo sveta? Koliko puta sam u snu video
kako se otvara zemljani poklopčić i ja ponovo, kao u
detinjstvu, vidim nezemaljski sjaj koji se razliva po
vaseljeni.
Blago po pravu pripada meni, ja sam zakoniti
naslednik! Englezi su me pokrali, ali nisu umeli da
izvuku korisš od plodova svoje prevare. Odvratni lešinar
Litlbi, ko]i se kitio ukradenim „raritetima “, u suštini je
bio običan prekupac kradenih stvari. Nisam osetio ni
najmanju sumnju u ispravnost svog suda, i plašio sam
se samo jednog: da neću imati snage da izvršim
postavljeni zadatak.
I zaista, napravio sam niz neoprostivih, strašnih
grešaka. Prva je smrt slugu, i naročito jadne dečice. Ja
naravno, nisam želeo da ubijem te nevine ljude. Kao što
ste tačno pretpostavili, predstavio sam se kao lekar i
ubrizgao im rastvor opijuma. Hteo sam samo da ih
uspavam, ali usled neiskustva i u strahu da uspavljujuće
sredstvo neće delovati, nisam tačno izračunao dozu.
Drugi šok čekao me je na spratu. Kad sam razbio
staklo vitrine i rukama drhtavim od straho-poštovanja
prineo licu očevu maramu, jedna od vrata su se iznenada
otvorila i u sobu je, hramljući, ušao domaćin. Prema
mojim saznanjima, lord je trebalo da bude na putu, a sad
se, odjedared, on pojavljuje preda mnom, pa još s
pištoljem u ruci! Nisam imao izbora. Zgrabio sam figurinu
Šive i iz sve snage udario lorda po glavi. On nije pao
ničice, nego se zateturao napred, obuhvatio me rukama i
zamazao moju odeću krvlju. Ispod belog mantila sam
nosio paradni mundir - mornarske tamnoplave pantalone
s crvenim širitima veoma podsećaju na pantalone
gradske medicinske službe. Bio sam veoma ponosan na
svoje lukavstvo, ali ono mi je na kraju krajeva došlo
glave. U predsmrtnom ropcu nesrećnik je s mojih grudi,
ispod raskopčanog mantila, otkinuo amblem Levijatana.
Primetio sam gubitak tek kad sam se vratio na brod.
Pošlo mi je za rukom da nañem zamenu, ali kobni trag je
bio ostavljen.
Ne sećam se kako sam se iskrao iz kuće. Nisam
smeo da izañem kroz vrata, preskočio sam ogradu vrta.
Sabrao sam se na obali Sene. U jednoj ruci okrvavljena
figurina, u drugoj pištolj - ne znam ni sam zašto sam ga
poneo sa sobom. Uzdrhtavši od gañenja, zavitlao sam i
jedno i drugo u vodu. Marama je ležala u džepu
koporana, ispod belog mantila, i grejala mi srce.
Sutradan sam iz novina saznao da sam postao
ubica ne samo lorda Litlbija, nego i još devet ljudi. O
svojim osećanjima u tom trenutku neću govoriti.
-Ma nemoj - klimnu glavom komesar. - I bez toga je
isuviše osećajno. Kao da govori pred porotnicima.
Tobože, gospodo, prosudite sami da li sam mogao
drugačije da postupim? Vi biste na mom mestu uradili
isto. Fuj! - I nastavio je čitanje.
 Marama mi je iomušila razum. Čarobna ptica sa
prazninom umesto oka zadobila je čudnu vlast nada
mnom. Postupao sam nekako nesvesno, povinovao sam
se tihom glasu koji me je od tog časa vodio i upravljao
mnome.
- To on baca udicu na psihičku neuračunljivost - s
razumevanjem se podsmehnu Buldog. - Znamo mi za
takve stvarčice, čuli smo.

Dok smo plovili kroz Suec, marama je nestala iz mog

sekretera. Osetio sam da sam prepušten sudbini na
volju. Nije mi na pamet padalo da je marama ukradena.
Do tog vremena bio sam već do takvog stepena u vlasti
mističkog osećanjada mi se marama činila kao živo i
uzvišeno biće. Ono me je smatralo nedostojnim, i
napustilo me. Bio sam neutešan, a nisam digao ruku na
sebe jedino zbog nade da će se marama sažaliti na mene
i vratiti se. Bila mi je potrebna ogromna snaga da
sakrijem od vas, i kolega, svoje očajanje.
A zatim, uoči uplovljavanja u Aden, desilo se čudo!
Utrčao sam u kabinu madam Kleber kad sam čuo njen
uplašeni krik i odjednom video crnca koji se pojavio
bogzna otkud. Oko vrata mu je bila vezana moja nestala
marama. Sad mi je jasno da je divljak nekoliko dana pre
toga bio u mojoj kabini i jednostavno uzeo šareni komad
tkanine, ali u onom trenutku osetio sam sveti užas koji
se ni s čim ne može uporediti. Kao da se sami crni anñeo
Tame pojavio iz pakla da mi vraši mo]e blago!
U gušanju koje je usledilo ubio sam crnca i,
iskoristivši polunesvesno stanje madam Kleber,
neprimetno skinuo maramu s mrtvaca. Od tada sam je
sve vreme nosio na grudima, nismo se rastajali ni na
tren.
Ubistvo profesora Svitčajlda izvršio sam pošiuno
hladnokrvno, sa proračunatošću koja je i mene samog
iznenadila. Svoju natprirodnu dalekovidost i brzinu u
punosti pripisujem magičnom uticaju marame. S prvim
konfuznim Svitčajldovim rečima shvatio sam da je on
dokučio tajnu marame i stupio na trag radžinog sina -
moj šrag.
Profesor se morao ućutkati, i ja sam to i učinio.
Marama je bila zadovoljna - osetio sam to po tome kako
se zagrejala svilena tkanina milujući moje izmučeno
srce.
Ipak, uklanjanjem Svitčajlda samo sam malo dobio
na vremenu. Vi, komesare, opkolili ste me sa svih
strana. Do dolaska u Kalkutu vi, a posebno vaš
pronicljivi pomoćnik Fandorin...

Goš nešto nezadovoljno promrmlja i mrko pogleda

Rusa:
- Čestitam, mesje. Ubica vas je nagradio
komplimentom. Hvala barem za to što je vas proglasio
mojim pomoćnikom, a ne mene vašim.
Moglo se zamisliti s kakvim bi zadovoljstvom
Buldog precrtao te reči, da ih ne vide pariski šefovi. Ali
ne mogu se izbaciti reči iz pesme. Renata pogleda u
Rusa. Ovaj uvrnu krajičak brka i pokretom ruke zamoli
policajca da nastavi.

...pomoćnik Fandorin, sigurno bi isključili, jednog

za drugim, sve osumnjičene, i tada bih ostao samo ja.
Jedan jedini telegram u odsek za naturalizaciju
Ministarstva unutrašnjih poslova bio bi dovoljan da se
utvrdi koje prezime sada nosi sin radže Bagdasara. A i
iz registara Ekol Maritim vidi se da sam se upisao pod
jednim prezimenom a diplomirao pod drugim.
I tada sam shvatio da prazno oko rajske ptice nije
put ka blaženstvu na zemlji, nego put u večno Ništa.
Odlučio sam da odem u bezdan ali ne kao jadni
nesrećnik, već kao veliki radža. Moji plemeniti preci
nikada nisu umirali sami. Za njima su na pogrebni
oganj išle i njihove sluge, žene i naložnice. Nisam živeo
kao vlastelin, ali zato ću umreti kako priliči pravom
vladaru - tako sam odlučio. Povešću sa sobom, na
poslednje putovanje, ne robove i sluškinje, nego krem
evropskog društva. Pogrebne kočije će mi biti divovski
brod, čudo evropskog tehničkog progresa! Zamah i
veličina tog plana potpuno su me obuzeli. Pa to je još
grandioznije nego posedovanje nebrojenog blaga!
Ovde on laže oštro kaza Goš. — Nas je hteo da
potopi a za sebe je pripremio čamac.
Komesar je uzeo poslednji list, tačnije polovinu
lista.

Trik koji sam izveo s kapetanom Klifom bio je podao,

priznajem. Kao svoje delimično opravdanje mogu navesti
da nisam očekivao tako tužan ishod. Prema Klifu osećam
iskreno poštovanje. Nisam želeo samo da preuzmem
Levijatan u svoje ruke, nego i da sačuvam život divnom
starcu. Pa, pomučio bi se on neko vreme, brinuo se za
kćerku, a zatim bi se ispostavilo da je s njom sve u redu.
Avaj, zla kob me prati na svakom koraku. Zar sam
mogao da pretpostavim da će kapetana udariti kap?
Prokleta marama, ona je kriva za sve!
Onoga dana kada je Levijatan napustio bombajsku
luku, spalio sam šareni svileni trougao. Spalio sam sve
mostove.

-Kako spalio!- uzviknu Klarisa Stamp. - Znači,

marame više nema?
Renata se upilji u Buldoga. Ovaj ravnodušno
slegnu ramenima i reče:
- I hvala bogu što nema. Nek se blago nosi
doñavola, kažem vam, dame i gospodo. Bićemo zdraviji.
Pazite kakav se Seneka našao. Renata je
usredsreñeno protrljala bradu.
 Teško vam jeda poverujete u to? Šta da se radi, kao
dokaz svoje iskrenosti reći ću vam u čemu je tajna
marame. Sad nema potrebe da to skrivam.

Komesar prekinu čitanje i lukavo pogleda u Rusa.

-Koliko se sećam, mesje, vi ste se prošle noći hvalili
da ste odgonetnuli tu tajnu. Kažite i nama, a mi ćemo
da proverimo da li ste tako pronicljivi kao što se to
učinilo pokojniku.
Fandorin se ni najmanje ne zbuni.
- To je p-prilično jednostavno - reče on nemarno.
Kočoperi se, pomisli Renata, ali svejedno je lep. Da
li je moguće da se stvarno dosetio?
- Dakle, šta mi znamo o marami? Ona je t-
trouglasta, pri tome je jedna strana ravna, a druge dve
su malo krivudave. To je pod jedan. Na marami je
naslikana ptica koja umesto oka ima r-rupu. To je pod
dva. Vi se, naravno, sećate i opisa brahmapurskog
dvorca, zapravo njegovog gornjeg nivoa: planinski lanac
na horizontu, njegov odraz na freskama. To je pod t-tri.
- Da, sećamo se. I šta s tim? - upita Psihić.
- Kako šta, ser Redžinalde? - s glumljenim
iznenañenjem upita Rus.
- Pa, vi i ja smo v-videli Svitčajldov crtež! Tamo je
bilo sve što je potrebno za odgonetanje: trouglasta
marama, cik-cak linija, reč „palata“.
On izvuče iz džepa maramicu, presavi je po
dijagonali - napravio se trougao.
- Marama je ključ pomoću koga je obeleženo mesto
gde je skriveno blago. Oblik marame odgovara
konturama jedne od planina naslikanih na freskama.
Trebalo je samo prisloniti gornji ugao m-marame uz vrh
te planine. Evo ovako. - On stavi trougao na sto i proñe
prstom po ivicama. - I tada oko ptice kalvinke označava
t-tačku gde treba tražiti. Naravno, ne na nacrtanoj nego
na pravoj planini. Tamo je verovatno nekakva pećina ili
nešto slično. Komesare, jesam li u pravu ili grešim?
 Svi se okrenuše ka Gošu. Ovaj naduva obraze,
mrdnu gustim obrvama i postade sasvim nalik na
starog mrzovoljnog buldoga.
- Ne znam kako vam polazi za rukom - progunña
on. - Ja sam pročitao pismo još tamo, u ćeliji, i ni na
sekundu ga nisam ispuštao iz ruku... U redu, slušajte.

U dvorcu moga oca postoje četiri dvorane, u kojima

su izvoñene zvanične ceremonije: u Severnoj - zimske, u
Južnoj - letnje, u Istočnoj - prolećne i u Zapadnoj -
jesenje. Ako se sećate, o tome je pričao pokojni Svitčajld.
Tamo je, zaista, na zidovima naslikan planinski pejzaž,
koji se i vidi kroz velike prozore, od poda do plafona.
Prošlo je mnogo godina, ali dovoljno je samo da
zažmurim i ja pred sobom vidim taj pejzaž. Mnogo sam
putovao i mnogo toga sam video, ali ne postoji lepši
prizor na svetu! Otac je škrinjicu zakopao ispod velikog
mrkog kamena, na jednoj od tih planina. Koji od
planinskih vrhova je onaj pravi, može se saznati ako se
marama prisloni na sliku planina na freskama. Ona čija
se silueta idealno poklapa sa tkaninom - čuva blago.
Mesto gde treba tražiti kamen označeno je praznim okom
rajske ptice. Naravno, čak i čoveku koji zna u kom delu
treba da traži, biće potrebno mnogo sati, pa i dana da
otkrije kamen - zona traženja sigurno obuhvata stotine
metara. Ali pogreške ne može biti. U planinama je mnogo
mrkih oblutaka, ali na označenom delu padine postoji
samo jedan takav. „ Trun u oku je mrki kamen, jedan
jedini meñ’ sivim kamenovima “ - glasi zapis u Kuranu.
Koliko puta sam zamišljao kako ću na zavetnoj planini
razapeti šator i ne žureći, uz zamiranje srca, lutati po
označenoj padini u potrazi za tim „trunom“. Ali, sudbina
je odlučila drugačije.
Pa da, očigledno je smaragdima, safirima, rubinima
i dijamantima suñeno da leže tamo dok jednom neki
zemljotres ne otkotrlja oblutak u nizinu. Čak i ako se to
desi kroz sto hiljada godina, dragom kamenju se ništa
neće desiti - ono je večno.
A sa mnom je gotovo. Prokleta marama je oduzela
sve moje snage i čitav moj um. Život je izgubio smisao.
Smrvljen sam, pomračio mi se um.

- I tu je on potpuno u pravu - zaključi komesar,

odlažući u stranu polovinu lista. - To je sve, tu se pismo
prekida.
- Pa, Renije-san je postupio pravirno - reče
Japanac. - On je nedostojno živeo, ari je dostojno umro.
Zbog toga će mu mnogo toga biti oprosteno, a na
sredećem rodzenju on će dobiti novu sansu da ispravi
svoje grehe.
- Ne znam kako je sa sledećim roñenjem, - Buldog
pažljivo složi listove i skloni svoju crnu fasciklu - ali
moja istraga je, hvala bogu, završena. Odmoriću se
malo u Kalkuti, pa natrag - u Pariz. Predmet je
zatvoren.
Tu ruski diplomata priredi Renati iznenañenje.
- Ma kako z-zatvoren? - glasno upita on. - Ponovo
žurite, komesare. - I okrenu se ka Renati, uprvpš u nju
dve čelične cevi svojih ledenoplavih očiju. - A zar nam
madam Kleber ništa neće reći?
 Klarisa Stamp

Ovo pitanje iznenadi sve prisutne. Zapravo ne, ne

sve - Klarisa začuñeno shvati da se buduća mati nije ni
najmanje zbunila. Ona je, istina, jedva primetno
prebledela i na tren se ugrizla za punu donju usnu, ali
je odgovorila samouvereno, glasno i gotovo bez pauze:
- U pravu ste, mesje, imam nešto da kažem. Ali
nikako vama, već predstavniku zakona.
Bespomoćno je pogledala u komesara i molećivo
rekla:
- Bogom vas zaklinjem, gospodaru, htela bih da
vam svoje priznanje dam nasamo.
Izgleda da su dogañaji za Goša dobijali potpuno
neočekivani obrt. Detektiv je žmirnuo očima, podozrivo
pogledao Fandorina i, važno isturivši bradu, zabrundao:
- Dobro, idemo u moju kabinu, ako vam je toliko
stalo.
Klarisa je imala utisak da policajac nema pojma šta
se tačno sprema da prizna madam Kleber.
No dobro, komesara ne treba kriviti za to - Klarisa
ni sama nije stizala da prati buran tok dogañaja.
Jedva su se za Gošem i njegovom pratiljom
zatvorila vrata, a Klarisa upitno pogleda Fandorina koji
je, čini se, jedini tačno znao šta se dešava. Prvi put
tokom celog dana ona se osmelila da ga tako pogleda,
direktno, a ne sa strane i ne ispod spuštenih trepavica.
 Nikad dosad ona nije videla Erasta (da, da, u sebi
može i po imenu) tako obeshrabrenog. Čelo mu je bilo
namršteno, u očima se zgusnula briga, njegovi prsti su
nervozno dobovali po stolu. Da li je moguće da je čak i
taj samouvereni čovek, munjevitih reakcija, izgubio
kontrolu nad razvojem dogañaja? Prošle noći Klarisa ga
je već videla uznemirenog, ali to je bilo samo na tren.
Tada se on brzo pribrao.
Evo kako je to bilo.
Posle bombajske katastrofe ona je tri dana
presedela u svojoj kabini. Sobarici je kazala da se ne
oseća dobro, u kabini je i obedovala, a u šetnju je
izlazila tek pod plaštom noći, kao nekakva kradljivica.
Sa zdravljem je sve bilo u redu, ali kako da izañe
na oči svedocima svoje sramote, a naročito njemu?
Podlac Goš izložio ju je opštem podsmehu, ponizio i
osramotio. A najgore od svega je što ga čak ne možeš ni
optužiti za laž; sve je tačno, od prve do poslednje reči.
Da, odmah posle dobijanja nasledstva pojurila je u
Pariz, o kojem je toliko slušala, toliko čitala. Kao
leptirica na sveću. I oprljila je krila. Dovoljno je što ju je
ta sramna priča lišila poslednjih mrvica
samopoštovanja, tako da sad svi znaju: mis Stamp je
bludnica, lakoverna idiotkinja, žrtva profesionalnog
žigola, dostojna prezira!
Dva puta je dolazila misis Trufo da se raspita o
njenom zdravlju. Ma, razume se, htela je da se
naslañuje prizorom Klarisinog poniženja: licemerno je
uzdisala, žalila se na vrućinu, a bezbojne okice su joj
sijale likovanjem - kao da govori: E, draga moja, i koja
od nas je prava ledi?
Svratio je i Japanac, rekao je da je kod njih
uobičajeno da se „ide u posetu saosećanja“ ako je neko
bolestan. Ponudio je lekarske usluge. Gledao ju je
saosećajno.
 Konačno je na vrata pokucao i Fandorin. S njim je
Klarisa razgovarala odsečno i nije mu otvorila -
izgovorila se na migrenu.
Nije važno, govorila je sebi potišteno, jedući biftek,
potpuno sama. Pritrpeće se devet dana do Kalkute.
Zamislite samo: devet dana će da sedi zatvorena.
Obična sitnica prema onom zatočeništvu od gotovo
četvrt veka. Pa, ovde je svakako bolje nego u tetkinoj
kući. Sama je, u komfornoj kabini, sa dobrim knjigama.
A u Kalkuti će neopazice klisnuti na obalu i tada će već
uistinu otvoriti novu, čistu stranicu.
Ali posle dva dana, predveče, počele su da je
ophrvavaju misli sasvim druge prirode. O kako je bio u
pravu Bard kad je napisao:

Postoji li čar stečene slobode

Kad izgubiš sve do čega ti je stalo!

Zapravo i nije imala šta da izgubi. Kasno uveče (već

je prošla ponoć) Klarisa odlučno popravi frizuru, malo
napuderisa lice, obuče parisku haljinu boje slonove
kosti koja joj je veoma dobro stajala i izañe u hodnik.
Ljuljanje broda bacalo ju je od zida do zida.
Nastojeći da ni o čemu ne misli zaustavila se pored
vrata kabine broj 18; podignuta ruka je zamrla - ali
načas, samo na jedan čas, i Klarisa je pokucala.
Erast je otvorio gotovo odmah. Bio je u plavom
mañarskom kućnom mantilu s gajtanima, ispod širokog
izreza belela se spavaćica.
- Moram da razgovaram sa vama - odlučno reče
Klarisa, zaboravivpš čak i da se pozdravi.
- D-dobro veče, mis Stamp - brzo kaza on. - Nešto
se desilo?
I ne sačekavpš odgovor zamoli:
- Molim vas, sačekajte minut. P-presvući ću se.
Otvorio joj je sad obučen u redengot, s besprekorno
vezanom kravatom. Rukom ju je pozvao da sedne.
 Klarisa je sela i gledajući mu pravo u oči rekla
sledeće:
- Samo me ne prekidajte. Ako stanem, biće još
mnogo gore... Znam da sam mnogo starija od vas.
Koliko imate godina? Dvadeset pet? Manje? Nije važno.
Pa, ja i ne tražim da me uzmete za ženu. Ali vi mi se
dopadate. Zaljubljena sam u vas. Čitavo moje vaspitanje
bilo je usmereno na to da nikada i ni pod kakvim
okolnostima ne kažem muškarcu ove reči, ali meni je
sada svejedno. Ne želim više da gubim vreme. I tako
sam proćerdala najbolje godine života. Venem i ne
upoznavši cvetanje. Ako vam se i najmanje dopadam,
kažite mi. Ako ne - takoñe kažite. Posle onog stida koji
sam preživela, teško da mi može biti mnogo gore. I da
znate: moja pariska... avantura bila je košmar, ali ne
žalim. Bolje i košmar nego sanjiva omama u kojoj sam
provela ceo svoj život. Ta, odgovorite mi, ne ćutite!
Gospode, zar je ona mogla tako nešto da izgovori
naglas? Ima čime da se podiči.
U prvom trenutku Fandorin se zabezeknuo, čak je
neromantično zatreptao dugim trepavicama. Zatim je
počeo da govori, polako, zamuckujući više nego obično:
-Mis Stamp... K-klarisa... Vi se meni dopadate.
Veoma mi se d-dopadate. Oduševljen sam vama. I z-
zavidim vam.
- Zavidite? Ali na čemu? - prenerazila se ona.
- Na vašoj hrabrosti. Na t-tome što se ne p-plašite
da ćete biti odbijeni i da ćete ispasti s-smešni. 3-znate,
ja sam u suštini vrlo stidljiv i nesiguran čovek.
- Vi? - još više se iznenadila Klarisa.
- Da. Vrlo se p-plašim dveju stvari: da se nañem u
smešnom ili ružnom p-položaju i... da oslabim svoju
odbranu.
Ne, ona ga uopšte nije razumela.
- Kakvu odbranu?
- Vidite, rano sam saznao šta je t-to gubitak, i
veoma sam se uplapšo - verovatno za čitav život. Dok
sam sam, moja odbrana od sudbine je jaka, i ne b-bojim
se ničega i nikoga. Za čoveka moje prirode najbolje je da
bude sam.
-Već sam vam rekla, mister Fandorine, - strogo
odgovori Klarisa - da ja uošpte ne pretendujem na
mesto u vašem životu, pa čak ni na mesto u vašem
srcu. A tim pre neću pokušati da udarim na vašu
„odbranu“.
Zaćutala je zato što su sve reči već bile izgovorene.
I samo je falilo da se baš u tom trenutku začuje
lupa na vratima. Iz hodnika je dopirao uzbuñeni glas
Milford-Stouksa:
-Mister Fandorine, ser! Ne spavate? Otvorite! Brže!
Ovo je zavera!
- Ostanite ovde - prošaputao je Erast. - Brzo ću se
vratiti.
Izašao je u hodnik. Klarisa je čula prigušene
glasove ali nije mogla da razabere reči.
Nakon nekoliko minuta Fandorin se vratio. Izvukao
je iz fioke i gurnuo u džep nekakav mali ali težak
predmet, zbog nečeg je uzeo svoj elegantni štap i
zabrinuto rekao:
- Ostanite još malo, a onda se vratite u svoju
kabinu. Izgleda da se stvar bliži kraju.
Znači, ovaj kraj je on imao u vidu... Kasnije, već
pošto se vratila u svoju kabinu, Klarisa je čula kako po
hodniku tupću koraci, čuju se zabrinuti glasovi, ali njoj,
naravno, na pamet nije padalo da se nad jarbole gordog
Levijatana nadvila smrt.

- Šta će to da prizna madam Kleber? - nervozno

upita doktor Trufo. - Mesje Fandorine, objasnite nam
šta se dešava. Kakve veze ona ima s ovim?
Ali Fandorin je ćutao i sve se zabrinutije mrštio.
 Ljuljuškajući se pod ravnomernim udarima talasa
Levijatan je punom parom plovio na sever, sekući vodu
Palkovog moreuza, mutnu posle oluje. U daljini se
zelenela traka cejlonske obale. Jutro je bilo tmurno ali
zagušljivo. Kroz otvorene prozore s vetrovite strane
salon je povremeno zapljuskivao vreo, ustajao vazduh,
ali vazdušna struja nije nalazila izlaza i onemoćalo se
stišavala, jedva primetno pomerajući teške zavese.
- Čini mi se da sam n-napravio grešku -
promrmljao je Erast zakoračivpš ka vratima. - Sve
vreme kasnim korak, ili pola koraka za...
Kada se začuo prvi pucanj, Klarisa nije shvatila šta
je to - prasak, lomljava. Svašta može da treska na
brodu koji plovi po nemirnom moru. Ali prasnulo je još
jednom.
- Neko puca iz revolvera! - uzviknuo je ser
Redžinald. - Ali gde?
- U komesarevoj kabini! - brzo reče Fandorin i
jurnu ka vratima.
Svi potrčaše za njim.
Puklo je i treći put, a kad su bili na nekih dvadeset
koraka od Gošove kabine - i četvrti.
- Ostanite ovde! - viknuo je Erast ne osvrćući se, i
izvukao iz zadnjeg džepa mali revolver.
Ostali su usporili korak, sem Klarise - uošnte se
nije plašila, bila je Erastu za petama.
On gurnu vrata kabine i podiže ruku s revolverom
ispred sebe. Klarisa se pridignu na vrhove prstiju i
pogleda preko njegovog ramena.
Oborena stolica bila je prvo što je primetila. Zatim
je ugledala komesara Goša. Ležao je ničice s druge
strane poliranog stola koji je zauzimao centralni deo
sobe. Klarisa isteže vrat da bolje vidi onog što je ležao i
trže se: Gošovo lice bilo je stravično izobličeno, a na
sred čela su izbijali mehurići tamne krvi koja se U dva
mlaza slivala na pod.
 U suprotnom uglu, pribivši se uza zid, stajala je
Renata Kleber. Bila je samrtnički bleda, histerično je
jecala, zubi su joj cvokotali. U ruci joj je podrhtavao
veliki crni revolver čija se cev još uvek dimila.
- Jao, jao! - ridala je madam Kleber i prstom koji je
podrhtavao pokazivala mrtvo telo. - Ja... ubila sam ga!
- Shvatio sam - Fandorin suvo procedi kroza zube.
Ne spuštajući upereni revolver on brzo priñe
Švajcarkinji i veštim pokretom zgrabi oružje. Ona nije ni
pomišljala da pruži otpor.
-Doktore Trufo! - viknu Erast pomno prateći svaki
Renatin pokret. - Ovamo!
Dežmekasti doktor s bojažljivom radoznalošću
proviri u kabinu obavijenu barutnim dimom.
- Pregledajte telo - reče Fandorin.
Jadikujući u po glasa na italijanskom, Trufo se
spusti na kolena pokraj mrtvog Goša.
- Smrtno ranjavanje u glavu - izjavi on. - Trenutna
smrt. Ali to još nije sve... Prostrelna rana na desnom
laktu. I evo ovde, na levom zglobu šake. Ukupno tri
rane.
- Gledajte pažljivije. B-bila su četiri pucnja.
- To je sve. Očigledno je jedan metak promašio. Ili
ne, čekajte! Evo ga - u desnom kolenu!
-Sve ću reći, - promuca Renata tresući se od jecaja
- samo me izvedite iz ove strašne sobe!
Fandorin skloni mali revolver u džep, veliki položi
na sto.
- No dobro, idemo. Doktore, obavestite o ovome
dežurnog oficira, neka postavi stražara ispred vrata. I
priključite nam se. Mi smo jedini koji možemo da
vodimo istragu, nema ko drugi.
-Kakvo nesrećno putovanje! - uzdisao je Trufo sitno
koračajući niz hodnik. - Jadni Levijatan..

U Vindzoru su se rasporedili ovako: madam Kleber

je sela za sto, licem prema vratima, ostali, ne
dogovarajući se, sedoše nasuprot njoj. Samo je
Fandorin seo na stolicu pored ubice.
- Gospodo, ne gledajte me tako - plačno je rekla
madam Kleber. - Ubila sam ga, ali nisam kriva. Sve, sve
ću vam ispričati i vi ćete i sami videti... Ali, kunem vas
Bogom, dajte mi vode.
Bolećivi Japanac nasu joj limunadu - sto posle
doručka još nije bio raspremljen.
- Dakle, šta se desilo? - upita Klarisa.
- Translate everything she says - misis Trufo strogo
upozori muža, koji se vratio baš na vreme. - Everything
– word for word!!33
Doktor klimnu glavom brišući maramicom ćelu
oznojenu od brzog hoda.
- Ne plašite se, gospoño. Kažite celu istinu - obodrio
je Renatu ser Redžinald. - Ovaj gospodin nije
džentlmen, on ne ume da se ophodi s damama, ali ja
vam garantujem potpuno poštovanje.
Ove reči bile su propraćene pogledom u
Fandorinovom pravcu - pogledom punim takve plamteće
mržnje da se Klarisa sledi. Šta se to od juče moglo desiti
izmeñu Erasta i Milford-Stouksa? Otkud takvo
neprijateljstvo?
- Hvala, dragi Redžinalde - zajeca Renata.
Ona je dugo pila limunadu, šmrčući i cvileći. Zatim
je molećivim pogledom preletela preko svih koji su
sedeli preko puta i počela:
-Goš nije nikakav zaštitnik zakona! On je zločinac i
ludak! Ovde su svi skrenuli pameću zbog te odvratne
marame! Čak i komesar policije!
-Rekli ste da hoćete nešto da mu priznate -
neprijateljski je podseti Klarisa. - Šta?
- Da, ja sam prećutala jednu činjenicu... Od
suštinskog značaja. Ja bih sasvim sigurno sve priznala,
ali htela sam prvo da dokažem komesarovu krivicu.

33 Prevodite mi sve što ona kaže, svaku reč (engl.)

 -Komesarovu krivicu? Kakvu krivicu? - saosećajno
upita ser Redžinald.
Madam Kleber je prestala da plače i svečano
objavila:
-Renije nije izvršio samoubistvo. Njega je ubio
komesar Goš! - Videvši da su slušaoci potreseni ovim
saopštenjem brzo je nastavila. - To je očigledno!
Pokušajte da iz zaleta razbijete sebi glavu o ugao u
sobičku od šest kvadratnih metara! To je prosto
nemoguće! Da je Šarl odlučio da se ubije, on bi skinuo
kravatu, vezao je na ventilacionu rešetku i skočio sa
stolice. Ne, njega je ubio Goš! Udario ga je nečim teškim
po glavi, a zatim je inscenirao samoubistvo; već
mrtvom, udario mu je glavu o onaj ugao.
- Ali zašto je komesaru trebalo da ubija Renijea? -
skeptično je odmahnvala glavom Klarisa. Madam Kleber
je očigledno trabunjala gluposti.
-Pa, kažem vam da je šenuo pameću od
gramzivosti! Za sve je kriva marama! Da li se Goš
naljutio na Šarla što je spalio maramu, da li mu nije
poverovao - ne znam. Ali, Goš ga je ubio, to je jasno. I
kada sam to otvoreno, u oči, rekla komesaru, on nije ni
pomislio da se opravdava. Zgrabio je svoj pištolj, počeo
da maše njime, da mi preti. Rekao je da će me, ako ne
budem držala jezik za zubima, poslati za Renijeom... -
Renata ponovo poče da šmrče i - o čuda nad čudima! -
baron joj pruži svoju maramicu.
Kakva je to tajanstvena promena, pa on se uvek
držao na odstojanju od Renate?
- ...Dakle, spustio je pištolj na sto i počeo da me
trese za ramena. Tako me je bilo strah, tako sam se
uplašila! Ne sećam se kako sam ga odgurnula i zgrabila
oružje sa stola. To je bilo užasno! Bežala sam od njega
oko stola, on je jurio za mnom. Osvrtala sam se i
pritiskala okidač, ne sećam se koliko puta. Konačno, on
je pao... A zatim je ušao gospodin Fandorin.
 I Renata zajeca na sav glas. Milford-Stouks ju je
oprezno gladio po ramenu - kao da dodiruje zmiju-
zvečarku.
Tišinu naruši jak aplauz. Od iznenañenja Klarisa
se trgnu.
-Bravo! - Fandorin se podmešljivo osmehivao i
pljeskao dlanovima. - B-bravo, madam Kleber. Vi ste
velika glumica.
- Kako se usuñujete?! - ser Redžinald se zagrcnu od
negodovanja, ali ga Erast prekinu pokretom ruke.
- Sedite i slušajte. Ispričaću vam kako su se stvari
odvijale. - Fandorin je bio apsolutno miran i, reklo bi
se, uopšte nije sumnjao u to da je u pravu. - Madam
Kleber nije s-samo izvanredna glumica, ona je uopšte
jedna neobična i talentovana osoba - u svakom pogledu.
Sa zanosom, s maštom. Nažalost, njen glavni dar leži u
sferi kriminala. Vi ste saučesnica čitavog niza ubistava,
madam. Tačnije, ne saučesnica, nego inspirator, g-
glavni akter. Zapravo, Renije je bio vaš saučesnik.
- Evo - Renata se žalosno obrati ser Redžinaldu. - I
ovaj je skrenuo pameću. A bio je tako miran, tako
staložen.
- Najfascinantnija kod v-vas jeste neljudska brzina
reakcije - kao da se ništa nije desilo, nastavi Erast. - Vi
se nikada ne branite, vi udarate p-prvi, gospoño Sanfon.
Dozvoliće mi da vam se obratim vašim pravim imenom?
-Sanfon?! Mari Sanfon?! Zar je to ona?! - uzviknu
doktor Trufo.
Klarisa shvati da sedi otvorenih usta, a Milford-
Stouks brzo povuče ruku s Renatinog ramena. Sama
Renata gledala je Fandorina sa saosećanjem.
- Da, p-pred vama je meñunarodna avantu-ristkinja
Mari Sanfon, legendarna, genijalna i neumoljiva. Njen
stil su veliki poduhvati, domišljatost, d-drskost. I još -
odsustvo dokaza i svedoka. I, the last but not the
least,34 potpuna nebriga za ljudske živote. Priznanje
Šarla Renijea, kome ćemo se još vratiti, sadrži p-
podjednako istinu i laž. Ne znam, uvažena gospoño,
kada ste se i pod kojim okolnostima upoznali s tim
čovekom, ali dve stvari su van sumnje. Renije vas je
iskreno voleo i pokušavao je da otkloni sumnju sa vas
do poslednjeg trenutka svog života. I drugo: upravo vi
ste podstakli sina Smaragdnog Radže da se pozabavi
traganjem za nasledstvom - u suprotnom, zar bi on
čekao t-toliko godina. Upoznali ste se s lordom
Litlbijem, dobili sve neophodne informacije i razradili p-
plan. Očigledno, u početku ste mislili da ćete maramu
izmamiti lukavstvom, p-pribegli ste i zavoñenju; ta, lord
nije ni slutio koliko je značajan taj komad tkanine.
Meñutim, uskoro ste se uverili da je zadatak nemoguće
izvršiti: Litlbi je bio prosto lud za svojom kolekcijom i
nipošto ne bi pristao da se rastane ni od jednog jedinog
eksponata. Kraña marame se takoñe činila nemogućom:
pored vitrine su stalno dežurali naoružani čuvari. I vi
ste odlučili da igrate na s-sigurno: s minimalnim
rizikom i, kako vi to volite, ne ostavljajući tragove.
Recite, da li ste znali da lord te kobne večeri nikuda
neće krenuti, da je ostao kod kuće? Ubeñen sam da ste
znali. Bilo vam je potrebno da potčinite Renijea
prolivenom k-krvlju. Konačno, sluge nije ubio on, nego
vi.
- Nemoguće! - doktor Trufo podiže dlan. - Da žena
bez medicinskog obrazovanja i velikog iskustva da devet
injekcija za tri minuta? To je isključeno.
-Prvo, bilo je moguće unapred p-pripremiti devet
napunjenih špriceva. A drugo... - Erast otmenim gestom
uze iz vaze jabuku i odseče komadić - gospodin Renije
nije imao iskustva sa špricevima, ali Mari Sanfon jeste.
Ne zaboravite da je ona vaspitavana u vincentinskom
samostanu, kod milosrdnih sestara. Poznato je da taj

34 Poslednje, ali ne i najmanje važno (engl.)

red smatra svojim zadatkom pružanje medicinske
pomoći siromašnima, pa se vincentinke od detinjstva
pripremaju za službu u bolnicama, kolonijama za
gubavce i staračkim domovima. Sve te monahinje su
visokokvalifikovane milosrdne sestre, a mlada Mari, ako
se sećate, bila je jedna od najboljih.
-Zaista, zaboravio sam. U pravu ste! - doktor
pokajnički sagnu glavu. - Nastavite. Više vas neću
prekidati.
- Dakle, Pariz, Ri de Grenel, veče 15. marta. U vilu
lorda Litlbija dolaze d-dvoje: mlad crnpurasti lekar i
milosrdna sestra u sivoj monaškoj kapuljači, navučenoj
do samih očiju. Lekar podnosi p-papir sa pečatom
gradske vlade, traži da se odmah sakupe u jednoj
prostoriji svi koji su se zatekli u kući. Verovatno kaže
da je već kasno i da imaju još mnogo posla. Injekcije
daje monahinja - vešto, brzo, bez bola. Kasnije, patolog-
anatom neće na mestima uboda okriti nijedan
hematom. Mari Sanfon nije zaboravila časove iz svoje
bogougodne mladosti. Dalje je jasno, zato se neću
upuštati u d-detalje: sluge padaju u san, zločinci se
penju na sprat, sledi kratak Renijeov okršaj s
domaćinom. Ubice nisu primetile da je u lordovoj ruci
ostala zlatna značka Levijatana. Kasnije ste, gospoño,
morali da date saučesniku svoj amblem - vama je bilo
lakše nego prvom pomoćniku kapetana da otklonite
sumnju sa sebe. I još ste, p-pretpostavljam, više
verovali sebi nego njemu.
Klarisa, koja je do tog trenutka očarano gledala
Erasta, načas je pogledala Renatu. Ova je slušala
pažljivo, na licu joj se zaledio izraz začuñene
uvreñenosti. Ako je ono i bila Mari Sanfon, zasad se
ničim nije odala.
- Počeo sam da sumnjam u vas dvoje onog d-dana
kad vas je, tobože, napao siroti Afrikanac - narator se
poverljivo obrati Renati i odgrize komad jabuke belim,
jednakim zubima. - Tu je, naravno, kriv Renije -
uhvatila ga je panika, pao je u vatru. Vi biste smislili
nešto lukavije. Ja rekonstruišem lanac d-dogañaja, a vi
me ispravite ako grešim u detaljima. U redu?
Renata skrušeno klimnu glavom i podupre rukom
okrugli obraz.
- Renije vas je ispratio do kabine, trebalo je da o
koječemu porazgovarate; pa i u priznanju vašeg
saučesnika je rečeno da je kratko vreme pre toga
marama iščezla na t-tajanstven način. Ušli ste u svoju
kabinu, videli ogromnog crnca koji je preturao po vašim
stvarima i u prvom trenutku ste se, mora biti, uplašili -
ako je vama uopšte poznato osećanje straha. Ali sledeće
sekunde vaše srce je zatreperilo od radosti: na vratu
divljaka ste ugledali maramu za kojom ste toliko žudeli.
Sve se razjasnilo: preturajući po Renijeovoj kabini
odbegli rob se polakomio na šarenu tkaninu i rešio da
njime ukrasi svoj snažni vrat. Na vaš krik utrčao je
Renije, takoñe video maramu i, ne savladavši se,
istrgnuo bodež... Morali ste da smislite priču sa
misterioznim napadom, da legnete na pod i navalite na
sebe t-teško, još vrelo telo ubijenog. Mora da nije bilo
baš prijatno, zar ne?
- Dozvolite, to su najobičnije pretpostavke! -
vatreno se suprotstavio Redžinald. - Naravno da je
crnac napao madam Kleber, to je očigledno! Opet
fantazirate, mesje ruski diplomato!
- Ni najmanje - kratko odgovori Erast gledajući
barona, teško je reći da li tužno ili sažaljivo. - Pa, g-
govorio sam vam da sam imao prilike da vidim robove
narodnosti Ndanga i ranije, u turskom ropstvu. Znate li
zašto njih na Istoku tako visoko cene? Zato što se, bez
obzira na svoju v-veliku snagu i izdržljivost, odlikuju
blagom, dobroćudnom naravi i apsolutno nisu skloni
agresiji. To je pleme zemljoradnika, a ne lovaca, ono
nikada ni s kim nije ratovalo. Ndanga nikako nije
mogao da nasrne na madam Kleber, čak ni iz straha.
Evo, i mesje Aono se iznenadio k-kako na vašem
nežnom vratu nisu ostale modrice od prstiju divljaka.
Zar to nije čudno?
Renata je zamišljeno sagla glavu kao da je i sama
bila iznenañena tom činjenicom.
- Setimo se sada ubistva profesora Svitčajlda. Čim
je postalo jasno da je indolog blizu odgonetke, vi ste ga,
uvažena gospoño, zamolili da ne žuri, da priča detaljno i
od samog početka, a za to vreme ste poslali svog
saučesnika tobože po šal, a zapravo - da pripremi
ubistvo. Vaš par vas je shvatio bez reči.
- Nije istina! - zvonko uzviknu Renata. - Gospodo,
svi ste mi svedoci! Renije se sam ponudio! Sećate se?
Pa, mesje Milford-Stoukse, govorim istinu! Prvo sam vas
zamolila, sećate li se?
- Tačno - potvrdi ser Redžinald. - Tako je bilo.
- T-trik za glupake - odmahnu nožićem za voće
Fandorin. - Vi ste, uvažena gospoño, odlično znali da
vas baron ne podnosi i da nikada ne ispunjava vaše
hirove. Operaciju ste, kao i uvek, izveli vešto, ali ovoga
puta, avaj, nedovoljno čisto. Nije vam uspelo da krivicu
svalite na mesje Aonoa, mada ste bili vrlo b-blizu cilja. -
Tu Erast skromno spusti pogled, dajući slušaocima
mogućnost da se prisete ko je zapravo oborio niz dokaza
protiv Japanca.
Nije mu strana sujeta, pomislila je Klarisa; ali, ova
crta joj se učini iznenañujuće milom i, ma kako to bilo
čudno, samo je povećala mladićevu privlačnost. Da
razreši paradoks, pomogla joj je, kao i obično, poezija:

I mane zemne bića vam draga

Divljenjem krasi ljubavna snaga.

Ah, mister diplomato, malo vi poznajete

Engleskinje. Sve mi se čini da ćete u Kalkuti morati da
napravite malo dužu pauzu.
 Fandorin je napravio pauzu i ne sluteći da je on
„milo biće“ i da će na mesto službovanja stići kasnije
nego što je planirao. Nastavio je:
- Sada je vaš položaj postao zaista nezavidan.
Renije je to p-prilično rečito izložio u svom pismu. I
tada vi donosite strašnu, ali na svoj način genijalnu
odluku: da potopite brod zajedno sa sitničavim
policijskim komesarom, svedocima, i još hiljadu ljudi
pride. Šta je za vas ž-život hiljade ljudi ako vam oni
smetaju da postanete najbogatija žena na kugli
zemaljskoj? Još je gore što su oni pretnja vašem životu i
slobodi.
Klarisa pogleda Renatu sa sujevernim užasom. Zar
je moguće da je ta mlada osoba, malo ostrvljena ali
uglavnom sasvim prosečna, sposobna za takav
čudovišan zločin? Nije moguće! Ali nemoguće je ne
verovati Erastu. On je tako ubedljiv i tako lep!
Niz Renatin obraz klizila je ogromna suza, veličine
zrna pasulja.
U očima joj se nastanila nema molba: Zašto me
tako mučite? Zar sam vam ja nešto uradila? Ruka
mučenice spusti se na stomak, lice se zgrči od patnje.
- Samo nemojte da padate u nesvest - hladnokrvno
joj posavetova Fandorin. - Najbolje sredstvo da nekog p-
povratite svesti jeste masaža šamarima po licu. I ne
pretvarajte se da ste slabi i bespomoćni. Doktor Trufo i
doktor Aono smatraju da ste snažniji od b-bika. Sedite,
ser Redžinalde! - Erastov glas dobi čelični ton. - Imaćete
vremena da se zauzmete za svoju prekrasnu damu.
Kasnije, kad ja zavrnšm... Uostalom, dame i gospodo,
upravo ser Redžinaldu svi mi treba da zahvalimo za
spas naših života. Da nije bilo njegove... neobične
navike da svaka tri sata odreñuje koordinate broda,
današnji doručak ne bio poslužen ovde, nego na d-dnu
mora. Pri čemu bismo bili posluženi mi.
- „Gde je Polonije? - kratko se nasmejao baron. - Na
večeri, ali na takvoj gde ne večera on, nego večeraju
njega.“
Klarisa se naježila. Jak talas udari o brod, na stolu
zadrhta posuñe, a ogromni Big-Ben se ponovo zatetura.
- Ljudi su za v-vas statisti, uvažena gospoño, a
statiste vi nikad niste žalili. Naročito ako je u pitanju
pedeset miliona funti. Teško je odoleti. Siroti Goš je, na
primer, pokleknuo. Kako je nevešto izvršio ubistvo naš
majstor istrage! Vi ste, n-naravno, u pravu: nesrećni
Renije nije izvršio samoubistvo. Ja bih to i sam shvatio,
ali vaša ofanzivna taktika me je na neko vreme izbacila
iz sedla. Šta znači jedno „oproštajno p-pismo“! Ton očito
nije predsmrtni - Renije se još nada da će dobiti na
vremenu, da će ga proglasiti ludim. Najviše se on uzda
u vas, gospoño Sanfon, navikao je da vam neograničeno
veruje. Goš je mirno odsekao treću stranicu na mestu
koje po njegovom mišljenju najviše odgovara za kraj.
Kakva trapavost! Naš komesar je sasvim skrenuo
pameću zbog b-brahmapurskog blaga. Pa kako i ne bi -
to je njegova penzija za trista hiljada godina! - Fandorin
se tužno osmehnu. - Sećate li se s kakvom je zavišću
Goš pričao o baštovanu koji je vrlo povoljno prodao
bankaru svoju besprekorno čistu reputaciju?
- Ali zasto je biro potrebno ubijati gospodina
Renijea? - upita Japanac. - Pa, marama je izgorera.
-Renije je veoma želeo da komesar u to poveruje i,
radi veće ubedljivosti, čak je odao tajnu marame. Ali
Goš nije poverovao. - Fandorin napravi pauzu i tiho
dodade. - I bio je u pravu.
U salonu zavlada mrtva tišina. Klarisa samo što je
uzdahnula, i zaboravila je da izdahne. Nije odmah ni
shvatila otkud joj takva težina u grudima; onda je,
došavši sebi - ispustila vazduh.
- Znači, marama je sačuvana? - oprezno, kao da se
boji da ne uplaši retku pticu, upitao je doktor. - Pa gde
je?
- Taj komad t-tanke svile je tokom jutra promenio
tri vlasnika. Prvo je bio kod uhašpenog Renijea.
Komesar nije poverovao pismu, pretresao je
zarobljenika i našao m-maramu kod njega. Upravo tada,
ošamućen od bogatstva koje mu je padalo u ruke, on je
i izvrpšo ubistvo. Nije odoleo iskušenju. Kako se sve
divno složilo: u pismu je rečeno da je marama spaljena,
ubica je sve priznao, parobrod plovi u Kalkutu, a odatle
je Brahmapur nadohvat ruke! I Goš je rizikovao sve.
Udario je zatvorenika, koji ništa nije slutio, nečim
teškim po glavi, na brzu ruku je inscenirao samoubistvo
i pošao ovamo, u salon, da čeka kada će stražar otkriti
leš. Ali zatim je u igru ušla gospoña Sanfon i nadigrala
nas je obojicu: i policajca, i mene. Vi ste fascinantna
žena, uvažena gospoño! - obrati se Erast Renati. -
Očekivao sam da ćete početi da se opravdavate i da ćete
sve svaliti na svog saučesnika, sreća te je mrtav. No,
bilo bi to t-tako jednostavno! Ne, vi ste postupili
drugačije. Iz komesarovog ponašanja ste shvatili da je
marama kod njega, i niste razmišljali o odbrani, o ne!
Želeli ste da povratite ključ do blaga, i vratili ste ga!
-Zašto ja moram da slušam sve ove budalaštine?! -
sa suzama u glasu uzviknu Renata. - Vi ste, mesje,
niko! Vi ste prosto stranac. Zahtevam da se mojim
slučajem pozabavi neko od starijih brodskih oficira!
Odjednom se maleni doktor isprsi, začešlja pramen
kose na maslinastoj ćeli i značajno reče:
- Najstariji oficir broda je ovde, madam. Smatrajte
da je ovo ispitivanje odobreno od strane komande
broda. Nastavite, mesje Fandorine. Rekli ste da je ova
žena uspela da uzme maramu od komesara?
- Ubeñen sam u to. Ne znam kako je uspela da se
dokopa Gošovog revolvera. Mora biti da se jadničak
uošnte nije plašio. Bilo kako bilo, ona je nanišanila u
komesara i zatražila da joj on odmah vrati m-maramu.
Kada se starac uzjogunio, pucala mu je prvo u jednu
ruku, pa u drugu, zatim u koleno. Ona ga je mučila!
Gde ste tako dobro naučili da gañate, madam? Četiri
metka i svaki tačno u cilj. Izvinite, ali t-teško je
poverovati da je Goš trčao za vama oko stola sa
ranjenom nogom i s obogaljenim rukama. Posle trećeg
pucnja, ne izdržavši bol, on vam je dao maramu, i vi ste
tada dokrajčili nesrećnika, pogodivši ga metkom pravo
u čelo.
- Oh my God!35 - bio je komentar misis Trufo.
Klarisu je sad više zanimalo nešto drugo:
- Znači, marama je kod nje?
- Da - klimnuo je glavom Erast.
- Gluposti! Koještarije! Svi vi ste ludi! - histerično
se zakikotala Renata (ili Mari Sanfon?). - O, Gospode,
kakva besmislica.
- To je rako proveriti - rekao je Japanac. -
Gospodzu Kreber treba pretresti. Ako je marama kod
nje, sve je istina. Ako marame kod nje nema, onda je
gospodin Fandorin pogresio. U takvim srucajevima kod
nas u Japanu rasecaju stomak.
- Nikad se, u mom prisustvu, muška ruka neće
usuditi da pretresa damu! - izjavi ser Redžinald i
preteće ustade.
- A ženska? - upita Klarisa. - Ovu osobu ćemo
pretresti madam Trufo i ja.
- Oh yes, it would take no time at all36 - rado je
pristala doktorova supruga.
- Radite sa mnom šta hoćete - Renata poput žrtve
sklopi ruke. - Ali posle će vas biti sramota...
Muškarci izañoše iz salona, a misis Trufo s
neverovatnom spretnošću ispipa osumnjičenu. Zatim se
osvrnu prema Klarisi i odmahnu glavom.
Klarisa se uplaši za jadnog Erasta. Da li je moguće
da je pogrešio?
- Marama je veoma tanka - reče ona. - Dajte da ja
potražim.

35 O moj Bože
36 O da, biće nam potrebno sasvim malo vremena (engl.).
 Opipavanje tela druge žene bilo je vrlo čudno i
izazivalo je stid, ali Klarisa se ugrize za usnu i pažljivo
pregleda svaki šav, svaki nabor, svaki volan na donjem
rublju. Marame nije bilo.
-Moraćete da se skinete - odlučno izjavi ona. Ovo je
bilo užasno, ali još užasnije je bilo zamisliti da marama
ne bude nañena. Kakav udarac za Erasta! On to neće
podneti!
Renata pokorno podiže ruke da bi lakše skinule
haljinu s nje, i bojažljivo reče:
- U ime svega što vam je sveto, madmazel Stamp,
nemojte povrediti moje dete.
Stisnuvši zube Klarisa poče da raskopčava haljinu.
Kod trećeg dugmeta neko pokuca na vrata i začu se
veseli Erastov glas:
- Madam, završite pretres! Možemo li da uñemo?
- Da, da, uñite! - viknu Klarisa brzo zakopčavajući
dugmad.
Muškarci su se ponašali zagonetno. Oni ćutke
stadoše kraj stola pa Erast, pokretom mañioničara,
izvuče na stolnjak trouglasti komad tkanine, koji se
prelivao duginim bojama.
- Marama! - uzviknu Renata.
-Gde ste je našli? - upita Klarisa, osećajući da se
konačno sve zamrsilo.
- Dok ste vi pretresali g-gospoñu Sanfon, mi takoñe
nismo gubili vreme - zadovoljno objasni Fandorin. - Palo
mi je na p-pamet da je tako dalekovida osoba mogla da
dokaz sakrije u komesarovoj kabini. Imala je svega
nekoliko sekundi na raspolaganju i nije mogla da gurne
m-maramu negde duboko. I zaista, brzo smo je našli.
Zgužvala ju je i gurnula pod tepih. Evo, možete da
uživate u znamenitoj ptici kalavinki.
Klarisa priñe stolu i zajedno sa ostalima začarano
gledaše komadić tkanine koji je uništio tolike ljudske
živote.
 Marama je oblikom podsećala na jednakokraki
trougao. Naoko, svaka od strana teško da je bila duža
od 20 palaca. Crtež je iznenañivao svojim varvarskim
šarenilom: na pozadini od raznobojnog drveća i plodova,
raširila je krila oštrogruda polužena-poluptica, nalik na
antičke sirene. Njeno lice bilo je okrenuto iz profila,
duge izvijene trepavice uokvirivale su malenu rupicu
oka, pažljivo opšivenu najtanjom zlatnom niti. Klarisa
pomisli kako ništa lepše u životu nije videla.
- Da, to je nesumnjivo baš ta marama - reče ser
Redžinald. - Ali, da li vaše otkriće dokazuje krivicu
madam Kleber?
-A putna torba? - blago upita Fandorin. - Sećate li
se putne torbe k-koju smo vi i ja juče otkrili u
kapetanskom čamcu? Pored ostalih stvari, video sam
tamo ogrtač koji smo svi više puta videli prebačen preko
ramena madam Kleber. Torba je priključena ostalim
materijalnim dokazima. Sigurno će se u njoj naći i
druge stvari koje pripadaju našoj v-vrloj poznanici.
-Šta vi kažete na to, uvažena gospoño? - obrati se
doktor Renati.
- Istinu - odgovori ona, i istog trena lice joj se
preobrazi do neprepoznatljivosti.
 Redžinald Milford-Stouks

...i na njenom licu došlo je do promene koja me je

prenerazila. Nezaštićena slaba ovčica, smrvljena
udarcem sudbine, kao da se pokretom čarobnog štapića
pretvorila u vučicu. Ramena su se ispravila, brada se
podigla, oči su zasijale opasnom vatrom, a nozdrve su
zadrhtale, kao da je pred nas stala zver-grabljivica - ne,
ne vučica, pre iz roda mačaka, pantera ili lavica, koja je
osetila miris sveže krvi. Nesvesno sam odskočio u
stranu. O, moja zaštita joj više nije bila potrebna!
Preobražena misis Kleber bacila je na Fandorina
pogled pun tako vatrene mržnje da se čak i taj
neprobojni gospodin trgao.
Potpuno razumem osećanja ove čudne žene. I sam
sam potpuno promenio svoj odnos prema podlom Rusu.
To je strašan čovek, zloban bezumnik, s nakaznom,
izopačenom maštom. Kako sam mogao da se odnosim
prema njemu s poverenjem i poštovanjem?
Neverovatno!
Jednostavno ne znam kako Vama o tome da pišem,
draga Emili. Pero mi podrhtava u ruci od negodovanja...
U početku sam to hteo da sakrijem od Vas, ali ipak ću
Vam napisati, jer bi Vam bilo teško da shvatite zbog
čega je moj odnos prema Fandorinu pretrpeo takvu
metamorfozu.
Prošle noći, nakon svih briga i uzbuñenja koje sam
Vam gore opisao, Fandorin i ja smo imali čudan
razgovor, koji me je razbesneo i bacio u tužnu
nedoumicu. Rus mi je prišao, zahvalio mi se na
spasavanju broda i s lažnim razumevanjem, mucajući
kod svake reči, počeo da govori nezamislive,
monstruozne gluposti. Rekao je bukvalno sledeće,
zapamtio sam od reči do reči: „Znam za vašu nesreću,
ser Redžinalde. Komesar Goš mi je još davno ispričao o
tome. To me se, naravno, ne tiče i dugo sam razmišljao
da li da pričam s vama o tome, ali pošto vidim kako
patite, ne mogu da ostanem ravnodušan. Usudio sam se
da vam se obratim samo zato što sam i sam doživeo
takvu nesreću.
I meni je, kao i vama, pretilo pomračenje uma.
Sačuvao sam razum, i čak sam ga izoštrio, ali platio
sam za to velikim delom srca. Verujte mi, u vašoj
situaciji nema drugog puta. Ne bežite od istine, ma
kako strašna ona bila, ne krijte se iza iluzije. I, što je
najvažnije, ne kažnjavajte sebe. Niste vi krivi za to što
su konji jurnuli, što je vaša noseća supruga ispala iz
kola i ostala na mestu mrtva. To je iskušenje, težak
ispit koji vam je postavila sudbina. Ne znam zašto i
kome je potrebno da čoveka podvrgava ovako surovoj
proveri, ali znam jedno: neophodno je izdržati
iskušenje. U suprotnom, to je kraj, propast duše.“
Ja čak nisam odmah ni shvatio na šta misli taj
podlac. Tek kasnije sam shvatio! On je uobrazio da ste
Vi, draga, jedina Emili, poginuli! Da ste Vi, u drugom
stanju, ispali iz kola i poginuli! Da nisam bio tako
zbunjen, grohotom bih se nasmejao pošašavelom
diplomati u lice! Da priča takve stvari, i to baš sada
kada me s nestrpljenjem iščekujete pod azurnim nebom
rajskih ostrva! Sa svakim časom bliže sam Vam, nežna
moja Emili. Sada me više niko i ništa neće zaustaviti.
Samo, čudna stvar, nikako ne mogu da se setim
zašto ste se i kako vi našli na Tahitiju, pa još sama, bez
mene? Mora da su postojali nekakvi važni razlozi za to.
Ne mari. Mi ćemo se sresti i Vi ćete mi, mila moja
prijateljice, sve objasniti.
Svejedno, vraćam se svojoj priči.
Isprsivši se (odjednom njen rast više nije bio tako
mali - neverovatno kako mnogo zavisi od držanja i
položaja glave) misis Kleber je rekla sledeće, obraćajući
se prvenstveno Fandorinu:
„Sve što ste vi ovde natrtljali, potpune su
budalaštine. Nijednog argumenta, nijednog neoborivog
dokaza. Sve same pretpostavke i nezasnovana
domišljanja. Jeste, moje pravo ime je Mari Sanfon, ali
nijedan sud sveta ne bi mogao da me okrivi za bilo šta.
Da, mene su često klevetali, protiv mene su
mnogobrojni neprijatelji pleli intrige, više puta se na
mene okomila sudbina, ali ja imam jake nerve, nije lako
slomiti Mari Sanfon. Kriva sam jedino za to što sam se
do ludila zaljubila u zločinca i bezumnika. Tajno smo se
venčali, ja nosim pod srcem njegovo dete. Upravo on,
Šarl, insistirao je da naš brak ostane tajna. Ako je moj
postupak zločin, pa dobro, spremna sam da stanem
pred porotu, ali možete biti sigurni, mesje samouki
detektive da će vešt advokat rasterati sve vaše himere
kao dim. Šta zapravo možete da mi prebacite? To što
sam u mladosti živela u manastiru sivih sestara i
olakšavala muke patnicima? Da, davala sam ponekad i
injekcije, pa šta? Zbog duševnih patnji usled
konspiracije na koju sam bila primorana, zbog teške
trudnoće navikla sam se na morfijum, ali sad sam našla
snage da se izbavim te pogubne navike. Moj tajni, ali
imajte u vidu, potpuno zakoniti muž insistirao je da
krenem na put pod izmišljenim prezimenom. Tako se
pojavio mitski švajcarski bankar Kleber. Mene je jako
mučila ta obmana, ali kako sam mogla da odbijem
voljenog? Nisam ni slutila da postoji njegov drugi život,
njegova pogubna strast i, konačno, njegovi suludi
planovi!
Šarl je rekao da mu kao prvom pomoćniku
kapetana ne bi pristajalo da suprugu vodi sa sobom na
plovidbu, ali da on ne može podneti razdvajanje od
mene, da brine za zdravlje našeg dragog deteta, i da je
zato bolje da na putovanje krenem pod izmišljenim
prezimenom. Šta je u tome zločinačko, pitam ja vas?
Videla sam da sa Šarlom nešto nije u redu, da
njime vladaju nekakve meni nepoznate strasti, ali,
naravno, ni u najgorem snu nisam slutila da je on
izvršio taj strašni zločin u Ri de Grenel! Pojma nisam
imala da je on sin indijskog radže. Za mene je šok da je
moje buduće dete jednu četvrtinu Indijac. Jadni
mališan, sin bezumnika. Ne sumnjam da je Šarl
poslednjih dana bio prosto neuračunljiv. Zar je mogao
psihički normalan čovek da pokuša da potopi brod? To
je postupak očito bolesnog čoveka. Naravno da nisam
znala za taj bezumni plan!“
Tu ju je Fandorin prekinuo i s gnusnim
podsmehom upitao: „A vaš ogrtač, pažljivo spakovan u
putnu torbu?“
Misis Kleber, ne, mis Sanfon - to jest madam
Renije... Ili madam Bagdasar? Ne znam kako da je
pravilno zovem. Dobro, neka ostane misis Kleber, tako
smo navikli. Dakle, ona je inkvizitoru odgovorila veoma
dostojanstveno: „Očigledno je moj muž sve pripremio za
bekstvo i nameravao je da me probudi u poslednjem
trenutku.“
Fandorin se nije predavao. „Ali, vi niste spavali -
rekao je on s oholim izrazom na licu. - Prolazili smo
hodnikom i videli smo vas. Bili ste potpuno odeveni i
čak sa šalom preko ramena.“
„Da, od neshvatljive uzbune nisam mogla da
spavam - odgovorila je misis Kleber. - Očigledno je srce
osetilo da nešto nije u redu... Čudna drhtavica nije mi
davala da se zagrejem i zato sam ogrnula šal. Je li to
zločin?“
Bilo mi je drago da vidim kako se dobrovoljni javni
tužilac povukao. A okrivljena je sa mirnom
samouverenošću nastavila: „To da sam ja tobože mučila
drugog bezumnika, mesje Goša, to je tek potpuno
neverodostojno. Rekla sam vam istinu. Stari tikvan je
šenuo od gramzivosti i pretio mi je smrću. Ni sama ne
znam kako mi je pošlo za rukom da sva četiri pucnja
pogode cilj. To je čista slučajnost. Mora biti da je samo
Proviñenje upravljalo mojom rukom. Ne, uvaženi
gospodine, neće vam uspeti.“
Od Fandorinovog samozadovoljstva nije ostalo ni
traga. „Dozvolite, - uzrujao se on - ali mi smo našli
maramu! Ta, vi ste je sakrili pod tepih!“
„Još jedna neosnovana tvrdnja - resko odgovori
misis Kleber. - Maramu je, naravno, sakrio Goš, pošto
ju je ukrao od mog sirotog muža. I, bez obzira na sve
vaše odvratne insinuacije, zahvalna sam vam, uvaženi
gospodine, što ste mi vratili moje vlasništvo.“
S tim rečima ona mirno ustade, priñe stolu i uze
maramu!
„Ja sam zakonita supruga zakonitog naslednika
Smaragdnog Radže - objavi ova neobična žena. - Imam
venčani list. U mojoj utrobi je Bagdasarov unuk. Da,
moj pokojni muž je izvršio niz teških zločina, ali kakve
to ima veze sa mnom i s našim nasledstvom?“
Tu je skočila mis Stamp i pokušala da otme
maramu od misis Kleber.
„Imovinu i nekretnine brahmapurskog radže
konfiskuje britanska vlada! - krajnje odlučno izjavi moja
zemljakinja, i ne priznati da je u pravu potpuno je
nemoguće. - To znači da blago pripada njenom
veličanstvu kraljici Viktoriji!"
„Trenutak samo - skoči i naš dobri doktor Trufo. -
Mada sam Italijan po roñenju, državljanin sam
Francuske i ovde zastupam njene interese! Radžino
blago je lična svojina porodice, i nije pripadalo
brahmapurskoj kneževini, njegova konfiskacija je
nezakonita! Šarl Renije je postao francuski državljanin
sopstvenom voljom. On je napravio najgori zločin na
teritoriji svoje zemlje. Ovakva zlodela, uz to načinjena iz
koristoljublja, po zakonima Francuske republike
kažnjavaju se eksproprijacijom lične imovine zločinca u
korist države. Dajte mi maramu, madam! Ona pripada
Francuskoj!“ I on takoñe veoma borbeno zgrabi kraj
marame.
Bila je to pat-situacija, i podmukli Fandorin ju je
iskoristio. S vizantijskom lukavošću, svojstvenom
njegovoj naciji, glasno je rekao: „To je ozbiljno pitanje,
koje zahteva razmatranje. Dozvolite mi da kao
predstavnik neutralne države privremeno zaplenim
maramu, kako je vi ne biste iskidali na komade. Staviću
je evo ovde, neka bude na odreñenom odstojanju od
strana u konfliktu.“
S tim rečima uze maramu i odnese je na bočni
stočić koje se nalazi na strani zaklonjenoj od vetra i gde
su prozori bili zatvoreni. Kasnije ćete, voljena Emili,
shvatiti zašto Vam navodim ove detalje.
Dakle, marama - jabuka razdora, ležala je kao
šareni trougao na bočnom stočiću i prelivala se zlatim
iskricama. Fandorin je stajao leñima okrenut marami
izigravajući da li počasnu stražu, da li čuvara. Svi mi
ostali skupili smo se u gomilu kraj stola za ručavanje.
Dodajte tome šuštanje zavesa na vetrovitoj strani,
prigušenu svetlost tmurnog dana i neravnomerno
ljuljanje poda pod nogama. To je ekspozicija finalne
scene.
„Niko se neće usuditi da od unučeta radže
Bagdasara otme ono što mu po pravu pripada! -
podbočivši se izjavila je misis Kleber. - Ja sam belgijska
državljanka i sudski proces će se voditi u Briselu. Biće
dovoljno da obećam da će četvrtina nasledstva biti data
Belgiji za dobročinstva, i porotnici će odlučiti u moju
korist. Četvrtina nasledstva je jedanaest milijardi
belgijskih franaka, petogodišnji dohodak čitave
Kraljevine Belgije!“
Mis Stamp joj se nasmeja u lice: „Vi potcenjujete
Britaniju, mila moja. Ne mislite valjda da će iko vašoj
jadnoj Belgiji dozvoliti da rešava sudbinu pedeset
miliona funti? S tim novcem mi ćemo izgraditi stotine
moćnih oklopnjača i trostruko ćemo ojačati našu flotu,
koja je i bez toga prva u svetu! Mi ćemo zavesti red na
čitavoj planeti!“
Mis Stamp je pametna žena. Zaista, civilizacija bi
bila samo na dobitku ako bi takva fantastična suma
obogatila našu državnu kasu. Pa Britanija je
najnaprednija i najslobodnija zemlja na čitavoj
zemaljskoj kugli. Svi narodi bili bi na dobitku ako bi
počeli da žive po britanskom obrascu.
Ali mister Trufo bio je drugačijeg mišljenja. „Tih
milijardu i po francuskih franaka omogućiće Francuskoj
da se ne samo oporavi od tragičnih posledica rata s
Nemačkom, nego će stvoriti i savremenu,
najopremljeniju armiju u čitavoj Evropi. Vi Englezi
nikada niste bili Evropljani. Vi ste ostrvljani! Interesi
Evrope su vam strani i neshvatljivi. Mesje De Perije,
donedavno drugi pomoćnik kapetana a sada privremeni
zapovednik Levijatana, neće dozvoliti da marama
pripadne Englezima. Odmah ću dovesti ovamo
gospodina De Perijea i on će maramu staviti u sef u
kapetanskoj kabini!“
Zatim su svi istovremeno zagrajali, pokušavajući da
nadviču jedno drugo; razgalamljeni doktor se čak
usudio da me gurne u grudi, a misis Kleber je šutnula
mis Stamp u gležanj.
Tada je Fandorin uzeo sa stola tanjir i s treskom ga
razbio o pod. Svi su iznenañeno pogledali u njega, a
lukavi Vizantinac reče: „Tako nikad nećemo rešiti naš
problem. Isuviše ste se razjarili, dame i gospodo.
Predlažem da provetrimo salon - ovde je postalo
zagušljivo.“
Prišao je prozorima zaklonjene strane broda i počeo
da ih otvara, jedan za drugim. Kada je Fandorin širom
otvorio prozor koji se nalazi iznad bočnog stočića, na
kome je ležala marama, desila se neočekivana stvar:
uhvaćena promajom, lagana tkanina se zalelujala,
zatreperila i odjednom uzletela u vazduh. Uz sveopšti
vapaj, svileni trougao je zaplovio iznad palube, dva puta
dodirnuo brodsku ogradu (kao da nam je mahnuo za
oproštaj) i, kao da sleće, poleteo u daljinu. Svi su
omañijano pratili pogledom ovaj lagani let, dok se nije
zavrnšo negde u lenjim beličastim talasima.
„Kako sam nespretan - reče Fandorin u grobnoj
tišini koja je zavladala. - Koliko novca je potonulo! Sada
ni Britanija ni Francuska neće moći da čitavom svetu
diktiraju svoju volju. Kakva nesreća za civilizaciju! A to
je čak celih pola milijarde rubalja. Bilo bi dovoljno da
Rusija isplati ceo svoj spoljašnji d-dug.“
Evo šta je bilo dalje.
Misis Kleber ispusti divlji piskavo-šišteći zvuk, od
koga mene podiñoše žmarci, zgrabi sa stola nož za voće
i s neopisivom okretnošću baci se na Rusa. Neočekivani
napad njega je zatekao nespremnog. Tupo srebrno
sečivo raseče vazduh i zabi se Fandorinu malo ispod
ključne kosti, ali, reklo bi se, ne duboko. Bela
diplomatova košulja oboji se krvlju. Moja prva misao
bila je: Bog ipak postoji, i on kažnjava zlikovce.
Preneražen, podli Vizantinac ustuknu u stranu, ali
razjarena furija ne zadovolji se učinjenim već, stegnuvši
dršku, ponovo podiže ruku za udarac.
Ovde je sve iznenadio naš Japanac, koji nije
uzimao učešća u diskusiji, i uopšte, do ovog se
momenta držao po strani. On poskoči skoro do plafona,
prodorno i grleno zakrešta kao orao i, još ne dodirnuvši
pod, udari misis Kleber vrhom cipele po korenu šake!
Takav trik nisam video čak ni u italijanskom cirkusu!
 Nož za voće odlete u stranu, Japanac se dočeka u
čučanj, a misis Kleber se, izobličenog lica, zatetura
unazad, držeći se levom rukom za iščašeni zglob.
Ipak? ona nije odustajala od svoje krvožderne
namere! Udarivši leñimao časovnik (pisao sam vam o
tom monstrumu), ona se odjednom presamiti i podiže
skut haljine. Već sam bio sasvim ošamućen brzom
smenom dogañaja, ali ovo je bilo previše! Video sam
(izvinite, draga Emili, što Vam to pišem) nožni članak, u
crnoj svilenoj čarapi, volan na ružičastom donjem vešu,
a sledećeg trenutka misis Kleber se već ponovo
uspravila i u njenoj levoj ruci se pojavio, sam Bog zna
otkud, pištolj. Bio je sa dve cevi, veoma mali, sa
sedefastim ukrasom.
Ne usuñujem se da Vam ponovim doslovce šta je
kazala ta osoba Fandorinu, jer Vi sigurno i ne znate za
takve izraze. Opšti smisao govora, veoma energičnog i
ekspresivnog, svodi se na to da će „podli perverznjak“
(koristim eufemizam, jer se misis Kleber izrazila mnogo
grublje) platiti životom svoj podli trik. „Prvo ću
onesposobiti ovog otrovnog žutog gada!“ - uzviknula je
buduća majka i, iskoračivši napred, opalila u mister
Aonoa. Ovaj je pao ničice i prigušeno zastenjao.
Misis Kleber je načinila još jedan korak i uperila
svoj pištoljčić pravo u lice Fandorinu. „Ja zaista nikad
ne promašujem - procedila je ona. - I zalepiću ti olovo
pravo meñu te lepe oči.“
Rus je stajao pritiskajući dlanom crvenu mrlju koja
se razlivala po košulji. Ne mogu reći da se tresao od
straha, ali bio je bled.
Brod se tada zaljulja jače nego obično - u njega je
udario veliki talas, i ja videh kako se nakazno telo Big-
Bena ugiba, naginje i... obrušava pravo na misis Kleber!
Tupi udarac tvrdog drveta u potiljak i ova neumorna
žena sruči se ničice na pod, pritisnuta svom težinom te
hrastove kule.
 Svi jurnuše ka mister Aonou, koji je ležao
prostreljenih grudi. Bio je pri svesti i pokušavao je da se
pridigne, ali doktor Trufo čučnu pored njega i silom ga
spusti na pod, uhvativši ga za ramena. Rasekao mu je
odeću, pogledao ulaznu ranu i namrštio se.
„Nije to nista - tiho reče Japanac kroz stisnute
zube. - Pruća su sasvim brago okrznuta.“
„A metak? - zabrinuto upita Trufo. - Osećate li ga,
kolega? Gde je?“ „Cini mi se da je metak zapeo u desnoj
ropatici - odgovorio je mister Aono i dodao, s
hladnokrvnoću koja me je zadivila. - Revi donji deo.
Moraćete da probijete kost s redza. To je veoma tesko.
Izvinjavam se zbog ovih neugodnosti.“
Tu Fandorin izgovori zagonetnu rečenicu. Nadnevši
se nad ranjenika on tiho kaza: „Pa, evo, Aono-san, vaša
želja se ostvarila: sada ste vi moj onñin. Besplatni
časovi japanskog se, nažalost, otkazuju.“
Meñutim, mister Aono je ovu besmislicu, izgleda,
odlično shvatio, i razvukao je pobelele usne u slab
osmeh.
Kada su mornari na nosilima odneli previjenog
japanskog džentlmena, doktor se pozabavio misis
Kleber.
Na naše ogromno iznenañenje, pokazalo se da joj
drveni trupac nije razbio lobanju, nego je samo
napravio čvorugu. Na jedvite jade smo izvukli zločinku
ispod londonske znamenitosti i preneli je u fotelju.
„Bojim se da plod neće preživeti ovaj šok - uzdahnu
misis Trufo.
- A jadni mališa nije kriv za grehe svoje majke.“
„Ništa se neće desiti sa mališanom - uveravao ju je
suprug. - Ova... spodoba je tako žilava da će sigurno
roditi zdravo dete, pri tom lako i na vreme.“
A Fandorin dodade, s cinizmom koji me zgrozi:
„Postoje osnove da se nadamo da će se poroñaj odigrati
u zatvorskoj bolnici.“
 „Strašno je i pomisliti šta će se roditi iz te utrobe“ -
stresavši se reče mis Stamp.
„U svakom slučaju, trudnoća će je spasti giljotine“ -
primeti doktor.
„Ili vešala“ - podsmehnu se mis Stamp, podsetivši
nas na žestoku diskusiju koja se nedavno vodila izmeñu
komesara Goša i inspektora Džeksona.
„Najgore što joj preti je manja zatvorska kazna za
pokušaj ubistva gospodina Aonoa - kiselo procedi
Fandorin. - A i za to će se naći olakšavajuće okolnosti:
afekt, šok, već pomenuta trudnoća. Više se ništa ne
može dokazati, ona nam je to blistavo demonstrirala.
Verujte mi, vrlo brzo Mari Sanfon će ponovo biti na
slobodi.“ Čudno, ali niko od nas i ne pomenu maramu,
kao da je nikada nije ni bilo, kao da je sa šarenom
svilenom krpom vetar u ništavilo odneo ne samo sto
britanskih oklopnjača i francuskih revanche, nego i
bolesno bunilo koje je zahvatilo umove i duše.
Fandorin zastade pokraj oštećenog Big-Bena, koji
će sada biti odnet pravo na otpad: staklo razbijeno,
mehanizam pokvaren, hrastova ploča napukla od vrha
do dna.
„Divan sat - reče Rus, još jednom potvrdivši
opštepoznatu činjenicu da su Sloveni u potpunosti
lišeni smisla za umetnost. - Obavezno ću ga popraviti i
poneti sa sobom.“
Levijatan moćno zatrubi, verovatno pozdravljajući
brod koji mu dolazi u susret, a ja počeh da razmišljam o
tome da ću uskoro, vrlo brzo, kroz neke dve-tri nedelje,
stići na Tahiti, i mi ćemo se ponovo sresti, moja
obožavana ženice. To je jedino što ima značaja i smisla.
Sve ostalo je dim, magla, himera.
Bićemo zajedno, i bićemo srećni - tamo, na rajskom
ostrvu gde uvek sija sunce.
U očekivanju toga radosnog dana, nežno Vas voli
Vaš
Redžinald Milford-Stouks.
 POJMOVNIK

Bojar(i) - više plemstvo, velikaši, zemaljske

starešine i krupni zemljoposednici u Rusiji pre reformi
Petra Velikog.
Brandmajstor - zapovednik protivpožarne straže.
Bertijon - francuski pravnik i kriminolog Alfons
Bertijon (Bertillon, 1853-1914), tvorac sistema
kriminalističke identifikacije prema antropološkim
parametrima, nazvanog prema njegovom prezimenu
bertijonaža.
Vincentinke - katolički ženski monaški red (pod
imenom Pohoñenja Marijina ili Kćeri ljubavi; u
Hrvatskoj - vinkovke) koji se bavi karitativnim radom;
pripadnice nose sive habite; red je osnovao sv. Vićentije
Paulski 1633. godine.
Gamen (franc. gamin) - deran, mangup, vragolan.
Divizioner (franc. divisionnare) - komandant
divizije, divizijski general; generalski čin u francuskoj
policiji.
Dizraeli - Bendžamin Dizraeli (Disraeli, 1804-
1881), poznati britanski političar viktorijanske ere,
konzervativac; u dva navrata premijer.
Zazen (jap.) - dosl. sedeći zen ili sedeća
koncentracija; tehnika zen-budističke meditacije u
sedećem stavu, skrštenih nogu, uz naročite vežbe
disanja.
Zamindar - feudalni zemljoposednik u Indiji, koji je
imao nasledno pravo na posed sve dok plaća porez.
 Kalavinka - mitsko biće iz budističkih sutri; ima
telo čoveka a glavu ptice.
Kanotje (franc. canotier) - slamnati šenšr uskog
ravnog oboda, žirado.
Kediv - titula naslednih sultanskih namesnika u
Egiptu (1867-1914).
„Levijatan“ - Kao prototip za „Levijatana“, vele
znalci pomorske istorije, poslužio je parobrod „ Great
Eastern “, najveći brod viktorijanske ere, grañen izmeñu
1854. i 1858. godine. Ovaj brod imao je deplasman od
22.500 tona, trup sa dvostrukim dnom, šest katarki, a
snaga gigantskih parnih kotlova prenosila se na dva
velika bočna točka i vijak na krmenom delu.
Kada je započeta izgradnja parobroda „ Great
Eastern “, radni naziv broda bio je upravo –
“Levijatan“...
„ Great Eastern “ služio je za duge prekookeanske
plovidbe - od Evrope do Japana i Australije - i to
tradicionalnim putem: oko Rta dobre nade. U vreme
njegovog porinuća, naime, Suecki kanal još nije bio
izgrañen, a kada je, godine 1869, otvoren za plovidbu
- „ Great Eastern “ služio je svoje poslednje godine
postavljajući kablove izmeñu Evrope i Amerike.
Akunjinov „Levijatan“, kojem je izgled, grañu i
dimenzije u potpunosti pozajmio „ Great Eastern “,
morao bi da plovi drugim putem: bio je preširok za
plovidbu Sueckim kanalom, koji je u početku bio dubok
8 m sa širinom dna od 22 m.
Da li je posredi „pesnička sloboda“ ili se pisac
poigrao sa svojim čitaocima, zadavši im detektivsku igru
iz pomorske istorije?
Mavaši geri - udarac nogom u tradicionalnom
karateu.
Mahmud od Gaznija - (998-1030) avganistanski
sultan koji je početkom XI veka osvojio veliki deo Indije;
njegova osvajanja vezuju se za organizovani prodor
islama na Indijski potkontinent.
Mejñi - japanski car Mucuhito (1852-1912) koji je
pod carskim imenom Mejñi vladao Japanom od 1867.
Za vreme njegove vladavine Japan se transformisao iz
tradicionalne feudalne u modernu pravnu državu.
Mesmer - Fridrih Anton Mesmer (Mesmer, 1733-
1815), nemački lekar, poznat po studijama hipnoze u
medicinske svrhe, tvorac teorije animalnog magnešizma
ili mesmerizma, što su raniji nazivi za hipnozu.
Nabob - upravnik, guverner u britanskoj Istočnoj
Indiji; otuda, uopšte: veoma bogat čovek koji je
bogatstvo stekao u Indiji.
Nizam - titula nekih vladalaca-vazala u Prednjoj
Indiji.
Onñin (jap.) - veliki, životni dobrotvor; onaj ko
zaduži činjenjem značajne usluge.
Palac - mera za dužinu (2,54 cm); odgovara
engleskom inču i nemačkom colu.
Sekstant - mali prenosni astronomski instrument
u obliku kružnog sektora veličine 1/6 kruga;
konstruisao ga je Njutn 1701. U navigaciji služi za
merenje položaja nebeskih tela pomoću kojih se
odreñuje lokacija broda na pučini.
Sepuku (jap.) - vrsta ritualnog „samoubistva časti“
japanskih samuraja, koje se izvodi kratkim mačem
(srodno harakiriju).
Sipajski ustanak (ili Ustanak sipaja) - krvavo
ugušeni ustanak indijskih vojnika-najamnika protiv
britanske dominacije u oblastima gornjeg Ganga i u
delu centralne Indije (1857-1858).
Stipl-čejs - konjička trka s preponama.
Stoun (engl. stone) - stara britanska mera za
težinu, varirala je prema materiji koja se merila: meso 8
funti, sir 16, seno 22, vuna 24 funte -1 funta (roipd) =
0,453 kg.
Tandul - „pirinčano zrno“ kao mera za plemenite
metale i drago kamenje - približno 0,5 karata ili oko
0,137 g.
Tanka - tradicionalna pesnička forma u japanskoj
poeziji; sastoji se od pet stihova dužine 5 i 7 slogova,
prema rasporedu: 5-7-5-7-7.
Trirema - rimski ratni brod sa po tri reda vesala s
obe strane; pramac mu se završavao oštrim kljunom a
krma visokim ukrasom; kod Grka trijera.
 NA KORICAMA

Naslovna sšrana
P. G. Bogomolov, Knjige, 1737.

Kompas.

Prva klapna

Grafika broda „ Great Eastern “ (v. Pojmovnik na

kraju knjige). Posveta je napisana rukopisom
Aleksandra Puškina, transformisanim u srpsku ćirilicu.

Poleñina prve klapne i naslovne strane

Gore: razglednice i reklame velikih parnih brodova

s kraja XIX veka. Dole: Crteži i maketa broda „ Great
Eastern “.

Poleñina druge klapne i zadnje korice

Prvi red: Parne mašine iz kataloga firme „Tangyes“

iz Birmingema, koja je proizvela motore za pogon broda
„ Great Eastern “.

Drugi i treći red:

Crtež, slike i fotografije broda „ Great Eastern “.

Druga klapna

Gore: Grafika broda „ Great Eastern “.

Monografija Kompletna istorija broda „ Great
Eastern”.
 Grb na kapetanskoj kapi.
Deonica „ Eastern steam Navigational Company“.
Isambard Kingdom Brunel, projektant broda „
Great Eastern “ pored brodskih lanaca, fotografija.
Crtež broda „ Great Eastern “.

Druga klapna i zadnja korica Sekstant.